Posle čitanja knjige Upomoć, prijateljice!, prijateljice će shvatiti kako da svoje najintimnije razgovore uz kafu ili čaj pretvore u isceljujuće seanse. Cela istorija duhovnosti se bavi pitanjem kako da postanemo bolji ljudi u svetu u kojem smo se našli a da ne znamo zašto. Šokantna otkrića Jovane Hiesmayr i Isidore Bjelice idu korak dalje od „moći pozitivnog mišljenja“, koje počiva na tezi da smo sami krivi za sve nesreće i bolesti koje nam se dešavaju, odnosno da one imaju svoj uzrok u negativnim mislima. Dve prijateljice, koje su prošle stotine različitih terapeutskih tehnika, zajedno su došle do najefikasnije, koju su isprobale na sebi. Revolucionarnost dualne terapije ogleda se u tome što nas uči kako da slomljeno, naizgled ružno, loše, traumatično pretvorimo u lepo i u izvor spoznaje i dobrote. Upomoć, prijateljice! daruje ta znanja i metode svima koji tragaju za smislom, a kojima bi za to inače bile potrebne decenije otkrivanja i učenja. Zahvaljujući ovoj knjizi uvidećete da se prosvetljenje dešava na nivou emocije i naučiti kako da bol i nemoć pretvorite u snagu i radost uz pomoć svojih prijateljica. „Knjiga Upomoć, prijateljice! lepršavo štivo o teškim pitanjima, ozbiljan udžbenik o radu na sebi uz šešir, smeh i obavezan erl grej.“ Minja Županjevac Povez knjige : broširani Strana : 205 Format : 13x20 cm Pismo : latinica

Riznica najboljih kolača - Svjetlana Stanisavljević, Milena Margetić, Violeta Margetić `Moja ljubav prema kuhinji verovatno je počela mojim motanjem oko mame i željom da joj pomognem. Tu je uvek bilo toplo, prepuno mirisa, a najviše me oduševljavao miris domaćeg hleba koji se osetio po celoj kući. Kako sam rasla moja ljubav je krenula u smeru KOLAČA. U početku sam ih sa puno žara i ponosa ispisivala u jednu `posebnu` beležnicu, ali sam vremenom napunila 3 rokovnika i još i danas kada probam neki novi fini kolač kod prijateljica prvo pitanje mi je: `Imaš li recept?`Nisam od onih osoba koje ljubomorno čuvaju recepte samo za sebe, već ih rado delim sa drugim sladokuscima. Ideja o ovoj knjizi nekako se rodila spontano i više u šali pri jednom razgovoru sa Violetom i Svjetlanom ali, kada vam jednom `buba` uđe u uho, ni snovi vam ne daju mira. Dogovorile smo se da izdvojimo naše najbolje recepte, pažljivo ispišemo uputstva za rad i stavimo ih u `Riznicu najboljih kolača` Dok ćete listati ovu knjigu i probavati svoje kulinarske sposobnosti jedino što Vam treba je dobra volja, malo strpljenja i prijatelji ili prijateljice koje ćete ugodno iznenaditi uz kafu ili čašu piva. I verujte pohvale neće izostati, a nama će to biti najveće zadovoljstvo.` - Autori

Autor: Vilhelm Rihter Izdavač: `Svetlost`, Kragujevac Broj strana: 129 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Prilike u Srbiji pod knezom Milosem do njegove abdikacije 1839 godine: prikaz najnovijih dogođaja, karakteristika Srpskog naroda i topografska skica kneževine Vilhelm Rihter koji je bio u službi kneza Miloša Obrenovića kao inženjer u svojoj knjizi Prilike u Srbiji pod knezom Milošem do njegovog odstupanja 1839, koja je objavljena u Lajcpigu 1840. godine piše o svakodnevnom životu kneza Miloša Obrenovića. Život kneza Miloša Obrenovića, u njegovim konaku u Kragujevcu, pripoveda Vilhelm Rihter bio je isto onako prost kao i život građana, seljaka i činovnika. Leti čim bi svanulo, a zimi još sat ili dva ranije, knez bi ustao, i pošto bi se bez velike tuđe pomoći potpuno obukao, popio bi svoju rakiju i crnu kafu i popušio na čibuku. Direktor kancelarije saopštio bi mu sve novosti iz svake grane državne uprave. Često je ljubopitljivome knezu pričao o uređenju ove ili one strane države i predstavio mu strance. Knez je svaki čas pozivao svoje najviše činovnike da mu ovo ili ono objasne. Jednom reči sve do ručka, koji je bivao u 10 sati pre podne, bio je zauzet državnim poslovima. Za kneževu trpezu pozivana je njegova najbliža okolina: njegovi ađutanti, njegov direktor kancelarije, nekoliki drugi činovnici i njegov lični lekar. Sa kneževom kujnom ne bi se zadovoljio ni imućniji nemački zanatlija. Jela su bila ne samo skoro i suviše prosta, već spravljena po srpskom ukusu jedva su se mogla jesti... O strogim srpskim postovima, koji su ispunjavali oko dvadeset nedelja godišnje, bio je beli pasulj obično i najomiljenije jelo, koje je samo s vremena na vreme zamenjivalo sočivo ili kiseo kupus. Sve je međutim bivalo tako zaljućeno i belim i crnim lukom začinjeno da je trebalo imati naročiti, od detinjstva na to naviknut stomak, da bi se ovakvo jelo moglo podneti i probaviti. Činovnici su često, kad bi ih knez na ručak pozvao, uzdisali za svojim izgubljenim ručkovima; voleli su da jedu i u rđavim kragujevačkim mehanama nego za kneževsko-srpskom dvorskom trpezom. Nikakvog sjaja nije bilo; obično porculansko posuđe, jedna rakija da se dobije apetit, a posle ručka crna kafa. Knez koji vrlo mnogo jede ne bi voleo kad bi se ko pre ručka najeo i o ručku bi samo premizgivao i tek ponešto uzimao; on je voleo da pri ručku ima dobre drugove i nije trpeo prazna zahvaljivanja. Vino kneževe trpeze bilo je obično zemaljsko vino i kad bi se pilo trnuli bi zubi od njegove kiseline. U svakoj mehani ili u običnoj kafani ovakvo je vino kupovano po trideset para, i ja sam tvrdo uveren da mnogi srpski činovnik ne bi rado promenio sa knezom svoj ručak i svoje vino. Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Knjiga je dobro očuvana, osim što su listovi sa strane požuteli od starosti. Knjiga sadrži crno-bele fotografije. Na srednjoj slici priložen sadržaj.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žak Prever (franc. Jacques Prévert; Neji na Seni, 4. februar 1900 — Omonvil la Ptit, 11. april 1977), francuski pesnik i pisac scenarija . Prever je jedan od najčitanijih francuskih i svetskih pesnika XX veka. Poznat i po scenarijima za filmove Marsela Karnea „Obala u magli“, „Hotel Sever“, „Deca raja“ i „Ljubavnici iz Verone“. Biografija Žak Prever je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bulonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis. Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove. Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera. Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno. Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine). Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine. Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere. Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone. Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“. Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever. Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga. Poezija Anarhista, odmetnik i sanjar, Prever u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima. Svojevrstan moralista i kritičar društva, Prever ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju. Nazvan je i `pesnikom Pariza`. Godinama je posao pesme na komadićima papira ne pomišljajući da ih sabere u knjigu. Prva Preverova zbirka pesama „Reči“ objavljena tek 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja. Pripadao je pokretu nadrealista gde je zajedno sa Raymond-om Queneau-om i Marcel-om Duhamel-om bio član grupe Rue du Château[1]. Njegovo nadrealističko iskustvo nije samo u afirmaciji iracionalnog nego u autentičnom i spontanom jeziku njegovog dela, jeziku koji nam ne dopušta da ga prihvatimo odvojenog od celine. Kritika je istakla Preverovu nadarenost za verbalne inovacije, jedar i sarkastičan jezik koji nastavlja Vijonov lirizam jezičke akrobacije Maksa Jakoba i prostodušnost uličnih pesama

