Šarl Dil Istorija Vizantijskog Carstva Geca Kon 1933. *2502-N1*2020 izdanje. Geca Kon. 1933 godina Tvrd povez,X+ 228 strana,ćirilica,ilustrovana, format: 19,5 x 13,5 cm,težina 395.grama-nema mape u prilogu stanje: kao nova,nekorištena...neznam da li je orginalno ili naknadno koričena knjiga Istorija vizantijskog carstva (Š. Dil) Sadržaj ГЛАВА I. Оснивање Цариграда и постанак источног римског царства (330-518 г.) 1 Оснивање Цариграда и обележје новога царства 2 Криза услед варварске најезде 3 Верска криза 4 Источно римско царство крајем V и на почетку VI века ГЛАВА II. Јустинијанова владавина и грчко царство у VI веку (518-610 г.) 1 Ступање на престо Јустинове династије 2 Јустинијанов карактер, његова политика и његова околина 3 Јустинијанова спољна политика 4 Јустинијанова унутрашња владавина 5 Византиска цивилизација у VI веку 6 Крај Јустинијановог дела (565-610 г.) ГЛАВА III. Ираклијева династија. Арабљанска опасност и преображај царства у VI веку (610-717 г.) 1 Обнова царства у доба Ираклија 2 Арабљанска опасност 3 Верска политика и Запад 4 Преображај царства у VII веку 5 Крај Ираклијеве династије и опадање царства (685-717 г.) ГЛАВА IV. Исавријански (сирски) цареви и иконоборство (717-867 г.) 1 Обнова царства под првом двојицом исавријанских царева (717-775 г.) 2 Иконоборство (726-780 г.) 3 Ирина и успостављање икона (780-802 г.) 4 Друго доба иконоборства (802-842 г.) 5 Спољна политика царства и обнова монархије (802-867 г.) ГЛАВА V. Врхунац царства под македонском династијом (867-1081 г.) 1 Владаоци македонске лозе и учвршћивање династије 2 Спољна политика македонских царева (867-1025 г.) 3 Унутрашња владавина и византиска цивилизација у X веку 4 Узроци слабости царства 5 Опадање царства у XI в. (1025-1081 г.) ГЛАВА VI. Век Комнина (1081-1204 г.) 1 Владаоци из династије Комнина 2 Спољна политика Комнина (1081-1180 г.) 3 Владавина Комнина и византиска цивилизација у XII веку 4 Византиско царство крајем XII века (1180-1204 г.) ГЛАВА VII. Латинско цариградско царство и грчко никејско царство (1204-1261 г.) 1 Распад византиског царства 2 Латинско цариградско царство 3 Грчко никејско царство 4 Ослобођење Цариграда 5 Ахајска кнежевина ГЛАВА VIII. Византиско царство под Палеолозима (1261-1453 г.) 1 Стање грчког царства 1261 г. Владавина Михаила VIII Палеолога (1261-1282 г.). 2 Грчко царство под последњим Палеолозима (1282-1453 г.) Унутрашњи узроци опадања. - Грађански ратови Друштвене и верске распре. Финансиске и војничке невоље. Спољашњи узроци опадања. - Бугари и Срби. Турци Византија и Латини. Пад Цариграда. 3 Византиска цивилизација у доба Палеолога Деспотовина Мистра. Грчко трапезунтско царство. - ДОДАТАК I Византиски цареви Константинова династија Константин I Велики 306-337 г.; сам владао 323-337 г. Констанције II 337-361 г.; сам владао 353-361 г. Јулијан 361-363 г. Јовијан 363-364 г. Валенс 364-378 г. Теодосијева династија Теодосије I Велики 379-395 г. Аркадије 395-408 г. Теодосије II 408-450 г. Маркијан 450-457 г. Лав I 457-474 г. Зенон 474-491 г. Анастасије 491-518 г. Јустинова династија Јустин I 518-527 г. Јустинијан I 527-565 г. Јустин II 565-578 г. Тиберије II 578-582 г. Маврикије 582-602 г. Фока (отмичар) 602-610. г. Ираклијева династија Ираклије 610-641 г. Константин III и Ираклона 641-642 г. Констант II 624-668 г. Константин IV Погонат 668-685 г. Јустинијан II Ринотмит 685-695 г. Леонтије (отмичар) 695-698 г. Тиберије III (отмичар) 698-705 г. Јустинијан II (по други пут) 705-711 г. Филипик 711-713 г. Анастасије II 713-716 г. Теодосије III 716-717 г. Исавријанска (сирска) династија Лав III 717-740 г. Константин V Копроним 740-775 г. Лав IV 775-780 г. Константин VI 780-797 г. Ирина 797-802 г. Никифор I (отмичар) 802-811 г. Ставракије 811 г. Михаило I Рангав 811-813 г. Лав V Јерменин 813-820 г. Михаило II Тепави 820-829 г. Теофило 829-842 г. Михаило III Пијаница 842-867 г. Македонска династија Василије I 877-886 г. Лав VI Мудри 886-912 г. Александар 912-913 г. Константин VII Порфирогенит 913-959 г., имајући за савладара Романа I Лакапина (отмичара) 919-944 г. Роман II 959-963 г. Никифор II Фока 963-969 г. Јован I Цимискије 969-976 г. Василије II Бугароубица 976-1025 г. Константин VIII 1025-1028 г. Зоја 1028-1050 г., имајући за савладаре своје узастопне мужеве: - Роман III Аргир 1028-1034 г. - Михаило IV Пафлагонац 1034-1041 г. - Михаило V Калафат (сестрић Михаила IV, усињеник Зојин) 1041-1042 г. - Константин IX Мономах 1042-1054 г. Теодора 1054-1056 г. Михаило VI Стратиотик 1056-1057 г. Династија Дука и Комнина Исак I Комнин 1057-1059 г. Константин X Дука 1059-1067 г. Роман IV Диоген 1067-1071 г. Михаило VII Дука 1071-1078 г. Никифор III Вотанијат (отмичар) 1078-1081 г. Алексије I Комнин 1081-1118 г. Јован II Комнин 1118-1143 г. Манојло I Комнин 1143-1180 г. Алексије II Комнин 1180-1183 г. Андроник I Комнин 1183-1185 г. Династија Анђела Исак II 1185-1195 г. Алексије III 1195-1203 г. Исак II (по други пут) имајући за савладара свога сина Алексија IV 1203-1204 г. Алексије V Мурзуфло (отмичар) 1204 г. Латински цариградски цареви Балдуин Фландриски 1204-1205 г. Хенрик од Ангра 1206-1216 г. Петар од Куртнеја 1217 г. Јоланда 1217-1219 г. Роберт II од Куртнеја 1221-1228 г. Балдуин II 1228-1261 г., имајући за намесника Јована од Бријена 1229-1237 г., сам владао 1240-1261 г. Грчки никејски цареви Теодор I Ласкар 1204-1222 г. Јован III Ватац 1222-1254 г. Теодор II Ласкар 1254-1258 г. Јован IV Ласкар 1258-1259 г. Михаило VIII Палеолог (отмичар) 1259-1261 г. Династија Палеолога Михаило VIII 1261-1282 г. Андроник II 1282-1328 г., имајући за савладара свога сина Михаила IX 1295-1320 г. Андроник III 1328-1341 г. Јован V 1341-1376 г. Јован VI Кантакузин (отмичар) 1341-1355 г. Андроник IV (син Јована V) 1376-1379 г. Јован V (по други пут) 1379-1391 г. Јован VII (син Андроника IV, отмичар) 1390 г. Манојло II 1391-1425 г. Јован VIII 1425-1448 г. Константин XI Драгаш 1448-1453 г. Грчки деспоти Мистре Манојло Кантакузин 1348-1380 г. Матија Кантакузин 1380-1383 г. Теодор I Палеолог 1383-1407 г. Теодор II 1407-1443 г. Константин Драгаш 1428-1448 г. Тома 1432-1460 г. Димитрије 1449-1460 г. II Хронолошки преглед најважнијих догађаја византиске историје 330 г. - 11 маја. — Константин Велики извршио освећење Цариграда, Новог Рима. 343 г. — Црквени сабор у Сердици. 351 г. — Битка код Мурсе. 353 г. — Констанције сам влада. 359 г. — Црквени сабор у Риминиу. 376 г. — Насељење Западних Гота у Мезији. 378 г. — Битка код Адријанопоља и смрт цара Валенса. 381 г. — Васељенски сабор у Цариграду. 395 г. — Теодосијева смрт. Подела царства између његових синова Аркадија и Хонорија. 396 г. — Аларихова најезда у Грчку. Стилихон опколио Западне Готе код Фолоје. 399-400 г. — Гаинасова буна. 404 г. — Збацивање и прогонство св. Јована Златоустог. 410 г. — Аларих осваја Рим. 431 г. — Васељенски сабор у Ефесу. 438 г. — Објављивање Теодосијевог Законика. 439 г. — Грађење великог цариградског бедема. 441 г. — Атилина најезда у Панонију. 447 г. — Нова Атилина најезда. 449 г. — Црквени сабор прозван Ефеско разбојништво. 451 г. — Васељенски сабор у Халкедону. 476 г. — Пад западног римског царства. 482 г. — Унијонистички указ или Хенотикон. 487 г. — Теодорих, краљ Источних Гота, добио је налог од Зенона да поврати Италију. 502 г. — Продужење рата са Персијанцима. 512 г. — Грађење Анастасијевог Дугог Зида. 514 г. — Виталијанова буна. 519 г. — Успостављање споразума са Римом и крај Акакијеве шизме (484-519). 527 г. — Продужење рата са Персијанцима. 529 г. — Објављивање Јустинијановог Законика. 529 г. — Затварање школа у Атини. 532 г. — Вечити мир склопљен са Персијанцима. 532 г. — Побуна Ника. 533 г. — Објављивање Дигеста и Институција. 533-534 г. — Велизар поново осваја Африку. 535 г. — Јустинијанове Новеле за административно преустројство царства. 535 г. — Рат са Источним Готима. 536 г. — Црквени сабор у Цариграду. 537 г. — Освећење Свете Софије. 537-538 г. — Опсада Рима који брани Велизар. 540 г. — Велизар осваја Равену. 540 г. — Хозроје упада у Сирију. 540 г. — Најезда Хуна у Илирик. 543 г. — Јустинијанов указ о Трима поглављима. 548 г. — Теодорина смрт. 549 г. — Тотила наново осваја Рим. 552 г. — Пораз Источних Гота код Тагине и крај њиховог краљевства. 553 г. — Васељенски сабор у Цариграду. 554 г. — Освајање југоисточног дела Шпаније. 559 г. — Хуни пред Цариградом. 562 г. — Мир са Персијанцима. 568 г. — Најезда Лангобарда у Италију. 572 г. — Продужење рата са Персијанцима. 579 г. — Смрт Хозроја Великог. 581 г. — Авари освајају Сирмиј. Око 582 г. — Оснивање афричког и равенског егзархата. 591 г. — Мир са Персијанцима. 601 г. — Прискове победе над Аварима. 602 г. — Фокин устанак. 608 г. — Персијанци освајају Сирију и стижу у Халкедон. 610 г. — Ираклијев устанак и Фокин пад. 615 г. — Персијанци освајају Јерусалим. 617 г. — Персијанци покоравају Мисир. 622 г. — Ираклије предузима напад против Персијанаца. 626 г. — Авари и Персијанци нападају Цариград. 627 г. — Битка код Ниниве. 629 г. — Мир са Персијанцима. Почетак VII века. — Насељење Хрвата и Срба у Илирику. 634 г. — Арабљани упадају у Сирију. 636 г. — Битка на Јармуку. 637 г. — Предаја Јерусалима. 638 г. — Ираклије објављује Ектезу или Тумачење вере. 640-642 г. — Арабљани покоравају Мисир. 647 г. — Арабљани у северној Африци. 648 г. — Константин II објављује Тип. 655 г. — Пораз византиске флоте у ликиским водама. Средина VII века. — Установљење азиских тема. 668 г. — Арабљани у Халкедону. 673-678 г. — Арабљани опсађују Цариград. 679 г. — Насељење Бугара јужно од Дунава. 680-681 г. — Васељенски сабор у Цариграду. 692 г. — Арабљани побеђују Јустинијана II код Севастопоља. 697-698 г. — Арабљани освајају Картагину. Губитак Африке. 708 г. — Неуспех Јустинијана II против Бугара. 710 г. — Устанак у Италији. 712-717 г. — Напредовање Арабљана у Малој Азији. 717-718 г. — Арабљани опсађују Цариград. 726 г. — Указ против икона. 727 г. — Устанак у Грчкој и Италији. 739 г. — Битка код Акроина. 740 г. — Објављивање Еклоге. 751 г. — Лангобарди освајају Равену. 752 г. — Успеси над Арабљанима. 753 г. — Иконоборачки црквени сабор у Ијерији. 754 г. — Пипинов дар папству. Губитак византиске Италије. 755 г. — Рат са Бугарима. 762 г. — Пораз Бугара код Анхијала. 765 г. — Гоњење присталица икона. 787 г. — Васељенски сабор у Никеји. 797 г. — Ирина обара Константина VI. 800 г. — Обнављање западног римског царства. 809 г. — Најезда бугарског кана Крума. 811 г. — Цар Никифор убијен у борби са Бугарима. 813 г. — Крум пред Цариградом. 813 г. — Победа Византинаца код Месимврије. 815 г. — Иконоборачки сабор у Цариграду. 822 г. — Томин устанак. 826 г. — Арабљани освајају Крит. 827 г. — Арабљани у Сицилији. 832 г. — Теофилов указ против икона. 838 г. — Арабљани освајају Амориј. 842 г. — Арабљани освајају Месину. 843 г. — Црквени сабор у Цариграду и успостављање православља. 858 г. — Збацивање Игњатија. Фотије изабран за патријарха. 863 г. — Посланство Ћирила и Методија у Моравској. 864 г. — Прелажење Бугара у хришћанство. 867 г. — Црквени сабор у Цариграду. Раскид са Римом. 869 г. — Црквени сабор у Цариграду. 876 г. — Грци освајају Бари. 878 г. — Арабљани освајају Сиракузу. 879 г. — Црквени сабор у Цариграду. 887-893 г. — Објављивање Василика. 893 г. — Раскид са бугарским царем Симеоном. 902 г. — Арабљани освајају Таормину. Губитак Сицилије. 904 г. — Арабљани освајају Солун. 915 г. — Битка на Гариљану. 917 г. — Победа Бугара код Анхијала. 919 г. — Роман Лакапин отима престо. 924 г. — Симеон пред Цариградом. 927 г. — Смрт цара Симеона. 934 г. — Византинци освајају Мелитину. 944 г. — Освајање Нисива и Едесе. 944 г. — Пад Романа Лакапина. 961 г. — Никифор Фока повраћа Крит. 963 г. — Никифор Фока отима престо. 965 г. — Покорење Сицилије. 967 г. — Продужеше рата са Бугарима. 968 г. — Руси у Бугарској. 968 г. — Освајање Антиохије. 969 г. — Убиство Никифора Фоке. 971 г. — Устанак Варде Фоке. 971 г. — Пораз Руса код Силистрије. Присаједињење Бугарске. 976 г. — Цимискијино ратовање у Сирији. 976-979 г. — Буна Варде Склира. 977-986 г. — Напредовање македонског цара Самуила. 986 г. — Пораз Грка код Трајанове Капије. 987-989 г. - Буна Варде Фоке. 989 г. — Руси примају хришћанство. 995 г. — Ратовање Василија II у Сирији. 996 г. — Пораз Македонских Словена на Сперхију. 998 г. — Ратовање у Сирији. 1000-1014 г. — Рат са Македонским Словенима. 1010 г. — Буна у јужној Италији. 1014 г. — Битка код Кимвалонге. Смрт цара Самуила. 1018 г. — Пропаст македонског словен. царства. 1018 г. — Победа код Кане. 1021-1022 г. — Присаједињење Јерменске. 1032 г. — Грци освајају Едесу. 1038 г. — Успеси Ђорђа Манијака у Сицилији. 1040 г. — Устанак у Македонији. 1042 г. — Буна у Цариграду. Пад Михаила V. 1043 г. — Устанак Ђорђа Манијака. 1054 г. — Патријарх Керуларије раскида са Римом. 1057 г. — Устанак Исака Комнина. 1064 г. — Турци Селџуци освајају Ани. 1071 г. — Нормани освајају Бари. Губитак Италије. 00 г. — Битка код Манзикерта. 1078 г. — Устанак Вријенија и Вотанијата. 1078 г. — Турци у Никеји. 1081-1084 г. — Најезда Роберта Гвискара у Епир. 1082 г. — Уговор са Млецима. 1091 г. — Пораз Печенега код Левунија. 1096 г. — Крсташи у Цариграду. 1097 г. — Крсташи освајају Никеју. 1107-1108 г. — Рат са Бохемундом. 1116 г. — Битка код Филомила. 1122 г. — Пораз Печенега. 1122-1126 г. — Рат са Млецима. 1124-1126 г. — Посредовање у Угарској. 1137-1138 г. — Ратовање Јована Комнина у Киликији и Сирији. 1147 г. — Други крсташки рат. 1147-1149 г. — Рат са Рожером II краљем Сицилије. 1151 г. — Византинци у Анкони. 1152-1154 г. — Рат са Угарском. 1158 г. — Ратовање Манојла Комнина у Сирији. 1168 г. — Присаједињење Далмације. 1171 г. — Раскид са Млецима. 1176 г. — Битка код Мириокефала. 1182 г. — Устанак Андроника Комнина. 1185 г. — Нормани освајају Солун. 1185 г. — Оснивање другог бугарског царства. 1189 г. — Фридрих Барбароса на Истоку. 1190 г. — Исак Анђел потучен од Бугара. 1197-1207 г. — Бугарски цар Јоаница. 1204 г. — Латини освајају Цариград. Оснивање латинског цариградског царства. 1205 г. — Пораз Латина код Адријанопоља. 1206 г. — Теодор Ласкар крунисан за никејског цара. 1210 г. — Сабор у Равеници. 1222 г. — Епирски Грци ослобођавају Солун. 1230 г. — Бугари уништавају грчко солунско царство. 1236 г. — Грци и Бугари нападају Цариград. 1244 г. — Солунска деспотовина никејски вазал. 1254 г. — Потчињење епирског деспота Михаила. 1259 г. — Битка на пољу Пелагонији. 1261 г. — Нимфејски уговор. 1261 г. — Грци ослобођавају Цариград. 1262 г. — Византинци ступају у Мореју. 1267-1272 г. — Напредовање Карла Анжујског у Епиру. 1274 г. — Црквени сабор у Лиону. 1281 г. — Пораз анжујских трупа код Берата. 1302-1311 г. — Каталонски велики одред на Истоку. 1311 г. — Битка на Копајском Језеру. 1326 г. — Турци освајају Брусу. 1325-1328 г. — Рат између двојице Андроника. 1330 г. — Бугари потучени од Срба на Велбужду. 1340 г. — Напредовање Срба у Епиру и Турака у Азији. 1341 г. — Устанак Јована Кантакузина. 1342-1349 г. — Устанак Зилота у Солуну. 1341-1351 г. — Исихастички спор. 1345 г. — Стефан Душан покорава Македонију. 1346 г. — Крунисање Стефана Душана за цара у Скопљу. 1347 г. — Кантакузин заузима Цариград. 1348 г. — Оснивање деспотовине Мистре. 1354 г. — Турци у Галипољу. 1355 г. — Смрт Стефана Душана. 1365 г. — Турци преносе своју престоницу у Адријанопољ. 1371 г. — Битка на Марици. 1373 г. — Јован V Палеолог султанов вазал. 1376 г. — Устанак Андроника IV. 1389 г. — Бој на Косову. 1390 г. — Устанак Јована VII. 1391 г. — Турци освајају Филаделфију. 1396 г. — Никопољски крсташки рат. 1397 г. — Бајазит напада Цариград. 1402 г. — Битка код Ангоре. 1422 г. — Турци опседају Цариград. 1423 г. — Турски поход на Мореју. 1430 г. — Турци освајају Солун. 1439 г. — Црквени сабор у Флоренци. 1444 г. — Битка код Варне. 1446 г. — Турска најезда у Мореју. 1451 г. — Ступање на престо Мухамеда II. 1453 г. — 29 маја. — Турци освајају Цариград.

Istorija Vizantijskog carstva - Šarl Dil Geca Kon 1933 god. ГЛАВА I. Оснивање Цариграда и постанак источног римског царства (330-518 г.) 1 Оснивање Цариграда и обележје новога царства 2 Криза услед варварске најезде 3 Верска криза 4 Источно римско царство крајем V и на почетку VI века ГЛАВА II. Јустинијанова владавина и грчко царство у VI веку (518-610 г.) 1 Ступање на престо Јустинове династије 2 Јустинијанов карактер, његова политика и његова околина 3 Јустинијанова спољна политика 4 Јустинијанова унутрашња владавина 5 Византиска цивилизација у VI веку 6 Крај Јустинијановог дела (565-610 г.) ГЛАВА III. Ираклијева династија. Арабљанска опасност и преображај царства у VI веку (610-717 г.) 1 Обнова царства у доба Ираклија 2 Арабљанска опасност 3 Верска политика и Запад 4 Преображај царства у VII веку 5 Крај Ираклијеве династије и опадање царства (685-717 г.) ГЛАВА IV. Исавријански (сирски) цареви и иконоборство (717-867 г.) 1 Обнова царства под првом двојицом исавријанских царева (717-775 г.) 2 Иконоборство (726-780 г.) 3 Ирина и успостављање икона (780-802 г.) 4 Друго доба иконоборства (802-842 г.) 5 Спољна политика царства и обнова монархије (802-867 г.) ГЛАВА V. Врхунац царства под македонском династијом (867-1081 г.) 1 Владаоци македонске лозе и учвршћивање династије 2 Спољна политика македонских царева (867-1025 г.) 3 Унутрашња владавина и византиска цивилизација у X веку 4 Узроци слабости царства 5 Опадање царства у XI в. (1025-1081 г.) ГЛАВА VI. Век Комнина (1081-1204 г.) 1 Владаоци из династије Комнина 2 Спољна политика Комнина (1081-1180 г.) 3 Владавина Комнина и византиска цивилизација у XII веку 4 Византиско царство крајем XII века (1180-1204 г.) ГЛАВА VII. Латинско цариградско царство и грчко никејско царство (1204-1261 г.) 1 Распад византиског царства 2 Латинско цариградско царство 3 Грчко никејско царство 4 Ослобођење Цариграда 5 Ахајска кнежевина ГЛАВА VIII. Византиско царство под Палеолозима (1261-1453 г.) 1 Стање грчког царства 1261 г. Владавина Михаила VIII Палеолога (1261-1282 г.). 2 Грчко царство под последњим Палеолозима (1282-1453 г.) Унутрашњи узроци опадања. - Грађански ратови Друштвене и верске распре. Финансиске и војничке невоље. Спољашњи узроци опадања. - Бугари и Срби. Турци Византија и Латини. Пад Цариграда. 3 Византиска цивилизација у доба Палеолога Деспотовина Мистра. Грчко трапезунтско царство. - ДОДАТАК I Византиски цареви Константинова династија Константин I Велики 306-337 г.; сам владао 323-337 г. Констанције II 337-361 г.; сам владао 353-361 г. Јулијан 361-363 г. Јовијан 363-364 г. Валенс 364-378 г. Теодосијева династија Теодосије I Велики 379-395 г. Аркадије 395-408 г. Теодосије II 408-450 г. Маркијан 450-457 г. Лав I 457-474 г. Зенон 474-491 г. Анастасије 491-518 г. Јустинова династија Јустин I 518-527 г. Јустинијан I 527-565 г. Јустин II 565-578 г. Тиберије II 578-582 г. Маврикије 582-602 г. Фока (отмичар) 602-610. г. Ираклијева династија Ираклије 610-641 г. Константин III и Ираклона 641-642 г. Констант II 624-668 г. Константин IV Погонат 668-685 г. Јустинијан II Ринотмит 685-695 г. Леонтије (отмичар) 695-698 г. Тиберије III (отмичар) 698-705 г. Јустинијан II (по други пут) 705-711 г. Филипик 711-713 г. Анастасије II 713-716 г. Теодосије III 716-717 г. Исавријанска (сирска) династија Лав III 717-740 г. Константин V Копроним 740-775 г. Лав IV 775-780 г. Константин VI 780-797 г. Ирина 797-802 г. Никифор I (отмичар) 802-811 г. Ставракије 811 г. Михаило I Рангав 811-813 г. Лав V Јерменин 813-820 г. Михаило II Тепави 820-829 г. Теофило 829-842 г. Михаило III Пијаница 842-867 г. Македонска династија Василије I 877-886 г. Лав VI Мудри 886-912 г. Александар 912-913 г. Константин VII Порфирогенит 913-959 г., имајући за савладара Романа I Лакапина (отмичара) 919-944 г. Роман II 959-963 г. Никифор II Фока 963-969 г. Јован I Цимискије 969-976 г. Василије II Бугароубица 976-1025 г. Константин VIII 1025-1028 г. Зоја 1028-1050 г., имајући за савладаре своје узастопне мужеве: - Роман III Аргир 1028-1034 г. - Михаило IV Пафлагонац 1034-1041 г. - Михаило V Калафат (сестрић Михаила IV, усињеник Зојин) 1041-1042 г. - Константин IX Мономах 1042-1054 г. Теодора 1054-1056 г. Михаило VI Стратиотик 1056-1057 г. Династија Дука и Комнина Исак I Комнин 1057-1059 г. Константин X Дука 1059-1067 г. Роман IV Диоген 1067-1071 г. Михаило VII Дука 1071-1078 г. Никифор III Вотанијат (отмичар) 1078-1081 г. Алексије I Комнин 1081-1118 г. Јован II Комнин 1118-1143 г. Манојло I Комнин 1143-1180 г. Алексије II Комнин 1180-1183 г. Андроник I Комнин 1183-1185 г. Династија Анђела Исак II 1185-1195 г. Алексије III 1195-1203 г. Исак II (по други пут) имајући за савладара свога сина Алексија IV 1203-1204 г. Алексије V Мурзуфло (отмичар) 1204 г. Латински цариградски цареви Балдуин Фландриски 1204-1205 г. Хенрик од Ангра 1206-1216 г. Петар од Куртнеја 1217 г. Јоланда 1217-1219 г. Роберт II од Куртнеја 1221-1228 г. Балдуин II 1228-1261 г., имајући за намесника Јована од Бријена 1229-1237 г., сам владао 1240-1261 г. Грчки никејски цареви Теодор I Ласкар 1204-1222 г. Јован III Ватац 1222-1254 г. Теодор II Ласкар 1254-1258 г. Јован IV Ласкар 1258-1259 г. Михаило VIII Палеолог (отмичар) 1259-1261 г. Династија Палеолога Михаило VIII 1261-1282 г. Андроник II 1282-1328 г., имајући за савладара свога сина Михаила IX 1295-1320 г. Андроник III 1328-1341 г. Јован V 1341-1376 г. Јован VI Кантакузин (отмичар) 1341-1355 г. Андроник IV (син Јована V) 1376-1379 г. Јован V (по други пут) 1379-1391 г. Јован VII (син Андроника IV, отмичар) 1390 г. Манојло II 1391-1425 г. Јован VIII 1425-1448 г. Константин XI Драгаш 1448-1453 г. Грчки деспоти Мистре Манојло Кантакузин 1348-1380 г. Матија Кантакузин 1380-1383 г. Теодор I Палеолог 1383-1407 г. Теодор II 1407-1443 г. Константин Драгаш 1428-1448 г. Тома 1432-1460 г. Димитрије 1449-1460 г. II Хронолошки преглед најважнијих догађаја византиске историје 330 г. - 11 маја. — Константин Велики извршио освећење Цариграда, Новог Рима. 343 г. — Црквени сабор у Сердици. 351 г. — Битка код Мурсе. 353 г. — Констанције сам влада. 359 г. — Црквени сабор у Риминиу. 376 г. — Насељење Западних Гота у Мезији. 378 г. — Битка код Адријанопоља и смрт цара Валенса. 381 г. — Васељенски сабор у Цариграду. 395 г. — Теодосијева смрт. Подела царства између његових синова Аркадија и Хонорија. 396 г. — Аларихова најезда у Грчку. Стилихон опколио Западне Готе код Фолоје. 399-400 г. — Гаинасова буна. 404 г. — Збацивање и прогонство св. Јована Златоустог. 410 г. — Аларих осваја Рим. 431 г. — Васељенски сабор у Ефесу. 438 г. — Објављивање Теодосијевог Законика. 439 г. — Грађење великог цариградског бедема. 441 г. — Атилина најезда у Панонију. 447 г. — Нова Атилина најезда. 449 г. — Црквени сабор прозван Ефеско разбојништво. 451 г. — Васељенски сабор у Халкедону. 476 г. — Пад западног римског царства. 482 г. — Унијонистички указ или Хенотикон. 487 г. — Теодорих, краљ Источних Гота, добио је налог од Зенона да поврати Италију. 502 г. — Продужење рата са Персијанцима. 512 г. — Грађење Анастасијевог Дугог Зида. 514 г. — Виталијанова буна. 519 г. — Успостављање споразума са Римом и крај Акакијеве шизме (484-519). 527 г. — Продужење рата са Персијанцима. 529 г. — Објављивање Јустинијановог Законика. 529 г. — Затварање школа у Атини. 532 г. — Вечити мир склопљен са Персијанцима. 532 г. — Побуна Ника. 533 г. — Објављивање Дигеста и Институција. 533-534 г. — Велизар поново осваја Африку. 535 г. — Јустинијанове Новеле за административно преустројство царства. 535 г. — Рат са Источним Готима. 536 г. — Црквени сабор у Цариграду. 537 г. — Освећење Свете Софије. 537-538 г. — Опсада Рима који брани Велизар. 540 г. — Велизар осваја Равену. 540 г. — Хозроје упада у Сирију. 540 г. — Најезда Хуна у Илирик. 543 г. — Јустинијанов указ о Трима поглављима. 548 г. — Теодорина смрт. 549 г. — Тотила наново осваја Рим. 552 г. — Пораз Источних Гота код Тагине и крај њиховог краљевства. 553 г. — Васељенски сабор у Цариграду. 554 г. — Освајање југоисточног дела Шпаније. 559 г. — Хуни пред Цариградом. 562 г. — Мир са Персијанцима. 568 г. — Најезда Лангобарда у Италију. 572 г. — Продужење рата са Персијанцима. 579 г. — Смрт Хозроја Великог. 581 г. — Авари освајају Сирмиј. Око 582 г. — Оснивање афричког и равенског егзархата. 591 г. — Мир са Персијанцима. 601 г. — Прискове победе над Аварима. 602 г. — Фокин устанак. 608 г. — Персијанци освајају Сирију и стижу у Халкедон. 610 г. — Ираклијев устанак и Фокин пад. 615 г. — Персијанци освајају Јерусалим. 617 г. — Персијанци покоравају Мисир. 622 г. — Ираклије предузима напад против Персијанаца. 626 г. — Авари и Персијанци нападају Цариград. 627 г. — Битка код Ниниве. 629 г. — Мир са Персијанцима. Почетак VII века. — Насељење Хрвата и Срба у Илирику. 634 г. — Арабљани упадају у Сирију. 636 г. — Битка на Јармуку. 637 г. — Предаја Јерусалима. 638 г. — Ираклије објављује Ектезу или Тумачење вере. 640-642 г. — Арабљани покоравају Мисир. 647 г. — Арабљани у северној Африци. 648 г. — Константин II објављује Тип. 655 г. — Пораз византиске флоте у ликиским водама. Средина VII века. — Установљење азиских тема. 668 г. — Арабљани у Халкедону. 673-678 г. — Арабљани опсађују Цариград. 679 г. — Насељење Бугара јужно од Дунава. 680-681 г. — Васељенски сабор у Цариграду. 692 г. — Арабљани побеђују Јустинијана II код Севастопоља. 697-698 г. — Арабљани освајају Картагину. Губитак Африке. 708 г. — Неуспех Јустинијана II против Бугара. 710 г. — Устанак у Италији. 712-717 г. — Напредовање Арабљана у Малој Азији. 717-718 г. — Арабљани опсађују Цариград. 726 г. — Указ против икона. 727 г. — Устанак у Грчкој и Италији. 739 г. — Битка код Акроина. 740 г. — Објављивање Еклоге. 751 г. — Лангобарди освајају Равену. 752 г. — Успеси над Арабљанима. 753 г. — Иконоборачки црквени сабор у Ијерији. 754 г. — Пипинов дар папству. Губитак византиске Италије. 755 г. — Рат са Бугарима. 762 г. — Пораз Бугара код Анхијала. 765 г. — Гоњење присталица икона. 787 г. — Васељенски сабор у Никеји. 797 г. — Ирина обара Константина VI. 800 г. — Обнављање западног римског царства. 809 г. — Најезда бугарског кана Крума. 811 г. — Цар Никифор убијен у борби са Бугарима. 813 г. — Крум пред Цариградом. 813 г. — Победа Византинаца код Месимврије. 815 г. — Иконоборачки сабор у Цариграду. 822 г. — Томин устанак. 826 г. — Арабљани освајају Крит. 827 г. — Арабљани у Сицилији. 832 г. — Теофилов указ против икона. 838 г. — Арабљани освајају Амориј. 842 г. — Арабљани освајају Месину. 843 г. — Црквени сабор у Цариграду и успостављање православља. 858 г. — Збацивање Игњатија. Фотије изабран за патријарха. 863 г. — Посланство Ћирила и Методија у Моравској. 864 г. — Прелажење Бугара у хришћанство. 867 г. — Црквени сабор у Цариграду. Раскид са Римом. 869 г. — Црквени сабор у Цариграду. 876 г. — Грци освајају Бари. 878 г. — Арабљани освајају Сиракузу. 879 г. — Црквени сабор у Цариграду. 887-893 г. — Објављивање Василика. 893 г. — Раскид са бугарским царем Симеоном. 902 г. — Арабљани освајају Таормину. Губитак Сицилије. 904 г. — Арабљани освајају Солун. 915 г. — Битка на Гариљану. 917 г. — Победа Бугара код Анхијала. 919 г. — Роман Лакапин отима престо. 924 г. — Симеон пред Цариградом. 927 г. — Смрт цара Симеона. 934 г. — Византинци освајају Мелитину. 944 г. — Освајање Нисива и Едесе. 944 г. — Пад Романа Лакапина. 961 г. — Никифор Фока повраћа Крит. 963 г. — Никифор Фока отима престо. 965 г. — Покорење Сицилије. 967 г. — Продужеше рата са Бугарима. 968 г. — Руси у Бугарској. 968 г. — Освајање Антиохије. 969 г. — Убиство Никифора Фоке. 971 г. — Устанак Варде Фоке. 971 г. — Пораз Руса код Силистрије. Присаједињење Бугарске. 976 г. — Цимискијино ратовање у Сирији. 976-979 г. — Буна Варде Склира. 977-986 г. — Напредовање македонског цара Самуила. 986 г. — Пораз Грка код Трајанове Капије. 987-989 г. - Буна Варде Фоке. 989 г. — Руси примају хришћанство. 995 г. — Ратовање Василија II у Сирији. 996 г. — Пораз Македонских Словена на Сперхију. 998 г. — Ратовање у Сирији. 1000-1014 г. — Рат са Македонским Словенима. 1010 г. — Буна у јужној Италији. 1014 г. — Битка код Кимвалонге. Смрт цара Самуила. 1018 г. — Пропаст македонског словен. царства. 1018 г. — Победа код Кане. 1021-1022 г. — Присаједињење Јерменске. 1032 г. — Грци освајају Едесу. 1038 г. — Успеси Ђорђа Манијака у Сицилији. 1040 г. — Устанак у Македонији. 1042 г. — Буна у Цариграду. Пад Михаила V. 1043 г. — Устанак Ђорђа Манијака. 1054 г. — Патријарх Керуларије раскида са Римом. 1057 г. — Устанак Исака Комнина. 1064 г. — Турци Селџуци освајају Ани. 1071 г. — Нормани освајају Бари. Губитак Италије. 00 г. — Битка код Манзикерта. 1078 г. — Устанак Вријенија и Вотанијата. 1078 г. — Турци у Никеји. 1081-1084 г. — Најезда Роберта Гвискара у Епир. 1082 г. — Уговор са Млецима. 1091 г. — Пораз Печенега код Левунија. 1096 г. — Крсташи у Цариграду. 1097 г. — Крсташи освајају Никеју. 1107-1108 г. — Рат са Бохемундом. 1116 г. — Битка код Филомила. 1122 г. — Пораз Печенега. 1122-1126 г. — Рат са Млецима. 1124-1126 г. — Посредовање у Угарској. 1137-1138 г. — Ратовање Јована Комнина у Киликији и Сирији. 1147 г. — Други крсташки рат. 1147-1149 г. — Рат са Рожером II краљем Сицилије. 1151 г. — Византинци у Анкони. 1152-1154 г. — Рат са Угарском. 1158 г. — Ратовање Манојла Комнина у Сирији. 1168 г. — Присаједињење Далмације. 1171 г. — Раскид са Млецима. 1176 г. — Битка код Мириокефала. 1182 г. — Устанак Андроника Комнина. 1185 г. — Нормани освајају Солун. 1185 г. — Оснивање другог бугарског царства. 1189 г. — Фридрих Барбароса на Истоку. 1190 г. — Исак Анђел потучен од Бугара. 1197-1207 г. — Бугарски цар Јоаница. 1204 г. — Латини освајају Цариград. Оснивање латинског цариградског царства. 1205 г. — Пораз Латина код Адријанопоља. 1206 г. — Теодор Ласкар крунисан за никејског цара. 1210 г. — Сабор у Равеници. 1222 г. — Епирски Грци ослобођавају Солун. 1230 г. — Бугари уништавају грчко солунско царство. 1236 г. — Грци и Бугари нападају Цариград. 1244 г. — Солунска деспотовина никејски вазал. 1254 г. — Потчињење епирског деспота Михаила. 1259 г. — Битка на пољу Пелагонији. 1261 г. — Нимфејски уговор. 1261 г. — Грци ослобођавају Цариград. 1262 г. — Византинци ступају у Мореју. 1267-1272 г. — Напредовање Карла Анжујског у Епиру. 1274 г. — Црквени сабор у Лиону. 1281 г. — Пораз анжујских трупа код Берата. 1302-1311 г. — Каталонски велики одред на Истоку. 1311 г. — Битка на Копајском Језеру. 1326 г. — Турци освајају Брусу. 1325-1328 г. — Рат између двојице Андроника. 1330 г. — Бугари потучени од Срба на Велбужду. 1340 г. — Напредовање Срба у Епиру и Турака у Азији. 1341 г. — Устанак Јована Кантакузина. 1342-1349 г. — Устанак Зилота у Солуну. 1341-1351 г. — Исихастички спор. 1345 г. — Стефан Душан покорава Македонију. 1346 г. — Крунисање Стефана Душана за цара у Скопљу. 1347 г. — Кантакузин заузима Цариград. 1348 г. — Оснивање деспотовине Мистре. 1354 г. — Турци у Галипољу. 1355 г. — Смрт Стефана Душана. 1365 г. — Турци преносе своју престоницу у Адријанопољ. 1371 г. — Битка на Марици. 1373 г. — Јован V Палеолог султанов вазал. 1376 г. — Устанак Андроника IV. 1389 г. — Бој на Косову. 1390 г. — Устанак Јована VII. 1391 г. — Турци освајају Филаделфију. 1396 г. — Никопољски крсташки рат. 1397 г. — Бајазит напада Цариград. 1402 г. — Битка код Ангоре. 1422 г. — Турци опседају Цариград. 1423 г. — Турски поход на Мореју. 1430 г. — Турци освајају Солун. 1439 г. — Црквени сабор у Флоренци. 1444 г. — Битка код Варне. 1446 г. — Турска најезда у Мореју. 1451 г. — Ступање на престо Мухамеда II. 1453 г. — 29 маја. — Турци освајају Цариград. 230 str ilust. karte L. 1. POL. BELA 2.

UMETNOST i UMETNICI Milan Kašanin Jugoistok 1943.g *736*2020 Milan Kašanin , izdavač: Jugoistok Beograd 1943 .god tvrd povez, 234 strane ,ćiriilica, ilustrovano, format 24,5 x 33 cm , bogato ilustrovanailustracije crno-bele i u koloru ,težina 1200.grama stanje: dobro očuvana, nema ispisivanja,Opšte stanje: vidljivi tragovi upotrebe Vrlo retka sa orig. omotom i u vrlo dobrom stanju očuvanosti. sadržaj : Umetnost i umetnici ; Srpski srednjovekovni portret ; Freske u Dečanima ; Ohridske ikone ; Srpska srednjovekovna skulptura ; Civilna i vojna arhitektura u srednjovekovnoj Srbiji ; Grad Maglič : Oltarske slike u crkvi na Dančama ; Nikola Božidarević; Mihailo Hamzić ; Rembrantov Kvint Fabije Maksim ; Prado u Ženevi ; Memlingova izložba u Brižu ; * * * Милан Кашанин (Бели Манастир, 21. фебруар 1895 — Београд, 22. новембар 1981) је био српски историчар уметности, ликовни критичар, књижевник, историчар књижевности и културни радник. Потиче из сиромашне сељачке породице. Мајка Анка Кашанин и отац Никола Поповић нису били венчани, па су старији брат Радивој Кашанин и он уписани у матичне књиге рођених под мајчиним презименом Кашанин. Историју уметности студирао је на Сорбони код професора Малеа, Баша и Шнајдера. Тезом Бела црква Каранска докторирао је у Београду 1926. године. Био је кустос Музеја савремене уметности, директор Музеја кнеза Павла и Галерије фресака у Београду. Значајан је и као један од организатора првих великих европских изложби у Београду: Италијански портрет кроз векове (1938) и Француско сликарство 19. века (1939). Био је покретач и уредник часописа Уметнички преглед који је излазио између 1937. и 1941. године. Музејом кнеза Павла, како се тада звао данашњи Народни музеј у Београду, управљао је од 1935. до 1944. године. Ради формирња уметничке збирке Музеја кнеза Павла, Кашанин је путовао по Европи и боравио, између осталог, и у Холандији, о чему сведоче његови путописи, објављени најпре у дневним новинама Политика[1], Српски књижевни гласник[2], а касније и у збирци „Пронађене ствари“ (1962). Кашанин је такође заслужан и за организације изложби југословенске уметности у Амстердаму као и холандске уметности у Београду, за шта је одликован орденом Краљевине Холандије.

