K4 DEČANSKA RIZNICA , Mirjana Šakota, Prosveta Beograd 1984 , istorija umetnosti, katalog i opis umetničkih predmeta sačuvanih u riznici srpskog pravoslavnog manastira Dečani ( ikone , predmeti od metala , tkanine i vezovi , predmeti od drveta , bakrorezne ploče , pečati , panagije i panagijari , pafte i pojasevi , dokumenta ) , Prilozi inventar pokretnosti manastira Dečana - Dopis Zemaljskoj komisiji za utvrđivanje štete kolturno-prosvetnim predmetima iz 1945. godine - Registar imena koja se pojavljuju ispisana na predmetima imenski registar (opšti) topografski registar predmetni registar , tvrd povez,zaštitni omot, očuvano , ilustrovano u boji, ćirilica , 482 strane, veliki format 31cm x 23cm

ZBIRKA Draginje i Voje TERZIĆ predgovor Muhamed Karamehmedović, kataloški podaci i dokumentacija Meliha Husedžinović, fotografije Dušan Kecman, Milan Škrbić UMJETNIČKA GALERIJA Banjaluka 1978. mek povez, 88 strana dobro očuvan primerak Ц6 Draginja i Vojo sakupili su 1030 predmeta, uglavnom jugoslovenskih umetnika. Procenjuje se da je reč od oko 150 autora čije dela potiču s kraja 19. veka pa sve do novijeg datuma. Oboje su poticali iz radničkih porodica, a i sami su imali skromne prihode. Zahvaljujući prijateljstvima i poznanstvima, mnogi autori poklanjali su im svoja dela ili pak prodavali po znatno nižim cenama. Veći deo zbirke porodice Terzić podeljena je u tri celine: dubrovačka, jugoslovenska i bosansko-hercegovačka celina. Dubrovačka zbirka bila je pod velikim uticajem Stajića i veoma je ličila na njegovu zbirku. Koliko je cenila Stajićevu kolekciju govori i podatak da je nakon njegove smrti porodica Terzić otkupila deo umetnina. Neki od najpoznatijih primera dubrovačke kolekcije su „Mrtva priroda“ Ivane Etorea, „Pogled s Graca“ Gabora Rajčevića, „Atelje u Parizu“ Vlahe Bukovca, „Crveni brod“ Đure Pulitike i drugi. Ovde se nalaze i portreti Draginje kojeg je naslikao Iva Dulčić i portret Koste Strajića čiji je autor Branko Kovačević. Bosansko-hercegovački opus čini čine dela četrdeset autora. Zapažene su „Igračke“ Romana Petrovića, „Aleja čempersa“ Vojislava Hadžidajanovića, „Portret mladića“ Ismeta Mujezinovića i „Portret vojvode Petra Kreca“ Jovana Bijelića. U ovoj kolekciji nalaze se i skulpture Setava Kijca. Jugoslovenska celina obuhvata mnogobrojna dela moderne umetnosti stvaralaca sa prostora SFRJ. Među kolekcijom nalaze se vredni dela kao što su „Mrtva priroda“ Save Šumanovića, „Portret plemića“ Izidora Krašnjavog, „Somborska županija“ Milana Konjovića i druga. Pored slika u raznim tehnikama, zbirku čine i kolekcije ikona, crteža, skica, drvoreza u boji, bakropisa, linoreza serigrafija i skulptura.

ANDRE GRABAR VIZANTIJA - vizantijska umetnost srednjega veka: (od VIII do XV veka) Prevod - Olivera Đurić Izdavač - Bratstvo jedinstvo, Novi Sad Godina - 1969 200 strana 24 cm Edicija - Umetnost u svetu: istorijske, društvene i religiozne osnove Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: I DEO: OPŠTE KARAKTERISTIKE VIZANTIJSKE UMETNOSTI I. GEOGRAFSKI I ISTORIJSKI OKVIR II. POLJA UMETNIČKE DELATNOSTI III. TEHNIKE IV. UTICAJ IDEJA II DEO: ISTORIJSKI PREGLED VIZANTIJSKE SREDNJOVEKOVNE UMETNOSTI I. UMETNOST ZA VREME VLADAVINE IKONOKLASTA (726-843) II. POLET POSLE IKONOKLASTIČKE KRIZE I VELIKE ETAPE ISTORIJE OVE UMETNOSTI DO PADA VIZANTIJE III. ARHITEKTURA OD IX DO XV VEKA Opšti podaci (85). Spomenici (93) IV. SLIKARSTVO, VAJARSTVO I ORNAMENTALNE UMETNOSTI OD KRAJA IKONOKLAZMA DO KRSTAŠKOG PLJAČKANJA CARIGRADA 1204 Mozaik (105). Zidno slikarstvo (116). Minijature (128). Skulptura (148). Emalj (152). Zlatarstvo (154). Ukrašena svila (156) V. FIGURATIVNE UMETNOSTI OD XIII DO XV VEKA DODATAK Istorijski okvir, datumi (178). Bibliografija (179). Karta Vizantijskog Carstva u srednjem veku (180-181). Table u boji (182). Spisak mesta gde se čuvaju rukopisi i predmeti reprodukovani u boji (183). Planovi (183). Spisak autora fotografija u boji (183). Fotografije arhitekture (184-192). Registar (193-200) Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Byzantine Anđeli Antika Arabljani Arta Atina Atos Sveta Gora Balkan Bazilika Biblija Bogorodica Mistra Pantanasa Bugari Carigrad Dafni Emalj Epir Evropa Freska Zidno Slikarstvo Gotika Grci Grčka Grigorije Nazijanski Teolog Hios Hosios Luka Sveti Luka Fokida Hristos Isus Ikona Ikonoklazam Iran Iranska Italija Jermenija Jovan Zlatousti Justinijan Kahrije Kapadokija Kapela Palatina Karolinzi Kipar Klasicizam Komnini Kostur Krstaši Kubus Kupola Latini Makedonci Makedonija Mala Azija Makedonska Renesansa Mije Gabrijel Mistra Mozaik Muslimani Nerezi Ohrid Palata Portreti Profana Psaltir Rim Rimski Rusija Sicilija Sinaj Sirija Solun Srbija Srpski Starohrišćanski Svetac Marko Venecija Kliment Ohridski Svod Turci Vaznesenje Zapad

POSNE SLIKARSKE TEHNIKE OPŠTA UMETNOST Šifra artikla: 231467 Isbn: 9788675499206 Autor : Jugoslav Ocokoljić Izdavač : SLUŽBENI GLASNIK Dragocen rukopis stvaraoca koji je svoja slikarska iskustva pretočio u koristan priručnik. Ikonopisac sasvim sigurno ima svoj osoben likovni rukopis i u oblikovanju teksta o bojama, o slikanju, slikarskom platnu, alatima, tehnikama, o ikoni... O perspektivi... Bogato ilustrovana knjiga... ... Detaljnije Dragocen rukopis stvaraoca koji je svoja slikarska iskustva pretočio u koristan priručnik. Ikonopisac sasvim sigurno ima svoj osoben likovni rukopis i u oblikovanju teksta o bojama, o slikanju, slikarskom platnu, alatima, tehnikama, o ikoni... O perspektivi... Bogato ilustrovana knjiga... Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija OPŠTA UMETNOST Autor Jugoslav Ocokoljić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač SLUŽBENI GLASNIK Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2009 Format 24x28 Strana 208 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Beograd 2009. Tvrd povez, zaštitni omot, zaštitna kutija, bogato ilustrovano, veliki format (30 cm), 289 strana. Knjiga je odlično očuvana. Ods1 U ekskluzivnoj monografiji Olja Ivanjicki Očekivanje nemogućeg nalazi se 238 reprezentativnih kolornih reprodukcija i crteža, podeljenih u devet poglavlja, koje prate mali eseji o nastanku slika, inspiraciji, filozofskom promišljanju, kao i komentari o najrazličitijim temama koje zaokupljaju slikarku. Monografija je jedinstveno, hronološki sistematizovano predstavljanje Olje Ivanjicki ne samo kao slikara već i kao pesnika i filozofa renesansnog duha. Pored autorskih tekstova i slika Olje Ivanjicki, knjiga sadrži uvodni tekst Su Habard pod nazivom Leonardova kći, kompletnu biografiju Olje Ivanjicki ilustrovanu fotografijama, spisak svih dosadašnjih samostalnih izložbi, nagrada i priznanja. Rečju, jedinstvena knjiga koja na sveobuhvatan način predstavlja umetničku ikonu XX veka koja je u vlastiti imidž uložila sve – ime, lepotu, talenat i „ neizmernu žudnju da bude autentična i prepoznatljiva“

Rajko Vujičić Slikarstvo kao likovna tehnika na prostoru koji je obuhvatala dukljanska država, bilo je dugo zapostavljeno. Poslije značajnih podnomozaičkih ostvarenja za vrijeme ranog hrišćanstva, zamrla je aktivnost kao i sjećanje na bilo koju vrstu slikarskog izraza. Nije to bio slučaj samo sa Dukljom već i sa njenim širim okruženjem u tim nedovoljno osvijetljenim vremenima u, uobičajenim terminom rečeno, tzv. „mračnim stoljećima`, u koje se ubraja vrijeme od 8. do 10. vijeka,1 interesovanje za zidno slikarstvo oživljelo je tek u 11. vijeku, mada još uvijek skromnim intenzitetom. Tada se preromanički hramovi počinju češće ukrašavati zidnim slikarstvom i snabdijevati ikonama, od kojih u nas nijedna nije sačuvana. Uništeni su i brojni freskoansambli, jer slikarstvo, rađeno na neotpornom materijalu, nije odoljelo vremenskom trajanju, a skromni tragovi koji svjedoče o njihovom postojanju ne mogu pružiti iole jasniju sliku o njihovom likovnim vrijednostima, poručiocima i majstorima.

…Neki do sada slabo poznati majstori i još manje poznata njihova dela svakako će, preko ove izložbe, ući u antologiju srpskog slikarstva HVIII veka… Zahvaljujući Matičinoj Galeriji i njenim ljudima, dobili smo ovaj neočekivani poklon, tek otkrivene i očišćene slike iz crkava i kuća naših predaka iz dalekih kolonija Hungarije HVIII veka. Sada još bolje vidimo koju su svoju posebnu umetnost imali naši paori, sveštenici, vojnici, majstori i purgeri i kako su oni uživali u njenoj lepoti. Zastajući pred njom, čini nam se da se još bolje otvorio pogled u onaj drugi, skriveniji svet unutrašnjeg života junaka i junakinja iz „Seoba“ Miloša Crnjanskog, svet koji izmiče reči i jedino pokazuje u slici. Ove misli o srpskom zografskom slikarstvu HVIII stoleća, baš onom nastalom vremenu nespokoja i seoba, napisao je istoričar umetnosti, profesor Svetozar Radojčić povodom izložbe Ikone srpskih crkava u Mađarskoj priređene u Galeriji Matice srpske ipotom u Narodnom muzeju u Beogradu, a objavio u „Politici“ 26. januara sada već davne 1974. godine. Na ovu izložbu Profesor je došao iz svog srednjeg veka kojemje,svojim naučnim poniranjem ali i plemenitom dušom,sav pripadao. Živeo je, dakle, okružen srednjovekovnim monumentalnim slikarstvom, ikonopisom, minijaturama ali i književnošću o čemu je razmišljao, predavao, pisao. A o svomprofesoru njegovi su neposrednisledbenici na katedri za istoriju umetnosti napisali i ovu rečenicu: „Svetozar Radojčić je… umeo da sagleda glavne tokove srednjovekovne srpske umetnosti i da o tome piše zanimljivo, upečatljivo“. Takav „sav srednjovekovac“ stajao je tada pred slikama njemu stranim, prvi put viđenim, pa je i o njimapisao poneseno, toplo i uzbudljivo, prelepim stilom. Istorijsku potkuje dobro poznavao, mislim tu našupost-seobnu epohu,o njoj supisali njegovinešto stariji savremenici Jovan Radonić, DušanJ. Popović, Vasa Stajić, Radoslav Grujić i drugi. Ipak, Profesor se nije oslonio samo na znanje već na isvojaviđenja prošlosti, na pretke u Hungariji i njihovu posebnu umetnost ali pri tome je u tim zografskim slikama tražio i onaj drugi, kako je rekao, skriveniji svet unutrašnjeg života, junaka i junakinja iz „Seoba“ Miloša Crnjanskog, koji su bili savremenici ikonopisaca srpskih seoba. Sada,posle toliko decenija proteklihod one izložbe i Profesorovog članka, koji sam sačuvao jer je tako uverljivo ali i čudesno njegovo povezivanje ikonopisnih likova zografskih ispisateljskihlikova Crnjanskovih.-On je ta dva sveta na svoj način sagledao i približio. Moju pažnju u Profesorovom članku privlači i ona misao da će neka, tada odista nedovoljno poznata slikarska dela, ući u antologiju srpskog slikarstva HVIII stoleća. - Posle višegodišnjeg bavljenja slikarstvom ove uzbudljive epohe reših da ostvarim amanet - da od nekoliko stotina ikona, koje se sada nalazeu Galeriji Matice srpske, u Muzeju Eparhije budimskeu Sentandreji, u Vladičanskom dvoru u Temišvaru, Mitropolijskom dvoru u Zagrebu sastavim narečenu antologiju. Naslov knjige Ikonopisci srpskih seoba podseća na tu epohu odista omeđenu seobama: prvom Velikom seobom Srba (1690), drugom seobom patrijarha Arsenija IV (1739) i trećom seobomu Malu Rusiju-Ukrajinu (1751-1760). To nestalno doba (od 1690.do 1760), odista označava zlatni period slikara-ikonopisaca, pa time i period koji je omeđen ovom knjigom