ČAROBNO CARSTVO BAJKI Publik Praktikum Grupa autora Format: 21x29 Broj strana: 56 Pismo: Ćirilica Pun kolor!....ILUSTROVANA u boji... Ovim raskošnim izdanjem vodimo decu u čaroban svet bajki. U ovom svetu Deda Mraz ispunjava deci želje, olovni vojnik se zaljubljuje u balerinu, morska sirena se udaje za princa, meda igra fudbal... Prelepe bajke upotpunjene su maštovitim ilustracijama koje će deci približiti pouke koje nose Mala sirena, Snežna kraljica, Pismo Deda Mrazu, Olovni vojnik, Usamljeni fudbaler, Devojčica sa šibicama, Vuk i sedam jarića. Ova zbirka sastavljena je tako da deci ulepša i oplemeni detinjstvo i da ih uvede u carstvo u kom je moguće i najnestvarnije. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

DETALJNIJE Posle ove knjige prijateljice će shvatiti kako da svoje najintimnije razgovore uz kafu ili čaj pretvore u isceljujuće seanse. Cela istorija duhovnosti se bavi pitanjem kako da postanemo bolji ljudi u svetu u kojem smo se našli a da ne znamo zašto. Šokantna otkrića Jovane Hiesmayr i Isidore Bjelice idu korak dalje od „moći pozitivnog mišljenja“, koje počiva na tezi da smo sami krivi za sve nesreće i bolesti koje nam se dešavaju, odnosno da one imaju svoj uzrok u negativnim mislima. Dve prijateljice, koje su prošle stotine različitih terapeutskih tehnika, zajedno su došle do najefikasnije, koju su isprobale na sebi. Revolucionarnost dualne terapije ogleda se u tome što nas uči kako da slomljeno, naizgled ružno, loše, traumatično pretvorimo u lepo i u izvor spoznaje i dobrote. Upomoć, prijateljice! daruje ta znanja i metode svima koji tragaju za smislom, a kojima bi za to inače bile potrebne decenije otkrivanja i učenja. Zahvaljujući ovoj knjizi uvidećete da se prosvetljenje dešava na nivou emocije i naučiti kako da bol i nemoć pretvorite u snagu i radost uz pomoć svojih prijateljica. "Knjiga 'Upomoć, prijateljice!' lepršavo štivo o teškim pitanjima, ozbiljan udžbenik o radu na sebi uz šešir, smeh i obavezan erl grej.“ Minja Županjevac Format: 13x20 cm Broj strana: 205 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 21. oktobar 2017. ISBN: 978-86-521-2711-5

Korice: Marko Stojnic Ilja Iljf (Ilja Arnoldovič Fajnziljberg, rus. Илья Арнольдович Файнзильберг, 1897-1937) i Jevgenij Petrov (Jevgenij Petrovič Katajev, rus. Евгений Петрович Катаев, 1903-1942) su bila dva Sovjetska književnika aktivna u 1920-im i 1930-im. Većinu dela su napisali zajednički, tako da se najčešće spominju kao Iljf i Petrov. Postali su veoma popularni po svoja dva romana: „Dvanaest stolica“ i „Zlatno tele“. U oba romana glavni junak je avanturista i dovitljivi prevarant Ostap Bender, koji je u potrazi za bogatstvom. Dela Dvanaest stolica (1928, Двенадцать стульев) Zlatno tele (1931, Золотой теленок) Jednospratna Amerika (Odnoэtažnaя Amerika) Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPr

Autor o delu: Moja ljubav prema kuhinji verovatno je počela mojim motanjem oko mame i željom da joj pomognem. Tu je uvek bilo toplo, prepuno mirisa, a najviše me oduševljavao miris domaćeg hleba koji se osetio po celoj kući. Kako sam rasla, moja ljubav je krenula u smeru KOLAČA. U početku sam ih sa puno žara i ponosa ispisivala u jednu `posebnu` beležnicu, ali sam vremenom napunila 3 rokovnika i još i danas kada probam neki novi fini kolač kod prijateljica prvo pitanje mi je: `Imaš li recept?`Nisam od onih osoba koje ljubomorno čuvaju recepte samo za sebe, već ih rado delim sa drugim sladokuscima. Ideja o ovoj knjizi nekako se rodila spontano i više u šali pri jednom razgovoru sa Violetom i Svjetlanom ali, kada vam jednom `buba` uđe u uho, ni snovi vam ne daju mira. Dogovorile smo se da izdvojimo naše najbolje recepte, pažljivo ispišemo uputstva za rad i stavimo ih u `Riznicu najboljih kolača` Dok ćete listati ovu knjigu i probavati svoje kulinarske sposobnosti jedino što Vam treba je dobra volja, malo strpljenja i prijatelji ili prijateljice koje ćete ugodno iznenaditi uz kafu ili čašu piva. I verujte pohvale neće izostati, a nama će to biti najveće zadovoljstvo. Puno slatkih trenutaka žele Vam: Svjetlana Stanisavljević, Violeta Margetić i Milena Margetić Izdavač: Poljoprivredni list Broj strana: 160 Format: 24 cm Tvrdi povez Stanje: Polovna, dobro očuvana knjiga (vidi slike).

Knjiga Lice od pepela autora Vuka Rodića predstavlja jedinstveno poetsko delo koje odražava duboku introspekciju i melanholiju. Opis knjige na sajtu dobavljača donosi atmosferu ove zbirke pesama, gde autor kroz svoje stihove otkriva svakodnevne trenutke i emocije, prikazujući obične događaje u neočekivanim svetlima. Stihovi poput zapisao sam stihove na novinu, ne znam hoću li ih ujutro žive naći i sfumato ulazi u sobu, gotovo pijan od melanholije odišu jedinstvenim stilom koji povezuje jednostavne životne trenutke s dubokim introspektivnim mislima. U ovom poetskom delu, Rodić koristi svakodnevne elemente kao što su sapun, kafa, cigarete, i jabuke, te ih pretvara u simbole svoje unutarnje borbe i osećanja. Kroz metafore i simbole, Rodić istražuje teme poput prolaznosti, samoće i unutrašnjeg konflikta. Slika pauka koji se penje uz nit paučine ili sunce koje ne zasija u sobi od rane jeseni, dočaravaju osećaj izolacije i introspekcije. Kritičar Marko Tomaš ističe da Rodićeva poezija ne imitira život, već da život imitira njegovu poeziju. Ova tvrdnja naglašava autentičnost i sirovost emocija koje Rodić prenosi kroz svoje stihove, ukazujući na to da je njegova poezija više od pukog niza reči - ona je živi entitet koji resonira s čitaocima na veoma ličnom nivou. Tomaš takođe napominje da će neposrednost ovih pesama nekima biti šokantna, dok će drugima predstavljati utočište i razumevanje. Lice od pepela je, dakle, knjiga koja zrači autentičnošću, intimnošću i dubokim razumevanjem ljudske psihe, pružajući čitaocima uvid u složene emocije kroz jednostavne, a ipak moćne slike i metafore.