Notr Dame u Parizu Viktor Igo kompletno delo dvotomno izdanje u jednoj knjizi Pariz, 1482. U zasvođenim kulama Notr Dama mračne strasti proganjaju izmučenog sveštenika Frola, čija skrivena ljubav prema mladoj Esmeraldi kvari pobožnu dušu zabranjenim kajanjem. A u senci zvonika, slomljena figura Kvazimoda gleda kako se ljubav pretvara u mržnju dok se sudbina Notr Dama uvlači u priču o požudi i osveti. Nadaleko poznat kao jedan od najuticajnijih pisaca svih vremena, Viktor Igo (1802-1885) bio je vodeći autor pokreta romantične književnosti, stvarajući izuzetnu raznolikost žanrova koji su definisali umetnički preokret u 19. veku, uključujući nacionalni francuski ep Legenda vekova i dramska pripovetka Les Miserables. Sa Notre-Dame de Paris, Hugo prikazuje živu, intenzivnu atmosferu Pariza iz 15. veka, viziju koja je izazvala ponovno oživljavanje gotičke ere, čineći katedralu Notr Dam globalnom arhitektonskom ikonom i utirući put očuvanju kulturnog nasleđa. Viktor Igo je prvobitno pristao da napiše Notre-Dame de Paris 1828. Zbog drugih Igovih književnih projekata, roman je pao na drugu stranu sve do 1830. Primarna tema romana je vrednost gotičke arhitekture, koja je bila zanemarena i često uništeni da bi se zamenili novim zgradama ili narušeni zamenom delova zgrada u novijem stilu. Na primer, srednjovekovne vitražne ploče Notre-Dame de Paris zamenjene su belim staklom kako bi se u crkvu pustilo više svetlosti.[3] Nekoliko godina ranije, Hugo je već objavio rad pod naslovom Guerre auk Demolisseurs (Rat [objavljen] Demolishers) sa posebnim ciljem da spase srednjovekovnu arhitekturu Pariza.[4] Dogovor sa njegovim prvobitnim izdavačem Goselinom bio je da knjiga bude završena iste godine, ali je Hugo stalno odlagao zbog zahteva drugih projekata. U leto 1830. Goselin je zahtevao da Hugo završi knjigu do februara 1831. Počevši od septembra 1830, Hugo je posle toga radio bez prestanka na projektu. Legenda kaže da se Hugo zaključao u svoju sobu, oslobodio se odeće da bi napisao roman na vreme, a ideja je bila da ne može da izađe napolje bez odeće. Međutim, valjanost istinitosti priče je vremenom potamnila Leipzig 1884. manji format tvrde korice, zlatotisak 332 str. nemačka gotika odlično očuvana neznatno krznute korice exlibris DEUTSCH.10

U dobrom stanju! MALI POMENIK , L(uka) Lazarević , Planeta Beograd 1933 , Agatonović Radoslav, Alimpić Dušan, Anđelković Đoka, Bakić Vojislav, Belimarković Jovan, Bogićević Milan, Branković Georgije, Veselinović Janko, Vuković Gavro, Vulović Svetislav, Gavrilović Andra, Garašanin Milutin, Geršić Giga, Glišić Milovan, Grujić Sava, Daničić Đura, Dučić Nićifor, Đaja Jovan, Đorđević Vladan, J. J. Zmaj, Vladimir Karić ... i mnogi drugi tvrd povez, format 16 x 23 cm , ćirilica,385 strana Lazar - Laza K. Lazarević (Šabac, 13. maj 1851 — Beograd, 10. januar 1891) je bio srpski književnik i lekar. Po njemu je dobila ime Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević u Beogradu i u Padinskoj Skeli. Lazar Laza Lazarević je rođen u Šapcu 13. maja (1. maja po julijanskom kalendaru) 1851. godine. Otac Kuzman, poreklom iz Hercegovine, držao je sa bratom Mihailom trgovačku radnju. Majka Jelka, kći šabačkog kujundžije, ostavši siroče udaje se za petnaest godina starijeg Kuzmana u svojoj petnaestoj godini. U porodici Lazarević vladao je primeran patrijarhalan red. Kada je Laza imao devet godina iznenada mu umre otac a godinu dana kasnije i stric Mihailo. Teške prilike u koje je zapala porodica nametale su Lazarevićevoj majci veliku odgovornost. Ona je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre: Evica (1842), Milka (1844) i Katica (1857). Njegova sestra Milka bila je udata za Milorada Popovića Šapčanina.[1] Lazina privrženost porodici odrazila se na njegov književni rad. Kult porodice i žrtvovanje njenim interesima je stalno bio prisutan kako u životu tako i u delima ovog pisca. Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole.[2] Postao je sekretar velikoškolskog udruženja „Pobratimstvo“. Tokom studija prava u Beogradu Lazarević je bio pod uticajem Svetozara Markovića i oduševljenje za ruski jezik i književnost zahvata i Lazarevića, koji je učio ruski jezik i čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova. Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin. Za vreme Srpsko-turskog rata 1876 — 1877. Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta 1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića,[3] sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju (videti Vučić-Perišići). Kuzman je preminuo nakon godinu dana a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku „On zna sve“, a 10. januara 1891. (29. decembra 1890. po julijanskom kalendaru) Laza Lazarević je preminuo. Prevodilački rad U junu 1868. Lazarević objavljuje u časopisu „Vila“ prevod „Kako je postalo i napredovalo pozorište u starih Grka“. Decembra iste godine, takođe u časopisu „Vila“ objavljuje prevod „Pripitomljavanje naše domaće životinje“. U novembru i decembru 1869. godine, u časopisu „Matica“ štampa prevod odlomka „Osobenjak“ iz romana Černiševskog „Šta da se radi“ a naredne godine, takođe u „Matici“ objavljuje prevod Gogoljeve pripovetke „Đavolja posla“ i zajedno sa jednim drugom prevodi pozorišni komad „Carica“ od E. Skriba i delo „Pukovnik i vojnik“. Književni rad Laza Lazarević pripada piscima realizma. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Svoje pripovetke Lazarević je objavljivao u časopisima a objavio je samo jednu knjigu pod nazivom „Šest pripovedaka“ jula 1886. godine. Napisao je devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Za života je objavio osam pripovedaka: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Školska ikona“, „U dobri čas hajduci!“, „Na bunaru“, „Verter“, „Sve će to narod pozlatiti“, „Vetar“ i „On zna sve“. Pripovetku „Švabica“ tada nije objavio jer je, kako mnogi veruju, bila suviše autobiografska. Objavljena je tek sedam godina nakon piščeve smrti 1898. godine u knjizi „Pripovetke Laze K. Lazarevića“ koju je priredio Ljubomir Jovanović. Sve njegove pripovetke mogu se podeliti na pripovetke iz gradskog i na pripovetke iz seoskog života. Karakteristika Lazarevićevih pripovedaka je idealizacija i veličanje patrijarhalnog sveta i porodične zadruge kojoj se sve žrtvuje pa čak i sopstvena sreća. Lazine nedovršene pripovetke „Na selo“, „Tešan“ i „Sekcija“, čiji su fragmenti objavljeni nakon piščeve smrti, prikazuju istinitiju sliku seljaka nego druge Lazarevićeve pripovetke. U njima je više zrelosti koje pisac duguje iskustvu. Pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje Pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje prvobitno je imala naslov „Zvona sa crkve u N.“ i objavljena je u časopisu „Srpska zora“ 1879. godine. U ovoj pripoveci je istaknut lik patrijarhalne žene, domaćice, majke i supruge koja ume da trpi i ćuti ali koja progovara i uzima stvar u svoje ruke u najmanje očekivanom trenutku. Besprekoran domaćin Mitar naučio je da se karta u društvu ljudi bez patrijarhalne kulture. Kada je na kartama izgubio svoje imanje, pokušava sebi da oduzme život ali ga u tome sprečava žena koja ga vraća radnom i pređašnjem životu. Glavni junak pripovetke Mitar, naslikan je sa svim protivrečnostima svoje prirode. Najpre je uredan i strog, zatim izgubljen u velikoj strasti da bi na kraju bio skrhan i raznežen. Događaji su dati kroz posmatranje devetogodišnjeg dečaka. U ovoj pripoveci kažnjeni su oni koji narušavaju patrijarhalni moral. Peru Zelembaća, koji je Mitra doveo do ruba propasti, bez ikakvog objašnjenja pisac je oterao na robiju i na kraju pripovetke on tuca kamen u robijaškoj haljini dok se Mitar vratio na pravi put. Školska ikona U martu 1880. godine Lazarević objavljuje pripovetku Školska ikona u dubrovačkom časopisu „Slovinac“. Urednik je istočno narečje zamenio južnim, a pisac ga u kasnijim preštampavanjima nije menjao pa je ovo jedina njegova pripovetka u južnom narečju. Motiv pripovetke je sukob idiličnog patrijarhalnog sveta, čiji su predstavnici uzoran sveštenik i pošteni seljaci, sa nosiocem revolucionarnih ideja koje su oličene u liku novog učitelja. On je predstavljen kao samoljubivi negator postojeće tradicije i kao rušilac patrijarhalnog društva. Popa koji je patrijarhalni starešina sela i vrlo pravičan čovek pisac je prikazao sa nesumnjivim simpatijama. U seoski idilični svet dolazi učitelj koji unosi nemir i u njega se zaljubljuje popova kći Marija (Mara), koja time upropaštava ne samo sebe već i oca. Pop spasavajući školsku ikonu iz zapaljene škole zadobija rane od kojih ubrzo i umire. Na samrti on ipak oprašta ćerki koja se pokajala i koja se vraća patrijarhalnom svetu koji je htela da napusti. Prva polovina pripovetke je daleko prirodnija i uspelija od druge polovine u kojoj pisac ne daje objašnjenja ni motivaciju za događaje koji su presudni za junake. U dobri čas hajduci Krajem juna 1880. godine u časopisu „Otadžbina“ objavljena je Lazarevićeva pripovetka „U dobri čas hajduci!“. Događaji ispričani u njoj mnogo više liče na bajku nego na realnu priču. Junak Time vrlo lako izlazi na kraj sa tri naoružana hajduka koja upadaju u kuću Ugričića. Priča je spretno napisana ali u njoj nema sladunjavosti karakteristične za druge Lazarevićeve pripovetke. Time je neposredni učesnik događaja koji se sticajem okolnosti našao u kući Ugričića u datom trenutku. Razgovor brata i sestre (Živka i Stanije), kojoj se dopada Time a koji se ne dopada njenom bratu jer mu manjka hrabrosti i jer je Švaba, prekida dolazak hajduka. Time dolazi i uspeva da savlada svu trojicu a Živko mu odaje priznanje zbog hrabrosti. Na kraju pripovetke Stanija i Time su venčani a Živko hvali svoga zeta i govori kako je pravi Srbenda. Na bunaru Pripovetka „Na bunaru“ objavljena je sredinom februara 1881. godine u časopisu „Otadžbina“ i predstavlja umetnički najskladniju Lazarevićevu pripovetku. Radi ubedljivosti Lazarević u njoj podražava seljački način govora. Pripovetka veliča zadrugu i prikazuje s jedne strane one koje teže njenom uništenju, a s druge one koji je održavaju. U bogatu i staru zadrugu Đenadića dolazi razmažena i arogantna snaha Anoka koja svojim ponašanjem i egoizmom preti da razori zadrugu. Gospodar zadruge stari đedo Matija to vidi te smišlja kako da snahu nagna na promenu i pokajanje. On naredi svima da samo nju služe i u početku je Anoka besnela još više, da bi se jedne noći njen prkos slomio i ona postaje najpokorniji član zadruge. Na kraju je ipak pobedila zadruga, odnosno njen kolektivni princip nad individualnim. Verter Prvi deo „Vertera“ Lazarević je objavio sredinom juna 1881. godine u „Otadžbini“, a ostala tri dela su objavljena do septembra. Ova pripovetka donekle predstavlja parodiju Geteovog „Vertera“. Glavni junak Janko, nesrećno zaljubljen u udatu ženu na kraju pripovetke se ne ubija kao što je slučaj sa Geteovim junakom već biva ismejan i vraćen na pravi put. Janko je zapravo žrtva evropskog romantizma i pravca koji je nazvan verterizam a koji je ušao u modu zahvaljujući romanu „Jadi mladog Vertera“. On je bio zanesen ovim delom pa se, u jednoj banji u Srbiji, i sam zaljubljuje u udatu ženu i čak pomišlja na samoubistvo ali ga od te ideje odvraćaju apotekar Katanić i muž žene u koju je Janko zaljubljen. Pripovetka započinje kao drama da bi se završila kao komedija u kojoj na kraju pobeđuje bračni moral. Nagli preokret junaka nije dovoljno motivisan pa sama pripovetka gubi na umetničkoj vrednosti. Sve će to narod pozlatiti U jesen 1881. godine Lazarević piše pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“ a objavljuje je sredinom januara 1882. godine u „Otadžbini“. Po mišljenju Milana Kašanina ona predstavlja jednu od najistinitijih i najsavršenijih priča i izvan okvira srpske književnosti. To je jedina Lazina pripovetka koja nema optimistički preokret. Postoje dva jasno odvojena dela. U prvom se daje slika ljudi koji na pristaništu iščekuju dolazak broda a u drugom dolazak broda i rasplet. Na početku pripovetke postoji kontrast između uzdržanog majora Jelačića i njegove sreće što dočekuje ženu sa detetom i uznemirenog Blagoja kazandžije i njegove nesreće što dočekuje ranjenog sina iz rata. Kontrast je i u samom Blagoju, između njegove unutrašnje tragedije i spoljašnje ravnodušnosti kao i kontrast između mladog invalida koji je žrtva i društva koje je ravnodušno. Lazarević je ovde izneo sliku društva koje ne brine o onima koji su se žrtvovali za otadžbinu i staje na njihovu stranu. Vetar Početkom aprila 1889. godine u „Otadžbini“ objavljena je Lazina pripovetka „Vetar“. Glavni junak pripovetke Janko, odriče se ljubavi zarad majke. Ovde je kult majke uzdignut do vrhunca. Janko se zaljubljuje u ćerku slepog Đorđa koja je lepa i plemenita ali pošto se majci ne dopada njegov izbor i protivi se braku jer ne želi da joj se sin oženi devojkom koju vidi prvi put u životu, teška srca odustaje od svoje sreće kako njegova majka ne bi bila povređena. Sukob želje i moći, razuma i osećanja je u središtu pripovetke a drama se odvija na unutrašnjem planu glavnog junaka. On zna sve „On zna sve“ je poslednja napisana pripovetka Laze Lazarevića. Štampana je u avgustu 1890. godine zajedno sa pripovetkom Sime Matavulja „Novo oružje“. Pripada krugu gradskih pripovedaka. Glavni lik Vučko Teofilovič je predstavljen kao energičan, smeo i čak pomalo divalj mladić. Za razliku od tipa Lazarevićevog intelektualca, on je življi i markantniji. Već na početku pisac predstavlja svog junaka govoreći o njegovim doživljajima i kako su svi strepeli od njega, a on samo od brata Vidaka. Lazarević prikazuje psihološki odnos između braće Vučka i Vidaka ali daje i opise njihovog jahanja konja sa prijateljima i Vidakovu povredu. Na kraju pripovetke braća su ravnopravna u svemu - poslu, kući i imanju. Švabica „Švabica“ je najverovatnije napisana za vreme Lazarevićevih studija u Berlinu i nastala je na osnovu piščevog neposrednog doživljaja.[4][5] Ova pripovetka, neobjavljena za piščeva života, napisana je u formi pisma koje Miša šalje drugu. Miša Maričić je mlad student medicine u Nemačkoj koji se zaljubljuje u gazdaričinu ćerku „Švabicu“, to jest Anu. U pismima se Miša ispoveda svom drugu o svemu što se dešava između njega i Ane. U Maričiću se odvija unutrašnja drama i borba između lične sreće i dužnosti prema porodici, između svog zadovoljstva i porodičnog bola. Maričić ne gleda na svoj problem samo sa socijalnog stanovišta već i sa moralnog. On ne želi da njegova sreća nanese bol i unesreći njegovu porodicu i prijatelje, a takođe je i svestan da pod tim uslovima ni on ni Ana ne mogu biti srećni. Miša se odriče velike ljubavi zarad dobrobiti porodice i njenog mira. Svojim postupkom je slomio i Anino i svoje srce ali je bio u mogućnosti da se vrati porodici koju je trebalo da izdržava. Kritički osvrt Lazarević je u mladosti bio i sam pristalica novih ideja, protivnik starog morala i starog poretka, ali je u osnovi bio plemenit i sentimentalan, nimalo rušilac i inovator. Počeo je da piše kao zreo čovek. Kada je zadruga počela da se ruši, a porodični moral da opada, kod njega se javila romantičarska težnja za prošlošću. U borbi između tradicionalne misli i nove, kosmopolitske i rušilačke, on se opredelio za tradiciju, za sve ono što je naše, za samonikle tvorevine srpskog i balkanskog duha. U sukobu između porodice i ličnih prohteva pojedinaca, Lazarević se stavio na stranu porodice. Nežne i osećajne prirode, on je stvarao lirsku pripovetku sa etičkim smerom. Ranija kritika, koja je uvek priznavala visoke umetničke vrednosti njegovih pripovedaka, kritikovala je njegove tendencije i nazivala ga konzervativnim piscem koji je za ljubav pouke često melodramatično završavao svoje priče. Međutim, ako se Lazarević katkad i udaljavao od stvarnosti, on je to ipak činio iz umetničkih razloga: da u svoje realističko slikanje života prožme diskretnim lirizmom, plemenitim i uzvišenim idejama i osećanjima. I u izražaju on se uglavnom vodi umetničkim razlozima. Posmatrajući život, on je zapažao karakteristike tipova, prizora, razgovora, beležio uzgred, a docnije naporno i savesno tražio mogućnosti kako da tu građu pretoči u jeziku prikladno, neusiljeno i koncizno delo. On je jedan od retkih srpskih pisaca koji su po cenu velikih napora tražili najbolji izraz i najskladniji oblik, koji je umeo da izabere fabulu, da je razvije dramatično, da kroz nju opiše zanimljive epizode, žive dijaloge, da da plastične opise i uzbudljiva i nežna osećanja. Čitajući velike evropske pisce, naročito Turgenjeva i Gogolja, on je na njihovim delima razvio ukus i učio veštinu izraza i komponovanja. Lazarević je književni posao shvatio ozbiljno i savesno; bio je svestan da srpskoj pripoveci nedostaje umetnička forma, a ne nadahnuće, i odista je uspeo da je reformira i da srpsku pripovetku uzdigne na nivo evropske umetničke pripovetke. Postoji i Nagrada Laza K. Lazarević koja se dodeljuje u Šapcu svake godine. Delo Laze K. Lazarevića izučavala je Vukosava Milojević koja je o tome objavila monografiju „Laza K. Lazarević” 1985. godine

Umjetnost i žena : predavanje u intimnoj izložbi proljetnog salona : sa 9 reprodukcija / Strajnić Kosta Zagreb : Knjižara J. Merhauta, 1916 (Zagreb : Kraljevska zemaljska tiskara) 39 str. : ilustr. ; 20. dobro očuvano kao na slikama extra RETKO! Kosta Strajnić je započeo studije slikarstva u Zagrebu, a nastavio ih na akademijama u Beču i Minhenu. Uporedo sa slikarstvom, u Beču je studirao istoriju umetnosti i estetiku. Najpre je delovao kao slikar, da bi vremenom zapostavio praktičan rad sve više se posvećujući likovnoj kritici i teoriji umetnosti. U svojstvu kritičara objavljivao je tekstove u gotovo svim tadašnjim domaćim časopisima za kulturu i umetnost, pored ostalog u Srpskom književnom glasniku i Letopisu Matice srpske. Uključen u život i snove svojih savremenika, Strajnić je sa strašću postao njihov tumač, zastupnik, ponekad i ideolog. Napisao je i prve monografije o Ivanu Meštroviću, vajaru Petru Palavičiniju i arhitekti Joži Plečniku. Kosta Strajnić (Križevci, 29. svibnja 1887. - Dubrovnik, 23. srpnja 1977.) bio je hrvatski povjesničar umjetnosti, konzervator i mecena. Životopis 29. svibnja 1887. rođen u Križevcima u građanskoj obitelji. Prve poduke iz slikarstva i povijesti umjetnosti dobiva od starijeg brata, te slikara Izidora Junga u bjelovarskoj gimnaziji 1906. - 1907. studira slikarstvo u Beču u privatnoj školi Heinricha Strehblowa 1907. – 1911. studira slikarstvo u Zagrebu na Višoj školi za umjetnost i obrt u klasi Bele Čikoša Sessije i Mencia Clementa Crnčića 1911. – 1912. studira u Beču povijest umjetnosti i estetiku na Institutu za povijest umjetnosti kod poznatog znanstvenika Josefa Strzygowskog 1913. u Zagrebu vodi javnu polemiku s Antunom Gustavom Matošem, te slikarom Roberom Auerom i arhitektom Rudolfom Lubynskim 1913. – 1914. živi u Beogradu gdje radi na projektu kulturnog zbližavanja južnoslavenskih naroda 1914. početkom Prvog svjetskog rata interniran je u Zagrebu 1916. sudjeluje u osnivanju kulturne manifestacije Proljetni salon i objavljuje svoje prve dvije knjige: `Tomislav Krizman` i `Umjetnost i žena`. 1916 – 1917. ponovno je u Beču gdje nastavlja studij povijesti umjetnosti i estetike 1918. objavljuje svoju knjigu eseja `Studije` 1919. objavljuje monografiju o Ivanu Meštroviću, prvu takvu monografiju o velikom umjetniku, i fotomonografiju `Srpske zadužbine` 1918. – 1920. živi u Pragu 1920. objavljuje monumentalnu monografiju o arhitektu Josipu Plečniku, te knjižicu o kiparu Petru Pallaviciniju 1920 – 1922. živi u Parizu gdje se susreo s vodećim ličnostima i strujanjima moderne umjetnosti 1924. vjenčao se sa slikaricom Jovankom Marković iz Zemuna 1925. boravi u Parizu zbog međunarodne izložbe dekorativnih umjetnosti (Art Deco) 1926. objavio knjigu `Svetosavski hram` u kojoj kritizira kulturnu politiku tadašnje države 1922. – 1928. živi najviše u Pragu, ali je u tom razdoblju boravio po nekoliko mjeseci u Krakovu i Varšavi, a putuje i po čitavoj Europi 1928. na nagovor Ivana Meštrovića i Marka Murata doseljava se u Dubrovnik i zapošljava kao pomoćnik konzervatora starina u Nadleštvu za umjetnost i spomenike. Odmah radi na formiranju likovne scene okupljajući oko sebe mlade likovne talente 1930. objavljuje programatski članak `Čuvajmo Dubrovnik` s podnaslovom `Spašavajmo njegov historijski i umjetnički karakter` 1930. vodi javnu polemiku oko zaštite spomenika kulture u Dubrovniku i modernoj arhitekturi, a završio je na sudu zbog javne kritike arhitektonskog projekta o nadogradnji hotela Excelsior. Uz podršku velikog dijela stručne i široke javnosti oslobođen je svih optužbi. U listopadu iste godine objavljuje knjigu `Dubrovnik bez maske`. 1930. – 1931. vodi javnu raspravu sa splitskim novinarom don Vinkom Brajevićem o modernoj arhitekturi na jadranskoj obali, te o čuvanju arhitektonskog nasljeđa u zaštićenim povijesnim cjelinama 1931. zajedno s don Vinkom Brajevićem objavljuje knjigu `Misli o čuvanju dalmatinske arhitekure` 1932. nakon umirovljenja slikara i konzervatora Marka Murata postaje glavni konzervator dubrovačkih spomenika. Na toj funkciji ostaje do 1941. godine 1934. na Strajnićev nagovor u Dubrovnik se doseljava arhitekt Nikola Dobrović koji trajno stvara u gradu i okolici do početka Drugog svjetskog rata 1935. – 1936 vodi polemiku s dubrovačkim slikarom Atanasijem Popovićem o modernom slikarstvu u kojoj su mu i državne institucije i dio likovnih umjetnika dali za pravo 1937. organizira izložbu satire u Sponzi na kojoj su sudjelovali mnogi poznati karikaturisti. Izložba je trebala biti poticaj za stvaranje muzeja humora u Dubrovniku 1940. sudjeluje u organizaciji izložbe starog dubrovačkog slikarstva 1941. – 1944. živi povučeno u Dubrovniku i u svom domu pruža utočište Otonu Postružniku i drugim antifašistički orijentiranim umjetnicima 1944. – 1945. provodi zimu na Visu gdje je radio kao prevoditelj 1945. nakon dugogodišnjih nastojanja osnovana je dubrovačka Umjetnička galerija, kojoj je postao prvi ravnatelj i inicijalni donator 1948. – 1949. bio je ravnatelj Galerije umjetnina u Splitu 1953. autor je postava Muzeja ikona pravoslavne crkvene općine u Dubrovniku 1954. nakon višegodišnjeg predanog rada obradio je i objavio katalog grafičke zbirke Biblioteke i zbirke Baltazara Bogišića u Cavtatu, te je postavio prigodnu izložbu grafika 1960. u Umjetničkoj galeriji Dubrovnik postavljena je izložba akvarela i grafike domaćih i stranih autora iz njegove umjetničke zbirke 1970. nakon smrti supruge povlači se iz javnog života. Pokušaj donacije gradu bogate umjetničke zbirke i biblioteke koju je skupljao cijeli život nije uspio 23. srpnja 1977. umro u Dubrovniku tags: umetnost i žena, ženska umetnost, feminizam, ženski slikari, žene slikarke, žene umetnice, umetnici, umetnost žena, slikarstvo, vajarstvo, izdanja iz prvog svetskog rata, izložbe...

odlično očuvano za svoje godine Silvije Strahimir Kranjčević: Izabrane pjesme Izabrane pjesme su objavljene 1898. u izdanju Matice hrvatske i Kranjčević je zbirkom prihvaćen kao prvo ime tadašnjeg hrvatskog pjesništva. Sadrži njegove antologijske dosege Moj dom, Zadnji Adam, Astrea te Uskočke elegije. Silvije Strahimir Kranjčević (Senj, 17. februar 1865 — Sarajevo, 29. oktobar 1908.) bio je hrvatski književnik. Sadržaj 1 Biografija 2 Društvene i književne prilike 3 Poezija 3.1 Bugarkinje 3.2 Izabrane pjesme 3.3 Trzaji 3.4 Pjesme 4 Ostala dela 5 Saradnja sa časopisima 6 Značaj 7 Vidi još 8 Literatura 9 Spoljašnje veze Biografija[uredi | uredi izvor] Kranjčević se rodio u Senju, od oca Spiridiona (1814—1885) i majke Marije (1832—1880). Njegovom ocu to je bio treći brak, a majci drugi, pa je Silvije imao polubrata Filipa i polusestru Otiliju. Nakon njega Spiridion i Marija dobili su još jednog sina, Spiridiona, i ćerku Ernestinu. Osnovnu školu (1871—1875) i gimnaziju (1875—1883) zvaršio je u Senju, ali je odbio da polaže ispit zrelosti zbog sukoba sa školskim vlastima. Zaslugom senjskog biskupa Jurja Posilovića odlazi u Rim, u Collegium Germanico-Hungaricum, na teološke studije. Već 1884. napušta Rim i vraća se u Hrvatsku, u Zagreb. Moli vlasti da mu dopuste polaganje ispita zrelosti u senjskoj gimnaziji, ali je odbijen. Uveliko objavljuje pesme i priče po časopisima, a prvu zbirku pesama Bugarkinje objavljuje 1885. Zahvaljujući Štrosmajerovim preporukama upisuje i završava učiteljski tečaj u Zagrebu. Radi kao učitelj u Mostaru, Livnu, Bijeljini i Sarajevu. Godine 1894. javljaju se prvi simptomi oboljenja bubrega. Objavljuje svoje stihove u mnogim hrvatskim i bosanskim časopisima, kao što su Nada, Vijenac, Pobratim, Prosvijeta, Lovor i drugi, a često anonimno objavljuje i kritičke radove. Moli vlasti da mu odobre službovanje u Hrvatskoj, ali ga odbijaju zbog političke nepodobnosti. Kranjčević sa suprugom Oženio se 1898. godine Grabrijelom Anom Kašaj (1876—1911) i sa njom otputovao u Zagreb i Beč, na Svetsku izložbu, a iste godine upoznaje i češkog naučnika i pesnika Adolfa Černija. Matica hrvatska objavljuje njegove Izabrane pjesme (1899), a jedan praški časopis objavljuje dve njegove pesme sledeće godine. Sa suprugom obilazi italijanske gradove Veneciju, Padovu i Veronu tokom 1901, a 1902. izlazi iz štampe i treća njegova zbirka Trzaji. Tokom 1904. unapređen je u zvanje profesora i postavljen za upravitelja trgovačke škole u Sarajevu. U Lajpcigu su prevedene i objavljene tri njegove pesme u okviru zbirke hrvatske lirike. Godine 1907. je u Hrvatskom narodnom kazalištu izvedena opera u tri čina Prvi grijeh za koju je tekst napisao Kranjčević. Sledeće godine je časopis Behar posvetio ceo jedan broj dvadesetpetogodišnjici njegovog književnog rada, a poljski profesor slavistike Tadeus Grabovski objavio je opsežnu monografiju o Kranjčeviću. Njegovo zdravstveno stanje je sve lošije i pored više operacija. Umire 1908. godine u Sarajevu, a sahranjen je na sarajevskom groblju Koševo. Sahrani su, pored rodbine, prisustvovali i predstavnici gradskih i školskih vlasti, crkve, književnici, između ostalih i Antun Gustav Matoš, i veliki broj Sarajlija. Sa suprugom Anom Kranjčević je imao samo jednu ćerku, Ivanu Višnju, koja je tada imala četiri godine. Društvene i književne prilike[uredi | uredi izvor] [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Poezija[uredi | uredi izvor] Bugarkinje[uredi | uredi izvor] Prva Kranjčevićeva pesnička zbirka Bugarkinje objavljena je 1885. godine u Senju, s posvetom Augustu Šenoi, jednom od najznačajnijih hrvatskih pisaca. Zbirka je ispunjena rodoljubivom tematikom. U njoj Kranjčević peva o svom narodu, o njegovoj gorkoj i teškoj sudbini koju nijedan drugi narod ne poznaje. Hrvatski narod kao da je proklet da se muči i da nikad ne pronađe svoju sreću i svoj mir. Ako je i bilo slobode ona je ostvarena samo u slavnoj prošlosti i pesniku služi da još jače istakne svoju ogorčenost zbog gubitka slobode. Pevajući o svom rodnom gradu pesnik ga naziva „leglom bune“ i izražava veru u srećniju i slobodniju budućnost za koju će se izboriti upravo potomci slavnih senjskih uskoka. I motiv žene obrađen je u Bugarkinjama sa stanovištva rodoljublja. Žena je predmet pesnikovog divljenja zato što je upravo ona ta koja će „dati plemeniti porod“, decu koja će izrasti u oslobodioce Hrvatske od tuđinske vlasti. Ljubav žene nije za pesnika samo ljubav prema muškarcu nego i ljubav za sve one koji trpe i snose tešku sudbinu, za braću po patnji. Izražava se i sažaljenje prema ženi čiji je muž u ratu i prema majci koja je u ratu izgubila tri sina, ali i odlučan stav da je bolja i časna smrt od kukavičkog bežanja i ropskog života. Pored rodoljubivih prisutni su i socijalni motivi, ali su i oni podređeni pesnikovom patriotskom osećanju. On veruje u rad i radnika koji jedini može da stvori bolji svet, ali za takav poduhvat mora da ima izgrađenu samosvest. Vrhunac Kranjčevićevih rodoljubivih težnji izražen je kroz veru u snagu poezije i stvaralaštva da menja svet i oslobađa potlačene. Poezija, pesma, izjednačena je sa pojmom slobode, jer pesma nastavlja da živi i nakon smrti pojedinca. I sam naziv zbirke je poetskog porekla, jer glagol „bugariti“ znači naricati, tužno pevati. U Bugarkinjama Kranjčević, pretežno sentimentalno-patetičnim tonom, bugari nad tužnom sudbinom svog naroda, ali izražava i stoički optimizam u pogledu njegove budućnosti. hrvatska knjizevnost poezija realizma realizam hrvatski pisci

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica se odvojila od tabaka, na naslovnoj strani ima dve crte povicene hem olovkom nista strasno, sve ostalo uredno. Ivan Meštrović (15. 8. 1883 – 16. 1. 1962) je bio jugoslavenski i hrvatski kipar i arhitekta. Prema nekima je među najvećim kiparima religioznih motiva od renesanse do danas. Meštrović je rođen u malom gradu Vrpolje u Slavoniji, ali je svoje djetinjstvo proveo u selu Otavice u Dalmaciji (oba mjesta su se u to vreme nalazila u Austro-Ugarskoj). Kao dijete, Meštrović je slušao epsku poeziju, narodne pjesme i historijske balade, dok je čuvao ovce. Rođen je u seoskoj katoličkoj porodici, a njegova religioznost oblikovala se pod uticajem pučke religioznosti, Biblije i kasnog Tolstoja. Sa šesnaest godina, Harold Bilinić, kamenorezac iz Splita, prepoznao je njegov talenat i uzeo ga je za šegrta. Njegov umjetnički talent razvio se gledanjem znamenitih građevina Splita, uz pomoć pri školovanju Bilinićeve supruge, koja je bila profesor u srednjoj školi. Uskoro, pronašli su jednog bečkog vlasnika rudnika, koji je financirao Ivanovo preseljenje i školovanje u Beču. Morao je u nakraćem roku naučiti njemački jezik i prilagoditi se novoj sredini, ali je uprokos brojnim problemima završio studije. Svoju prvu izložbu priređuje 1905. godine u Beču sa grupom Secesija, uz primjetan uticaj stila Art Nove. Njegov rad je ubrzo postao popularan i Meštrović počinje da zarađuje dovoljno za sudjelovanje na internacionalnim izložbama, na koje je putovao sa svojom suprugom Ružom Meštrović.... Kosta Strajnić (Križevci, 29. svibnja 1887. – Dubrovnik, 23. srpnja 1977.) bio je hrvatski povjesničar umjetnosti, konzervator i mecena. Životopis 29. svibnja 1887. rođen u Križevcima u građanskoj obitelji. Prve poduke iz slikarstva i povijesti umjetnosti dobiva od starijeg brata, te slikara Izidora Junga u bjelovarskoj gimnaziji 1906. – 1907. studira slikarstvo u Beču u privatnoj školi Heinricha Strehblowa 1907. – 1911. studira slikarstvo u Zagrebu na Višoj školi za umjetnost i obrt u klasi Bele Čikoša Sessije i Mencia Clementa Crnčića 1911. – 1912. studira u Beču povijest umjetnosti i estetiku na Institutu za povijest umjetnosti kod poznatog znanstvenika Josefa Strzygowskog 1913. u Zagrebu vodi javnu polemiku s Antunom Gustavom Matošem, te slikarom Roberom Auerom i arhitektom Rudolfom Lubynskim 1913. – 1914. živi u Beogradu gdje radi na projektu kulturnog zbližavanja južnoslavenskih naroda 1914. početkom Prvog svjetskog rata interniran je u Zagrebu 1916. sudjeluje u osnivanju kulturne manifestacije Proljetni salon i objavljuje svoje prve dvije knjige: `Tomislav Krizman` i `Umjetnost i žena`. 1916 – 1917. ponovno je u Beču gdje nastavlja studij povijesti umjetnosti i estetike 1918. objavljuje svoju knjigu eseja `Studije` 1919. objavljuje monografiju o Ivanu Meštroviću, prvu takvu monografiju o velikom umjetniku, i fotomonografiju `Srpske zadužbine` 1918. – 1920. živi u Pragu 1920. objavljuje monumentalnu monografiju o arhitektu Josipu Plečniku, te knjižicu o kiparu Petru Pallaviciniju 1920 – 1922. živi u Parizu gdje se susreo s vodećim ličnostima i strujanjima moderne umjetnosti 1924. vjenčao se sa slikaricom Jovankom Marković iz Zemuna 1925. boravi u Parizu zbog međunarodne izložbe dekorativnih umjetnosti (Art Deco) 1926. objavio knjigu `Svetosavski hram` u kojoj kritizira kulturnu politiku tadašnje države 1922. – 1928. živi najviše u Pragu, ali je u tom razdoblju boravio po nekoliko mjeseci u Krakovu i Varšavi, a putuje i po čitavoj Europi 1928. na nagovor Ivana Meštrovića i Marka Murata doseljava se u Dubrovnik i zapošljava kao pomoćnik konzervatora starina u Nadleštvu za umjetnost i spomenike. Odmah radi na formiranju likovne scene okupljajući oko sebe mlade likovne talente 1930. objavljuje programatski članak `Čuvajmo Dubrovnik` s podnaslovom `Spašavajmo njegov historijski i umjetnički karakter` 1930. vodi javnu polemiku oko zaštite spomenika kulture u Dubrovniku i modernoj arhitekturi, a završio je na sudu zbog javne kritike arhitektonskog projekta o nadogradnji hotela Excelsior. Uz podršku velikog dijela stručne i široke javnosti oslobođen je svih optužbi. U listopadu iste godine objavljuje knjigu `Dubrovnik bez maske`. 1930. – 1931. vodi javnu raspravu sa splitskim novinarom don Vinkom Brajevićem o modernoj arhitekturi na jadranskoj obali, te o čuvanju arhitektonskog nasljeđa u zaštićenim povijesnim cjelinama 1931. zajedno s don Vinkom Brajevićem objavljuje knjigu `Misli o čuvanju dalmatinske arhitekure` 1932. nakon umirovljenja slikara i konzervatora Marka Murata postaje glavni konzervator dubrovačkih spomenika. Na toj funkciji ostaje do 1941. godine 1934. na Strajnićev nagovor u Dubrovnik se doseljava arhitekt Nikola Dobrović koji trajno stvara u gradu i okolici do početka Drugog svjetskog rata 1935. – 1936 vodi polemiku s dubrovačkim slikarom Atanasijem Popovićem o modernom slikarstvu u kojoj su mu i državne institucije i dio likovnih umjetnika dali za pravo 1937. organizira izložbu satire u Sponzi na kojoj su sudjelovali mnogi poznati karikaturisti. Izložba je trebala biti poticaj za stvaranje muzeja humora u Dubrovniku 1940. sudjeluje u organizaciji izložbe starog dubrovačkog slikarstva 1941. – 1944. živi povučeno u Dubrovniku i u svom domu pruža utočište Otonu Postružniku i drugim antifašistički orijentiranim umjetnicima 1944. – 1945. provodi zimu na Visu gdje je radio kao prevoditelj 1945. nakon dugogodišnjih nastojanja osnovana je dubrovačka Umjetnička galerija, kojoj je postao prvi ravnatelj i inicijalni donator 1948. – 1949. bio je ravnatelj Galerije umjetnina u Splitu 1953. autor je postava Muzeja ikona pravoslavne crkvene općine u Dubrovniku 1954. nakon višegodišnjeg predanog rada obradio je i objavio katalog grafičke zbirke Biblioteke i zbirke Baltazara Bogišića u Cavtatu, te je postavio prigodnu izložbu grafika 1960. u Umjetničkoj galeriji Dubrovnik postavljena je izložba akvarela i grafike domaćih i stranih autora iz njegove umjetničke zbirke 1970. nakon smrti supruge povlači se iz javnog života. Pokušaj donacije gradu bogate umjetničke zbirke i biblioteke koju je skupljao cijeli život nije uspio 23. srpnja 1977. umro u Dubrovniku

