Veoma lepo očuvana Viola, Rimljanka preseljena u Palermo, što po sopstvenom izboru, što igrom slučaja, televizijska je novinarka, „TV lice”. Ima poremećaj percepcije (ili kako ona više voli da kaže „osobenost”), sinesteziju: svaka stvar, svako mesto, svaka osoba koju pogleda za nju je povezana s muzikom, a muzika je povezana s bojom; ipak, neke stvari nemaju muziku, pa samim tim ni boju i „bolje je kloniti ih se”. Sinesteziju prati ozbiljnije degenerativno oboljenje - „probušeni neuroni” - koje je ne onesposobljava, ali određuje njen način kretanja i pristup životu. Usred talasa juga, zadavljena je Romina, dvadesetogodišnjakinja iz dobre porodice. Odmah je osumnjičen Zefir, popularni pevač. Viola luta svim mestima uključenim u zločin, vodi svoj život bogat događajima i istražuje po kućama danima svih tipova ljudi. Santo, bivši glavni urednik, okoreli ćutolog, povezuje je sa svojim prijateljem, policajcem koga ona zove Zelig jer menja boje, a koji izgleda koristi njenu intuiciju, njene vizije, njenu sposobnost da iskoristi priliku. Istraga postaje neobična priča u prvom licu koja nije ni tok svesti, a ni opis; to je zabeleška emocija, događaja i dalekih slučajnosti, pomešanih s njenim trenutnim razmišljanjima o sebi, o gradu, o činjenicama i osobama, prožeta duhovitošću, ironijom, sarkazmom, sažaljenjem, cinizmom, osećanjima koja su usmerena ka jednom cilju, da se od fragmenata realnosti sklopi stvarnost. Knjiga Boja straha ispituje, ali ne iscrpljuje temu nevinosti i krivice. Iza krimi priče ukazuje se pravo srce romana: dirljivi portret, skoro kao dnevnik, žene koja oseća da se u njoj „širi mrak”, da je ona „ta drugačija”, i zato živi punim plućima, s tugom i radošću, melanholijom i entuzijazmom, bolom i uživanjem. Palermo je, osim što je kao mesto „grad oksimoron”, simbol upravo tih kontradiktornosti: njegovi mirisi, njegova saosećajnost i žestina s jedne strane, a s druge, onaj Palermo koji je razočaran i „licemerniji i ravnodušniji nego ranije”. Ali Viola je ta koju ne možete da ne volite.