Lakrimarijum Da izbije rat ti bi verovatno podmitio psihijatra narednih nekoliko godina proveo u skloništu Uprkos tome odnos s tobom iziskuje lakrimarijum koristila sam staru bočicu od parfema moja tuga miriše kao Opijum Jutros sam ga slučajno razbila niz parket je zaplovilo sve zbog čega se redovno pretvaram da te ne vidim Kad sam zbog tvoje posete načela portugalsko vino nisi imao vremena da se zadržavaš za sledeći izlazak kupila sam firmirane gaće opet si se izvinio spava ti se i sutra rano ustaješ naposletku više nisi imao izgovor rekao si da čim otvorim usta ispadnem kučka i kako me ne bi trpeo ni gluv Suze sam s poda obrisala iscepanom majicom ostatke flašice bacila u đubre kasnije uz kafu i cigaretu čitala vesti kraj u kojem živiš je ovog jutra poplavljen karma je veća kučka nego ja Milana Grbić rođena je 26. januara 1996. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Kikindi. Između ostalih, dobitnica je književnih nagrada Vukašin Conić, Najbolja Đura Đukanov i Sremčeve nagrade. Kratku prozu i poeziju objavila je u nekoliko književnih časopisa i zbornika – Naše stvaranje, Hila, Crte i reze, Rukopisi, Međaj, Zavrti točak i Enklava, kao i na portalima Avlija, Eckermann i Strane. Bila je učesnica festivala Kikinda short 2018. godine. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Trenutno pohađa master studije na istom fakultetu. Autorka je zbirke kratkih priča Oko nas more (2017).

U vremenu u kome približavanje čitaocima sve češće podrazumeva udaljavanje od književnosti, Kristofer Houp uspeva da napiše roman koji poseduje egzistancijalnu dubinu prave, velike literature, i privlačnu snagu vrhunskog trilera. „Nekad sam se zvao Vinston“, kaže u prvoj rečenici glavni junak romana, „bivši“ čovek koji je olako poverovao da prošlost pripada isključivo prošlosti. Sadašnjost će ga, međutim, lišiti te iluzije i prinuditi da još jednom prođe kroz mračni lavirint zanosa i otrežnjenja, ljubavi i mržnje, života i smrti. Kroz taj lavirint, čiji su zidovi sagrađeni u obličju bezimene, ali prepoznatljive totalitarne države (bezimene zbog toga što totalitarne države neizbežno pate od krize identiteta, a prepoznatljive zbog toga što sve cinično liče jedna na drugu), Čarlija Krokera vodi utvara Džoa Endžela, njegovog druga iz detinjstva. Utvara ili anđeo, anđeo čuvar ili anđeo uništenja, pitanja su na koja Kroker ne ume da odgovori, i ta zapitanost pretvara njegovu priču u povest o lovu na anđele. A njih, anđele, nije moguće snimiti fotoaparatom; ubijati ih mecima, znatno je jednostavnije. Kristofer Houp, romansijer, pesnik i novinar, rođen je u Johanesburgu 1944, živi i radi u Francuskoj, a sebe naziva “lutajućim Južnoafrikancem”. Po objavljivanju prvih zbirki poezije Whitewashes (Belilo, 1971) i Cape Drives (Vožnje po Kejpu, 1974) za koju je dobio nagrade Thomas Pringle Engleske akademije Južnoafričke Republike i Cholmondeley, nagradu Društva pisaca Velike Britanije, Houp se sukobljava sa vlastima aparthejda i napušta Južnoafričku Republiku. Narednih petnaest godina provodi u dobrovoljnom izgnanstvu u Londonu, a potom, devedesetih, živi i u Moskvi i Beogradu. Sve vreme, međutim, u njegovim mnogobrojnim nagrađivanim delima preovlađuju teme koje se tiču rasizma i južnoafričkog društva uopšte. Njegov prvi roman Separate Development (Odvojeno razvijanje, 1981) odmah po objavljivanju zabranjen je u Južnoafričkoj Republici, a nagrađen priznanjem David Higham u Engleskoj. U Britaniji potom izlaze zbirke poezije In the Country of the Black Pig (U zemlji crne svinje, 1981) i Englishman (Englez, 1985). Među proznim delima izdvajaju se Kruger’s Alp (Krugerov vrh, 1984), roman za koji je dobio nagradu Whitebread, The Hottentot Room (Hotentotska soba, 1986), Black Swan (Crni labud, 1987), My Chocolate Redeemer (Moj čokoladni spasilac, 1989), Darkest England (Najmračnija Engleska, 1996), Me, the Moon and Elvis Presley (Ja, mesec i Elvis Presli, 1997), Heaven Forbid (Ne daj bože, 2001), Ljubavnici moje majke (My Mother’s Lovers, 2007, Geopoetika 2012), The Garden of Bad Dreams (Vrt ružnih snova i druge priče, 2008) i Lov na anđele (Shooting Angels, 2011, Geopoetika 2013) i Džimfiš (Jimfish, 2015). Njegov roman Serenity House (Kuća spokoja, 1992) našao se u najužem izboru za nagradu Man Booker. Pored proznih dela, Houp je napisao autobiografiju White Boy Running (Beli dečak trči, 1988), putopis Moscow! Moscow! (Moskva! Moskva!, 1990), za koji je dobio nagradu udruženja PEN, kao i biografiju zimbabveanskog predsednika Roberta Mugabea Brothers Under the Skin: Travels in Tyranny (Braća ispod kože: Putovanja u tiraniju, 2003) i Pokretni kafe bluz: U potrazi za novom Južnom Afrikom (The Café de Move-on Blues: In Search of the New South Africa, 2018), književno putovanje koje istražuje sadašnju Južnu Afriku postaparthejda u kojoj su iznevereni nade i snovi o nepostojanju rasnih razlika.