Žanrovi: Umetnost Izdavač: Prometej Broj strana: 260 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 23x29 cm Godina izdanja: 2014. Opis …Neki do sada slabo poznati majstori i još manje poznata njihova dela svakako će, preko ove izložbe, ući u antologiju srpskog slikarstva HVIII veka… Zahvaljujući Matičinoj Galeriji i njenim ljudima, dobili smo ovaj neočekivani poklon, tek otkrivene i očišćene slike iz crkava i kuća naših predaka iz dalekih kolonija Hungarije HVIII veka. Sada još bolje vidimo koju su svoju posebnu umetnost imali naši paori, sveštenici, vojnici, majstori i purgeri i kako su oni uživali u njenoj lepoti. Zastajući pred njom, čini nam se da se još bolje otvorio pogled u onaj drugi, skriveniji svet unutrašnjeg života junaka i junakinja iz „Seoba“ Miloša Crnjanskog, svet koji izmiče reči i jedino pokazuje u slici. Ove misli o srpskom zografskom slikarstvu HVIII stoleća, baš onom nastalom vremenu nespokoja i seoba, napisao je istoričar umetnosti, profesor Svetozar Radojčić povodom izložbe Ikone srpskih crkava u Mađarskoj priređene u Galeriji Matice srpske ipotom u Narodnom muzeju u Beogradu, a objavio u „Politici“ 26. januara sada već davne 1974. godine. Na ovu izložbu Profesor je došao iz svog srednjeg veka kojemje,svojim naučnim poniranjem ali i plemenitom dušom,sav pripadao. Živeo je, dakle, okružen srednjovekovnim monumentalnim slikarstvom, ikonopisom, minijaturama ali i književnošću o čemu je razmišljao, predavao, pisao. A o svomprofesoru njegovi su neposrednisledbenici na katedri za istoriju umetnosti napisali i ovu rečenicu: „Svetozar Radojčić je… umeo da sagleda glavne tokove srednjovekovne srpske umetnosti i da o tome piše zanimljivo, upečatljivo“. Takav „sav srednjovekovac“ stajao je tada pred slikama njemu stranim, prvi put viđenim, pa je i o njimapisao poneseno, toplo i uzbudljivo, prelepim stilom. Istorijsku potkuje dobro poznavao, mislim tu našupost-seobnu epohu,o njoj supisali njegovinešto stariji savremenici Jovan Radonić, DušanJ. Popović, Vasa Stajić, Radoslav Grujić i drugi. Ipak, Profesor se nije oslonio samo na znanje već na isvojaviđenja prošlosti, na pretke u Hungariji i njihovu posebnu umetnost ali pri tome je u tim zografskim slikama tražio i onaj drugi, kako je rekao, skriveniji svet unutrašnjeg života, junaka i junakinja iz „Seoba“ Miloša Crnjanskog, koji su bili savremenici ikonopisaca srpskih seoba. Sada,posle toliko decenija proteklihod one izložbe i Profesorovog članka, koji sam sačuvao jer je tako uverljivo ali i čudesno njegovo povezivanje ikonopisnih likova zografskih ispisateljskihlikova Crnjanskovih.-On je ta dva sveta na svoj način sagledao i približio. Moju pažnju u Profesorovom članku privlači i ona misao da će neka, tada odista nedovoljno poznata slikarska dela, ući u antologiju srpskog slikarstva HVIII stoleća. - Posle višegodišnjeg bavljenja slikarstvom ove uzbudljive epohe reših da ostvarim amanet - da od nekoliko stotina ikona, koje se sada nalazeu Galeriji Matice srpske, u Muzeju Eparhije budimskeu Sentandreji, u Vladičanskom dvoru u Temišvaru, Mitropolijskom dvoru u Zagrebu sastavim narečenu antologiju. Naslov knjige Ikonopisci srpskih seoba podseća na tu epohu odista omeđenu seobama: prvom Velikom seobom Srba (1690), drugom seobom patrijarha Arsenija IV (1739) i trećom seobomu Malu Rusiju-Ukrajinu (1751-1760). To nestalno doba (od 1690.do 1760), odista označava zlatni period slikara-ikonopisaca, pa time i period koji je omeđen ovom knjigom. POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 ŠO

ILJA RIEPIN - Wielcy Malarze Swiata jezik: POLJSKI Mek povez, 32,5cm, 14strana + 14strana s tablama, reprodukcije u boji! Ilja Jefimovič Rjepin (rus. Илья́ Ефи́мович Ре́пин; Čugujiv, 5. avgust 1844 - Kukala, 29. septembar 1930) je bio ruski slikar i vajar. Njegovi realistički radovi pokazivali su veliku psihološku dubinu i pokazivali su napetosti unutar postojećeg poretka. U Sovjetskom Savezu dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka njegovi radovi su predstavljeni kao progresivni model kako treba da slikaju ostali slikari u Sovjetskom Savezu. Rođen je blizu Harkova. Njegovi roditelji su bili ruski vojni doseljenici. Najpre je izučio zanat kod lokalnog slikara ikona i započeo je sa izučavanjima slikanja portreta. Otišao je 1866. u Sankt Peterburg, gde su ga primili na Carsku akademiju umetnosti. Od 1873. do 1876. boravio je u Italiji i Parizu pomoću stipendije, koju je dobio od akademije. U Parizu se upoznao sa delima impresionista, što je značajno uticalo na njegov kolorit i osenčavanje. Ipak njegov stil je ostao bliži starim evropskim majstorima, poput Rembranta. Obično bi slikao narod, a u kasnijim fazama slikao je i carsku elitu i inteligenciju. Za vreme Carske Rusije bio je jedan od prvih portretista koji je putovao po Rusiji i crtao običan narod. Ka crtanju običnog naroda usmerio ga je Vladimir Stasov, tada glavni kritičar i poznavalac ruske umetnosti. Razlog je bio i u tome što su takvi radovi bili dobro prihvaćeni kod glavnih kupaca umetničkih dela, kneza Tretjakova pa i velikog kneza i carevog sina Vladimira Aleksandroviča. Kada se vratio u Rusiju pripadao je od 1878. pokretu peredvižnika, umetnika koji su se pobunili protiv akademskog formalizma službene akademije. Tada je naslikao čuvenu sliku ljudi, koji vuku barže na Volgi, Burlaci na Volgi (rus. Бурлаки на Волге). Slika je fokusirana samo na osobe time da je ostatak slike (pozadina) ostala nenacrtana. Ta psihološka koncentracija lica na slikama je ujednom bila i revolucionarni početak crteža, ne samo u Rusiji već i u Evropi. Nakon ubistva cara Aleksandra II 1881. naslikao je niz slika sa temom ruskog revolucionarnog pokreta. U to doba naslikao je i sliku „Uskršnja procesija u Kurskoj guberniji“. Ta slika pokazuje različite klase i napetosti među njima postavljene u kontekst tradicionalnog verskog obreda. Svi na slici su ujedinjeni u polaganom, ali neprekidnom kretanju napred. Sliku „Ivan Grozni i njegov sin“ završio je 1885. Slika pokazuje užasnutog Ivana Groznog, koji grli svoga sina, koji umire, a koga je on pre toga smrtno ranio u nekontrolisanom besu. Jedna od Rjepinovih najkomplesnijih slika je „Odgovor Zaporoških kozaka turskom sultanu“. Tu je sliku slikao nekoliko godina. Sliku je zamislio kao proučavanje smeha, ali ubacio je u nju ideje slobode, jednakosti i bratstva ukrajinskih kozaka. Započeo je sliku kasnih 1870-ih, a završio ju je 1891. i odmah je prodao caru. Car je tada sliku platio 35.000 rublji, što je bio ogroman iznos u to doba. Rjepin je naslikao i brojne čuvene ličnosti kao Lava Tolstoja, Dmitrija Mendeljeva, Musorgskog, Pavla Tretjakova i Tarasa Ševčenka.

