arkadije stolipin - ruski emigrant u srbiji deda, Pyotr Arkadyevich Stolypin je bio predsednik ruske dume (1906-1911) dim. 24 x 18 cm Izvestan broj ruskih emigranata predano se bavio fotografijom kao hobijem u slobodnom vremenu. Jedan od najistaknutijih bio je Arkadije Stolipin o kome se medju starim fotografima-amaterima pricalo da je bliski rodjak poslednjeg predsednika ruske carske vlade. Stolipin je bio veoma agilan kao pokretac foto-sekcije Srpskog planinarskog drustva (1935) da bi pred rat (1939) bio medju inicijatorima osnivanja Kluba fotografa amatera `Beograd`. Prema secanju starijih, Stolipin je bio prava enciklopedija fotografskih znanja, i uz Ratka Stefanovica i dr Petra Kostica jedan od stubova amaterske fotografije u Beogradu tokom tridesetih godina. Izme|u dva svetska rata ruski fotografi unapredili su fotografsku struku unosenjem novih znanja, podizanjem ukusa i likovnosti. Uneli su mnoge novine, a neke i prvi pokrenuli, primenom fotografije u vazduhoplovstvu,medicini, sudstvu i kriminologiji. Imali su znatno mesto u stvaranju fotografske publicistike na srpskom jeziku, kao i u sirenju amaterske fotografije. Njihov doprinos dobija jos ozbiqnije razmere u svetlosti cinjenice da je fotografija profesionalnih ateljea u Srbiji vec od pocetka XX veka tonula u neprestanu stagnaciju. Dolaskom ruskih fotografa razvoj fotografija kod Srba bio je veoma podstaknut i ubrzan. Pyotr Arkadyevich Stolypin (14 April [O.S. 2 April] 1862 – September 18 [O.S. September 5] 1911) served as Prime Minister and the leader of the third Duma, from 1906 to 1911. His tenure was marked by efforts to counter revolutionary groups and by the implementation of noteworthy agrarian reforms. Stolypin`s reforms aimed to stem peasant unrest by creating a class of market-oriented smallholding landowners. He is considered one of the last major statesmen of Imperial Russia with clearly defined public policies and the determination to undertake major reforms. rusija, russia, russian photographer in serbia

arkadije stolipin - ruski emigrant u srbiji deda, Pyotr Arkadyevich Stolypin je bio predsednik ruske dume (1906-1911) dim. 22 x 22 cm Izvestan broj ruskih emigranata predano se bavio fotografijom kao hobijem u slobodnom vremenu. Jedan od najistaknutijih bio je Arkadije Stolipin o kome se medju starim fotografima-amaterima pricalo da je bliski rodjak poslednjeg predsednika ruske carske vlade. Stolipin je bio veoma agilan kao pokretac foto-sekcije Srpskog planinarskog drustva (1935) da bi pred rat (1939) bio medju inicijatorima osnivanja Kluba fotografa amatera `Beograd`. Prema secanju starijih, Stolipin je bio prava enciklopedija fotografskih znanja, i uz Ratka Stefanovica i dr Petra Kostica jedan od stubova amaterske fotografije u Beogradu tokom tridesetih godina. Izme|u dva svetska rata ruski fotografi unapredili su fotografsku struku unosenjem novih znanja, podizanjem ukusa i likovnosti. Uneli su mnoge novine, a neke i prvi pokrenuli, primenom fotografije u vazduhoplovstvu,medicini, sudstvu i kriminologiji. Imali su znatno mesto u stvaranju fotografske publicistike na srpskom jeziku, kao i u sirenju amaterske fotografije. Njihov doprinos dobija jos ozbiqnije razmere u svetlosti cinjenice da je fotografija profesionalnih ateljea u Srbiji vec od pocetka XX veka tonula u neprestanu stagnaciju. Dolaskom ruskih fotografa razvoj fotografija kod Srba bio je veoma podstaknut i ubrzan. Pyotr Arkadyevich Stolypin (14 April [O.S. 2 April] 1862 – September 18 [O.S. September 5] 1911) served as Prime Minister and the leader of the third Duma, from 1906 to 1911. His tenure was marked by efforts to counter revolutionary groups and by the implementation of noteworthy agrarian reforms. Stolypin`s reforms aimed to stem peasant unrest by creating a class of market-oriented smallholding landowners. He is considered one of the last major statesmen of Imperial Russia with clearly defined public policies and the determination to undertake major reforms. rusija, russia, russian photographer in serbia

arkadije stolipin - ruski emigrant u srbiji deda, Pyotr Arkadyevich Stolypin je bio predsednik ruske dume (1906-1911) dim. 24 x 18 cm Izvestan broj ruskih emigranata predano se bavio fotografijom kao hobijem u slobodnom vremenu. Jedan od najistaknutijih bio je Arkadije Stolipin o kome se medju starim fotografima-amaterima pricalo da je bliski rodjak poslednjeg predsednika ruske carske vlade. Stolipin je bio veoma agilan kao pokretac foto-sekcije Srpskog planinarskog drustva (1935) da bi pred rat (1939) bio medju inicijatorima osnivanja Kluba fotografa amatera `Beograd`. Prema secanju starijih, Stolipin je bio prava enciklopedija fotografskih znanja, i uz Ratka Stefanovica i dr Petra Kostica jedan od stubova amaterske fotografije u Beogradu tokom tridesetih godina. Izme|u dva svetska rata ruski fotografi unapredili su fotografsku struku unosenjem novih znanja, podizanjem ukusa i likovnosti. Uneli su mnoge novine, a neke i prvi pokrenuli, primenom fotografije u vazduhoplovstvu,medicini, sudstvu i kriminologiji. Imali su znatno mesto u stvaranju fotografske publicistike na srpskom jeziku, kao i u sirenju amaterske fotografije. Njihov doprinos dobija jos ozbiqnije razmere u svetlosti cinjenice da je fotografija profesionalnih ateljea u Srbiji vec od pocetka XX veka tonula u neprestanu stagnaciju. Dolaskom ruskih fotografa razvoj fotografija kod Srba bio je veoma podstaknut i ubrzan. Pyotr Arkadyevich Stolypin (14 April [O.S. 2 April] 1862 – September 18 [O.S. September 5] 1911) served as Prime Minister and the leader of the third Duma, from 1906 to 1911. His tenure was marked by efforts to counter revolutionary groups and by the implementation of noteworthy agrarian reforms. Stolypin`s reforms aimed to stem peasant unrest by creating a class of market-oriented smallholding landowners. He is considered one of the last major statesmen of Imperial Russia with clearly defined public policies and the determination to undertake major reforms. rusija, russia, russian photographer in serbia

Akvarel Dimenzije sa ramom 44x36 cm,a samog dela 27x19cm 40x33cm,a samog dela 23x16cm 40x33cm,a samog dela 23x16cm Prema podacima sa kojima se raspolaže, Helena Sivč je prva vojvođanska Rusinka koja je završila Akademiju likovnih umetnosti. Rođena je u Ruskom Krsturu 22. novembra 1922. gde je završila osnovnu školu, a srednju učiteljsku je započela u Novom Sadu. Zbog političkih uverenja morala napustiti Novi Sad, i školovanje nastaviti u Somboru. Višu pedagošku školu je završila u Novom Sadu. Na predlog skulptora Eugena E. Kočiša upisuje likovnu akademiju u Zagrebu, a studije nastavlja u Beogradu gde je diplomirala 1951. U klasi poznatog slikara i pedagoga Nedeljka Gvozdenovića. Jedno vreme je živela i radila u Banja Luci i Sarajevu gde je bila član Udruženja likovnih umetnika tadašnje Bosne i Hercegovine. Nakon povratka u Novi Sad, postaje i član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Radila je i u Ruskom Krsturu i u dve gimnazije u Novom Sadu. Kao učesnica NOP posle završetka Drugog svetskog rata bila je angažovana u mnogim društvenim akcijama i manifestacijama. Dobitnica je visokih državnih i profesionalnih priznanja. Helena Sivč u svom slikarskom pristupu je izrazita akvarelistkinja, a svoju tematiku je fokusirala na pejzaž ravnice i na teme iz svog rodnog mesta. Njeni akvaerli imaju suptilnu lirsku koloritnu strukturu gde svaki objekat zadobija svoju moćnu formu naslikanih predmeta. Radila je i tapiserije u koje je unosila elemente rusinske estetike. Samostalne i zajedničke izložbe imala je u Beogradu, Sarajevu, Novom Sadu, Ruskom Krsturu, Đurđevu. Helena Sivč je jedna od osnivačica Kluba likovnih umetnika u okviru Društva za rusinski jezik u kulturu koji je osnovan 1996. godine, i kojem je bila prva predsednica. Umrla je 4. novembra 2016. u Novom Sadu. Sahranjena je na Novosadskom groblju.

Milosav Mićo Ristanović : Mića Ristanović sa svojim ansamblom Serbian Dance Folk Music - Najlepša kola za slušanje i igranje / Notni zapisi Književni klub Sirin Beograd 2017, str. 94., ilustrovano, 25 cm. Pogovor Milutin J. Todorović str. 93- 94 Ovo je samo knjiga sa notnim zapisima bez CD. Očuvanost 4. Malo je majstora na violini kao što je Milosav Mićo Ristanović - umetnik u sviranju, umetnik u izradi muzičkih instrumenata. Svoju umetničku radionicu nikad nije skrasio na jedno mesto, a stalno ima posla. - Rođen sam u Gornjoj Gorevenici kod Čačka, tačnije iznad Čačka, jer ona Donja je kod Mrčajevaca. U mojoj porodici su svirali, neki harmoniku, neki klanet, posebnu vrstu klarineta. U mojoj porodici bilo je i zanatlija: jedan stric kovač, drugi stolar, treći opančar. Kao dete sam im pomagao u poslu, još kad se varilo bez švajsaparata. Pravili smo ćumur od šljivovog drveta i smrvljenog belog kamena koji je bukvalno topio gvožde - priča Mića Ristanović. - Kod jednog zanatlije, kolarice, upoznah neke Cigane koji skupljaju `sekundarne sirovine`. Jedan od njih je imao izdrndanu violinu koja mi se mnogo svidela. Moj otac je obavio razmenu, i tako sam dobio prvu violinu. Malo sam je doveo u red, i na osnovu nje počeo da pravim novu. Imao sam 12 godina kad sam počeo da gradim prvu violinu, u četrnaestoj sam je završio. Mićina umetnička svestranost proključala je u više pravaca: pravio je razne predmete i figure od drveta, pisao pesmice, sviruckao po narodnim veseljima. - Počeo sam da sviram na sluh i odlazio kod komšije kolarice i njegovog ansambla. Vodili su me kao atrakciju po svadbama i igrankama, služio sam kao jelka za kićenje. Muzičari me popnu na stolicu, ja u sredini, a kolo svuda naokolo. Neke malo slobodnije devojčice dođu i sednu na tu stolicu, baš između mojih nogu. Svirajući violinu počeh i da se zaljubljujem, i to odmah pa čulom dodira. Družeći se sa muzikantima, naleteo je na zbirku Krnjevčevih kola sa notnim zapisima. Bio je to početak Mićinog muzičkog opismenjavanja. - Zakucam u Muzičku školu u Čačku. Nastavnici su se začudili kad sam im pokazao violinu koju sam sam napravio. Pozvali su novinare i pojavio se prvi članak o meni: `Dečak sa svojom violinom`. Tad sam dobio i prave savete, da učim i muziku i graditeljstvo uporedo. - Ubrzo mi se i sudbina osmehnula. Svirajući na sestrinoj svadbi, oduševio sam zetovog brata Božu Milovanovića. Odmah me pozvao u svoj Zagreb i odveo kod Gradskog sekretara za kulturu gospodina Donadinija. Gospodin me odveo kod nekih majstora za violine da me nauče zanatu. Odveo me i u `Poduzeće Glazbalo` i posle nedelju dana dobijem posao. - U tom čuvenom preduzeću za izradu muzičkih instrumenata položio sam majstorski ispit i dobio zvanje graditelja gudačkih i trzačkih instrumenata. Ostao sam sedam godina u tom preduzeću. Toliku su me voleli u Zagrebu, da sam morao da izmislim da su mi roditelji bolesni kako bih se vratio u Srbiju i zaposlio u preduzeću `Skala`. Početkom sedmdesetih u Beogradu upoznaje Miju Krnjevca, Miodraga Jašarevića, Dragana Aleksandrića, Tomicu Miljića, Antuša Gabrića, i sa njihovim ansamblima učesetvuje na koncertima i na snimanjima gramofonskih ploča. Pre pola veka snimio je Mićo i dve gramofonske ploče sa svojim autorskim kolima: `Moravski zaplet`, `Čačanski vez`, `Ciganska zavrzlama`, `Mićino čergarsko kolo`, `Mićina Carevka`, `Ćaletovo`, `Veljkovo`, `Momački poskok`. - Komponovao sam kola i za merak i za igru, trudeći se da svako kolo bude jedna priča na violini. Najveći kompliment mi je kada kolege muzičari prepoznaju moje kolo na radiju. Primera radi, zamišljao sam kako Cigani lutaju svojim čergama. Kad se nađu pored reke, tu se usidre, rašire šatre, založe vatre, a Ciganka ode da gata i skuplja jaja i koke po selu. Kad se dobro najedu kreće igra. Taj ambijent sam zamislio i pretočio u `Mićino čergarsko kolo`. U sviračkoj karijeri oduševio je i šefove Narodnog orkestra. U Mićinu umetničku radionicu dolaze i klasičari, simfoničari, džezeri. - Kad je šef Narodnog orkestra Miodrag Jašarević (naš bata Rade) čuo moja kola, pozvao me je da budem stalno zaposlen u Radio Beogradu, da se javim na audiciju. Posle nekoliko dana bata Rade je nastardao u saobraćajnoj nesreći, a ja više nikad nisam imao želju da uđem u Narodni orkestar. - Pravio sam i oporavljao mnoge instrumente: kontrabas, violončelo, violu, violinu, tambure, buzuki, balalajke, sve što ima žicu. Ne samo da sam pravio i popravljao instrumente, ja sam pravio i alate kojima pravim instrumente.