Autor - osoba Radović, Dušan Naslov Setite se sami : pesme za decu / Dušan Radović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Divit, 2003 (Beograd : AB Taš) Fizički opis 219 str. ; 21 cm (karton) Napomene Tiraž 1.000 [Beleška o piscu: str. 5]. Stanje: mala mrlja od kafe na spoljašnjoj strani knjižnog bloka, unutra odlično očuvano. VUKOVA AZBUKA SVE ŠTO RASTE IGRE I IGRAČKE SMEŠNE REČI POŠTA POŠTOVANA DECO VEŠTINA ZOOLOŠKI VRT SETITE SE SAMI PESMA DECE VESTERN PESMA ZA STARIJE MALOLETNIKE Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe“ i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.“ „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG62 (N)

Kultni roman po kojem je snimljen istoimeni film. Dobitnik nagrada: Vladimir Nazor Ivan Goran Kovačić August Šenoa Gjalski Kiklop Mladom perspektivnom političaru Siniši Mesnjaku konkurencija namesti aferu usred predizborne kampanje, zbog čega ga premijer sklanja od javnosti i šalje u najveću hrvatsku nedođiju, ostrvo Trećić, na kojem nema ni pošte, ni interneta ni signala mobilne telefonije. Njegov zadatak je da izolovanu zajednicu inkorporira u pravni sistem samostalne i suverene Republike Hrvatske tako što će organizovati prve slobodne izbore na ostrvu i uspostaviti lokalnu vlast. Prethodnih sedam vladinih „povjerenika“ propalo je na ovom zadatku, naprosto zato što zajednica savršeno funkcioniše van ingerencija hrvatske države. Daleko od političkih intriga, korupcije i birokratije, ekscentrični ostrvljani, mahom starci – povratnici iz australijske pečalbe – žive od dobrih penzija u prelepom mediteranskom pejzažu bez dodira sa problemima globalizovanog sveta. Greju se na solarnu energiju, najmoderniji aparati za kafu i medicinska oprema stižu im periodično od italijanskih mafioza, a čak im se i jezik razlikuje od hrvatskog. Trećićanski je svojevrsni spoj dalmatinske čakavice, italijanskog i „australijskog“, koji uz to sledi sva pravila vukovice: ne samo da se piše ćirilicom nego se i piše kao što govoriš. Otuda nije ni čudo što su Siniši (a bogami i čitaocima) na početku potrebne sitne prevodilačke usluge, koje će mu velikodušno pružiti nešto mlađi meštanin Tonino, s kojim se Siniša toliko zbližava da mu postaje najbolji prijatelj i verni sadrug u borbi protiv ostrvljanske samodovoljnosti. „ Osmi povjerenik ima sve odlike rasnog bestselera, a da istovremeno zadovoljava i prohteve onih koji od književnosti traže znatno više od par sati lagodnog (samo)zaborava.“ – Teofil Pančić

Robotika – knjiga aktivnosti puna je lako razumljivih objašnjenja pojmova iz robotike i zanimljivih činjenica o robotima. Ilustrovane vežbe i praktični zadaci prate svako objašnjenje, a na kraju knjige data su njihova rešenja. Sadržaj Iz čega se robot sastoji? Dizajniranje robota Kako robot izgleda? Telo robota Pravljenje robota Poslovi robota Strujno kolo Materijali od kojih se prave roboti Zupčanici i poluge Posao u skladištu Čitanje kodova Pisanje kodova Roboti budućnosti Svuda oko nas nalaze se roboti koji nam mnogo pomažu u svakodnevici ili obavljanju nekih radnji koje čovek ne bi mogao. Robot nije samo „limeni čovek“, to je svaka mašina koja radi samostalno: npr. automat za kafu i slatkiše ili robot u fabričkoj proizvodnji. Dete će takođe naučiti od kojih materijala se prave roboti, koje sve poslove mogu da obavljaju, šta ih pokreće i kako se programiraju da bi uradili određenu operaciju. To naučno-teorijsko znanje o mašinama dete može da primeni u stvarnosti. Jedan od zadataka u ovoj knjizi jeste i osmisliti sopstvenog multifunkcionalnog robota napravljenog od nekoliko manjih mašina koje već koristimo: npr. kreirati robota koji sprema doručak tako što ćemo iskoristiti funkcije frižidera, rerne i tostera. Prednosti ove knjige sadrži aktivnosti koje podstiču logičko razmišljanje, kreativnost, povezivanje pojmova, zaključivanje multidisciplinarni pristup učenju: podstiče dete da stečene kompetencije iskoristi u okviru različitih disciplina omogućava sticanje novih znanja koja pomažu detetu da povezuje informacije i razvija kritičko mišljenje omogućava savlađivanje veština potrebnih za savremena zanimanja i poslove budućnosti Uz jedinstvenu ediciju knjiga "Uvod u STEM za decu" želimo da utičemo na stvaranje zajednice kreativnih pojedinaca okrenutih zanimanjima budućnosti.

Satira bazirana na realnim političkim događajima. Stvarnost koja deluje kao da je nemoguća. A zapravo je ujedno bajka za odrasle i zastrašujući komentar političke moći. Večna Houpova tema – Južna Afrika, ovoga puta u poslednjim godinama aparthejda, uz putovanje preko Zimbabvea, Ugande, Mobutuovog Zaira, Liberijskog rata i Somalije do Černobilja, pada Berlinskog zida, Moskve i Rumunije. A putnik, pogrdnog imena Džimfiš je “retka zver” u Južnoj Africi: crnac bele puti ili belac sa crnačkim korenima koga rasizam i etničko klasifikovanje sveta uporno tera od odgovora na pitanje “Kako ću znati kada sam na pravoj strani istorije? I koga da pitam?” Igra imenima glavnih junaka, počev od Džimfiša (Sovjet Malala, Zoran Srbin) uvezuje u priču Istočnu Evropu, a naivnog putnika pri povratku u domovinu suočava sa grubom istinom sveta: da aparthejd nije umro već je mutirao. Gorki humor koji zastaje u grlu jer je oruđe i snaga ljudi bez moći i efekta. Preko puta tzv. malih ljudi stoje oružje, ratovi i revolucionari koji postaju establišment. “Ja sa Južnom Afrikom imam vrlo strasnu, ali duboko nesrećnu ljubavnu vezu. Ne znam da li da se oženim njome ili da je gurnem sa litice; no, na kraju, nijedno mi ne bi pomoglo.” – Kristofer Houp “Odiseja Džimfiša opasana je sirotinjskim turizmom, oružanim pornom, decom ratnicima, albino aukcijama, neefikasnim mirotvorcima, krvavim dijamantima, koncentracionim logorima, ejdsom, genocidom u Ruandi, građanskim ratovima od Jugoslavije do Sijera Leonea.” – En Gudvin “Jedan od najboljih romanopisaca ove zemlje danas.” – Literature Review Kristofer Houp, romansijer, pesnik i novinar, rođen je u Johanesburgu 1944, živi i radi u Francuskoj, a sebe naziva “lutajućim Južnoafrikancem”. Po objavljivanju prvih zbirki poezije Whitewashes (Belilo, 1971) i Cape Drives (Vožnje po Kejpu, 1974) za koju je dobio nagrade Thomas Pringle Engleske akademije Južnoafričke Republike i Cholmondeley, nagradu Društva pisaca Velike Britanije, Houp se sukobljava sa vlastima aparthejda i napušta Južnoafričku Republiku. Narednih petnaest godina provodi u dobrovoljnom izgnanstvu u Londonu, a potom, devedesetih, živi i u Moskvi i Beogradu. Sve vreme, međutim, u njegovim mnogobrojnim nagrađivanim delima preovlađuju teme koje se tiču rasizma i južnoafričkog društva uopšte. Njegov prvi roman Separate Development (Odvojeno razvijanje, 1981) odmah po objavljivanju zabranjen je u Južnoafričkoj Republici, a nagrađen priznanjem David Higham u Engleskoj. U Britaniji potom izlaze zbirke poezije In the Country of the Black Pig (U zemlji crne svinje, 1981) i Englishman (Englez, 1985). Među proznim delima izdvajaju se Kruger’s Alp (Krugerov vrh, 1984), roman za koji je dobio nagradu Whitebread, The Hottentot Room (Hotentotska soba, 1986), Black Swan (Crni labud, 1987), My Chocolate Redeemer (Moj čokoladni spasilac, 1989), Darkest England (Najmračnija Engleska, 1996), Me, the Moon and Elvis Presley (Ja, mesec i Elvis Presli, 1997), Heaven Forbid (Ne daj bože, 2001), Ljubavnici moje majke (My Mother’s Lovers, 2007, Geopoetika 2012), The Garden of Bad Dreams (Vrt ružnih snova i druge priče, 2008) i Lov na anđele (Shooting Angels, 2011, Geopoetika 2013) i Džimfiš (Jimfish, 2015). Njegov roman Serenity House (Kuća spokoja, 1992) našao se u najužem izboru za nagradu Man Booker. Pored proznih dela, Houp je napisao autobiografiju White Boy Running (Beli dečak trči, 1988), putopis Moscow! Moscow! (Moskva! Moskva!, 1990), za koji je dobio nagradu udruženja PEN, kao i biografiju zimbabveanskog predsednika Roberta Mugabea Brothers Under the Skin: Travels in Tyranny (Braća ispod kože: Putovanja u tiraniju, 2003) i Pokretni kafe bluz: U potrazi za novom Južnom Afrikom (The Café de Move-on Blues: In Search of the New South Africa, 2018), književno putovanje koje istražuje sadašnju Južnu Afriku postaparthejda u kojoj su iznevereni nade i snovi o nepostojanju rasnih razlika.