Polovna knjiga, u donjem delu bila u dodiru s vlagom, pa su listovi u donjem delu (u visini donje margine) talasasti, ispečatirana od strane prethodnog vlasnika (lična biblioteka). Izdavač: Arkady - Warszawa, Aurora - Leningrad, 1987. god. Broširan povez, 32 cm. 44 str. Kunstdruk, ilustracije pun kolor Izdanje je na poljskom jeziku. Ilja Jefimovič Rjepin (rus. Илья́ Ефи́мович Ре́пин; Čugujiv, 5. avgust 1844 - Kukala, 29. septembar 1930) je bio ruski slikar i vajar. Njegovi realistički radovi pokazivali su veliku psihološku dubinu i pokazivali su napetosti unutar postojećeg poretka. U Sovjetskom Savezu dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka njegovi radovi su predstavljeni kao progresivni model kako treba da slikaju ostali slikari u Sovjetskom Savezu. Rođen je blizu Harkova. Njegovi roditelji su bili ruski vojni doseljenici. Najpre je izučio zanat kod lokalnog slikara ikona i započeo je sa izučavanjima slikanja portreta. Otišao je 1866. u Sankt Peterburg, gde su ga primili na Carsku akademiju umetnosti. Od 1873. do 1876. boravio je u Italiji i Parizu pomoću stipendije, koju je dobio od akademije. U Parizu se upoznao sa delima impresionista, što je značajno uticalo na njegov kolorit i osenčavanje. Ipak njegov stil je ostao bliži starim evropskim majstorima, poput Rembranta. Obično bi slikao narod, a u kasnijim fazama slikao je i carsku elitu i inteligenciju. Za vreme Carske Rusije bio je jedan od prvih portretista koji je putovao po Rusiji i crtao običan narod. Ka crtanju običnog naroda usmerio ga je Vladimir Stasov, tada glavni kritičar i poznavalac ruske umetnosti. Razlog je bio i u tome što su takvi radovi bili dobro prihvaćeni kod glavnih kupaca umetničkih dela, kneza Tretjakova pa i velikog kneza i carevog sina Vladimira Aleksandroviča. Kada se vratio u Rusiju pripadao je od 1878. pokretu peredvižnika, umetnika koji su se pobunili protiv akademskog formalizma službene akademije. Tada je naslikao čuvenu sliku ljudi, koji vuku barže na Volgi, Burlaci na Volgi (rus. Бурлаки на Волге). Slika je fokusirana samo na osobe time da je ostatak slike (pozadina) ostala nenacrtana. Ta psihološka koncentracija lica na slikama je ujednom bila i revolucionarni početak crteža, ne samo u Rusiji već i u Evropi. Nakon ubistva cara Aleksandra II 1881. naslikao je niz slika sa temom ruskog revolucionarnog pokreta. U to doba naslikao je i sliku „Uskršnja procesija u Kurskoj guberniji“. Ta slika pokazuje različite klase i napetosti među njima postavljene u kontekst tradicionalnog verskog obreda. Svi na slici su ujedinjeni u polaganom, ali neprekidnom kretanju napred. Sliku „Ivan Grozni i njegov sin“ završio je 1885. Slika pokazuje užasnutog Ivana Groznog, koji grli svoga sina, koji umire, a koga je on pre toga smrtno ranio u nekontrolisanom besu. Jedna od Rjepinovih najkomplesnijih slika je „Odgovor Zaporoških kozaka turskom sultanu“. Tu je sliku slikao nekoliko godina. Sliku je zamislio kao proučavanje smeha, ali ubacio je u nju ideje slobode, jednakosti i bratstva ukrajinskih kozaka. Započeo je sliku kasnih 1870-ih, a završio ju je 1891. i odmah je prodao caru. Car je tada sliku platio 35.000 rublji, što je bio ogroman iznos u to doba. Rjepin je naslikao i brojne čuvene ličnosti kao Lava Tolstoja, Dmitrija Mendeljeva, Musorgskog, Pavla Tretjakova i Tarasa Ševčenka.