Polovna knjiga, zaštitna kutija blago pohabana, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: Državna založba Slovenije - Ljubljana, 1987. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom u zaštitnoj kutiji, 32,5 cm. 192 str. Kunstdruk, ilustracije pun kolor Ivo Eterović (Split, Kraljevina Jugoslavija, 1. januar 1935 - Beograd, Srbija, 24. novembar 2011) jugoslovenski i srpski umetnik fotografije, jedan od najstarijih i najistaknutijih članova Foto-saveza Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Školovao se u firmi „Lajka“ u Veclaru (Leitz, Vetzlar), Nemačka, a specijalizovao fotografiju u boji u „Feraniji“ (Ferrania, Milano), Italija. Na javnoj fotografskoj sceni zapažen 1956, i od tada deluje profesionalno u struci. Kraće vreme proveo kao foto-reporter u jedinicama UN na Bliskom istoku (1957), a zatim u istom zvanju (ili kao urednik fotografije) radio u redakcijama Jugoslovenske narodne armije, (Front), i „Vjesnika“ (Globus, Vjesnik u srijedu i Start), kao dopisnik iz Srbije (od jeseni 1959, od kada radi u Beogradu koji je izabrao kao mesto trajnog boravka). U razdoblju od 1960. do 1970, delujući kao član Foto kluba Beograd (od jeseni 1959), postao je jedan od najaktivnijih, i najviše nagrađivanih, srpskih i jugoslovenskih fotografa na međunarodnim izložbama fotografije. Početkom sedamdesetih godina više se usmerio na delovanje u profesiji, pre svega u fotografiji kao primenjenoj umetnosti, a nakon svoje izložbe „Žene“ (Beograd, 1974), gotovo sasvim je zapostavio kolektivna izlaganja, okrenuvši se samostalnim projektima, ličnim izložbama i fotomonografijama. Od sredine šezdesetih godina pretežno zainteresovan za teme iz života, portrete i urbane strukture. Iz te produkcije, uglavnom rađene u tehnici crno-bele fotografije, izdvajao je neuobičajene lirske prizore i događaje i pokazivao ih na izložbama. Ta vrsta foto-beležaka odiše pritajenim humorom, anegdotom i groteskom, i ta tema čini okosnicu njegovog ranog razdoblja. Od početka sedamdesetih godina njegov izraz se sažima i usmerava na dva plana: u prvom se obraća pojedinim temama (gradovi, ljudi...) koje zgušnjava u celine - samostalne izložbe („Sa Orijenta“, 1961, „Žene“, 1974, „Beograd koji volim“, 1976, „Fotografije Splita“, 1979, „Fotografija i plakat“, 1981, „1113 razglednica Beograda“, 1991. i druge). U istom razdoblju pokreće i seriju autorskih foto-monografija: „Brač“ (1975), „Njihovi dani“ (1977) (monografija o Josipu Brozu i njegovoj supruzi Jovanki), „Beograd koji volim“ (1977); „Split“ (1979);„ Sarajevo s ljubavlju“, (1983), „Kameni brodovi Jadrana“ (1984); „Beograd na dlanu“ (1985), „More, kornati, salaši“ (1986), „Dalmacija u srcu“ (1987), „Split, slika voljenog grada“ (1987); „Zagreb intimno“ (1987); „Beograd danas“ (1989); „Novi Beograd izbliza“ (1995). Dalmacija v srcu - Tekst je na slovenačkom jeziku

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Momčilo Moma Antonović (Kruševac, 29. oktobar 1938 — Beograd, 23. januar 2019) bio je srpski slikar i univerzitetski profesor. Antonović je bio dugogodišnji dekan i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Imao je više od sto samostalnih izložba uz učešće na mnogobrojnim kolektivnim izložbama širom sveta. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada i priznanja za svoj rad. Biografija i karijera Rođen je 29. oktobra 1938. godine u porodici Radmile i Jovana Antonovića. U rodnom Kruševcu završio je osnovnu školu. Od ranog detinjstva bio je zainteresovan za umetnost i književnost, a kao devetogodišnjak napisao je prvu pesmu. Od 1948. godine pohađao je gimnaziju u Kraljevu, kada je objavio svoju prvu pripovetku Moj stric Mladen, a nakon toga i pesmu Zelena sivina. Godine 1957. Antonović je postao ilustrator Ibarskih novina i glavni urednik podliska Osvit. Pored književnosti i posla ilustratora, igrao je fudbal u Slogi Kraljevo i trenirao atletiku u klubu Mladost. Kao gimnazijalac, 1958. godine u Kraljevu je otvorio prvu samostalnu izložbu pod nazivom Krovovi Kraljeva, za koju je dobio pozitivne kritike u štampi i nakon toga odlučio da upiše Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. Profesori na akademiji bili su mu Stojan Ćelić, Mirjana Mihać, Mladen Srbinović i Zoran Petrović.[1] Godine 1963. završio je Akademiju likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića, kod kojeg je završio i postdiplomske studije.[2] Član Udruženja likovnih umetnika Srbije postao je 1964. godine, a do 1973. stvarao je kao slobodan umetnik priredivši izložbe u Kraljevu 1958, 1982. i 1966. godine i u Beogradu 1968. godine.[1] Za asistenta na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu izabran je 1973. godine, a predavao je predmete slikanja i crtanja. Bio je takođe šef slikarskog odseka i prodekan za nastavu, a redovni profesor postao je 1988. godine. U tri mandata bio je dekan Fakulteta likovnih umetnosti; 1988-1990, 1990-1992 i 1998-2000.[3] Usavršavao se u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Grčkoj, Sjedinjenim Državama, Engleskoj, Škotskoj, Belgiji, Holandiji, Španiji i Mađarskoj.[1] Predavao je i u Školi lepih umetnosti u Budimpešti, na Umetničkom koledžu u Edinburgu i mnogim drugim školama.[1] Tokom karijere imao je više od sto samostalnih izložbi, a za svoja dela dobio je veliki broj nagrada i priznanja. Preminuo je 23. januara 2019. godine u Beogradu, gde je živeo i stvarao.[4] Komemoracija povodom smrti održana je u Atrijumu Narodnog muzeja. Sahranjen je 28. januara u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Marko A. Kovačič - Naprej v preteklost Brizgni tisk, 1994. Marko A. Kovačič - Napred u prošlost štampa, 1994. 20x15cm. Na samoj grafici nema potpisi, vec samo potpis na poledjini nekadasnjeg rama. Vidi slike! MARKO A. KOVAČIČ Rojen 13. oktobra 1956 v Ljubljani. Diplomiral na Akademiji za likovno umetnost v Ljubljani, 1988 končal specialko za kiparstvo. Ustanovni član Gledališča Ane Monro (1981–1991), skupine R IRWIN S (1983–1985) in skupine Zlati kastrioti (od 2000). Kot samostojni polimedijski in interdisciplinarni umetnik se ukvarja s performansom, skulpturo, z instalacijami, videom, glasbo, s filmom in teatrom. Za svoje delo je leta 1987 prejel nagrado Zlata ptica in leta 1994 Zupančičevo nagrado mesta Ljubljane. Mednarodno združenje ICAN, International Contemporary Art Network s sedežem v Amsterdamu, je razglasilo razstavni projekt Civilizacija plastosov za Delo meseca (februar 2003). Samostojni projekti 1994–2006 Performansi 1996 The Drug of the Natyon (z/with 2227, Fourklor, etc.), Ljubljana, Lutkovno gledališče > Kopenhagen, Kronborg For Your Eyes Only, Varšava / Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle 1998 Zvezda? / Star?,Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz Markov kot iz zbirke Katastropolisa, Metelkova mesto, Sot 24 1999 Preživelo mesto, Ljubljana, Galerija Kapelica Katastropolis 2227 (This Is Your Shadow on My Wall), ARTileria, Kluže Katastropolis 2227, Maribor, Razstavni salon Rotovž; Ljubljana, Galerija Škuc; Ljubljana, Galerija Gornji trg; Ljubljana, Galerija Kapelica Katastropolis 2227, Limerick, City Gallery of Art 2000 Plastos: Paleontropološki muzej, Ljubljana, Galerija Kapelica Preživela civilizacija, Novo mesto, Knjižnica Jožeta Mazovca 2001 Preživelo mesto: Katastropolis, Beograd, Galerija Studentskog kulturnog centra Ruska utopija (predavanje), Ljubljana, Trubarjev antikvariat 2002 Nejeverni Tomaž (Zlati kastrioti), Ljubljana KUD France Prešeren > Maribor, Pekarna 2002/2003 Dr. Skavčenko vodi po razstavi Civilizacija plastosov, Ljubljana, Narodni muzej 2005 Zlati res (Zlati kastrioti), Ljubljana, KUD France Prešeren > Ljubljana, Ana Desetnica Street Theatre Festival > Metelkova mesto, Menza pri koritu Video Naprej v preteklost / Forward to the Past, Beta SP, Digital D3 mastering, V.S. Video / Forum Ljubljana & VPK, Ljubljana 1995, 10’ Plastosi / Plastoses, Beta SP, Digital D3 mastering, V.S. Video / Forum Ljubljana, 2000, 10’ Lab Party, Mini DV, Digital D3 mastering, Forum Ljubljana/Zwiks, 2002, 4’ Dosje 83:03. Video rekonstrukcija / Dossier 83:03. Video Reconstruction, DVD, 2003, 48’ Svetla prihodnost: Plastos Fedor pomaga / Bright Future: Plastos Fedor Assists, Mini DV, stop-motion animacija, Forum Ljubljana, 2003, 6’ Zlati res, DVD, Zlati Kastrioti/SCCA–Ljubljana, 2004, 31’ Samostojne razstave 1994 Naprej v preteklost / Forward to the Past, Ljubljana Galerija Škuc > Celje, Galerija sodobne umetnosti; Maribor, Razstavni salon Rotovž 1995 Laterna magica, Ljubljana, Moderna galerija: Mala galerija Stolovid (Urbanaria – drugi del) / Chair-View (Urbanaria – Part Two), Ljubljana Katastropolis 2227, Koper, Galerija Loža 1996 Zatišje pred viharjem / The Lull Before the Storm, Ljubljana, Bežigrajska galerija Disinfected for Your Protection (For Your Eyes Only), Varšava / Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle 1997 Izgubljeni horizont / The Lost Horizon, Ljubljana, Galerija Kapelica Fragmenti pozabe / Fragments of Oblivion, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja 1998 Fiziognomika plastosa / Physiognomy of Plastos, Ljubljana, Informacijski center Moderne galerije Zvezda? / Star?,Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz Markov kot iz zbirke Katastropolisa, Metelkova mesto, Sot 24 Med bližnjiki in sorodniki (z/with Žiga Koritnik & Miha Krivic), Ljubljana, Galerija Kapelica 1999 Izgubljeno vrijeme, Rovinj, Galerija Sv. Toma Preživelo mesto, Ljubljana, Galerija Kapelica 2000 Sije zvezda petokraka, Ljubljana, Galerija Dvorni trg Plastos: Paleontropološki muzej, Ljubljana, Galerija Kapelica 2001 Plastos: Paleontropološki muzej II, Maribor, Razstavni salon Rotovž Plastosi potujejo, ICS vlaki Ljubljana–Maribor–Ljubljana, Mestni avtobusi Ljubljana in Maribor Preživela civilizacija, Beograd, Studentski kulturni centar 2002 Civilizacija plastosov, Ljubljana, Narodni muzej 2003 Pri 3D ekranu, Ljubljana, Metelkova mesto, umetnikov atelje / artist’s studio Dosje 83:03, Likovni salon Celje > Zagreb, Galerija Studentskog centra 2004 Prestop, Ljubljana, Peterokraki stolp na Ljubljanskem gradu Nazaj v prihodnost, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja Plastoratorij, Ljubljana, Galerija Kapelica 2005 Dosje 83:03, Ljubljana, Metelkova mesto, Klub Gromka In memoriam Metelkovi 93–98. Pozabljena petletka, Ljubljana, Metelkova mesto, Jalla, Jalla Plastosi, Ljubljana, Galerija