AK3 60262) Kanižilićeva molitvenica Pobožnost molitvena na slavu Presvetoj Trojici Jedinomu Bogu i na čast Blaženoj Djevici Mariji i svetima , spisao Antun Kanižlić , Izdalo Društvo svetojeronimsko , Zagreb 1893 ; Izdanje priredio: Dr. F. Iveković kanonik ; tvrd povez, format 12 x 18,5 cm , manje oštećenje na rikni , hromolitografska ikona na predlistu , zlatotisak na ivici stranica , 653 strane ,

RAZGOVORI SA STALJINOM MILOVAN ĐILAS KNJIŽEVNE NOVINE BEOGRAD 199O IZABRANA DELA MILOVANA ĐILASA MILOVAN ĐILAS Treći moćni čovek u hijerarhiji komunističke Jugoslavije. Čovek koji se sastao i razgovarao sa Staljinom. Najveći komunistički disident i kovertit u svetskom komunističkom pokretu posle Drugog svetskog rata, proveo u zatvoru komunističke Jugoslavije preko 8 godina zbog napisanih /t e k s t o v a/ u novinama i knjigama. Knjige su mu prevedene na preko 5O jezika, u bezbroj izdanja. Na Zapadu je bio ikona. Tražen u svetu, proučavan, čitan. Zalagao se za višestranački sistem, slobodne izbore, protiv monopola jedne partije, protiv kulta jednog čoveka, za privatnu svojinu! Njegove ideje bile su jeres u komunističkoj Jugoslaviji! Sledila su tajna suđenja i robija ! Pred Drugi svetski rat, dok je KPJ bila u ilegali, i za vreme rata, bio je beskompromisni zagovornik sprovođenja partijske politike i terete ga za mnoge zločine počinjene u Crnoj Gori nad neistomišljenicima !!! U svakom slučaju kontroverzan čovek, izvanrednog integriteta !!! (Mihajlo Grušić) R e f e r e n c e Zanosi Sumnje Razočaranja Staljinova ličnost O Staljinu, valjda poslednji put ......................................................... Pogovor: ZORAN GLUŠČEVIĆ Registar imena Latinica Tvrde korice Šiven povez 1 6 7 stranica Pažnja !!! Pažnja !!! Pažnja !!! NEKORIŠĆENO NEOTVORENO NEČITANO ODLIČAN PRIMERAK *********

MK3 60465) Priča o Mariji Džones , Britansko i inostrano biblijsko društvo Beograd, bez godine izdanja ( kraj XIX i početak XX veka, Originalni naslov : The story of Mary Jones and her Bible Priča o Meri Džons i njenoj Bibliji inspirisala je osnivanje Britanskog i stranog biblijskog društva. Meri Džons (16. decembar 1784 – 28. decembar 1864) bila je devojčica iz Velsa koja je sa petnaest godina prepešačila dvadeset i šest milja bosa da bi kupila primerak velške Biblije od Tomasa Čarlsa .On je zatim iskoristio njenu priču da predloži Religioznom traktatskom društvu da osnuje novu organizaciju koja će snabdevati Vels Biblijama. Meri Džons je postala nacionalna ikona do kraja devetnaestog veka i bila je značajna figura u velškom nekonformizmu. Njeni roditelji su bili pobožni kalvinistički metodisti, a i sama je ispovedala hrišćansku veru sa osam godina. Pošto je naučila da čita u školama koje je organizovao Tomas Čarls, njena goruća želja bila je da poseduje sopstvenu Bibliju. Najbliži primerak nalazio se na farmi dve milje udaljenoj od njene male kolibe, i nije bilo primerka u prodaji u njenoj okolini. Najbliže mesto gde je mogla pronaći Bibliju nalazilo se od 26 milja (42 km) od nje. U to vreme velške Biblije su bile retke. Pošto je štedela šest godina dok nije sakupila novaca da plati svoj primerak, krenula je jednog jutra u proleće 1800. za Balu i prepešačila 26 milja preko planinskog terena, bosa kao i obično, da bi dobila primerak od Tomasa Čarlsa, jedinog prodavca Biblija u ovoj oblasti. Prema tradiciji, utisak koji je na njega ostavila ova poseta Meri Džons naterao je Čarlsa da predloži Savetu Religioznog Traktatskog društva formiranje Društva za snabdevanje Velsa Biblijama. Priča o Meri Džons prvi put je objavljena 1. decemba 1878 godine. brošura, mek povez, ilustrovana naslovna korica u boji, crno bele ilusteacije u tekstu , ćirilica, 31 strana RETKOST !

59455) Lekcije iz pravoslavnog hrišćanskog poučavanja 1912 godina tvrd povez, format 16 x 21,5 cm , ruski jezik, 332 + 16 strana , ponegde obeležavano grafitnom olovkom po marginama , Sadržaj 1. Koncept morala. Moralna potreba u čoveku. moralni smisao 2. Prirodni i moralni zakon. Savest, njene manifestacije 3. Slobodna volja. Njen dokaz. Neuspeh determinizma. Razna stanja moralne slobode 4. Načela morala u skladu sa stavovima o smislu i svrsi života, njihova procena. Zajedništvo sa Bogom kao istinsko najviše dobro čoveka 5. Suštinska veza morala sa religijom. Nemoć i neuspeh nereligioznog morala 6. Otkriveni moralni zakon A) starozavetni zakon B) Novozavetni jevanđelski zakon kao zakon duha i slobode 7. Grešnost. njegovi glavni razlozi. Sebičnost i čulnost i posebne vrste greha koji iz njih proističu pod iskušenjima od đavola, tela i sveta 8. Trenuci ili stepeni razvoja greha. Razna grešna stanja. Navike. Strast. Porok. Smrtni greh 9. O moralnoj imputaciji 10. Hrišćanska vrlina. Njena suština i svojstvo. Jedinstvo hrišćanske vrline u njenoj različitosti 11. Moralno savršenstvo u licu Isusa Hrista Sledeći Hrista i podražavajući ga 12. Milost Božija prema pokajanom grešniku i blagodatna pomoć njemu (parabola o bludnom sinu). Put moralnog rasta grešnika koji se obratio Bogu, naznačen u blaženstvima 13. Borba hrišćanina sa neprijateljima spasenja. 14. Glavno načelo hrišćanskog morala Svojstva hrišćanske ljubavi prema učenju apostola Pavla (Kor. 13) 15. Dužnosti hrišćanina 16. Zajedništvo sa Bogom u molitvi. Molitva je privatna. Potreba za učešćem u javnoj molitvi 17. Odavanje počasti hramu i njegovim svetinjama. Suprotnost obožavanju ikona je idolopoklonstvo. Poštovanje praznika. Praznični mir i nerad. Značenje postova koje je utvrdila crkva. Njihovo poštovanje 18. Dužnosti hrišćanina 19. Iskrenost, poštenje, istinitost, poverenje i pravda u odnosu prema bližnjem 20. Dobročinstvo: briga o zaštiti bližnjeg od svakog moralnog i fizičkog zla 21. Saosećanje, radovanje, dugotrpljenje, praštanje uvreda. Zločin osvete i dvoboja 22. Milost, dobročinstvo, samoodricanje u korist bližnjeg 23. Dobar poučan primer lično u sebi. Zajedništvo u Hristu sa svim ljudima 24. Odnos prema sebi 25. Briga za razvoj i usavršavanje uma, srca i volje za potpunije obnavljanje i otkrivanje lika Božijeg u sebi i potrebu za neprestanim bdenjem. 26. Samokontrola, čednost, marljivost, hrišćanska hrabrost, trpeljivost uvreda i tuga 27. Zdravstvena zaštita. ponašanje tokom bolesti. Hrišćanski pogled na smrt i odnos prema njoj. Strašni greh samoubistva 28. Pogled pravoslavnih na spoljašnje blagostanje i zadovoljstvo. Dobro ime. Predostrožnost protiv ambicije i pohlepe 29. Hrišćanski pogled na sreću kao rezultat moralno dobrog raspoloženja, a ne kao skup egoistično čulnih zadovoljstava 30. Odnos prema svoj vidljivoj prirodi a posebno prema nerazumnim stvorenjima 31. Istinsko hrišćansko raspoloženje naznačeno u molitvi Gospodnjoj 32. Privatne dužnosti prema susedima i dužnosti u porodičnom životu 33. Brak, njegovo hrišćansko značenje. Moralni uslovi braka. Dužnosti supružnika. Moralni značaj porodice 34. Hrišćanski pogled na emancipaciju žene. Hrišćansko roditeljstvo 35. Monaštvo kao posebna vrsta hrišćanske težnje ka moralnom usavršavanju 36. Moral u javnom životu. Značaj verskih i moralnih osnova za državu 37. Ljubav hrišćanina prema otadžbini, koja zahteva žrtvu i samopožrtvovanje. Istinski patriotizam. Neuspeh kosmopolitizma 38. Božansko poreklo moći. Vrhovna vlast. Njegov značaj i prava. Odnos vlasti i subjekata 39. Polaganje hrišćanske javne službe 40. Hrišćanski pogled na rad i imovinu 41. Demokratski socijalizam i njegov ateistički karakter. Sredstva za mirno rešenje socijalnog pitanja 42. O ratovima sa hrišćanske tačke gledišta. Dužnosti hrišćanskog ratnika 43. Dužnost hrišćanina u svim okolnostima života i u teškoćama da se rukovodi učenjem Svetog Pisma i Svete Crkve. 44. Zaključak Уроки по христианскому православному нравоучению , священик. М. Менстров , Издание И. Л. Тузова Санкт Петерсбург 1912 ;