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan Meštrović (15. 8. 1883 – 16. 1. 1962) je bio jugoslavenski i hrvatski kipar i arhitekta. Prema nekima je među najvećim kiparima religioznih motiva od renesanse do danas. Meštrović je rođen u malom gradu Vrpolje u Slavoniji, ali je svoje djetinjstvo proveo u selu Otavice u Dalmaciji (oba mjesta su se u to vreme nalazila u Austro-Ugarskoj). Kao dijete, Meštrović je slušao epsku poeziju, narodne pjesme i historijske balade, dok je čuvao ovce. Rođen je u seoskoj katoličkoj porodici, a njegova religioznost oblikovala se pod uticajem pučke religioznosti, Biblije i kasnog Tolstoja. Sa šesnaest godina, Harold Bilinić, kamenorezac iz Splita, prepoznao je njegov talenat i uzeo ga je za šegrta. Njegov umjetnički talent razvio se gledanjem znamenitih građevina Splita, uz pomoć pri školovanju Bilinićeve supruge, koja je bila profesor u srednjoj školi. Uskoro, pronašli su jednog bečkog vlasnika rudnika, koji je financirao Ivanovo preseljenje i školovanje u Beču. Morao je u nakraćem roku naučiti njemački jezik i prilagoditi se novoj sredini, ali je uprokos brojnim problemima završio studije. Svoju prvu izložbu priređuje 1905. godine u Beču sa grupom Secesija, uz primjetan uticaj stila Art Nove. Njegov rad je ubrzo postao popularan i Meštrović počinje da zarađuje dovoljno za sudjelovanje na internacionalnim izložbama, na koje je putovao sa svojom suprugom Ružom Meštrović.... Kosta Strajnić (Križevci, 29. svibnja 1887. – Dubrovnik, 23. srpnja 1977.) bio je hrvatski povjesničar umjetnosti, konzervator i mecena. Životopis 29. svibnja 1887. rođen u Križevcima u građanskoj obitelji. Prve poduke iz slikarstva i povijesti umjetnosti dobiva od starijeg brata, te slikara Izidora Junga u bjelovarskoj gimnaziji 1906. – 1907. studira slikarstvo u Beču u privatnoj školi Heinricha Strehblowa 1907. – 1911. studira slikarstvo u Zagrebu na Višoj školi za umjetnost i obrt u klasi Bele Čikoša Sessije i Mencia Clementa Crnčića 1911. – 1912. studira u Beču povijest umjetnosti i estetiku na Institutu za povijest umjetnosti kod poznatog znanstvenika Josefa Strzygowskog 1913. u Zagrebu vodi javnu polemiku s Antunom Gustavom Matošem, te slikarom Roberom Auerom i arhitektom Rudolfom Lubynskim 1913. – 1914. živi u Beogradu gdje radi na projektu kulturnog zbližavanja južnoslavenskih naroda 1914. početkom Prvog svjetskog rata interniran je u Zagrebu 1916. sudjeluje u osnivanju kulturne manifestacije Proljetni salon i objavljuje svoje prve dvije knjige: `Tomislav Krizman` i `Umjetnost i žena`. 1916 – 1917. ponovno je u Beču gdje nastavlja studij povijesti umjetnosti i estetike 1918. objavljuje svoju knjigu eseja `Studije` 1919. objavljuje monografiju o Ivanu Meštroviću, prvu takvu monografiju o velikom umjetniku, i fotomonografiju `Srpske zadužbine` 1918. – 1920. živi u Pragu 1920. objavljuje monumentalnu monografiju o arhitektu Josipu Plečniku, te knjižicu o kiparu Petru Pallaviciniju 1920 – 1922. živi u Parizu gdje se susreo s vodećim ličnostima i strujanjima moderne umjetnosti 1924. vjenčao se sa slikaricom Jovankom Marković iz Zemuna 1925. boravi u Parizu zbog međunarodne izložbe dekorativnih umjetnosti (Art Deco) 1926. objavio knjigu `Svetosavski hram` u kojoj kritizira kulturnu politiku tadašnje države 1922. – 1928. živi najviše u Pragu, ali je u tom razdoblju boravio po nekoliko mjeseci u Krakovu i Varšavi, a putuje i po čitavoj Europi 1928. na nagovor Ivana Meštrovića i Marka Murata doseljava se u Dubrovnik i zapošljava kao pomoćnik konzervatora starina u Nadleštvu za umjetnost i spomenike. Odmah radi na formiranju likovne scene okupljajući oko sebe mlade likovne talente 1930. objavljuje programatski članak `Čuvajmo Dubrovnik` s podnaslovom `Spašavajmo njegov historijski i umjetnički karakter` 1930. vodi javnu polemiku oko zaštite spomenika kulture u Dubrovniku i modernoj arhitekturi, a završio je na sudu zbog javne kritike arhitektonskog projekta o nadogradnji hotela Excelsior. Uz podršku velikog dijela stručne i široke javnosti oslobođen je svih optužbi. U listopadu iste godine objavljuje knjigu `Dubrovnik bez maske`. 1930. – 1931. vodi javnu raspravu sa splitskim novinarom don Vinkom Brajevićem o modernoj arhitekturi na jadranskoj obali, te o čuvanju arhitektonskog nasljeđa u zaštićenim povijesnim cjelinama 1931. zajedno s don Vinkom Brajevićem objavljuje knjigu `Misli o čuvanju dalmatinske arhitekure` 1932. nakon umirovljenja slikara i konzervatora Marka Murata postaje glavni konzervator dubrovačkih spomenika. Na toj funkciji ostaje do 1941. godine 1934. na Strajnićev nagovor u Dubrovnik se doseljava arhitekt Nikola Dobrović koji trajno stvara u gradu i okolici do početka Drugog svjetskog rata 1935. – 1936 vodi polemiku s dubrovačkim slikarom Atanasijem Popovićem o modernom slikarstvu u kojoj su mu i državne institucije i dio likovnih umjetnika dali za pravo 1937. organizira izložbu satire u Sponzi na kojoj su sudjelovali mnogi poznati karikaturisti. Izložba je trebala biti poticaj za stvaranje muzeja humora u Dubrovniku 1940. sudjeluje u organizaciji izložbe starog dubrovačkog slikarstva 1941. – 1944. živi povučeno u Dubrovniku i u svom domu pruža utočište Otonu Postružniku i drugim antifašistički orijentiranim umjetnicima 1944. – 1945. provodi zimu na Visu gdje je radio kao prevoditelj 1945. nakon dugogodišnjih nastojanja osnovana je dubrovačka Umjetnička galerija, kojoj je postao prvi ravnatelj i inicijalni donator 1948. – 1949. bio je ravnatelj Galerije umjetnina u Splitu 1953. autor je postava Muzeja ikona pravoslavne crkvene općine u Dubrovniku 1954. nakon višegodišnjeg predanog rada obradio je i objavio katalog grafičke zbirke Biblioteke i zbirke Baltazara Bogišića u Cavtatu, te je postavio prigodnu izložbu grafika 1960. u Umjetničkoj galeriji Dubrovnik postavljena je izložba akvarela i grafike domaćih i stranih autora iz njegove umjetničke zbirke 1970. nakon smrti supruge povlači se iz javnog života. Pokušaj donacije gradu bogate umjetničke zbirke i biblioteke koju je skupljao cijeli život nije uspio 23. srpnja 1977. umro u Dubrovniku

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice se odvojile od tabaka, fali poslaednja stranica br 57. Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Antonio Fogazzaro (Vicenza, 25. ožujka 1842. - Vicenza, 7. ožujka 1911.), talijanski je književnik, pripovjedač neoromantičkog smjera, zaokupljen unutarnjim sukobima između razuma i vjera, duha i osjetila. Između 1901 i 1911 više puta je bio među kandidatima za Nobelovu nagradu koju međutim nikad nije osvojio. U romanima Mali starinski svijet i Daniele Cortis dao je poetične opise krajolika sjeverne Italije i ocrtao mali provincijski svijet. Bio je pristaša modernističkog smjera u katolicizmu. Zbog kritike vjerskog dogmatizma dospio je 1906. godine na Indeks. Odabrana djela prevedena na hrvatski: Malombra (Malombra, 1881) Daniele Cortis (Daniele Cortis, 1885) Mali starinski svijet (Piccolo mondo antico, 1895) Rođen je u Vicenzi, u kući na broju 111 sadašnje Corso Fogazzaro, od Mariana, tekstilnog industrijalca, i Terese Barrere, u bogatoj obitelji katoličke tradicije: njegov stric Giuseppe po ocu bio je svećenik i sestra njegovog oca. , Maria Innocente , bila je redovnica u samostanu Alzano, blizu Bergama. Antonio je o sebi napisao: «Kažu da sam znao čitati prije treće godine, da sam bio enfant prodige, neugodan žanr. Zapravo nisam bio jako živahan, jako zamišljen, pohlepan za knjigama. Otac i majka su me učili s velikom ljubavlju. Imao sam osjetljiv, ali zatvoren karakter”. U svibnju 1848., u danima prvoga osamostaljenja, majka ga s mlađom sestrom Inom vodi u Rovigo: Vicenza je ustala i priprema obranu od reakcije Kraljevske austro-ugarske carske vojske. Otac Mariano i stric svećenik Don Giuseppe sudjeluju u pripremama grada, ali će sve biti uzalud i 10. lipnja vojska Radetzkyja ulazi u Vicenzu. Osnovnu studiju završio je 1850. godine: kasnije je napisao da «nikada nije s velikim žarom proučavao ono što sam ja morao proučiti, čak sam kao dječak čitao sve vrste divnih knjiga s pohlepom; za pravi studij nisam imao entuzijazma. Tada sam čitao vrlo loše, u žurbi i bijesu, u neredu [...] Moja najdraža knjiga bila su Mémoires d`Outre-tombe del Chateaubriand. Bio sam lud za autorom; Fantastično sam se zaljubio u Lucile del Chateaubriand, kao što sam se kasnije zaljubio u Dianu Vernon, heroinu Waltera Scotta.` 1856. počeo je pohađati gimnaziju; među njegovim profesorima je pjesnik Giacomo Zanella: «On me je natjerao da se zaljubim u Heinricha Heinea. Nisam vidio, samo sam sanjao Heinea». Ne stječe prijatelje među kolegama iz razreda: `Prošao sam za aristokrata, reputaciju koju sam tada imao više-manje posvuda zbog svoje hladne, suzdržane vanjštine i prije svega zbog svoje mržnje prema trivijalnosti`, a on je sramežljiv i romantičan tinejdžer: `Moje ljubavne fantazije uvijek su bile žarke koliko i zračne: zamišljao sam da imam idealnog ljubavnika, nadljudsko biće kako Chateaubriand opisuje svoju Sylph. Sa damama sam bio izuzetna neugodnost, stidljivost, nespretnost». Piše skromne prigodne pjesme, sačuvane u njegovoj bilježnici i poznatim slovima, poput Campana a stado iz 1855. ili La Rassissione iz 1856. Parco del Valentino sa srednjovjekovnim selom Nakon završetka srednje škole 1858., interesi će ga potaknuti na studij književnosti, ali je naišao na protivljenje oca, koji u njemu nije pronašao književno umijeće i namjeravao ga je učiniti odvjetnikom. Upisan na Sveučilište u Padovi, između dugih bolesti i istog zatvaranja Sveučilišta 1859. zbog studentskih protesta protiv austrijskog režima, Antonio gubi dvije godine studija. U studenom 1860. obitelj Fogazzaro preselila se u Torino i Antonio je upisan na pravni fakultet Sveučilišta u Savoy. Malo i nerado uči, češće ide u kafiće, igrajući biljar, nego u sveučilišne učionice, a gubi i katoličku vjeru; tada je napisao da je tada osjećao „izvjesno zadovoljstvo kao da je slomio teški lanac; međutim, osjećao sam i daleku sumnju da griješim. Osjetio sam to posebno prvi Uskrs koji sam prošao bez sakramenata. Znam da sam proveo sate velikih unutarnjih previranja, šećući napuštenim vrtom Valentina». Nastavlja pisati pjesme, a novine Universo objavile su neke od njih 1863.: sjetite se Campana del Mezzogiorno, Nuvola, Sjećanje na jezero Como; diplomirao je 1864. sa skromnim ocjenama. U studenom sljedeće godine obitelj se preselila u Milano i Antonio je odradio nauk u odvjetničkom uredu. Antonio Fogazzaro Fogazzaro je poznavao obitelj Valmarana iz Vicenze od djetinjstva; vidio je posebice mladu Margheritu već u Torinu 1862., a zatim tijekom blagdana sljedećih godina, sve dok obitelj Valmarana nije posjetila obitelj Fogazzaro u Milanu 1866., u onome što je zacijelo bila priprema za zahtjev za zaruke, koji se dogodio nekoliko mjeseci kasnije. Dvoje mladića vjenčali su se 31. srpnja 1866. u Vicenzi, koju su nedavno okupirale talijanske trupe nakon trećeg rata za neovisnost, a nekoliko mjeseci prije nego što je Veneto službeno postao dio Kraljevine Italije. Njegov posao bezvoljnog suradnika u odvjetničkom uredu ne dopušta mu da uzdržava sebe i svoju suprugu bez financijske pomoći svoje porijeklom. U Milanu je upoznao Abbondija Chialivu, starog Carbonara koji ga je uveo u književni milje scapigliata, pisaca koji su, poput Emilija Prage, braće Arrigo i Camillo Boito, Iginio Ugo Tarchetti, tražili nove putove u umjetnosti, svjesni Talijanski književni provincijalizam., pozivajući se na njemačku i francusku romantičnu tradiciju. Posebno se veže za Arriga Boita, ali nikada neće biti dio toga struja koja se, koliko god bila zbunjena i nerealna, u njezinim očima činila previše buntovnom kao konzervativni i intimno konformistički buržuj. 1868. položio je kvalifikacijske ispite za odvjetničko zvanje; pisao je svom stricu Giuseppeu 21. svibnja: «Evo mene, odvjetnika; super ponuda za moje buduće klijente! U međuvremenu stavljam na raspolaganje Građanski zakon, šaljem Postupak po licenci i osuđujem Kazneni zakon na zatvorsku kaznu». Zapravo, misli da se još uvijek posvećuje poeziji; 1869. rodila se Gina, prva kći, a u međuvremenu je počela raditi na romanu i pjesmi u stihovima. Miranda Ikona povećala mgx2.svg Ista tema u pojedinostima: Miranda (Fogazzaro). Fogazzaro je svom ocu poslao rukopis pjesme Miranda 3. prosinca 1873.: «Meni se čini dobro i u određenim dijelovima, moram li vam reći? jako dobro, ali ja sam prvi koji se slaže da svi autori, do većine lopova, imaju isto mišljenje o svojim stvarima.` Čak i njegovom ocu, koji je član odbora Marostice u talijanskom parlamentu, djelo se čini `lijepo, lijepo [...] Progutao sam tvoje replike sve u jednom dahu [...]` i traži nakladnik koji objavljuje, ali je dobivao samo odbijenice, toliko da je knjigu dao izdati o svom trošku 1874. godine. Kritičar Francesco de Sanctis Zatražio je prosudbe od poznatog učenjaka kao što je Gino Capponi koji, ne zna se s kakvim duhom okolnosti, daje laskavu ocjenu, ali je 15. lipnja 1874. dobio jasnu i strogu presudu velikog kritičara i kolege u Parlamentu. , Francesco de Sanctis: «Manira djeluje pomalo suhoparno i suhoparno, ali autor je to htio učiniti kako bi reagirao na morbidno obilje naših pjesničkih razdoblja i ostao malo bliže prirodi. Možda je prešao granicu, kao i sve reakcije. Našao sam neke dobre psihološke razloge, ali malo bogatstva i malo ozbiljnosti u njihovom razvoju i njihovim gradacijama. Najmanje zanimljiv je Enrico. Njegova knjiga pokazuje nam samo ambicije pjesnika i ljubavnika, a ne moć biti jedno ili drugo. A ako mi autor kaže da je upravo to mislio, onda je forma morala biti komična i ironična, a radnja je morala biti sasvim drugačija. Miranda je nijemi lik, kako bi rekli Nijemci, koji se malo po malo razvija pod pritajenim plamenom ljubavi. Prekrasan i također originalan koncept, ali malo proučen i malo proučen. Da autor ima snage za bolje, vidi se u pojedinim psihološkim trenucima koji su sretno uhvaćeni i dobro predstavljeni, posebno u Mirandinoj knjizi. Ti organski nedostaci proizvode monotoniju koja ponekad doseže točku umora i rječitosti, nedostatak izraza, višak nijeme koncentracije koji može hraniti scenu, ali ne tako dugu pjesmu.` Miranda se sastoji od tri dijela: Pismo, Mirandina knjiga i Enricova knjiga, koja razvija priču o neostvarenoj ljubavi: u Enricu bi Fogazzaro volio predstavljati lik mladog pjesnika estetizirajućeg i previše sebičnog da voli druge izvan sebe. sin svoga vremena viđen u najnegativnijoj strani, dok je u Mirandi djevojka prikazana - kako piše Gallarati Scotti (Život AF) - `u potpunosti rođena iz snova, tijela i duše, te stoga ima bljedilo i nedosljednost. Njena stopala ne dodiruju tlo, a srce joj, uostalom, ne kuca silovito, kao netko tko voli pravog muškarca u ovom stvarnom svijetu [...] ona nas pokreće za onoliki dio unutarnjeg svijeta onog svog pjesnika koji svijetli u njoj. Ali čim se kreće poput lika koji je središte malog preplitanja događaja [...] osjećamo da nikada nije imao pravi život». Međutim, ako ne kritičari i pisci, ta je pjesma oduševila čitateljsku publiku čiji je tada dominantni sentimentalni duh golicao i Fogazzaro iz nje crpio poticaj da nastavi putem književnog pisanja....

MARKO Ž. RAKOČEVIĆ VELIMIR J. RAJIĆ Izdavač - Štamparija Dojkovića i Petrovačkog, Veliki Bečkerek Godina - 1926 42 strana 19 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Velimir Rajić, rođen je 20. januara 1879. godine u Aleksincu. — Ah, moje pesme! rekao je. Nema veše ni daha ni pogleda. Umro je 9. oktobra ili 21. oktobra po julijanskom kalendaru 1915. godine u Gornjem Milanovcu u kući svoje strine Jelke Rajić. S bolešću je drugovao od najranijeg detinjstva, a bolest je bila teška, neizlečiva. Senka smrti stalno je zaklanjala svetlost pesnikovih životnih radosti. Bleda lica i tužnih očiju, ličio je na sveca koji je sišao sa ikone nekog drevnog manastira. Oni koji su napisali nekoliko toplih stranica o njemu kažu, da je savlađivao težinu i žestinu bola i da je nosio čistotu čoveka koja se retko sretala u vreme velikih i košmarnih političkih i ljudskih borbi. `U pravom smislu on je bio kulturan i otmen. Bio je blag i tolerantan. Neprijatelja nije imao sem svoje svirepe bolesti. Imao je više spreme i znanja nego što je hteo pokazati`, pisao je Jaša Prodanović 1923. godine. Pesme Velimira Rajića su pesme bola preobražene uvek u ritmove beznađa, u privlačne i zvučne talase snova koji nikada nisu prozračni i topli jer se završavaju buđenjem i neodoljivom epileptičnom javom. Bolest i bol u Rajićevoj poeziji su prirodna poetska osećanja, jedna vizija. Poetska čistota Rajićeve poezije uzbuđuje pitanjima i definicijom smrti koja kao stalna senka lebdi u svakoj reči. Ta stalna bliskost osećanja smrti čini Rajićeve stihove treperavim i čistim. Rajićevi stihovi su i jedna tužaljka za ženom, za nedosanjanim i nedostižnim ljubavima, vezama i strastima. Kao student na filozofskom fakultetu, kao već dobar poznavalac francuskog i ruskog jezika, prevodi u `ZVEZDI` Janka Veselinovića gde upoznaje njegovu ćerku Persidu – Pepu. Napisao je pesmu: U prvi sumrak letnje noći jedne, ali to je susret, jedne ljubavne pesme, pejsaž mladog borja na Kalemegdanu i bol realni koji mu ne da ni koraka napred. Kasnije je napisao pesmu — Jednoj maloj gospođici i to za vreme kratke posete Vlade Stanimirovića i Rajića, u kući njegove drugarice Mage Magazinović. Maga je imala neobičnu bluzu te Stanimirović napisa pesmu: Oda šarenoj bluzi, a Rajić bez ijedne greške i popravke napisa pesmu: ŽELJA Haj, da mi je, milo drago moje samo jednom da otvorim tebi širom srce ojađeno svoje, ništa drugo poželeo ne bi! Ništa ne bih ja želeo druge, do da glavu spustim ti na krilo, i da plačem dugo, vrlo dugo čini mi se, lakše bi mi bilo. Zaljubljuje se u Kosaru Babić i njegove meditavije o bolesti i smrti nestaju kad na nju misli. Družili su se, šetali, ali je to postalo nešto više od prijateljstva. Ona nije bila ravnodušna. Plamičak ljubavi leluja i u njenom srcu, ali naslućuje njegovu bolest. Udaje se za profesora Glišu Elezovića. Velimir je zapisao u svom dnevniku: `…Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi. Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno, s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam prišao i čestitao… Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj ljubavi`. Svetački ispijenu gordost i otmenost mladog čoveka koji voli, a koji se boji i svoje ljubavi i svoga tela, tamnim glasom mladosti, potresno opisuje svoja osećanja u pesmi: Na dan tvog venčanja, možda jedinoj koja ga je nadživela. Najlepša ljubav, najveća pesnička inspiracija Velimira Rajića bila je završena, a pesma štampana posle dve godine u Srpskom književnom glasniku. Imao je susrete još sa nekim ženama šetajući senovitim stazama Kalemegdana pa je sve to pretakao u pesme. Sonati: Jedna intimna istorija, Želja i druge. Pesma Moj san, skriva je jer je u njoj žudnja za toplinom domaćeg ognjišta i dece: MOJ SAN Ja snivam, budan, malo, tiho mesto tu mala kuća, mala — ali moja, u travi, sniska, starinskoga kroja rumenog sunca zrak poslednji nesto života drevnog dah poslednji presto… na travi, posle umora i znoja, ja sedim, srećan; pokraj mene moja malena draga, a međ nama mesto gde naše dete skakuće i cupka, čas tatu svoga za brkove čupa čas sečnu travu; bere mami cveće Al` tad, glas jedan, kao prasak groma u svesti jekne: `to je slika doma što nikad, nikad, nikad biti neće`. Posle završetka filozofskog fakulteta u Beogradu, postavljen je Velimir Rajić za suplenta u Drugoj beogradskoj gimnaziji, školi koju je i sam pohađao. Zbog bolesti ostavlja školsku katedru. Zamenjuje je stolom u administraciji Ministarstva prosvete. Ni tu ne ostaje dugo. Prelazi u Narodnu biblioteku. 1935. godine Živko Milićević u predgovoru zajedničkoj knjizi Velimira Rajića i Stevana Lukovića daje ovaj portret: `…Velimir Rajić je u svom kutu, u tišini biblioteke koju bi narušavalo samo prevrtanje listova, podsećao i ličio na kakvu zalutalu senku: toliko je bilo nečeg tihog i u njegovoj reči i u njegovom pokretu`. Dečački bespomoćan, u tihom očajanju, razgovarao je sa bogom, jedinim društvom i utehom. Bez bogotražiteljstva i mistike, videći sebe u ogledalu smrti, Rajić je u Bogu našao svoj dijalog, svoju bezutešnu utehu. U jednoj od najboljih pesama Basna o životu, jednostavnom simbolikom objašnjava zarobljenost tela i izvesnost smrti: I utka Gospod u suton i mreže od lastavice lake ljute jade i kada tkivo, po svršetku leže, on sreza život i meni ga dade. U telu mome živi strašni pauk što siše mozak, srž i krvcu svežu; u duši — suton, i u njemu jauk: — to pišti lasta, sputana u mrežu… Kad se naišli ratovi, unuk Tanaska Rajića, junaka drugog srpskog ustanka, Velimir nije mogao da miruje među knjigama pa je 1913. i 1914. tražio da ide na ratište, smatrajući da kao Srbin ima pravo da se lično žrtvuje za slobodu svoje zemlje. Vojne lekarske komisije su ga odbile. Odbile su ga i kada je buknuo prvi svetski rat. Velimir Rajić perom kuje svoje rodoljublje. Uređuje Ratne zapise. Među poslednjima napušta Beograd kada je prestonica preseljena za Niš. Praotački i krvno vezan za svoju zemlju očajava što ne može da bude na samom ratištu, u prvim redovima. Ali sa Aleksom Šantićem, Milosavom Jelićem, Dis-om, i Stanimirovićem piše stihove bola, junaštva i nade koji zvone vizijom, istorijskom i aktuelnom za vreme početka srpske epopeje. Pre besmislenog i bespomoćnog plesa smrti, u noćima tifusnog, grozničavog povlačenja 1915. godine, pomiren sa demonom smrti, sa njegovom egzekucijom, pesnik umire u Gornjem Milanovcu i boreći se poslednjim rečima pokazuje skromno i skrovito mesto, gde je ostavio poslednje rukopise: Ah, moje pesme! Više nema ni daha ni pogleda. Umro je u trideset i šestoj godini, 21. oktobra 1915. godine po julijanskom kalendaru. Uoči toga dana, na kraju milenijuma, književni klub koji nosi ime pesnika Velimira Rajića rođenog u Aleksincu, održao je omaž posvećujući mu trenutke nezaborava, zajedno sa građanima ovoga grada.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Boris Konstantinovič Zajcev (29. januar [10. februar] 1881, Orel — 28. januar 1972, Pariz) — ruski pisac i prevodilac, jedna od poslednjih velikih ličnosti Srebrnog doba. Otac, Konstantin Nikolajevič Zajcev - direktor moskovske fabrike metala Gužon, iz plemstva Simbirske gubernije. Detinjstvo je proveo u selu Usti u Žizdrinskom okrugu Kaluške pokrajine (danas Duminički okrug Kaluške oblasti). Osnovno obrazovanje stekao je pod rukovodstvom guvernante. U Kalugi je studirao u klasičnoj gimnaziji (1892-1894; nije diplomirao, 1902. je položio ispit iz antičkih jezika u 6. moskovskoj gimnaziji kao eksterni učenik). Završio je Kalušku realnu školu (1894-1897, dodatna klasa - 1898). Studirao je na hemijskom odseku Moskovske tehničke škole (1898-1899, izbačen zbog učešća u studentskim nemirima), na Rudarskom institutu u Sankt Peterburgu (1899-1901; nije diplomirao), na Pravnom fakultetu Moskovskog univerziteta ( 1902-1906; nije diplomirao). Počeo je da piše sa 17 godina. U jesen 1900. na Jalti se susreo sa A.P. Čehovom. Početkom 1901. poslao je rukopis priče „Nezanimljiva priča“ Čehovu i V. G. Korolenku. Iste godine upoznaje L. N. Andreeva, koji mu je pomogao na početku njegove književne karijere, uveo ga u književni krug `Sreda`, koji je vodio N. Telešov. U julu 1901. debitovao je pričom „Na putu” u „Kuriru”. Godine 1902. ili 1903. upoznao je I. A. Bunina, sa kojim je održavao prijateljske odnose dugi niz godina. Živeo je u Moskvi, često posećujući Sankt Peterburg. Član Moskovskog književno-umetničkog kruga (1902), učestvovao je u izdavanju časopisa Zori (1906), koji je postojao nekoliko meseci, od 1907. je redovni član Društva ljubitelja ruske književnosti, takođe član Društva periodičnih i književnih radnika. 1904. posetio je Italiju, živeo tamo nekoliko puta 1907-1911. Tokom Prvog svetskog rata živeo je u Pritikinu sa suprugom i ćerkom Natalijom. Decembra 1916. godine stupio je u Aleksandrovsku vojnu školu, marta 1917. je unapređen u oficira. U brošuri „Razgovor o ratu“ (Moskva, 1917) pisao je o agresivnosti Nemačke, sledio ideju rata do pobedničkog kraja. U avgustu 1917. se razboleo od upale pluća i otišao na odmor u Pritikino, gde je živeo do 1921, povremeno posećujući Moskvu. Godine 1922. izabran je za predsednika moskovskog ogranka Sveruskog saveza pisaca. Radio je u Zadruzi pisaca. Nakon što se 1922. razboleo od trbušnog tifusa, dobio je dozvolu da sa porodicom putuje u inostranstvo na lečenje. U junu 1922. Zajcev i njegova porodica preselili su se u Berlin. Aktivno je radio u časopisima „Moderne beleške” i „Link”. Septembra 1923. Zajcev i njegova porodica preselili su se u Italiju, u decembru su otišli ​​u Pariz, gde je kasnije živeo oko pola veka. Oktobra 1925. postao je urednik riškog časopisa „Chimes“, 1927. objavio je svoje radove u pariskom listu „Vozroždenie“. Proleće 1927. godine obeležilo je putovanje na Svetu Goru, što je rezultiralo pojavom putopisnih crtica pod istim nazivom „Atos“. Od 1925. do 1929. godine, novine Vozroždenie i Dni objavile su prvi deo dnevničkih zapisa The Vanderer. Ovi zapisi su posvećeni životu u Francuskoj. Pored toga, Zajcev je bio angažovan na odabiru materijala za književnu biografiju I. S. Turgenjeva, A. P. Čehova, V. A. Žukovskog, koji su naknadno objavljeni. Zaitsev je mnogo putovao po Francuskoj, ova putovanja su se ogledala u esejima o francuskim gradovima kao što su Gras, Nica, Avignon. U prvim godinama Drugog svetskog rata, Zajcev se ponovo okrenuo objavljivanju svojih dnevničkih zapisa. U listu „Vozroždenie” objavljena je serija novih dnevničkih zapisa „Dani”. Nakon što je Francuska okupirana od strane Nemačke 1940. godine, Zajceva nije objavljivala u ruskim publikacijama. Tokom ovih godina, Zajcev je na svaki mogući način odbijao da izvuče sopstvene zaključke o političkim nevoljama. Ali nastavlja da radi, pa je 1945. objavljena priča „Kralj David”. Zajcev je 1947. radio za pariske novine Russkaia Misl, a iste godine je izabran za predsednika Saveza ruskih pisaca u Francuskoj. Na ovoj poziciji ostaje do kraja života. 1959. počinje da sarađuje sa almanahom `Mostovi` u Minhenu, dopisuje se sa BL Pasternakom. 1957 - teška godina u ličnom životu Zajceva, supruga pisca pati od moždanog udara, Zajcev provodi sve dane u blizini kreveta svoje žene, nastavljajući da radi na žanru svakodnevnih dnevničkih zapisa. Godine 1964. dao je intervju o događajima iz 1917. [1] Godine emigracije bile su plodne godine Zajcevovog rada, objavljeno je više od 30 knjiga na ruskom jeziku, oko 800 tekstova u periodici. U inostranstvu je sarađivao u emigrantskim publikacijama („Moderne beleške“, „Renesansa“, „Ruska misao“, „Novi žurnal“ i dr.). Dugi niz godina bio je predsednik Saveza ruskih pisaca i novinara. Jedan od osnivača i član društva „Ikona“ u Parizu (1927). Pedesetih godina prošlog veka bio je član Komisije za ruski prevod Novog zaveta u Parizu. Sahranjen na groblju Sainte-Genevieve-des-Bois. Porodica Godine 1912. Zajcev se oženio Verom Aleksejevnom Smirnovom (rođenom Orešnjikovom) (1878 - 1965). Posle Od moždanog udara koji se dogodio kod nje 1957. godine, Boris Konstantinovič je osam godina samostalno brinuo o svojoj skoro potpuno paralizovanoj supruzi. Kao osamdesetogodišnjak, po savetu lekara, pokušao je da je postavi na noge i da je nosi po stanu kako bi izbegao stagnaciju u telu [2]. Njegov posinak Aleksej streljan je 1919. godine kao učesnik kontrarevolucionarne zavere. Ćerka Natalija [3] Književna delatnost U štampi je debitovao 1901. 1904-1907 objavljivao je u časopisima Pravda, Novi Put, Voprosi Zhizn, Zolotoe Fleece, Pass, zbirke znanja. Svoje eseje o Italiji objavljivao je u časopisu Pereval (1907) i listu Književno-umetnička nedelja (1907). Preveo G. Flober: „Iskušenje sv. Antonija“ (zbirka „Znanje“, knjiga 16, 1907) i „Prosto srce“ (almanah „Šipak“, knjiga 12, 1910). Prva zbirka „Priče. Knjigu 1 „objavila je u Sankt Peterburgu izdavačka kuća „Šipak“ (1906; 2. izdanje, 1908; 3. izdanje, 1909). U prozi se rukovodio uglavnom Čehovom, čiji je uticaj posebno primetan u zbirci „Priče. Knjiga 2“ (1909). Najznačajnijim predrevolucionarnim delom smatra se priča „Agrafena“ („Šipak“, knjiga 4, 1908), koja je upoređena sa „Životom čoveka“ L. N. Andreeva i u kojoj je uticao na prozu Fjodora Sologuba. Pored priča i novela, napisao je roman „Daleka zemlja“ („Šipak“, knj. 20, 21, 1913; zasebno izdanje Moskva, 1915), nekoliko drama – „Odanost“, „Imanje Lanina“ (1914). ; rediteljski debi E. B. Vahtangova). Prvo izdanje Sočinenije (sv. 1-7) objavljeno je 1916-1919 u Izdavačkoj kući pisaca u Moskvi. Priču „Plava zvezda“ (1918; ljubavna priča između sanjara Hristoforova i devojke turgenjevskog tipa) pisac je smatrao „najpotpunijom i najizrazitijom“, „krajem cele trake“ i „oproštajem od prošlost“. Zbirka priča „Sv. Nikola ”(Berlin, 1923). Istovremeno je objavio zbirku proznih i dramskih pripovedaka „Rafailo” (Moskva, 1922) i knjigu eseja „Italija” (1923), u kojima vide otklon od tragične savremenosti i traganje za harmoničnim jedinstvo u svetu evropske kulture. Godine 1927. objavljena je priča `Moj život i Diana`, koja će u budućnosti biti prepoznata kao jedno od najboljih dela Zajceva. Period emigracije Godine emigracije za Zajceva su bile teške, ali pošto nije pravio nikakve kompromise sa sovjetskim režimom, jedini izlaz je bio stvaranje van Rusije: „Živeći van domovine, mogu slobodno da pišem o onome što volim na poseban način ruskog života..., ruskim svetinjama, manastirima, o divnim piscima Rusije.“[4] Odlazak u Evropu izazvao je i dublje interesovanje za pravoslavlje, što se, naravno, odrazilo i na spisateljsko stvaralaštvo. Upravo se u njegovim delima odrazila sudbina Rusije u predrevolucionarnim godinama. Godine 1925. B. K. Zajcev je završio izmišljeni život `Monah Sergej Radonješki` (Pariz, 1925), kao i autobiografsku priču `Aleksej Božiji čovek`, kao i esej o A. Bloku. „Preosvećeni Sergije je za Zajceva bio oličenje te vrste ruske svetosti, koja je posebno draga onima koji žive u krvavim „vremenima tatarske oblasti“, onima koji u „zarobljeništvu“ dolaze do osećanja pokajanja“ [5] ]. U istom periodu u Berlinu, Zajcev je počeo da radi na romanu Zlatni uzorak. Roman predstavlja dva dela, jedan je posvećen predrevolucionarnom dobu, drugi je lirski monolog u kome pisac postavlja niz retoričkih pitanja, uokvirujući ih opisima pejzaža. Poslednja poglavlja su sećanja na „proklete dane“ 1917-1922. Roman je priča o mladoj ženi koja pada na prelazu vekova, uključuje detinjstvo i fazu života pre odlaska sa suprugom u emigraciju. „Po izlasku iz Rusije, Natalija u tišini čuvene kapele počinje da shvata značenje Hristovih reči, izrečenih prema legendi na ovom mestu apostolu Pavlu, koji je prvi pobegao iz Neronovog Rima: „Kuo vadis?“ Kamo griadeshi`, ruski - `Kuda ideš, Gospode?`). Roman `Zlatni uzorak` bio je poslednji u `Turgenjevskoj` fazi rada BK Zajceva. Godine 1928. u Parizu je objavljena knjiga eseja „Atos“, posvećena mitropolitu Evlogiju Georgijevskom. BK Zajcev je nekoliko godina više puta pokušavao da opiše misteriju ruske svetosti, piše fikcionalizovane biografije ruskih pisaca: „Život Turgenjeva” (Pariz, 1932), „Žukovski” (Pariz, 1951), „Čehov” (Njujork). , 1954), esej „Život sa Gogoljem“ (SZ, 1935, br. 59), „Život i sudbina Tjučeva (Na 75. godišnjicu njegove smrti)“ (Renesansa, 1949, br. 1). U svakoj biografiji B.K. Zajcev pokazuje „dvostruku“ sudbinu pisaca: sposobnost da bude umetnik i istovremeno „odraz misli o prevazilaženju smrti“ u njegovom „životu srca“ [7]. Odlika Zajcevovog shvatanja duhovne ruske književnosti i kulture uopšte je vizija Turgenjeva i Čehova kao „podzemnih” religioznih pisaca. Godine 1965. Zajcev je objavio „jednu od najboljih priča „Reka vremena“ (NŽ, br. 78), inspirisanu Čehovljevim „Biskupom“; u njoj prototip arhimandrita Andronika Arhimandrit Kiprijan (Kern)” [7]. Pored odraza pravoslavnih motiva u svom delu, Zajcev se delimično okreće svojoj autobiografiji, kao i opisu života emigracije. Godine 1922-1923, u Berlinu je objavljena 7-tomna zbirka radova Borisa Zajceva i tamo je prvi put objavljena knjiga lirskih skica pod naslovom „Italija”. Maj 1926. – početak rada na romanu „Kuća Pasi” (Berlin, 1935), jedinom romanu u kome je svestrano prikazan život emigracije. „U Parizu se pojavio osećaj da ste emigrant, a ne putnik. Možete poželeti bilo šta, razmišljati o bilo čemu, ali morate se čvrsto smestiti, nema kuda. Udišete vazduh kakav jeste i budite zahvalni na tome ”[8]. „Sećam se ovog puta, tajne `podzemne` melanholije, izgleda da sve ide dobro. Pariz, što ga više upoznaješ, više ti se sviđa. Ničim niste vezani, niko vam ne smeta, zahtevajući ljubav i obožavanje. Možete pisati i kucati šta god želite. I dobro je lutati po mestima starog Pariza, plemenito suvoparnog, gracioznog... a ipak, svejedno...“ [8] Godine 1927. Boris Zajcev je posvetio knjigu priča `Čudno putovanje` sećanju na svoju pokojnu majku. Ali priča `Anna`, objavljena nešto kasnije (1929), postala je emotivni odgovor. Opisuje smrt seoske mlade žene koja živi u Rusiji. Priča je napisana na neobično oštar način za Zajceva. U 30-50-im godinama. B. K. Zajcev je radio na tetralogiji posvećenoj svojoj ženi „Glebovo putovanje”: „Zora” (1934-36, objavljena 1937), „Tišina” (1938-39, objavljena 1948), „Mladost” (1940-44, objavljeno 1950) i Drvo života (1953). Memoarske skice i nekrolozi, gde Zajcev daje portrete A. Belog, K. Balmonta, V. Ivanova, D. Merežkovskog, A. Benoa, K. Močulskog, N. Berđajeva i drugih, sakupljeni su u knjigama „Moskva“ (Pariz, 1939), „Daleko“ (Vašington, 1965), „Moji savremenici“ (London, 1988). Po žanru se može klasifikovati kao elegični i autobiografski roman. Njegova tema je formiranje umetnika koji se „priprema za otvaranje svog „grada Kiteža” u Rusiji koji je zauvek otišao u izgnanstvo. Gleb uči percepciju života od drevnih ruskih svetaca, strasnonosnih knezova Borisa i Gleba, emocionalna srž narativa je hrišćanska težnja za večnošću“[6]. Kako je Gleb odrastao, može se naći referenca na jevanđelsku parabolu o izrastanju drveta vere iz `gorušičinog zrna`. Boris Zajcev se takođe bavio prevodilačkom i novinarskom delatnošću. Boris Zajcev je 1941-1942 radio na prevodu ritmičke proze Pakla iz Danteove Božanstvene komedije (objavljeno: Pariz, 1961). U martu 1923. Zajcev je izabran za potpredsednika Saveza ruskih pisaca i novinara; istovremeno sarađivao u berlinskom listu „Dani“, praškom časopisu „Volia Rossii“. Od 1927. bio je počasni član književno-filozofskog društva „Zelena lampa“, čiji su osnivači D. Merežkovski i Z. Gipijus. Objavljeno u časopisu „Moderne beleške“, kao i u listu „Najnovije vesti“, zatim u „Renesansi“. Od 1925. uređivao je časopis Chimes. Generalno, tokom ovog perioda do 1940. godine objavljeno je oko 200 publikacija. Tokom 1940-ih sarađivao je sa časopisima Grani, Vestnik RSKhD, Mosti, Novi Žurnal, novinama Russkaia Misl, Novoe Russkoe Slovo i dr. Tridesetih godina prošlog veka Boris Zajcev je bio jedan od najcenjenijih pisaca „starije” generacije emigracije.