Art.si Flash Back, Maribor, Kibla, Kibela Izguba želje, Ljubljana, Projektna soba SCCA 2006 Ljubeči pogled, Ljubljana, Mestna galerija Skupinske razstave in festivali (izbor) 1994 Best of Ostranenie 93, New York, Knitting Factory > Ljubljana, Moderna galerija > Zagreb, Umjetnički paviljon > Berlin, Czech Cultural Center > Bonn (Europa–Europa), Exhibition Hall of the Federal Republic of Germany •• A Past Memorized – A Future Conceived: Video From Slovenia, Rotterdam, Zaal die Unie > Amsterdam, Netherlands Film Museum > Dunaj/Vienna, Medienwerkstatt > Gradec/Graz, ESC > München, Marstal, Bayerischer Staatscheuspiel > Iowa, School of Art and Art History > Kassel •• Slovenački video danas, Beograd, Bitef teatar •• Monumental Propaganda, Ljubljana, Moderna galerija •• Od alternativne scene do avtorskega videa: Video produkcija v Sloveniji (1992–94) / From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Rijeka, Moderna galerija > Maribor, Media Nox > Ljubljana, KUD France Prešeren > Skopje, Muzej na sovremenata umetnost > Videm/Udine (Videokids ’94), Sala Video Cinema Ferroviario > Portogruaro •• Von uns aus... Neue Kunst aus Slowenien, Marburg, Universitätsmuseum für bildende Kunst > Wiesbaden > Bonn > Brussels > Göttingen > Hamburg > Darmstadt > Stuttgart •• Cetinjski bienale, Cetinje, Plavi dvorac •• 22. Festival der Nationen, Ebensee, Kino Ebensee •• U3, 1. trienale sodobne slovenske umetnosti, Ljubljana, Moderna galerija •• Urbanaria – prvi del/ Urbanaria – Part One (SCCA–Ljubljana), Ljubljana, NUK 1995 The Collection of the P.A.R.A.S.I.T.E. Museum: Slovene Art of the 1990s, Budimpešta/Budapest, Mücsarnok > Bochum, Museum Bochum •• Tunel (Dan planeta Zemlje ‘95), Zagreb, Tunel pod Gričem •• Mikulići ‘95, Zagreb, Pongračev dvorac •• Arte a Pordenone, Pordenone •• From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Moskva/Moscow, Centre for Contemporary Arts > St. Peterburg, Soros Center for Contemporary Arts – St. Petersburg •• Cash & Carry, Ljubljana, Galerija Škuc •• 5. slovenski filmski maraton, Portorož, Avditorij •• International symposium de sculpture (Luxembourg Ville Européenne de la Culture), Esch-sur-Alzette 1996 Najnowsza sztuka video ze Slowenii, Varšava/Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle •• Alpe Adria Cinema, Trst/Trieste, Cinema Excelsior •• Videoformes 96, Clermont Ferrand, Maison des Congres, Salle Multimedia •• Tanz-Geschichten 24, Köln, Cinemathek Köln •• From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Los Angeles, CalArts > LACE Gallery •• 24. Festival der Nationen, Ebensee, Kino Ebensee •• Senzatitolo – Eventi, Azioni, Esposizioni, Rovereto, Auditorium R. Zandonai •• Trnfest, Ljubljana, KUD France Prešeren •• Immaginario altro, Trst, Sala Franco •• Pepelkova – Gromki festival, Ljubljana, Metelkova mesto •• LUR, Mostar, Kulturni dom •• Monumental Propaganda, Fullerton, Muckenthaler Art Center > Miami Beach, Bass Museum of Art > Kansas City, Kemper Museum of Contemporary Art and Design •• Cybersalon akvarij, Celje, Likovni salon Celje •• Študentski kulturni dnevi, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• 6e Mondial de la video – 18e Festival International du Film Super 8 et Video, Bruselj, Centre culturel Jacques Franck •• 5e Biennale Internationale du Film sur l’Art, Paris, Centre Georges Pompidou •• Hi-Tech umeni, Brno, Dum umeni 1997 Medij v mediju (SCCA–Ljubljana), Ljubljana, Mestna galerija •• Kabinet najdenih predmetov, Koper, Galerija Loža •• Monumental Propaganda, Helsinki, Helsinki City Art Museum > Uppsala, Uppsala Konstmuseum •• Videospotting (Evropski mesec kulture), Ljubljana, Klub Metropol •• Modra roka – Majski salon ‘97, Ljubljana, Galerija Riharda Jakopiča •• 3. Sarajevo film festival, Sarajevo, Kinoteka BIH •• Hicetnunc, San Vito al Tagliamento, Pordenone, Ex Essiccatoio Bozzoli •• LUR, Sarajevo, Collegium artisticum, Euro Club •• This Art is Recycled, Ljubljana, Galerija Škuc •• Interstanding 2, Tallinn, Eesti Kunstakadeemia > Tartu, Eesti Rahva Museum •• Slovenski plakat devetdesetih let, Ljubljana, Galerija Riharda Jakopiča •• Iskanje izgubljenega časa, 15 let Forumove video produkcije, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Fiat – festival internacionalnog alternativnog teatra, Podgorica, Dom omladine Budo Tomović, pozorište Dodest •• Tzara Marathon Night (Tzara Rerum Novara), Chisinau 1998 Iskanje izgubljenega časa, 15 let Forumove video produkcije, Maribor, Pekarna > Koper, Mladinski kulturni center > Postojna, Mladinski kulturni delovni center > Črnomelj, Mladinski kulturni klub > Železniki, Kulturno društvo Rov Železniki > Krško, Atrij Valvasorjeve hiše •• Avant-garde Films and Videos from Central Europe (Festival of Central European Culture), London, Cinema Lux •• Body and the East, Ljubljana, Moderna galerija •• Intra muros – Med zidovi, ARTileria, Kluže •• Permanent Instability (Onufri’98), Tirana, National Gallery 1999 Art from a Rucksack, Limerick City Gallery of Art & Belfast, Catalyst Arts Gallery •• Art in Slovenia, Koper, Galerija Loža •• This Is Your Shadow on My Wall, ARTileria, Kluže •• Eastern Europe After The Berlin Wall, St. Peterburg, Marble Palace, State Russian Museum •• ‘Beyond Time’ Shelter, Novosibirsk •• European Art Avant-garde, Budimpešta/Budapest, Balazs Bela Studio •• Campo video, Benetke/Venice, IUAV – Tolentini 2000 American Dreams, Maribor, Umetnostna galerija •• Homo.sapiens.3000, Maribor, Kibla, Kibela •• Basel, Videoszene Slowenien, Kunsthalle Basel •• Videodokument, Ljubljana, Metelkova mesto, Teater Gromki & Galerija Alkatraz •• Crossing Over 4, Ljubljana, Ljudmila •• Dreamwatcher, Kiev •• East West Video, Novosibirsk •• Communication, Almaty •• Film Video Monitor:Video Gong, Gorica/Gorizia •• Video Medea, Novi Sad •• Media.art.theory.week, Labin •• Co-operation, Dubrovnik 2001 Oko in njegova resnica, Ljubljana, Moderna galerija •• Slovene Way, Bologna, Galleria Neon •• Konverzacija, Beograd, Muzej savremene umetnosti •• Vulgata: U3 – Trienale sodobne slovenske umetnosti, Ljubljana, Moderna galerija •• Vulgata: Kunst aus Slowenien, Berlin, Neuer Berliner Kunstverein •• Becoming digital,Zagreb, net.center Mama •• Black Box Recorder, Maribor, Razstavni salon Rotovž •• Salon mladih, Zagreb •• Beograjska izkušnja, Beograd,Škola za istoriju i teoriju umetnosti •• 4 International Film festival: PAC Multimedia center, Skopje, New Media Space 2002 Sao Paolo Biennial, San Paulo •• Izbrana dela slovenskih avtorjev iz zbirk Moderne galerije (1950–2000), Ljubljana, Moderna galerija •• Metelkova v San Paulu, Ljubljana, Bežigrajska galerija 2 •• Utopia Travel, Kairo – Beirut – Istanbul – Sofia – Skopje – Beograd – Sarajevo – Zagreb – Ljubljana – Dunaj/Venna •• Videodokument, Nova Gorica, Mestna galerija 2003 Do roba in naprej: Slovenska umetnost 1975–1985, Ljubljana, Moderna galerija •• European Photography Projects I – Parallel Avantgardes, Dunaj/ Wien, Artspace •• Video Art From Slovenia, Erevan, NPAK, Armenian Center for Contemporary Experimental Art •• Animateka, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Retrospektiva: Celje po Celju – dokumentarni filmi, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Metelkova mesto: Praznovanje obletnice, Ljubljana, Metelkova mesto •• Z novimi animacijami v novo leto, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Videodokument, Stazione Topolo/Postaja Topolovo •• Borderphonics, IRC: irc.indymedia.org – Webradio •• Beyond the Map – Deconstructing Narratives, Bourges cedex, La Box 2004 Demistifikacija medijev, Sarajevo, Pro.ba (SCCA) •• Dotik, Udine/Videm, podzemni bunker/shelter •• Arteria – simpozij o sodobni umetnosti, Škofja Loka, Atelje CLOBB •• Obrazi kiparstva, Ljubljana, Magistrat •• Razširjeni prostori umetnosti, Slovenska umetnost 1985–1995, Ljubljana, Moderna galerija •• Sopotniki premoderne, Sp. Hotič, Muzej premoderne umetnosti •• Slovenski filmski festival, Ljubljana, Cankarjev dom •• Home made marmelade, 3rd International Video Art Fest, Priština, Centre for Contemporary Arts •• Sedem grehov: Ljubljana–Moskva / Seven Sins: Ljubljana–Moscow, Arteast razstava, Ljubljana, Moderna galerija 2005 Towards Zero Gravity – Težnost v slovenski likovni umetnosti 20. in 21. stoletja, Ljubljana, Moderna galerija, svetovni splet/www •• Hevreka 05, Ljubljana, Gospodarsko razstavišče •• Festival stalne grožnje – Poletje v Mali šoli, Ljubljana, Metelkova mesto, Klub Gromka •• 9. kolonija Iveta Šubica, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja •• PostsovkhoZ 5 (mednarodni simpozij), Mooste, MoKS •• Teritoriji, identitete, mreže, Slovenska umetnost 1995–2005, Ljubljana, Moderna galerija •• Materika, Grad Kromberk in Gorica, Castello di Gorizia •• Prva linija, 26. grafični bienale, Ljubljana, MGLC •• Kiparske krajine, Ljubljana, Bežigrajska galerija 2 •• Proces Metelkova, Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz •• Visages francophones/Obrazi Slovenije, Cahors, Quenze Donadieu •• Zvezdni prah, 60 let prve slovenske Akademije za likovno umetnost, Ljubljana, Galerija Kresija •• Essence of Life/Art, Budimpešta/Budapest Ludwig Muzeum – Palace of Arts > Moskva/Moscow, The State Tretyakov Gallery 2006 Prostor mesta. Predstavitev likovnih ustvarjalcev AKC Metelkova mesto, Ljubljana, Galerija Kresija •• Essence of Life/Art, St.Petersburg, State Russian Museum, The Marble Palace Publikacije in katalogi Programiranje pogleda (Barbara Borčić), Galerija Škuc, Ljubljana, 1988 Kralj Matjaž in Winetoujevi dediči (Barbara Borčić), Center IDCO, Ljubljana, 1990 Kabinet M, (Barbara Borčić), Prešernova hiša, Kranj, 1990 Fragmenti / Fragments (Goran Tomčić, Barbara Borčić), Likovni salon Celje, 1990 No More Heroes Any More (Bogdan Lešnik, Barbara Borčić), Forum Ljubljana, 1992 Marko A. Kovačič. Thing. Short History - Part One / Stvar. Kratka zgodovina - prvi del, 1981-1994 (ur./ed. Barbara Borčić), Studia humanitatis, Ljubljana, 1994 Laterna magica (Nadja Zgonik), Moderna galerija Ljubljana, 1995 For Your Eyes Only: Disinfected for Your Protection (ur./ed. Nevenka Šivavec), Likovni salon Celje, 1995 Katastropolis 2227 (Nadja Zgonik), Obalne galerije Piran, 1995 Zatišje pred viharjem / The Lull before the Storm (Bogdan Lešnik), Bežigrajska galerija, Ljubljana, 1996 Izgubljeni horizont / The Lost Horizon (Jurij V. Krpan), Galerija Kapelica, Ljubljana, 1998 Izgubljeno vrijeme / Tempo perduto, Zavičajni muzej grada Rovinja, 1999 Sije zvezda petokraka (Mišo Alkalaj), Galerija Dvorni trg, Ljubljana, 2000 Plastos - časopis / newspaper (ur. Marko A. Kovačič), Forum Ljubljana, 2001 Dosje 83:03 / Dossier 83-03 (Irena Čerčnik), Likovni salon Celje, 2003 Prestop (Petra Skaberne), DLU, Ljubljana, 2004 Nazaj v prihodnost (Barbara Sterle Vurnik), Galerija Ivana Groharja, Škofja Loka, 2004 STVAR 2. Kratka zgodovina. Drugi del (1994-2006) / THING 2. Short History. Part Two (1994-2006), (ur./ed. Barbara Borčić), Mestna galerija Ljubljana, 2006 Obsežni intervjuji z avtorjem Bogdan Lešnik in Barbara Borčić, Ujeti gledalca, Problemi-razprave »Podoba-kristal«, Ljubljana, 1988, št. 9 Barbara Borčić, Pesem mesa in podoba je telo postala, Likovne besede »Umetnost je močnejša od smrti«, Ljubljana, 1992, št. 21/22 Nadja Zgonik, Marko A. Kovačič: Dve zgodbi / Marko A. Kovačič: Two Stories, M`ARS, Časopis Moderne galerije Ljubljana, 1993, letnik V/št. 3,4 Zoran Srdić, Marko Kovačič, Obnašam se kot arheolog, Likovne besede, Ljubljana, 2003, št. 63, 64 Lilijana Stepančič, Creative Trickster, Essence of Life/Art, Adamo, Ljubljana, 2005 Lukan Blaž: Sto triindvajset značk z likom Lenina. Delo, Ljubljana, 10.6.2006 Televizijske oddaje o avtorju Zemira Alajbegović in Neven Korda, Podoba št. 5, A Kanal, december 1992 Igor Vrtačnik, TV Slovenija 1: Izzivi, oktober 2001 Amir Muratovič, TV Slovenija 1: Evropski kulturni magazin Alica, marec 2003 Saša Šavel, TV Slovenija 1, Osmi dan, 8. 