Notr Dame u Parizu Viktor Igo kompletno delo dvotomno izdanje u jednoj knjizi Pariz, 1482. U zasvođenim kulama Notr Dama mračne strasti proganjaju izmučenog sveštenika Frola, čija skrivena ljubav prema mladoj Esmeraldi kvari pobožnu dušu zabranjenim kajanjem. A u senci zvonika, slomljena figura Kvazimoda gleda kako se ljubav pretvara u mržnju dok se sudbina Notr Dama uvlači u priču o požudi i osveti. Nadaleko poznat kao jedan od najuticajnijih pisaca svih vremena, Viktor Igo (1802-1885) bio je vodeći autor pokreta romantične književnosti, stvarajući izuzetnu raznolikost žanrova koji su definisali umetnički preokret u 19. veku, uključujući nacionalni francuski ep Legenda vekova i dramska pripovetka Les Miserables. Sa Notre-Dame de Paris, Hugo prikazuje živu, intenzivnu atmosferu Pariza iz 15. veka, viziju koja je izazvala ponovno oživljavanje gotičke ere, čineći katedralu Notr Dam globalnom arhitektonskom ikonom i utirući put očuvanju kulturnog nasleđa. Viktor Igo je prvobitno pristao da napiše Notre-Dame de Paris 1828. Zbog drugih Igovih književnih projekata, roman je pao na drugu stranu sve do 1830. Primarna tema romana je vrednost gotičke arhitekture, koja je bila zanemarena i često uništeni da bi se zamenili novim zgradama ili narušeni zamenom delova zgrada u novijem stilu. Na primer, srednjovekovne vitražne ploče Notre-Dame de Paris zamenjene su belim staklom kako bi se u crkvu pustilo više svetlosti.[3] Nekoliko godina ranije, Hugo je već objavio rad pod naslovom Guerre auk Demolisseurs (Rat [objavljen] Demolishers) sa posebnim ciljem da spase srednjovekovnu arhitekturu Pariza.[4] Dogovor sa njegovim prvobitnim izdavačem Goselinom bio je da knjiga bude završena iste godine, ali je Hugo stalno odlagao zbog zahteva drugih projekata. U leto 1830. Goselin je zahtevao da Hugo završi knjigu do februara 1831. Počevši od septembra 1830, Hugo je posle toga radio bez prestanka na projektu. Legenda kaže da se Hugo zaključao u svoju sobu, oslobodio se odeće da bi napisao roman na vreme, a ideja je bila da ne može da izađe napolje bez odeće. Međutim, valjanost istinitosti priče je vremenom potamnila Leipzig 1884. manji format tvrde korice, zlatotisak 332 str. nemačka gotika odlično očuvana neznatno krznute korice exlibris DEUTSCH.10

Umjetnost i žena : predavanje u intimnoj izložbi proljetnog salona : sa 9 reprodukcija / Strajnić Kosta Zagreb : Knjižara J. Merhauta, 1916 (Zagreb : Kraljevska zemaljska tiskara) 39 str. : ilustr. ; 20. dobro očuvano kao na slikama extra RETKO! Kosta Strajnić je započeo studije slikarstva u Zagrebu, a nastavio ih na akademijama u Beču i Minhenu. Uporedo sa slikarstvom, u Beču je studirao istoriju umetnosti i estetiku. Najpre je delovao kao slikar, da bi vremenom zapostavio praktičan rad sve više se posvećujući likovnoj kritici i teoriji umetnosti. U svojstvu kritičara objavljivao je tekstove u gotovo svim tadašnjim domaćim časopisima za kulturu i umetnost, pored ostalog u Srpskom književnom glasniku i Letopisu Matice srpske. Uključen u život i snove svojih savremenika, Strajnić je sa strašću postao njihov tumač, zastupnik, ponekad i ideolog. Napisao je i prve monografije o Ivanu Meštroviću, vajaru Petru Palavičiniju i arhitekti Joži Plečniku. Kosta Strajnić (Križevci, 29. svibnja 1887. - Dubrovnik, 23. srpnja 1977.) bio je hrvatski povjesničar umjetnosti, konzervator i mecena. Životopis 29. svibnja 1887. rođen u Križevcima u građanskoj obitelji. Prve poduke iz slikarstva i povijesti umjetnosti dobiva od starijeg brata, te slikara Izidora Junga u bjelovarskoj gimnaziji 1906. - 1907. studira slikarstvo u Beču u privatnoj školi Heinricha Strehblowa 1907. – 1911. studira slikarstvo u Zagrebu na Višoj školi za umjetnost i obrt u klasi Bele Čikoša Sessije i Mencia Clementa Crnčića 1911. – 1912. studira u Beču povijest umjetnosti i estetiku na Institutu za povijest umjetnosti kod poznatog znanstvenika Josefa Strzygowskog 1913. u Zagrebu vodi javnu polemiku s Antunom Gustavom Matošem, te slikarom Roberom Auerom i arhitektom Rudolfom Lubynskim 1913. – 1914. živi u Beogradu gdje radi na projektu kulturnog zbližavanja južnoslavenskih naroda 1914. početkom Prvog svjetskog rata interniran je u Zagrebu 1916. sudjeluje u osnivanju kulturne manifestacije Proljetni salon i objavljuje svoje prve dvije knjige: `Tomislav Krizman` i `Umjetnost i žena`. 1916 – 1917. ponovno je u Beču gdje nastavlja studij povijesti umjetnosti i estetike 1918. objavljuje svoju knjigu eseja `Studije` 1919. objavljuje monografiju o Ivanu Meštroviću, prvu takvu monografiju o velikom umjetniku, i fotomonografiju `Srpske zadužbine` 1918. – 1920. živi u Pragu 1920. objavljuje monumentalnu monografiju o arhitektu Josipu Plečniku, te knjižicu o kiparu Petru Pallaviciniju 1920 – 1922. živi u Parizu gdje se susreo s vodećim ličnostima i strujanjima moderne umjetnosti 1924. vjenčao se sa slikaricom Jovankom Marković iz Zemuna 1925. boravi u Parizu zbog međunarodne izložbe dekorativnih umjetnosti (Art Deco) 1926. objavio knjigu `Svetosavski hram` u kojoj kritizira kulturnu politiku tadašnje države 1922. – 1928. živi najviše u Pragu, ali je u tom razdoblju boravio po nekoliko mjeseci u Krakovu i Varšavi, a putuje i po čitavoj Europi 1928. na nagovor Ivana Meštrovića i Marka Murata doseljava se u Dubrovnik i zapošljava kao pomoćnik konzervatora starina u Nadleštvu za umjetnost i spomenike. Odmah radi na formiranju likovne scene okupljajući oko sebe mlade likovne talente 1930. objavljuje programatski članak `Čuvajmo Dubrovnik` s podnaslovom `Spašavajmo njegov historijski i umjetnički karakter` 1930. vodi javnu polemiku oko zaštite spomenika kulture u Dubrovniku i modernoj arhitekturi, a završio je na sudu zbog javne kritike arhitektonskog projekta o nadogradnji hotela Excelsior. Uz podršku velikog dijela stručne i široke javnosti oslobođen je svih optužbi. U listopadu iste godine objavljuje knjigu `Dubrovnik bez maske`. 