LEVA RUKA TAME - Ursula Legvin Naslov originala: THE LEFT HAND OF DARKNESS - Ursula K. Le Guin Izdavač: Solaris, Noi Sad Biblioteka CULT Godina izdanja: 2003 Povez: Meki Format: 19 X 12,5 cm. Pismo: Latinica Broj strana: 352 „Svetlost je leva ruka tame, a tama desna ruka svetlosti. Dvoje su jedno, život i smrt, što leže zajedno kao ljubavnici u kemeru, kao šake što su spojene, kao meta i put.“ “Leva ruka tame” je prica o suocavanju sa predrasudama i licnom rastu, o izdaji i prijateljstvu, poverenju, o dualizmu unutar svih nas i dualizmu na svim nivoima. O potrebi za prihvatanjem i potrebi za celovitošcu. O strahu od – drugacijeg. Sama suština izrecena je u navedenim Getenjanskim stihovima. Zamislite diplomatu. Samo jednog. Na važnoj misiji na svetu koji su suštinski razlikuje od njegovog, na svetu cije vladare treba ubetiti da se pridruže labavoj galaktickoj konfederaciji. Možda bi sama postavka trebalo da bude misija od više clanova. Važna misija ne bi trebalo da zavisi od jednog coveka i njegovih pregovarackih sposobnosti, zar ne? Njegova neprilagodennost je izraženija, i posledicno, njegova usamljenost i njegovi strahovi, otpor su izraženiji. Kada me je Ursula uvela, bez mnogo okolišanja, u surovo hladan svet planete odredišta diplomatske misije, prva pomisao mi je bila kako mi glavni lik i nije za profesionalnog diplomatu. Nelagodno mu je, ne razume taj svet, krut je… zapravo, možda je bolje reci da ima otpor prema razumevanju tog sveta. A onda, iznebuha, saznajem i zašto. Getenjani su ambiseksualni. Nemaju dominantne polne odlike, izuzev tokom nekoliko dana u mesecu, pa cak ni tada ne mogu da uticu na izbor sopstvenog pola. Nekome ko je došao iz sveta u kome rodne uloge predstavljaju jedan od postulata uredenja društva, takav svet predstavlja stravican šok. Nemocan da prihvati cinjenicu da rodne razlike nemaju uticaja, Dženli Ai, protagonista, ne uspeva da shvati ni nepisana pravila njihove kulture. Nemocan da percipira svet oko sebe ne kao rodno odreden, pa cak ne ni kao rodno neutralan vec kao rodno sveobuhvatan, bori se sa strahom od izdaje, prevare, manipulacije. Dodavola, Dženli ne veruje ni Estravenu, jedinoj osobi koja mu zaista želi dobro! Iako nije bogata i nabijena radnjom, vec više fokusirana na likove i na njihov nacin razmišljanja, Leva ruka tame je puna divnih, majstorskih recenica i gotovo putopisnih opisa, uspeva da drži pažnju i tera na razmišljanje. I ne morališe previše – Ursula se nije ’upecala’ u zamku da izjavi kako bi svet bez rodnih razlika bio savršen. Možda Getenjani nemaju ratove, ali imaju spletke, podmetanja, slicno ustrojstvo društava…, jednom recju, suštinski se ne razlikuju mnogo od Zemljana. URSULA LEGVIN Pri gotovo svakom predstavljanju Ursule Legvin (1929) istice se da je ona jedna od retkih žena medu klasicima naucne fantastike (uz prisecanje da je Meri Šeli 1818. godine napisala prvi naucno fantasticni roman „Frankeštajn”), odnosno da je rec o ’muškom’ žanru koji je dugo diskriminisao lepši pol, kako u svojim delima, tako i po pitanju autorki. Ne ulazeci u rasprave o šovinistickim crtama naucne fantastike (i ostatka literature), konstatujemo da je Ursula Legvin vrsni stvaralac naucne fantastike, ali i epske fantastike (njena tetralogija o Zemljomorju nezaobilazno je delo tog žanra). Od prve price, objavljene 1961. godine, Legvin se predstavlja kao vanredno inteligentna i intrigantna spisateljica, njene vizije su jasne, precizno i nadahnuto napisane, bez posezanja za lakim, šablonskim rešenjima; ipak, žanrovski cistunci zamerali su joj na nedovoljnoj naucnosti u delima. Težište njenog opusa cine price i romani iz „Hainskog ciklusa”, o svemiru u kome je rasa Hainaca zacela život na mnoštvu podobnih planeta. Potomci Haina, medu kojima je i covecanstvo, izmenjeni uslovima u kojima egzistiraju, susrecu se sa ’bracom’ tako što sami putuju svemirom ili im stižu izaslanici, i grade Ligu svetova - Ekumen. „Hainski ciklus” prati poduhvate i teškoce na putu ka ujedinjenju, probleme razumevanja drugacijih obicaja i nacina življenja, procese prisajedinjenja Ligi ili gubljenja kontakta sa njom. Legvin je ’izmaštala’ dva tehnicka pomagala koja omogucavaju postojanje Hainskog svemira - NAFAL, pogon blizak brzini svetlosti i ICD sistem trenutne komunikacije sa drugim svetovima - i, uz mogucnost telepatskog oponašanja, to je sva tehnicka nauka u ovom ciklusu (ali je zato Legvin ’primenila’ mnogo tzv. ’meke nauke’, tj. sociološke teorije o izgradnji pravednih/uspešnih društava). Iz ovog tematskog okrilja (romani „Rokanonov svet” iz 1966, „Planeta izgnanstva” iz 1966, „Grad opsena” iz 1967, „Leva ruka tame” iz 1969, „Covek praznih šaka” iz 1974, „Svet se kaže šuma” iz 1976, „Pricanje” iz 2000, te zbirka prica „Dvanaest cetvrti vetra” iz 1975) najpoznatija je i najintrigantnija „Leva ruka tame”, koja problematizuje korene muško-ženske podele uloga u ljudskom rodu, nasuprot stanovnika planete Geten koji mogu menjati pol po želji. Ovo delo nosi notu feministickih shvatanja ali ista ne opterecuju sadržaj. Neke kasnije knjige, posebno „Ribari unutrašnjeg mora” iz 1994. i „Cetiri outa do opraštaja” iz 1995, agresivno su antimuške, što slabi njihovu literarnu vrednost. Izvan Hainskog ciklusa su romani „Nebeski strug” iz 1971, „Capljino oko” iz 1982, zbirka „Ruža kompasa” iz 1982. i remek-delo o ruralnoj buducnosti ljudi, roman „Stalno se vracajuci kuci” iz 1985, koji je uz „Levu ruku tame” vrhunac njenog dosadašnjeg opusa. Ursula Legvin je pisala i zanimljive eseje o žanrovskoj literaturi i svom spisateljskom iskustvu. ***Očuvano i kompletno*** ***Zalepljene korice knjige...