6. 2006 Sunčica Ostoić, HTV 1, Transfer, 29. 7. 2006 Publikacije in katalogi skupinskih razstav (izbor po letu 1994) Urbanaria - prvi del / Urbanaria - Part One (ur. B. Borčić, H. Pivec, L. Stepančič), SCCA-Ljubljana, Ljubljana, 1994 Interregnum, Notice o sodobni slovenski umetnosti / Interregnum, Notes on Contemporary Slovene Art, U3 - Trienale sodobne slovenske umetnosti (Tomaž Brejc), Ljubljana 1994 Meta Gabršek Prosenc, Die Slowenische Kunst der Neunziger Jahre, katalog Von uns aus... Neue Kunst aus Slowenien, Marburg, 1994 Od alternativne scene do avtorskega videa: video produkcija v Sloveniji 1992–1994 (Barbara Borčić), Moderna galerija, Rijeka, 1994 > Muzej sodobne umetnosti Skopje, 1994 The Collection of the P.A.R.A.S.I.T.E. Museum: Slovene Art of the 1990s (ur. Mika Briški), Moderna galerija, Ljubljana, 1995 Barbara Borčić, Od alternative do autorstva (separat Ljubljana u Beogradu), Vreme, št. 232, Beograd, 3. 4. 1995 Andrej Medved, Skrivnostna nadčasovna alkimija, Primorske novice, Koper, 22. 12. 1995 Letni katalog Galerije Škuc 1994 / 1994 Annual Catalogue of the Škuc Gallery (ur. Alenka Pirman), Galerija Škuc, Ljubljana, 1996 Immaginario altro (Maria Campitelli), Trieste 1996 Kabinet najdenih predmetov (ur. Nadja Zgonik), Obalne galerije Piran, 1997 Realisation: Kunst in der leipziger Messe. The Blurring of the Public Sphere: Working in Interstices (ur. B. Oetker, Ch. Schneider), Oktagon, Köln, 1997 Modra roka (ur. J. Krivec Dragan, N. Zgonik), ZDSLU, Ljubljana, 1997 Zbornik Svet umetnosti. This Art Is Re This Art is Recycled (ur. L. Klančar, L. Stepančič, I. Španjol), Galerija Škuc, Ljubljana, 1997 Urbanaria – drugi del / Urbanaria – Part Two (ur./eds. B. Borčić, H. Pivec, L. Stepančič), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1997 Medij v mediju / Media in Media (ur./eds. B. Borčić, V. Cvahte, L. Stepančič), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1997 Campo video - videoarte slovena / Campo video – Slovenian videoart, Castelvecchi editoria, Rome, 1999 Art from a Rucksack (ur. Nevenka Šivavec), Likovni salon Celje, 1999 Interstanding 2 (ur. Sirje Helme), SCCA-Tallinn, 1999 (Barbara Borčić, Škuc-Forum Video Production & Creatures) Eastern Europe After The Berlin Wall, Marble Palace, State Russian museum, St. Peterburg Videodokument. Video umetnost v slovenskem prostoru 1969-1998 / Video Art in Slovenia1969-1998 (ur. Barbara Borčić), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1999 Slovene Way (ur. A. Fonda, M. Gabršek Prosenc), PatagoniaArt, Benetke, 2000 American Dreams. 6. mednarodni trienale Ekologija in umetnost / 6th Intenational Triennial The Ecology and the Art, Umetnostna galerija Maribor, 2000 Konverzacija / A Short Notice Show, Muzej savremene umetnosti & CCA- Beograd, 2001 Vulgata: U3 - Trienale sodobne slovenske umetnosti (Gregor Podnar), Moderna galerija Ljubljana, 2001 Izbrana dela slovenskih avtorjev iz zbirk Moderne galerije (1950-2000), Moderna galerija Ljubljana, 2002 Do roba in naprej - Slovenska umetnost 1975-1985 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2003 Impossible Histories: Historical Avant-Gardes, Neo-Avant-Gardes, and Post-Avant-Gardes in Yugoslavia, 1918-1991, (ur. Dubravka Djurić, Miško Šuvaković), MIT Press, Massachussetts, 2003 (Barbara Borčić, Video Art from Conceptualism to Postmodernism) Razširjeni prostori umetnosti - Slovenska umetnost 1985-1995 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2004 Arteria - simpozij o sodobni umetnosti (ur. Tomaž Furlan), zbornik, Atelje CLOBB, Škofja Loka, 2004 (Barbara Borčić, Raba videa na primeru projekta Videodokument) Miško Šuvaković, Pojmovnik suvremene umetnosti, Horetzky, Zagreb, 2005 Teritoriji, identitete, mreže - Slovenska umetnost 1995-2005 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2003 Sedem grehov: Ljubljana-Moskva / Seven Sins: Ljubljana-Moscow, Moderna galerija Ljubljana, 2004 Materika (ur. Dario Cimorelli), Silvana Editoriale, Milano, 2005 Kiparske pokrajine (ur. Miloš Bašin), Mestna galerija Ljubljana, 2005 Prva linija, 26. grafični bienale (ur. Lilijana Stepančič), MGLC, Ljubljana, 2005 Towards Zero Gravity - Težnost v slovenski likovni umetnosti 20. in 21. stoletja (Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2005 Essence of Life/Art (ur. Jadran Adamović), Adamo, Ljubljana, 2005 Članki (izbor po letu 1994) Aleksandra Kostić, Naprej v preteklost, M’zin, št. 28/29, april/maj 1994 •• Jaša K. Kacin, Kovačičevo kukalo, Mladina, št. 12, 1994 •• Nadja Zgonik, Pogled v drobovje vizualnosti, Delo, 31. 3. 1994 •• Tomislav Vignjević, Parodija množičnih medijev, Razgledi, 1. 4. 1994 •• Zdenka Badovinac, The Art Scene in Slovenia during a Time of Political and Social Change in the Balkans, Artworld Europe, št. 4, Largo, 1994 •• Tanja Lesničar Pučko, Kdo potrebuje kip(arja)?, Dnevnik, 22. 12. 1995 •• Barbara Borčić, To ni muzej / This Is Not a Museum, M’Ars, št.VII/1, 2, 1995 •• Marjetica Potrč, Slovenska umetnost in Amerika: kraji in predmeti / Slovenian Art and America: Places and Objects, M’Ars, št. 3/4, 1995 •• Nadja Zgonik, Catastropolis, The SCCA Quaterly, No. 1, Tallinn 1996 •• Aldo Milohnić, Što je alternativa?, Frakcija, št. 3, Zagreb 1996 •• John O’Brian, Ljubljana Goes International, Art in America, No. 6, New York, June 1996 •• Barbara Borčić, From Alternative Scene to Art Video, Video Production in Slovenia, Reader V2_East Meeting, No. 1, Rotterdam 1996 •• Alenka Pirman, Urbanaria v Ljubljani / Urbanaria in Ljubljana, M’Ars, št. 1/2, 1996 •• Nancy Buchanan, Smisel za kulturno zgodovino, Slovenski video v ameriških očeh, Delo, 24. 3. 1997 •• Vesna Teržan, Telefonirati konstrukcijo, Razgledi, 1997, št. 12, 11 •• Lilijana Stepančič, Slovenia, Flash Art, Milan, April/May 1997 •• Barbara Borčić, Marko Kovačič: Organizacija prostora, Ars Vivendi, št. 32, 1997 •• Jaša K. Kacin, Ko niti televizija ne pomaga več, Mladina, 14. 2. 1997 •• Vesna Teržan, Modulator No. 1, Mladina, 26. 10. 1998 •• Barbara Sterle, Čudesa iz leta 2227, Dnevnik, 23. 12. 1999 •• Blaž Lukan, Naseljene komore, Delo, 24. 12. 1999 •• Jure Aleksič, Plastosologija, mlada znanost, Mladina, 27. 12. 2000 •• Nataša Petrešin, Konstrukt možne realnosti, Delo, 21.12.2000 •• Sašo Schrott, Ko (znova) zasije petokraka, SP Panorama, 27.7.2000 •• Jaša K. Kacin, Izsledki plastosologov zamajali temelje znanosti, Mladina, št. 49, 4.12.2000 •• Jelka Šutej Adamič, Ali je ključ do sožitja v katastrofi? (pogovor), Delo, 1.10.2001•• Simona Vidmar, Skrivnost civilizacije Plastos, Večer - kultura, 4. 9. 2001 •• Jolanda Gosak, Vlak kot umetniška galerija. Pogled v 23.stoletje na InterCity Slovenia, Nova proga, oktober 2001, št. 9 •• Danijela Purešević, Plastosi, Beorama, Beograd, marec 2001 •• Zora Dorin, Umetnik Marko A. Kovačič o novi civilizaciji: Kdo so Plastosi?, PIL PLUS, št. 19, 2002 •• Esad Babačić, Marko Kovačič: inženir človeških duš, Glamur – Panorama, 2002 •• Jelka Šutej Adamič, Plastosi, nori na zvezde, Delo, 24. 12. 2002 •• Urša Dolinšek, Arheološko kopanje po prihodnosti, Dnevnik, 27. 12 2002 •• Zoran Srdić, Močnejši od katastrof, Delo, 22. 1. 2003 •• Semira Osmanagić, Z belo brado in belo haljo v muzej (intervju), Nedelo, 16. 2. 2003 •• Danijel Nikola Popović, Video muzej zvan »Dosje 83 – 03«, Vjesnik, 18. 12. 2003 •• Rastko Močnik, EastWest, Maska, letnik XIX, št. 3-4 (86-87), poletje 2004 •• Barbara Sterle Vurnik, Zabrisane meje realnosti, Finance, 26. 4. 2004 •• Petja Grafenauer, Marko Kovačič na ljubljanskem gradu, Radio Študent: Art-area, 4. 5. 2004 •• Peter Karba, Marko Kovačič.Izguba želje, Radio Študent: Art-area, št. 63, 27. 12. 2005 •• Brulc Matjaž: Recikliranje spomina. Polet, Ljubljana, 29.6.2006, št. 25, str. 37, ilustr. •• Menaše Lev: Ideje na razprodaji. Delo,Ljubljana, 30.6.2006, št. 149, str. 14, ilustr. •• Osmanagić Semira: Pregledna iskrivost. Nedelo, Ljubljana, 25.6.2006, št. 25, str. 20, ilustr. •• Sterle Vurnik Barbara: Povabilo v galerijo: Fantastični prostori čudes. Finance, 20.6.2006, št. 116, ilustr. •• Zrinski Božidar: Pritisni in poglej. Dnevnik, Ljubljana, 22.6.2006, št. 167, str. 16, ilustr. •• RTV Portal, `Polidisciplinarni Marko A. Kovačič. 23 let sprehajanja med umetniškimi žanri`, ilustr. http://www.rtvslo.si/kultura (pripravila Polona Balantič), 29. 5. 2006 •• Miha Colner (Miha Colner se je sprehajal po razstavi Marka Kovačiča v Mestni galeriji) Radio Študent: Fine umetnosti, Ljubljana, 22.6.2006. tags: avangarda, irwin, laibach, grupa oho, konceptuala, konceptualna umetnost, neoavangarda, marko pogacnik, Iztok Geister Plamen, Marjan Ciglič, Milenko Matanovic, Andraž Šalamun, Tomaž Šalamun, David Nez, Matjaž Hanšek, Naško Križnar, Vojin Kovač Chubby, Aleš Kermavner, Franci Zagoričnik, Marika Pogačnik, Zvona Ciglič, Nuša i Srečo Dragan, a saradnici Ivo Volarič-Feo, Slavoj Žižek, Braco Rotar, Bojan Brecelj, Drago Dellabernardina, Dimitrije Rupel, Rudi Šeligo...