1930. – 1931. vodi javnu raspravu sa splitskim novinarom don Vinkom Brajevićem o modernoj arhitekturi na jadranskoj obali, te o čuvanju arhitektonskog nasljeđa u zaštićenim povijesnim cjelinama 1931. zajedno s don Vinkom Brajevićem objavljuje knjigu `Misli o čuvanju dalmatinske arhitekure` 1932. nakon umirovljenja slikara i konzervatora Marka Murata postaje glavni konzervator dubrovačkih spomenika. Na toj funkciji ostaje do 1941. godine 1934. na Strajnićev nagovor u Dubrovnik se doseljava arhitekt Nikola Dobrović koji trajno stvara u gradu i okolici do početka Drugog svjetskog rata 1935. – 1936 vodi polemiku s dubrovačkim slikarom Atanasijem Popovićem o modernom slikarstvu u kojoj su mu i državne institucije i dio likovnih umjetnika dali za pravo 1937. organizira izložbu satire u Sponzi na kojoj su sudjelovali mnogi poznati karikaturisti. Izložba je trebala biti poticaj za stvaranje muzeja humora u Dubrovniku 1940. sudjeluje u organizaciji izložbe starog dubrovačkog slikarstva 1941. – 1944. živi povučeno u Dubrovniku i u svom domu pruža utočište Otonu Postružniku i drugim antifašistički orijentiranim umjetnicima 1944. – 1945. provodi zimu na Visu gdje je radio kao prevoditelj 1945. nakon dugogodišnjih nastojanja osnovana je dubrovačka Umjetnička galerija, kojoj je postao prvi ravnatelj i inicijalni donator 1948. – 1949. bio je ravnatelj Galerije umjetnina u Splitu 1953. autor je postava Muzeja ikona pravoslavne crkvene općine u Dubrovniku 1954. nakon višegodišnjeg predanog rada obradio je i objavio katalog grafičke zbirke Biblioteke i zbirke Baltazara Bogišića u Cavtatu, te je postavio prigodnu izložbu grafika 1960. u Umjetničkoj galeriji Dubrovnik postavljena je izložba akvarela i grafike domaćih i stranih autora iz njegove umjetničke zbirke 1970. nakon smrti supruge povlači se iz javnog života. Pokušaj donacije gradu bogate umjetničke zbirke i biblioteke koju je skupljao cijeli život nije uspio 23. srpnja 1977. umro u Dubrovniku tags: umetnost i žena, ženska umetnost, feminizam, ženski slikari, žene slikarke, žene umetnice, umetnici, umetnost žena, slikarstvo, vajarstvo, izdanja iz prvog svetskog rata, izložbe...

odlično očuvano za svoje godine Silvije Strahimir Kranjčević: Izabrane pjesme Izabrane pjesme su objavljene 1898. u izdanju Matice hrvatske i Kranjčević je zbirkom prihvaćen kao prvo ime tadašnjeg hrvatskog pjesništva. Sadrži njegove antologijske dosege Moj dom, Zadnji Adam, Astrea te Uskočke elegije. Silvije Strahimir Kranjčević (Senj, 17. februar 1865 — Sarajevo, 29. oktobar 1908.) bio je hrvatski književnik. Sadržaj 1 Biografija 2 Društvene i književne prilike 3 Poezija 3.1 Bugarkinje 3.2 Izabrane pjesme 3.3 Trzaji 3.4 Pjesme 4 Ostala dela 5 Saradnja sa časopisima 6 Značaj 7 Vidi još 8 Literatura 9 Spoljašnje veze Biografija[uredi | uredi izvor] Kranjčević se rodio u Senju, od oca Spiridiona (1814—1885) i majke Marije (1832—1880). Njegovom ocu to je bio treći brak, a majci drugi, pa je Silvije imao polubrata Filipa i polusestru Otiliju. Nakon njega Spiridion i Marija dobili su još jednog sina, Spiridiona, i ćerku Ernestinu. Osnovnu školu (1871—1875) i gimnaziju (1875—1883) zvaršio je u Senju, ali je odbio da polaže ispit zrelosti zbog sukoba sa školskim vlastima. Zaslugom senjskog biskupa Jurja Posilovića odlazi u Rim, u Collegium Germanico-Hungaricum, na teološke studije. Već 1884. napušta Rim i vraća se u Hrvatsku, u Zagreb. Moli vlasti da mu dopuste polaganje ispita zrelosti u senjskoj gimnaziji, ali je odbijen. Uveliko objavljuje pesme i priče po časopisima, a prvu zbirku pesama Bugarkinje objavljuje 1885. Zahvaljujući Štrosmajerovim preporukama upisuje i završava učiteljski tečaj u Zagrebu. Radi kao učitelj u Mostaru, Livnu, Bijeljini i Sarajevu. Godine 1894. javljaju se prvi simptomi oboljenja bubrega. Objavljuje svoje stihove u mnogim hrvatskim i bosanskim časopisima, kao što su Nada, Vijenac, Pobratim, Prosvijeta, Lovor i drugi, a često anonimno objavljuje i kritičke radove. Moli vlasti da mu odobre službovanje u Hrvatskoj, ali ga odbijaju zbog političke nepodobnosti. Kranjčević sa suprugom Oženio se 1898. godine Grabrijelom Anom Kašaj (1876—1911) i sa njom otputovao u Zagreb i Beč, na Svetsku izložbu, a iste godine upoznaje i češkog naučnika i pesnika Adolfa Černija. Matica hrvatska objavljuje njegove Izabrane pjesme (1899), a jedan praški časopis objavljuje dve njegove pesme sledeće godine. Sa suprugom obilazi italijanske gradove Veneciju, Padovu i Veronu tokom 1901, a 1902. izlazi iz štampe i treća njegova zbirka Trzaji. Tokom 1904. unapređen je u zvanje profesora i postavljen za upravitelja trgovačke škole u Sarajevu. U Lajpcigu su prevedene i objavljene tri njegove pesme u okviru zbirke hrvatske lirike. Godine 1907. je u Hrvatskom narodnom kazalištu izvedena opera u tri čina Prvi grijeh za koju je tekst napisao Kranjčević. Sledeće godine je časopis Behar posvetio ceo jedan broj dvadesetpetogodišnjici njegovog književnog rada, a poljski profesor slavistike Tadeus Grabovski objavio je opsežnu monografiju o Kranjčeviću. Njegovo zdravstveno stanje je sve lošije i pored više operacija. Umire 1908. godine u Sarajevu, a sahranjen je na sarajevskom groblju Koševo. Sahrani su, pored rodbine, prisustvovali i predstavnici gradskih i školskih vlasti, crkve, književnici, između ostalih i Antun Gustav Matoš, i veliki broj Sarajlija. Sa suprugom Anom Kranjčević je imao samo jednu ćerku, Ivanu Višnju, koja je tada imala četiri godine. Društvene i književne prilike[uredi | uredi izvor] [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Poezija[uredi | uredi izvor] Bugarkinje[uredi | uredi izvor] Prva Kranjčevićeva pesnička zbirka Bugarkinje objavljena je 1885. godine u Senju, s posvetom Augustu Šenoi, jednom od najznačajnijih hrvatskih pisaca. Zbirka je ispunjena rodoljubivom tematikom. U njoj Kranjčević peva o svom narodu, o njegovoj gorkoj i teškoj sudbini koju nijedan drugi narod ne poznaje. Hrvatski narod kao da je proklet da se muči i da nikad ne pronađe svoju sreću i svoj mir. Ako je i bilo slobode ona je ostvarena samo u slavnoj prošlosti i pesniku služi da još jače istakne svoju ogorčenost zbog gubitka slobode. Pevajući o svom rodnom gradu pesnik ga naziva „leglom bune“ i izražava veru u srećniju i slobodniju budućnost za koju će se izboriti upravo potomci slavnih senjskih uskoka. I motiv žene obrađen je u Bugarkinjama sa stanovištva rodoljublja. Žena je predmet pesnikovog divljenja zato što je upravo ona ta koja će „dati plemeniti porod“, decu koja će izrasti u oslobodioce Hrvatske od tuđinske vlasti. Ljubav žene nije za pesnika samo ljubav prema muškarcu nego i ljubav za sve one koji trpe i snose tešku sudbinu, za braću po patnji. Izražava se i sažaljenje prema ženi čiji je muž u ratu i prema majci koja je u ratu izgubila tri sina, ali i odlučan stav da je bolja i časna smrt od kukavičkog bežanja i ropskog života. Pored rodoljubivih prisutni su i socijalni motivi, ali su i oni podređeni pesnikovom patriotskom osećanju. On veruje u rad i radnika koji jedini može da stvori bolji svet, ali za takav poduhvat mora da ima izgrađenu samosvest. Vrhunac Kranjčevićevih rodoljubivih težnji izražen je kroz veru u snagu poezije i stvaralaštva da menja svet i oslobađa potlačene. Poezija, pesma, izjednačena je sa pojmom slobode, jer pesma nastavlja da živi i nakon smrti pojedinca. I sam naziv zbirke je poetskog porekla, jer glagol „bugariti“ znači naricati, tužno pevati. U Bugarkinjama Kranjčević, pretežno sentimentalno-patetičnim tonom, bugari nad tužnom sudbinom svog naroda, ali izražava i stoički optimizam u pogledu njegove budućnosti. hrvatska knjizevnost poezija realizma realizam hrvatski pisci

