nova knjiga Roman o fudbalu Divlji dečaci: Superstrelac Maksimilijan Joahim Masanek Orig. naslov: Die Wilden Fudballkerle: Maxi `Tippkick` Maximilia Format: 148x210 ISBN: 978-86-86577-43-6 Povez: Meki Pismo: Latinica Br. strana: 144 God. izdanja: 2009 Trener Vili iznenađuje Divlje dečake senzacionalnom vešću: divlji fudbaleri treba da učestvuju na gradskom dvoranskom prvenstvu. Hala za treniranje mora da se stvori - i pokreeet! Ali Maksi Superstrelac iznenada gubi svoj najjači šut na svetu. A on je Divljim dečacima neophodan za pobedu! Ali još gore je to što je Maksi izgubio glas. Ne može više da izusti ni jednu jedinu reč. Tu pomaže samo šok-terapija: Maksijevi prijatelji će inscenirati najjeziviju horor noć svih vremena... Recenzija Romani o „Divljim dečacima“, podeljeni su u tomove, a svaki tom, tj. svaku priču kazuje drugi dečak. Već po ovakvom pristupu i koncepciji, oni su drugačiji od svega što možete pronaći u našim knjižarama. Nalik na TV seriju u nastavcima, knjige o „Divljim dečacima“ pune su zanimljivih obrta, dramatičnih zapleta i uzbudljivih završnica. Takođe, ovo su i prvi dečji romani o fudbalu. U potpunosti prate dečju logiku i njihov način razmišljanja. Zahvaljujući tome, svaki dečak će se brzo i lako identifikovati sa nekim od likova. Sa druge strane, većina odraslih čitalaca ove knjige su, verovatno, roditelji. Međutim, i oni će se lakše identifikovati sa „Divljim dečacima“, a ne sa njihovim roditeljima. Naime, ova knjiga pleni nostalgijom i pitanjima da li smo nekada i sami bili takvi, kao dečaci iz ovih romana. Da li je njihova ljubav prema fudbalu, njihova srčanost, laka zapaljivost, dečja naivnost... samo pitanje uzrasta ili, možda, karaktera? Možemo li da opravdamo svoju ozbiljnost i netoleranciju prema deci time što smo, prosto, prerasli ono što je, nekada nama, a danas njima istinski, suštinski važno? „... Ovo što čitate nije knjiga za decu. Ovo je stvarno! Stvarno kao život!...“ Već na prvoj stranici ove „stvarne kao život“ knjige naći ćete objašnjenje zašto će vas priča o osmorici dečaka koji sebe i svoj fudbalski tim nazivaju „Divlji dečaci“ toliko omađijati. Zaista, ovo nije obična knjiga za decu. Osam „Divljih dečaka“ po mnogo čemu su najbolji. Jedan ima najjači šut, drugi je najbrže krilo, treći je najveći dribler... svako je u nečemu najbolji, ili bar oni tako o sebi misle. Oni dele zajedničku strast prema fudbalu, ali i jedni prema drugima, za zajedničkim druženjem i to je tajna koju njihovi roditelji teško mogu razumeti. U ovim knjigama ćete naći brojne primere očuvanja i dokazivanja prijateljstva, solidarnosti, motivisanosti, nesebičnosti... Na primer, kada Maks dobije čak dvadeset dana kućnog pritvora, ova visoka kazna utiče da njegovi prijatelji potpuno zanemare da su i sami kažnjeni. Njihova potištenost rezultat je saosećanja i solidarnosti sa Maksom koji je kažnjen najvećim brojem dana u pritvoru. Međutim, pošto su u pitanju deca a ne odrasli ljudi, jedna emocija začas pretrči drugu. Zaboravljajući svoje kazne, dečaci beže iz svojih pritvora jer motiv koji imaju nadjačava svaku kaznu. Motivi su: dugo očekivani raspust, igralište, fudbal, biti zajedno.... Deca ne misle na posledice. Oni sebe žele da vide kao neustrašive, moćne, neukrotive, tj. „divlje“ dečake. Ipak, kada njihovo igralište zauzme tim „Večiti pobednici“ i dečaci stariji od njih četiri-pet godina, poznati po lošem glasu... njihov divlji i neukrotivi duh se brzo gasi. Strah postaje njihov najgori protivnik. Jedan od sigurnih puteva zdravog odrastanja jeste pronalaženje i poštovanje pravih autoriteta. Oni uspevaju decu da usmeravaju ka određenom putu. Trener Vili nije ni učitelj, ni fudbaler, čak ni sportista. On je bivši fudbalski as, sadašnji prodavac u kiosku pored igrališta. Dečaci o njemu ne znaju mnogo. Ipak, kada je postao njihov trener i prvog dana im zadao vežbanje da samo trče, drugog dana umesto fudbalske ponudio tenisku lopticu, sledećeg dana uveo psa u igru... i pored tih neobičnih metoda, „Divlji dečaci“ su prepoznali pravi autoritet i umeli da ga poštuju. Vili ih je učio timskom radu, nepopustljivosti, upornosti, očuvanju vatre za svoju strast. Priču o „Divljim dečacima“ govori nam Leon, superdribler. Jedan od njegovih nadimaka je Neustrašivi. Leon je lovac na golove i dodavač. Tačnije, to bi trebalo da bude. Ipak, tek zahvaljujući Viliju, on uspeva da zaista dodaje loptu umesto što stalno pokušava da sam zada gol. Podređujući potrebu da bude heroj, on vremenom shvata značaj timske igre i zadovoljstvo kada se uspeh deli. On govori u prvom licu, ali se kroz knjigu ne stiče utisak da je on po bilo čemu – glavni. Leon ulazi u prvi plan tek kada na njegov predlog dva dečaka budu izbačena iz tima i zamenjena novim. Da li je Leon zaboravio na važnost drugarstva? Ili je želja za pobedom nadjačala prijateljstvo? Međutim, da je ova knjiga puna obrta i preokreta, pokazuje i završnica, jer je upravo jedan od izbačenih dečaka na utakmici protiv „Večitih pobednika“ postao heroj i u svojim, i u očima svojih prijatelja. Ovih osam „Divljih dečaka“, za koje ćete od prve stranice navijati kao na svakoj pravoj utakmici, ponudili su nam priču o odrastanju van zidova, o slobodi, o važnosti jurenja za sopstvenim snom. Opisi kako nesmetano trče po travi jureći za loptom, danima, bez prisustva roditelja, našoj deci ne mogu biti bliski. Nažalost, ne samo to, prijateljstva među našom decom sve manje liče na ono što među sobom imaju, nesvesno čuvaju i grade „Divlji dečaci“. Umesto da se grupišu dve po dve drugarice ili druga, ponudite kroz ovu knjigu svom detetu ideju da se sa svojim prijateljima ujedine oko neke ideje, nekog njihovog cilja, hobija. „Divlji dečaci“ su savremene priče, o deci danas. Oni su moderna verzija musketara kojima je prijateljstvo iznad svega i koji nisu zaboravili svoj osnovni moto: Svi za jednog, jedan za sve! Jelena Holcer