Autor - osoba Rebhandl, Bert, 1964- = Rebhandl, Bert, 1964- Naslov Žan-Lik Godar : permanentni revolucionar / Bert Rebhandl ; preveo s nemačkog Nikola B. Cvetković Jedinstveni naslov Jean-Luc Godard. srpski jezik Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Ultimatum.rs : Filmski centar Srbije, 2022 (Sjenica : Print House) Fizički opis 311 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Cvetković, Nikola B., 1953- = Cvetković, Nikola B., 1953- (karton) Napomene Prevod dela: Jean-Luc Godard / Bert Rebhandl Tiraž 500 Str. 311: O autoru / N. B. C. Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 279-281 Filmografija [Ž.-L. Godara]: str. 283-300 Filmografija: str. 301-305. Predmetne odrednice Godar, Žan-Lik, 1930- Ono što ovu knjigu izdvaja od drugih nije samo sagledavanje kompleksne Godarove stvaralačke ličnosti iz nemačke (distancirane) perspektive, već spisateljski metod u kome je biografija Godara data kroz filmove. Upravo vezujući se za filmove, autor trasira najbitnije segmente Godarove karijere, obogaćujući ih malo znanim kontekstima u kojima su ti filmovi nastajali. O ljudima, stvarnim ili izmišljenim, znamo samo delić onoga što oni u stvari jesu. Ovo, naravno, važi još više za umetnika kao što je Žan-Lik Godar, koji se u svom dugom životu sve više identifikovao sa svojim delom – lični doživljaji postaju sve nevažniji, dok se on, s preko sto naslova u svojoj filmografiji, pojavljuje kao neka vrsta svesvetskog duha kina. Žan-Lik Godar je figura na granici između biografije i dela, između istorije i pisanja istorije, između subjektivnosti i politike, između moderne umetnosti i digitalnog doba, ključna figura filma kao ključ za pitanja i teme 20. i 21. veka. Žan-Lik Godar (franc. Jean-Luc Godard; 3. decembra 1930 – 13. septembar 2022) bio je francusko-švajcarski filmski režiser, scenarista i filmski kritičar. Jedan od začetnika i najznačajnih predstavnika Francuskog Novog talasa i jedna od najuticajnijih ličnosti današnjeg svetskog filma. Militantni intelektualac, ideološki opredeljeni umetnik, svojim filmovima često suprotstavljen holivudskim konvencijama. Kao i njegovi savremenici Novog talasa, Godar je kritikovao redovnu „tradiciju kvaliteta“ Francuske kinematografije, više naglašavajući veštinu u inovacijama i preferirajući velika dela iz prošlosti za eksperimentisanje. Da ospore ovu tradiciju, on i istomišljeni kritičari su počeli da prave svoje filmove. Mnogi od Godarovih filmova osporavaju konvencije tradicionalnog Holivuda kao dodatak francuske kinematografije. On se često smatra najradikalnijim francuskim režiserom iz 1960-ih i 1970-ih. Nekoliko njegovih filmova izražavaju svoje političke stavove. Njegovi filmovi izražavaju svoje znanje istorije filma preko svojih referenci na starijim filmovima. Pored toga, Godarovi filmovi često navode egzistencijalizam, kao što je i sam strastveni čitalac egzistencijalne i marksističke filozofije. Njegov radikalni pristup u filmskim konvencijama, politici i filozofiji, čine ga uticajnim filmskim stvaraocem u svetu sedme umetnosti. Godarovi filmovi su inspirisali različite reditelje kao što su Martin Skorseze, Kventin Tarantino, Stiven Soderberg, D. A. Penbejker, Robert Altman, Džim Džarmuš, Vong Kar-Vai, Vim Venders, Bernardo Bertoluči i Pjer Paolo Pazolini. Detinjstvo i mladost Godar je rođen 3. decembra 1930. godine u Parizu u dobrostojećoj porodici švajcarskog psihijatra Pola Godara i Francuskinje Odile Mono, ćerke bankara. Godar je pohađao dobre škole u Švajcarskoj, a 1949. godine upisao se na studije antropologije na Sorboni, ali nastavu nikada nije pohađao. Ubrzo se priključio grupi mladih filmskih kritičara u kino-klubu koji su pokrenuli Novi talas. Za Godara i čitavu generaciju kojoj pripadaju i Fransoa Trifo, Klod Šabrol, Žak Rivet i drugi, film je bio jedna od najznačajnijih pojava u umetnosti, film je bio sve, oko filma se sve okretalo. Tako i Godar, više nego na fakultetu, vreme provodi u Kinoteci i u kino-klubu u Latinskom kvartu, a početkom pedesetih, sa ovom grupom mladih ljubitelja filma i reditelja, pokreće časopis „Filmska gazeta“, a u njemu piše kritike i kraće tekstove pod pseudonimom Hans Lukas. Tih godina povremeno i glumi, u filmovima svojih kolega, a neke i finansijski pomaže. Već 1952. počinje da piše i kritike za kasnije čuveni filmski časopis „Sveske o filmovima“ (franc. Cahiers du Cinéma), u kome se ističe svojim kritikama o holivudskim rediteljima. Rano snimanje filmova Pošto je napustio Pariz u jesen 1952, Godar se vratio u Švajcarsku i otišao da živi sa majkom u Lozani. Sprijateljivši se sa ljubavnikom svoje majke Žan-Pjer Lobšerom, koji je bio radnik na brani, obezbedio je sebi posao građevinskog radnika. Video je mogućnost pravljenja dokumentarnog filma o brani, a kada je njegov inicijalni ugovor bio završen, da bio produžio svoje mesto na brani, preselio se na mesto telefonskog operatera u centrali. Dok je bio na dužnosti u aprilu 1954. Žan-Pjer mu je javio da je njegova majka poginula u nesreći sa skuterom. Zahvaljujući švajcarskim prijateljima koji su mu pozajmili 35 mm filmsku kameru, on se našao u mogućnosti za snimanje filma. Tada pravi svoj prvi kratki film pod nazivom „Operacija beton“, koji je poslužio za propagandne svrhe kompaniji koja administrira branom. Kako je nastavio da radi za „Kaje di sinema“, snimio je Une femme coquette (1955), kratki 10-minutni film i u januaru 1956. se vratio u Pariz. Plan za film na osnovu „Izbornih afiniteta“ od Getea se pokazao previše ambiciozan i nije sproveden. Filmografija 1960 Do poslednjeg daha 1961 Žena je žena 1962 Živeti svoj život 1963 Mali vojnik 1963 Karabinjeri 1963 Prezir 1964 Neobična banda 1964 Udata žena 1965 Alfavil 1965 Ludi Pjero 1966 Muški rod, ženski rod 1966 Made in U.S.A. 1967 Two or Three Things I Know About Her 1967 La Chinoise 1967 Week-end 1968 A Film Like Any Other 1968 One Plus One (Sympathy for the Devil) 1969 Joy of Learnin 1969 British Sounds 1970 Wind from the East 1971 Struggle in Italy 1971 Vladimir et Rosa 1972 Tout va bien 1972 Letter to Jane 1975 Number Two 1976 Here and Elsewhere 1976/1978 How`s It Going? 1980 Every Man for Himself 1982 Passion 1983 First Name: Carmen 1985 Hail Mary 1985 Detective 1987 King Lear 1987 Keep Your Right Up 1990 New Wave 1991 Germany Year 90 Nine Zero 1993 The Kids Play Russian 1993 Oh Woe Is Me 1994 JLG/JLG – Self-Portrait in December 1996 For Ever Mozart 2001 In Praise of Love 2004 Notre musique 2010 Film Socialisme 2014 Goodbye to Language 2018 The Image Book MG75

13 negativa Iva Eterovica, s motivima Beograda. Pretpostavljam da su radjene za monografiju `Beograd`. Negativi su originalni, sto dokazuje i Eterovicev pecata na omotima. EKSTREMNO RETKO! Ivo Eterović (Split, Kraljevina Jugoslavija, 1. januar 1935 — Beograd, Srbija, 24. novembar 2011), jugoslovenski i srpski umetnik fotografije, jedan od najstarijih i najistaknutijih članova Foto-saveza Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Školovao se u firmi „Lajka“ u Veclaru (Leitz, Vetzlar), Nemačka, a specijalizovao fotografiju u boji u „Feraniji“ (Ferrania, Milano), Italija. Na javnoj fotografskoj sceni zapažen 1956, i od tada deluje profesionalno u struci. Kraće vreme proveo kao foto-reporter u jedinicama UN na Bliskom istoku (1957), a zatim u istom zvanju (ili kao urednik fotografije) radio u redakcijama Jugoslovenske narodne armije, (Front), i „Vjesnika“ (Globus, Vjesnik u srijedu i Start), kao dopisnik iz Srbije (od jeseni 1959, od kada radi u Beogradu koji je izabrao kao mesto trajnog boravka). U razdoblju od 1960. do 1970, delujući kao član Foto kluba Beograd (od jeseni 1959), postao je jedan od najaktivnijih, i najviše nagrađivanih, srpskih i jugoslovenskih fotografa na međunarodnim izložbama fotografije. Početkom sedamdesetih godina više se usmerio na delovanje u profesiji, pre svega u fotografiji kao primenjenoj umetnosti, a nakon svoje izložbe „Žene“ (Beograd, 1974), gotovo sasvim je zapostavio kolektivna izlaganja, okrenuvši se samostalnim projektima, ličnim izložbama i fotomonografijama. Sadržaj Teme i motivi Od sredine šezdesetih godina pretežno zainteresovan za teme iz života, portrete i urbane strukture. Iz te produkcije, uglavnom rađene u tehnici crno-bele fotografije, izdvajao je neuobičajene lirske prizore i događaje i pokazivao ih na izložbama. Ta vrsta foto-beležaka odiše pritajenim humorom, anegdotom i groteskom, i ta tema čini okosnicu njegovog ranog razdoblja. Od početka sedamdesetih godina njegov izraz se sažima i usmerava na dva plana: u prvom se obraća pojedinim temama (gradovi, ljudi...) koje zgušnjava u celine – samostalne izložbe („Sa Orijenta“, 1961, „Žene“, 1974, „Beograd koji volim“, 1976, „Fotografije Splita“, 1979, „Fotografija i plakat“, 1981, „1113 razglednica Beograda“, 1991. i druge). U istom razdoblju pokreće i seriju autorskih foto-monografija: „Brač“ (1975), „Njihovi dani“ (1977) (monografija o Josipu Brozu i njegovoj supruzi Jovanki), „Beograd koji volim“ (1977); „Split“ (1979);„ Sarajevo s ljubavlju“, (1983), „Kameni brodovi Jadrana“ (1984); „Beograd na dlanu“ (1985), „More, kornati, salaši“ (1986), „Dalmacija u srcu“ (1987), „Split, slika voljenog grada“ (1987); „Zagreb intimno“ (1987); „Beograd danas“ (1989); „Novi Beograd izbliza“ (1995). Krajem sedamdesetih godina usmerava interesovanje na foto-grafičke eksperimente u boji. Izložbe: More, 1977, Salaši, 1984, Beograd u mašti, 1994. U tom razdoblju možda najviše ujedinjuje senzibilitet mediteranskog duha, sa naglašenom sklonošću da se grafički znak upotrebi kao izraz za jednostavnost u otkrivanju reda. Izložbe i knjigeUredi Izlagao je na velikom broju zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu i dobio je više od 200 nagrada. Samostalno je izlagao u Jugoslaviji (više puta), Rusiji, (1975), Nemačkoj (1976) Italiji (1981), Švajcarskoj i Austriji (1983). Objavio 18 autorskih fotomonografija, što je nedostignuti rekord u nekadašnjem jugoslovenskom i današnjem srpskom kulturnom prostoru. tags: ivo eterovic, tito...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svetomir Arsić Basara (Sevce, 15. maj 1928) srpski je vajar i pisac. Biografija Osnovnu školu pohađa u Sevcu, Nižu gimnaziju u Uroševcu a Gimnaziju u Kosovskoj Mitrovici. U Nišu je 1948. godine upisao Školu za primenjenu umetnost. Godine 1953. je primljen na Akademiju za primenjenu umetnost u Beogradu, gde je diplomirao marta 1958. Na Višoj pedagoškoj školi u Prištini predaje vajanje i metodiku likovnog vaspitanja od 1962. Od 1973. je predavao na odseku za vajarstvo na Akademiji umetnosti u Prištini, sve do 1995. kada je penzionisan. Osnivač je Likovne kolonije u Dečanima, i inicira osnivanje Kluba likovnih umetnika Kosova i Metohije 1958. godine. Godine 1982. primljen je za dopisnog člana Kosovske akademije nauka i umetnosti koju napušta 1990, a 1994. je izabran za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Prvi rad „Glava devojčice“ izvajao je u glini 1950; od te godine učestvuje na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Godine 1969. učestvuje na Međunarodnom simpozijumu vajara „Forma viva“ u Portorožu. U Institutu za srpsku književnost u Leposaviću je 2000. godine održan naučni simpozijum o delu Svetomira Arsića-Basare. Piše studije o skulpturi, likovne kritike i pripovetke. Danas živi i radi u Beogradu. O skulptorskom delu Bista Lazara Vučkovića na groblju u Gornjem Selu, u Sredačkoj župi. Spomenik su srušili i odneli nepoznati počinioci na drugi dan Božića 2014. da bi istovetan spomenik bio ponovo postavljen 2021.[1] Spomenik despotu Stefanu Lazareviću Krajem sedamdesetih godina prošlog veka politička situacija u Jugoslaviji naglo je počela da se pogoršava a njen kulminativni nivo dosegnut je na Kosovu i Metohiji tokom jedne od brojnih i kontinuiranih posleratnih pobuna Albanaca. Izrazi tadašnje teške, svakodnevne egzistencijalne borbe za opstanak ugrožene nacije odjednom su se pojavili u tamošnjem plastičkom stvaralaštvu - pre svega u skulpturi Svetomira Arsića Basare. Ta nova jedinstvena tematska formacija u njegovim delima unela je jednu dotad nepoznatu živost u naš likovni život sa mnogim karakteristikama koje su je izdvojile na aktuelnoj umetničkoj sceni. Centralna ličnost, ove promene shvatanja i mesta likovne umetnosti u današnjem društvu, ne samo u srpskoj umetnosti, bio je Svetomir Arsić Basara. Do tada poznatiji kao predstavnik visokomodernističkog formalizma šezdesetih i sedamdesetih u savremenoj srpskoj skulpturi koji je tragao za čistom, apstraktnom formom koja se oslanjala isključivo na estetičke vrednosne kategorije, od kraja osme decenije postepeno se menjao u pravcu metaforičkog i simboličkog izraza. Basara je iznenadio javnost 1984. kada je na retrospektivnoj izložbi u Beogradu pokazao najnoviji ciklus dela sasvim izmenjenih kreativnih shvatanja. Usred kosmetske tragedije koja je najavila i dugoročne promene na jugoslovenskoj političkoj sceni a koje je umetnik naslutio (koji će nastupiti tek krajem te decenije, naročito u poslednjoj dekadi veka sa događajima koju su tada začeti a konačni rezultati biće dosegnuti definitnim raspadom Jugoslavije i egzodusom tri njene najveće nacije) Arsić je započeo da stvara monumentalni ciklus velikih skulptura inspirisanih nacionalnom istorijom i njenim junacima i svecima. Taj ciklus se još uvek razvija u njegovom radu.