Zen i japanska kultura retko! lepo očuvano ilustrovano 1941. Germany Daisetsu Teitaro Suzuki (鈴木 大拙 貞太郎 Suzuki Daisetsu Teitarō;[1] 18. oktobar 1870—12. jul 1966. godine[2]) je bio japanski autor brojnih knjiga i eseja o budizmu i Zenu, koje su odigrali važnu ulogu u širenju interesovanja za Zen (i dalekoistočnu filozofiju u celini) na Zapadu. Suzuki je takođe bio i plodan prevodilac kineske, japanske i sanskrit književnosti. Predavao je i na zapadnim univerzitetima, kao i na Otani Univerzitetu u Japanu. D. T. Suzuki Daisetsu Teitarō Suzuki photographed by Shigeru Tamura.jpg Puno ime Daisetsu Teitaro Suzuki Datum rođenja 18. oktobar 1870. Mesto rođenja Kanazava Japansko carstvo Datum smrti 12. jul 1966. (95 god.) Mesto smrti Kamakura Japan Regija Istočna filozofija Škola filozofije Zen, Jodo Šinšu Interesovanja Kegon, Teozofija Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za mir 1963. godine.[3] Biografija Uredi Detinjstvo i mladost Uredi Suzuki tokom studentskih dana D. T. Suzuki je rođen kao Teintaro Suzuki u Kanazavi, Išikavi, kao četvrti sin lekara Riojuna. Njegovo budističko ime Daisetsu, koje znači `velika skromnost`, dao mu je njegov Zen učitelj, Soen Šaku.[4] Iako mesto njegovog rođenja više ne postoji, napravljen je skroman spomenik koji označava mesto (drvo sa kamenom na temelju). Samurajska klasa iz koje Suzuki potiče je nestajala propadanjem feudalizma. Ovo je nateralo njegovu majku da ga odgaja u teškim okolnostima posle smrti oca. Kada je postao dovoljno star da razmišlja o svojoj sudbini i tome što je rođen u takvoj situaciji, počeo je da traži odgovore u različitim oblicima religije.[5] Studiranje Uredi Suzuki je studirao na univerzitetu u Tokiju. Tada je naučio kineski, sanskrit, pali i nekoliko evropskih jezika. Suzuki je nekoliko godina živeo i studirao sa naučnikom Polom Karusom. Suzukija je sa Karusom upoznao Soen Šaku, koji ga je upoznao na na Svetskom parlamentu religija u Čikagu 1893. godine. Karus, koji je živeo u Lasalu, Ilinoisu, je prišao Soenu da zatraži pomoć u prevodu Istočne duhovne književnosti za objavljivanje na Zapadu. Šaku mu je umesto toga preporučio svog učenika, Suzukija. Suzuki je živeo u kući doktora Karusa i radio sa njim, u početku na prevodu Lao Ceovog dela Knjige puta i vrline (Tao Te Đing). Suzuki je u Ilinoisu počeo da radi na svom delu Konture Mahajana budizma. Karus je i sam napisao knjigu koja nudi uvid i pregled budizma, pod nazivom Jevanđelje Bude. Soen Šaku je napisao uvod za nju, a Suzuki ju je preveo na japanski jezik. U to vreme, na početku 20 veka, veliki broj zapadnjaka i azijata su bili uključeni u svetsku budističku renesansu, koja je počela 1880—ih godina. Brak Uredi Suzuki se 1911. godine oženio sa Beatris Erskin Lejn, studentkinjom teozofije.[6] Kasnije će se i Suzuki učlaniti i Teozofsko Društvo Adiar i postati aktivni teozof.[7][8][9] Karijera Uredi Hu Ši i Suzuki tokom njegove posete Kini 1934. godine Profesor budističke filozofije Uredi Pored toga što je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, Suzuki je putovao po Evropi pre nego što je postao profesor u Japanu. Suzuki i njegova supruga su se posvetili širenju razumevanja Mahajana budizma. Preselili su se u Kjoto 1919. godine. Suzuki se ovde zaposlio kao profesor na Otani Univerzitetu 1921. godine. Iste godine kada je postao profesor na Otani Univerzitetu je sa ženom osnovao Istočno Budističko Društvo.[10] Društvo se fokusira na Mahajana budizam; organizuje predavanja i radionice i izdaje naučni časopis, Istočni budizam.[11] Suzuki je održavao veze na Zapadu i održao je prezentaciju na Svetskom Kongresu religija 1936. godine na Londonskom univerzitetu (bio je profesor na razmeni ove godine). Pored učenje o praksi Zena i istoriji Zen budizma, Suzuki je bio stručnjak za sličnu filozofiju koja se na japanskom zove Kegon. Dobio je brojne nagrade za svoj rad, uključujući i Nacionalnu medalju kulture. Studije Uredi Dok je bio profesor budističke filozofije sredinom 20. veka, napisao je neke od najpoznatijih uvoda i pregleda budizma, posebno Zen škole. Otišao je da predaje na nekoliko američkih univerziteta 1951. godine, a predavao je na Univerzitetu Kolumbije grada Njujorka od 1952. do 1957. godine. Suzuki je bio posebno zainteresovan za budističke tradicije u Kini. Veliki broj njegovih eseja na engleskom se bavi prevodima i diskusijama delova Čan tekstova koji se fokusiraju na učenje stilova i reči klasičnih kineskih mudraca. Takođe je bio zainteresovan i za to kako je Zen tradicija uticala na japanski mentalitet i istoriju kada je preneta u Japan. O tome je pisao i na engleskom jeziku u delu Zen i japanska kultura (eng. Zen and Japanese Culture). Pored svojih popularnih orijentisanih radova, preveo je Lankavatara Sutru i objavio komentare o njenoj sanskritskoj terminologiji. U kasnijim godinama života je postao gostujući profesor na Univerzitetu Kolumbija. U poznim godinama je počeo da istražuje Jodo Šinšu (Jōdo Shinshū), veru njegove majke i držao je predavanja o Jodo Šinšu budizmu u budističkim hramovima Amerike. Suzukija je takođe interesovao hrišćanski misticizam i neki od najznačajnijih mistika Zapada, poput Majstora Ekharta, koga je uporedio sa Jodo Šinšu sledbenicima nazivanim Mjokonini. Suzuki je bio jedan od prvih koji su pisali o Mjokoninima van Japana. Publikovao je još mnogo radova, poput: Eseji o Zen budizmu (u tri toma), Istraživanja Zen budizma i Vodič Zen budizma. Pored toga, američki filozof Vilijam Baret je sakupio mnoge Suzukijeve članke i eseje o Zenu u knjigu pod nazivom Zen Budizam. Mišljenja Uredi Suzukijev Zen majstor, Soen Šaku, koji napisao knjigu objavljenu u Sjedinjenim Američkim Državama (čiji je prevod uradio Suzuki), je naglašavao korene Mahajana budizma Zen tradicije. Suzukijevo mišljenje je bilo suprotno ovom. On je tvrdio da je tokom nastajanja u Kini, Zen prisvojio dosta filozofije taoizama. Suzuki smatra da je narod Dalekog Istoka osetljiviji prema prirodi od stanovnika severne Indije i Evrope.[uredi] Suzuki se često povezuje sa Kjoto školom filozofije, ali nikada nije bio jedan od njenih zvaničnih članova. Zen učenje Uredi Suzuki je tokom studija na univerzitetu u Tokiju počeo da uči Zen u manastiru Engaku-dži u Kamakuri, gde je učio kod Kosen Rošija. Nakon smrti njegovog učitelja Kosena, nastavio je da uči kod njegovog naslednika, Soen Šakua.[12] Pod Soenovim mentorstvom, Suzukijeva učenja su bila unutrašnja i neverbalna, uključujući i duge periode sedeće meditacije (zazen). Kako Suzuki opisuje, zadatak se sastojao od četiri godine mentalne, fizičke, moralne i intelektualne borbe. Tokom učenja je živeo monaškim životom. Opisao je ovaj život i svoje doživljaje u Kamakuri u svojoj knjizi Obuka Zen budističkog monah. Okarakterisao je ovaj život kao: život poniznosti; život rada; život služenja; život u molitvi i zahvalnosti i život u meditaciji.[13] Soen je pozvao Suzukija da poseti Sjedinjene Američke Države 1890—ih godina i Suzuki je preveo Soenovu knjigu na engleski (1906). Iako je Suzuki već preveo neke drevne Azijske tekstove na engleski jeziki, njegovi prevodi Soenovih knjiga su bili početak njegove karijere pisca na engleskom jeziku.