Knjiga je dobro očuvana,unutra nekorišćena.Jedino je prednja korica malo blago prelomljena. ,,Meditacija o životu zaodevena u priču o obilasku grada i upoznavanju s njegovim žiteljima. Upoznajte Tokio i njegove građane Kad su šoguni vladali Japanom, dan je imao dvanaest časova. Svaki je nosio ime po jednoj životinji kineskog zodijaka, tako da je u zoru bio čas zeca, a u suton čas pevca. Podne je bilo čas konja, čas tigra padao je baš pred izlazak sunca, kad se polazi na putovanja i kad se ljubavnici rastaju. U Edu su se časovi menjali s godišnjim dobima: čas zimskog dana bio je znatno kraći nego čas letnjeg dana. Noćni čas je bio dug zimi, kratak leti. Od 1632. do 1854. godine vladari Japana strogo su ograničavali dodir sa stranim zemljama, nametnuvši Japancima gotovo potpunu izolaciju u kojoj je odnegovana upečatljiva i jedinstvena kultura. Opčinjavajućom prozom s mnogo čulnih detalja Ana Šerman prikazuje potragu za velikim zvonima koji su u doba šoguna stanovnicima Eda, današnjeg Tokija, govorila koliko je sati. Istraživanje Tokija postaje meditacija ne samo o vremenu nego i o istoriji, sećanju i nepostojanosti. Zvona starog Tokija idu za glasovima prošlosti kroz lavirint japanske prestonice. Jedna starica se seća kako je za vreme Drugog svetskog rata bežala od američkih napalm-bombi. Jedan naučnik pravi najtačniji sat na svetu, koji neće kasniti ni sekundu u pet milijardi godina. Poglavar šogunske kuće Tokugava kazuje svoje misli o razaranju grada njegovih predaka. „Ono što je izgubljeno – izgubljeno je. Ako pokušavate da trčite za izgubljenim, ono će vas odvesti u tamu.“ Ali Ana Šerman nas vodi i na putešestvija po gradu slikajući svoje prijateljsvo s vlasnikom malog, sasvim naročitog kafea, koji uživanje u kafi uzdiže do čiste umetnosti.``

Autor : Rudolf Brojs Izdavač : MIODRAG MARINKOVIC Ko ne želi da luta, tražeći rešenje za opaku bolest, ili ko više nema vremena da luta, u ovoj knjizi će, na jednostavan način biti informisan o metodu stvarnog lečenja malignih, ali i mnogih drugih prividno neizlečivih bolesti, nazvanih „totalna terapija“. Knjiga i podrazumeva i „servis“, kontaktirajte s prevodiocem u slučajevima kada nije baš sve jasno. Brojsova terapija gladovanjem, uz sokove od povrća i čajeve, jeste operacija bez skalpela, koju, najfinije dozirano, vrši crvena telesna tečnost. Sokovi od povrća, bogati mineralnim materijama i enzimima, povoljno utiče na metaboličke procese, poremećene teškom bolešću. Krv se kompletno obnavlja, doprinoseći potpunoj eliminaciji ćelija raka iz organizma, u čemu čajevi igraju specifičnu ulogu. Rak, leukemija i druge prividno neizlečive bolesti - BROJS, Rudolf, 1899-1990, Rak, leukemija i druge prividno neizlečive bolesti, izlečive prirodnim putem: prikazi iz mnogo hiljada iskustava za dobro čovečanstva i po želji mnogih izlečenih pacijenata, ali i dobronamernih lekara / Rudolf Brojs; u prevodu Miodraga Marinkovića, 2006., mek povez, 172 strane. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Format: 13x20 cm Broj strana: 424 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 30. april 2015. Dobitnik nagrada Edgar Alan Po i Entoni. Bestseler Sunday Timesa i The New York Timesa. Možemo li ikada pobeći od svojih tajni? Na popločanim ulicama Luksemburga, Kejt Mur provodi dane vodeći decu da se igraju sa drugarima dok ona pijucka kafu, a vikende švrljajući po Parizu ili skijajući na Alpima. Ipak Kejt čuva i užasnu tajnu koja joj može promeniti ceo život i koja je postala toliko neizdrživa da preti da sruši njen tek izgrađeni život u iseljeništvu. Kad njen muž počne da se čudno ponaša, a Kejt krene da sumnja da jedan drugi američki par nije ono za šta se izdaje, ona će početi da se osvrće za sobom dok krstari Evropom, sve više strepeći da će je sopstvena prošlost sustići. U potrazi za tajnama ljudi koji je okružuju, Kejt će shvatiti da je zatrpana sa toliko mnogo obmana da ove prete da joj unište porodicu, brak i život. Sofisticiran i sa stilom, veoma inteligentno i vešto napisan, roman Stranci potvrđuje da je Kris Pavon izuzetno talentovan pisac. „Napeti do daske i elegantno napisani, Stranci nam predstavljaju uverljivu i snažnu junakinju koju nećete lako zaboraviti.“ Patriša Kornvel „Često sam imao osećaj da ponovo čitam rane radove Kena Foleta, Frederika Forsajta i Roberta Ladlama. Pametan, lukav i napet triler, zaista zabavan za čitanje.“ Džon Grišam „Dovitljivo... Niti priče maestralno će se ukrstiti nizom otkrovenja na poslednjim stranicama od kojih će vam se zavrteti u glavi. Neumorno spletkarenje četvoro glavnih junaka zaista prevazilazi sva iščekivanja.“ The New York Times „Inteligentno napisano... Pavonova knjiga je puna oštrih zapažanja o paralelama između političke špijunaže i bračnog neverstva... Potpuno fenomenalno.“ The New York Times Book Review c6