OKUPACIJA napisao Dragiša Lapčević Београд : `Туцовић`, [б. г.] (Београд : `Туцовић`) 96 стр., [1] лист са сликом аутора : илустр. ; 21 cm. 1926. ilustracija na koricama Pjer Križanić odlično očuvana za svoje godine pogledati slike Petar Pjer Križanić (Glina, 19. maj 1890 — Beograd, 31. januar 1962) bio je jugoslovenski karikaturista, pisac i esejista, jedan od rodonačelnika jugoslovenske karikature, kao političkog komentara u dnevnim novinama, pisac i esejista i jedan od osnivača Ošišanog ježa“ (1935). Pjer Križanić Pjer Krizanic.jpg P. Križanić, karikaturista Datum rođenja 19. maj 1890. Mesto rođenja Glina Austrougarska monarhija Datum smrti 31. januar 1962. (71 god.) Mesto smrti Beograd FNR Jugoslavija Polje karikatura Najvažnija dela Kuku, Todore! (1927) Protiv fašizma (1948) Biografija Uredi Rođen je u Glini, varošici u Baniji, od majke Sofije, pravoslavne Srpkinje, iz krajiške porodice Rebić, čiji su članovi po tradiciji bili graničarski oficiri Austrougarske monarhije, braneći Vojnu krajinu od Turaka i oca Matije Križanića, katoličkog Hrvata, domobranskog podoficira [1] i sudskog arhivara. Ime je dobio po Sv. apostolu Petru (ime sveca koje je podjednako i katoličko i pravoslavno)[2], pa kao dete iz mešovitog braka, sam se izjašnjavao kao Jugosloven.[3] Majka mu je umrla tri meseca nakon njegovog rođenja, a otac je nakon njene smrti, decu podelio između svoje i majčine porodice. Petar je otišao da živi sa babom po majci, Anom koja je živela u svom rodnom selu Mečenčani, blizu Kostajnice.[1] Školovanje Uredi U banijskom selu Mečenčanima je završio osnovnu školu.[4] Uz pomoć ujaka, kapetana Stojana Rebića, bivšeg sekretara austrijskog vojnog atašea na Cetinju, u leto 1901. godine upisan je u Kraljevsku malu realnu gimnaziju u Petrinji. Zbog starog i neobičnog fraka i cipela većim za nekoliko brojeva, koje je nosio, školski drugovi u gimnaziji su ga prozvali „Frakan”. U Petrinji je završio tri razreda gimnazije sa odličnim uspehom.[1] Srednju školu je završio u Zagrebu. Ujak je odmah zapazio i podržao njegov talenat za crtanje, pa mu je obezbedio stipendiju u Veštačko-obrtnoj (zanatskoj) školi u Zagrebu, koja je imala jedno stipendijsko mesto za Krajišnike.[1] U toj školi su se učili umetnički zanati i dekorativno slikarstvo. Nakon toga je dve godine radio kao običan radnik, kako bi sakupio novac za školovanje.[4] Godine 1907, po savetu svojih profesora, prešao je u tek osnovanu Višu školu za umjetnost i obrt, kasnije nazvanu Akademija, na kojoj su se školovali budući slikari, vajari i poneki crtač.[1] Prvi radovi Uredi Naredne 1908. godine, započeo je saradnju kao karikaturista u zagrebačkom humoristično-satiričnom časopisu i opozicionom glasilu Hrvatsko-srpske koalicije „Koprive”. Tamo je radio sa svojim školskim kolegama, takođe talentovanim karikaturistama Slavkom Varešom i Brankom Petrovićem.[5] Radove je objavljivao pod pseudonim „Pjer“, koji mu je nadenuo urednik, da bi ga zaštitio od austrougarskih cenzora,[6] a kasnije je ovaj nadimak usvojio i koristio kao kršteno ime.[7] Sve njegove karikature iz tog doba su bile u oštroj opoziciji protiv austrougarske politike prema Južnim Slovenima, nakon aneksije Bosne i Hercegovine.[8] Iz političkih razloga je 1911. godine prekinuo saradnju u časopisu.[4] Iste godine je kratko boravio kod rođaka u Srbiji.[9] Živopisac Uredi Godine 1911. je zajedno sa Urošem Predićem i Jakovom Orfelinom[10] oslikao mali ikonostas u tada novosagrađenoj horskoj kapeli crkve manastira Grgetega.[3] U kapeli je ostala sačuvana samo ikona sa predstavom Tajne večere. Takođe je oslikao ikonostas za hram Velike Gospojine u Kukuruzarima, blizu Kostajnice, koji je jednim delom uništen u Drugom svetskom ratu, a većim delom razmontiran i sačuvan.[4] U to vreme nalazio se u književnom krugu Antona Gustava Matoša, oko kojeg su se okupljali mladi karikaturisti. Pridružio se omladini, koja se zalagala za bratstvo Srba i Hrvata. Sa grupom zagrebačkih studenata putovao je 1912. u Beograd. Nakon dva neuspela atentata revolucionarne omladine na kraljevskog poverenika u Zagrebu, vlasti su osumnjičile, zatvorile i proterale mnoge studente, među njima i Pjera Križanića. Tako je iz političkih razloga bio primoran da prekine svoje akademsko obrazovanje.[1] Kao politički sumnjiv i proteran iz Zagreba 1913. godne, jedno vreme je boravio u rodnom mestu, a zatim u Beogradu, sve do maja 1914. godine.[9] Prvi svetski rat Uredi Nakon Sarajevskog atentata, mnogi njegovi drugovi su pohapšeni, a izdata je i poternica za njim. Pokušao je da pobegne za Srbiju, ali mu to nije pošlo za rukom.[5] Mobilisan je 1915. u austrougarsku vojsku.[11] Označen kao politički sumnjiv, poslat je na italijanski front,[8] Na frontu mu se ponovo pružila prilika prilika da iskaže svoj umetnički dar, pošto su u to vreme na svim evropskim frontovima izdavane litografske novine, u čijem sadržaju je bilo mesta za humor i karikaturu.[11] Godine 1916. je izdavao litografisano-humoristički list „Brocak” (nem. Der Brot-Sack - војничка торба за хлеб).[3] Na italijanskom frontu je ostao do 1917.[5] Međuratni period Uredi U časopisu „Koprive“, koji je tada ostao bez karikaturiste, je nastavio da objavljuje karikature 1918, još pre završetka rata, a iste godine, ubrzo nakon stvaranja Kraljevine SHS je postao njegov urednik[4] i glavni karikaturista (1918–1922).[11] Objavljivao je i u zagrebačkom dnevnom listu „Pokret” (1921–1922), koji se deklarisao kao borbeni list za integralno jugoslovenstvo i čišćenje društva od pokvarenjaka. Najaktivniji je bio u periodu između dva svetska rata.[4] Zbog stroge cenzure kojom je bio izložen, iz Zagreba se doselio u Beograd 1922, gde je štampa bila malo slobodnija. Svoj doprinos je dao najpre u tek osnovanom časopisu „Novi list“,[3] u kome je gotovo svakog dana objavljivao svoje karikature, uglavnom na aktuelne političke teme i portrete javnih ličnosti. [11] U Beogradu ga je sredina prihvatila, postao je rado viđen gost u kafani Moskva, u kojoj su se tada gotovo svakodnevno okupljali poznati pisci, umetnici i publicisti. Zbližio se sa umetničkim svetom popularne Skadarlije, koja je takođe inspirisala njegovo umetničko delo.[11] Godinu dana kasnije se pridružio novinskoj kući Politika. „Politika” je u to vreme smatrana za najuglednije glasilo u zemlji. U „Politici” su nastale neke od njegovih najpoznatijih karikatura,[11] i za nju je radio sve do penzionisanja 1950.[3] Prvu karikaturu u „Politici“ je objavio 3. oktobra 1923. godine.[12] ”Najbolje radove dao je u oblasti tzv. situacione karikature kojom je oslikavao političke prilike i socijalno-ekonomsko stanje društva, obespravljenost malog čoveka – građanina i seljaka, silništvo vlasti i lupeštvo bogataša, spajajući likovnu i pisanu reč, u efektnom dopunjavanju i preplitanju ilustracije i narativa. Ispoljavao je snažan umetnički i politički temperament, u kome su artizam i angažovanost stajali naporedo. Njegove karikature na naslovnoj strani nosile su list, a često su bile bravure humora i satire, otkrivalački komentari iza nedorečenih činjenica, svojevrsna pojašnjenja narednih stranica spoljne i unutrašnje politike. Protokom vremena, učinio je „Politikinu” karikaturu medijem od javnog i umetničkog značaja.” (S. G. Bogunović)[13] Specijalizovao se u Parizu, Beču i Budimpešti. Godine 1924. sa stipendijom francuskog ministarstva prosvete otputovao je na specijalizaciju u Pariz,[11] odakle je nastavio saradnju sa „Politikom”. U Parizu se upoznao sa slikarkom Draginjom Dragom Marić (sestrom Sretena Marića), poznatijom kao Liza.[3] Liza je, nakon mature boravila u Parizu radi usavršavanja francuskog jezika i upoznavanja svetskog slikarstva. Delila je sobu sa svojom drugaricom iz detinjstva Desankom Maksimović, koju je Pjer poznavao iz književnih krugova u Beogradu. Često su utroje odlazili u pozorišta, muzeje i na izložbe.[14] S Lizom se oženio 1926,[3] po povratku u Beograd. Tokom dugog niza godina Liza je sarađivala sa Pjerom na upotpunjavanju propratnih tekstova, koji su dolazili ispod njegovih karikatura. Razveli su se 1951. Nakon sve otvorenije agresije fašizma i Musolinijevog „pohoda na Rim”, počeo je sve češće da se sukobljava sa predstavnicima fašističke Italije u Jugoslaviji. Njegova karikatura „Rati i mir” (1927), koja je iz „Politike” preneta u mnoge strane listove, izazvala je diplomatsku protestnu notu italijanskog poslanika Bodrera.[15] Do Šestojanuarske diktature bavio se kritikom i ismejavanjem sistema, koji je nazivao lažnom demokratijom. Nakon toga je karikatura kao kritika režima bila potpuno ukinuta, pa se bavio problemima materijalnog stanja običnih ljudi, iznosio probleme i muke radnika i seljaka, što je okarakterisano kao boljševička propaganda, tako da je retko koja njegova karikatura uspevala da prođe cenzuru.[8] Mnogi ga smatraju jednim od rodonačelnika jugoslovenske i srpske političke karikature. Jedan je od osnivača i njegovi radovi su objavljivani u humorističko-satiričnom časopisu Ošišani jež, čiji je prvi broj objavljen 5. januara 1935. godine.[4] Širi krug saradnika obuhvatao je gotovo sve tadašnje vodeće pisce i humoriste, a u uredništvu su se okupljali mlađi umetnici, koji su se ugledali na Pjera, među njima, Miloš Vušković, Milorad Ćirić, Ivan Lučev, Sabahadin Hodžić, Dragoslav Stojanović, Dušan Jovanović, Đorđe Lobačev.[16] Bio je izabran za predsednika Udruženja Ličana i Banovaca 1937.[17] Kao dobar poznavalac društvenih i političkih prilika i pronicljiv analitičar, karikaturom je predstavio značajne ministre i druge društvene funkcionere, ali i brojne ličnosti iz kulture i umetničkog života. Često je ponavljao karikature istih ličnosti, u različitim situacijama ili pozama.[4] Upornošću i tolerancijom uspeo je da odoli čestim pritiscima režimskih cenzura, koje su ga osuđivale, s jedne strane kao hrvatskog separatistu, a sa druge kao srpskog plaćenika.[4] Sa jačanjem fašizma i sve većeg ugrožavanja mira, njegove karikature su poprimale oblik ogorčene satire. Pratio je ne samo jačanje nemačke i italijanske agresije, već i pojavu fašizma u drugim zemljama, kao što su Grčka, Bugarska i Mađarska. Tokom građanskog rata u Španiji kritikovao je Franka, njegove pomagače iz Nemačke i Italije, ali i licemerne zapadne demokratije, posebno Blumov režim u Francuskoj i njegov odbor za nemešanje.[15] Od 28. februara 1941. do 8. maja 1941 je bio predsednik Novinarskog udruženja u Beogradu, kao jedini karikaturista na takvoj funkciji. Drugi svetski rat Uredi Drugi svetski rat, nakon nemačke okupacije, proveo je ilegalno na Zlatiboru, kao seljak obučen u narodnu nošnju,[3] pod imenom Petar Marić i u Mostaru, odakle je početkom 1944. stupio u NOV.[18] Posleratni period Uredi Nakon oslobođenja Beograda 1944. učestvuje u obnovi rada „Politike” i „Ošišanog ježa”.[18] Godine 1945. je izabran za prvog predsednika Saveza novinara Jugoslavije.[19] Autor je mapa karikatura, satirično-humorističkog almanah „Naše muke” (1923), u kome je objedinio karikature objavljene u „Novom listu”,[11] zatim „Kuku, Todore!” (1927), sa karikaturama iz domaće politike, u kojoj se posebno ističu Nikole Pašića i Stjepana Radić[11] i „Protiv fašizma” (1948), koja predstavlja vremenski nastavak prethodne, ali se bavi isključivo događajima iz spoljne politike. Ova poslednja obuhvata i deo karikatura objavljenih 1927, koje su neposredno vezane za spoljnu politiku i fašizam.[15] Većina ovih karikatura je bila objavljena u „Politici”.[18] Zbog posledica lakšeg udara kapi penzionisao se 1950, nakon čega je prestao njegov aktivan rad na karikaturi. Objavljivao je samo povremeno u „Politici” i „Ježu”, posebno u vreme jugoslovensko-sovjetskog sukoba.[18] Godine 1959. snimljen je kratak dokumentarni film „Između dva kralja”, u režiji Zdravka Velimirovića, u kojem je prikazan režim stare Jugoslavije, kroz njegove i karikature drugih umetnika.[18] Umro je u sedamdesetdrugoj godini života u Beogradu 31. januara 1962. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.[18] Ostali radovi Uredi Osim karikaturom, povremeno se bavio likovnom kritikom, koju je objavljivao u „Politici”, „Riječi” i „Životu”.[3] Bavio se i slikarstvom. Svoje slike je prvi put izlagao na prolećnoj izložbi u Zagrebu (1921), predstavio sa većim brojem studija i drugih radova u Beogradu, na Humorističkom salonu.[7] Bio je član likovne grupe „Oblik”, s kojom je izlagao od 1931. do 1937. godine.[3] Godine 1926. pri kraju svoje knjige, sa naslovom `Kuku Todore`; karikature od Pjera!, uklopio je svoju humorističku autobiografiju.[2] Bavio se i ilustracijom knjiga. Izradio je karikaturalne portrete hrvatskih pesnika, među kojima i portret Miroslava Krleže, u knjižici „Par nas s Parnasa”, autora Krešimira Kovačića, izdatoj u Zagrebu 1922. te naslovnu stranu prve zbirke pesama „Pesme” (1924),[11] zatim zbirki „Zeleni vitez” (1930) i „Gozba na livadi” (1932) Desanke Maksimović. Izradio je naslovnu stranu prvog izdanja knjige „Magnum crimen” (1948), o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u hrvatskim logorima,[10] te odgovornosti Vatikana i katoličke crkve za te zločine,[12] od autora Viktora Novaka,[10] sa kojim je bio prijatelj.[12] U njegovu čast Uredi Nosilac je Ordena zasluga za narod I reda.[19] Dobitnik je „Politikine” nagrade za životno delo (1962). Tom prilikom je izjavio da polovina nagrade pripada njegovoj ženi Lizi.[20] Tri godine nakon njegove smrti, 1965. Nolit je objavio zbirku karikatura pod naslovom „Pjer“. Godine 2010. objavljena je monografija „Pjer“, koju je priredio Radivoje Bojičić, a koja sadrži više stotina Križanićevih karikatura, svrstanih po tematskim celinama, kao i kratak duhovit autobiografski tekst.[10] Posthumno je 1967. u njegovu čast ustanovljena Nagrada „Pjer“, koja se dodeljuje godišnje, za doprinos savremenoj novinskoj karikaturi.[3] Jedna ulica na Paliluli u Beogradu nosi njegovo ime. tags: Србија - Окупација - 1914-1918, srbija, istorija srba, srpska istorija, prvi svetski rat prvom svetskom ratu, dizajn, avangarda, avangardni...

stanje DOBRO, meki povez, str. 78, dim. 20 x 13 cm cvijanovic sabac Jela Spiridonović-Savić, pesnikinja i prozni pisac, rođena je u Šapcu, 11. januara 1890. godine, u uglednoj lekarskoj porodici, od oca Mihaila i majke Olge. Njeni preci, po očevoj liniji, bili su Grci iz Atine. Tačnije, oko 1830. godine, njenog dedu Janju Sklepasa, tada desetogodisnjeg decaka, zajedno sa grupom njegovih vrsnjaka — oteli su Turci. Posto se sudbina sa njim gorko poigrala, posle mnogo suza, lutanja i strahovanja, put ga je doveo pred konak Kneza Milosa i Knjeginje Ljubice u Kragujevac. Tu je, mudroscu, miloscu i dobrotom Knezovom receno da `Grce` postane `Srpce`, pa je od Janje Sklepasa postao Jovan Spiridonovic. Ime Jovan nije nikada uz njega priraslo, pa je celog veka ostao janja, a u prezimenu je sacuvana uspomena na oca Spiridona. Godine 1840, sa diplomom majstora, na kratko je skoknuo do Atine, tek toliko da ga zelja za rodnim krajem mine. U Beogradu se ozenio Jelenom, sa kojom ce izroditi petoro dece — dve kceri i tri sina. Posle smrti 1888. godine, ostavio je imovinu vrednu vise hiljada dukata i ime dostojno postovanja i ugleda. Na mermernoj ploci, postavljenoj u auli Narodnog pozorista u Beogradu, urezano je njegovo ime kao velikog priloznika. Jelin otac, Mihailo Spiridonovic, rodjen je 1848. godine, bio je najmladji sin Jelene i Janje. Posle zavrsetka Velike skole u Beogradu i diplome filozofa, doktorirao je medicini u Becu, oko 1880. godine. Po povratku u zemlju, bio je postavljen za okruznog fizikusa u Sapcu, gde ce ostati do smrti, nepinih 30 godina. Po spremnosti da se bolesnicima uvek nadje u nevolji, nazvali su ga `sirotinjska majka`, ali ga to nije sprecavalo da sa puno entuzijazma ucestvuje u kulturnoj izgradnji Sapca. Pisao je brojne radove iz kulturne istorije, higijene zivljenja i medicine, a bavio se i knjizevnim radom, pisuci pripovetke. Umro je u Sapcu 1908. godine. Uz roditelje Olgu i Mihaila, Jela je rasla kao srecno dete, okruzena ljubavlju i paznjom. Osnovnu skolu i Gimnaziju zavrsila je u rodnom Sapcu 1906. godine, a potom je dobila vrhunsko obrazovanje na francuskom koledzu u Trstu, da bi studije filozofije nastavila u Becu, Njujorku i Milanu. Udala se za inzenjera Vladislava Savica (1873—1957), zagovornika socijalistickih ideja i osnivaca Socijalisticke stranke Srbije, 1903. godine. Studirao je politehniku u Cirihu, Parizu i Londonu, tecno govorio pet stranih jezika i bio specificna i visestruko angazovana licnost ondasnje Srbije. Kao inzenjer, radio je na podizanju elektrana (Leskovac) i trasiranju pruga (Kavkaz); bio je stalni dopisnik Ruskog slova, londonskog Dejli telegrafa, milanskog Korijere dela sera i francuskog Eko de Pari; kao novinar ili politicar boravio je u Rusiji, Londonu, Njujorku, Becu, Minhenu i Trstu; bavio se publicistikom, prevodilastvom, naucnim i knjizevnim radom (pisao je romane i drame). Jela je bila aktivan clan medjunarodnog Pen kluba u predratnom periodu, a posle rata i clan Drustva knjizevnika Srbije. Oglasila se prvi put 1919. godine zbirkom pesama Sa uskih staza, koja je posvecena prolecu, budjenju erotskih strasti i zudnji za beskrajem. Vreme o kome peva je tesko, poratno. Obdarena retkim senzibilitetom i filozofskim umom, okrenula se od ove teskobe misticnom prostranstvu: I ponesi me, ponesi tako, u sjajnom dugom putu tvoga zlaćanog zraka, o, Sunce, Svetlosti moćne vodi me iz Carstva mraka. Sunce Usledio je lirsko-epski spev Pergamenti, koji je objavljen 1923. godine i koji, kao svaki ep, ima svoju pricu. Monah Stratonik, trazeci leka svojoj nesanici i strahovima pronalazi prevodi pergamente pisane srpsko-slovenskim jezikom, rukom raba bozjeg Rastka, najmladjeg Nemanjinog sina, u monastvu nazvanog Sava. Kovceg sa pergamentima Stratonik je pronasao u pepelu Manastira Sv. Simeona, koji su Turci zapalili 1814. godine, zbog Hadzi-Prodanove bune. Sa zgarista manastira, djak Jeronim, brat Pajsije i predani Stratonik, `nose tri svetinje nadjene u pepelu: pergamente, kandilo i ikonu`. Pergamente je, 1927. godine, na italijanski preveo Umberto Urbani, sa opseznim predgovorom Franceska Babudrija. Poeziju Jele Spiridonovic-Savic Babudri dozivljava kao intimni konflikt ljudskog duha koji je `stvoren jacinom emocija i snagom volje da se dosegne bezgranicno.` Njena poezija je savrsena sprega umetnosti i filozofije. Babudri istice epizodu u kojoj monah Sava, utemeljitelj srpske crkve, u Manastiru Vatopedu 1194. godine, jedne noci otvara vrata zalutalom i ranjenom Barbarosinom vojniku. U ocima umiruceg Sava prepoznaje princa Gilberta i sa njegovih usana cita poslednju ispovest. Iz tronutog monaha Save pokuljase stihovane misli: No jednog dana kroz vekova osam, ja narode vidim, međ njima Britone, plavi, isti takvi kao i ja što sam, dolaze da dele s vama čase bone... najbolju će decu britanskih sinova progutati bliskog Helesponta vali Tvom narodu Život počeće tad s nova, vaskrsnuće opet stari Ideali. Pesnicka zbirka Vecite teznje objavljena je 1926. godine, sa predgovorom Jovana Ducica: `... Jela Spiridonovic-Stana se odvaja sadrzinom od svih mladjih, cak i najboljih... Ja volim njenu religioznu i duboku inspiraciju... Put ove pesnikinje nije zavrsen. Ja verujem da ce on biti sirok, i pun iznenadjenja.` Ono sto je zamerao mladjima — slobodan stih, razvucenost i verbalizam, Jeli nije pripisivao kao manu. Prema oceni studioznog analiticara Radomira Konstantinovica, pesma Žena iz ove zbirke, po svojoj stilskoj jednostavnosti i simbolici, spada u red najznacajnijih Jelenih ostvarenja: Žene, sve one nose krvavi krst, crveni krst materinstva. Sve one nose plamenu zvezdu sa Istoka. Zato su njihove oči čudno duboke: krst udubljuju. Zato su njihove oči pune svetlosti: zvezde odblesu. Al oko usana lebdi im nešto detinje, što se ne buni na krst i ne čudi se zvezdi. U 1939. godini objavljene su Jeline pesme Jesenje melodije i prozno delo. Zbirka pesama Jesenje melodije podeljena je u sest celina: Za mile mog srca, Pesnikov kalendar, Ka svetlosti, Cvetovi na vetru, Pesme paganske i Minijature. Jedina siroka i samilosna dusa za svakog je nasla mesta: za tihe i blede usedelice, monahe u uskim celijama, lutalice po dugackim putevima, hrabre mornare... Miodrag Pavlovic, u svojoj Antologiji srpskog pesnistva (XIII—XX veka), nasao je mesta za Jelinu pesmu Februar iz ove zbirke, uz sledecu napomenu u predgovoru: `Na osnovu nasih antologicarskih lektira smatramo da treba za istoriju knjizevnosti jos citati Jelu Spiridonovic-Savic...`. U Pripovetkama, Jelin pesnicki senzibilitet je nadjacao proznog pisca. Sve njene price zapravo su pesme u prozi, a likovi sa bogatim unutrasnjim zivotom i nabojem deluju sentimentalno. Poslednja u nizu, u nesrecno ratno vreme, 1944. godine, objavljena je knjiga eseja Susreti. Izasla je u izdanju Srpske knjizevne zadruge, na cijem celu je za vreme rata bio tada vec vremesni knjizevnik Svetislav Stefanovic koji je novembra 1944. godine, u oslobodjenom Beogradu, streljan kao izdajnik. Godinu dana kasnije Komesarska uprava, na celu sa Djurom Gavelom, objavila je izvestaj Srpska knjizevna zadruga pod okupacijom, u kome je njen rad okarakterisan kao `nedostojan, nerodoljubiv, izdajnicki`. U izvestaju, na listi honorara primljenih od Srpske knjizevne zadruge, medju 54 imena autora, naslo se i ime Jele Spiridonovic-Savic. Danas vise nije od znacaja sto su na spisku, izmedju ostalih, bila i imena Sime Pandurovica, Todora Manojlovica, Desanke Maksimovic... Bilo kako bilo, glas Jele Spiridonovic-Savic je utihnulo. Neshvacena, skrajnuta i zaboravljena, okrenula se proslosti i imaginaciji. Susreti su, zapravo, pretezno predanja koja je Jela, trideset godina, drzala na Kolarcevom narodnom univerzitetu u Beogradu: Religiozno osecanje i sadasnjica (1930), Rekvijem pesniku Rilkeu (1938), Fransi Zam, Isidora Sekulic, Geteov put ka svetlosti (1932), Tragika Nicea (1934), Desanka Maksimovic (1933), Fra Andjeliko (1934) i Znacaj unutrasnjeg zivota za razvoj licnosti (1935). Predgovor knjizi eseja Susreti napisao je Todor Manojlovic, koji je istakao: `Sakupljeni eseji i prikazi gdje Jele Spiridonovic-Savic sacinjavaju jednu idejnu celinu vrlo osobenog, licnog obelezja i karaktera... jednu ispovest najprisinijeg verovanja, ubedjenja, pod vidom znalackih, najsolidnije dokumentovanih estetickih, kulturno-istorijskih i religiozno-filozofskih studija`. Ostala su dela u rukopisu, neobjavljena, koja se danas cuvaju Medjuopstinskom istorijskom arhivu u Sapcu: pesme Nemanjici (1941), poema Dnevnik pesnika lutalice (1942), bajke Izmedju sna i jave (1943), eseji Susreti II (1946), Pripovetke II (1949), opaske Prah s leptirovih krila (1950) i roman Zapisi pravednog Ilije (1954). Zasluzuju li da ugledaju svetlost dana? Jela Spiridonovic-Savic je umrla u Beogradu, septembra meseca 1974. godine.

Život i običaji `Planinaca`pod Fruškom Gorom *6252*10-2022 Miloš Đ. Škarić autor, naslov: Život i običaji `Planinaca` pod Fruškom Gorom, narodna nošnja-bećarci- običaji i verovanja- jela i pića- tumačenje snova... izdavač: Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik knj. LIV. Drugo odeljenje Život i običaji narodni knj. 24, Beograd, 1939.g Povez mek-naknadno pvc karton,ćirilica,274.strane, format: x cm, težina .grama stanje: vrlo dobro-ima tragova sejlotepa na pojedinim tabacimapri sredini poveza-nema ispisivanja...stanje kao na slikama geografski položaj,stanovništvo,privreda,sprave, alati,gajenje životinja, ..pčela,..zanatstvo,.pokućanstvo..,jela i pića,...narodna nošnja-bećarci- običaji i verovanja- - tumačenje snova... Sadržaj NARODNE PESME a) Starije pesme (većinom u desetercu) PESME KOJE SE PEVAJU UZ POST OSTALE PESME KOJE SE PEVAJU U RAZNIM ZGODAMA BEĆARAC OSTALE MOMAČKE PESME v) DEVOJAČKE PESME g) PESME RAZNE SADRŽINE PESME KOJE SE PEVAJU UZ VINO NARODNE PESME a) Starije pesme (većinom u desetercu) I Vino pije Gromović Ilija II Razbole se jedinac u majke III Robila je Rosa robinjica IV Rodi majka nejaka Stevana V Seja brata na večeru zvala VI Bol boluje bolani Radule VII Rodi majka devet devojaka VIII Devojka se Suncu protivila IX Rodi majka dva sina nejaka X Zazvonilo rano na jutrenje XI Vino piju oci kaluđeri XII Boga moli Džaver-begovica XIII Rani majka nejakog Stevana XIV Sunce zađe za neven za goru XV Čujte, braćo, da Vam pevam samo XVI Lepo ti je pod noć pogledati XVII Devojka posadi XVIII Kad Lazaru osekoše glavu XIX Čujte, braćo, jednu pesmu novu XX Puče puška sa grada Peškira XXI Diže se vojvoda XXII Tri bumbula svu noć propevaše XXIII Tresla je Toda jabuke XXIV Čobanine, brigo materina PESME KOJE SE PEVAJU UZ POST XXV Obrodila ranka kruška XXVI Bere uja jagode XXVII Pade listak na livadu XXVIII Obrodio drenak XXIX Kaloper Pero, Jelo XXX Vrana vranu karala XXXI Igralo kolo pod Budim XXXII Ide šorom devojčica OSTALE PESME KOJE SE PEVAJU U RAZNIM ZGODAMA XXXIII San me mori, san me lomi XXXIV Pijem vino i rakiju XXXV Dobro jutro, moj bekrijo XXXVI Sinoć meni knjiga stiže XXXVII Srdo moja, ne srdi se na me XXXVIII Pastirče mlado Danilo XXXIX Haj, lumpuj, lumpuj, lumpuj de HL Kad sam sinoć išla iz dućana HLI Oj jesenske duge noći * * * BEĆARAC Uredi To je bila, a i sad je, najomiljenija pesma Planincima, a može se reći i svima Sremcima. Iz Srema se raširio, može se reći, po svima krajevima srpstva. Pevaju ga najviše momci, a i zreliji ljudi. U svima veselijim zgodama peva se, a naročito ako su tu i svirači. „Bećarac“ se obično sastoji od dva, ređe od tri, stiha. Ako je od dva stiha, svaki se stih u pevanju ponavlja, a između stihova će koji uzviknuti „ih-haj“. Ako su tri stiha, samo se prvi ponavlja. Pesme koje se pevaju kao „bećarac“ mogu imati i po četiri ili šest ili deset stihova. 1. Misli nana da ja spavam sama 2. Švigarice, rano ste počele 3. A što mene sad svetuju žene 4. Ala sam se šilera navuko 5. Znaš li, curo, šta ti dolikuje 6. Niko tako u selu ne živi 7. Volem diku, dika vole mene 8. Jebo otac popa i žandara 9. Bećar jesam, bećarski se vladam 10. Nisam bećar, ko št’ ima bećara 11. Da sam bećar celo selo znade 12. Mano bi se šora i sokaka 13. Ovim šorom nikad blata nema 14. U mog dike oči povelike 15. U mog dike drombuljasta usta 16. Voleli se ja i moja dika 17. Pijem bela kad šilera nema 18. Pevaj, Mila, živa braći bila 19. Crna zemljo i zelena travo 20. Mlati, tuci, al’ nemoj po ruci 21. Zagrli me, lolo, oko struka 22. Mene mati i psuje i tuče 23. Mesečina, moje zlato spava 24. Mila mati, podaj me za diku 25. Ljubila sam, ni gledala nisam 26. Što ću tužan, kad sam mnogo dužan 27. Poznaje se jedinac u majke 28. Poznaje se ko je bećar pravi 29. Sjaj, meseče, al’ nemoj s večeri 30. Ala volem garavo čeljade 31. Ala volem garavo, pa malo 32—33. Nije znala ni zemlja ni trava 34. Oj komšijo, moja stara lolo 35. Da znaš, mati, kako švaler ljubi 36-37. Kaži pravo, ti curice bela 38. Ide jesen i kiselo vino 39. Ta j... m mu i oca i sina 40. Mesec sjao kad sam konje krao 41. Desetice, crveno ti lice 42. Svirajte mi, sedam tamburaša 43. Svirajte mi, tamburaši, besno 44. Da sam gazda, da imam ovaca 45. Da sam gazda, ko što sam jedinac 46. Ja ne pevam što ja brige nemam 47. Brigo moja, pređi na drugoga 48. Da sam gazda, ne bi’ nikad spavo 49. Caruj, care, al’ nemoj ko lane 50. Oči crne i obrve vrane 51. Mesečina i tijo je vreme 52. Garavušo, moja moraš biti 53. Garav lola svaki je pijanac 54. Oj devojko u košulji tankoj 55. Iroš jesam, iroški se vladam 56. Svi iroši na divan su došli 57. Umri, ženo, da te više nema 58. Poljubi me, lolo, ma jedared 59. Sviraj, svirče, u tu žicu tanku 60. Ala volem rapavo da ljubim 61. A gle gada što govori sada 62. Oči moje, i vi ste mi krive 63. Garavušo, mezimice mala 64. Daj mi, curo, što si obećala 65. Srce moje, cepaj se na dvoje 66. Pomrčina svu nedelju dana 67. Kaži pravo, ti zelena travo 68. Oj, bećaru, a što bećaruješ 69—71. Oj devojko, brigo materina 72—73. Meni moja svekrva zamera 74. Lolo, tiče, bar da si jedinče 75. Lolo, tiče, tebe oči diče 76. Pevaj, Mile, ti se ne boj vile 77. Ovim šorom potkresuju granje 78—79. Kad sam bila od sedam godina 80. U garave oči na vr’ glave 81. Ala sam se, imena mi moga 82. Umri, gadu, da te više nema 83. Što ću, što ću, kad ne spavam noću 84. A gle šora kud sam prolazio 85. Pevaj meni, moj golube beli 86. Nije mene rodila Ciganka 87. Pi’te momci, ja ću iz bokala 88. Grlo moje, što si me izdalo 89. Šaren ćilim po jendeku pružen 90. Preko neba pružio se lanac 91—92. Di si, lolo, opaprio usta 93. Pevala bi’, al’ ne mogu sama 94. Pevaj, drugo, nećemo zadugo 95. Drugarice, a di ti je lola 96. Gori lampa nasred Karlovaca 97. A što mi se lola zaštudiro 98—99. Dođi, lolo, doveče zacelo 100—101. Zete, pseto i obešenjače 102. Aoj moja soldačijo gorka 103. Misli svako da je baki lako 104. Telećaku, dokle ću te vući 105. Ovim šorom šlingujedu leđa 106. Curu moju pomorandžom ranim 107. Curo moja, nemoj se srditi 108—109. Curo moja, je l’ te tukla mati 110—111. Curo moja, doveče izađi 112—113. Časti, Geco, bečkerečke lole 114. Rodi, mati, još jednoga sina 115. Žali, curo, žalićeš za veka 116. Curo moja, otvor’ pendžer levi 117—118. Misli cura da ću je moliti 119. Vidiš, curo, onaj mesec gore 120—121. Kad popevam tio oko sela 122. Di si, curo, di si, pa šta radiš 123. Oči moje i obrve tvoje 124. Idem šorom, pa se fino lolam 125. Curo moja, volem oči tvoje 126. Svi mi kažu da ja ljubim lažu 127. Skidaj, curo, te dukate s vrata 128. Curo moja, ne lezi, ne spavaj 129. Sve ću moje da potrošim novce 130. Cura bela i opet se beli 131. Sve su cure otvorile vrata 132. Što si, curo, obrve navukla 133. Misli nana da j’ rodila kralja 134—135. Svi bećari sobe molovali 136. Garavušo, al sam te zavolo 137. Oj garava, šteta što si mala OSTALE MOMAČKE PESME 138. Šta si curo mislila 139. Oj garava, garava 140. Oj Jelena, Jelena 141. Oj Jelena, Jelena 142. Oj Jelena, Jelena 143. Oj Jelena, Jelena 144. Oj Jelena, Jelena 145. Tri curice, a ja sam 146. Ala mati, ala ti 147. Mesečina sijala 148. Ala i to ne volem 149. Što ću mati, gadan sam 150. Ja sam, mati, sitan, žut v) DEVOJAČKE PESME Mogu se pevati istom arijom kao i bećarac; ali devojke pevaju većinom kao onu poznatu: „Ej, čija frula ovim šorom svira“. 1. Ja sam đavo, a moj dika lola 2. Ja sam moju uljuljala lolu 3. Stragan kapa i za njome gomba 4. Vidiš, mati, koga banda prati 5. Lolo moja, da si ko ikona 6. Lolo moja u šarenoj beni 7. Lolo, pazi, ranije dolazi 8. Mesečina uprla na vrata 9. Da j’ umreti kad je čija volja 10. Imam ruva, imam i odela 11. Zalud, lolo, tvoje irošenje 12. Sinoć mala s velikim stajala 13. Ljubila sam u majke jedinca 14. Ala sam se, imena mi moga 15. Staro lane, našla sam ti mane 16. Mene snajka zove trešnja ranka 17. Ljubi, varaj, moja mila diko 18. Mila mati, sve ću te slušati 19. Mesečina, čarape se bele 20. Ide dika, sija se cigara 21. Veruj, nano, veruj milom Bogu 22. Čuj, derane, šta naši divane 23. Ja i moja lola preko dola 24. A što mi se drugarica koči 25. Drugarice, ti duše ne gubi 26. Imam diku ko ruzmarin lepu 27. Mesec sija, ne sija po modi 28. Mene moji i grde i tuku 29. Pazi, lolo, kad od mene pođeš 30. Teraj, lolo, tvoje konje vrane 31. Bolje s milim leći, pa umreti 32. Trune, vene, dudovo korenje 33. A što mi se rasrdilo grožđe 34. Da je lola makar kakvo drvce 35. Lolo moja, da si ko sunašce 36. Ne vole se po lepoti dika 37. Nije ruga kad poljubi sluga 38. Ala sam se narumenisala 39. U mog lole za šeširom lala 40. Moj se lola na mašinu šiša 41. Mila mati, dukate mi veži 42. Prodaj mati krmaču i njivu 43. Moja mati ćuriće sapela 44. A što mi se bunar-voda muti 45. Kunem nanu što me rodi lepu 46. Lolo moja, nemoj ni mišljati 47. Je l’ još koga ostavila lola 48. Crna oka u dragana moga 49. Crne oči, lolo, posvedoči 50. Ljubičice, i ja bi te brala 51. S one strane Mitrovice male 52. Ala imam umiljato lane 53. Ala su mi nedra puna jeda 54. Ala sam se navarala Raca 55. Diko moja u starom šeširu 56. Maramica na skale savita 57. Kad popevam na zelenoj travi 58. Navio se oblak dole Savi 59. Imam oči ko dve trnjinice 60. Sokolovi, gazdački sinovi 61. Imam oči ko dve trnjinice 62. Oči plave varaju garave 63. Bela rekla na izvoru prana 64. Imam oči, vrede Varadina 65. Maramica od četiri špica 66. Kaži, bela, ko te je ljubio 67. Voleli se ja i moja lola 68. Gospodine, kako se zovete 69. Imala sam, al’ umela nisam 70. Imala sam tri para švalera 71. Kakva bi se ja devojka zvala 72. Gospodine, kako Vam je ime 73. Sve ću redom da napojim jedom 74. Peva tica u šumi lepojče 75. Peva tica u šumi na grani 76. Ala i ja i lola trunemo 77. Dolom, ladom ide lola kradom 78. Laž’te momci oko švigarica 79. Mene nana u staklo zatvara 80. Cvetala je ljubičica plava 81. Svi švaleri jedu šećer beli 82. Što ću, nano, dika me se mano 83. Što se Bela na mene napela 84. Mila mi je kuća švalerova 85. Stejanovci, ni selo ni varoš 86. Ja poznajem diku po koraku 87. Znaš li, lolo, kad smo bili mali 88—89. Što ću, mati, umreću ti mlada 90. Ljubi mene, neženjeno dere 91. Drugarice, ja ti nisam kriva 92. Lolo moja iz drugoga šora 93. Ja sam moje minđuše prodala 94. Duni, vetre, iz prekog sokaka 95. Ja ću moje obrve lagirat 96. Misli dika da za njega marim 97. U Srem neću ni za gospodara 98. Prođi, lolo, šorom venta radi 99. Kad popevam tio, pa polako 100. Svi me moji imenom zovedu 101. Voleću se s bratovim ortakom 102. Ja ću bratu maramu navesti 103. Boluj leti, moja mila diko Ove se pesme dalje pevaju kao ona: „Ja sam cura šabačka“: 104. Da znaš, mati, šta ja znam 105. Moj se lola šalio 106. Mesečina s večera 107. Oj šumice zelena 108. Oči moje, očice 109. Lolo moja odavde 110. Čuješ, mati, ne čula 111. Šta ja, lolo, čujem glas 112. Širok Dunav, ravan Srem 113. Oko moje garavo 114. Zelen ora’, debo lad 115. Oči moje, očice 116. Zelen ora’ ko gora 117. Zelen ora’ u gori 118. Bela dika, bela ja 119. Vinogradi zeleni 120. Idem gore i dole 121. Ide momak iz Rače 122. Lolo moja, al’ si lep 123. Mesečina s večera 124. Što ću mati pa što ću 125. Zeleni se zimzelen 126. A gle mati, a gle, gle 127. A gle lole šta oće 128. Ja sam cura, pa cura 129. Ja sam cura šabačka 130. Bačka kola klokoću 131. Ja sam cura nevina 132. Zelen ora’, debo lad 133. Široka je avlija 134. Tri jabuke i gunje 135. Mesec sija, Mesec sja 136. S one strane Srbije 137. Imala sam švalera 138. Imala sam šeboj plav 139. Imala sam švalera 140. Meni mati ćilim tka 141. Sunce jarko visoko 142. Sinoć ja i moj mili 143. Moja dika rođena 144. Sjajno sunce zaseda 145. Mnoge cure ne znaju 146. Zeleni se livada 147. Otkad sam se rodila 148. Kad sam diku ja htela 149. Na Dunavu debo led 150. Lolo moja, i jesi i nisi 151. Svinje pasu, a ja berem sasu 152. Sinoć mi je vražala Ciganka 153. Šta je kome za marame moje 154. Peva peto na dudu jalovcu 155. Jedva čekam da nedelja dođe 156. Zeleni se avlija 157. Moga lolu ujela komara 158. Ide lola, al’ ne ide meni 159. Oj jeseni, ide Sveti Savo 160. Padaj, kišo, al’ nemoj po putu 161. Oči moje na zejtinu stoje 162. Tri sam dana kukuruzu brala 163. Dođi, lolo, doveče 164. Dođi, lolo, i nemoj Momačke pesme pevaju momci, a devojačke devojke, a na sastancima i zajedno. g) PESME RAZNE SADRŽINE 1. Svi šajkaši odoše 2. Ori, pluže, zaori 3. Kad sam bio i ja mlad 4. Ljudi kažu — to je šala 5. Čuj, braca, ne buncaj 6. Sinoć sam pio iz bokala 7. Čije je ono luče 8. Brala sam papriku 9. Šorom ajka, treba ženi štranka PESME KOJE SE PEVAJU UZ VINO 10. Car je David kazo 11. Tri devojke trumbetale, trumbeto 12. Česte su male gomilice 13. Tri sam pića ostavio 14. Popevajte, moja braćo mila 15. Sprem’te, braćo, tog veselja nama 16. Što je nama do tog stalo