[14] Širenje Zen na Zapadu Uredi Zastupnik Zena Uredi Suzuki je bio najvažniji čovek u širenje Zena na Zapadu. Filozof Čarls A. Mur je rekao: `Suzuki u svojim poznim godinama nije bio samo izveštavač Zena, ne samo ekspozitor, već je značajno doprinosio razvoju Zena.` Budistički modernizam Uredi Pošto je Suzuki bio univerzitetski obrazovan i poznavao je zapadnu filozofiju i književnost, mogao je uspešno prikazivati svoja učenja zapadnjačkoj publici. Kako ga je Suzuki predstavio, Zen budizam je veoma praktična religija koja se fokusira na neposredan doživljaj, što ga čini uporedivi sa oblicima misticizma koje su mnogi poput Vilijama Džejmsa naglašavali kao izvor svih verskih osećanja.[15] Zapadnjaci su uočili sličnost između zapadne ezoterije i istočne metafizike.[16] Ova sličnost nije slučajna, jer je Suzuki takođe bio pod uticajem zapadnog ezoterizma,[9] čak je ušao u teozofsko društvo.[8] Neki su Suzukija identifikovali kao budističkog modernistu. Većina istraživača se slaže da je uticaj protestantskih i prosvetiteljskih ideja u velikoj meri odredio neke od atributa budističkog modernizma[17] i ovo uočavaju kod Suzukija. Kritika Uredi Suzukija su kritikovali zbog njegovog esencijalističkog pristupa. Još 1951. godine, Hu Ši[18][19] ga je kritikovao zbog predstavljanja idelističke slike Zena.[20] Japanski nacionalizam Uredi Prema Šarfu i Viktoriju, Suzuki je bio povezan sa japanskim nacionalizmom.[21] Kritikovan je zbog njegove odbrane japanskih ratnih napora.[22] Simpatija prema Nacizmu i Antisemitizmu Uredi Brajan Viktorija je održao predavanje u Nemačkoj 2012. godine, na kom je izneo dokaze da je Suzuki bio simpatizer nacističkog režima.[23][24] Brajan piše: `D. T. Suzuki je ostavio zapise svojih ranih pogleda prema nacističkom pokretu. Objavio ih je u nizu članaka u japanskim budističkim novinama, Čugai Nipo, u oktobaru 1936.` Suzuki se ovde slaže sa Hitlerovom politikom, koju mu je objasnio njegov rođak koji je živeo u Nemačkoj. `Dok narod ne zna mnogo o politici, nikada nisu uživali u većem spokoju uma od ovog koji sada imaju. Zbog toga oni podržavaju Hitlera. Ovo mi je moj rođak rekao. To je sasvim razumljivo i ja se slažem sa njim.` `Što se proterivanja jevreja tiče, izgleda da postoje mnogi razlozi za njegove akcije. Iako je to veoma brutalna politika, ako se osvrnemo na pitanje sa tačke gledišta trenutne i buduće sreće celog nemačkog naroda, može biti da je na neko vreme neka ekstremna mera neophodna u cilju očuvanja nacije...ekstremna mera je neophodna za očuvanje nacije`. Suzuki je izrazio saosećanje prema jevrejima. `Što se tiče fizičkih lica, to je zaista žalosna situacija`.[23] Novi budizam Uredi U početku modernizacije u Medži periodu 1868. godine, kada je Japan ušao u međunarodnu zajednicu, budizam je kratko bio prognan u Japanu,[22] kao `korumpirana, dekadenska, antisocijalna, parazitska, sujeverna vera, koja se suprotstavlja naučnim i tehnološkim potrebama Japana.`[25] Japanska vlada je nameravala da iskoreni tradiciju koja je bila viđena kao strana. Pored toga, industrijalizacija je dovela do prestanka parišioner sistema koji je finansirao budističke manastire kroz vekove.[26] Međutim, savremeni budistički lideri su se pojavili i zastupali budizam.[26] Kao odgovor unapređenju Japana i progonu budizma je nastao šin bukjo ili `novi budizam`. Predvodili su ga intelektualci, koji su bili izloženi Zapadnoj intelektualnoj književnosti. Pristalice novog budizma, poput Suzukijevih učitenja Kosena i Šakua su videli ovaj pokret kao zaštitu budizma od progona vlasti i kao način da uvedu svoju zemlju u moderni svet kao kulturnu silu.[27] Tradicionalna forma Zena je bila znatno izmenjena Meidži restauracijom, ali Japanski Zen i dalje postoji kao monaška tradicija. Zen tradicija u Japanu, u svom uobičajenom obliku, zahteva mnogo vremena i discipline od monaha, koje su teške za laika. Zen monasi su provodili nekoliko godina u intenzivnim doktrinarnim studijama, učenju sutra i čitanju njihovih komentara pre nego što čak i ušli u manastir, gde su prolazili kroz koan praksu sa Zen majstorom.[28] Činjenica da je Suzuki mogao da uradi sve to (kao laik) je doprinos novog budizma. Japanski nacionalizam Uredi Za vreme Meidži restauracije, nihonjinron filozofija je postala rasprostranjena. Ona naglašava jedinstvenost Japana, a ova jedinstvenost je zbog mnogo različitih faktora. Suzuki ovu razliku prepisuje Zenu. Po njegovom mišljenju, Zen otelotvoruje suštinu filozofije i religije. On je predstavljao Zen kao jedinstveni prikaz azijske duhovnosti, koja se smatrala superiornijom.[21] Pohvale Suzukijevog rada Uredi Suzukijeve knjige su čiteli i hvalili mnogi istaknuti ljudi. Upadljiv primer za ovo je njegova knjiga Uvod u Zen budizam, u kojoj je objavljen i komentar od 30 strana poznatog analitičkog psihologa, Karla Junga. Jung je napisao: `Suzukijev rad o Zen budizmu je među najvećim doprinosima budizmu. Autoru moramo biti zahvalni, jer je približio Zen zapadu i zbog načina na koji je to uradio.`[29] Bibliografija Uredi Njegovi eseji su bili izuzetno uticajni kada su publikovani, učinivši Zen poznatim na Zapadu po prvi put: Essays in Zen Buddhism: First Series (1927), New York: Grove Press. Essays in Zen Buddhism: Second Series (1933), New York: Samuel Weiser, Inc. 1953–1971. Edited by Christmas Humphreys. Essays in Zen Buddhism: Third Series (1934), York Beach, Maine: Samuel Weiser, Inc. 1953. Edited by Christmas Humphreys. Translation of the Lankavatara Sutra from the original Sanskrit. Boulder, CO: Prajña Press. 1978. ISBN 978-0-87773-702-5.. Ubrzo nakon ovih publikacija su usledili: An Introduction to Zen Buddhism, Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. Republished with Foreword by C.G. Jung, London: Rider & Company, 1948. Suzuki calls this an `outline of Zen teaching.`[30] The Training of the Zen Buddhist Monk, Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. New York. University Books.1959.. This work covers a `description of the Meditation Hall and its life`.[30] Manual of Zen Buddhism Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jul 2011), Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. London: Rider & Company, 1950, 1956. New York: Random House, 1960 and subsequent editions. - Kolekcija budističkih sutra, klasičnih tekstova majstora, ikona i slika. Suzuki piše da rad treba da `informiše čitaoca o različitim književnim materijalima koji se odnose na monaški život...Šta zen monah čita pred Budom u njegovim svakodnevnim službama i gde mu idu misli tokom slobodnog vremena.` Posle Drugog svetskog rata, nova tumačenja: The Zen Doctrine of No-Mind,London: Rider & Company, 1949. York Beach, Maine: Red Wheel/Weiser. 