FRIDRIH GERKE KASNA ANTIKA I RANO HRIŠĆANSTVO Prevod - Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović Izdavač - Bratstvo jedinstvo, Novi Sad Godina - 1973 280 strana 24 cm Edicija - Umetnost u svetu: istorijske, društvene i religiozne osnove Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Uvod I. POČECI (PRE KONSTANTINA) II. OD KONSTANTINA DO GRACIJANA Sudbonosna godina 313. u rimskoj carskoj umetnosti III. DOBA TEODOSIJA IV. DOBA JUSTINIJANA V. KRAJ — IRAKLIJEVA DINASTIJA DODATAK Objašnjenja uz ilustrovani dodatak (244). Ilustrovani dodatak (245). Spisak literature (253). Objašnjenje stručnih izraza (255). Geografska karta (258). Spisak slika u boji, podaci o poreklu slika (260). Spisak crteža (261). Registar (262) Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Friedrich Spätantike und frühes Christentum Adam I Eva Adventus Agnelus Akvileja Alarih Amor I Psihe Amvrosie Iz Milana Anastasije Antependije Apostoli Apoteoza Arhanđeli Arl Arkadije Avelj Avram Baldahin Bavit Bema Blagosiljanje Boetije Bogorodica Breša Carigrad Celus Christus Victor Crux Invicta Damasus Danilo David Diptisi Dobri Pastir Državna Umetnost Efes Elizijum Epifanija Evharistija Gala Placidija Galijen Gavrilo Golgota Građevinska Plastika Gracijan Helije Honorije Hristovo Krštenje Vaznsesenje Ignatije Iz Antiohije Ikone Imago Clipeata Imperator Ambulans Super Apsidem Inkarnacija Inkrustacija Isceljenje Slepih Jaganjci Jakov Jerusalim Jevanđelisti Jona Jevrejska Crkva Jov Jovan Zlatousti Juda Junije Basuss Justin Justinijan Kain Kana Kapua Kartagina Katakombe Kiprijan Knezovi Konstancije Konstantin Veliki Krstionice Krštenje Lav Veliki Lazar Logos Luna Magi Maksimilijan Marko Marsej Mihajlo Milano Milano Mojsije Mozaici Murano Narteks Nebeska Crkva Neon Noje Obožavanje Maga Oltar Oratorijum Pantokrator Pastoforije Pavle Petar Pilat Pons Milvius Postanje Prezviterijum Principat Prokpije Proroci Pula Rabulin Kodeks Rajski Breg Ravena Rim Sabina Sabor Sarkofazi Sarkofag Sergiopolis Sikst Sinagoga Sinaj Slonova Kost Solun Stradanje Hristovo Sveti Grob Štit Teodorih Veliki Teodora Teodosije Tetrarhijsko Doba Toma Traditio Legis Trijer Trijumfalni Luci Valentijan Vaskresenje Večera Viktorije Vitlejem Vonički Carevi Zemaljska Crkva Lopta Žena U Molitvi

Obrad B. Jovanović — Srpske teme: ja o tebi, ti o meni - pa obrni, pa okreni Čajetina 2018. Tvrd povez, ćirilica, bogato ilustrovano, veliki format (34 cm), 222 strane. Knjiga je nekorišćena (nova). 2018. godine je u izdanju Biblioteke “Ljubiša R. Đenić” iz Čajetine objavljena monografija “Srpske teme” slikara Obrada B. Jovanovića (Mionica kod Kosjerića, 1949). Jovanović je jedan od pokretača i organizatora osnivanja Srednje umetničke škole u Užicu 2003. godine i njen prvi v. d. direktora i dugogodišnji profesor na Učiteljskom fakultetu u Užicu. Treća njegova monografija je najobimnija, na više od 220 strana. Otvara je duži esej istoričara umetnosti Dušana Milovanovića, sada najvažnijeg i najiskusnijeg kada je reč o crkvenim i tradicijskim temama. U knjizi su i najbolji kraći tekstovi ostalih poznavalaca njegove umetnosti, zatim slikarevi eseji o drugim umetnicima i veći broj kolor reprodukcija. Reprodukovani su i radovi koji se nalaze u posebnim kolekcijama u Užicu, Zagrebu, Kosjeriću i Mačkatu. Obrad B. Jovanović je jedan od najizvornijih srpskih slikara, čiji rad izvire iz krvi i tla, folklora i mistike, vizija i predanja, priča i legendi o svecima, đavolima i starcima-mudracima. On je slikar za njega programske slike “Kako su dobri anđeli uhvatili drekavca”, na kojoj se sustiču nebeski i zemaljski plan, dobro i zlo, crkva i demon, ovnovi i grobovi. Obrad je narodski slikar ali ne i naivac, magistrirao je kod Momčila Mome Antonovića, on zna kako da istraži epska mesta, mitove i zaumne puteve srpske duše. Slikar je povratka narodnoj mistici, pa se njegovi radovi sadržinski nalaze u rasponu od drevne simbolike, ruralne fantastike do devičanski čistih pejzaža sagledanih sa visoke stajne tačke. Jovanović je slikar planinac koji ne priznaje urbanu prljavštinu, pa sa njegovih platana i crteža u tušu pucaju neke nedohvatne vizije, smiraji ali i neviđene opasnosti koje vrebaju naivne. Slikar je koji duboko zadire u snove, lične i kolektivne, majstor otkrivanja narodske podsvesti i otuda na njegovim radovima nema skoro ničega od ovog vremena i novokomponovane ikonografije, osim kada se izruguje političarima (nagi trubači na jednu, narod na drugu stranu). Zato je duboko svestan moći ikone i krsta, crkve u ulozi jednog naroda ali i čisto likovnih simbola koji kod njega postaju sveopšti. Malo ko je kao on ne samo u našoj umetnosti slikao i crtao ovnove i njihove rogove, te simbole izvorne snage, vitlao njihovim sakralnim spiralama po kompozicijama, uznosio časne starine i majke starice, shvatajući ceo svet kao veliko stado. “Lepota je božanski dar” naslovljava Jovanović jedan svoj tekst, a on želi da zađe i iza pojavnog, u mitsko nasleđe, pa otuda kao najbolji slikari zna da u svoje radove unese i štogod od estetike ružnog. Ima kod njega i ptica grabljivica i vampira, jer život izvan grada ima i svoju mračnu stranu, majstor upućuje na oprez, kao što se dečje raduje kada slika belu jagnjad. “Srpske teme” su svedočanstvo našeg jastva, nečeg što nestaje i povlači se pred digitalnom apokalipsom.