Zen i japanska kultura retko! lepo očuvano ilustrovano 1941. Germany Daisetsu Teitaro Suzuki (鈴木 大拙 貞太郎 Suzuki Daisetsu Teitarō;[1] 18. oktobar 1870—12. jul 1966. godine[2]) je bio japanski autor brojnih knjiga i eseja o budizmu i Zenu, koje su odigrali važnu ulogu u širenju interesovanja za Zen (i dalekoistočnu filozofiju u celini) na Zapadu. Suzuki je takođe bio i plodan prevodilac kineske, japanske i sanskrit književnosti. Predavao je i na zapadnim univerzitetima, kao i na Otani Univerzitetu u Japanu. D. T. Suzuki Daisetsu Teitarō Suzuki photographed by Shigeru Tamura.jpg Puno ime Daisetsu Teitaro Suzuki Datum rođenja 18. oktobar 1870. Mesto rođenja Kanazava Japansko carstvo Datum smrti 12. jul 1966. (95 god.) Mesto smrti Kamakura Japan Regija Istočna filozofija Škola filozofije Zen, Jodo Šinšu Interesovanja Kegon, Teozofija Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za mir 1963. godine.[3] Biografija Uredi Detinjstvo i mladost Uredi Suzuki tokom studentskih dana D. T. Suzuki je rođen kao Teintaro Suzuki u Kanazavi, Išikavi, kao četvrti sin lekara Riojuna. Njegovo budističko ime Daisetsu, koje znači `velika skromnost`, dao mu je njegov Zen učitelj, Soen Šaku.[4] Iako mesto njegovog rođenja više ne postoji, napravljen je skroman spomenik koji označava mesto (drvo sa kamenom na temelju). Samurajska klasa iz koje Suzuki potiče je nestajala propadanjem feudalizma. Ovo je nateralo njegovu majku da ga odgaja u teškim okolnostima posle smrti oca. Kada je postao dovoljno star da razmišlja o svojoj sudbini i tome što je rođen u takvoj situaciji, počeo je da traži odgovore u različitim oblicima religije.[5] Studiranje Uredi Suzuki je studirao na univerzitetu u Tokiju. Tada je naučio kineski, sanskrit, pali i nekoliko evropskih jezika. Suzuki je nekoliko godina živeo i studirao sa naučnikom Polom Karusom. Suzukija je sa Karusom upoznao Soen Šaku, koji ga je upoznao na na Svetskom parlamentu religija u Čikagu 1893. godine. Karus, koji je živeo u Lasalu, Ilinoisu, je prišao Soenu da zatraži pomoć u prevodu Istočne duhovne književnosti za objavljivanje na Zapadu. Šaku mu je umesto toga preporučio svog učenika, Suzukija. Suzuki je živeo u kući doktora Karusa i radio sa njim, u početku na prevodu Lao Ceovog dela Knjige puta i vrline (Tao Te Đing). Suzuki je u Ilinoisu počeo da radi na svom delu Konture Mahajana budizma. Karus je i sam napisao knjigu koja nudi uvid i pregled budizma, pod nazivom Jevanđelje Bude. Soen Šaku je napisao uvod za nju, a Suzuki ju je preveo na japanski jezik. U to vreme, na početku 20 veka, veliki broj zapadnjaka i azijata su bili uključeni u svetsku budističku renesansu, koja je počela 1880—ih godina. Brak Uredi Suzuki se 1911. godine oženio sa Beatris Erskin Lejn, studentkinjom teozofije.[6] Kasnije će se i Suzuki učlaniti i Teozofsko Društvo Adiar i postati aktivni teozof.[7][8][9] Karijera Uredi Hu Ši i Suzuki tokom njegove posete Kini 1934. godine Profesor budističke filozofije Uredi Pored toga što je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, Suzuki je putovao po Evropi pre nego što je postao profesor u Japanu. Suzuki i njegova supruga su se posvetili širenju razumevanja Mahajana budizma. Preselili su se u Kjoto 1919. godine. Suzuki se ovde zaposlio kao profesor na Otani Univerzitetu 1921. godine. Iste godine kada je postao profesor na Otani Univerzitetu je sa ženom osnovao Istočno Budističko Društvo.[10] Društvo se fokusira na Mahajana budizam; organizuje predavanja i radionice i izdaje naučni časopis, Istočni budizam.[11] Suzuki je održavao veze na Zapadu i održao je prezentaciju na Svetskom Kongresu religija 1936. godine na Londonskom univerzitetu (bio je profesor na razmeni ove godine). Pored učenje o praksi Zena i istoriji Zen budizma, Suzuki je bio stručnjak za sličnu filozofiju koja se na japanskom zove Kegon. Dobio je brojne nagrade za svoj rad, uključujući i Nacionalnu medalju kulture. Studije Uredi Dok je bio profesor budističke filozofije sredinom 20. veka, napisao je neke od najpoznatijih uvoda i pregleda budizma, posebno Zen škole. Otišao je da predaje na nekoliko američkih univerziteta 1951. godine, a predavao je na Univerzitetu Kolumbije grada Njujorka od 1952. do 1957. godine. Suzuki je bio posebno zainteresovan za budističke tradicije u Kini. Veliki broj njegovih eseja na engleskom se bavi prevodima i diskusijama delova Čan tekstova koji se fokusiraju na učenje stilova i reči klasičnih kineskih mudraca. Takođe je bio zainteresovan i za to kako je Zen tradicija uticala na japanski mentalitet i istoriju kada je preneta u Japan. O tome je pisao i na engleskom jeziku u delu Zen i japanska kultura (eng. Zen and Japanese Culture). Pored svojih popularnih orijentisanih radova, preveo je Lankavatara Sutru i objavio komentare o njenoj sanskritskoj terminologiji. U kasnijim godinama života je postao gostujući profesor na Univerzitetu Kolumbija. U poznim godinama je počeo da istražuje Jodo Šinšu (Jōdo Shinshū), veru njegove majke i držao je predavanja o Jodo Šinšu budizmu u budističkim hramovima Amerike. Suzukija je takođe interesovao hrišćanski misticizam i neki od najznačajnijih mistika Zapada, poput Majstora Ekharta, koga je uporedio sa Jodo Šinšu sledbenicima nazivanim Mjokonini. Suzuki je bio jedan od prvih koji su pisali o Mjokoninima van Japana. Publikovao je još mnogo radova, poput: Eseji o Zen budizmu (u tri toma), Istraživanja Zen budizma i Vodič Zen budizma. Pored toga, američki filozof Vilijam Baret je sakupio mnoge Suzukijeve članke i eseje o Zenu u knjigu pod nazivom Zen Budizam. Mišljenja Uredi Suzukijev Zen majstor, Soen Šaku, koji napisao knjigu objavljenu u Sjedinjenim Američkim Državama (čiji je prevod uradio Suzuki), je naglašavao korene Mahajana budizma Zen tradicije. Suzukijevo mišljenje je bilo suprotno ovom. On je tvrdio da je tokom nastajanja u Kini, Zen prisvojio dosta filozofije taoizama. Suzuki smatra da je narod Dalekog Istoka osetljiviji prema prirodi od stanovnika severne Indije i Evrope.[uredi] Suzuki se često povezuje sa Kjoto školom filozofije, ali nikada nije bio jedan od njenih zvaničnih članova. Zen učenje Uredi Suzuki je tokom studija na univerzitetu u Tokiju počeo da uči Zen u manastiru Engaku-dži u Kamakuri, gde je učio kod Kosen Rošija. Nakon smrti njegovog učitelja Kosena, nastavio je da uči kod njegovog naslednika, Soen Šakua.[12] Pod Soenovim mentorstvom, Suzukijeva učenja su bila unutrašnja i neverbalna, uključujući i duge periode sedeće meditacije (zazen). Kako Suzuki opisuje, zadatak se sastojao od četiri godine mentalne, fizičke, moralne i intelektualne borbe. Tokom učenja je živeo monaškim životom. Opisao je ovaj život i svoje doživljaje u Kamakuri u svojoj knjizi Obuka Zen budističkog monah. Okarakterisao je ovaj život kao: život poniznosti; život rada; život služenja; život u molitvi i zahvalnosti i život u meditaciji.[13] Soen je pozvao Suzukija da poseti Sjedinjene Američke Države 1890—ih godina i Suzuki je preveo Soenovu knjigu na engleski (1906). Iako je Suzuki već preveo neke drevne Azijske tekstove na engleski jeziki, njegovi prevodi Soenovih knjiga su bili početak njegove karijere pisca na engleskom jeziku.[14] Širenje Zen na Zapadu Uredi Zastupnik Zena Uredi Suzuki je bio najvažniji čovek u širenje Zena na Zapadu. Filozof Čarls A. Mur je rekao: `Suzuki u svojim poznim godinama nije bio samo izveštavač Zena, ne samo ekspozitor, već je značajno doprinosio razvoju Zena.` Budistički modernizam Uredi Pošto je Suzuki bio univerzitetski obrazovan i poznavao je zapadnu filozofiju i književnost, mogao je uspešno prikazivati svoja učenja zapadnjačkoj publici. Kako ga je Suzuki predstavio, Zen budizam je veoma praktična religija koja se fokusira na neposredan doživljaj, što ga čini uporedivi sa oblicima misticizma koje su mnogi poput Vilijama Džejmsa naglašavali kao izvor svih verskih osećanja.[15] Zapadnjaci su uočili sličnost između zapadne ezoterije i istočne metafizike.[16] Ova sličnost nije slučajna, jer je Suzuki takođe bio pod uticajem zapadnog ezoterizma,[9] čak je ušao u teozofsko društvo.[8] Neki su Suzukija identifikovali kao budističkog modernistu. Većina istraživača se slaže da je uticaj protestantskih i prosvetiteljskih ideja u velikoj meri odredio neke od atributa budističkog modernizma[17] i ovo uočavaju kod Suzukija. Kritika Uredi Suzukija su kritikovali zbog njegovog esencijalističkog pristupa. Još 1951. godine, Hu Ši[18][19] ga je kritikovao zbog predstavljanja idelističke slike Zena.[20] Japanski nacionalizam Uredi Prema Šarfu i Viktoriju, Suzuki je bio povezan sa japanskim nacionalizmom.[21] Kritikovan je zbog njegove odbrane japanskih ratnih napora.[22] Simpatija prema Nacizmu i Antisemitizmu Uredi Brajan Viktorija je održao predavanje u Nemačkoj 2012. godine, na kom je izneo dokaze da je Suzuki bio simpatizer nacističkog režima.[23][24] Brajan piše: `D. T. Suzuki je ostavio zapise svojih ranih pogleda prema nacističkom pokretu. Objavio ih je u nizu članaka u japanskim budističkim novinama, Čugai Nipo, u oktobaru 1936.` Suzuki se ovde slaže sa Hitlerovom politikom, koju mu je objasnio njegov rođak koji je živeo u Nemačkoj. `Dok narod ne zna mnogo o politici, nikada nisu uživali u većem spokoju uma od ovog koji sada imaju. Zbog toga oni podržavaju Hitlera. Ovo mi je moj rođak rekao. To je sasvim razumljivo i ja se slažem sa njim.` `Što se proterivanja jevreja tiče, izgleda da postoje mnogi razlozi za njegove akcije. Iako je to veoma brutalna politika, ako se osvrnemo na pitanje sa tačke gledišta trenutne i buduće sreće celog nemačkog naroda, može biti da je na neko vreme neka ekstremna mera neophodna u cilju očuvanja nacije...ekstremna mera je neophodna za očuvanje nacije`. Suzuki je izrazio saosećanje prema jevrejima. `Što se tiče fizičkih lica, to je zaista žalosna situacija`.[23] Novi budizam Uredi U početku modernizacije u Medži periodu 1868. godine, kada je Japan ušao u međunarodnu zajednicu, budizam je kratko bio prognan u Japanu,[22] kao `korumpirana, dekadenska, antisocijalna, parazitska, sujeverna vera, koja se suprotstavlja naučnim i tehnološkim potrebama Japana.`[25] Japanska vlada je nameravala da iskoreni tradiciju koja je bila viđena kao strana. Pored toga, industrijalizacija je dovela do prestanka parišioner sistema koji je finansirao budističke manastire kroz vekove.[26] Međutim, savremeni budistički lideri su se pojavili i zastupali budizam.[26] Kao odgovor unapređenju Japana i progonu budizma je nastao šin bukjo ili `novi budizam`. Predvodili su ga intelektualci, koji su bili izloženi Zapadnoj intelektualnoj književnosti. Pristalice novog budizma, poput Suzukijevih učitenja Kosena i Šakua su videli ovaj pokret kao zaštitu budizma od progona vlasti i kao način da uvedu svoju zemlju u moderni svet kao kulturnu silu.[27] Tradicionalna forma Zena je bila znatno izmenjena Meidži restauracijom, ali Japanski Zen i dalje postoji kao monaška tradicija. Zen tradicija u Japanu, u svom uobičajenom obliku, zahteva mnogo vremena i discipline od monaha, koje su teške za laika. Zen monasi su provodili nekoliko godina u intenzivnim doktrinarnim studijama, učenju sutra i čitanju njihovih komentara pre nego što čak i ušli u manastir, gde su prolazili kroz koan praksu sa Zen majstorom.[28] Činjenica da je Suzuki mogao da uradi sve to (kao laik) je doprinos novog budizma. Japanski nacionalizam Uredi Za vreme Meidži restauracije, nihonjinron filozofija je postala rasprostranjena. Ona naglašava jedinstvenost Japana, a ova jedinstvenost je zbog mnogo različitih faktora. Suzuki ovu razliku prepisuje Zenu. Po njegovom mišljenju, Zen otelotvoruje suštinu filozofije i religije. On je predstavljao Zen kao jedinstveni prikaz azijske duhovnosti, koja se smatrala superiornijom.[21] Pohvale Suzukijevog rada Uredi Suzukijeve knjige su čiteli i hvalili mnogi istaknuti ljudi. Upadljiv primer za ovo je njegova knjiga Uvod u Zen budizam, u kojoj je objavljen i komentar od 30 strana poznatog analitičkog psihologa, Karla Junga. Jung je napisao: `Suzukijev rad o Zen budizmu je među najvećim doprinosima budizmu. Autoru moramo biti zahvalni, jer je približio Zen zapadu i zbog načina na koji je to uradio.`[29] Bibliografija Uredi Njegovi eseji su bili izuzetno uticajni kada su publikovani, učinivši Zen poznatim na Zapadu po prvi put: Essays in Zen Buddhism: First Series (1927), New York: Grove Press. Essays in Zen Buddhism: Second Series (1933), New York: Samuel Weiser, Inc. 1953–1971. Edited by Christmas Humphreys. Essays in Zen Buddhism: Third Series (1934), York Beach, Maine: Samuel Weiser, Inc. 1953. Edited by Christmas Humphreys. Translation of the Lankavatara Sutra from the original Sanskrit. Boulder, CO: Prajña Press. 1978. ISBN 978-0-87773-702-5.. Ubrzo nakon ovih publikacija su usledili: An Introduction to Zen Buddhism, Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. Republished with Foreword by C.G. Jung, London: Rider & Company, 1948. Suzuki calls this an `outline of Zen teaching.`[30] The Training of the Zen Buddhist Monk, Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. New York. University Books.1959.. This work covers a `description of the Meditation Hall and its life`.[30] Manual of Zen Buddhism Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jul 2011), Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. London: Rider & Company, 1950, 1956. New York: Random House, 1960 and subsequent editions. - Kolekcija budističkih sutra, klasičnih tekstova majstora, ikona i slika. Suzuki piše da rad treba da `informiše čitaoca o različitim književnim materijalima koji se odnose na monaški život...Šta zen monah čita pred Budom u njegovim svakodnevnim službama i gde mu idu misli tokom slobodnog vremena.` Posle Drugog svetskog rata, nova tumačenja: The Zen Doctrine of No-Mind,London: Rider & Company, 1949. York Beach, Maine: Red Wheel/Weiser. 1972. ISBN 978-0-87728-182-5. Living by Zen. London: Rider & Company, 1949. Mysticism: Christian and Buddhist: The Eastern and Western Way, Macmillan, 1957. `A study of the qualities Meister Eckhart shares with Zen and Shin Buddhism`. Includes translation of myokonin Saichi`s poems. Zen and Japanese Culture, New York. Pantheon Books.1959.. A classic. Zen budizam i psihoanaliza, Erih From, D. T. Suzuki i De Martino. Suzuki je napisao, otprilike, trećinu ove knjige i on daje budističku analizu uma, njegovih nivoa i metodologiju proširenja svesti. Ostalo: An anthology of his work until the mid-1950s: Zen Buddhism: Selected Writings of D.T. Suzuki, Doubleday, New York: 1956. Edited by William Barrett. Very early work on Western mystic-philosopher.Swedenborg: Buddha of the North, West Chester, Pa: Swedenborg Foundation, 1996. Trans. by Andrew Bernstein of Swedenborugu, 1913. A Miscellany on the Shin Teaching of Buddhism; Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1949. Shin Buddhism; New York, Harper & Row, 1970. Gutoku Shaku Shinran, The Kyōgyōshinshō, The Collection of Passages Expounding the True Teaching, Living, Faith, and Realizing of the Pure Land, translated by Daisetz Teitarō Suzuki (ed. by The Eastern Buddhist Society); Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1973. Collected Writings on Shin Buddhism (ed. by The Eastern Buddhist Society); Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1973. Transcription of talks on Shin Buddhism.Buddha of Infinite Light. Boston: Shambhala Publications, 1998. Edited by Taitetsu Unno. Tribute; anthology of essays by great thinkers.D.T. Suzuki: A Zen Life Remembered. Wheatherhill, 1986. Reprinted by Shambhala Publications.

unutra odlicno ocuvano, kao da nije ni otvarana u prethodnih 100 godina. Korice se vide na slici. ima potpis prethodnog vlasnika na praznoj stranici, ne mogu da procenim cije je ime. edicija: Savremeni hrvatski pisci!!! 1918. Zagreb Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature 20. veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. A 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampana je njegova pesma „U početku beše sjaj“, poslata iz Bečkereka.[8] Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Bio je inače vojnik redov austrougarske carske i kraljevske 29. regimente, sa sedištem u Velikom Bečkereku. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Period između dva svetska rata Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Poštanska marka s likom Miloša Crnjanskog, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[9] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. Godine 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svedočanstvo iz septembra 1927. sa potpisom Miloša Crnjanskog i razglednica iz Dubrovnika sa potpisom Miloša Crnjanskog Od 1923. do 1931. godine[10] profesor je IV beogradske gimnazije. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[11][12] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[13] List je sledeće godine prestao da izlazi. Diplomatska služba, emigracija Crnjnaski i članovi jugoslovenske ambasade u Italiji, Rim, 1939 U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Crnjanski je kao dopisnik lista Vreme izveštavao iz Frankovog štaba. Kao osoba koja nije imala lepo mišljenje o komunizmu i staljinizmu pokazivao je više simpatija prema trupama generala Franka, ali je u svojim tekstovima bio i te kako kritičan i prema toj zaraćenoj strani.[14] Posle Španije, kao dopisnik iz Rima, iskazivao je simpatije za neke aspekte Musolinijeve politike i ukazivao na dvoličnost nekih zapadnih zemalja koje su iako i same kolonijalne sile zamerale Italiji njen imperijalizam.[15] Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London. Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo.[16] Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo. Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani. Odmah po okončanju Drugog svetskog rata bio je skrajnut (zajedno sa još nekim istaknutim srpskim piscima poput Dučića i Vinavera) iz sistema obrazovanja od strane komunističke vlasti, da bi tek 80-ih bilo predloženo vraćanje njegovih dela u jezgro nastavnog plana i programa.[17] Tada je Branko Ćopić izjavio da samo najbolji pisci treba da sačinjavaju jezgro, za razliku od kriterijuma posleratne vlasti kada su pisci bili preporučivani po nacionalnosti i `koji su bili poznati kao pisci samo njihovim porodicama`.[18] Bista Miloša Crnjanskog na Kalemegdanu Na poštanskoj markici Srbije iz 2018 Povratak u Beograd Mogućnost povratka u republiku Jugoslaviju nagovestio mu je tokom jednog susreta u Londonu, poznanik iz mladosti, slikar - komunistički funkcioner Moša Pijade.[19] U Jugoslaviju se vratio 1965. godine u društvu sa jugoslovenskim ambasadorom u Londonu, Srđom Pricom.[20] Po dolasku odrekao se britanskog državljanstva, koje je dobio nakon diplomiranja na londonskom Univerzitetu. Isprva je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior“ u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh”. U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje: U tebi nema besmisla i smrti ... Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge. ... A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, tvoj će bagrem pasti na me kao kiša. (Lament nad Beogradom) U Beogradu je preminuo 30. novembra 1977. godine i sahranjen `dostojanstveno ali ne i pompezno` u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Prema želji iz testamenta Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog.[21] O njemu je Danilo Bećković napravio dokumentarni film „Crnjanski...“.[22] Dela Miloš Crnjanski na slici Petra Omčikusa Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: Poezija Lirika Itake (1919) Odabrani stihovi (1954) Lament nad Beogradom (1962) Pripovetke, eseji i putopisna proza Priče o muškom (1920) Pisma iz Pariza (1921) Naše plaže na Jadranu (1927) Boka Kotorska (1927) Tajna Albrehta Direra (1928) Iris Berlina (1929) Ljubav u Toskani (1930) Knjiga o Nemačkoj (1931) Romani Dnevnik o Čarnojeviću (1921) Seobe (1929) Druga knjiga Seoba (1962) Roman o Londonu (1971) Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) — Kap španske krvi i Suzni krokodil (nedovršen).[23] Njegovo učešće u stvaranju i objavljivanju kontroverznog romana „Podzemni klub“ (1921) je sporno, kao autor je potpisan Harald Johanson i postoje mišljenja da je u pitanju prevod ili pseudonim.[24] U poslednje vreme su sve vidljivija nastojanja da se dvotomno delo Crnjanskog Kod Hiperborejaca (1966), žanrovski teško odredivo, stavi u ravnopravan položaj sa ostalim njegovim velikim romanima. Sâm Crnjanski je za to delo rekao da je `i roman, i putopis, i memoari, i poezija, i pamflet`.[25] Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog — „Sin Don Kihotov“ — nažalost je izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu „Brankovo kolo“.) Po „Romanu o Londonu“ snimljena je 1988. istoimena mini serija. Memoari Embahade (1983) Embahade obuhvataju vreme od 1928. do 1945. godine, kada je pisac bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. U prologu Crnjanski je naveo da su to njegove `beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet`, već da su to uspomene pisca - očevica `o dobu koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota`. Drame Maska (1918) Konak (1958) Nikola Tesla (1967) Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda. Firma Catena Mundi je izdala knjigu novinski članaka - Politički članci 1919-1939. „Roman o Londonu” prevden je na više jezika među kojima su: francuski COBISS.SR 45830407, rumunski COBISS.SR 187531783, poljski COBISS.SR 112573196, mađarski COBISS.SR 72968967, češki COBISS.SR 15790604, ruski COBISS.SR 3545862, slovenački, makedonski, a prevod na engleski jezik je u pripremi za 2020. godinu.[26] Glavna obeležja literarnog stvaralaštva Pronicljivo uočivši privid apsolutne prozirnosti u proznim i poetskim ostvarenjima Miloša Crnjanskog, i utkanost jednog drugog, skrivenog značenja u tim delima, Nikola Milošević je razvio čitavu studiju posvećenu piščevom stvaralaštvu.[27] Milošević je na primerima poznatih stihova i delova iz proznih ostvarenja pokazao povezanost melodijske, emotivne i filozofske komponente, pri čemu filozofska dimenzija stihova prevazilazi odgovarajuće prozne odnosno govorne iskaze. No, emotivna boja, melodioznost i filozofsko značenje stihova Crnjanskog „nisu poređani jedno kraj drugog kao slojevi zemljišta“, već između njih postoji duboka organska povezanost i prožimanje, dok filozofska dimenzija igra ulogu „organizatora pesničke strukture“, imajući za posledicu usporeni i slobodni ritam poetskog kazivanja kao adekvatan za pesnikovu filozofsku i emotivnu poruku. U većini dela Miloša Crnjanskog, pesničkim i proznim, isprepletani su tragično osećanje besmisla i uzaludnosti sa utešnom mišlju o kosmičkoj povezanosti stvari. U Seobama se uočava piščeva ideja o univerzalnoj uzaludnosti, iako skrivena iza specifičnog nacionalnog i istorijskog obeležja. Dva osnovna toka koja mogu da se prate u Seobama jesu istorijski i psihološki (jedan tok) , i meditativni i vrednosni (drugi tok). Različite likove i karaktere ujedinjuje isti filozofski rezultat koji ishodi i okončava u metafizičkom osećanju praznine, uzaludnosti čovekovog života i neizbežnosti smrti. Postoji veliki misaoni kontinuitet u literarnom stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, pri čemu se iza istorijskog, psihološkog i kompozicionog toka književne strukture razvija i produbljuje istovetna metafizička vizija čoveka i sveta. Nagrada Miloš Crnjanski Glavni članak: Nagrada Miloš Crnjanski Nagrada se po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, dodeljuje dvogodišnje od 1981. Zadužbina Miloš Crnjanski je dobila svoje prostorije 2013. godine.[28] Nagrada se dodeljuje na dan pesnikovog rođenja 26. oktobra. Izdanja sabranih i izabranih dela Sabrana dela, knjige I-II, Narodna prosveta, Beograd (1930) Sabrana dela, knjige I-X, Prosveta, Beograd (1966): Seobe I-III, Poezija (Lirika Itake i komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), Proza, Putopisi, Kod Hiperborejaca I-II, Drame (Maska, Konak, Tesla) i Eseji Izabrana dela, knjige I-IV, Svjetlost/Naprijed/Prosveta, Beograd (1967):Pesme-Putopisi-Eseji, Dnevnik o Čarnojeviću i druge proze, Seobe I-II Izabrana dela, knjige I-II, Matica srpska/Srpska književna zadruga, Beograd (1972): Lirika-Proza-Eseji, Serbia-Seobe-Lament nad Beogradom Izabrana dela, jedan tom, Parnas Book, Valjevo (2007): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog Sabrana dela, knjige I-XVI, Štampar Makarije, Beograd (2008): Roman o Londonu I-II, Seobe, Druga knjiga Seoba I-II, Lirika Itake i komentari, Knjiga o Mikelanđelu, Kod Hiperborejaca I-II, Drame, Eseji, Embahade 1-3, Embahade 4, Sveti Sava-Dnevnik o Čarnojeviću-Pripovedna proza, Politički spisi, Putopisi Izabrana dela, jedan tom, Leo Commerce, Beograd (2011): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog Crnjanski u sportu Intenzivno se bavio sportom: igrao je fudbal, veslao, jedrio, vežbao, mačevao, skijao, trenirao boks. Sa floretom u ruci, govorio je njegov učitelj mačevanja, imao je „brzinu ludaka“. Milorad Gaković Siki je pričao da je u svojoj školi boksa mnogo očekivao od Koče Popovića, ali „najtalentovaniji, za boksera, borca-takmičara ipak je bio Miloš Crnjanski“. [29] Malo je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da sa Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion FK `Rijeke`. Svedočanstvo Petra Joksimovića sa potpisom Crnjanskog Taj zadatak mu je poverila uprava kluba jer je direktor mađarskog preduzeća kome je kamenolom bio izdat u najam za potrebe izgradnje riječke luke, bio rođak. Na otvaranju je gostovao zagrebački NK Građanski. U intervjuu za „Sportistu“ 1930. godine kaže da bi više voleo da zaigra za Jugoslaviju, no da dobije nagradu Akademije. Iz tadašnjeg perioda po magiji igre izdvaja fudbalere „SK Jugoslavije“: Stevana Luburića, Dragana Jovanovića Ženu. U Četvrtoj beogradskoj gimnaziji njegovi učenici, a fudbaleri beogradske „Jugoslavije“ bili su i Milutin Ivković (Milutinac), Momčilo Đokić (Moša), Branislav Hrnjiček (Hrnja) – reprezentativci, Petar Joksimović. [30] [29] Crnjanski je igrao aktivno fudbal za SK `Pobedu` iz Pančeva. (U prilogu je objavljena službena verifikacija fudbalske registracije za FK Banat između ostalih i MILOŠA CRNjANSKOG - `Politika` 22. decembra 1922. g.)[31] prvo izdanje prva izdanja avangarda ekspresionizam 1. izdanje izdanja antikvarne knjige dela miloša crnjanskog

Prvo izdanje „Krive Drine“ Marka Markovića iz 1935. godine sa originalnim zaštitnim omotom koji je, zajedno sa ilustracijama unutar knjige, izradio slikar Roman Petrović (fotomontaža u stilu avangardnih međuratnih Nolitovih korica koje je radio Pavle Bihalji / Bihaly Merin). Bibliotečki primerak. Stanje kao na slikama. Osim inventarskih nalepnica i pečata unutra odlično očuvano, bez pisanja, podvlačenja. Izuzetno retko sa omotom. Pogovor Borivoje Jevtić ; Umetnička oprema Roman Petrović Autor - osoba Marković, Marko, 1896-1961 = Marković, Marko, 1896-1961 Naslov Kriva Drina / pripovetke Marka Markovića ; pogovor Borivoja Jevtića Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1935 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Grupa sarajevskih književnika, 1935 Fizički opis 203 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jevtić, Borivoje, 1894-1959 = Jevtić, Borivoje, 1894-1959 Zbirka Grupa sarajevskih književnika ; ǂknj. ǂ11 Napomene Podrinjski ugao Marka Markovića: str. 197-202. Predmetne odrednice Marković, Marko, 1896-1961 – Pripovetke Marko Marković književnik rodio se 1896. godine, a umro je 1961. Prema konsenzusu književne kritike, posebno se istakao kao hroničar svog podrinjskog zavičaja, a možda i najbolja njegova knjiga je „Kriva Drina” iz 1935. godine. Marković je bio klasik i jedan od utemeljitelja onog što će se kasnije u nauci o književnosti prozvati „bosanskom pripovijetkom”. Bio je prijatelj Ive Andrića, a upravo je njemu, kao piscu knjige „Kriva Drina”, autor „Na Drini ćuprije” ispisao verovatno najčuveniju svoju posvetu uopšte: „Marku Markoviću, sa drugarskom porukom: 1) sve su Drine ovog sveta krive; 2) nikad se one neće moći svekolike ni potpuno ispraviti; 3) nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.” Marko Marković je najznačajniji književni i kulturni radnik koji je rođenu Zvorniku, a karijeru je izgradio u Sarajevu. Bio je prozni pisac i publicista, direktor izdavačkog preduzeća „Svjetlost” u Sarajevu , a zatim i direktor drame Narodnog pozorišta. Objavio je dve zbirke priča „Od sumraka ido zore” i „Kriva Drina“ po kojoj je najpoznatiji. Marković je bio i potpisnik „Novosadskog dogovora“ iz 1954. godine, dokumenta od 10 zaključaka o potrebi jedinstvenog pravopisa srpskohrvatskog jezika koji su sastavili tadašnji lingvisti i književnici Srbije, Hrvatske, BiH i Crne Gore. Umro je na Palama 1961. godine. Roman Petrović (Donji Vakuf, 1896 – Sarajevo, 1947) bio je jugoslovenski akademski slikar, ikonopisac, scenograf i nastavnik crtanja. Rođen je u porodici ukrajinsko-poljskog porekla. Obrazovanje je stekao na više obrazovnih institucija širom Austrougarske. Između 1913. i 1916. se obrazovao na Akademiji likovnih umjetnosti u Krakovu, zatim u periodu između 1916. i 1917. na Višoj školi za likovne umjetnosti u Budimpešti. Nakon usavršavanja u Parizu, zaposlio se kao nastavnik crtanja u Sarajevu, a nakon toga kao scenograf Narodnog pozorišta u Sarajevu u vrijeme kada je Branislav Nušić bio direktor pozorišta. U ovom periodu je slikao pejzaže, figuralne kompozicije, ikonostase, kao i karikature (karikatura Branislava Nušića). Bavio se i freskopisanjem, kao i ilustracijom knjiga. Djela Između ostalih, njegova značajnija djela su: Krik, 1943 Saborna crkva u Sarajevu Krovovi Sarajeva Branislav Nušić, karikatura Ikonostas i ikone Crkve uspenja presvete Bogorodice u Mokrom Freske u Crkvi Svetog proroka Ilije u Sokocu Freske u pravoslavnoj crkvi u Travniku Portret sestre Autoportret Djeca ulice U šumi, crteš krejonom Alagorija, akvarelisani drvorez Miljenko Jergović Roman Petrović ili smrt u slikarskom ateljeu Blizu ulaza na Groblje svetog Josipa, ono najveće staro sarajevsko katoličko groblje, gdje među sedam tisuća pokojnika leži i pjesnik Kranjčević, neobičan je nadgrobnik. U plitkom kamenom okviru dva grobna mjesta, podijeljena na dvije grubo obrađene položene ploče, iznad kojih je, unutar okvira, zemljani pravougaonik za sadnju cvijeća, iz kojeg su i u rano ljeto 2017. rasle tri kultivirane grobljanske biljčice. Na lijevoj su ploči crnom bojom, u lijepo kreiranom fontu ispisana četiri imena. Na desnoj su nacrtane dvije djevojčice, sjede na kubusu, jedna na krilu drži lutku. Iznad njih, više poput životnog mota, nego posmrtnog slova, angažirani je četverostih: „Borbom za umjetnost/ za čovjeka se borih./ Preko zapreka koračah,/ dok dadoh što stvorih”. Iako je autor nepotpisan, zna se da su to riječi pjesnika Hamze Hume. Ovaj grob pamtim otkako dolazim na Svetog Josipa. A to je skoro pedeset godina. Stajao sam nad njim, čudio se i raspitivao, otkako znam pisati. A to je skoro četrdeset i pet godina. Naime, imena pokojnika ispisana su u dva različita pisma, ćiriličnom i latiničnom. Dječaku, ne samo da mi je to bilo čudno, nego sam bio siguran i da je neispravno. Kada bi se u ćiriličnoj pismenoj zadaći nepažljivu đaku zadesilo neko latinično slovo ili cijela riječ, učiteljica bi ga podvukla crvenom olovkom, i đak bi dobio nižu ocjenu. Mnogo kasnije, shvatit ću logiku nadgrobnih pisama. A još kasnije, nakon ratova i iseljenja, razumjet ću i njihovu tragiku. Dva su imena uklesana ruskom ćirilicom, ime oca Ivana Petrovića (a zapravo Petroviča), i ime sina Romana Petrovića, a dva su uklesana poljskom latinicom, ime majke Zofje Petrowicz i sestre Kazimire Petrowicz. Po nekom samoodabranom, porodičnom redu identiteta, sin je preuzeo očevo ukrajinsko – a ne rusko – a kći je preuzela majčino poljsko podrijetlo. I svi leže u istome grobu, pod jednim od najljepših – a svakako pod najmodernijim – nadgrobnika na groblju koje je otvoreno 1882, a prvi put zatvoreno početkom sedamdesetih, kada je podignuto novo gradsko groblje na Barama, gdje će se kopati pokojnici svih vjera i denominacija. I svi su, naravno, katolici. Ivan Petrović bio je carski i kraljevski činovnik, sitni ćato, koji se u Bosnu, trbuhom za kruhom, doselio sa ženom Sofijom, i tu živio a da nikada nije uhvatio dubljeg korijena, niti se odrekao onih životnih snova i planova što ih je imao u velikoj zemlji Rusiji. U slobodno vrijeme bavio se crtanjem i slikanjem. Slikao je, kao i toliki drugi, ozbiljniji i školovaniji od njega, kao i manje ozbiljni i školovani, učitelji, geometri, vojnici i činovnici, uglavnom, lica i predjele daleke i čudesno egzotične zemlje u koju ga je nanijela sudbina. I naravno, bio je presretan Ivan Petrović, kada je u sina Romana prepoznao umjetnički dar, a još više od toga, interes da se bavi slikarstvom. Ono što većini onodobnih očeva ne bi bilo po volji, da mu se sin da u umjetnike, njemu je bilo ostvarenje sna. Roman Petrović rodio se u Donjem Vakufu. Na jednom od prvih satova povijesti umjetnosti u sarajevskoj Prvoj gimnaziji, profesor Boro Mihačević nas je naučio da se ne kaže Petrović, kao da je riječ o nekome iz Ljubuškog ili iz Užica, nego se kaže Petrović, s dugim naglaskom na o. I kako sam tada naučio, tako mi je ostalo do danas. U rijetkim trenucima kada bi ga netko spomenuo – redovito mu krivo izgovarajući prezime – ili kada bih ga se sam sjetio sjećajući se Sarajeva, sarajevske sirotinje, Isaka Samokovlije i socijalno angažirane umjetnosti, došlo bi mi to Petrović, s dugim, dugim o. Otac se po diktatu službe morao seliti, pa je obitelj živjela u Mostaru, gdje je Roman proveo formativne godine djetinjstva, da bi se zatim konačno naselila u Sarajevo. Nakon ranih razreda gimnazije, i prvih, vrlo uspjelih likovnih radova, pada odluka da dječak ide na akademiju u Petrograd, današnji Sankt Peterburg. Tamo ga dočekuje Ilja Rjepin, veliki meštar likovnog realizma i posljednji veliki slikar one tradicionalne Rusije, koji ga je zavolio, ali ubrzo i odgovorio od daljih studija u Petrogradu. Treba ići na Zapad, rekao mu je, na Zapadu je budućnost umjetnosti. Ubrzo, Roman Petrović produžava za Krakov, gdje studira sljedeće dvije godine, u nesigurnosti i siromaštvu koje će ga pratiti sve do kraja života, odakle se vraća u Zagreb, pa u Budimpeštu, gdje studije konačno privodi kraju. Roman Petrović bio je slikar velikog dara, ali i stvaralačke inteligencije. Nije slikao po instinktu, nego po nekom unutrašnjem, intelektualnom planu, s idejom da bi slika nešto trebala reći o svijetu, što bi, na kraju, trebalo dovesti do toga da svijet postane bolji. Usput je, od Rusije, preko Krakova, koji je tada bio jedno od dva-tri najvažnija likovna središta u Europi, pa do Zagreba i Pešte, kupio različite utjecaje i – kontrolirano – predavao se različitim fascinacijama. Oduševio se impresionizmom, pa Cézanneom, a zatim i ranim kubizmom. Savladao je i upio osnove ikonopisa i freskoslikarstva, ali se upoznao i s mišljenjem i stremljenjima svoga vijeka, s anarhizmom, socijalizmom, komunizmom. Rođen i odrastao na granici, između ćirilice i latinice, Istoka i Zapada, kršćanstva i islama, Roman Petrović je nastavio svoje formiranje kroz granične pojmove, doživljaje i shvaćanja, sabirući u sebi naizgled odbojne i suprotstavljene pojmove i značenja. Umjesto da ostane u Europi, umjesto da se izgubi – a možda i proslavi – na ulicama i trgovima Krakova, Beča ili Berlina, umjesto da ode u Pariz u vrijeme kada su tamo svi odlazili, on se vratio u Sarajevo. Što li je tog kuferaškog sina, neukorijenjenog i nepripadajućeg, moglo vući nazad Sarajevu? Ovo me se pitanje osobno tiče i vjerojatno ću se njime baviti dok sam živ. Što je te ljude vuklo gradu koji ih je odbijao i tjerao od sebe, grad u kojem, suštinski, nisu imali nikoga tko bi im pomagao, tko bi ih volio i štitio? Što mene danas vuče Sarajevu, da pišem o njemu? Roman Petrović bio je prvi moderni slikar u tom gradu, i ubrzo je postao svojevrsni prorok i guru mladih koji su težili svijetu i modernom slikarstvu. Živio je u siromaštvu, kao tipični urbani isposnik, onaj koji ne pripada nikome i nikoga se ne tiče u gradu koji je bio jasno razdijeljen po vjerskim i etnonacionalnim pripadnostima, te se znalo za koga su odgovorni i na koga se pozivaju Hrvati i katolici, na koga Srbi i pravoslavci, na koga Muslimani, a na koga oni najmalobrojniji i najpotisnutiji, sarajevski Jevreji. Roman Petrović u takvom je rasporedu uloga morao ostati ničiji. Ozbiljnog i trajnog posla na gimnaziji nije mogao dobiti, a to bi ga spasilo. Možda je to bilo i zbog života kojim je živio. Iako nije bio pijanac, kafanski čovjek ni boem, po vas dan je crtao i slikao, i iz činovničke perspektive – gubio vrijeme. Nije im se, valjda, činio pouzdanim. Jedan od rijetkih velikih poslova, iako za nevelike pare, što ga je dobio bilo je oslikavanje sarajevske Saborne crkve, te pravoslavne katedrale čiji su nadležni pokazali i mudrost, i ukus, ali i stanovitu otvorenost duha, kada su posao povjerili jednome modernom slikaru, pa još i katoliku i popriličnom nevjerniku. Na kraju, Roman Petrović se i izdržavao slikajući po pravoslavnim crkvama. Istovremeno s freskama, bavio se onim svojim radom koji će ga, možda, koštati života. Crtao je i slikao sarajevsku sirotinju, uglavnom raspuštenu djecu Sarajeva, siročad i gradske huligančiće, koji su na njegovim crtežima i slikama na pola puta između sivo-žutih lica njemačkog ekspresionizma i ulične razigranosti talijanskoga filmskog realizma, koji će nastajati u vremenima pred Romanov pad u grob. Ta djeca su bila njegova životna tema, a onda i motiv njegove vjerojatno i najznačajnije slike, jedne od onih slika koje su mi se rano utisnule u svijest. „Dječak s balonom” veliko je ulje na platnu (318 x 400) iz 1929. godine. Na pozadini umirućih boja, u sepiji, modrini i sivilu, među oblicima koji se ne diferenciraju u jasne predmete, lica i figure, iz ničega izranja dječarac, samrtnički blijedog lica, blago osmjehnut, drži uzicu na kojoj lebdi jednako blijed balon. I to je jedna od najljepših i najupečatljivijih slika mog života. Ako na maloprije postavljeno pitanje – što mene danas vuče Sarajevu? – postoji jednostavan, i pritom tačan odgovor, onda je on u „Dječaku s balonom” Romana Petrovića. A onda i u njegovom neobičnom nadgrobniku, ispisanom na ćirilici i latinici – i nigdje učiteljice da podvuče crvenim – pa u grobljima, u Svetom Josipu i Svetom Mihovilu, a onda i Svetom Marku. U predmetima, dokumentima, fasadama, licima prošlog svijeta… Roman Petrović umro je u svom ateljeu, od srčanog udara. Bila je 1947. Tek je navršio pedeset i prvu. Ivo Andrić nije bio zaljubljen u svoje slike. Bio je stidljiv čovjek, bježao je od tuđih pogleda. Ali je žalio za izgubljenim portretom što mu ga je bio načinio Roman Petrović. Žalio je za slikom, ali i za onim što stoji iza slike. Jedna me je stvar na tom nadgrobniku tješila. Mislio sam da je Kazimira živa, jer iza njezinog imena samo je prva brojka: 1900. Tada je rođena. Slijedi crtica nakon koje će jednom, mislio sam, biti uklesana sljedeća brojka. Toga sam se sjetio ovog ljeta na Svetom Josipu. Godina je 2017, a iza crtice i dalje ne piše ništa. Nekome je zaboravljen život. A nekome i smrt. KC (N)