1972. ISBN 978-0-87728-182-5. Living by Zen. London: Rider & Company, 1949. Mysticism: Christian and Buddhist: The Eastern and Western Way, Macmillan, 1957. `A study of the qualities Meister Eckhart shares with Zen and Shin Buddhism`. Includes translation of myokonin Saichi`s poems. Zen and Japanese Culture, New York. Pantheon Books.1959.. A classic. Zen budizam i psihoanaliza, Erih From, D. T. Suzuki i De Martino. Suzuki je napisao, otprilike, trećinu ove knjige i on daje budističku analizu uma, njegovih nivoa i metodologiju proširenja svesti. Ostalo: An anthology of his work until the mid-1950s: Zen Buddhism: Selected Writings of D.T. Suzuki, Doubleday, New York: 1956. Edited by William Barrett. Very early work on Western mystic-philosopher.Swedenborg: Buddha of the North, West Chester, Pa: Swedenborg Foundation, 1996. Trans. by Andrew Bernstein of Swedenborugu, 1913. A Miscellany on the Shin Teaching of Buddhism; Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1949. Shin Buddhism; New York, Harper & Row, 1970. Gutoku Shaku Shinran, The Kyōgyōshinshō, The Collection of Passages Expounding the True Teaching, Living, Faith, and Realizing of the Pure Land, translated by Daisetz Teitarō Suzuki (ed. by The Eastern Buddhist Society); Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1973. Collected Writings on Shin Buddhism (ed. by The Eastern Buddhist Society); Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1973. Transcription of talks on Shin Buddhism.Buddha of Infinite Light. Boston: Shambhala Publications, 1998. Edited by Taitetsu Unno. Tribute; anthology of essays by great thinkers.D.T. Suzuki: A Zen Life Remembered. Wheatherhill, 1986. Reprinted by Shambhala Publications.

Jela Spiridonović - Savić SA USKIH STAZA meki povez, str. 78, dim. 20 x 13 cm izdanje s. b. cvijanovića beograd 1919. stanje kao na slici, knjiga je kompletna ima pečat biblioteke Jelena Jela Spiridonović Savić (11. januar 1890, Šabac — septembar 1974, Beograd) bila je srpska pesnikinja, pripovedačica i esejistkinja. Jela Spiridonović Savić Jela Spiridonovic Savic.jpg Puno ime Jelena Spiridonović Savić Datum rođenja 11. januar 1890. Mesto rođenja Šabac, Kraljevina Srbija Datum smrti septembar 1974. (84 god.) Mesto smrti Beograd, Srbija, SFRJ Najvažnija dela Sa uskih staza (1919) Pergamenti (1923) Večite čežnje (1926) Život Uredi Rodila se u bogatoj šabačkoj porodici grčkog porekla. Njen otac, Mihajlo Spiridonović (1848–1908), nakon što je doktorirao medicinu u Beču zaposlio se u Šapcu kao fizikus. Zbog humanosti i nesebične požrtvovanosti prozvan je „sirotinjska majka“. Mihajlo Spiridonović je aktivno učestvovao u kulturnom životu grada, a Jela je, verovatno, nasledila njegov književni talenat. Nakon svršene Šabačke gimnazije, Jela Spiridonović je u periodu od 1911. do 1913. godine studirala filozofiju u Trstu. Godine 1913. udala se za Vladislava Savića (1873—1957), eruditu i znalaca pet jezika, šefa presbiroa u Ministarstvu unutrašnjih poslova. U godinama između dva svetska rata boravila je sa suprugom u Njujorku, Beču, Minhenu i Trstu kuda ih je vodila njegova diplomatska karijera. U međuratnom periodu ime Jele Spiridonović Savić je jedno od najprepoznatljivijih na srpskoj/jugoslovenskoj književnoj sceni. Tridesetih godina držala seriju predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu i u Kolu srpskih sestara o životima i delima najpoznatijih mistika. Drugi svetski rat provodela je i Beogradu. Godine 1945. komesarska uprava na čelu sa Đurom Gavelom objavila je izveštaj „Srpska književna zadruga pod okupacijom“ u kojem je Jela Spiridonović Savić ocenjena kao „saradnica fašističkog okupatora“, a njeno delo kao nedostojno, nerodoljubivo i izdajničko. Umrla je u Beogradu. U nekrologu, u ime Društva književnika Srbije, Desanka Maksimović je naglasila da je Jela Spiridonović Savić „bila pravi, rođeni pesnik. Pisala je produhovljenu poeziju temom više okrenuta prema zvezdama nego prema zemlji. Više okrenuta prema našoj prošlosti nego prema sadašnjici“. Delo Uredi Sa uskih staza Uredi Prvu pesničku zbirku, Sa uskih staza, Jela Spiridonović Savić je objavila 1919. godine. Onovremena kritika nije mogla da ne reaguje na subverzivni karakter stihova. Milan Bogdanović ističe, prikazujući nove knjige u Politici 1919. godine, da u Zagrebu, oko Krležinog Plamena, Miloš Crnjanski i Jela Spiridonović Savić skandalizuju svojim stihovima. Pesnikinja „raskošne mašte i vrelog temperamenta“, „velikog osećanja ploti i krvi i jakih čulnih senzacija“[1] u zbirci Sa uskih staza slobodnim stihom opeva erotski užitak žene. Autorkina prva zbirka korespondira sa avangardnim tendencijama početkom dvadesetih godina u srpskoj književnosti: ekstatični doživljaj sveta, intuitivnost religiozne spoznaje, metafizička identifikacija sa kosmosom, individualizam u smislu odvajanja od licemernog građanskog društva i potraga za suštinom stvarnosti u neistraženim dubinama sopstvenog bića.[2] Pergamenti Uredi Tokom dvadesetih i tridesetih godina bila je saradnica brojnih časopisa: Dan, Misao, Srpski književni glasnik, Budućnost, Raskrsnica, Savremenik, Književni sever, Letopis Matice srpske itd. U izdanju S. B. Cvijanovića 1923. objavila je ep Pergamenti, „duhovnu autobiografiju iz hilandarskog perioda, koju na početku 19. veka na zgarištu spaljenog manastira Svetog Simeona „slučajno“ pronalazi monah Stratonik“.[3] „Ep Pergamenti Jele Spiridonović Savić predstavlja eho datih religiozno-nacionalnih ideja čiji su nosioci bili predstavnici srpski predstavnici bogoslovske i umetničke elite“.[4] Važnu ulogu u ovom delu, kao i u celokupnom njenom opusu, ima tema metempsihoze.[5] Autorkina vizija utemeljivača srpske pravoslavne crkve izazvala je veliku pažnju i u inostranoj javnosti. Delo je prevedeno i objavljeno na italijanskom jeziku 1927. godine. Večite čežnje Uredi Godine 1926. objavila je drugu pesničku zbirku, Večite čežnje. U predgovoru Jovan Dučić ističe da se pesme Jele Spiridonović Savić „razlikuju od starijih pesnika svojom formom, a od mlađih svojom sadržinom“. Prema Dučićevom mišljenju, ono što izdvaja pesnikinju je njen misticizam, „njena lična spiritualna nota, aspiracija ka transcendentnom i opštem, smisao za uopštavanje, za vezivanje u zajedničko, u osnovno, esencijalno, kosmičko“.[6] Jedan od naboljih prikaza zbirke napisala je filozofkinja dr Ksenija Atanasijević, stavljajući akcenat na metafizičku i rodnu dimenziju zbirke. Rečima Ksenije Atanasijević, Jela Spiridonović Savić je „prečistila sviju ljubavnu poeziju za jedno produbljeno mistično osećanje, što je započela još u svojoj poemi retke lepote Pergamenti“.[7] Atanasijević je ocenila da su ciklusi „Tragedija žene“ i „Dnevnik usedelice“ najbolja ostvarenja u zbirci: „Kad peva ženu, g-đa Spiridonović stvara najneprolaznije svoje strofe“.[8] Savremena istraživačica, dr Stanislava Barać je ocenila da je pesnikinja u ovim ciklusima obradila aktuelne teme tadaše feminističke kontrajavnosti: „Religioznost i hrišćanska etika Jele Spiridonović Savić nije u ovim pesmama našla saglasnost sa patrijarhalnom normom“.[9] Jesenje melodije Uredi Krajem tridesetih godina autorka je objavila zbirku Jesenje melodije, sabrane pesme objavljivane tokom tridesetih godina, i Pripovetke. Todor Manojlović je zapisao da je nova pesnička zbirka Jele Spiridonović Savić „prebolna i magična“, videći je kao „stvaralačku nostalgiju usamljenika [...] motiv koji razvezuje sumorno i sugestivno, sa nekim čudesno nežnim melodizmom i ustreptalim mističkim bleskom“.[10] Paulina Lebl Albala je opisala zbirku kao „melanholičnu strasnu barkarolu“.