KRATKA ISTORIJA VIZANTIJSKE ESTETIKE ISTORIJA UMETNOSTI Šifra artikla: 250224 Isbn: 9788651912378 Autor : Viktor V. Bičkov Izdavač : SLUŽBENI GLASNIK Unutar zapadnog akademskog kruga dugo godina je vladala antičko-vinkelmanovska estetička paradigma u okviru koje vizantijskoj umetničkoj tradiciji i estetičkoj misli nije pridavana dužna pažnja. Međutim, s produbljivanjem i proširivanjem predmeta estetike, tokom XX veka otpočelo je prevrednovanje... Detaljnije Unutar zapadnog akademskog kruga dugo godina je vladala antičko-vinkelmanovska estetička paradigma u okviru koje vizantijskoj umetničkoj tradiciji i estetičkoj misli nije pridavana dužna pažnja. Međutim, s produbljivanjem i proširivanjem predmeta estetike, tokom XX veka otpočelo je prevrednovanje značaja srednjovekovnog perioda u istoriji kulture, što je za posledicu imalo i to da je postepeno počeo da se shvata značaj vizantijske filozofije umetnosti i estetičke kulture. Jedan od najznačajnijih naučnika na polju proučavanja ovog poglavlja istorije svetske kulture jeste ruski estetičar, kulturolog, istoričar umetnosti i direktor Instituta za filozofiju Ruske akademije nauka Viktor Vasiljevič Bičkov, autor većeg broja zapaženih monografija posvećenih hrišćanskoj i vizantijskoj estetici. Bičkov u ovoj knjizi temeljno i pregledno prikazuje razvoj estetičkih predstava tokom hi-ljadugodišnje istorije Vizantije. Pregled počinje od ranohrišćanskog perioda kada je započelo formiranje osnovnih ideja i principa autentične vizantijske estetike, i nastavlja ranovizantijskim periodom od IV do VII veka, koji se smatra “zlatnim dobom” vizantijske estetičke misli, tokom koga će se formirati osnovna shvatanja, koncepcije i vrednovanja umetnosti. Za njim sledi razdoblje ikonoborstva u kome je detaljno i svestrano razrađena teorija kultne slike, ikone, da bi od druge polovine IX do dolaska krstaša u XII veku, u razdoblju klasičnog vizantizma došlo do stabilizacije umetničko-estetičke kulture i estetičke svesti s naglašenom tendencijom ka restauraciji i idealizaciji poznoantičkih i ranovizantijskih motiva. Poslednji vekovi Vizantije čine period suprotstavljanja crkveno-isihastičkog i helenističkog pravca u kulturi, što će rezultirati poslednjim i najjačim bleskom vizantijske duhovnosti, estetičke svesti i likovnog stvaralaštva. Svaki od ovih perioda je u knjizi detaljno razrađen, predstavljene su najznačajnije estetičke teorije i tendencije i njihov razvoj, a posebno poglavlje posvećeno je pitanjima liturgijske estetike. Pored toga, na kraju knjige se nalaze dva razgovora s autorom knjige, u kojima on govori o svojoj naučnoj biografiji, estetičkim shvatanjima i iskustvima, ali i o razumevanju i perspektivama savremene “post-kulture” i aktuelnog “net-arta”. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ISTORIJA UMETNOSTI Autor Viktor V. Bičkov Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač SLUŽBENI GLASNIK Pismo Ćirilica Povez Tvrd Godina 2012 Format 17x24 Strana 548 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

MIODRAG KOLARIĆ EVROPSKI PUTEVI SRPSKE UMETNOSTI - barok, klasicizam, romantizam, realizam Priredio - Vlastimir Đokić Izdavač - Srpsko kulturno društvo `Prosvjeta`, Zagreb; Equilibrium, Beograd Godina - 2009 560 strana 25 cm ISBN - 978-953-7611-15-6 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: I. POKUŠAJI SINTEZE Srpska umetnost XVIII veka Prelazno doba Doba građanskih umetnika Barokno slikarstvo SRPSKO SLIKARSTVO XIX VEKA Klasicizam kod Srba Uvod Poreklo klasicizma Klice građanskog društva Trgovina i zanati Doba Velike seobe Slobodni kraljevski gradovi i vojni komuniteti Verska i građanska ravnopravnost Postanak i razvitak klasicizma I - Društveni racionalizam Stvaranje narodne inteligencije Nemačka kulturno-prosvetna orijentacija Jozefinizam Uticaj francuske kulture i prosvećenosti Građanska revolucija i slaveno-srpsko carstvo Klasična kultura racionalizma II - Likovni racionalizam Uspon i pad baroknog slikarstva Estetika klasicizma i Arsen Teodorović Pavel Đurković i slaveno-srpski slikari Bidermajer i engrizam Istorijski klasicizam i nazareni Građevinarstvo razdoblja klasicizma Romantizam u srpskom slikarstvu Realizam u srpskoj umetnosti Pleneristi i njihovo mesto u našem slikarstvu II. ANALITIČKE STUDIJE I ESEJI Na dugom i mučnom putu istraživanja (Uz izložbu `Ikone srpskih zografa 18. veka`) Osnovni problemi srpskog baroka Pitanja i pretpostavke Istok ili Zapad Putovanje u Evropu `Gotičarstvo` ikonopisaca i zografa Geneza u Bođanima Barokna kultura gradskog staleža Humanističke tendencije `molera` Raskrsnica u Krušedolu Aleksandrovo Barok ili manirizam Rokoko i neoklasika Granice uticaja Srpska grafika XVIII veka Rano građansko slikarstvo kod Srba Likovna kultura Karađorđevog vremena Građevine i građevinari Srbije od . do . Litografija u obnovljenoj Srbiji Duh vremena (Povodom Izložbe `Srpsko slikarstvo i grafika u doba romantizma) Dva priloga za proučavanje nastanka i razvitka romantizma u srpskoj arhitekturi Crtež kao način gledanja (Povodom izložbe crteža srpskih umetnika XIX veka) Ovce i carske privilegije u politici i slikarstvu (O slikama Paje Jovanovića `Seoba Srbalja` i `Proglašenje zakonika cara Dušana`) III. PORTRETI UMETNIKA Teodor Ilić Češljar Pavel Đurković Georgije Bakalović Dimitrije Avramović Uroš Knežević Novak Radonić Mina Vukomanović Đura Jakšić Stevan Todorović Đorđe Krstić Petar Ubavkić Uroš Predić Strani umetnici u Beogradu u XVIII i XIX veku Bibliografske napomene Popis ilustracija Beleška o piscu Bibliografija Miodrata Kolarića `Knjiga Evropski putevi srpske umetnosti: Barok, klasicizam, romantizam, realizam dr Miodraga Kolarića (1912–2001), istoričara umetnosti, estetičara i muzeooga, dugogodišnjeg naučnog savetnika i direktora Narodnog muzeja u Beogradu, jednog od najtemeljnijih poznavalaca srpske umetnosti XVIII-XX veka, sastoji se