Jela Spiridonović - Savić SA USKIH STAZA meki povez, str. 78, dim. 20 x 13 cm izdanje s. b. cvijanovića beograd 1919. stanje kao na slici, knjiga je kompletna ima pečat biblioteke Jelena Jela Spiridonović Savić (11. januar 1890, Šabac — septembar 1974, Beograd) bila je srpska pesnikinja, pripovedačica i esejistkinja. Jela Spiridonović Savić Jela Spiridonovic Savic.jpg Puno ime Jelena Spiridonović Savić Datum rođenja 11. januar 1890. Mesto rođenja Šabac, Kraljevina Srbija Datum smrti septembar 1974. (84 god.) Mesto smrti Beograd, Srbija, SFRJ Najvažnija dela Sa uskih staza (1919) Pergamenti (1923) Večite čežnje (1926) Život Uredi Rodila se u bogatoj šabačkoj porodici grčkog porekla. Njen otac, Mihajlo Spiridonović (1848–1908), nakon što je doktorirao medicinu u Beču zaposlio se u Šapcu kao fizikus. Zbog humanosti i nesebične požrtvovanosti prozvan je „sirotinjska majka“. Mihajlo Spiridonović je aktivno učestvovao u kulturnom životu grada, a Jela je, verovatno, nasledila njegov književni talenat. Nakon svršene Šabačke gimnazije, Jela Spiridonović je u periodu od 1911. do 1913. godine studirala filozofiju u Trstu. Godine 1913. udala se za Vladislava Savića (1873—1957), eruditu i znalaca pet jezika, šefa presbiroa u Ministarstvu unutrašnjih poslova. U godinama između dva svetska rata boravila je sa suprugom u Njujorku, Beču, Minhenu i Trstu kuda ih je vodila njegova diplomatska karijera. U međuratnom periodu ime Jele Spiridonović Savić je jedno od najprepoznatljivijih na srpskoj/jugoslovenskoj književnoj sceni. Tridesetih godina držala seriju predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu i u Kolu srpskih sestara o životima i delima najpoznatijih mistika. Drugi svetski rat provodela je i Beogradu. Godine 1945. komesarska uprava na čelu sa Đurom Gavelom objavila je izveštaj „Srpska književna zadruga pod okupacijom“ u kojem je Jela Spiridonović Savić ocenjena kao „saradnica fašističkog okupatora“, a njeno delo kao nedostojno, nerodoljubivo i izdajničko. Umrla je u Beogradu. U nekrologu, u ime Društva književnika Srbije, Desanka Maksimović je naglasila da je Jela Spiridonović Savić „bila pravi, rođeni pesnik. Pisala je produhovljenu poeziju temom više okrenuta prema zvezdama nego prema zemlji. Više okrenuta prema našoj prošlosti nego prema sadašnjici“. Delo Uredi Sa uskih staza Uredi Prvu pesničku zbirku, Sa uskih staza, Jela Spiridonović Savić je objavila 1919. godine. Onovremena kritika nije mogla da ne reaguje na subverzivni karakter stihova. Milan Bogdanović ističe, prikazujući nove knjige u Politici 1919. godine, da u Zagrebu, oko Krležinog Plamena, Miloš Crnjanski i Jela Spiridonović Savić skandalizuju svojim stihovima. Pesnikinja „raskošne mašte i vrelog temperamenta“, „velikog osećanja ploti i krvi i jakih čulnih senzacija“[1] u zbirci Sa uskih staza slobodnim stihom opeva erotski užitak žene. Autorkina prva zbirka korespondira sa avangardnim tendencijama početkom dvadesetih godina u srpskoj književnosti: ekstatični doživljaj sveta, intuitivnost religiozne spoznaje, metafizička identifikacija sa kosmosom, individualizam u smislu odvajanja od licemernog građanskog društva i potraga za suštinom stvarnosti u neistraženim dubinama sopstvenog bića.[2] Pergamenti Uredi Tokom dvadesetih i tridesetih godina bila je saradnica brojnih časopisa: Dan, Misao, Srpski književni glasnik, Budućnost, Raskrsnica, Savremenik, Književni sever, Letopis Matice srpske itd. U izdanju S. B. Cvijanovića 1923. objavila je ep Pergamenti, „duhovnu autobiografiju iz hilandarskog perioda, koju na početku 19. veka na zgarištu spaljenog manastira Svetog Simeona „slučajno“ pronalazi monah Stratonik“.[3] „Ep Pergamenti Jele Spiridonović Savić predstavlja eho datih religiozno-nacionalnih ideja čiji su nosioci bili predstavnici srpski predstavnici bogoslovske i umetničke elite“.[4] Važnu ulogu u ovom delu, kao i u celokupnom njenom opusu, ima tema metempsihoze.[5] Autorkina vizija utemeljivača srpske pravoslavne crkve izazvala je veliku pažnju i u inostranoj javnosti. Delo je prevedeno i objavljeno na italijanskom jeziku 1927. godine. Večite čežnje Uredi Godine 1926. objavila je drugu pesničku zbirku, Večite čežnje. U predgovoru Jovan Dučić ističe da se pesme Jele Spiridonović Savić „razlikuju od starijih pesnika svojom formom, a od mlađih svojom sadržinom“. Prema Dučićevom mišljenju, ono što izdvaja pesnikinju je njen misticizam, „njena lična spiritualna nota, aspiracija ka transcendentnom i opštem, smisao za uopštavanje, za vezivanje u zajedničko, u osnovno, esencijalno, kosmičko“.[6] Jedan od naboljih prikaza zbirke napisala je filozofkinja dr Ksenija Atanasijević, stavljajući akcenat na metafizičku i rodnu dimenziju zbirke. Rečima Ksenije Atanasijević, Jela Spiridonović Savić je „prečistila sviju ljubavnu poeziju za jedno produbljeno mistično osećanje, što je započela još u svojoj poemi retke lepote Pergamenti“.[7] Atanasijević je ocenila da su ciklusi „Tragedija žene“ i „Dnevnik usedelice“ najbolja ostvarenja u zbirci: „Kad peva ženu, g-đa Spiridonović stvara najneprolaznije svoje strofe“.[8] Savremena istraživačica, dr Stanislava Barać je ocenila da je pesnikinja u ovim ciklusima obradila aktuelne teme tadaše feminističke kontrajavnosti: „Religioznost i hrišćanska etika Jele Spiridonović Savić nije u ovim pesmama našla saglasnost sa patrijarhalnom normom“.[9] Jesenje melodije Uredi Krajem tridesetih godina autorka je objavila zbirku Jesenje melodije, sabrane pesme objavljivane tokom tridesetih godina, i Pripovetke. Todor Manojlović je zapisao da je nova pesnička zbirka Jele Spiridonović Savić „prebolna i magična“, videći je kao „stvaralačku nostalgiju usamljenika [...] motiv koji razvezuje sumorno i sugestivno, sa nekim čudesno nežnim melodizmom i ustreptalim mističkim bleskom“.[10] Paulina Lebl Albala je opisala zbirku kao „melanholičnu strasnu barkarolu“.[11] „Inovativnost ove zbirke ogleda se u naglašenoj metatekstualnosti“, naglašava dr Jovana Reba, ističući da „duhovnu auru većine pesama u zbirci oblikuje traganje po dubinama podsvesti, susreti sa sopstvenim demonima i beg od sumorne realnosti u maštu i ludilo“.[12] Pripovetke i esejistika Uredi Zbirka Pripovetke sadrži pet pripovedaka: „Pale se svetiljke gradske“, „Harmonikaš“, „Gospođa Georgina“, „Mala služavka Marija“ i „San Marije iz Magdale“. Pripovetke „predstavljaju proznu realizaciju hrišćanskog koncepta o potrazi sa savršenom vrlinom, o žrtvovanju i ekstazi duha. Motive iz svoje poezije pesnikinja je transponovala u pesničku formu, tako da su gotovo svi glavni junaci i junakinje već bili otelotvoreni u određenim pesmama i pesničkim ciklusima“[13]. Svoje poslede delo, zbirku eseja Susreti, Jela Spiridonović Savić je objavila 1944. godine. U Susretima Iskošeni tekstsu sabrani eseji, odnosno predavanja koja je držala tokom tridesetih godina o Rilkeu, Geteu, Ničeu, fra Anđeliku, Desanki Maksimović, Isidori Sekulić, ženama misticima itd. Priredila je i objavila kao samizdat zbirku pripovedaka svog supruga, Vladislava Savića, Pripovetke 1958. godine. Izabrana dela Jele Spiridonović Savić priredila je dr Jovana Reba 2012. godine. Knjiga Čežnje: izabrana dela objavljena je u ediciji Sopstvena soba izdavačke kuće Službeni glasnik iz Beograda. Reference Jela Spiridonović-Savić, pesnikinja i prozni pisac, rođena je u Šapcu, 11. januara 1890. godine, u uglednoj lekarskoj porodici, od oca Mihaila i majke Olge. Njeni preci, po očevoj liniji, bili su Grci iz Atine. Tačnije, oko 1830. godine, njenog dedu Janju Sklepasa, tada desetogodisnjeg decaka, zajedno sa grupom njegovih vrsnjaka — oteli su Turci. Posto se sudbina sa njim gorko poigrala, posle mnogo suza, lutanja i strahovanja, put ga je doveo pred konak Kneza Milosa i Knjeginje Ljubice u Kragujevac. Tu je, mudroscu, miloscu i dobrotom Knezovom receno da `Grce` postane `Srpce`, pa je od Janje Sklepasa postao Jovan Spiridonovic. Ime Jovan nije nikada uz njega priraslo, pa je celog veka ostao janja, a u prezimenu je sacuvana uspomena na oca Spiridona. Godine 1840, sa diplomom majstora, na kratko je skoknuo do Atine, tek toliko da ga zelja za rodnim krajem mine. U Beogradu se ozenio Jelenom, sa kojom ce izroditi petoro dece — dve kceri i tri sina. Posle smrti 1888. godine, ostavio je imovinu vrednu vise hiljada dukata i ime dostojno postovanja i ugleda. Na mermernoj ploci, postavljenoj u auli Narodnog pozorista u Beogradu, urezano je njegovo ime kao velikog priloznika. Jelin otac, Mihailo Spiridonovic, rodjen je 1848. godine, bio je najmladji sin Jelene i Janje. Posle zavrsetka Velike skole u Beogradu i diplome filozofa, doktorirao je medicini u Becu, oko 1880. godine. Po povratku u zemlju, bio je postavljen za okruznog fizikusa u Sapcu, gde ce ostati do smrti, nepinih 30 godina. Po spremnosti da se bolesnicima uvek nadje u nevolji, nazvali su ga `sirotinjska majka`, ali ga to nije sprecavalo da sa puno entuzijazma ucestvuje u kulturnoj izgradnji Sapca. Pisao je brojne radove iz kulturne istorije, higijene zivljenja i medicine, a bavio se i knjizevnim radom, pisuci pripovetke. Umro je u Sapcu 1908. godine. Uz roditelje Olgu i Mihaila, Jela je rasla kao srecno dete, okruzena ljubavlju i paznjom. Osnovnu skolu i Gimnaziju zavrsila je u rodnom Sapcu 1906. godine, a potom je dobila vrhunsko obrazovanje na francuskom koledzu u Trstu, da bi studije filozofije nastavila u Becu, Njujorku i Milanu. Udala se za inzenjera Vladislava Savica (1873—1957), zagovornika socijalistickih ideja i osnivaca Socijalisticke stranke Srbije, 1903. godine. Studirao je politehniku u Cirihu, Parizu i Londonu, tecno govorio pet stranih jezika i bio specificna i visestruko angazovana licnost ondasnje Srbije. Kao inzenjer, radio je na podizanju elektrana (Leskovac) i trasiranju pruga (Kavkaz); bio je stalni dopisnik Ruskog slova, londonskog Dejli telegrafa, milanskog Korijere dela sera i francuskog Eko de Pari; kao novinar ili politicar boravio je u Rusiji, Londonu, Njujorku, Becu, Minhenu i Trstu; bavio se publicistikom, prevodilastvom, naucnim i knjizevnim radom (pisao je romane i drame). Jela je bila aktivan clan medjunarodnog Pen kluba u predratnom periodu, a posle rata i clan Drustva knjizevnika Srbije. Oglasila se prvi put 1919. godine zbirkom pesama Sa uskih staza, koja je posvecena prolecu, budjenju erotskih strasti i zudnji za beskrajem. Vreme o kome peva je tesko, poratno. Obdarena retkim senzibilitetom i filozofskim umom, okrenula se od ove teskobe misticnom prostranstvu: I ponesi me, ponesi tako, u sjajnom dugom putu tvoga zlaćanog zraka, o, Sunce, Svetlosti moćne vodi me iz Carstva mraka. Sunce Usledio je lirsko-epski spev Pergamenti, koji je objavljen 1923. godine i koji, kao svaki ep, ima svoju pricu. Monah Stratonik, trazeci leka svojoj nesanici i strahovima pronalazi prevodi pergamente pisane srpsko-slovenskim jezikom, rukom raba bozjeg Rastka, najmladjeg Nemanjinog sina, u monastvu nazvanog Sava. Kovceg sa pergamentima Stratonik je pronasao u pepelu Manastira Sv. Simeona, koji su Turci zapalili 1814. godine, zbog Hadzi-Prodanove bune. Sa zgarista manastira, djak Jeronim, brat Pajsije i predani Stratonik, `nose tri svetinje nadjene u pepelu: pergamente, kandilo i ikonu`. Pergamente je, 1927. godine, na italijanski preveo Umberto Urbani, sa opseznim predgovorom Franceska Babudrija. Poeziju Jele Spiridonovic-Savic Babudri dozivljava kao intimni konflikt ljudskog duha koji je `stvoren jacinom emocija i snagom volje da se dosegne bezgranicno.` Njena poezija je savrsena sprega umetnosti i filozofije. Babudri istice epizodu u kojoj monah Sava, utemeljitelj srpske crkve, u Manastiru Vatopedu 1194. godine, jedne noci otvara vrata zalutalom i ranjenom Barbarosinom vojniku. U ocima umiruceg Sava prepoznaje princa Gilberta i sa njegovih usana cita poslednju ispovest. Iz tronutog monaha Save pokuljase stihovane misli: No jednog dana kroz vekova osam, ja narode vidim, međ njima Britone, plavi, isti takvi kao i ja što sam, dolaze da dele s vama čase bone... najbolju će decu britanskih sinova progutati bliskog Helesponta vali Tvom narodu Život počeće tad s nova, vaskrsnuće opet stari Ideali. Pesnicka zbirka Vecite teznje objavljena je 1926. godine, sa predgovorom Jovana Ducica: `... Jela Spiridonovic-Stana se odvaja sadrzinom od svih mladjih, cak i najboljih... Ja volim njenu religioznu i duboku inspiraciju... Put ove pesnikinje nije zavrsen. Ja verujem da ce on biti sirok, i pun iznenadjenja.` Ono sto je zamerao mladjima — slobodan stih, razvucenost i verbalizam, Jeli nije pripisivao kao manu. Prema oceni studioznog analiticara Radomira Konstantinovica, pesma Žena iz ove zbirke, po svojoj stilskoj jednostavnosti i simbolici, spada u red najznacajnijih Jelenih ostvarenja: Žene, sve one nose krvavi krst, crveni krst materinstva. Sve one nose plamenu zvezdu sa Istoka. Zato su njihove oči čudno duboke: krst udubljuju. Zato su njihove oči pune svetlosti: zvezde odblesu. Al oko usana lebdi im nešto detinje, što se ne buni na krst i ne čudi se zvezdi. U 1939. godini objavljene su Jeline pesme Jesenje melodije i prozno delo. Zbirka pesama Jesenje melodije podeljena je u sest celina: Za mile mog srca, Pesnikov kalendar, Ka svetlosti, Cvetovi na vetru, Pesme paganske i Minijature. Jedina siroka i samilosna dusa za svakog je nasla mesta: za tihe i blede usedelice, monahe u uskim celijama, lutalice po dugackim putevima, hrabre mornare... Miodrag Pavlovic, u svojoj Antologiji srpskog pesnistva (XIII—XX veka), nasao je mesta za Jelinu pesmu Februar iz ove zbirke, uz sledecu napomenu u predgovoru: `Na osnovu nasih antologicarskih lektira smatramo da treba za istoriju knjizevnosti jos citati Jelu Spiridonovic-Savic...`. U Pripovetkama, Jelin pesnicki senzibilitet je nadjacao proznog pisca. Sve njene price zapravo su pesme u prozi, a likovi sa bogatim unutrasnjim zivotom i nabojem deluju sentimentalno. Poslednja u nizu, u nesrecno ratno vreme, 1944. godine, objavljena je knjiga eseja Susreti. Izasla je u izdanju Srpske knjizevne zadruge, na cijem celu je za vreme rata bio tada vec vremesni knjizevnik Svetislav Stefanovic koji je novembra 1944. godine, u oslobodjenom Beogradu, streljan kao izdajnik. Godinu dana kasnije Komesarska uprava, na celu sa Djurom Gavelom, objavila je izvestaj Srpska knjizevna zadruga pod okupacijom, u kome je njen rad okarakterisan kao `nedostojan, nerodoljubiv, izdajnicki`. U izvestaju, na listi honorara primljenih od Srpske knjizevne zadruge, medju 54 imena autora, naslo se i ime Jele Spiridonovic-Savic. Danas vise nije od znacaja sto su na spisku, izmedju ostalih, bila i imena Sime Pandurovica, Todora Manojlovica, Desanke Maksimovic... Bilo kako bilo, glas Jele Spiridonovic-Savic je utihnulo. Neshvacena, skrajnuta i zaboravljena, okrenula se proslosti i imaginaciji. Susreti su, zapravo, pretezno predanja koja je Jela, trideset godina, drzala na Kolarcevom narodnom univerzitetu u Beogradu: Religiozno osecanje i sadasnjica (1930), Rekvijem pesniku Rilkeu (1938), Fransi Zam, Isidora Sekulic, Geteov put ka svetlosti (1932), Tragika Nicea (1934), Desanka Maksimovic (1933), Fra Andjeliko (1934) i Znacaj unutrasnjeg zivota za razvoj licnosti (1935). Predgovor knjizi eseja Susreti napisao je Todor Manojlovic, koji je istakao: `Sakupljeni eseji i prikazi gdje Jele Spiridonovic-Savic sacinjavaju jednu idejnu celinu vrlo osobenog, licnog obelezja i karaktera... jednu ispovest najprisinijeg verovanja, ubedjenja, pod vidom znalackih, najsolidnije dokumentovanih estetickih, kulturno-istorijskih i religiozno-filozofskih studija`. Ostala su dela u rukopisu, neobjavljena, koja se danas cuvaju Medjuopstinskom istorijskom arhivu u Sapcu: pesme Nemanjici (1941), poema Dnevnik pesnika lutalice (1942), bajke Izmedju sna i jave (1943), eseji Susreti II (1946), Pripovetke II (1949), opaske Prah s leptirovih krila (1950) i roman Zapisi pravednog Ilije (1954). Zasluzuju li da ugledaju svetlost dana? Jela Spiridonovic-Savic je umrla u Beogradu, septembra meseca 1974. godine.

U dobrom stanju Eseji i članci / Ljubo Karaman Jezik hrvatski Godina 1939 Zagreb : Matica hrvatska, 1939 Fizički opis 208 str., [16] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm SADRŽAJ Stari vijek Iliri Grci Rimljani Palača cara Dioklecijana u Splitu Kršćanstvo Seoba naroda Rani srednji Vijek: Vrijeme Hrvatskih vladara Pokrltenje Hrvata Hrvatski narodni knezovi (oko g 800.-925) Hrvatski narodni kraljevi (oko g. 925-1102) Hrvatska narodna crkva Slaveni i Venecija Južna Dalmacija Spomenici umjetnosti: graditeljstvo Pleterni ukras crkvenog namještaja Oružje, nakit i blago riznica Venecija i Ugarska Moć knezova Šubića Ljudevit Veliki . Nemiri i borbe oko g. 1400. Prilike u unutrašnjosti Dalmacije Slobodne građske općine Primorja Južna Dalmacija: Kotor i Dubrovnik Katedrale Umjetnosti u Primorskim gradovima Zvonici Buvina i Radovan Umjetnost gotike Slikarstvo Riznice katedrala i samostana Književnost. Kovi vijek: Doba mletačke vlade (g. 1420.—1797) Tursko gospodstvo u unutrašnjosti Uskoci Zauzeće Klisa g. 1596. Veliki ratovi XVII. vijeka Konac Venecije (XVIII. vijek) Vladanje Mlečića u Dalmaciji Dubrovnik i Boka Kotorska Književnost Spomenici umjetnosti Tri struje umjetnosti početkom XV. vijeka Južno-italska gotika Lombardska gotika Venecijanska gotika Juraj Dalmatinac, predstavnik cvjetne gotike Andrija Aleši (prefazna gotičko-renesansna faza) Michelozzo u Dubrovniku Nikola Firentinac (rana renesansa) XVI. vijek u umjetnosti Slikarstvo Barok (XVII. i XVIII. vijek) Zaključak Žrtvenik sv. Duje u Splitu Oko drevne kliske tvrđave Uvod Kliški klanac prije dolaska Hrvata Vrijeme vladara narodne krvi Klis u XII. vijeku Knez Domaldo Tatari pod Klisom Borbe Klisa sa Splitom Moć knezova Subića Čvrsta ruka kralja Ljudevita Dvadesetpetgodišnji pokret Hrvata za slobodu Knez Ivaniš Nelipić i njegovi nasljednici na Klisu Junak Petar Kružić Klis pod Turcima Epizoda iz g. 1596 Oslobođenje Klisa Klis u rukama Mlečića, Francuza i Austrije . Šetnjom krd`z Korčulu i njezine spomenike .... O Umjetničkoj opremi knjige u Dalmaciji Rani srednji vijek Doba romanike Bolonjski stil kasnoga srednjega vijeka .... Petnaesti vijek Konac minijature Razmilovićevi korali Štampana knjiga Korice knjiga O Grguru Kinskome O djelu i značenju Grgura Ninskoga Hrvatska crkva do vremena Grgura Ninskoga Prvi crkveni sabor u Splitu g. 925 Drugi crkveni sabor u Splitu g. 928 Razrožni sudovi o Grguru Ninskome . Grgur Ninski i glagoljica Hrvatski vladari i hrvatska narodna crkva Kralj Tomislav i narodna crkva Kralj Petar Krešimir i crkva u Hrvatskoj Historijsko i nacionalno značenje Grgura Ninskoga S narodnim vodičem u srcu Dioklecijanove palače U srcu careve palače u Splitu KARAMAN, Ljubo, povjesničar i teoretičar umjetnosti te konzervator (Split, 15. VI. 1886 — Zagreb, 19. IV. 1971). Klasičnu gimnaziju završio 1904. u Splitu, Filozofski fakultet (povijest i zemljopis) 1910. u Beču, gdje je 1912–14. studirao povijest umjetnosti u J. Strzygowskoga i 1920. doktorirao u M. Dvořáka tezom Die romanische Plastik in Spalato. God. 1911. kratko nastavnik u klasičnoj gimnaziji u Splitu, potom u dubrovačkoj gimnaziji, od 1919. asistent Pokrajinskoga konzervatorskoga ureda za Dalmaciju, od 1926. glavni konzervator za Dalmaciju u Splitu. Pod pritiskom talijanske okupacijske vlasti 1941. napustio Split i do umirovljenja 1950. ravnao Konzervatorskim zavodom u Zagrebu. Sljedbenik je teoretičarâ umjetnosti i konzervatorâ A. Riegla i Dvořáka i stvaralački nastavljač tzv. bečke škole povijesti umjetnosti. Njegov opsežan znanstveni opus obuhvaća desetak knjiga i oko 400 rasprava, dijelom objavljenih i u knjigama (Eseji i članci, 1939; Odabrana djela, 1986) te kao posebni otisci. Najviše je obrađivao umjetničke spomenike Dalmacije, od kasne antike do baroka, a pisao je i o srednjovjekovnoj umjetnosti Istre, sjeverne Hrvatske i Slavonije te BiH. Povijesno-umjetničko istraživanje produbio je poznavanjem arheologije, opće kulturne, političke i društvene povijesti, poglavito najranije hrvatske, uvodeći pritom nove metode i znanstveno-sustavno interpretiranje, pa je utemeljitelj suvremene hrvatske povijesno-umjetničke znanosti. Shvaćanjem složenosti različitih kulturnih krugova i uočavanjem značenja prijelaznih stilova pridonio je razradbi umjetničkih razdoblja u Dalmaciji, kasne antike i ranoga srednjega vijeka, vrjednovanju umjetničkoga izraza od Radovana i Buvine do Jurja Dalmatinca i dalmatinsko-dubrovačke slikarske škole. Posvećen promicanju vrijednosti hrvatske stvaralačke okoline, otkrivao je nepoznato i uvodio nove pojmove tumačeći pokrajinske posebnosti i naglašujući udio domaćih u preradbi i uskladbi vanjskih utjecaja, te zacrtao obrise likovnoga izraza u Dalmaciji. Znanstvenim je tvrdnjama ustrajno branio istinitost i vrijednost naše likovne baštine. Zaokupljen predromaničkom (starohrvatskom) umjetnošću od početka svojega znanstvenoga djelovanja, pisao o crkvici sv. Petra u Priku i graditeljstvu ranoga srednjega vijeka u Dalmaciji (Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, VAHD, 1923), reljefu u krstionici splitske stolne crkve s likom kralja (VAHD, 1924–25; Zbornik kralja Tomislava. Zagreb 1925; Hauptmannov zbornik. Ljubljana 1966), sarkofagu Ivana Ravenjanina u Splitu i ranosrednjovjekovnoj pleternoj ornamentici u Dalmaciji (Starinar, Beograd 1925), predromaničkoj crkvici sv. Mihajla kraj Stona i njezinim ranoromaničkim freskama (Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva, VHAD, 1928). U knjizi Iz kolijevke hrvatske prošlosti (1930) uz »prvu argumentiranu kritičku reviziju svih dotadašnjih pokušaja rješavanja problema u vezi s razvojem umjetnosti u Dalmaciji između VII. i XII. stoljeća« (M. Prelog, 1954) dao je sintezu starohrvatske umjetnosti promatrane u regionalnom okviru i posebnim prilikama periferijske okoline, uvjerljivo pobivši tezu Strzygowskoga da su Hrvati prenijeli sjevernjačke uzore drvene gradnje na Jadran te mišljenja o bizantskom stilu predromaničke umjetnosti. Izdvojio je dvije cjeline spomenika različitih izvora: presvođene crkvice slobodnih oblika kao izvorno djelo domaćih majstora i pleternu skulpturu crkvenoga namještaja, koja je nastala pod utjecajem sjevernotalijanske i nesmetano se dalje razvijala do originalnih predromaničko-romaničkih prijelaznih oblika u drugoj pol. XI. st. Proučavajući spomenike nastale prije pleterne skulpture (O počecima srednjovjekovnog Splita do godine 800. Hoffillerov zbornik. Zagreb 1940; O spomenicima VII i VIII stoljeća u Dalmaciji i o pokrštenju Hrvata. VHAD, 1942–43), također je uočio prijelazne oblike. Polemizirao s E. Dyggveom o odnosu starokršćanske i starohrvatske umjetnosti (Glose djelu: E. Dyggve und R. Egger, Der altchristliche Friedhof Marusinac. VAHD, 1930–34). Posljednju je sažeto prikazao u Časopisu za hrvatsku poviest (1943), u kojem su i njegove recenzije novijih djela o ranosrednjovjekovnoj umjetnosti, a na popularan način u knjižicama Živa starina (1943) i Baština djedova (1944). Monografske obradbe remek-djela romaničkoga kiparstva Portal majstora Radovana u Trogiru (Rad JAZU, 1938) i Buvinove vratnice i drveni kor splitske katedrale (Ibid., 1942, proširena doktorska teza) drže se njegovim znanstvenim vrhuncem (K. Prijatelj, 1986). Osebujnost gotičko-renesansnih prijelaznih oblika naglasio je u pregledu kasnogotičkoga i renesansnoga razdoblja Umjetnost u Dalmaciji. XV. i XVI. vijek (1933). Objelodanio je zapažene studije o Jurju Dalmatincu (Almanah Jadranska straža, AJS, Beograd 1926; Hrvatsko kolo, 1952; Peristil, 1954, 1960–62), šibenskoj i korčulanskoj katedrali (Hrvatska revija, HR, 1931, 1939), korčulanskim (Šetnjom kroz Korčulu i njene spomenike. Zagreb 1932, pretisak u knjizi Ornamente od svijeta, famoza Korčulo. Zagreb 1999) i zadarskim spomenicima (Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku, AHID, 1962), dalmatinskim katedralama (Radovi Instituta JAZU u Zadru, 1963), umjetničkoj opremi knjiga u Dalmaciji (HR, 1933) te dalmatinskom zlatarstvu (Hrvatski narod, 1943). Polemizirao s C. Fiskovićem o vremenu gradnje dubrovačke Divone (Historijski zbornik, HZ, 1951; Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji, PPUD, 1960). Prvi je među domaćim stručnjacima »slikarska djela analizirao kao povjesničar umjetnosti« (R. Tomić), usmjeren uglavnom na romaničko, gotičko i renesansno slikarstvo te djelovanje domaćih radionica. U pionirskom radu O domaćem slikarstvu u Dalmaciji za vrijeme mletačkog gospodstva (AJS, 1927) istaknuo je postojanje dalmatinske slikarske škole u XV. i XVI. st., obrazložio naziv pseudobizantske ikone te prikazao minijature. Dalmatinskomu je slikarstvu posvetio i rasprave Stari dubrovački slikari (HR, 1943), O staroj slikarskoj školi u Dubrovniku (AHID, 1953), O mjesnim grupama dalmatinske slikarske škole u XV. st. (PPUD, 1955), O dubrovačkom slikaru 16. stoljeća Frani Matejevu Matkovu (Beritićev zbornik. Dubrovnik 1960), a prvi katalog dalmatinske slikarske škole dao je u raspravi Notes sur l’art byzantin et les Slaves catholiques de Dalmatie (L’art byzantin chêz les Slaves. Pariz 1932). Baveći se bizantskim stilom u Dalmaciji, ograničio ga je na pojedine elemente i spomenike (Spomenici u Dalmaciji u doba hrvatske narodne dinastije i vlast Bizanta na istočnom Jadranu u to doba. Šišićev zbornik. Zagreb 1929; O putovima bizantskih crta u umjetnosti istočnog Jadrana. Starohrvatska prosvjeta, SP, 1958). Sklonost sintezi pokazao je već u raspravi Kulturni spomenici na našem Jadranu (AJS, 1925), u predavanju 1930. u Splitu O slijedu historijsko-umjetničkih perioda u Dalmaciji sa osobitim obzirom na spomenike Splita i Trogira (Obzor, 1931–32) te u sažetu prikazu umjetnosti na istočnom Jadranu od starohrvatskoga do mletačkoga doba (Naš Jadran, 1938. i kao p. o. u Splitu). Vrhunac istraživanja i tumačenja razvojnoga slijeda umjetnosti dosegnuo je knjigom Pregled umjetnosti u Dalmaciji (1952), u kojoj je umjetničku djelatnost Hrvata, od njihova doseljenja do potkraj XVIII. st., rasporedio prema kulturno-povijesnim razdobljima dalmatinske prošlosti. U posljednjoj velikoj sintezi, O djelovanju domaće sredine u umjetnosti hrvatskih krajeva (1963), vrjednovao je umjetnost na našem tlu sagledavajući nastajanje umjetničkih djela u provincijaliziranoj, graničnoj te periferijskoj okolini, koja je pogodna za slobodu stvaranja i stvaralačku sintezu, dugotrajne retardacije i pojavu razdoblja prijelaznih ili miješanih stilova. Kategorijalnim pojmovima granične, provincijalizirane i periferijske umjetnosti K. se »uključuje u tokove opće teorije umjetnosti« (R. Ivančević, 1971–72). Proučavao je istarske spomenike (Afreski hrvatskog majstora u Sv. Mariji kod Berma u Istri. Alma mater Croatica, 1943; O srednjovjekovnoj umjetnosti Istre. HZ, 1949), srednjovjekovnu umjetnost u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji, posebno zagrebačku katedralu (HZ, 1948, 1950; Bulletin JAZU, 1963), te starohrvatsku umjetnost u BiH (Poviest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine, 1. Sarajevo 1942). Objavio članke o euharistiji na spomenicima u Dalmaciji (Svijet, 1930), Kristovoj muci na spomenicima u Splitu (Novo doba, 1931), Božiću u hrvatskoj umjetnosti (Spremnost, 1942–43; Pokret, 1944–45), mostarskom starom mostu (Hrvatski radnik, 1943) i bosanskim srednjovjekovnim stećcima (SP, 1952). Istražujući groblja starohrvatskoga doba, potanko je obradio njihove oblike i predmete, osobito nakit (Starohrvatsko groblje na »Majdanu« kod Solina. VAHD, 1930–34; Iskopine društva »Bihaća« u Mravincima i starohrvatska groblja. Rad JAZU, 1940). Prinos arheologiji dao je i radovima Zlatni nalaz na Trilju nedaleko Sinja (VAHD, 1921), Arheološka istraživanja u Grohotama na Šolti (Novo doba, 1927), Otkriće kraljevskog samostana XI vijeka sv. Mojsija u »Šupljoj crkvi« u Solinu (Split 1931), Glose nekojim pitanjima slavenske arheologije (VHAD, 1952), O reviziji iskopina u Biskupiji kod Knina (SP, 1955). Prikazao je razvoj klasične arheologije u Dalmaciji (Obzor. Spomen-knjiga 1860–1935. Zagreb 1936), razmatrao potrebu za povezivanjem rada arheologâ, povjesničarâ umjetnosti i povjesničarâ u proučavanju ranosrednjovjekovnoga razdoblja sjeverne Hrvatske (HZ, 1952), te probleme hrvatske arheologije i povijesti umjetnosti (AHID, 1959). Povjesničara umjetnosti i povjesničara povezao je već u djelu Dalmacija kroz vjekove (1934, franc. izd. 1933). Zapažena su i njegova djela iz povijesti i epigrafike Tragom hrvatskih kraljeva. O zadnjim iskopinama društva »Bihaća« u okolici Splita i Solina (HR, 1930), Natpis djakona Dobra iz vremena narodne hrvatske dinastije (Split 1931), Uspomene hrvatskih vladara i odličnika u gradu Zadru (Alma mater Croatica, 1944), O nekim pitanjima hrvatske povijesti do XIII st. (HZ, 1960). U skupini kritika O nekim novijim publikacijama o historiji umjetnosti u Dalmaciji (VAHD, 1922) ističe važnost objavljivanja arhivskoga gradiva za povijest umjetnosti, a u Osvrtu na neke novije publikacije i tvrdnje iz područja historije umjetnosti Dalmacije (Peristil, 1954) kritizira metode kojima se dolazi do teza i rezultata. Suautor je knjige o Dioklecijanovoj palači (1927), u kojoj je napisao poglavlje o njezinoj recepciji u povijesti umjetnosti. Konzervatorsko djelovanje započeo je kao pomoćni konzervator F. Bulića, a svoj prvi objavljeni rad posvetio je pitanju odstranjenja zgrade stare biskupije u Dioklecijanovoj palači (VAHD, 1920). Suprotstavio se postavljanju Meštrovićeva spomenika na Peristilu zbog narušavanja estetske ravnoteže (O Grguru Ninskomu i Meštrovićevu spomeniku u Splitu. Split 1929). Zastupao je stvaralačko konzervatorsko stajalište, a napustio borbeno (Anđela Horvat, 1944). Razvijajući Riegl-Dvořákovu teoriju konzervatorstva, utemeljio je znanstveni pristup u proučavanju, valorizaciji i zaštiti nacionalne spomeničke baštine, rješavajući raznovrsna konzervatorska pitanja (Izoliranje tzv. Hrvojeve kule u Splitu. Jugoslovenski istoriski časopis, 1938; O organizaciji konzervatorske službe u NR Hrvatskoj i Stav ranijih stoljeća prema spomenicima prošlosti i jedno konzervatorsko pitanje u Splitu 1685. godine. Zbornik zaštite spomenika kulture. Beograd 1950, 1951). Sprječavao je nagrđivanja i rušenja spomenika i s posebnom pozornošću prilazio konzerviranju dalmatinskih spomeničkih cjelina, a restauriranje je prihvaćao u ograničenom opsegu i uz određene uvjete. U razmatranjima Dvořákove krilatice »konzervirati a ne restaurirati« (Bulletin JAZU, 1965) osvrnuo se na povijest čuvanja spomenika, genezu principa konzervatorstva i metode zaštite spomenika arhitekture, skulpture i slikarstva. Osim navedenoga, radovi su mu objavljeni u periodicima VAHD (1920–25, 1940, 1952, 1954), Bulletin de la Section historique (Bukurešt 1924), SP (1927, 1956), Obzor (1928, 1930–32, 1935–37), Byzantion (Liège 1929), Dubrovnik (1929, 1937), Nova Evropa (1929–30), Novo doba (1929–30, 1932–41), Novosti (1929, 1936), Svijet (1929–34, 1936), Hrvatska straža (1930), HR (1931–34, 1937–40, 1943), Hrvatski list (1932), Hrvatsko kolo (1934, 1952), Hrvatski dnevnik (1936–37), Jadranska straža (1936), Jugoslovenski istoriski časopis (1936–38), Glasnik Primorske banovine (1938–39), Dom i svijet (1939), Hrvatski glasnik (1939), Život s crkvom (1939), Hrvatski narod (1941–44), Jutarnji list (1941), Savremenik (1941), Deutsche Zeitung in Kroatien (1942–45), Hrvatski radnik (1942–43), Neue Ordnung (1942–44), Preporod (1942), Prosvjetni život (1942–43), Spremnost (1942–44), Viestnik Hrvatskoga arheoložkoga družtva (1942–43), Nova Hrvatska (1943–45), Pokret (1944–45), Die Südost-Illustrierte (1945), Arhitektura (1948), Narodni list (1951), Urbanizam i arhitektura (1951), Vjesnik (1951–52), Zgodovinski časopis (Ljubljana 1952–53), Archaeologia Iugoslavica (Beograd 1954–59), PPUD (1954–55, 1959, 1962), Bulletin JAZU (1957, 1959–62), Zbornik za umetnostno zgodovino (Ljubljana 1959), Mogućnosti (1960), Peristil (1960–61), Vijesti muzealaca i konzervatora Hrvatske (1960) te zbornicima Bulićev zbornik (Zagreb—Split 1924), Camilla Lucerna (Graz 1938), Tkalčićev zbornik (Zagreb 1955), Zadar. Zbornik (Zagreb 1964), Zbornik Narodnog muzeja u Beogradu (1964). Surađivao u leksikonu Minerva (1936), Hrvatskoj enciklopediji HIBZ-a (1941, 1945), Našoj domovini, 1 (1943), Enciklopediji Jugoslavije LZ (1955–56, 1959), sve zagrebačka izd., a s M. Baradom uredio Časopis za hrvatsku poviest (1943). Redoviti član JAZU od 1965. i dobitnik Nagrade za životno djelo 1964. God. 1957. posvećen mu je Peristil, a 1986. Starohrvatska prosvjeta te u Zagrebu održan znanstveni skup. Portretirali su ga J. Miše, K. Angeli Radovani i T. Rosandić. Lik mu se nalazi i na poštanskoj marki (serija Znameniti Hrvati, 2006). Njegova ostavština čuva se u Institutu za povijest umjetnosti u Zagrebu. DJELA: Palača cara Dioklecijana u Splitu (suautor F. Bulić). Zagreb 1927. — Iz kolijevke hrvatske prošlosti. Zagreb 1930. — La Dalmatieà travers les âges. Split 1933, Zagreb 19442, 19973 (Dalmacija kroz vjekove u historiji i umjetnosti. Split 1934). — Umjetnost u Dalmaciji. XV. i XVI. vijek. Zagreb 1933. — Bratovština i crkva sv. Križa u Velom Varošu u Splitu (suautor A. Belas). Split 1939. — Eseji i članci. Zagreb 1939. — Živa starina. Pedeset slika iz vremena hrvatskih narodnih vladara. Zagreb 1943. — Baština djedova. Zagreb 1944, 19922. — Pregled umjetnosti u Dalmaciji od doseljenja Hrvata do pada Mletaka. Zagreb 1952. — Andrija Buvina – vratnice splitske katedrale – drveni kor u splitskoj katedrali. Zagreb 1960. — O djelovanju domaće sredine u umjetnosti hrvatskih krajeva. Zagreb 1963, 20012 (Problemi periferijske umjetnosti). — Odabrana djela. Split 1986. — Potpuniji popis radova u: Peristil, 1957, 2, str. 7–18; 1971–72, 14/15, str. 24–36.