[11] „Inovativnost ove zbirke ogleda se u naglašenoj metatekstualnosti“, naglašava dr Jovana Reba, ističući da „duhovnu auru većine pesama u zbirci oblikuje traganje po dubinama podsvesti, susreti sa sopstvenim demonima i beg od sumorne realnosti u maštu i ludilo“.[12] Pripovetke i esejistika Uredi Zbirka Pripovetke sadrži pet pripovedaka: „Pale se svetiljke gradske“, „Harmonikaš“, „Gospođa Georgina“, „Mala služavka Marija“ i „San Marije iz Magdale“. Pripovetke „predstavljaju proznu realizaciju hrišćanskog koncepta o potrazi sa savršenom vrlinom, o žrtvovanju i ekstazi duha. Motive iz svoje poezije pesnikinja je transponovala u pesničku formu, tako da su gotovo svi glavni junaci i junakinje već bili otelotvoreni u određenim pesmama i pesničkim ciklusima“[13]. Svoje poslede delo, zbirku eseja Susreti, Jela Spiridonović Savić je objavila 1944. godine. U Susretima Iskošeni tekstsu sabrani eseji, odnosno predavanja koja je držala tokom tridesetih godina o Rilkeu, Geteu, Ničeu, fra Anđeliku, Desanki Maksimović, Isidori Sekulić, ženama misticima itd. Priredila je i objavila kao samizdat zbirku pripovedaka svog supruga, Vladislava Savića, Pripovetke 1958. godine. Izabrana dela Jele Spiridonović Savić priredila je dr Jovana Reba 2012. godine. Knjiga Čežnje: izabrana dela objavljena je u ediciji Sopstvena soba izdavačke kuće Službeni glasnik iz Beograda. Reference Jela Spiridonović-Savić, pesnikinja i prozni pisac, rođena je u Šapcu, 11. januara 1890. godine, u uglednoj lekarskoj porodici, od oca Mihaila i majke Olge. Njeni preci, po očevoj liniji, bili su Grci iz Atine. Tačnije, oko 1830. godine, njenog dedu Janju Sklepasa, tada desetogodisnjeg decaka, zajedno sa grupom njegovih vrsnjaka — oteli su Turci. Posto se sudbina sa njim gorko poigrala, posle mnogo suza, lutanja i strahovanja, put ga je doveo pred konak Kneza Milosa i Knjeginje Ljubice u Kragujevac. Tu je, mudroscu, miloscu i dobrotom Knezovom receno da `Grce` postane `Srpce`, pa je od Janje Sklepasa postao Jovan Spiridonovic. Ime Jovan nije nikada uz njega priraslo, pa je celog veka ostao janja, a u prezimenu je sacuvana uspomena na oca Spiridona. Godine 1840, sa diplomom majstora, na kratko je skoknuo do Atine, tek toliko da ga zelja za rodnim krajem mine. U Beogradu se ozenio Jelenom, sa kojom ce izroditi petoro dece — dve kceri i tri sina. Posle smrti 1888. godine, ostavio je imovinu vrednu vise hiljada dukata i ime dostojno postovanja i ugleda. Na mermernoj ploci, postavljenoj u auli Narodnog pozorista u Beogradu, urezano je njegovo ime kao velikog priloznika. Jelin otac, Mihailo Spiridonovic, rodjen je 1848. godine, bio je najmladji sin Jelene i Janje. Posle zavrsetka Velike skole u Beogradu i diplome filozofa, doktorirao je medicini u Becu, oko 1880. godine. Po povratku u zemlju, bio je postavljen za okruznog fizikusa u Sapcu, gde ce ostati do smrti, nepinih 30 godina. Po spremnosti da se bolesnicima uvek nadje u nevolji, nazvali su ga `sirotinjska majka`, ali ga to nije sprecavalo da sa puno entuzijazma ucestvuje u kulturnoj izgradnji Sapca. Pisao je brojne radove iz kulturne istorije, higijene zivljenja i medicine, a bavio se i knjizevnim radom, pisuci pripovetke. Umro je u Sapcu 1908. godine. Uz roditelje Olgu i Mihaila, Jela je rasla kao srecno dete, okruzena ljubavlju i paznjom. Osnovnu skolu i Gimnaziju zavrsila je u rodnom Sapcu 1906. godine, a potom je dobila vrhunsko obrazovanje na francuskom koledzu u Trstu, da bi studije filozofije nastavila u Becu, Njujorku i Milanu. Udala se za inzenjera Vladislava Savica (1873—1957), zagovornika socijalistickih ideja i osnivaca Socijalisticke stranke Srbije, 1903. godine. Studirao je politehniku u Cirihu, Parizu i Londonu, tecno govorio pet stranih jezika i bio specificna i visestruko angazovana licnost ondasnje Srbije. Kao inzenjer, radio je na podizanju elektrana (Leskovac) i trasiranju pruga (Kavkaz); bio je stalni dopisnik Ruskog slova, londonskog Dejli telegrafa, milanskog Korijere dela sera i francuskog Eko de Pari; kao novinar ili politicar boravio je u Rusiji, Londonu, Njujorku, Becu, Minhenu i Trstu; bavio se publicistikom, prevodilastvom, naucnim i knjizevnim radom (pisao je romane i drame). Jela je bila aktivan clan medjunarodnog Pen kluba u predratnom periodu, a posle rata i clan Drustva knjizevnika Srbije. Oglasila se prvi put 1919. godine zbirkom pesama Sa uskih staza, koja je posvecena prolecu, budjenju erotskih strasti i zudnji za beskrajem. Vreme o kome peva je tesko, poratno. Obdarena retkim senzibilitetom i filozofskim umom, okrenula se od ove teskobe misticnom prostranstvu: I ponesi me, ponesi tako, u sjajnom dugom putu tvoga zlaćanog zraka, o, Sunce, Svetlosti moćne vodi me iz Carstva mraka. Sunce Usledio je lirsko-epski spev Pergamenti, koji je objavljen 1923. godine i koji, kao svaki ep, ima svoju pricu. Monah Stratonik, trazeci leka svojoj nesanici i strahovima pronalazi prevodi pergamente pisane srpsko-slovenskim jezikom, rukom raba bozjeg Rastka, najmladjeg Nemanjinog sina, u monastvu nazvanog Sava. Kovceg sa pergamentima Stratonik je pronasao u pepelu Manastira Sv. Simeona, koji su Turci zapalili 1814. godine, zbog Hadzi-Prodanove bune. Sa zgarista manastira, djak Jeronim, brat Pajsije i predani Stratonik, `nose tri svetinje nadjene u pepelu: pergamente, kandilo i ikonu`. Pergamente je, 1927. godine, na italijanski preveo Umberto Urbani, sa opseznim predgovorom Franceska Babudrija. Poeziju Jele Spiridonovic-Savic Babudri dozivljava kao intimni konflikt ljudskog duha koji je `stvoren jacinom emocija i snagom volje da se dosegne bezgranicno.` Njena poezija je savrsena sprega umetnosti i filozofije. Babudri istice epizodu u kojoj monah Sava, utemeljitelj srpske crkve, u Manastiru Vatopedu 1194. godine, jedne noci otvara vrata zalutalom i ranjenom Barbarosinom vojniku. U ocima umiruceg Sava prepoznaje princa Gilberta i sa njegovih usana cita poslednju ispovest. Iz tronutog monaha Save pokuljase stihovane misli: No jednog dana kroz vekova osam, ja narode vidim, međ njima Britone, plavi, isti takvi kao i ja što sam, dolaze da dele s vama čase bone... najbolju će decu britanskih sinova progutati bliskog Helesponta vali Tvom narodu Život počeće tad s nova, vaskrsnuće opet stari Ideali. Pesnicka zbirka Vecite teznje objavljena je 1926. godine, sa predgovorom Jovana Ducica: `... Jela Spiridonovic-Stana se odvaja sadrzinom od svih mladjih, cak i najboljih... Ja volim njenu religioznu i duboku inspiraciju... Put ove pesnikinje nije zavrsen. Ja verujem da ce on biti sirok, i pun iznenadjenja.