Izdavač: Buybook, Sarajevo Broj stranica: 110 Povez: meki Godina izdanja: 2017. Zemlja porekla: Bosna i Hercegovina Priče u ovoj knjizi odvešće vas na putovanje kroz žensko, odnosno emotivno iskustvo. Autorka vam predstavlja galeriju junakinja kod kojih možda postoji razlika u starosnoj dobi, društvenom statusu i vremenu u kojem su živele ili još uvek žive, ali ih povezuje patrijarhat po kojem su formirane i usamljeni pokušaj iskoraka van uobičajenog. Davne 1999. godine Adisa Bašić objavila je svoju prvu zbirku poezije Havine rečenice, a potom slijede još tri: Trauma market, Promotivni spot za moju domovinu i Motel neznanih junaka. Prevashodno pjesnikinja, Adisa Bašić odlučila je ispisati priče o ljubavima i brakovima - temama koje su već niz godina fokus njenog interesiranja. Dakle, prva knjiga proze Adise Bašić A ti zaključaj objavljena je 2017. godine u Izdavačkoj kući Buybook, u ediciji Savremena bh književnost. * Riječ kritike – Autorica Adisa Bašić progovara, kako je zapisala Dženedina Mušanović na stranici metafizičarke malih stvari, o temama kao što su preljuba, ubistvo, porodični odnosi, neostvareno majčinstvo, nasilje nad ženama, ženska (ne)solidarnost, udaja za “drugu vjeru” i sl. Bašić nam predstavlja niz protagonistica različitog društvenog statusa, karaktera, različite starosne dobi i navika koje, ipak, imaju nešto zajedničko: patrijarhalnu matricu po kojoj se vladaju i žive svoje živote u patrijahalnim brakovima i vezama. Tek poneka od njih (Gospava, Marija, Arnela) uspijevaju izaći izvan zadatih okvira i predodređenih uloga. Iako su priče fokusirane na ženske likove i žensko iskustvo unutar patrijarhalnog okruženja, ni muški likovi i utjecaj patrijarhata na njih, kao njegove nosioce, nisu izostavljeni ni zapostavljeni. Dvije priče uvjerljivo i realno prikazuju problematičnost patrijarhalnih normi i za muškarce, a to su: Emira i Bračni razgovori. Iako šturo opisani i bez dublje psihološke karakterizacije, jer sama forma to i ne dozvoljava, i ženski i muški likovi su autentični i realistični kao da ste se s njima upravo pozdravili u prodavnici, mahnuli im s balkona ili nasuli još jednu šoljicu kafe ... Kako stoji u podnaslovu, zbirka sadrži priče o ljubavima i brakovima. Radi se o sedamnaest priča pisanih u kratkoj formi. Priče su pisane jednostavno, “pitke” su, brzo se čitaju, savršene za one koji/e vole čitati, ali ne baš obimna djela. Sveznajući pripovjedač ili pripovjedačica donosi priče koje su nam svima dobro poznate iz naših mahala, a nemali broj ih je i proživio ... Priče su emotivno obojene, dirljive, tužne, ali istovremeno duhovite i humoristične. Razvoj događaja u svim pričama “teče” uvijen u svakidašnji život i baš kad pomislite da će fabula uznapredovati, da će se data situacija razvijati dalje, vi ste već na posljednoj stranici priče koja je najčešće otvorenog kraja bez pompezne završnice, bez velikih i teških riječi. Još jedna uvjerljiva i dojmiljiva karakteristika ovih priča jeste što se autorica ne ustručava nazvati stvari onakvima kakve jesu i ne bježi od potrebnog opisa ljudskog tijela i tjelesnih potreba koje su mnogima degutantne i smatraju da im nije mjesto u finoj književnosti, pogotovo onoj koju potpisuje žena. – zapisala je, između ostalog, Dženedina Mušanović na portalu – metafizičarke malih stvari ** Riječ kritike - Svi ženski likovi Adise Bašić, pogotovo oni iz treće životne dobi, s papira uskaču u život. Toliko su neizmišljeni i autentični! Neke od priča iz ovog rukopisa bez ikakve prepravke mogu poslužiti i kao sinopsis za kratki igrani film. Autorica je ovom knjigom proze znalački sondirala bosanske mahale i njihov karakteristični poj i bilo. S darom, talentom i humorom koji je njen zaštitni znak. – Goran Samardžić ** Riječ kritike – Tamo gdje je pokazivanje osjećaja čin slabosti i sramote, ljubav pod kožom podivlja; kao kakva zapuštena biljka u nama naraste toliko da nas protjera iz vlastitog tijela. Takvi su brakovi mnogih naših očeva i majki, tihi i nevidljivi, povinovani redu koji su stoljećima uspostavljali naš palanački duh i naša sirota, traljava istorija… O braku, o dvoje u patrijarhalnom društvu Adisa Bašić piše nježno, baš onako kako i treba u dobroj književnosti. Ona razumije i nesreću i nesretnika, a pričajući o njima ne prestaje se diviti životu. – napisao je o knjizi „A ti zaključaj“ književnik Almin Kaplan ** Riječ kritike – Autorica tvrdi da su ovo tužne humoreske o ljubavi. Ova kritičarka kaže da su to dirljive i duhovite priče o nadi u beznađu, priče o tome kako su ljudi i ljubav prekrasno nepredvidljivi i kompleksni. Nakon čitanja ove knjige više nikada nadu i ljubav nećete uzimati zdravo za gotovo – zapisala je Andrea Lešić, književna kritičarka. MG81 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovano ...Kažete li im: „Dokaz da je mali princ postojao jeste to što je bio divan, što se smejao, što je želeo ovcu. Kad čovek želi ovcu, to je dokaz da postoji“, oni će slegnuti ramenima i smatraće vas detetom! Međutim, ukoliko im saopštite: „Planeta s koje je došao mali princ jeste asteroid B612“, biće zadovoljni i neće vam više dosađivati pitanjima. Takvi su oni. Ne valja se zato na njih ljutiti. Deca moraju mnogo toga da praštaju odraslima. U svom kratkom letu od asteroida B612 do čudne i njemu strane planete Zemlje mali princ otkriva nekoliko drugih planeta i njihovih stanovnika. Svi su oni uobraženi i samoživi i bez ikakve ljubavi ili razumevanja obavljaju poslove koji malom princu izgledaju kao da su potpuno besmisleni i beskorisni. Iz duhovne pustinje takvih svetova mali princ se spušta na Zemlju, gde naizgled slučajno pada u stvarnu pustinju – Saharu. Na toj Zemlji bez ljudi on malo-pomalo spoznaje da su rad, prijateljstvo i ljubav vrednosti bez kojih čovek ne može da živi. Antoan de Sent Egziperi (franc. Antoine de Saint-Exupéry; 29. jun 1900 — 31. jul 1944) bio je francuski pisac i pilot. Veliki značaj za svetsku književnost ima njegovo delo Mali princ. Poginuo je u avionskoj nesreći tokom Drugog svetskog rata. Biografija Sent-Egziperi je rođen u Lionu, u aristokratskoj katoličkoj porodici. Bio je treće od petoro dece. Njegov otac, izvršni direktor osiguravajuće kuće, umro je od moždanog udara, pre četvrtog rođendana sina. Smrt njegovog oca zahvatila je celu porodicu, pretvarajući njihov status u status „osiromašenih aristokrata“. Sent-Egziperi je imao tri sestre i mlađeg plavokoseg brata, Fransoa, koji je u dobi od 15 godina umro od reumatske groznice. Tako da je sa 17 godina ostao jedini muškarac u porodici. Nakon što je dva puta propustio završne ispite na pripremnoj Mornaričkoj akademiji, Sent-Egziperi je počeo studirati arhitekturu, koju nije završio, a onda je prihvatao neobične poslove. Godine 1921. je počeo vojnu službu kao vojnik osnovnog ranga. Pohađao je privatne časove letenja, a sledeće godine ponuđen mu je transfer iz Francuske vojske u Francusko ratno vazduhoplovstvo. Nakon jedne avionske nesreće pravi pauzu od letenja. 1926. ponovo se počeo baviti letenjem, ali je ovaj put vozio poštanski avion.