Svetionik Proza Vanje Pegana, tako nepogrešivo mediteranski najpre započinje tamo gde se završava euforija odmora. Kada sa hotelskih terasa nestanu šareni peškiri. Kada hladni pljuskovi isprazne plaže. Nevidljiva granica između turista i meštana inače je prisutna sve vreme, čak i leti, iako je tada vidljiva samo vrlo pažljivom oku. A kada se sezona završi, izađe na videlo sasvim drugačije lice života uz obalu. Vanja Pegan pisac je mora i priobalja. U ovom romanu nižu se uspomene koje podsećaju na autorov život u rodnom Piranu, smenjuju se slike događaja i ljudi pod okriljem starog, ali postojanog svetionika na piranskoj Punti. Kroz svojevrsno hemingvejsko pripovedačko tkanje autoru polazi za rukom da izgradi trajni književni spomenik duši svog grada kojem talasi mora i ljudskih sudbina udahnjuju novi život. *** „Već godinama je želeo da napiše roman o svetioniku, o životu svega što je sa svojim belim bljeskom osvetljavala moćna svetiljka na kraju grada, nekakvih sto, možda dvesto metara udaljena od bakine kuće. Želeo je da napiše roman, koji bi govorio o različitom vremenu svetionika, o tome kako su ljudi pod njim živeli. Želeo je da stvori priče, još više se približi tihom i ponekad jezivom izvoru slika, koje su ga preuzimale i terale napred; slika, koje su crtale obrise njegovog sveta…“