arkadije stolipin - ruski emigrant u srbiji deda, Pyotr Arkadyevich Stolypin je bio predsednik ruske dume (1906-1911) dim. 23 x 17 cm Izvestan broj ruskih emigranata predano se bavio fotografijom kao hobijem u slobodnom vremenu. Jedan od najistaknutijih bio je Arkadije Stolipin o kome se medju starim fotografima-amaterima pricalo da je bliski rodjak poslednjeg predsednika ruske carske vlade. Stolipin je bio veoma agilan kao pokretac foto-sekcije Srpskog planinarskog drustva (1935) da bi pred rat (1939) bio medju inicijatorima osnivanja Kluba fotografa amatera `Beograd`. Prema secanju starijih, Stolipin je bio prava enciklopedija fotografskih znanja, i uz Ratka Stefanovica i dr Petra Kostica jedan od stubova amaterske fotografije u Beogradu tokom tridesetih godina. Izme|u dva svetska rata ruski fotografi unapredili su fotografsku struku unosenjem novih znanja, podizanjem ukusa i likovnosti. Uneli su mnoge novine, a neke i prvi pokrenuli, primenom fotografije u vazduhoplovstvu,medicini, sudstvu i kriminologiji. Imali su znatno mesto u stvaranju fotografske publicistike na srpskom jeziku, kao i u sirenju amaterske fotografije. Njihov doprinos dobija jos ozbiqnije razmere u svetlosti cinjenice da je fotografija profesionalnih ateljea u Srbiji vec od pocetka XX veka tonula u neprestanu stagnaciju. Dolaskom ruskih fotografa razvoj fotografija kod Srba bio je veoma podstaknut i ubrzan. Pyotr Arkadyevich Stolypin (14 April [O.S. 2 April] 1862 – September 18 [O.S. September 5] 1911) served as Prime Minister and the leader of the third Duma, from 1906 to 1911. His tenure was marked by efforts to counter revolutionary groups and by the implementation of noteworthy agrarian reforms. Stolypin`s reforms aimed to stem peasant unrest by creating a class of market-oriented smallholding landowners. He is considered one of the last major statesmen of Imperial Russia with clearly defined public policies and the determination to undertake major reforms. rusija, russia, russian photographer in serbia planinar planinarenje alpinizam Raško Dimitrijević, književnik, prevodilac i književni kritičar, profesor Beogradskog univerziteta rođen je 15. marta 1898. godine u Beogradu. Studirao je književnost u Parizu i Strazburu. `Bio je jedan od naših najboljih besednika i prevodilaca, čovek koji je bio simbol najlepšeg dela Beograda, izvrsni pijanista i ljubitelj Betovena, a pre svega posvećenik literature i profesor na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu.` `Svoj radni vek posvetio ne samo tumačenju književnosti, već, kako to često kažu njegovi nekadašnji đaci i studenti, `na izuzetan način umeo je da u nama razbudi tragalačku želju za lepotama i dubinama života``. `Ostaće zapamćen kao predavač retkog govorničkog dara. Najčešće je govorio o francuskim temama, ali i o nemačkim, ruskim i domaćim kompozitorima i piscima. Ovaj veliki epistolar napisao je oko 50 hiljada pisama. Preveo je sa francuskog i nemačkog preko 50 dela klasika i savremenih pisaca. Neprestano se iskazivao kao veliki humanista i erudita.` `Profesor Dimitrijević gajio je veliku ljubav prema Francuskoj, koja je bila njegova druga otadžbina. Počeo je da studira medicinu u Monpeljeu, ali ga je književnost privukla u Strazbur. Na našu Katedru za opštu književnost i teoriju književnosti došao je zaslugom profesora Vojislava Đurića, obnovitelja te katedre. Pored Dimitrijevića, bio je tu sjajan tim znalaca: Radoslav Josimović, Vladeta Košutić, Milan V. Dimić, Ivo Tartalja, Nikola Milošević. Raško je bio `glavni solista u tom orkestru`, i sačekivao je mlade, koji su željni kulture i znanja dolazili iz čitave zemlje. Mnogi od njih postali su dobri pisci; Danilo Kiš, Predrag Bajčetić, Muharem Pervić, Slobodan Rakitić, Milisav Savić, Nikola Koljević, Matija Bećković, rekao je profesor Nedeljković, podsetivši i na to da su Katedru za opštu književnost posetili i Rober Eskarpi, Rene Velek, Robert Jaus, Žan-Pol Sartr.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Tabaković (Arad, Ugarska, Austrougarska, 3. maj 1897 — Novi Sad, SFRJ, 1. septembar 1971) bio je srpski arhitekta i slikar. Poreklo, odrastanje i obrazovanje Otac Milan Tabaković sa sinovima Đorđem (levo) i Ivanom (desno). Đorđe Tabaković potiče iz stare ugledne srpske porodice iz Arada u današnjoj Rumuniji. Krajem 17. veka, Đorđev čukundeda Eftimije doselio se iz Hercegovine u mesto Veliki Sveti Nikola (mađ. Nagy Szt. Miklos). Porodica je početni kapital stekla trgovinom drveta. Đorđe je na krštenju dobio ime Đura, od milja Đurica, da bi po preseljenju cele porodice iz Arada u Novi Sad (1928), preuzeo ime `Đorđe`.[1] Njegov stric Aleksandar (1856—1880), bio je slikar i arhitekta; otac Milan (1860—1946), arhitekta i brat Ivan (1898—1977), slikar i profesor na beogradskoj Umetničkoj akademiji. Sestra Marija (1906—1992) je majka arhitekte Predraga Ristića. Đorđe je osnovnu i srednju školu završio u rodnom mestu. 1915. je otpočeo studije na Arhitektonskom odseku Tehničke velike škole u Budimpešti, odakle je isključen zbog javno ispoljenog nacionalnog osećanja tokom Prvog svetskog rata. Tokom rata je radio kao zapisničar i prevodilac u komunikaciji sa savezničkim trupama.[2] Studije je priveo kraju u Beogradu, gde je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta diplomirao 6. marta 1922. godine. Karijera arhitekte Tokom studija, Đorđe Tabaković je povremeno radio za beogradsku građevinsku firmu „Pionir“. Usavršavao se u Parizu (1923) u ateljeu arhitekata Eduarda Andrea i Žaka Mišela.[3] Po povratku u Arad, nastavio je praksu u očevom ateljeu. Nakon što se 1928. godine cela porodica Tabaković iz Rumunije preselila u Novi Sad, Đorđe je započeo samostalan rad u svojstvu ovlašćenog inženjera arhitekture. Tako je sa ocem podigao kuću u Novom Sadu (u današnjoj ulici Mike Antića br. 5), u kojoj je živeo do smrti i u kojoj je imao atelje. Od 1928. do 1941. radio je kao arhitekt i u tom periodu je projektovao u Sremskim Karlovcima patrijaršijsku biblioteku (1938) i bogosloviju. Izradio je oltare u crkvama u Ruskom selu, Mošorinu, Stajićevu, Vojvodi Stepi, Krsturu, Horgošu i Novim Kozarcima.[4][5] Među projektima koje je Tabaković radio za Srpsku pravoslavnu crkvu su manastir Svete Melanije Rimljanke i Parohijski dom (1938) u Svetosavskoj ulici u Zrenjaninu.[6] Za vreme Drugog svetskog rata predavao je arhitekturu u Srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu. Od 1. IV 1945. do 31. VIII 1953. radio je kao profesor i šef Arhitektonskog odseka novosadske Građevinske škole, a zatim je predavao istoriju umetnosti i primenjenu umetnost na Odseku za likovnu umetnost Više pedagoške škole. Njegovi crteži-akvareli starog Novog Sada, objavljeni u vidu mape i nagrađeni Oktobarskom nagradom grada Novog Sada (1967), odlikuju se slikarskim senzibilitetom i razlikuju se od arhitektonskih crteža. Sve što je radio nosi pečat njegove izuzetne ličnosti, vrlo osetljive, estetski prefinjene, sa smislom za svojevrsni humor. Savez arhitekata Jugoslavije proglasio ga je 1968. za zaslužnog člana. [4][5] Osim arhitekturom bavio se opremom knjiga, scenografijom i uređenjem enterijera. Opremio je knjige za Srpsko narodno pozorište, gde je još scenografski opremio predstave: Hvalisavi vojnik, Verter, Pokojnik, Junaci Pavlove ulice, Manon, Leda, Na zapadnim kotama i Naslovna strana.[4][5] Izradio je enterijer Pozorišta u Zrenjaninu (1957) i Pošte u Novom Sadu (1963).[3] Tokom studija u Budimpešti, Tabaković je sklopio prijateljstvo sa Danilom Kaćanskim koji ga je uveo u red Rotari kluba u Novom Sadu. U međuratnom periodu, Tabaković je postao član novosadske masonske lože `Mitropolit Stratimirović`.[1] Tabaković je adaptirao prostorije na prvom spratu velelepnog zdanja u Miletićevoj ulici broj 10 u Novom Sadu, za potrebe Slobodnih zidara čiji je bio član.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Tabaković (Arad, Ugarska, Austrougarska, 3. maj 1897 — Novi Sad, SFRJ, 1. septembar 1971) bio je srpski arhitekta i slikar. Poreklo, odrastanje i obrazovanje Otac Milan Tabaković sa sinovima Đorđem (levo) i Ivanom (desno). Đorđe Tabaković potiče iz stare ugledne srpske porodice iz Arada u današnjoj Rumuniji. Krajem 17. veka, Đorđev čukundeda Eftimije doselio se iz Hercegovine u mesto Veliki Sveti Nikola (mađ. Nagy Szt. Miklos). Porodica je početni kapital stekla trgovinom drveta. Đorđe je na krštenju dobio ime Đura, od milja Đurica, da bi po preseljenju cele porodice iz Arada u Novi Sad (1928), preuzeo ime `Đorđe`.[1] Njegov stric Aleksandar (1856—1880), bio je slikar i arhitekta; otac Milan (1860—1946), arhitekta i brat Ivan (1898—1977), slikar i profesor na beogradskoj Umetničkoj akademiji. Sestra Marija (1906—1992) je majka arhitekte Predraga Ristića. Đorđe je osnovnu i srednju školu završio u rodnom mestu. 1915. je otpočeo studije na Arhitektonskom odseku Tehničke velike škole u Budimpešti, odakle je isključen zbog javno ispoljenog nacionalnog osećanja tokom Prvog svetskog rata. Tokom rata je radio kao zapisničar i prevodilac u komunikaciji sa savezničkim trupama.[2] Studije je priveo kraju u Beogradu, gde je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta diplomirao 6. marta 1922. godine. Karijera arhitekte Tokom studija, Đorđe Tabaković je povremeno radio za beogradsku građevinsku firmu „Pionir“. Usavršavao se u Parizu (1923) u ateljeu arhitekata Eduarda Andrea i Žaka Mišela.[3] Po povratku u Arad, nastavio je praksu u očevom ateljeu. Nakon što se 1928. godine cela porodica Tabaković iz Rumunije preselila u Novi Sad, Đorđe je započeo samostalan rad u svojstvu ovlašćenog inženjera arhitekture. Tako je sa ocem podigao kuću u Novom Sadu (u današnjoj ulici Mike Antića br. 5), u kojoj je živeo do smrti i u kojoj je imao atelje. Od 1928. do 1941. radio je kao arhitekt i u tom periodu je projektovao u Sremskim Karlovcima patrijaršijsku biblioteku (1938) i bogosloviju. Izradio je oltare u crkvama u Ruskom selu, Mošorinu, Stajićevu, Vojvodi Stepi, Krsturu, Horgošu i Novim Kozarcima.[4][5] Među projektima koje je Tabaković radio za Srpsku pravoslavnu crkvu su manastir Svete Melanije Rimljanke i Parohijski dom (1938) u Svetosavskoj ulici u Zrenjaninu.[6] Za vreme Drugog svetskog rata predavao je arhitekturu u Srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu. Od 1. IV 1945. do 31. VIII 1953. radio je kao profesor i šef Arhitektonskog odseka novosadske Građevinske škole, a zatim je predavao istoriju umetnosti i primenjenu umetnost na Odseku za likovnu umetnost Više pedagoške škole. Njegovi crteži-akvareli starog Novog Sada, objavljeni u vidu mape i nagrađeni Oktobarskom nagradom grada Novog Sada (1967), odlikuju se slikarskim senzibilitetom i razlikuju se od arhitektonskih crteža. Sve što je radio nosi pečat njegove izuzetne ličnosti, vrlo osetljive, estetski prefinjene, sa smislom za svojevrsni humor. Savez arhitekata Jugoslavije proglasio ga je 1968. za zaslužnog člana. [4][5] Osim arhitekturom bavio se opremom knjiga, scenografijom i uređenjem enterijera. Opremio je knjige za Srpsko narodno pozorište, gde je još scenografski opremio predstave: Hvalisavi vojnik, Verter, Pokojnik, Junaci Pavlove ulice, Manon, Leda, Na zapadnim kotama i Naslovna strana.[4][5] Izradio je enterijer Pozorišta u Zrenjaninu (1957) i Pošte u Novom Sadu (1963).[3] Tokom studija u Budimpešti, Tabaković je sklopio prijateljstvo sa Danilom Kaćanskim koji ga je uveo u red Rotari kluba u Novom Sadu. U međuratnom periodu, Tabaković je postao član novosadske masonske lože `Mitropolit Stratimirović`.[1] Tabaković je adaptirao prostorije na prvom spratu velelepnog zdanja u Miletićevoj ulici broj 10 u Novom Sadu, za potrebe Slobodnih zidara čiji je bio član.