[1] Spomenik u Tarfaji u Maroku 30. decembra 1935. u 02:45, nakon 19 sati i 44 minuta u vazduhu, Egziperi se zajedno sa svojim mehaničarom-navigatorom Andreom Prevotomž srušio u libijskoj pustinji. Smatra se da je mesto nesreće blizu doline Vadi Natrun, blizu delte Nila. Obojica su čudesno preživeli sudar, ali su se suočili sa dehidracijom u jakoj pustinjskoj vrućini. Njihove mape su bile primitivne i dvosmislene, ostavljajući ih bez ikakve ideje o njihovom položaju. Izgubljeni među peščanim dinama, jedine zalihe sastojale su se od grožđa, dve narandže, mandarina, kilo kafe u termosu i pola litre belog vina u drugom. Nakon nekog vremena dehidracije počele su halucinacije. Drugog i trećeg dana bili su toliko dehidrirani da su prestali da se znoje. Četvrtog dana, beduin na kamili otkrio ih je i primenio prirodni tretman rehidratacije koji im je spasio život. Prva priča Sent-Egziperija, `Pilot `, (`Avijatičar`, na francuskom `L`Aviateur`), objavljena je 1926. godine u književnom časopisu `Srebrni brod`. 1929. godine objavljena je njegova prva knjiga, `Južna pošta`.[2] Prva dva izdanja Malog princa Objavljivanje knjige `Noćni let` iz 1931. godine napravilo je Sent-Egziperija književnom zvezdom u usponu. Bilo je to prvo njegovo veliko delo koje je steklo međunarodno priznanje. Nastavio je pisati sve do proleća 1943, kada je napustio Sjedinjene Američke Države sa američkim trupama koje su se u Drugom svetskom ratu odvezle za Severnu Afriku. Njegova najznačajnija dela su `Pravac jug`, `Smisao života`, `Ratni pilot`, `Citadela` i `Zemlja ljudi`. Međutim njegovo najznačajnije delo je `Mali Princ`. Sent-Egziperi je tu knjigu napisao u oktobru 1942. godine. Prvi put je objavljena mesecima kasnije, početkom 1943. i na engleskom i francuskom jeziku u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednja izviđačka misija Sent-Egziperija bila je da prikupi obaveštajne podatke o kretanju nemačkih trupa u dolini Rone. 31. jula 1944. godine, leteo je u nenaoružanom P-38, u svojoj devetoj izviđačkoj misiji, iz vazdušne baze na Korzici. Međutim, on se sa te misije nikada nije vratio već je iščeznuo bez traga.[3] Reč o njegovom nestanku ubrzo se proširila po književnom svetu, a zatim u međunarodne naslove. Neidentifikovano telo u francuskoj uniformi pronađeno je nekoliko dana nakon njegovog nestanka južno od Marseja, i neki smatraju da je to njegovo telo. 1998. u moru je pronađena njegova srebrna narukvica, dok je 2000. pronađen i njegov avion...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko recenica podvuceno obicnom olovkom, nista strasno. Ilustracije nisu u boji! ...Kažete li im: „Dokaz da je mali princ postojao jeste to što je bio divan, što se smejao, što je želeo ovcu. Kad čovek želi ovcu, to je dokaz da postoji“, oni će slegnuti ramenima i smatraće vas detetom! Međutim, ukoliko im saopštite: „Planeta s koje je došao mali princ jeste asteroid B612“, biće zadovoljni i neće vam više dosađivati pitanjima. Takvi su oni. Ne valja se zato na njih ljutiti. Deca moraju mnogo toga da praštaju odraslima. U svom kratkom letu od asteroida B612 do čudne i njemu strane planete Zemlje mali princ otkriva nekoliko drugih planeta i njihovih stanovnika. Svi su oni uobraženi i samoživi i bez ikakve ljubavi ili razumevanja obavljaju poslove koji malom princu izgledaju kao da su potpuno besmisleni i beskorisni. Iz duhovne pustinje takvih svetova mali princ se spušta na Zemlju, gde naizgled slučajno pada u stvarnu pustinju – Saharu. Na toj Zemlji bez ljudi on malo-pomalo spoznaje da su rad, prijateljstvo i ljubav vrednosti bez kojih čovek ne može da živi. Antoan de Sent Egziperi (franc. Antoine de Saint-Exupéry; 29. jun 1900 — 31. jul 1944) bio je francuski pisac i pilot. Veliki značaj za svetsku književnost ima njegovo delo Mali princ. Poginuo je u avionskoj nesreći tokom Drugog svetskog rata. Biografija Sent-Egziperi je rođen u Lionu, u aristokratskoj katoličkoj porodici. Bio je treće od petoro dece. Njegov otac, izvršni direktor osiguravajuće kuće, umro je od moždanog udara, pre četvrtog rođendana sina. Smrt njegovog oca zahvatila je celu porodicu, pretvarajući njihov status u status „osiromašenih aristokrata“. Sent-Egziperi je imao tri sestre i mlađeg plavokoseg brata, Fransoa, koji je u dobi od 15 godina umro od reumatske groznice. Tako da je sa 17 godina ostao jedini muškarac u porodici. Nakon što je dva puta propustio završne ispite na pripremnoj Mornaričkoj akademiji, Sent-Egziperi je počeo studirati arhitekturu, koju nije završio, a onda je prihvatao neobične poslove. Godine 1921. je počeo vojnu službu kao vojnik osnovnog ranga. Pohađao je privatne časove letenja, a sledeće godine ponuđen mu je transfer iz Francuske vojske u Francusko ratno vazduhoplovstvo. Nakon jedne avionske nesreće pravi pauzu od letenja. 1926. ponovo se počeo baviti letenjem, ali je ovaj put vozio poštanski avion.[1] Spomenik u Tarfaji u Maroku 30. decembra 1935. u 02:45, nakon 19 sati i 44 minuta u vazduhu, Egziperi se zajedno sa svojim mehaničarom-navigatorom Andreom Prevotomž srušio u libijskoj pustinji. Smatra se da je mesto nesreće blizu doline Vadi Natrun, blizu delte Nila. Obojica su čudesno preživeli sudar, ali su se suočili sa dehidracijom u jakoj pustinjskoj vrućini. Njihove mape su bile primitivne i dvosmislene, ostavljajući ih bez ikakve ideje o njihovom položaju. Izgubljeni među peščanim dinama, jedine zalihe sastojale su se od grožđa, dve narandže, mandarina, kilo kafe u termosu i pola litre belog vina u drugom. Nakon nekog vremena dehidracije počele su halucinacije. Drugog i trećeg dana bili su toliko dehidrirani da su prestali da se znoje. Četvrtog dana, beduin na kamili otkrio ih je i primenio prirodni tretman rehidratacije koji im je spasio život. Prva priča Sent-Egziperija, `Pilot `, (`Avijatičar`, na francuskom `L`Aviateur`), objavljena je 1926. godine u književnom časopisu `Srebrni brod`. 1929. godine objavljena je njegova prva knjiga, `Južna pošta`.[2] Prva dva izdanja Malog princa Objavljivanje knjige `Noćni let` iz 1931. godine napravilo je Sent-Egziperija književnom zvezdom u usponu. Bilo je to prvo njegovo veliko delo koje je steklo međunarodno priznanje. Nastavio je pisati sve do proleća 1943, kada je napustio Sjedinjene Američke Države sa američkim trupama koje su se u Drugom svetskom ratu odvezle za Severnu Afriku. Njegova najznačajnija dela su `Pravac jug`, `Smisao života`, `Ratni pilot`, `Citadela` i `Zemlja ljudi`. Međutim njegovo najznačajnije delo je `Mali Princ`. Sent-Egziperi je tu knjigu napisao u oktobru 1942. godine. Prvi put je objavljena mesecima kasnije, početkom 1943. i na engleskom i francuskom jeziku u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednja izviđačka misija Sent-Egziperija bila je da prikupi obaveštajne podatke o kretanju nemačkih trupa u dolini Rone. 31. jula 1944. godine, leteo je u nenaoružanom P-38, u svojoj devetoj izviđačkoj misiji, iz vazdušne baze na Korzici. Međutim, on se sa te misije nikada nije vratio već je iščeznuo bez traga.[3] Reč o njegovom nestanku ubrzo se proširila po književnom svetu, a zatim u međunarodne naslove. Neidentifikovano telo u francuskoj uniformi pronađeno je nekoliko dana nakon njegovog nestanka južno od Marseja, i neki smatraju da je to njegovo telo. 1998. u moru je pronađena njegova srebrna narukvica, dok je 2000. pronađen i njegov avion...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora ! Ilustracije: Zlata Zivkovic - Zilic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine.[4] Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Zlatna Knjiga Korice i ilustrtacije: Novica Djukic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.