Слободијада : епски спјев у десет пјесама владике црногорског Петра II Петровића Његоша Петровић Његош, Петар II, 1813-1851 Издавање и производња - У Новоме Саду : Издање Српске књижаре браће М. Поповића, 1886 225 стр. ; 19 cm Extra retko u ponudi Petar II Petrović Njegoš (1/13. novembar 1813 — 19/31. oktobar 1851) bio je srpski pravoslavni vladika crnogorski i brdski i poglavar Stare Crne Gore i Brda od 1830. do 1851. godine.[1] Jedan je od najvećih srpskih pjesnika i filozofa. Petar II Petrović Njegoš Petar II Petrovic-Njegos.jpg Petar II Petrović Njegoš Datum rođenja 13. novembar 1813. Mesto rođenja Njeguši Crna Gora Datum smrti 31. oktobar 1851. (37 god.) Mesto smrti Cetinje Crna Gora Mitropolit cetinjski Godine (1833—1851) Prethodnik Petar I Petrović Njegoš Naslednik Nikanor Ivanović (kao mitropolit) Danilo Petrović (kao vladar Crne Gore) Arhimandrit Godine (1831—1833) Grb Petrovića Vladike Njegoša.png Njegoš je ostao upamćen kao veoma harizmatična i markantna ličnost srpske istorije, i takođe kao duboko prosvetljena misaona figura, o čemu svedoče njegovi romani. Rođen je u selu Njeguši, blizu Cetinja, kao Radoje „Rade” Tomov Petrović, a obrazovao se u nekoliko manastira u Crnoj Gori i postao je duhovni i svjetovni vođa Crne Gore nakon smrti svog strica Petra I. Pošto je uklonio sve početne unutrašnje protivnike svojoj vladavini, skoncentrisao se na ujedinjavanje crnogorskih plemena i uspostavljanje centralizovane države. Uveo je redovne poreze i niz novih zakona da zamijene one koje su njegovi prethodnici uveli mnogo prije njega. Uvođenje poreza se pokazalo vrlo nepopularnim među crnogorskim plemenima i zbog toga je tokom njegove vladavine izbilo nekoliko buna. Njegoševa vladavina je takođe obilježena stalnim političkim i vojnim sukobom sa Osmanskim carstvom i njegovim pokušajima da proširi teritoriju Crne Gore uz dobijanje bezuslovnog priznanja od Visoke porte. Zalagao se za oslobođenje i ujedinjenje svih Srba i bio je spreman da se odrekne svojih svjetovnih vlasti zarad ujedinjenja sa Srbijom. Njegoš je poštovan kao pjesnik i filozof, a najpoznatiji je po svojoj epskoj poemi „Gorski vijenac“, koja se smatra za remek-djelo srpske i južnoslovenske književnosti. Druga njegova važna djela su „Luča mikrokozma“, „Ogledalo srpsko“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Kao izraziti srpski rodoljub, Njegoš u svojim književnim radovima skoro 200 puta spominje Srbe i Srpstvo.[2] Sahranjen je u maloj kapeli na Lovćenu, koju su srušili Austrougari u Prvom svjetskom ratu. Njegovi ostaci su premješteni u Cetinjski manastir, a potom u obnovljenu kapelu 1925. godine. Kapela je uz podršku jugoslovenske vlade 1974. zamenjena Meštrovićevim mauzolejom. Petar II Petrović Njegoš je na nivou Mitropolije Crnogorsko-primorske kanonizovan, i uveden u red svetitelja kao Sveti Mitropolit Petar Drugi Lovćenski Tajnovidac. Na nivou Mitropolije crnogorsko-primorske, 19. maj je ustanovljen kao datum praznovanja Svetog Mitropolita Petra Drugi Lovćenskog Tajnovidca kao svetitelja. Biografija Rodoslovlje Petra II Petrovića Njegoša Porijeklo i djetinjstvo Prema predanjima i mnogim istraživačima koji su se bavili genezom njeguških Petrovića (Jovan Erdeljanović, Pavle Rovinski itd), prema sjećanjima najstarijih Petrovića kao i samog crnogorskog vladike Petra II Petrovića Njegoša, oni vode porijeklo iz centralne Bosne, iz okoline Travnika (ili Zenice). Pokrenuti su iz ovih krajeva 1463. godine padom Bosne pod Turke. Jedno vrijeme su se zadržali na nevesinjskoj visoravni, a uskoro su se i odatle povukli prema Crnoj Gori.[3][4] Po Kovijanić Risti, u knjizi „ Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima“, (knjiga II)- kotorski notarski spisi, zabilježeno je da je predak Petrovića, Herak Heraković, 1441. godine bio nastanjen u Drobnjaku. Još 1399. godine u Drobnjaku se spominje i Herakov djed, Đurađ Bogutović.[5] Samo ime plemena ili kraja ne podrazumijeva da su i kasniji pripadnici određenog plemena ili kraja oduvijek živjeli na toj teritoriji, pogotovo što se zna da su mnogi od tih krajeva, prije turskog osvajanja, u srednjem vijeku bili samo povremeno naseljeni katuni. Dva su velika talasa naseljavanja u Crnu Goru nakon turskih osvajanja, iz Bosne i sa sjevera današnje Makedonije.[6] Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se 1813. godine `kraj ognjišta`[7] na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković, iz sela Prorokovića. Na 450 strani sabranih Njegoševih pisama u knjizi I iz 1951. godine piše: „ Njegoš je na krštenju dobio ime Rafael, ali se zvao Radivoj, a najradije su ga zvali Rade.[4] ” Po Vuku Karadžiću njegovo kršteno ime bilo je `Radoje`. U narodu je ostalo vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom — Petar i prezimenom — Petrović: vladika Petar Petrović. Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo kao vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali. Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš. Rade je proveo djetinjstvo u Njegušima. Vladika Petar I, njegov stric, uzeo ga je k sebi 1825. u Cetinjski manastir da ga školuje monah Misail Cvetković Bajkuš i vladičin sekretar Jakov Cek. Tu je Rade napisao svoje prve pjesme da zabavlja lokalne glavare i sveštenike. Sredinom te godine, Rade je bio poslat u manastir Toplu kod Herceg Novog, gdje mu je starješina manastira Josip Tropović predavao italijanski, matematiku, crkveno pjevanje, psaltir i druge predmete. Njegoš je često posjećivao službe u obližnjem manastiru Savina. U Topli je ostao do kraja 1826. kada se vratio na Cetinje. Izbor za nasljednika Posljednje godine života vladike Petra I obilježene su njegovim sve gorim zdravljem i stalnom nemogućnošću da sebi nađe naslednika. Zvanje crnogorske vladike je tradicionalno bilo u posjedu porodice Petrović, i ono je prelazilo sa strica na nećaka, pošto se od vladike zahtijevalo da bude neženja.[8] Petrov prvi izbor je bio Mitar Petrović, sin njegovog najstarijeg brata Stjepana. Mitar je umro nakon nekoliko godina i Petar I je bio primoran da pronađe drugog nasljednika. Svoju pažnju je usmjerio na Đorđija Savova Petrovića, sina svog drugog brata. Pošto je Đorđije bio nepismen, Petar I ga poslao u Sankt Peterburg da pohađa školu. Tamo je Đorđije shvatio da mu se više sviđa život u Rusiji nego u Crnoj Gori. Svom stricu je 1828. poslao pismo u kom ga je obavijestio da želi da se prijavi u rusku carsku vojsku i zatražio da bude oslobođen nasleđivanja. Petar je 1829. obavijestio Jeremiju Gagića, ruskog vicekonzula u Dubrovniku i ruskoj vezi sa Crnom Gorom da Đorđije ima njegovu dozvolu da stupi u rusku vojsku, čime je lišen vladičanskog trona.[9] Izbor je pao na mladog Rada, pa ga je vladika Petar za svog nasljednika proglasio 20. januara 1827.[10] Kako Rade nije imao formalno obrazovanje, vladika Petar je želio da ga pošalje u Rusiju, ali nije imao novca da plati školovanje, pa ga je sam učio italijanski, ruski, njemački, engleski i francuski. Takođe mu je omogućio pristup njegovoj bogatoj biblioteci. Poslije mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića Sarajliju. Sarajlija mu je predavao istoriju, književnost i filozofiju. Prije svoje smrti, ostareli vladika je izdiktirao svoju posljednju želju Simi Milutinoviću Sarajliji. Vladika je imenovao Radeta za svog nasljednika i prenio na njega sve svoje duhovne i svjetovne ovlasti.[11] Vladičina poslednja želja je takođe proklinjala svakog ko bi žrtvovao tradicionalne crnogorske veze sa Rusijom u zamjenu za bolje odnose sa Austrijom.[12] Protivnici porodice Petrović su tvrdili da je Milutinović falsifikovao taj dokument kao bi Rade postao vladika, a kao dokaz su isticali njihovo blisko prijateljstvo. Slamanje opozicije Petar II Petrović Njegoš kao vladika[13] Poslije stričeve smrti, 1830, Njegoš je primio upravu nad Crnom Gorom. Petar I je u testamentu odredio Rada za svog nasljednika. Međutim, to pravo je osporavao guvernadur Vukolaj Radonjić, koji je smatrao da on treba da bude jedini vladar Crne Gore. Isto kao što se vladika birao iz porodice Petrovića, tako je po tradiciji titula guvernadura pripadala porodici Radonjić. Iako titula guvernadura nije bila nikada precizirana, Radonjićeve pristalice su smatrale da je po značaju jednaka tituli vladike.[8] Vukolaj Radonjić je pokušao da istakne prvenstvo svog zvanja u svjetovnim pitanjima, ali nije uspio da stekne podršku glavara. Radonjić je tajno održavao veze sa Austrijom. Kada je to otkriveno, crnogorski glavari su osudili Radonjića na smrt, ali je Petar II preinačio kaznu u progonstvo i ukidanje zvanja guvernadurstva u Crnoj Gori. Njegoš je već prvih godina vladavine počeo ozbiljno da radi na jačanju državne vlasti. Najprije je, uz podršku većine glavara u novembru 1830. godine donio odluku o ukidanju guvernadurskog zvanja. Početkom 1831. godine, primio je monaški postrig, uzevši ime Petar, u spomen na strica, pokojnog vladiku Petra. Za jerođakona i jeromonaha rukopoložio ga je raško-prizrenski mitropolit Ananije (1830—1836), koji je mladog Petra potom proizveo i u zvanje arhimandrita.[14] Time je Njegošev položaj bio znatno ojačan, iako još uvek nije bio zavladičen. Ovo veoma važno pitanje nije moglo biti riješeno odmah. Sticajem okolnosti, u Crnu Goru je tokom naredne, 1832. godine, doputovao užički episkop Nikifor Maksimović (1831—1853) koji je znatno pomogao Njegošu u vršenju crkvenih poslova, pošto je kao vladika bio u prilici da po Njegoševom nalogu rukopolaže nove sveštenike.[15] Međutim, to je bilo samo privremeno rješenje, koje je trajalo do naredne godine, kada je konačno riješeno i pitanje o Njegoševom vladičanskom zvanju. Uspostavljanje Praviteljstvujuščeg senata Detaljnije: Praviteljstvujušči senat crnogorski i brdski Cetinjski manastir Početak Njegoševe vladavine obilježen je oživljavanjem tradicionalnog saveza Crne Gore sa Rusijom. Odnosi između dvije države su bili motivisani potrebom Crne Gore da ima moćnog saveznika koji bi mogao da pruži političku i finansijsku podršku njihovoj slaboj državi i ruskom željom da iskoristi strateški položaj Crne Gore u geopolitičkoj bici sa Austrijom. Srpski pravoslavni manastir na Cetinju i institucija vladike su preživjeli vijekove zahvaljujući ruskoj podršci, ali posljednje godine vladavine Petra I su obilježene zahlađenjem rusko-crnogorskih odnosa. Pošto je protjerao Radonjiće, Njegoš je 1832. ukinuo zvanje guvernadura. Ovaj potez mu nije donio nikakve nove moći, pošto je Rusija insistirala na osnivanju na Praviteljstvujuščeg senata crnogorskog i brdskog, čija je svrha bila da ograniči i reguliše moći vladike. Kao i slučaju Praviteljstvujuščeg sovjeta u ustaničkoj Srbiji, većinu članova senate su izabrali Rusi zbog njihovih političkih stavova koji su često više odgovarali Sankt Peterburgu nego Beču. Stvoren da zamjeni Kuluk koji je obrazovao Petar I 1798, Senat je uspostavio Ivan Vukotić, crnogorski diplomata u službi Rusije. Njega je Rusija poslala na Cetinje 1831. zajedno sa njegovim nećakom Matijom Vučićevićem. Njih dvojica su poticali iz Zetske ravnice koju su u to doba držali Turci i veliki deo svog života su živili u Rusiji. Dat im je zadatak da uspostave jaku centralnu vlast koja bi mogla kontrolisati brojna crnogorska plemena. Vukotići su bili prilično bogati, pošto su naslijedili velike količine novca od jednog plemića i imali su iskustvo podoficira u ruskoj vojsci. Vukotića i Vučićevića je pratio Dimitrije Milaković, poliglota rodom iz Dubrovnika koji je studirao filozofiju u Beču. Milaković će kasnije postati Njegošev lični sekretar, zamjenivši na tom mjestu Milutinovića.[16][17][18][19] Osim što je morao da vodi računa o ruskom miješanju u unutrašnju politiku, Njegoš se suočio sa drugim ograničenjima svoje vlasti. Nije imao vojsku, miliciju ili policiju koju bi sprovodili njegovu vlast na teritoriji koju je nominalno kontrolisao i morao je da se oslanja na ratnike iz svog bratstva zarad zaštite. Plemena na obodu Crne Gore su često ili odbijala da ga slušaju ili su sklapali saveze sa njegovim protivnicima. Pljačkaški pohodi, koji su zalazili duboko u osmansku Hercegovinu, su se dešavali često i oni su se pokazali važnim za ekonomski opstanak regiona. Iako su takvi upadi normalno prouzrokovali oštar odgovor Turaka, Njegoš je bio nemoćan da ih zaustavi.[8] Obrazovanje Praviteljstvujuščeg senata je uvelo neki vid reda u Crnogorsku politiku. Vukotić je proglašen za predsjednika Senata, a Vučićević je postao njegov potpredsjednik. Senat je ukupno bio sačinjen od dvanaest osoba koji su dobijali godišnju platu od 40 talira. Imao je zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast i bio je prva državna institucija u modernoj istoriji Crne Gore. Mogućnost bilo kakve ozbiljne opozicije obrazovanju Senata je bila uklonjena imenovanjem važnih glavara i drugih istaknutih građana za senatore. Sam Njegoš nije bio član Senata, kojim su prvih godina njegovog postojanja dominirali Vukotić i Vučićević. Odluke Senata je sprovodila milicijsko-policijska organizacija nazvana Gvardija. Ona je imala regionalne predstavnike širom plemenskih teritorija, a sjedište joj je bilo u Rijeci Crnojevića. Svi njeni viši zapovjednici su nazivani kapetani i bili su birani među najistaknutijim ljudima iz bratstava. Početni broj pripadnika Gvardije je bio 150, ali je kasnije taj broj narastao na 420. Ruske subvencije su osigurale da svi njeni pripadnici dobiju plate bez kašnjenja. Centralna vlast je dalje ojačana uvećanjem broja perjanika, vladičine lične garde.[20][18][17][21][22] Bitka za Podgoricu i prvi pokušaji oporezivanja Top „zelenko” koji se nalazi u Biljardi. Crnogorci su ga donijeli na Cetinje sa Žabljaka Crnojevića. Njegoš je naredio da se na njemu urežu stihovi: „Crnogorci kad ono viteški, Žabljak tvrdi turski poharaše; Onda mene starca zarobiše, Na Cetinje srbsko dovukoše Mjeseca marta 10.1835.” Devetnaestogodišnji Njegoš je 1832. naredio napad na muslimanska plemena iz Podgorice, koja su pomagala Turcima da uguše pobune u Bosni i susjednoj Albaniji. Kao i prije kada su vladika i guvernadur zajedno vodili crnogorske ratnike u bitku, Njegošu su se pridružili Vukotić i njegovi ljudi. Crnogorcima su takođe pomagali pobunjeni Hoti iz sjeverne Albanije. Ipak, Njegoš i njegova vojska su i dalje bili u zaostatku, pošto nisu imali jasnu strategiju kako da se bore protiv Turaka i nisu očekivali da će Turci dovesti konjicu na bojište. Crnogorski gerilski pristup ratovanju nije pogodovao zauzimanju grada kao što je Podgorica, čiji su visoke zidine učinili je neprobojnom za napade iz obližnje ravnice. Pokretanjem napada Njegoš je takođe rizikovao pogoršanje odnosa sa Rusima, koji su u to vrijeme bili u savezu sa Turcima. Crnogorci si bili nadjačani i primorani na povlačenje, povevši sa sobom mnoge ranjene. Za Njegoša je poraz postao stalni razlog za kajanje. Veliki vezir Rešid Mehmed-paša je iskoristio priliku i kao odmazdu za napad, napao je niz crnogorskih varoši i sela, nabijajući na kolac i vešajući sve Crnogorce koje je zarobio. Kasniji politički pritisak Rusije je odvratio Njegoša od traženja osvete.[23][24] Kao odgovor na poraz kod Podgorice, Crnogorci su obrazovali savez sa okolnim muslimanskim plemenima koja su bila neprijateljski nastrojena prema Porti. Takvim potezom Njegoš je rizikovao dalje udaljavanje od Rusije, na čiju su se pomoć Crnogorci očajnički oslanjali. Da bi neutralisao sumnje da Crna Gora djeluje protiv ruskih interesa, održavao je bliske odnose sa vice-konzulom Grujićem, koji je savjetovao cara da je Njegoš bio zavisan od Rusa kao i uvijek.[25][26]. U jednom od svojih pisama Grujiću, Njegoš je zabilježio da je posljednji savjet koji mu je dao Petar I prije svoje smrti bilo da se „moli Bogu i drži Rusije“.[27][18]. Vukotić je 1833. uveo redovno oporezivanje. Isto kao i Vukotić, i Grujić i Njegoš su shvatili da bez oporezivanja Crna Gora nema šanse da funkcioniše kao centralizovana država, a još manje da osnuje nezavisnu vojsku ili preživi bez oslanjanja na pljačku ili rusku pomoć.[26] Iako su porezi bili mali, plemena su se oštro suprotstavljala novim zakonima, koji nikada nisu uspjeli da donesu više prihoda nego sredstva dobijena od ruske pomoći.[22] Mnogi glavari su odbijali da uvedu poreze svojim plemenima, a čak su izazivali Njegoša da dođe i sam ih prikupi.[28] Putovanje u Sankt Peterburg i posvećenje za vladiku Na narodnom zboru 23. maja 1833. odlučeno je da Njegoš pođe u Rusiju, u Sankt Peterburg kako bi ga tamo zavladičili i kako bi izneo molbe za pomoć Rusije Crnoj Gori. Na put je krenuo 3. juna, prilikom čega je boravio u Kotoru, Trstu, Beču i u istočnoj Poljskoj. U Petrograd je stigao 20. jula. U crkvi Kazanski sabor, 6. avgusta, rukopoložen je za arhijereja, u prisustvu cara Nikolaja I i svih članova Sinoda.[4] Petar II se susretao sa istim problemima kao i njegov prethodnik, koji su ograničavali njegovu vlast. Nije imao svoju vojsku ni policiju, već je morao koristiti pratnju koju mu je pružala porodica ili njegovo pleme. Najveći problem su bila plemena na obodima Crne Gore, koja ga često nisu slušala ili su se pridruživala njegovim neprijateljima. U svim plemenima je postojao stalni otpor njegovoj vlasti. Nije mogao da kontroliše njihove pljačkaške pohode na tursku teritoriju.[8] Pomoću ruske vlade, ustanovio je tri nove institucije državne vlasti. Najprije je donesena odluka o osnivanju Senata, potom Gvardije koja je brojala 156 ljudi, a nakon Senata i Gvardije, ustanovljena je i institucija perjanika, koji su bili oružana pratnja vladara i izvršioci odluka Senata. Njegova slika iz 1833. godine, kada je posvećen za vladiku, čuva se u manastiru Kaleniću.[29] Kanonizacija Petra I, pobuna zbog poreza i bitka na Grahovu Godine 1837. donesena je odluka o obaveznom plaćanju poreza. Njegoš je bio i vjerski i svjetovni poglavar srpskog naroda u Crnoj Gori, u kojoj je bila jaka nacionalna svijest i patrijarhalni moral, ali u kojoj je vladala domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta. Kad je došao na vlast, odmah je počeo da uvodi red i modernizuje društvo i državu. Podizao je škole, osnivao sudove, pravio puteve, uzimao postupno svu vlast u svoje ruke i uveo porez. U jednoj kulturno zaostaloj sredini to je išlo teško i to je moralo boljeti ovog velikoga rodoljuba, koji je svom dušom bio predan narodu. „Ja sam vladar među varvarima, a varvarin među vladarima“, pisao je on. Drugo putovanje u Sankt Peterburg Na četvrto putovanje u Beč Njegoš je otputovao u septembru 1846. godine, ostavivši brata Pera, predsjednika Senata, zaduženog za zemlju. Na putu za Beč kupio je žito u Trstu da bi ga poslao svojim gladnim zemljacima. To je žito plaćao prodajom dijamantskog prstena koji je 1841. godine dobio od austrijskog cara u znak priznanja austrijsko-crnogorske granice. Međutim, bilo je potrebno više od mjesec dana da žito stigne do Crne Gore. U januaru 1847. Njegoš je od Pera dobio izvještaje da njegovi „ljudi rade bilo šta da bi preživjeli`.[30] Jedan dokument iz arhive u Trstu govori o tome da je vladika di Montenegro priveden i saslušan zbog prodaje skupocjenog nakita. To je bilo sušne 1847, kada je za kupovinu žita prodao odlikovanje dobijeno od Meterniha.[traži se izvor] Još jedanput je išao, zbog državnih poslova, u Petrograd i dva puta u Beč. Putovao je i po Italiji u cilju razgledanja umjetničkih spomenika, ali i radi liječenja. Vijesti o porazu na Grahovu su uskoro stigle do Sankt Peterburga, i zajedno sa optužbama za nenamjensko trošenje novca, zacementirali su Njegoševu reputaciju među Rusima kao agresivnog provokatora. Njegoš je odmah zatražio dozvolu od glavara da otputuje u Sankt Peterburg i objasni svoje postupke pred carem, pošto je Crnoj Gori sve više očajnički bila potrebna ruska finansijska i politička pomoć. Glavari su dali Njegošu svoj pristanak i krenuo je u Beč, prije nego što je uopšte dobio odgovor od Rusa na svoj prvi zahtjev. Bio je primoran da odsjedne u Beču nekoliko nedjelja, dok je car razmatrao da li da ga primi u posjetu. U Beču je više vremena provodio sa Vukom Karadžićem, koji se tek bio vratio sa svog proučavanja slovenskih lingvističkih osobina u Crnoj Gori i bio je u procesu pisanja etnografske studije na njemačkom jeziku Crna Gora i Crnogorci. Njegoševi susreti sa Karadžićem privukli su pažnju austrijskog kancelara Klemensa fon Meterniha, čije nepovjerenje prema Njegoševu je bilo pojačanom zahtjevom mladog vladike za vizu zarad puta u Francusku, koja je tada smatrana kolijevkom radikalnih ideja. Meternih se pobrinuo da ovaj zahtjev bude odbijen. U pismu jednom svom podređenom, Meternih je zapisao da se Njegoš „duhovno i fizički razvio“. Napisao je da Njegoš pokazuje „malo poštovanja za principe religije i monarhije, da ne vjeruje čvrsto u njih i da je pod uticajem liberalnih i revolucionarnih ideja“. Svoju poruku je završio napomenom da austrijski agenti moraju pažljivo da motre Njegoša u zemlji i u inostranstvu.[31] Car Nikolaj je 1837. dozvolio Njegošu da posjeti Sankt Peterburg, baš kada je teška glad pogodila Crnu Goru. Njegoš je odmah osjetio da će njegova posjeta ruskoj prijestonici biti drugačija od prve. Nije toplo dočekan kao 1833. i Rusi su iskoristili ovu priliku da ga kritikuju za njegovo „nekaluđersko“ ponašanje, naročito na to što je Njegoš uživao da bude u društvu žena.[32] Uprkos ovome, Rusija je uvećala svoje godišnje subvencije i obezbijedila pšenicu za stanovnike Crne Gore ugrožene glađu. Iako je crnogorska zavisnost od Rusije često donosila siromašnoj državici očajnički neophodna sredstva, ona je geopolitički bila katastrofalna za Crnogorce, jer su i Osmansko carstvo i Austrija vjerovali da će izlaz Crne Gore na Jadransko more de fakto predstavljati ruski proboj u Sredozemno more zbog prirode rusko-crnogorskih odnosa.[22] Pokušaji modernizacije Onovremena ilustracija Tabije, kamene kule blizu Cetinja gde su glave obezglavljenih turskih vojnika nabijane na koplje i javno izlagane. Njegoš je ostao u Sankt Peterbugu manje od mjesec dana. Iz grada ga je ispratio ruski potpukovnik Jakov Ozereckovski, koji se vratio na Cetinje sa crnogorskim izaslanstvom da lično u carevo ime nagleda razvitak Crne Gore.[33] Njegoševa posjeta Rusiji ga je ohrabrila na dalje pokušaje modernizacije. Brojnost perjanika i gvardijana je značajno uvećana, a Crnogorci uhvaćeni u borbama ili vođenju pljačkaških pohoda na turske pogranične gradove su oštrije kažnjavani.[34] Njegoš je osnovao dvije fabrike baruta u Rijeci Crnojevića i naredio da se sagrade brojni putevi i bunari.[28] Promovisao je pansrpski identitet među svojim narodom, ubijedivši Crnogorce da pokažu solidarnost sa Srbijom i prestanu da nose fes, koji su širom Balkana nosili i muslimani i nemuslimani. Razlog zašto je nošenje fesa dugo zadržano kao dio crnogorske narodne nošnje je bilo rasprostranjeno vjerovanje da je fes prvobitno srpska kapa koju su Turci kasnije prihvatili. Umjesto toga Njegoš je predložio da se usvoji tradicionalna okrugla kapa koja se često nosila u kotorskoj regiji. Takođe je ustanovio Obilića medalju, koja je postala najviše crnogorsko vojno odlikovanje sve do ujedinjenja Crne Gore sa Srbijom 1918.[35] U skladu sa svojim težnjama prema sekularizaciji, Njegoš je insistirao da mu se obraćaju kao gospodaru, a ne kao vladici.[36] Godine 1838, ugostio je saksonskog kralja Fridriha Augusta II, posvećenog prirodnjaka koji je došao u Crnu Goru da proučava raznovrsnu floru Crne Gore. Kralj je odsjeo u Cetinjskom manastiru, a Njegoš je bio prisiljen da ide iz sobe u sobu da bi mu udovoljio. Iziritiran ovim stanjem i nezadovoljan izvještajima njemačke štampe koja je opisivala Crnu Goru kao zaostalu, Njegoš je naredio izgradnju svetovnog zdanja koje će mu služiti i kao lična rezidencija i kao sjedište države. Ovo zdanje je projektovao Ozereckovski. Zdanje je bilo dugačko kameno zdanje sa dva sprata i 25 prostorija, izgrađeno iza ojačanog zida i okruženo odbrambenim kulama sa sve četiri strane. Nalazilo se odmah sjeveroistočno od Cetinjskog manastira, a sa istočne strane je bilo okrenuto prema Carigradu. Rezidencija je nazvana Biljarda, po glavnoj sobi na drugom spratu u kojoj se nalazio sto za bilijar koji je Njegoš prenio sa jadranske obale na leđima desetak jakih ljudi. Biljarda se nalazila u vidokrugu nedovršene kamene kule koja je trebalo da brani manastir od topovske vatre i čija je izgradnja počela pet godina ranije. Kada je Njegoš shvatio da je njen položaj nepodesan za jednu tvrđavu, naredio je da se prekine njena izgradnja i ona je pretvorena u kulu gde su glave obezglavljenih turskih vojnika nabijana na koplja i izlagana. Prethodno su turske glave nabijane izvan manastirskih zidina. Kula je nazvana Tabija, po turskoj citadeli u Mostaru koju je sagradi Ali-paša, gdje su u svakom trenutku stojale odsječene glave četvorice ili petorice Srba.[37] Zavjera za ubistvo Smail-age Čengića Doprinos Smail-age Čengića turskoj pobjedi na Grahovu je bila toliko velika, da mu je Porta podarila vlastiti čitluk koji se prostirao od Gacka do Kolašina i bio veći od cijele tadašnje Crne Gore. Dobitak posjeda je sa zebnjom primljen među okolnim turskim begovima, koji su se plašili da će njegov uspon ugroziti njihov uticaj na vlast. Srpski knez Miloš Obrenović je 1839. poslao pismo Ali-paši Rizvanbegoviću u kom ga je obavijestio da će Smail-aga praviti plan sa Portom da ga ukloni sa mjesta hercegovačkog vezira. Ali-paša je odmah pisao Njegošu, tražeći da organizuju Čengićevo ubistvo. Smatrao je da bi Njegoš, koji je smatrao Čengića lično odgovornim za masakr na Grahovu, žarko željeti priliku da osveti svoje rođake. Ali-paša je takođe smatrao da će, dopuštajući Crnogorcima da ubiju ambicioznog hercegovačkog bega, on otkloniti sumnju sa sebe, jer su Crnogorci imali više nego dovoljno razloga da ubiju Smail-agu Čengića. Njegoš je sredinom 1839. počeo prepisku sa Smail-agom. Njegova pisma su uvjerila Čengića da mu je oprošteno za ubistva, a trebalo je da ga uvjere i u njegovu bezbjednost.[38] Između 1836. i 1840. odnosi između Smail-age i hrišćanskih stanovnika njegovog posjeda su se pogoršali. Sin Smail-age, Rustem-beg, je bio alkoholičar i često je silovao žene iz plemena Drobnjaka i Pivljana dok se zaustavljao u njihovim selima da prikuplja porez. Bijesni, Drobnjaci su zatražili od Njegoša pomoć da ubiju Rustem-bega. Njegoš je smatrao da bi ubistvo Rustem-bega bilo rizično jer bi se razljutio Smail-agu, koji bi želio da se osveti Njegošu, kao i Drobnjacima i Pivljanima. Umjesto toga, ubijedio je plemena da ubiju samog Smail-agu, kao i njegove najbliže saradnike, poslije čega bi Rustem-beg bio nezaštićen i bespomoćan da osveti očevu smrt. Početkom septembra 1840. neki Drobnjaci su se pobunili i odbili su da plaćaju porez Smail-aginom sinu, i umjesto toga izazvali Smail-agu da dođe u njihova sela i sam prikupi porez. Smail-aga je organizovao zaprežnu kolonu do Drobnjaka i ulogorio se u Mljetičku, zaseoku iz kog se pružao pogled na Nikšić. Smail-aga i njegova pratnja su 23. septembra upali u zasjedu oko 300-400 Drobnjaka koje su predvodili Novica Cerović, Đoko Malović i Šujo Karadžić. Smail-aga je pokušao da pobjegne, ali je otkrio da je jedan špijun zavezao sve konje. Opkolili su ga u šatoru i ubili. Još oko 40 Turaka je ubijeno u zasjedi. Mrtvom Smail-agi je Mirko Aleksić sjekirom odsjekao glavu. Cerović je smjestio glavu u kožnu torbu i odnio ju je Njegošu na Cetinje. Njegoš je bio oduševljen ishodom zavjere i nagradio Cerovića zvanjem senatora.[38] Ubistvo Smail-age je pokrenulo niz okršaja u kojima su poginuli brojni Crnogorci i Turci. Vođen željom da prikrije svoju ulogu u ubistvu, Ali-paša se pretvarao da je bijesan i naredio je napad na Drobnjake. Više od 70 drobnjačkih ratnika je ubijeno, na desetine kuća je spaljeno, izvori su zatrovani, a nekoliko žena je silovano. U isto vrijeme, Ali-paša je želio da osigura svoj položaj uklanjajući bilo koji razlog za intervenciju Porte. Obratio se Njegošu i izrazio želju da vodi pregovore o miru. Njegoš je bio u dilemi: znao je da neuspjeh da se osvete Drobnjaci predstavljao rizik da se od njega udalji značajni dio njegovih zemljaka. U isto vrijeme, shvatio je da bi ti pregovori mogli da uvećaju teritoriju Crne Gore i donesu diplomatsko priznanje Austrije i Osmanskog carstva, koje je željelo mir i okončanje stalnih okršaja na crnogorsko-turskoj granici. Njegoš i Ali-paša su se 1842. sreli u Dubrovniku da pregovaraju o miru. Njih dvojica su potpisali mir u prisustvo austrijskih i ruskih predstavnika. Kada su dvojica vođa izašli iz palate u kojoj su vođeni pregovori, Ali-paša je izvadio torbu punu zlatnika i počeo da ih baca u vazduh. Okupljeni Crnogorci, među kojima i nekoliko crnogorskih glavara, su pojurili da skupe što je više moguće zlatnika. Ali-paša je time zapravo pokazao crnogorsko siromaštvo pred Austrijancima i Rusima i tako osramotio Njegoša.[39] Napad Osman-paše Skopljaka Ostrvo Vranjina Skadarski vezir Osman-paša Skopljak je bio izuzetan političar i vojskovođa. Uprkos svom srpskom porijeklu, mrzio je Crnu Goru, a naročito Njegoša. Osman-paša je bio zet Smail-age Čengića i krivio je Crnogorce za Čengićevu strašnu smrt. Takođe je želio da prati stope svog oca Sulejman-paše Skopljaka, koji je igrao značajnu ulogu u slamanju Prvog srpskog ustanka 1813. Osman-paša je 1843. napao južni dio Crne Gore i brzo zauzeo strateški važna ostrva Vranjinu i Lesendro u Skadarskom jezeru. Zauzimanje ovih ostrva je učinilo skoro nemogućim trgovinu Crnogoraca sa Podgoricom i Skadrom. Porta je osjetila mogućnost da umiri Crnu Goru, pa je ponudila Njegošu da ga prizna za svetovnog vladara Crne Gore, ako on prizna suverenitet Porte nad svojom zemljom. Njegoš je odbio i pokušao je da silom vrati ostrva. Crnogorci nisu imali artiljeriju vrijednu pomena, pa se svaki pokušaj zauzimanja ostrva završavao neuspjehom. Njegoš je pokušao da stekne stranu pomoć, naročito od Rusije ili Francuske. Na Njegoševo iznenađenje, Rusi nisu bili zainteresovani da se umješaju u spor. Francuzi, iako su podržavali Crnogorce, nisu intervenisali. Ujedinjeno Kraljevstvo, kao i uvijek prije izbora Vilijama Gledstona za premijera, stalo je na stranu Turaka. Kada je Njegoš pokušao da sagradi brodove da povrati ostrva, Austrijanci su intervenisali da spriječe njegovu namjeru, a kasnije su odbili da isporuče municiju potrebnu da bi se izvršio protivnapad.[40] Velika suša je pogodila Crnu Goru krajem 1846, a pratila ju je katastrofalna glad 1847. Osman-paša je iskoristio crnogorsku nevolju i obećao nekim crnogorskim glavarima velike količine pšenice ako se pobune protiv Petrovića. Njegoš je zatečen nespreman, pošto je veći dio kraja 1846. proveo u Beču gdje je nadgledao štampanje svoje poeme Gorski vijenac. Vođe pobune bili su Markiša Plamenac, kapetan perjanika u Crmnici i Todor Božović, senator iz plemena Pipera. Plamenac je ranije bio jedan od Njegoševih najbližih saradnika. Prema predanju, planirao je da postane pripadnik bratstva Petrovića oženivši kćerku Njegoševog brata Pera, tako uvećavajući svoju moć i ugled. Kada je Pero udao svoju kćer za Plamenčevog rođaka, sina sveštenika Jovana Plamenca, nekada odani kapetan je promjenio stranu i postao agent Osman-paše. Plamenac je 26. marta 1847. poveo grupu pobunjenika u napad na donju Crmincu zajedno za Turcima. Na Njegoševu sreću, neki članovi Plamenčevog plemena su ostali vjerni Petrovićima. Nakon dvije nedelje, vojska od oko 2000 Petrovića, Plamenaca i pripadnika katunskog plemena je istjerala Turke iz Crmnice. Plamenac je pobjegao iz Crne Gore i utočište potražio kod skadarskog vezira, ubijedivši ga da podigne tursko utvrđenje na ostrvu Grmožur da drži na oku Njegoševe snage. Njegoš je uzvratio sagradivši odbrambenu kulu koja je nadgledala Skadarsko jezero.[41] Pošto nije mogao vojnički da porazi Turke, Njegoš se usredsrijedio na uklanjanje onih koji su izdali njega i njegovo bratstvo. Nekoliko nedjelja po gušenju bune, obavijestio je Božovića da mu je oprostio i dao mu riječ da neće povrijediti ni njega ni dvojicu njegove braće ako se vrate na Cetinje. Dvije strane su se dogovorile da se sretnu u jednom selu izvan Cetinja. Umjesto da ode na susret sa Božovićima, Njegoš je poslao nekoliko pomoćnika da se u njegovo ime nađu sa Božovićima. Božovići su uhapšeni i strijeljani. Njihova tijela su javnom izložena kao upozorenje protiv neke buduće neposlušnosti. Početkom novembra, Plamenca je ubio neki Crnogorac na turskoj teritoriji. Turci su uhvatili ubicu i objesili ga u Skadru. Njegoš je tog Crnogorca posmrtno odlikovao medaljom Obilića. Osman-paša je ubrzo pokrenuo drugu bunu. Ona je takođe ugušena, a Njegoš je naredio da se svi pobunjenici strijeljaju.[42] Potom je poslao ubicu u Skadar u neuspješni pokušaj da se ubije Osman-paša, koji je takođe poslao nekoliko svojih ubica da ubiju Njegoša, koji je preživio nekoliko pokušaja trovanja i podmetanja eksploziva ispod svog štaba. Do 1848. pat-pozicija je dovela do popuštanja tenzija kako se stanje na južnoj granici Crne Gore stabilizovalo.[43] Posljednje godine i smrt Portret koji je uslikao Anastas Jovanović u Beču u ljeto 1851. je jedina poznata fotografija Njegoša. Do 1849. Njegoš je počeo neprekidno da kašlje i uskoro je ljekar iz Kotora otkrio da boluje od tuberkuloze. Do početka 1850. bilo je jasno da je njegovo stanje teško. Svjestan bolne činjenice da Crna Gora nije imala nijednog školovanog ljekara, u proljeće je otputovao u Kotor i sastavio svoj testament. Poslao ga je poštom vicekonzulu Gagiću u Dubrovnik, sa porukom da mu se dokument vrati neotvoren u slučaju da mu se vrati zdravlje. Zatim je krenuo u Veneciju i Padovu, gdje je najviše vremena proveo odmarajući i naočigled je uspio da zaustavi svoju bolest. Kašalj mu se vratio poslije osam dana. Napustio je Padovu i vratio se u Crnu Gore u nadi da će mu svjež planinski vazduh ublažiti simptome. Proveo je ljeto 1850. odmarajući se i pišući poeziju. Njegova bolest ga je spriječavala da leži, pa je morao biti držan u uspravnom položaju, čak i u snu. Do novembra 1850. kašalj se stišao i Njegoš je krenuo na još jedan put u Italiju. U Italiju je stigao u januaru 1851. u putovao je kroz Veneciju, Milano, Đenovu i Rim. Posjetio je ruševine Pompeja sa Ljubomirom Nenadovićem, a njih dvojica su putovali duž zapadne obale Italije, diskutujući o filozofiji i dnevnoj politici. Ovo putovanje je zabilježeno u knjizi Pisma iz Italije, koju je Nenadović objavio po Njegoševoj smrti.[44] Dok je bio u Italiji, Njegoš je bio uznemiren vijestima o planovima Omer-paše Latasa da napadne Crnu Goru. Planirao je još jednu posjetu Sankt Peterburgu da dobije rusku podršku, ali je car odbio da se sastane sa njim. Njegoš se uputio u Crnu Goru na ljeto, pošto je konsultovao ljekare u Beču. Dok je bio u Beču, sreo je fotografa Anastasa Jovanovića, koji ga je ubijedio da mu pozira u njegovom studiju. Jovanovićev kalotip je jedina poznata fotografija Njegoša. Jovanović je takođe fotografisao grupu perjanika koji su pratili Njegoša na njegovom putu po Italiji, kao i glavare Mirka Petrovića Njegoša i Petra Vukotića. Njegoš se vratio na Cetinje u avgustu 1851, a njegovo zdravlje se brzo pogoršavalo. Preminuo je 31. oktobra, okružen svojim najbližim saradnicima i samo dvije nedjelje prije svog 38. rođendana. Njegoš kao svetitelj Petar II Petrović Njegoš je na nivou Mitropolije Crnogorsko-primorske kanonizovan, i uveden u red svetitelja kao Sveti Mitropolit Petar Drugi Lovćenski Tajnovidac. Na nivou Mitropolije crnogorsko-primorske, 19. maj je ustanovljen kao datum praznovanja Svetog Mitropolita Petra Drugi Lovćenskog Tajnovidca kao svetitelja. Na svojoj prvoj ikoni, koja je 19. maja 2013. unijeta u Cetinjski manastir, Sveti Mitropolit Petar Drugi Lovćenski Tajnovidac je predstavljen u arhijerejskim odeždama. U desnoj ruci on drži lovćensku crkvu Svetog Petra Cetinjskog, a u lijevoj svitak sa stihovima iz „Luče mikrokozme“. Stihovi na prvoj ikoni Njegoša posvećeni su vaskrsnuću Hrista, a nalaze se na samom kraju „Luče“.[45] Prvi hram posvećen Svetom Mitropolitu Petru Lovćenskom Tajnovidcu, podignut je u Baru, u porti hrama Svetog Jovana Vladimira. Hram je identična kopija Njegoševe zavjetne crkve, koja se nalazila na Lovćenu, gdje su po sopstvenoj želji počivali svetiteljevi posmrtni ostaci. [46] Književni rad Gorski vijenac Srbski bukvar Njegoš se nije redovno školovao, niti je prošao kroz više škole. Kod bokeljskih kaluđera se učio samo osnovnoj pismenosti. Poslije mu je učitelj bio Sima Milutinović, koji takođe nije prošao kroz redovne škole. On je kod Njegoša razvio ljubav prema narodnoj poeziji, ukazivao mu na njene ljepote i podsticao ga na pisanje. On ga je vjerovatno upućivao u mitologiju i klasičnu starinu uopšte. Mitološki rječnik, naklonost prema arhaizmima i novim riječima, Njegoš je primio od Milutinovića. Na Njegoša je uticao i Lukijan Mušicki, koji je 1830-ih godina imao glas velikog pjesnika. Klasičnu grčku poeziju čitao je na ruskom a jedan dio „Ilijade“ je preveo sa ruskog na srpski jezik, u narodnom desetercu. Njegoš je bio pod uticajem antičkog klasicizma, posredno i više formalno, skoro isključivo u rječniku. Ukoliko je više pjevao i produbljavao svoju ličnost, utoliko se sve više oslobađao tog uticaja. Njegovo najbolje djelo, Gorski vijenac, uzvišenom dikcijom i oblikom podseća na grčku tragediju; pa ipak, djelo je u potpunosti samostalno i kao neposredan proizvod narodnog duha i jezika. Pored ruskog, Njegoš je poznavao i francuski i italijanski, i na tim jezicima čitao najveće pjesnike i mislioce. Njegoš je počeo da piše još kao dječak. To su bile kratke i beznačajne pjesme, sasvim u duhu narodne poezije, često ispjevane uz gusle. Sima Milutinović je u svoju zbirku narodnih pjesama unio pet za koje tvrdi da su Njegoševe. Kasnije, 1834. godine, objavio je dvije zbirčice pjesama, gdje ima i nekoliko pjesama u kojima se već nazire genijalni pjesnik Luče mikrokozme i Gorskog vijenca. Među pjesmama u kojima prevladava dubok i smio misaoni lirizam naročito se ističu: „Crnogorac k svemogućem Bogu“, „Vjerni sin noći pjeva pohvalu mislima“ i „Oda Suncu“. Ostale pjesme pjevaju savremena crnogorska junaštva i ispjevane su sasvim u duhu narodne pjesme. Njegoš je, u vrijeme neprekidnih bojeva s Turcima, zaneseno volio narodne pjesme, skupljao ih i sam stvarao nove. Pored pjesama u pomenutim zbirkama, štampao je kasnije i dva kraća spjeva u istom duhu i razmjeru: „Kula Đurišića“ i „Čardak Aleksića“. Godine 1854, objavljena je „Slobodijada“, epski spjev u deset pjevanja, u kome se slave crnogorske pobjede nad Turcima i Francuzima. Njegoš je htio da posveti svoju »Slobodijadu« prestolonasljedniku Aleksandru, ali to mu nije bilo dozvoljeno, pošto je ruska cenzura dala nepovoljan sud o vladičinom djelu.[47] Vuk Karadžić je smatrao da je i druge pjesme o novim bojevima crnogorskim ispjevao upravo Njegoš. On je radio i na prikupljanju narodnih pjesama i izdao ih u zbirci Ogledalo srpsko. Po savremenim listovima i časopisima izišao je znatan broj njegovih kraćih pjesama, prigodnog i moralnog karaktera, kao i veliki broj oda i poslanica. Njegoš je počeo skromno, podražavajući narodnu poeziju ili učenu i objektivnu savremenu liriku, kakvu je prije njega pisao Lukijan Mušicki i njegovi sljedbenici. Ali se on sve više razvijao, istina postupno, ali snažno i sigurno. Čitanjem i razmišljanjem, on je ulazio u sve teže moralne i filozofske probleme, sve dublje i potpunije uobličavao svoje umjetničko izražavanje i posljednjih sedam godina života stvorio tri svoja glavna djela: „Luča mikrokozma“, „Gorski vijenac“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Njegova djela prevođena su na više jezika, uključujući i japanski („Gorski vijenac“, „Luča mikrokozma“).[48][49] „Gorski vijenac“ na francuski jezik prepjevala je Biljana Janevska, u desetercu.[50][51] Njegoševa kapela Detaljnije: Njegoševa zavetna crkva Knjaz Danilo je izvršio amanet, i prenio stričeve ostatke na Lovćen 1855. godine. Nevrijeme i gromovi su rastrošili kapelicu ali se knez Nikola poslije ratnih pobjeda sjetio da je 1879. godine pritvrdi i osigura gromobranima. Kad je Austrija u Prvom svjetskom ratu osvojila Crnu Goru, generalni guverner fon Veber naredio je da se Njegoševe kosti prenesu na Cetinje, što je i učinjeno 12. avgusta 1916. godine. Iskopavanje su vršili vojnici i mnoge kosti su, kako navodi Vladika Dožić, zbog nepažnje izgubljene. Jedan austrijski vojnik, Srbin, našao je 3 koščice nepokupljene, uzeo ih, sačuvao kroz rat i dostavio Cetinju.[52] Na dan 23. septembra 1925. godine, kralj Aleksandar Karađorđević je izvršio svečani prenos Njegoševih kostiju u kapelu i mramorni sarkofag, koji je naredio da se izgradi posebno za tu namjenu. Na mjestu stare kapele koja je srušena 1974. godine podignut je mauzolej. Njegošev mauzolej na Lovćenu Njegošev mauzolej na Lovćenu Detaljnije: Njegošev mauzolej Njegošev mauzolej nalazi se u Nacionalnom parku Lovćen, na Jezerskom vrhu (1.657 m), drugom po visini vrhu planine Lovćen. Podignut je po zamisli hrvatskog vajara Ivana Meštrovića. Od Cetinja do mauzoleja vodi asfaltni put u dužini od 21 km. Do mauzoleja vodi stepenište sa 461 stepenikom, koje prolazi kroz tunel probijen u masivu Lovćena.[53] Mauzolej je podignut na mjestu na kome se prethodno nalazila kapela – Njegoševa zavetna crkva, koju je oko 1845. godine za života podigao Njegoš u slavu Svetog Petra Cetinjskog, sa željom da u njoj bude sahranjen. Crkva je granatirana u oba svjetska rata. Srušena je 1974. godine, uprkos protivljenju Mitropolije i pravoslavnih vjernika i na njenom mjestu podignut je današnji mauzolej.[54] Sudbina Njegoševe zaostavštine Njegoševe stvari su propadale i gubile se nepovratno. Tome su doprinosile promjene vlasti, ratovi, širenje Cetinja, a ponajviše nemar i neshvatanje njihovog značaja. Njegoš je, međutim, čuvao svaki papirić i svaku sitnicu. Bez traga su nestali njegova odjeća, oružje, pera, diviti i čibuci. Knjige s njegovim primjedbama na marginama godinama su se vukle po cetinjskim školama i nestajale. Od sveg namještaja, od slika iz njegovih soba, od ličnih stvari — preživjela je jedna fotelja. Preživjelo je više njegovih portreta, i to izvan Crne Gore. Njegov bilijar je izgoreo u hotelu na Durmitoru, kad su partizani 1942. godine spalili Žabljak. Kule i ogradni zidovi Biljarde su porušeni, a ona prepravljena. Brijest kraj Biljarde je posječen da bi se napravilo mjesto spomeniku ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića. Njegoševe topove su odvukli austrijski okupatori u svoje livnice. Nestali su i njegovi rukopisi, čak i najvažniji: „Luča mikrokozma“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Srpska akademija nauka i umjetnosti je novembra 2013. svečano obilježila dva vijeka od rođenja Njegoša.[55][56] Po njemu je nazvana OŠ „Petar Petrović Njegoš” Savski venac. Glavna djela Luča mikrokozma (1845) Gorski vijenac (1847) Lažni car Šćepan Mali (1851) Ogledalo srpsko Poeme Crnogorac k svemogućemu Bogu (1834) Oda na dan rođenja sverusijskog imperatora Nikolaja Prvoga (1834) Zarobljeni Crnogorac od vile (1834) Knezu Meternihu (1836. ili početak 1837. godine) Plač ili žalosni spomen na smrt mojega desetoljetnog sinovca Pavla Petrovića Njegoša, paža ego veličestva imperatora Nikolaja I-go (1844) Misao (1844) Posvećeno G. S. Milutinoviću (1845) Polazak Pompeja (1851) Zanimljivosti Beogradski dnevni list Politika od 18. septembra 1925. godine kompletan broj posvjetio je u sjećanje i slavu na Petra II Petrovića Njegoša. Na naslovnoj strani ovog lista, iznad napisa „POLITIKA“, iznad koga nikada i ništa nije pisalo, stoji: „Njegošev broj“, što je presedan u cijelokupnoj istoriji izlaženja ovog lista.[57][58] Pre Drugog svetskog rata, negde od 1934,[59] postojalo je Društvo za podizanje spomenika Njegošu.[60] Pre nego u zemlji, Njegoš je dobio bistu u Klivlendu, maja 1937, u Kulturalnom vrtu.[61] U Rusiji, gde je proveo godinu dana, najviše putujući i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje sveti Vladika Nikolaj Velimirović napisao je svoje prvo veće delo – studiju „Religija Njegoševa“. Galerija