` Ono sto je zamerao mladjima — slobodan stih, razvucenost i verbalizam, Jeli nije pripisivao kao manu. Prema oceni studioznog analiticara Radomira Konstantinovica, pesma Žena iz ove zbirke, po svojoj stilskoj jednostavnosti i simbolici, spada u red najznacajnijih Jelenih ostvarenja: Žene, sve one nose krvavi krst, crveni krst materinstva. Sve one nose plamenu zvezdu sa Istoka. Zato su njihove oči čudno duboke: krst udubljuju. Zato su njihove oči pune svetlosti: zvezde odblesu. Al oko usana lebdi im nešto detinje, što se ne buni na krst i ne čudi se zvezdi. U 1939. godini objavljene su Jeline pesme Jesenje melodije i prozno delo. Zbirka pesama Jesenje melodije podeljena je u sest celina: Za mile mog srca, Pesnikov kalendar, Ka svetlosti, Cvetovi na vetru, Pesme paganske i Minijature. Jedina siroka i samilosna dusa za svakog je nasla mesta: za tihe i blede usedelice, monahe u uskim celijama, lutalice po dugackim putevima, hrabre mornare... Miodrag Pavlovic, u svojoj Antologiji srpskog pesnistva (XIII—XX veka), nasao je mesta za Jelinu pesmu Februar iz ove zbirke, uz sledecu napomenu u predgovoru: `Na osnovu nasih antologicarskih lektira smatramo da treba za istoriju knjizevnosti jos citati Jelu Spiridonovic-Savic...`. U Pripovetkama, Jelin pesnicki senzibilitet je nadjacao proznog pisca. Sve njene price zapravo su pesme u prozi, a likovi sa bogatim unutrasnjim zivotom i nabojem deluju sentimentalno. Poslednja u nizu, u nesrecno ratno vreme, 1944. godine, objavljena je knjiga eseja Susreti. Izasla je u izdanju Srpske knjizevne zadruge, na cijem celu je za vreme rata bio tada vec vremesni knjizevnik Svetislav Stefanovic koji je novembra 1944. godine, u oslobodjenom Beogradu, streljan kao izdajnik. Godinu dana kasnije Komesarska uprava, na celu sa Djurom Gavelom, objavila je izvestaj Srpska knjizevna zadruga pod okupacijom, u kome je njen rad okarakterisan kao `nedostojan, nerodoljubiv, izdajnicki`. U izvestaju, na listi honorara primljenih od Srpske knjizevne zadruge, medju 54 imena autora, naslo se i ime Jele Spiridonovic-Savic. Danas vise nije od znacaja sto su na spisku, izmedju ostalih, bila i imena Sime Pandurovica, Todora Manojlovica, Desanke Maksimovic... Bilo kako bilo, glas Jele Spiridonovic-Savic je utihnulo. Neshvacena, skrajnuta i zaboravljena, okrenula se proslosti i imaginaciji. Susreti su, zapravo, pretezno predanja koja je Jela, trideset godina, drzala na Kolarcevom narodnom univerzitetu u Beogradu: Religiozno osecanje i sadasnjica (1930), Rekvijem pesniku Rilkeu (1938), Fransi Zam, Isidora Sekulic, Geteov put ka svetlosti (1932), Tragika Nicea (1934), Desanka Maksimovic (1933), Fra Andjeliko (1934) i Znacaj unutrasnjeg zivota za razvoj licnosti (1935). Predgovor knjizi eseja Susreti napisao je Todor Manojlovic, koji je istakao: `Sakupljeni eseji i prikazi gdje Jele Spiridonovic-Savic sacinjavaju jednu idejnu celinu vrlo osobenog, licnog obelezja i karaktera... jednu ispovest najprisinijeg verovanja, ubedjenja, pod vidom znalackih, najsolidnije dokumentovanih estetickih, kulturno-istorijskih i religiozno-filozofskih studija`. Ostala su dela u rukopisu, neobjavljena, koja se danas cuvaju Medjuopstinskom istorijskom arhivu u Sapcu: pesme Nemanjici (1941), poema Dnevnik pesnika lutalice (1942), bajke Izmedju sna i jave (1943), eseji Susreti II (1946), Pripovetke II (1949), opaske Prah s leptirovih krila (1950) i roman Zapisi pravednog Ilije (1954). Zasluzuju li da ugledaju svetlost dana? Jela Spiridonovic-Savic je umrla u Beogradu, septembra meseca 1974. godine.

jako lepo očuvano EXTRA RETKO U PONUDI! Karl Marks REVOLUCIJA I KONTRAREVOLUCIJA U NEMAČKOJ 1914. Socijalistička knjižara Beograd Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i najveći kritičar kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, vrlo katoličkom gradu, u rajnskoj pokrajni, pruskom carstvu.[1][2], kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804.[3][4] Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih.[5] Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna.[6][7] Rodna kuća Karla Marksa Njegov otac je postao javni tužilac 1821., bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore.[1][4] Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija.[8][4] Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici.[9][4] Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu.[10] U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino.[11][4] U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks[uredi | uredi izvor] Marksova diploma Univerziteta u Bonu. Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost.[12][13] U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržuaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[14] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičem da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. Na Univerzitet u Berlinu upisao se 22. oktobra 1836..[15][16] U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. Frbruara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapiao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Dženi fon Vesfalen Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841—1843.[uredi | uredi izvor] Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub ’’Freien’’ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843. , a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843—1845.[uredi | uredi izvor] Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka:Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao:Religija je uzdah potlačenog stvorenja......Ona je opijum naroda... Fridrih Engels 1844. godine, u vreme kada je upoznao Marksa Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odšampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847.) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je:Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u ’’Vorwarts’’-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845—1847.[uredi | uredi izvor] Marks, Engels i Marksove ćerke Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista ’’Northern Star’’ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi:Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa ’’Fraternal Democrats’’ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Manifest komunističke partije, 1848.[uredi | uredi izvor] Prvo izdanje Manifesta Komunističke partije, štampano u Nemačkoj, 1848. godine Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad - program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest.[17] Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti.[18] Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` [19] U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma.[20] Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. [21] U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike.[21] Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak.[22] Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan.[22][22] Keln 1848—1849, Marks revolucionar u vreme revolucije[uredi | uredi izvor] U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj,[23] u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju.[24] Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i drugie revolucionarne elemenate iz zemlje.[25] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja.[26][27] Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu.[28] Život i rad u Londonu[uredi | uredi izvor] Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život[uredi | uredi izvor] [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902.) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932.) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891.)