Mladom perspektivnom političaru Siniši Mesnjaku konkurencija namesti aferu usred predizborne kampanje, zbog čega ga premijer sklanja od javnosti i šalje u najveću hrvatsku nedođiju, ostrvo Trećić, na kojem nema ni pošte, ni interneta ni signala mobilne telefonije. Njegov zadatak je da izolovanu zajednicu inkorporira u pravni sistem samostalne i suverene Republike Hrvatske tako što će organizovati prve slobodne izbore na ostrvu i uspostaviti lokalnu vlast. Prethodnih sedam vladinih „povjerenika“ propalo je na ovom zadatku, naprosto zato što zajednica savršeno funkcioniše van ingerencija hrvatske države. Daleko od političkih intriga, korupcije i birokratije, ekscentrični ostrvljani, mahom starci – povratnici iz australijske pečalbe – žive od dobrih penzija u prelepom mediteranskom pejzažu bez dodira sa problemima globalizovanog sveta. Greju se na solarnu energiju, najmoderniji aparati za kafu i medicinska oprema stižu im periodično od italijanskih mafioza, a čak im se i jezik razlikuje od hrvatskog. Trećićanski je svojevrsni spoj dalmatinske čakavice, italijanskog i „australijskog“, koji uz to sledi sva pravila vukovice: ne samo da se piše ćirilicom nego se i piše kao što govoriš. Otuda nije ni čudo što su Siniši (a bogami i čitaocima) na početku potrebne sitne prevodilačke usluge, koje će mu velikodušno pružiti nešto mlađi meštanin Tonino, s kojim se Siniša toliko zbližava da mu postaje najbolji prijatelj i verni sadrug u borbi protiv ostrvljanske samodovoljnosti. Renato Baretić (1963, Zagreb) studirao je politologiju, apsolvirao komparativnu književnost i fonetiku, prijavio diplomski rad iz stilistike, ali onda ga je novinarstvo posve obuzelo. Od 1983. piše u brojnim listovima, najviše u Slobodnoj Dalmaciji i njenim izdanjima. Koscenarista je TV serija Novo doba, Crno-bijeli svijet i Dnevnik velikog Perice, te igranog filma Što je muškarac bez brkova. Objavio je zbirke pesama Riječi iz džepova (1998) i Kome ćemo slati razglednice (2005), romane Osmi povjerenik (2003), Pričaj mi o njoj (2006) i Hotel Grand (2008), izbor iz TV kolumni Kadrovi kadra (2005), monodramu Evanđelje po Marku F. Šimleši (2005, sa Ivicom Ivaniševićem) i pozorišnu komediju OtpisaNE (2017, reditelj Nikola Zavišić), poučno-zabavni vodič Split za početnike (2015, sa Ivicom Ivaniševićem) i slikovnicu Muka malog vuka (2015, ilustrovao Davor Šunk), iste godine adaptiranu u zagrebačkom teatru Mala scena. Autor je tekstova u foto-monografijama Srcem nizvodno i Jadran Lazić – 50 godina fotografije. Za roman Osmi povjerenik primio je pet nacionalnih književnih nagrada (Vladimir Nazor, Ivan Goran Kovačić, August Šenoa, Gjalski i Kiklop), a njegova dramatizacija postavljena je na sceni HNK Split 2006. i u zagrebačkom GDK „Gavella“ 2013, te je kasnije i adaptiran u istoimeni film reditelja Ivana Salaja. Roman je preveden na nemački, francuski, italijanski, slovenački, makedonski, ruski i ukrajinski jezik.

Sa posvetom i potpisom pesnika! Autor - osoba Lukić, Dragan Naslov Od kuće do škole / Dragan Lukić ; [ilustrirala Zlata Živković-Žilić ; izbor Vladimir Milarić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1985 Izdanje 3. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1985 Fizički opis 123 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Živković-Žilić, Zlata Milarić, Vladimir Zbirka Biblioteka Vjeverica Ilustracije: Zlata Živković Žilić Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 – Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964–1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967–1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica MG94 (N)