JUDI!!!!!!! Za enterijer restorana dalmatinske kuhinje ili hrvatske ambasade u Beogradu, dojavite im da je Jugan stigao. Jugan Splivalo Ribe, 1985 ulje na platnu, 51,2 x 60,2 cm plus ram potpisano datirano Jugan Splivalo – Slikar i more Zaspao je za čas i sanjao o Africi, kad je bio još mlad, i o dugim zlatnožutim obalama, kao i o bijelim obalama koje bjehu tako svijetle da ih je bolno gledati, i o visokim grebenima i velikim tamnim brdima. Sad je već svake noći živio na toj obali i u svojim snovima slušao je hujanje mora i gledao kako čamci urođenika plove po njemu. (Ernest Hemingway, ”Starac i more”) Piše: Marijan Grakalić U slučaju kada je slikareva preokupacije more i sve na njemu i u njemu, od riba pa do rakova, koralja. otoka, grebena, valova i njihove pjene iznad kojih prometuju oblaci satkani od vode i soli igrajući se povrh pučine zajedno s pticama i suncem, onda se tu ponajprije radi o poslanju koje nadilazi maštu iako ne može bez nje. Hrid i oko ribe, peraja, potom i ljuske, kraci, palme i cvijetovi agave, potom i tama nad vodom u kojoj je nesrećom nestao neki izgubljeni život da bi se u pejzažu koji slika jutro sve to promijenilo i postalo vedro i prozračno kao da je sama slika sad zauvijek raskrstila sa zaboravom, tek su neki od utisaka koji nas konstantno prate kroz slikarska djela i umjetnički život Jugana Splivala. Drugačije i ne može biti budući kada se radi o zagrebačkom slikaru i novinaru koji je svojim porijeklom snažno vezan za Jelsu, Vrbosku i otok Hvar, za svoje bodule Plenkoviće, Gamuline, Drinkoviće, Arbunoviće i druge, za taj zlatni otok i njegove panorame, vinograde, ribare i znamenite ljude, za Mediteran koji je osim u sjećanjima i legendama još snažno prisutan i u njegovu slikarstvu. Rođen je godine 1944. u talijanskom mjestu zbijega otočana pred fašistima, Santa Maria di Leuca, gdje se miješajuuuu vode jadranskog i egejskog mora i gdje je svojedobno uz prastari svjetionik podignuta bazilika De Finibuss Terrae (Na kraju Zemlje). Potom je u zbijegu u mjestu El Shat u Egiptu s drugim ljudima, mnogim Hrvatima s istočne obale Jadrana, kojeg čine obitelji otjeranih i onih antifašista što su tu našli utočište pred stradanjima. Prkosna otočka narav koju po ocu Stipi nasljeđuje i Jugan neodvojiva je od pučke vjere u konačnu pobjedu socijalne pravde, kulture i finoće. Tako je bilo i u ono nemilo ratno vrijeme kada njegov otac Stipe Splivalo zajedno sa Martinom Gamulinom i Marinom Franičevićem osniva prve Okružne odbore narodne pomoći po Hvaru tiskajući na sam dan napada nacista na Sovjetski Savez, 22. lipnja 1941. ”Naš izvještaj”, brošuru u tri stotine primjeraka sa stihovima Nazora, Krleže i Majakovskog. I poslije rata Stipe Splivalo imao je značajnu ulogu. Dok Jugan završava Drugu gimnaziju u Zagrebu, otac Stipe Splivalo postaje 1953. godine generalni direktor ”Plive”. U njegovo vrijeme broj zaposlenih povećao se sa 700 na 2500, a ta firma od skromnog izvoza od 250.000 dolara ubrzo bilježi izvoz od 10 milijuna dolara godišnje i više, prva na svijetu proizvodi tablete s vitaminom C, te doživljava pravu ekspanziju koja se manifestira i Plivinom izložbom u Londonu 1966. Taj trend konjunkture i dobrog poslovanja zadržao se sve do devedesetih dok nije uništena. Kao ljubitelj umjetnosti Stipe Splivalo kupovao je slike kako za ”Plivu” i njezinu galeriju tako i za sebe osobno, pa se Jugan veoma rano upoznaje s najznačajnijim umjetničkim osobama i dijelima toga vremena. Posebno s Miljenkom Stančićem, Ljubom Ivaniševićem, Otonom Glihom, Franom Kršinićem, Stipom Sikriricom i drugima. Veoma rano, već 1961. i 1962. godine Jugan priređuje tri izložbe svojih radova, (prvu u Drugoj gimnaziji u Zagrebu, a godinu kasnije u Klubu hvarskih studenata i potom i u Hvarskoj galeriji na Hvaru), uglavnom riba izraženih u hrabroj ekspresionističkoj maniri s bogatim pastoznim nanosima boje, često u plošnoj formi i kontrastima koji unose živost i dramatičnost u harmoniju slike. Događa se to pod budnim okom pokojnog profesora Grge Gamulina, a slikar Oskar Herman pronalazi bliskosti u snažnim pokretima kojima je špahtlom boja nabačena na sliku sa svojim slikarstvom. No težina oformljenosti likovnoga ukusa, sazrijevanje izvan institucija i relativno skroman repertoar motiva (more, ribe, riblje oči, lignje, magarci, grebeni, palme i gradele) navodi ga da prekine studij povijesti umjetnosti i arhitekture iako je već položio predmete kod Josipa Vanište i samoborskoga slikara i likovnoga profesora Kamila Tompe. Umjesto toga posvetio se studiranju prava koje je i diplomirao. Slikarstvo od tog doba postaje dio intime, onog osobnog svijeta koji ne želi biti javan. Zaposlio se na Radio Zagrebu kao novinar a slika u svom stanu u Kraševoj, danas Bauerovoj ulici, prima prijatelje i sanja o svjetskom festivalu bevande na Hvaru kao tipičnog i najboljeg mediteranskog pića. Nastaju brojni ciklusi, posebno upečatljiv je onaj koji tematizira buljooke riblje oči, potom i erotski sa falusoidnim ribama i vaginalnim školjkama, da bi potom slijedili zanimljivi i dojmljivi pejzaži nadrealna ugođaja kakvim Mediteran i inače zrači po svojoj prirodi. Istodobno, njegov stan atelijer gdje živi sa suprugom Lelom i sinom Stipicom postaje stalna pošta zagrebačkih i hvarskih intelektualaca, slikara, pisaca, režisera i općenito ljudi sklonih umjetnosti, hedonizmu i originalnosti. Ti su se dani brzo zgušnjavali u dugim razgovorima i druženjima, a ljetovanja u Vrbovskoj i na Hvaru postajala su vremenom atrakcijom koja se tiče samo onih beskrajnih kraljevstva koja se mogu doživjeti na ladanju kraj obale čije su slike bogorodica i kamen crkvi stariji od pamćenja. Neko vrijeme radi kao direktor Likovnoga centra grada Zagreba, i tek nakon trideset godina od prve, 1991., događa se nova izložba u zagrebačkoj galeriji ”Quorum”, a poslije toga u ”Mirmari”. Onda slijede i druge. Otkriće stakla odnosno umjetnosti staklene fuzije i njezine podatne oblikovnosti događa se nakon 2000-te godine i zadnji je veliki izazov kojem se ovaj slikar izdašno prepustio. U tom mediju ponovo nastaju strukture i motivi viđeni i prije, ali sada posve drugačijega izgleda, gracilnog i reljefnog, koloristički snažnog unatoč mekoći svjetla koji prelijevaju staklene oblike dočaravajući svijet mora i podmorja. Umjetnost nije zbijeg, ona nije bespomoćno sudjelovanje u nekoj igri niti poklonstvo nekim moćnim silama koje žele razoriti prostore vremena u kojem živimo. Upravo obratno. Stvaralaštvo Jugana Splivala, njegova umjetnost što ne preza od iznenadnih i snažnih rješenja, iako je dugo bila samozatajna i privatna, to sada najbolje pokazuje. Kao što o moru i prekomorju, o onoj obali o kojoj se sanja čudesan san može usnuti svugdje, tako se i more i ribe Jugana Splivala nalazi u nezaboravnoj dimenziji između mašte i zbilje, tamo gdje se susreće zlatni jadranski otok i Zagrebačko podne. Link: Staklene ribe Jugana Splivala Jugan Splivalo studirao je povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu i arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu (prof. Tompa, prof. i akad. slikar Vaništa) u Zagrebu. Diplomirao je pravo na Pravnom fakultetu. Poslije studija, radio je kao novinar na Hrvatskom radiju. Slikarstvom se bavi još od djetinjstva i član je HDLU-a. Educirao se kod hrvatskog slikara Otona Glihe i Oskara Hermana, recentnog predstavnika minhenske škole. Izložbe Zagreb – II. gimnazija Zagreb, Zavičajni klub studenata Otoka Hvara Hvar, Hvarska galerija Zagreb, Galerija “Quorum” Zagreb, Muzej Mimara, “Bedem ljubavi” Zagreb, Galerija “INA” Zagreb, Centar za likovni odgoj grada Zagreba Hvar, Općinska viječnica Jelsa Zagreb, Centar za likovni odgoj grada Zagreba Jelsa, Izložba na otvorenom Zagreb, galerija Badrov Mnogobrojne kolektivne izložbe “Splivalove slike izraz su njegove mediteranske prirode. One otkrivaju radost življenja, sklonost humoru. Slikar u njima izvrće stvari i mijenja im svakodnevno značenje, daje im drugi dublji, zagonetni smisao.” Akademik Vladimir Marković “Ovaj danas gotovo zaboravljeni mediteranski motiv, Splivalo uporno drži na životu u svojem slikarstvu. Splivalo ima vlastito prepoznatljivo strukturalno jedinstvo u načinu slikanja motiva svojih slika – posebno riba.” Dr. Marijan Susovski “Mrtve prirode u svojem je stvaralaštvu njegovao francuski ekspresionist Chaim Soutine, a kod nas Ante Kaštelančić. Kod Jugana Splivala vrhunac bizarnosti prizora jesu odstranjene riblje oči koje plivaju u crvenom amorfnom sadržaju. Odasvud nas s njegovih slika, kao nečista savjest, gledaju bistri i zamućeni pogledi riba.” Vlasta Tolić

Knjiga je nova. ,,`Da mi zaključamo za svaki slučaj`, rekao je 24. marta 1999. u kabinetu broj 50 na Fakultetu dramskih umetnosti profesor Marko Babac. `Ako nas neko bude tražio, pravićemo se da nismo tu`, dodao je, osmehujući se šestorici studenata završne godine na katedri montaže. Nekako, ni profesoru Babcu, ni nama šestorici nije bilo nimalo neobično što to jutro nisu došle naše dve koleginice iz generacije. Prethodne noći NATO je objavio da je odobren vazdušni napad na Srbiju. Posle kratkog razgovora šta će se dalje dogoditi i šala (da pored zaključanih vrata ostane otvoren prozor ka krovnoj terasi radi rezervnog izlaza), uz poruke ohrabrenja, profesor Babac pustio nam je film kojeg se, danas, više niko od nas ne seća. Ostala je ta, gotovo dečija, zabrana ulaska nepozvanima u njegov kabinet. Zabrana je, nekako, obeležila kompletnu karijeru Marka Babca. Bio je jedan od osnivača čuvenog Kino kluba Beograd, kultnog, amaterskog umetničkog udruženja u kojem su se učili Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Saša Petrović, koji će samo koju godinu kasnije postati reditelji evropskog renomea. Oni i mnogi drugi autori doživeće da im filmovi odlukom raznih komisija ne budu pušteni u distribuciju zbog `moralno-političke nepodobnosti`. To se u filmskom žargonu zvalo `bunkerisanje`, a mnogo godina kasnije Radoslav Zelenović daće ovoj pojavi precizan naziv `Zabranjeni bez zabrane`. Omnibus film Kapi, vode, ratnici čije su tri priče režirali Vojislav Kokan Rakonjac, Živojin Pavlović i Marko Babac doživeo je tu sudbinu 1962. pošto je posle jedinog javnog prikazivanja na festivalu u Puli bio nagrađen za najbolju režiju. Već sledeće, 1963. godine, ista grupa autora je sa svojim, takođe omnibusom, filmom Grad ušla u istoriju kinematografije SFRJ jer je to bio (i ostao) jedini film koji je sudskom odlukom zabranjen za javno prikazivanje i distribuciju. Dve godine kasnije Babac je režirao dugometražni igrani filma Ko puca, otvoriće mu se, a 1966. počeo je da predaje montažu na Akademiji za pozorište i film, radio i televiziju. U svojoj karijeri režirao je preko 80 kratkih i TV filmova, montirao je 13 dugometražnih i preko 100 kratkih filmova. Osnovao je katedru montaže na Fakultetu dramskih umetnosti 1971. godine, kao i katedre na akademijama u Ljubljani, Sarajevu i Banjaluci. Tokom devedesetih bio je angažovan na nekoliko najzahtevnijih montažerskih poslova – rekonstruisao je najranije srpske i jugoslovenske filmove koji su u Jugoslovenskoj kinoteci čekali da se opozove zvaničan početak domaće kinematografije za koji je proglašen film Slavica iz 1947. godine. Tako je Marko Babac na osnovu sačuvanog materijala rekonstruisao Krunisanje kralja Petra, film Vilsona i Meteršoa iz 1904, film Rudareva sreća Josipa Novaka iz 1926, zatim S verom u Boga Miroslava Al. Popovića iz 1931. i mnoge druge. Čuveni francuski teoretičar filma Andre Bazen je 1956. godine napisao svoj značajni esej Zabranjena montaža u kojem je tvrdio da je prosečan gledalac već dovoljno obrazovan da će shvatiti da ako u sceni u kojoj lav juri čoveka stalno vidimo kadrove čoveka koji trči kako se smenjuju s kadrovima lava koji juri, moguće je da su čovek i lav snimljeni odvojeno, možda čak i na dva različita kontinenta. `Moramo da vidimo bar neki kadar u kojem su i čovek i lav zajedno`, govorio je Bazen. E, tu vrstu montaže profesor Marko Babac je dosledno primenjivao u svojim filmovima i dosledno predavao svojim studentima. Nije ni slutio da će samo sedam godina posle Bazenovog teksta njegov rad biti doslovno zabranjen. Tek je odlukom suda u Sarajevu 1990. ukinuta zabrana za film Grad koja je važila punih 27. godina. Osam sati pre NATO agresije na Srbiju, oko podneva, završio se film koji nam je profesor Babac pustio. Otključavši vrata, rukovao se ponaosob sa svakim od nas poželevši nam sreću i `pamet u glavu`, kao i želju da se što pre opet vidimo. Sva je sreća, svi smo ga, kad se sve završilo, ponovo videli (uključujući i dve odsutne koleginice). Tog dana, 24. marta 1999, bio je naš poslednji čas kod profesora Marka Babca.``