jako lepo očuvano EXTRA RETKO U PONUDI! Karl Marks REVOLUCIJA I KONTRAREVOLUCIJA U NEMAČKOJ 1914. Socijalistička knjižara Beograd Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i najveći kritičar kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, vrlo katoličkom gradu, u rajnskoj pokrajni, pruskom carstvu.[1][2], kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804.[3][4] Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih.[5] Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna.[6][7] Rodna kuća Karla Marksa Njegov otac je postao javni tužilac 1821., bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore.[1][4] Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija.[8][4] Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici.[9][4] Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu.[10] U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino.[11][4] U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks[uredi | uredi izvor] Marksova diploma Univerziteta u Bonu. Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost.[12][13] U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržuaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[14] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičem da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. Na Univerzitet u Berlinu upisao se 22. oktobra 1836..[15][16] U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. Frbruara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapiao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Dženi fon Vesfalen Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841—1843.[uredi | uredi izvor] Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub ’’Freien’’ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843. , a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843—1845.[uredi | uredi izvor] Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka:Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao:Religija je uzdah potlačenog stvorenja......Ona je opijum naroda... Fridrih Engels 1844. godine, u vreme kada je upoznao Marksa Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odšampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847.) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je:Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u ’’Vorwarts’’-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845—1847.[uredi | uredi izvor] Marks, Engels i Marksove ćerke Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista ’’Northern Star’’ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi:Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa ’’Fraternal Democrats’’ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Manifest komunističke partije, 1848.[uredi | uredi izvor] Prvo izdanje Manifesta Komunističke partije, štampano u Nemačkoj, 1848. godine Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad - program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest.[17] Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti.[18] Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` [19] U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma.[20] Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. [21] U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike.[21] Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak.[22] Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan.[22][22] Keln 1848—1849, Marks revolucionar u vreme revolucije[uredi | uredi izvor] U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj,[23] u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju.[24] Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i drugie revolucionarne elemenate iz zemlje.[25] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja.[26][27] Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu.[28] Život i rad u Londonu[uredi | uredi izvor] Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život[uredi | uredi izvor] [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902.) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932.) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891.)

Retko! Beda filozofije - Karl Marx 1934 Svetlost Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, rimokatoličkom gradu, u rajnskoj pokrajini u Pruskoj.[1], kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804.[2][3] Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih.[4] Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna.[5][6] Rodna kuća Karla Marksa Njegov otac je postao javni tužilac 1821, bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore.[1][3] Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija.[7][3] Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici.[8][3] Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu.[9] U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino.[10][3] U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks[uredi | uredi izvor] Marksova diploma Univerziteta u Bonu. Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost.[11][12] U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržoaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[13] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičem da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. Na Univerzitet u Berlinu upisao se 22. oktobra 1836..[14][15] U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. Frbruara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapiao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Dženi fon Vesfalen Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841—1843.[uredi | uredi izvor] Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub ’’Freien’’ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843, a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843—1845.[uredi | uredi izvor] Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka:Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao:Religija je uzdah potlačenog stvorenja......Ona je opijum naroda... Fridrih Engels 1844. godine, u vreme kada je upoznao Marksa Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odštampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je:Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u ’’Vorwarts’’-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845—1847.[uredi | uredi izvor] Marks, Engels i Marksove ćerke Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista ’’Northern Star’’ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi:Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa ’’Fraternal Democrats’’ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Manifest komunističke partije, 1848.[uredi | uredi izvor] Prvo izdanje Manifesta Komunističke partije, štampano u Nemačkoj, 1848. godine Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad - program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest.[16] Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti.[17] Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` [18] U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma.[19] Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. [20] U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike.[20] Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak.[21] Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan.[21][21] Keln 1848—1849, Marks revolucionar u vreme revolucije[uredi | uredi izvor] U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj,[22] u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju.[23] Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i druge revolucionarne elemente iz zemlje.[24] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja.[25][26] Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu.[27] Život i rad u Londonu[uredi | uredi izvor] Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život[uredi | uredi izvor] [ikona] Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891)

Kao na slikama Retko Beograd 1869. Objavljen je samo prvi deo koji je kompletan i moze se naravno samostalno koristiti Jako retka knjiga Аутор - особа Костомаров, Николај Иванович Наслов Обичаји Велико-Руса : [XVI и XVII века]. Део I / од Н. И. [Николаја Ивановича] Костомарова ; слоб. посрб. М. [Милош] С. М. [Милојевић] Врста грађе књига Језик српски Година 1869 Издавање и производња У Београду : у Државној штампарији, 1869 Физички опис 120 стр. ; 26 cm Ruski narodni običaji Nikolaj Ivanovič Kostomarov - ruski istoričar, etnograf, publicista, književni kritičar, pesnik, dramaturg, javna ličnost, dopisni član Carske Petrogradske akademije nauka, autor višetomne publikacije „Ruska istorija u biografijama njenih ličnosti“ , istraživač društveno-političke i ekonomske istorije Rusije i moderne teritorije Ukrajine, koju Kostomarov naziva „južna Rusija“ ili „južna ivica“. Panslavista. Biografija N.I. Kostomarov Porodica i preci N.I. Kostomarov Kostomarov Nikolaj Ivanovič rođen je 4. (16.) maja 1817. u imanju Jurasovka (Ostrogoški okrug, Voronješka gubernija), umro je 7. (19. aprila) 1885. u Sankt Peterburgu. Porodica Kostomarov je plemićka, velikoruska. Sin bojara Samsona Martinoviča Kostomarova, koji je služio u opričnini Jovana IV, pobegao je u Volin, gde je dobio imanje, koje je prešlo na njegovog sina, a zatim na njegovog unuka Petra Kostomarova. U drugoj polovini 17. stoljeća Petar je učestvovao u kozačkim ustancima, pobjegao u Moskovsku državu i nastanio se u takozvanoj Ostrogožčini. Jedan od potomaka ovog Kostomarova u 18. veku se oženio kćerkom činovnika Jurija Bluma i dobio u miraz predgrađe Jurasovku (Ostrogoški okrug Voronješke gubernije), koje je nasledio otac istoričara, Ivan Petrovič Kostomarov. , bogati zemljoposednik. Ivan Kostomarov je rođen 1769. godine, služio je vojni rok, a nakon penzionisanja nastanio se u Jurasovki. Pošto je stekao loše obrazovanje, pokušao je da se razvije čitajući, čitajući „rečnikom“ isključivo francuske knjige osamnaestog veka. Čitao sam do te mjere da sam postao uvjereni `voltairac`, tj. pobornik obrazovanja i socijalne ravnopravnosti. Kasnije je N.I. Kostomarov u svojoj `Autobiografiji` pisao o strastima roditelja: Sve što danas znamo o djetinjstvu, porodici i ranim godinama N.I. Kostomarova, izvučena isključivo iz njegovih `Autobiografija`, koje je istoričar pisao u različitim verzijama već u njegovim godinama na padu. Ova divna, po mnogo čemu umjetnička djela, mjestimično podsjećaju na avanturistički roman 19. stoljeća: vrlo originalni tipovi likova, gotovo detektivski zaplet s ubistvom, naknadno, apsolutno fantastično pokajanje zločinaca, itd. Zbog nedostatka pouzdanih izvora, praktično je nemoguće odvojiti istinu od utisaka iz djetinjstva, kao i od kasnijih autorovih fantazija. Stoga ćemo pratiti ono što je sam N.I. Kostomarov smatrao potrebnim da o sebi obavesti svoje potomke. Prema autobiografskim bilješkama istoričara, njegov otac je bio tvrd, svojeglav čovjek, izuzetno brze naravi. Pod uticajem francuskih knjiga nije ni u šta stavljao plemićko dostojanstvo i, u principu, nije želeo da bude u srodstvu sa plemićkim porodicama. Dakle, već u dubokoj starosti Kostomarov stariji je odlučio da se oženi i odabrao je devojku od svojih kmetova - Tatjanu Petrovnu Mylnikovu (u nekim publikacijama - Melnikovu), koju je poslao da studira u Moskvi, u privatnom internatu. Bilo je to 1812. godine, a Napoleonova invazija spriječila je Tatjanu Petrovnu da se obrazuje. Među jurasovskim seljacima dugo je živela romantična legenda o tome kako je `stari Kostomar` oterao najbolja tri konja, spasavajući svoju bivšu sluškinju Tanjušu iz zapaljene Moskve. Tatjana Petrovna očigledno nije bila ravnodušna prema njemu. Međutim, ubrzo su dvorski ljudi okrenuli Kostomarova protiv njegovog kmeta. Vlasnik zemlje nije žurio da je oženi, a sin Nikolaj, rođen i prije zvaničnog braka njegovih roditelja, automatski je postao očev kmet. Do desete godine dječak je odgajan kod kuće, prema principima koje je Rousseau razvio u svom Emilu, u krilu prirode, a od djetinjstva se zaljubio u prirodu. Njegov otac je želio da ga učini slobodoumnikom, ali ga je majčin utjecaj držao religioznim. Mnogo je čitao i zahvaljujući svojim izuzetnim sposobnostima lako je asimilirao ono što je pročitao, a njegova vatrena fantazija ga je natjerala da doživi ono što je upoznao iz knjiga. Godine 1827. Kostomarov je poslat u Moskvu, u internat gospodina Gea, predavača francuskog jezika na Univerzitetu, ali je ubrzo zbog bolesti odveden kući. U leto 1828. mladi Kostomarov je trebalo da se vrati u internat, ali su mu sluge 14. jula 1828. godine ubile i opljačkale oca. Iz nekog razloga, njegov otac nije imao vremena da usvoji Nikolaja u 11 godina svog života, pa je, rođen van braka, kao kmet njegovog oca, dječaka sada naslijedili njegovi najbliži rođaci - Rovnevi. Kada su Rovnevi ponudili Tatjani Petrovni udovički udeo za 14 hiljada hektara plodne zemlje - 50 hiljada rubalja u novčanicama, kao i slobodu za njenog sina, ona je bez odlaganja pristala. Killers I.P. Kostomarov je ceo slučaj prikazao kao da se dogodila nesreća: konji su odvedeni, vlasnik zemljišta je navodno ispao iz kabine i poginuo. Za gubitak veće količine novca iz njegove kutije saznalo se kasnije, pa nije bilo policijske istrage. Prave okolnosti smrti Kostomarova starijeg otkrivene su tek 1833. godine, kada se jedan od ubica - gospodarev kočijaš - iznenada pokajao i ukazao policiji na svoje saučesnike-lakije. N.I. Kostomarov je u svojoj Autobiografiji napisao da je kočijaš, kada su počinioci saslušavani na sudu, rekao: „Sama gospodar je kriv što nas je iskušao; pocelo je svima govoriti da nema boga, da nece biti nista na onom svijetu, da se samo budale plase zagrobne kazne - uvalili smo sebi u glavu da ako nema nista na onom svijetu onda sve može se uraditi...` Kasnije su dvorišta prepuna `volterskih propovedi` dovela razbojnike do kuće majke N. I. Kostomarova, koja je takođe bila potpuno opljačkana. Ostavši sa malo novca, T. P. Kostomarova poslala je sina u prilično siromašan internat u Voronježu, gde je malo naučio za dve i po godine. Njegova majka je 1831. godine Nikolaja prebacila u Voronješku gimnaziju, ali čak i ovde, prema Kostomarovljevim memoarima, nastavnici su bili loši i beskrupulozni, davali su mu malo znanja. Nakon što je 1833. godine diplomirao na gimnaziji, Kostomarov je prvo upisao Moskovski, a zatim Harkovski univerzitet na Istorijsko-filološkom fakultetu. Profesori u to vreme u Harkovu nisu bili važni. Na primer, Gulak-Artemovski je čitao rusku istoriju, iako je bio poznati autor maloruskih pesama, ali se, prema Kostomarovu, u svojim predavanjima istakao praznom retorikom i bahatošću. Međutim, Kostomarov je vredno radio i sa takvim nastavnicima, ali je, kako to često biva kod mladih, po prirodi podlegao jednom ili drugom hobiju. Dakle, nagodivši se sa profesorom latinskog jezika P.I. Sokalskog, počeo je proučavati klasične jezike, a posebno ga je zanijela Ilijada. Radovi V. Hugoa okrenuli su ga francuskom jeziku; zatim je počeo da uči italijanski, muziku, počeo da piše poeziju i vodio je krajnje haotičan život. Stalno je provodio praznike u svom selu, veoma se zanimajući za jahanje, čamce, lov, iako su prirodna kratkovidnost i saosećanje prema životinjama ometali poslednju lekciju. Godine 1835. u Harkovu su se pojavili mladi i talentovani profesori: u grčkoj književnosti A. O. Valicki i u svetskoj istoriji M. M. Lunjin, koji je držao veoma uzbudljiva predavanja. Pod uticajem Lunjina, Kostomarov je počeo da proučava istoriju, provodio je dane i noći čitajući sve vrste istorijskih knjiga. Nastanio se u Artemovskom-Gulaku i sada je vodio veoma povučen život. Među njegovim malobrojnim prijateljima bio je tada A. L. Mešlinski, poznati sakupljač maloruskih pesama. Početak puta Godine 1836. Kostomarov je diplomirao na univerzitetu kao pravi student, neko vreme živeo sa Artemovskim, predajući istoriju svojoj deci, zatim je položio ispit za kandidata i istovremeno kao pitomac ušao u Kinburnski dragunski puk. Služba u puku Kostomarovu se nije dopala; sa drugovima, zbog drugačijeg načina života, nije se zbližio. Fasciniran analizom poslova bogate arhive koja se nalazila u Ostrogožsku, gde je bio stacioniran puk, Kostomarov je često škrtario na službi i, po savetu komandanta puka, napuštao je. Pošto je radio u arhivu tokom ljeta 1837. godine, sastavio je istorijski opis puka Ostrogoške Slobode, priložio mu mnoge kopije zanimljivih dokumenata i pripremio ga za objavljivanje. Kostomarov se nadao da će na isti način sastaviti istoriju cele Slobode Ukrajine, ali nije imao vremena. Njegovo delo je nestalo prilikom hapšenja Kostomarova i ne zna se gde se nalazi i da li je uopšte preživeo. U jesen iste godine Kostomarov se vratio u Harkov, ponovo počeo da sluša Lunjinova predavanja i proučava istoriju. Već tada je počeo razmišljati o pitanju: zašto se u istoriji tako malo govori o narodnim masama? Želeći da razume narodnu psihologiju, Kostomarov je počeo da proučava spomenike narodne književnosti u publikacijama Maksimoviča i Saharova, a posebno ga je zanela maloruska narodna poezija. Zanimljivo je da Kostomarov do svoje 16. godine nije imao pojma o Ukrajini i, zapravo, o ukrajinskom jeziku. Činjenicu da postoji ukrajinski (maloruski) jezik, naučio je tek na Univerzitetu u Harkovu. Kada su 1820-30-ih godina u Maloj Rusiji počeli da se interesuju za istoriju i život Kozaka, to interesovanje se najjasnije ispoljilo među predstavnicima obrazovanog društva Harkova, a posebno u univerzitetskom okruženju. Ovde je, u isto vreme, uticao i uticaj na mladog Kostomarova iz Artemovskog i Mešlinskog, a delom i Gogoljevih priča na ruskom jeziku, u kojima je s ljubavlju predstavljen ukrajinski kolorit. „Ljubav prema maloruskoj reči sve me je više plenila“, napisao je Kostomarov, „nervirao me je što je tako lep jezik ostao bez ikakve književne obrade i, štaviše, bio podvrgnut potpuno nezasluženom preziru. Važna uloga u „ukrajinizaciji“ Kostomarova pripada I. I. Sreznjevskom, tada mladom nastavniku na Univerzitetu u Harkovu. Sreznjevski, iako rodom iz Rjazanja, takođe je svoju mladost proveo u Harkovu. Bio je poznavalac i zaljubljenik u ukrajinsku istoriju i književnost, posebno nakon što je obilazio mesta nekadašnjeg Zaporožja i slušao o njegovim legendama. To mu je dalo priliku da komponuje `Zaporošku starinu`. Zbližavanje sa Sreznjevskim snažno je uticalo na istoričara početnika Kostomarova, ojačavajući njegovu želju da proučava narode Ukrajine, kako u spomenicima prošlosti tako i u sadašnjem životu. U tu svrhu stalno je vršio etnografske ekskurzije u okolini Harkova, a potom i dalje. Tada je Kostomarov počeo da piše na maloruskom jeziku - prvo ukrajinske balade, zatim dramu `Sava Čali`. Drama je objavljena 1838. godine, a balade godinu dana kasnije (obje pod pseudonimom `Jeremija Galka`). Drama je izazvala laskavu reakciju Belinskog. Godine 1838. Kostomarov je bio u Moskvi i tamo je slušao Ševirjevljeva predavanja, misleći da polaže ispit za majstora ruske književnosti, ali se razbolio i ponovo se vratio u Harkov, uspevši da za to vreme prouči nemački, poljski i češki i štampa svoj Djela na ukrajinskom jeziku. Teza N.I. Kostomarova Godine 1840. N.I. Kostomarov je položio magistarski ispit iz ruske istorije, a sledeće godine izložio je disertaciju „O značaju Unije u istoriji Zapadne Rusije“. U iščekivanju svađe, otišao je na ljeto na Krim, koji je detaljno pregledao. Po povratku u Harkov, Kostomarov se zbližava sa Kvitkom, ali i sa krugom maloruskih pesnika, među kojima je bio i Korsun, koji je objavio zbirku Snin. Kostomarov je u zbirci, pod svojim nekadašnjim pseudonimom, objavio pesme i novu tragediju `Perejaslavska nič`. U međuvremenu, harkovski arhiepiskop Inokentije je skrenuo pažnju viših vlasti na disertaciju koju je Kostomarov već objavio 1842. U ime Ministarstva narodnog obrazovanja, Ustrjalov ga je ocenio i priznao kao nepouzdanu: Kostomarovljevi zaključci o nastanku unije i njenom značaju nisu odgovarali opšteprihvaćenom, koji se smatrao obaveznim za rusku istoriografiju ovog pitanja. Stvar je dobila takav zaokret da je disertacija spaljena i njeni primjerci sada predstavljaju veliku bibliografsku rijetkost. Međutim, u prerađenom obliku, ova disertacija je kasnije dva puta objavljena, ali pod različitim nazivima. Istorija disertacije mogla bi zauvek da okonča Kostomarovljevu karijeru istoričara. Ali generalno je bilo dobrih kritika o Kostomarovu, uključujući i samog arhiepiskopa Inokentija, koji ga je smatrao duboko religioznom osobom i dobrom u duhovnim stvarima. Kostomarovu je dozvoljeno da napiše drugu disertaciju. Istoričar je odabrao temu `O istorijskom značaju ruske narodne poezije` i napisao ovaj esej 1842-1843, kao pomoćnik inspektora studenata na Univerzitetu u Harkovu. Često je posjećivao pozorište, posebno malorusko, smještao je maloruske pjesme i svoje prve članke o istoriji Male Rusije u zbirci „Molodik” Beckog: „Prvi ratovi maloruskih kozaka sa Poljacima” itd. . Napuštajući svoju poziciju na univerzitetu 1843. godine, Kostomarov je postao nastavnik istorije u muškom internatu Zimnitsky. Tada je počeo da se bavi istorijom Bogdana Hmeljnickog. 13. januara 1844. Kostomarov je, ne bez incidenata, odbranio svoju disertaciju na Univerzitetu u Harkovu (takođe je kasnije objavljena u značajno izmenjenom obliku). Postao je magistar ruske istorije i prvo je živeo u Harkovu, radeći na istoriji Hmeljnickog, a zatim je, pošto nije dobio odeljenje ovde, zatražio da služi u Kijevskom obrazovnom okrugu kako bi bio bliže mestu aktivnosti njegov heroj. N.I. Kostomarov kao nastavnik U jesen 1844. Kostomarov je postavljen za nastavnika istorije u gimnaziji u gradu Rovnu, Volinska gubernija. Na putu je posetio Kijev, gde se susreo sa reformatorom ukrajinskog jezika i publicistom P. Kulišem, sa pomoćnim upravnikom prosvetnog okruga M. V. Yuzefovičem i drugim napredno orijentisanim ljudima. U Rovnu je Kostomarov predavao samo do leta 1845. godine, ali je svojom ljudskošću i odličnim izlaganjem predmeta stekao opštu ljubav i učenika i drugova. Kao i uvijek, svako slobodno vrijeme koristio je za izlete po brojnim povijesnim mjestima Volinja, za istorijska i etnografska opažanja i za prikupljanje spomenika narodne umjetnosti; takve su mu donijeli njegovi učenici; svi ti materijali koje je prikupio štampani su mnogo kasnije - 1859. Poznavanje istorijskih oblasti dalo je istoričaru priliku da kasnije živopisno opiše mnoge epizode iz istorije prvog Pretendenta i Bogdana Hmeljnickog. U leto 1845. Kostomarov je posetio Svete planine, u jesen je premešten u Kijev za nastavnika istorije u I gimnaziji, a istovremeno je predavao u raznim internatima, uključujući i ženske internate - de Melyana (Robespjerov brat) i Zalesskaja (udovica slavnog pjesnika), a kasnije u Institutu plemenitih djevojaka. Njegovi učenici i učenici su se s oduševljenjem prisjećali njegovog učenja. Evo šta o njemu kao učitelju kaže poznati slikar Ge: „N. I. Kostomarov je bio svima omiljeni učitelj; nije bilo ni jednog studenta koji nije slušao njegove priče iz ruske istorije; učinio je da se skoro ceo grad zaljubi u rusku istoriju. Kad je utrčao u učionicu, sve se zaledilo, kao u crkvi, a živahan stari Kijevski život, bogat slikama, tekao je, sve se pretvorilo u glasinu; ali - poziv, i svima je bilo žao, i učiteljici i učenicima, što je vrijeme tako brzo prošlo. Najstrastveniji slušalac bio je naš drug Poljak... Nikolaj Ivanovič nikada nije previše pitao, nikada nije poentirao; ponekad nam učiteljica baci papir i brzo kaže: „Evo, treba da stavimo bodove. Dakle, to već radite sami“, kaže on; i šta - nikome nije dato više od 3 boda. Nemoguće, sramota, ali ovdje je bilo i do 60 ljudi. Kostomarovljevi časovi su bili duhovni praznici; svi su čekali njegovu lekciju. Utisak je bio da nastavnik koji je zauzeo njegovo mesto u našem poslednjem času nije čitavu godinu čitao istoriju, već je čitao ruske autore, rekavši da posle Kostomarova neće da čita istoriju nama. Isti utisak ostavio je i u ženskom internatu, a potom i na Univerzitetu. Kostomarova i Ćirilo-metodijevog društva Kostomarov je u Kijevu postao blizak prijatelj sa nekolicinom mladih Malorusa, koji su činili krug panslovenskog, deo nacionalnog trenda. Prožeti idejama panslavizma, koji su tada nastali pod uticajem dela Šafarika i drugih poznatih zapadnih slavista, Kostomarov i njegovi drugovi sanjali su o ujedinjenju svih Slovena u obliku federacije, sa nezavisnom autonomijom slovenskih zemalja. , u koji su trebali biti raspoređeni narodi koji su naseljavali carstvo. Štaviše, u projektovanoj federaciji trebalo je da se uspostavi liberalni državni sistem, kako se shvatalo 1840-ih, uz obavezno ukidanje kmetstva. Vrlo miran krug mislećih intelektualaca, koji su nameravali da deluju samo ispravnim sredstvima, a štaviše, duboko religiozni u ličnosti Kostomarova, imao je odgovarajući naziv - Bratstvo Sv. Ćirila i Metodija. Time je, takoreći, naznačio da se djelovanje svete braće, vjersko i prosvjetno, drago svim slovenskim plemenima, može smatrati jedinim mogućim znamenjem slavenskog ujedinjenja. Samo postojanje takvog kruga u to vrijeme je već bila ilegalna pojava. Osim toga, njegovi članovi, želeći da se „igraju“ bilo zaverenika ili masona, namerno su svojim sastancima i mirnim razgovorima davali karakter tajnog društva sa posebnim atributima: posebnom ikonom i gvozdenim prstenovima sa natpisom: „Ćirilo i Metodije“. Bratstvo je imalo i pečat na kojem je bilo uklesano: „Shvati istinu i istina će te osloboditi“. Af. V. Marković, kasnije poznati južnoruski etnograf, pisac N. I. Gulak, pesnik A. A. Navrocki, učitelji V. M. Belozerski i D. P. Pilčikov, nekoliko učenika, a kasnije - T. G. Ševčenko, čiji se rad toliko odrazio u idejama panslavenskih bratstvo. Sastancima društva su prisustvovala i slučajna „braća“, na primer, veleposednik N. I. Savin, koji je Kostomarovu bio poznat iz Harkova. Za bratstvo je znao i zloglasni publicista P. A. Kuliš. Svojim osobenim humorom potpisivao je neke od svojih poruka članovima bratstva hetmana Panka Kuliša. Kasnije je u III ogranku ovaj vic ocijenjen kao tri godine progonstva, iako ni sam `hetman` Kulish nije bio službeno član bratstva. Samo da ne budem nametljiv... 4. juna 1846. N.I. Kostomarov je izabran za vanrednog profesora ruske istorije na Kijevskom univerzitetu; razrede u gimnaziji i drugim internatima, sada je napustio. S njim se u Kijevu nastanila i njegova majka, prodavši dio Jurasovke koji je naslijedila. Kostomarov je manje od godinu dana bio profesor na Kijevskom univerzitetu, ali su ga studenti, sa kojima je bio jednostavan, veoma voleli i voleli su njegova predavanja. Kostomarov je predavao nekoliko kurseva, među kojima i slovensku mitologiju, koju je štampao crkvenoslovenskim slovima, što je delom i bio razlog za njenu zabranu. Tek 1870-ih njegovi primjerci štampani prije 30 godina pušteni su u prodaju. Kostomarov je takođe radio na Hmelnickom, koristeći materijale dostupne u Kijevu i od poznatog arheologa Gr. Svidzinskog, a izabran je i za člana Kijevske komisije za analizu antičkih akata i pripremio hroniku S. Veličke za objavljivanje. Početkom 1847. Kostomarov se verio za Anu Leontijevnu Kragelsku, svoju učenicu iz pansiona De Melyan. Vjenčanje je zakazano za 30. mart. Kostomarov se aktivno pripremao za porodični život: brinuo se o kući za sebe i mladu na Bolshaya Vladimirskaya, bliže univerzitetu, naručio klavir za Alinu iz samog Beča. Na kraju krajeva, istoričareva nevjesta bila je odlična glumica - sam Franz List divio se njenoj igri. Ali... vjenčanje nije održano. Na prijavu studenta A. Petrova, koji je čuo razgovor Kostomarova sa nekoliko članova Ćirilo-Metodijevskog društva, Kostomarov je uhapšen, saslušan i pod zaštitom žandarma poslat u podoljski deo. Zatim, dva dana kasnije, doveden je na oproštaj u stan svoje majke, gde je mlada Alina Kragelskaja čekala sva u suzama. „Scena je kidala“, napisao je Kostomarov u svojoj Autobiografiji. “Onda su me stavili na prečku i odveli u Sankt Peterburg... Stanje mog duha je bilo toliko smrtonosno da sam tokom putovanja imao ideju da umrem od gladi. Odbio sam svu hranu i piće i imao sam čvrstinu da se vozim na ovaj način 5 dana... Moj tromesečni pratilac je shvatio šta mi je na umu i počeo da me savetuje da napustim nameru. „Ti“, rekao je, „nemoj sebi nanositi smrt, ja ću imati vremena da te odvedem, ali ćeš se povrediti: počeće da te ispituju, a ti ćeš postati delirijum od iscrpljenosti i reći ćeš previše o sebi i drugima.” Kostomarov je poslušao savet. U Sankt Peterburgu su sa uhapšenim razgovarali šef žandarma grof Aleksej Orlov i njegov pomoćnik general-potpukovnik Dubelt. Kada je naučnik zatražio dozvolu da čita knjige i novine, Dubelt je rekao: `Ne možete, moj dobri prijatelju, previše čitate.` Ubrzo su oba generala otkrila da nemaju posla s opasnim zavjerenikom, već s romantičnim sanjarom. Ali istraga se otegla celog proleća, jer su Taras Ševčenko (dobio je najtežu kaznu) i Nikolaj Gulak svojom „neuhvatljivošću“ usporavali slučaj. Nije bilo suda. Kostomarov je od Dubelta saznao odluku cara 30. maja: godinu dana tamnice u tvrđavi i neodređeno progonstvo „u jednu od udaljenih pokrajina“. Kostomarov je proveo godinu dana u 7. ćeliji Aleksejevskog ravelina, gde je njegovo ionako ne baš dobro zdravlje u velikoj meri stradalo. Međutim, majci je dozvoljeno da vidi zatvorenika, dali su im knjige i on je, inače, tamo naučio starogrčki i španski. Vjenčanje istoričara s Alinom Leontjevnom bilo je potpuno uznemireno. Sama mlada, kao romantična priroda, bila je spremna, kao i žene decembrista, da prati Kostomarova bilo gde. Ali brak sa `političkim kriminalcem` njenim roditeljima se činio nezamislivim. Na insistiranje svoje majke, Alina Kragelskaya se udala za starog prijatelja njihove porodice, zemljoposednika M. Kisela. Kostomarov u egzilu „Zbog sastavljanja tajnog društva u kojem se raspravljalo o ujedinjenju Slovena u jednu državu“, Kostomarov je poslan na službu u Saratov, uz zabranu štampanja njegovih djela. Ovdje je bio određen za prevodioca Pokrajinske vlade, ali nije imao šta da prevodi, a gubernator (Koževnikov) mu je povjerio zaduženje, prvo za zločinački, a potom i za tajni stol, gdje su se uglavnom odvijali raskolnički slučajevi. . To je istoričaru dalo priliku da se temeljno upozna sa raskolom i, iako ne bez poteškoća, da se približi njegovim sljedbenicima. Kostomarov je rezultate svojih studija lokalne etnografije objavio u Saratovskom pokrajinskom glasniku, koji je privremeno uređivao. Takođe je studirao fiziku i astronomiju, pokušao je da napravi balon, čak se bavio i spiritualizmom, ali nije prestao da proučava istoriju Bogdana Hmeljnickog, primajući knjige od Gr. Svidzinsky. U egzilu, Kostomarov je počeo da prikuplja materijale za proučavanje unutrašnjeg života prepetrovske Rusije. U Saratovu se kod Kostomarova okupio krug obrazovanih ljudi, dijelom iz prognanih Poljaka, dijelom iz Rusa. Osim toga, arhimandrit Nikanor, kasnije arhiepiskop Hersonski, I. I. Palimpsestov, kasnije profesor Novorosijskog univerziteta, E. A. Belov, Varentsov i drugi bili su mu bliski u Saratovu; kasnije N. G. Chernyshevsky, A. N. Pypin, a posebno D. L. Mordovtsev. Generalno, Kostomarov život u Saratovu nije bio nimalo loš. Ubrzo je njegova majka došla ovamo, sam istoričar je davao privatne časove, išao na ekskurzije, na primjer, na Krim, gdje je učestvovao u iskopavanju jedne od grobnih humki u Kerču. Kasnije je prognanik sasvim mirno otišao u Dubovku da se upozna sa raskolom; Caricinu i Sarepti - prikupljati materijale o regiji Pugačev, itd. Godine 1855. Kostomarov je postavljen za činovnika Saratovskog statističkog komiteta i objavio je mnoge članke o saratovskoj statistici u lokalnim publikacijama. Istoričar je prikupio mnogo materijala o istoriji Razina i Pugačova, ali ih nije sam obradio, već ih je predao D.L. Mordovtsev, koji ih je kasnije, uz njegovu dozvolu, koristio. Mordovtsev je u to vreme postao Kostomarov pomoćnik u Statističkom komitetu. Krajem 1855. Kostomarovu je dozvoljeno da poslovno ode u Sankt Peterburg, gde je četiri meseca radio u javnoj biblioteci o eri Hmeljnickog i o unutrašnjem životu drevne Rusije. Početkom 1856. godine, kada je ukinuta zabrana objavljivanja njegovih dela, istoričar je u Otečestvenim zapisima objavio članak o borbi ukrajinskih kozaka sa Poljskom u prvoj polovini 17. veka, koji je bio predgovor njegovom Hmeljnickom. Godine 1857. konačno se pojavio `Bogdan Khmeljnicki`, iako u nepotpunoj verziji. Knjiga je ostavila snažan utisak na savremenike, posebno svojim umetničkim prikazom. Zaista, pre Kostomarova, niko od ruskih istoričara nije se ozbiljno bavio istorijom Bogdana Hmeljnickog. Uprkos neviđenom uspehu istraživanja i pozitivnim kritikama o njemu u glavnom gradu, autor se ipak morao vratiti u Saratov, gde je nastavio da radi na proučavanju unutrašnjeg života drevne Rusije, posebno na istoriji trgovine u 16.-17. stoljeća. Manifestom krunisanja Kostomarov je oslobođen nadzora, ali je ostala na snazi ​​naredba kojom mu je zabranjeno da obavlja naučnu delatnost. U proleće 1857. stigao je u Sankt Peterburg, predao za objavljivanje svoja istraživanja o istoriji trgovine i otišao u inostranstvo, gde je posetio Švedsku, Nemačku, Austriju, Francusku, Švajcarsku i Italiju. U leto 1858. Kostomarov ponovo radi u Petrogradskoj javnoj biblioteci na istoriji pobune Stenke Razina i istovremeno piše, po savetu NV Kalačova, sa kojim se tada zbližava, priču „Sin ” (objavljeno 1859.); Video je i Ševčenka, koji se vratio iz izgnanstva. U jesen je Kostomarov preuzeo mesto činovnika u Saratovskom pokrajinskom komitetu za seljačka pitanja i tako povezao svoje ime sa oslobođenjem seljaka. Naučna, nastavna, izdavačka delatnost N.I. Kostomarov Krajem 1858. godine objavljena je monografija N. I. Kostomarova „Pobuna Stenke Razina“, koja je konačno proslavila njegovo ime. Dela Kostomarova imala su, u izvesnom smislu, isto značenje kao, na primer, Ščedrinovi Pokrajinski eseji. Bili su to prvi naučni radovi o ruskoj istoriji u kojima su mnoga pitanja razmatrana ne prema do tada obaveznom šablonu zvaničnog naučnog pravca; istovremeno su napisane i predstavljene na izuzetno umjetnički način. U proleće 1859. Univerzitet u Sankt Peterburgu izabrao je Kostomarova za izvanrednog profesora ruske istorije. Nakon što je sačekao zatvaranje Komiteta za seljačka pitanja, Kostomarov se, nakon veoma srdačnog oproštaja u Saratovu, pojavio u Sankt Peterburgu. Ali onda se ispostavilo da slučaj oko njegovog profesorskog zvanja nije uspeo, nije odobren, jer je Suveren obavešten da je Kostomarov napisao nepouzdan esej o Stenki Razin. Međutim, sam car je pročitao ovu monografiju i veoma blagonaklono o njoj govorio. Na zahtev braće D.A. i N.A. Miljutina, Aleksandar II je dozvolio N.I. Kostomarov kao profesor, ali ne na Kijevskom univerzitetu, kako je ranije planirano, već na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Kostomarovljevo uvodno predavanje održano je 22. novembra 1859. godine i naišlo je na ovacije studenata i publike. Kostomarov se nije dugo zadržao kao profesor na Univerzitetu u Sankt Peterburgu (do maja 1862). No, čak i za ovo kratko vrijeme, afirmirao se kao talentovan učitelj i izvanredan predavač. Od učenika Kostomarova izašlo je nekoliko veoma uglednih ličnosti u oblasti nauke o istoriji Rusije, na primer, profesor A. I. Nikicki. Činjenica da je Kostomarov bio veliki umetnik-predavač, sačuvana su mnoga sećanja na njegove učenike. Jedan od slušalaca Kostomarova rekao je ovo o njegovom čitanju: “Uprkos prilično nepomičnom izgledu, njegovom tihom glasu i ne sasvim jasnom, šapavom izgovoru sa vrlo primjetnim izgovorom riječi na maloruski način, čitao je izvanredno. Bilo da je prikazao Novgorodsko veče ili previranja u bici kod Lipecka, bilo je dovoljno zatvoriti oči - i za nekoliko sekundi kao da ste i sami prebačeni u središte prikazanih događaja, vidite i čujete sve što je Kostomarov. pričajući o tome, koji u međuvremenu nepomično stoji na propovjedaonici; njegove oči ne gledaju u slušaoce, već negdje u daljinu, kao da u tom trenutku u dalekoj prošlosti vidi nešto; predavač se čak čini da je čovjek ne sa ovoga svijeta, već rođen sa onoga svijeta, koji se namjerno pojavio kako bi izvijestio o prošlosti, drugima tajanstvenoj, ali njemu tako dobro poznatoj. Generalno, Kostomarova predavanja su imala veliki uticaj na maštu javnosti, a njihov entuzijazam se delimično može objasniti snažnom emocionalnošću predavača, koja je neprestano probijala, uprkos njegovoj spoljašnjoj smirenosti. Ona je bukvalno `zarazila` slušaoce. Nakon svakog predavanja, profesor je dobio ovacije, iznošen je na rukama itd. Na Univerzitetu u Sankt Peterburgu, N.I. Kostomarov je predavao sledeće predmete: Istorija drevne Rusije (iz koje je štampan članak o poreklu Rusije sa žmudskom teorijom ovog porekla); etnografija stranaca koji su živjeli u staroj Rusiji, počevši od ... Istorija rusa rusije Rat u Ukrajini Knjige iz 19. veka xix vek srpske knjige