od 30 radova pisanih u razdoblju od 1950. do 1982. god., potpune bibliografije autora i beleške o piscu, a tematski i hronološki obuhvata arhitekturu, slikarstvo i grafiku stilskih epoha baroka, klasicizma, romantizma i realizma, tj. doba XVIII i XIX veka u srpskoj umetnosti. Zahvaljujuću autorovoj osobenoj hermeneutici i prostranoj erudiciji ova knjiga, uz to, nadrasta usko stručno shvaćenu istoriju umetnosti i približava se svojevrsnoj kulturnoj i intelektualnoj istoriji srpskog naroda, naročito onog njegovog dela koji je seobama u XVII veku dospeo izvan granica Osmanskog carstva, u sferu zračenja zapadnoevropske civilizacije, i potom sam odigrao presudnu ulogu u procesu modernizacije celokupnog srpskog naroda. Ovo izdanje stručnoj javnosti u novom svetlu prezentuje jedan deo veoma značajnog autorskog opusa M. Kolarića, podstiče na njegovu revalorizaciju i omogućava očuvanje dragocenog naučnog nasleđa. Obični čitalac pak, uživaće u dubini zapažanja, širini znanja i lepoti kazivanja pisca.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Dimitrije Bačević Stefan Tenecki Nikola Nešković Jovan Četirević Grabovan Jovan Popović Teodor Dimitrijević Kračun Jakov Orfelin Georgije Tenecki Stefan Gavrilović Arsenije Teodorović Sava Petrović Konstantin Danil Konstantin Arsenović Nikola Aleksić Katarina Ivanović Arsenije Petrović Mina Vukomanović Karadžić Jovan Popović Jovan Isajlović Mlađi Jovan Klajić Nikola Dimšić Pavle Simić Novak Radonić Ljubomir Aleksandrović Stevan Todorović Đorđe Milovanović Pavle Jovanović Đorđe Jovanović Simeon Roksandić

Lepo očuvano Retko 1983 Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić Beograd Milivoj Mića Nikolajević (Sremska Mitrovica, 24. mart 1912 — Novi Sad, 27. avgust 1988) bio je srpski slikar. Biografija i delo[uredi | uredi izvor] Milivoj Nikolajević rođen je 24. marta 1912. godine u Sremskoj Mitrovica u porodici umetničkog stolara. Osnovnu školu je podađao u Sremskoj Mitrovici, Ljubljani i Rumi u gradovima u kojim je njegov otac obavljao poslove. Umetničku školu (nastavnički i akademski odsek) pohađao je u Beogradu od 1932. do 1939. godine u klasi profesora Ivana Radovića, Bete Vukanović, Ljubomira Ivanovića, Simeona Roksandića. 1938. godine jedan je od osnivača grupe Desetoro (Ljubica-Cuca Sokić, Danica Antić, Bogdan Šuput, Jurica Ribar, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Bora Grujić i Milivoj Nikolajević). Raznovrsno i bogato stvaralaštvo Milivoja Nikolajevića kretalo se od intimističkog izraza definisanog u temama portreta, aktova i mrtvih priroda tridesetih godina prošlog veka, preko osobenog tumačenja socrealističkih tema do područja apstrakcije u koju zakoračuje krajem pedesetih godina. Autor je više od 2000 umetničkih dela. Nikolajević se pored slikarstva bavio i crtežom kao posebnom disciplinom, a među njegovim crtežima istaknuto mesto imaju oni sa temom ženskog i muškog akta. Radio ih je različitim tehnikama: od ulja i braon krede, do tuša i radova izvedenih kombinovanjem različitih tehnika, ali uvek sa težnjom da uoči osobine ličnosti koje se vide iz pokreta tela i izraza lica i da prikaže ono što je individualno i karakteristično za određenu figuru. Posebno su značajni njegovi aktovi urađeni presovanim ugljem u prirodnoj veličini, kao i erotski crteži iz 50-ih godina.[traži se izvor] Od 1947. godine živi u Novom Sadu. Tokom 1948. godine vršilac je dužnosti direktora Vojvođanskog muzeja. Od 1950. godine do 1976. godine upravnik je Galerije Matice srpske, kada je stvarana najznačajnija zbirka srpskog slikarstva 18. i 19. veka. U periodu od 1952. do 1956. jedan je od osnivača umetničkih kolonija u Vojvodini. 1974. godine učestvuje u osnivanju Akademije umetnosti u Novom Sadu i postaje redovni profesor na predmetu Crtanje. Predsednik je Matice srpske od 1979. do 1983. godine. Učestvuje u osnivanju Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, čiji redovni član postaje 1981. godine. Svoje preko šest decenija dugo stvaralaštvo u oblasti likovnih umetnosti (slikarstvo, crtež, grafika) predstavio je na preko pedeset samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i na preko 400 grupnih izložbi u inostranstvu i oko 150 grupnih izložbi u zemlji. Stvaralaštvo Milivoja Nikolajevića nagrađeno je svim najvišim jugoslovenskim nagradama u oblasti likovnih umetnosti, kao i svim najvišim državnim nagradama za oblast likovnog stvaralaštva: Oktobarska nagrada Novog Sada (1961), Sedmojulska nagrada (1975), Nagrada oslobođenja Vojvodine (1978), Povelja grada Novog Sada - Novembarska povelja (1979), Nagrada AVNOJ-a (1984). Likovno stvaralaštvo Milivoja Nikolajevića zastupljeno je u svim najznačajnijim galerijama i muzejima u zemlji (Narodni muzej, Galerija Matice srpske, Galerija savremene likovne umetnosti u Beogradu i Novom Sadu) kao i u mnogim značajnim privatnim zbirkama u zemlji i inostranstvu. Jedna od Nikolajevićevih delatnosti manje poznata javnosti, jeste njegova kolekcionarska aktivnost u domenu malog formata koji je podrazumevao tehnike crteža, akvarela i pastela. Razmenjujući sa svojim kolegama novogodišnje čestitke tokom dugog niza godina, Nikolajević je formirao zbirku koja predstavlja interesantan uvid u našu likovnu scenu druge polovine 20. veka. Najveći broj radova čine minijature naših eminentnih, grafičara, slikara i vajara poput Petra Lubarde, Ivana Tabakovića, Peđe Milosavljevića, Cuce Sokić, Nikole Graovca, Alekse Čelebonovića, Boška Petrovića, Jovana Soldatovića, Ankice Oprešnik, Stojana Trumića, a zastupljeni su i slovenački autori Janez Bernik, Andrej Jemec, Marijan Pregalj i dr. Ova vredna zbirka sada je svedok o jednom nepoznatom toku naše umetnosti, o razmeni umetničkih dela malog formata koja je postala tradicionalana, a možda najviše govori o toj drugoj strani Nikolajevićeve umetničke ličnosti, o ugledu koji je uživao među svojim kolegama i mestu koje zauzima u srpskoj savremenoj istoriji umetnosti.