Milosav Mićo Ristanović : Mića Ristanović sa svojim ansamblom Serbian Dance Folk Music - Najlepša kola za slušanje i igranje / Notni zapisi Književni klub Sirin Beograd 2017, str. 94., ilustrovano, 25 cm. Pogovor Milutin J. Todorović str. 93- 94 Ovo je samo knjiga sa notnim zapisima bez CD. Očuvanost 4. Malo je majstora na violini kao što je Milosav Mićo Ristanović - umetnik u sviranju, umetnik u izradi muzičkih instrumenata. Svoju umetničku radionicu nikad nije skrasio na jedno mesto, a stalno ima posla. - Rođen sam u Gornjoj Gorevenici kod Čačka, tačnije iznad Čačka, jer ona Donja je kod Mrčajevaca. U mojoj porodici su svirali, neki harmoniku, neki klanet, posebnu vrstu klarineta. U mojoj porodici bilo je i zanatlija: jedan stric kovač, drugi stolar, treći opančar. Kao dete sam im pomagao u poslu, još kad se varilo bez švajsaparata. Pravili smo ćumur od šljivovog drveta i smrvljenog belog kamena koji je bukvalno topio gvožde - priča Mića Ristanović. - Kod jednog zanatlije, kolarice, upoznah neke Cigane koji skupljaju `sekundarne sirovine`. Jedan od njih je imao izdrndanu violinu koja mi se mnogo svidela. Moj otac je obavio razmenu, i tako sam dobio prvu violinu. Malo sam je doveo u red, i na osnovu nje počeo da pravim novu. Imao sam 12 godina kad sam počeo da gradim prvu violinu, u četrnaestoj sam je završio. Mićina umetnička svestranost proključala je u više pravaca: pravio je razne predmete i figure od drveta, pisao pesmice, sviruckao po narodnim veseljima. - Počeo sam da sviram na sluh i odlazio kod komšije kolarice i njegovog ansambla. Vodili su me kao atrakciju po svadbama i igrankama, služio sam kao jelka za kićenje. Muzičari me popnu na stolicu, ja u sredini, a kolo svuda naokolo. Neke malo slobodnije devojčice dođu i sednu na tu stolicu, baš između mojih nogu. Svirajući violinu počeh i da se zaljubljujem, i to odmah pa čulom dodira. Družeći se sa muzikantima, naleteo je na zbirku Krnjevčevih kola sa notnim zapisima. Bio je to početak Mićinog muzičkog opismenjavanja. - Zakucam u Muzičku školu u Čačku. Nastavnici su se začudili kad sam im pokazao violinu koju sam sam napravio. Pozvali su novinare i pojavio se prvi članak o meni: `Dečak sa svojom violinom`. Tad sam dobio i prave savete, da učim i muziku i graditeljstvo uporedo. - Ubrzo mi se i sudbina osmehnula. Svirajući na sestrinoj svadbi, oduševio sam zetovog brata Božu Milovanovića. Odmah me pozvao u svoj Zagreb i odveo kod Gradskog sekretara za kulturu gospodina Donadinija. Gospodin me odveo kod nekih majstora za violine da me nauče zanatu. Odveo me i u `Poduzeće Glazbalo` i posle nedelju dana dobijem posao. - U tom čuvenom preduzeću za izradu muzičkih instrumenata položio sam majstorski ispit i dobio zvanje graditelja gudačkih i trzačkih instrumenata. Ostao sam sedam godina u tom preduzeću. Toliku su me voleli u Zagrebu, da sam morao da izmislim da su mi roditelji bolesni kako bih se vratio u Srbiju i zaposlio u preduzeću `Skala`. Početkom sedmdesetih u Beogradu upoznaje Miju Krnjevca, Miodraga Jašarevića, Dragana Aleksandrića, Tomicu Miljića, Antuša Gabrića, i sa njihovim ansamblima učesetvuje na koncertima i na snimanjima gramofonskih ploča. Pre pola veka snimio je Mićo i dve gramofonske ploče sa svojim autorskim kolima: `Moravski zaplet`, `Čačanski vez`, `Ciganska zavrzlama`, `Mićino čergarsko kolo`, `Mićina Carevka`, `Ćaletovo`, `Veljkovo`, `Momački poskok`. - Komponovao sam kola i za merak i za igru, trudeći se da svako kolo bude jedna priča na violini. Najveći kompliment mi je kada kolege muzičari prepoznaju moje kolo na radiju. Primera radi, zamišljao sam kako Cigani lutaju svojim čergama. Kad se nađu pored reke, tu se usidre, rašire šatre, založe vatre, a Ciganka ode da gata i skuplja jaja i koke po selu. Kad se dobro najedu kreće igra. Taj ambijent sam zamislio i pretočio u `Mićino čergarsko kolo`. U sviračkoj karijeri oduševio je i šefove Narodnog orkestra. U Mićinu umetničku radionicu dolaze i klasičari, simfoničari, džezeri. - Kad je šef Narodnog orkestra Miodrag Jašarević (naš bata Rade) čuo moja kola, pozvao me je da budem stalno zaposlen u Radio Beogradu, da se javim na audiciju. Posle nekoliko dana bata Rade je nastardao u saobraćajnoj nesreći, a ja više nikad nisam imao želju da uđem u Narodni orkestar. - Pravio sam i oporavljao mnoge instrumente: kontrabas, violončelo, violu, violinu, tambure, buzuki, balalajke, sve što ima žicu. Ne samo da sam pravio i popravljao instrumente, ja sam pravio i alate kojima pravim instrumente.