[traži se izvor] Bavio se pisanjem eseja, studija i ogleda iz oblasti likovnih umetnosti, koje je objedinio u dve objavljene knjige. Umro je u Novom Sadu 1988. godine. Tehnike i motivi u radu[uredi | uredi izvor] U svet umetničkog stvaralaštva ušao je kao dečak čiji je otac bio umetnički stolar i tu se susreće sa umetničkim crtežom. Njegov otac je radio nameštaj u nacionalnom stilu i Nikolajević je slikao biljne ornamente i susreće se sa prvim pokušajima da se savlada zadata tema. Tokom školovanja u osnovnoj školi neprestalno je slikao i iz ovog doba su sačuvani njegovi prvi crteži koji imaju dokumentarno vrednost i pokazuju rani interes za umetnost. U gimnaziji učeći slikanje u akvarelu istinski je otkrivao svet umetnosti. Odlazeći u crkvu on je otkrio ikone Uroša Predića što je jako uticalo na njega. Na umetničku školu upisao se 1932. godine. Sećanja na umetničku školu su veoma pozitivna i intenzivna. Ona kreću od tihih reći nastavnice Bete Vukanović; „dopro crta“. Želeo je da postane ako ne Leonardo da Vinči barem kao Uroš Predić. Na umetničkoj školi učestvovao je i na časovima crtanja večernjeg akta i bio je posebno naklonjen ovom radu i ako je nakon završetka studija potpuno napustio crtanje aktova. Iz ovog doba ostalo je i nekoliko njegovih akvarela. Slikarskim znanjem nije bio zadovoljan i odlučio je da nastavi studije na Akademskom odseku Ivana Radovića. Njegov napredak u tehnici ulja može se pratiti na sačuvanim portretima u ovoj tehnici. Nakon intenzivnijeg kolorita njegov kolorit postaje mekši i manje snažan, postaje nestalan i nežan. Iz ovog doba nije sačuvan ni jedna tema iz pejzaža i ne zna se dali ih je radio. U vreme sazrevanja u umetničkom smislu na slikarstvo u Srbiji veliki uticaj je imao Pariz i 1937. godine kao student Umetničke škole posetio je Pariz sa grupom đaka ove škole. O dešavanjima u francuskoj umetnosti bio je obavešten iz časopisa i pisama svojih kolega koji su boravili u Parizu. U tematici se pojavljuje portret, enterijer, mrtva priroda i tek po neki pejzaž. Kao većina u grupi desetorice kojoj je pripadao uklapao se u podneblje poetskog realizma i intimizma. Njegovi enterijeri nisu bili uglađeni i bile su to skromne kuće u kojim se školovao. U vreme kada je odlazio u Rumu crtao je portrete svoje majke. Nije bio slikar idealizovanoga sveta. Prvo samostalnu izložbu je napravio u Rumi 1934. godine. Življa izlagačka aktivnost započinje 1939. godine. Posle završenog školovanja bio je vezan i jedan od osnivača grupe „desetoro“ koja je okupljala najmlađu deneraciju slikara. Kritika je pozitivno ocenila nastupanje mladih slikara. Prvo zaposlenje je dobio kao učitelj veština u Realnoj gimnaziji u Šapcu ali je po neredbi ministra prebačen samo nekoliko dana posle toga u mušku gimnaziju u Sarajevu gde je nastavio da slika uz rad. Tu se družio sa Bogdanom Šuputom ali je Drugi svetski rat rastavio njigovo drugovanje. Strahote rata Nikolajević je zabelezio samo u nekoliko crteža. Tokom rata i verovatno kao posledica proterivanja u logor on je oboleo na tuberkulozu i operisan je 1944. godine. Posle rata Nikolajević se uklučio u zbivanja koja su bila aktuelna u to vreme. U poratnom periodu on se okreće socijalističkoj tematici, slika teme iz obnove zemlje ali nastaje i čitav niz crteža iz seoskog života. Nikolajević postaje angažovani slikar svoga vremena. Nikolić je posetio Pariz i posle povratka iz Pariza Nikolajević radi na svoj tematskom repertoaru Vojvođanskih ravnica. Kao novina javljaju se predstave reka, brodova i kupača u njegovim radovima. Tokom leta 1957. godine boravio je u slikarskoj koloniji u Ečki i tu je otkrio teme za svoju izložbu i ciklus slika „granje u vodi“. Njegovo ovo vizuelno otkriće postalo je glavni motiv i moglo bi se reći jedini za narednih nekoliko godina. U poznijim radovima sa tematikom granja u vodi iz 1965. – 1966. godine uočavaju se određeni pomaci i njegov način rada postaje više slikarski i to je bio nagoveštaj novog ciklusa slika „Ritmovi u ptostoru“. On primenjuje tehniku slikanja belim tušem na crnoj podlozi u kojoj liniju pretvara u belu obojenu površinu i time je crtež pretvorio u sliku. Radovi u tehnici toniranih tuševa su u početku bili manjih formata ali se kasnije odlučivao i za veće formate svojih radova. Početkom osamdesetih godina Nikolajević se vraća tehnici črteža. Kada nastajeserija redova sa tematikom Ritmova u prostoru. Nakon ovog ciklusa započinje novi ciklus 1986. godine Kretanje prostorom u kome nije ustrajao i ovim radovima se završava njegov opus. Nagrade i odlikovanja[uredi | uredi izvor] 1940. Nagrada fonda Đurice Đorđevića (Reograd) 1949. Nagrada Vlade NR Srbije za rad na crtežu (Beograd) 1950. Nagrada IV AP Vojvodine za mapu crteže Sa sela (Novi Sad) 1961. Oktobarska nagrada grada Novog Sada (Novi Sad) 1963. III. Nagrada za crtež na likovnoj jeseni savremenog jugoslovenskog crteže (Sombor) 1964. II. Nagrada za akvarel na likovnoj jeseni (Sombor) 1965. Nagrada NIP Forum (Novi Sad) Otkupna nagrada KC Beograd na XII oktobarskom salonu (Beograd) 1966. Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima (Beograd) Nagrada za slikarstvo na VII. oktobarskom salonu (Beograd) 1968. Posebno proizanje žirija na I zagrebačkoj izložbi jugoslovenskog crteže (Zagreb) 1970. Nagrada Politike Vladimir Ribnikar (Beograd) Otkupna nagrada Kabinete grafike JAZU (Sombor) Trijenale savremenog jugoslovanskog crteže (Sombor) Otkupna nagrada SIZ-a Banje Luke na internacionalnom salonu u Banjoj Luci (Banja Luka) 1978. Nagrada Oslobođenja Vojvodine (Novi Sad) 1979. Novembarska povelja grada Novog Sada (Novi Sad) Otkupna nagrada na bijenalu akvarela Jugoslavije (Sremski Karlovci) 1982. nagrada za slikarstvo na XI novosadskom salonu (Novi Sad) 1984. Nagrada AVNOJ-a (Beograd)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...