Dusan MISKOVIC (Aleksinac, 11. 11. 1915 - Beograd, 1993) Beograd, 1967 ulje na kartonu 30 x 38 cm plus ram signatura dole desno, zapis dole levo Original ram iz perioda. Fotoatest. Душан Мишковић је преживео све промене у сликарству и слободно изабрао онај свет уметности за који се определио од младости. Душан Мишковић - сликар (1915 - 1993) Биографија Душан Мишковић, сликар, родио се у Алексинцу 29. октобра 1915. године. Основну школу завршио је у Пироту, а гимназију и трговачку академију у Београду. Уметничку школу у Београду похађао је од 1935. до 1939. године код професора Бете Вукановић, Ивана Радовића, Љубе Ивановића и Николе Бешевића. У ликовном животу Београда присутан је од 1938. године. Излагао је на пролећним и јесењим изложбама југословенских уметника у Уметницком павиљону Цвијета Зузорић 1938, 1939. и 1940. године. После II светског рата, у периоду од 1948. до 1955. године Мишковић живи у Нишу, где оснива Школу примењених уметности у којој је радио као директор и предавач. 1955. године прелази у Београд , где живи и ради све до своје смрти 1993. године. У послератном периоду његово бављење сликарством добија пун интензитет. Излаже на многобројним излжбама у Беогарду и другим градовима Југославије. Учествује на изложбама УЛУС-а, Октобарском салону, изложбама ЛАДЕ, Изложби југословенског портрета, као и на изложбама атељеа АРС и на другим ликовним смотрама. У иностранству је излагао у Риму, Напуљу и Фиренци где на међународној изложби 1970. године добија златну медаљу за сликарство овог града. Излагао је и у Немачкој, Америци и Канади. Радови Душана Мишковића налазе се у Музеју савремене уметности у Београду, Народном музеју у Београду, Музеју града Београда, Музеју града Земуна, Народном музеју Ниша, Народном музеју Смедеревске Паланке, Завичајном музеју Алексинца и бројним установама и приватним колекцијама. У иностранству његови радови се налазе у Равени, Венецији, Минхену, Паризу и Вашингтону. Мишљења Професор др. Павле Васић, 1978: Душан Мишковић је преживео све промене у сликарству и слободно изабрао онај свет уметности за који се определио од младости. То су традиционални мотиви сликарства, интима и тиха зрачења бића и ствари везаних за наш круг, нас свакодневни живот, једном речју, уобичајене теме које до сада нису престале да буду занимљиве. Уметност је једна, али има хиљаду видова. Према томе, сликару је слободно да изабере пут који му највише одговара. У том оквиру Мишковић је развио своје уобичајене особине, аналитички колористички однос према свету, према пределу, стварима или човеку; непосредан без усиљавања да изгледа нешто друго него што јесте и што је био. Тај континуитет развоја и пута трпео је једва веће промена. Оне су се огледале махом у наглашавању фактуре, која је постала главни циљ апстрактном сликарству, па није мимоисла ни Мишковића у свом тријумфалном походу. Мишковић је остао везан за природу, присно и нераздвојно, до садасње изложбе... Срето Бошњак, ликовни критичар, 1978: Мајстор боје и атмосфере Сликар Душан Мишковић се формирао у духу оног интимистичко-поетског концепта који је карактерисао српску ликовну уметност с краја четврте деценије и у том духу оставио је неколико упечатљивих дела која, без обзира на младост уметника, сведоче о зрелости стваралачке свести и у исто време о њеној отворености за нове могућности. Инспирисан природом, њеним духом и њеним лепотама, он слику третира као изазов страсти и лепоте материје: полази од виђеног, али још више од доживљеног, стварајући префињене композиције и хроматске оркестрације. Облик није само визуелна чињница која се ослања на препознавање објективно постојећег, већ пре свега извориште слободне интерпретације доживљаја. Такав је и у пејзажима и миртвим природама, сличан је и у портрету, али оно што је битно за овај сликарски концепт, то је процес који боју, као средство израза, трансформише из визуелне у лирску духовну чињеницу. И по томе је Мишковић модеран сликар, без обзира на његово свесно ослањање на традицију. Паралелно са уљима, Мишковић стално, много и зналачки, из године у годину све зрелије, црта, све мање се ослањајући на објективне визуелне податке, а све више на свој унутрашњи свет, сан и подсвест; дух легенди и народног предања отварају нове димензије и у његовом цртежу и у његовој слици; у првом плану су пластичне вредности, светлост и боја, и облик који заједно чине нераскидиву целину. Светлост је услов дефинисања облика, али и више од тога - она је носилац лирске атмосфере слике, њено лице и њена душа. Боја, топла и зрела, покаткад пригушена, а покаткад звонка и отворена, час у густим наносима, час у танким лазурама, гради ону фину хармонијску целовитост сваког платна, пуно топлине и неког наглашеног јединства. др. Станислав Живковић, историчар уметности, 1978: ... Небо, тишина и простор јесу при том три основна садржаја која испуњавају завучене кутке обојене патином; простори који служе као сцена за одвијање медитација о суштинским питањима живота и смрти. На неки начин, Мишковић се у тој синтези још једном сећа неизбрисивог сусрета са сликарством Делакроа, па је тако један стваралачки круг затворен. Међутим, оно битно опредељење сликара, који уједно представља и његов највећи квалитет, јесте истанчано колористичко осећање, схватање да је слика - бојом испуњена површина. Без обзира што Мишковић, у зависности од мотива и тренутног расположења, мења повремено гаму, више или мање деформише цртеж и растаче форму, његова основна концентрација увек остаје на музикалној транспозицији мотива, на склапању акорда оплемењеног звука. У богатој оркестрацији најчесће доминирају посивели зелени, плави и црвени тонови, у комплементарном сазвучју са оптимистички ведрим окерима, или драматичним тамно-љубичастим, готово црним мрљама. Ипак, његова платна нису драматични сукоби маса, егзалтиране ескплозије нити фанфаре, већ деликатна колористичка ткања, чија је заједничка ознака одређена сиво-сребрнаста, помало опора гама. Сликарско дело Душана Мишковића још није завршено. Али већ сада можемо закључити да оно по свом интимистичком карактеру, као и по свом искључивом интересу за лапоту сликарске материје, несумњиво припада кругу традиционалне. београдске школе Самосталне изложбе 1947. Соко Бања - Дом културе 1954. Алексинац - Дом културе 1954. Алексинац - Алексиначки рудници 1955. Београд - Клуб ССРЊ, Вождовац 1957.Београд - Галерија УЛУС 1958. Београд - Галерија `Наш дом` 1959. Београд - Галерија УЛУС 1959. Земун - Галерија Земун 1965. Београд - Галерија УЛУС 1971. Београд - Галерија УЛУС 1972. Београд - Галерија УЛУС 1973. Београд - Галерија УЛУС 1975. Земун - Галерија Дома ваздухопловства 1977. Смедеревска Паланка - Галерија `Абрашевић` 1978. Смедеревска Паланка - Народни музеј 1978. Београд - Културни центар 1996. Смедеревска Паланка, Народни музеј Колективне изложбе 1939. Београд - Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” - Јесења изложба београдских уметника 1940. Београд - Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” - Пролећна изложба југословенских уметника 1947-1955. Ниш - Друштво ликовних уметника Ниша 1956. Београд - редовне изложбе УЛУС-а 1966. Скопље - Међународна изложба солидарности 1967. Београд - Дом ЈНА 1968. Београд - Културни центар - Уметници Београда Фиренци 1968-1970. Фиренца (Италија) - Међународна изложба “Санта Цроце” 1969. Пистоиа (Италија) - Први бијенале акварела 1975. Београд - 30 година УЛУС-а 1975. Сомбор - Тријенале савременог цртежа 1976. Београд - Октобарски салон 1976. Београд - Културни центар, Београд као инспирација ликовних уметника 1976. Штутгарт - Келн (Немачка), - Београдски уметници 1977. Њујорк - Бостон (САД и Канада) - Атеље АРС 1978. Сомбор - Тријенале савременог цртежа 1987. Београд - САНУ - Уметничка школа у Београду (1919-1939) 1988. Београд - Народни музеј - Тековине (уметничка збирка слика Народног музеја у Смедеревској Паланци 1993. Сремски Карловци - Изложба “Ладе” 1995. Београд - Народни музеј, Поглед у прошлост (1904-1994) 1995. Врњачка Бања - Замак културе, Акварел у Србији (1900-1950) 1996. Чачак - Уметничка галерија `Надежда Петровић`, - Акварел у Србији - из Збирке југословенског сликарства XX века (1900-1950) Београд - Народни музеј Нови Сад - Галерија Матице српске Награде 1969. Златна медаља за сликарство града Фиренце - Италија 1969. Писмена похвала Првог бијенала акварела у Пистои - Италија

Kao na slikama Posveta umetnika Zagreb 1981. Ivan Lacković Croata (Batinske, 1. siječnja 1932. – Zagreb, 29. kolovoza 2004.) je bio istaknuti hrvatski likovni umjetnik, predstavnik hrvatskog naivnog slikarstva, kolekcionar i bibliograf. Životopis[uredi | uredi kôd] Ivan Lacković Croata rodio se u podravskom mjestu Batinske nedaleko od Kalinovca u težačkoj obitelji. Po završetku pučke škole radi na poljoprivredi, a potom se zapošljava kao šumarski radnik. Bio je samouk slikar. Prve slike naslikao je 1944. godine vodenim bojama, a u njima prirodno izlaže doživljaje prirode i života na selu. Godine 1952. izrađuje prve crteže, a preseljenjem u Kloštar Podravski, gdje živi od 1954. do 1957. godine, nastaju njegove prve slike. Godine 1957. seli u Zagreb, gdje radi kao poštar, a nakon što je završio večernju školu postaje poštanski službenik. U Zagrebu 1962. godine upoznaje Krstu Hegedušića i povremeno radi u njegovoj majstorskoj radionici. U to vrijeme počinje i izlagati. Godine 1968. napušta zagrebačku poštu i profesionalno se bavi slikarstvom. Tada postaje slobodni umjetnik čija djela javnost upoznaje na brojnim izložbama u Hrvatskoj i svijetu. Postaje članom Hrvatskog društva likovnih umjetnika (HDLU). Izlaže po cijeloj tadašnjoj Jugoslaviji, najviše u Hrvatskoj, te u mnogim zemljama Europe, Azije, Afrike, Amerike i Australije, na skupnim i samostalnim izložbama. Njegove slike i crteži nalaze se u mnogim uglednim svjetskim galerijama i privatnim zbirkama. Bio je iskren hrvatski rodoljub. Kao pripadnik Zbora narodne garde branio je mladu hrvatsku državu, a bio je i zastupnik Grada Zagreba u oba saziva Županijskog doma Hrvatskog sabora, kao nezavisni zastupnik, iako je oba puta izabran na listi HDZ-a i bio je član Kluba zastupnika HDZ-a. Ivan Lacković Croata slikao je uljem na staklu, tradicionalnom tehnikom hrvatskih naivnih umjetnika sjevernih krajeva. Najčešće je crtao pejzaže, figuralne kompozicije, cvijeće i mrtve prirode. Portreti su vrlo rijetki. Na bijeloj plohi papira osnovno njegovo izražajno sredstvo bila je linija, bogata i razvedena do krajnjih mogućnosti. U pejzažima je crtao prikaze zbivanja iz seoskog života; pričao je o ljudima koji su se slučajno pojavili samo u prolazu, dok sve oko njih ostaje nepromjenjivo. U opusu radova iz 90-ih je niz crteža s temama ljudske patnje iz Domovinskog rata. Umro je od srčanog udara u Zagrebu 29. kolovoza 2004. Spomen[uredi | uredi kôd] Galerija Batinske - Ivan Lacković Croata [1] Osnovna škola Ivan Lacković Croata Kalinovac [2] Bibliografija[uredi | uredi kôd] Lacković Croata, Ivan, Hrvatski biografski leksikon Lacković Croata, Ivan, Hrvatska opća enciklopedija Martin Mihaldinec, Ivan Lacković Croata - kakvoga sam poznavao : druženje s poznatim naivnim slikarom, Podravski zbornik 32/2006. (elektronička inačica) Ivan Lacković Croata (January 1, 1932 – August 29, 2004) was a Croatian naive painter. Lacković was born to a peasant family in the village of Batinske near Kalinovac. After completing his primary education, he worked as a laborer in fields and forests. This self-taught painter made his first watercolors, depicting village life, in 1944. He drew his first drawings in 1952. Lacković moved to Kloštar Podravski in 1954. He spent three years there, painting his first oils. Then he moved to Zagreb, where he worked as a mailman and post office worker. In 1962 he met Krsto Hegedušić and occasionally worked in his master workshop. His first one-man exhibition in the HAZU Cabinet of Graphics in 1964 established his reputation as a masterful draftsman. He left the post office job in 1968 and became a professional painter. He painted poetic scenes from his native region of Podravina in tempera and oil on glass (a traditional technique of the naive artists from north Croatia), while turning increasingly to the medium of drawing. Detailed winter scenes prevail in his early works. In the 1970s, he turned towards allegory, symbolism and the fantastic. The atmosphere of his paintings is lyrical and surreal. He most frequently drew landscapes, figurative compositions, flowers and still lives. Portraits are very rare. He illustrated many books of prose and poetry. Lacković had more than a hundred one-man exhibitions at home and abroad (Cologne, Zurich, Paris, Bremen, Laval, Münster, Turin, Rome, Caracas, Milan, Hague, São Paulo, Shanghai, Beijing, Tokyo, Madrid, St. Petersburg). His works are exhibited in museums around the world: the Croatian Museum of Naïve Art in Zagreb, the Museum der 20. Jahrhunderts in Vienna, the Museu de Arte Contemporânea in São Paulo, the Metropolitan Museum in Manila, the Musee Henri Rousseau in Laval, the Setagaya Museum in Tokyo, the Museum of Art at the Carnegie Institute, the Museo Civico di Belle Arti in Lugano, and the Biblioteca Apostolica Vaticana in the Vatican. He created theater sets for the HNK in Zagreb and the Stadtopernhaus in Graz. He was among the founders of the Croatian Democratic Union. He was elected twice as a member of the County Chamber of the Croatian Parliament. In the 1990s, he drew a series of drawings about the human suffering in the Croatian War of Independence. He died in Zagreb in 2004. Naiva Naivno slikarstvo Jugoslovensko jugoslovenska umetnost xx veka

Dimitrije Đurković : AUTOBIOGRAFIJA POZORIŠNA BIOGRAFIJA I KOMENTARI , Pozorišni muzej Vojvodine Novi Sad 2007, str. 576. Priredio Petar Marjanović OČuvanost 4. Đurković Dimitrije, 1925-2021 OČuvanost 4. DIMITRIJE ĐURKOVIĆ (1925 – 2021) dramski reditelj, profesor univerziteta, nekadašnji direktor Drame SNP preminuo u nedelju, 5. septembra, u Beogradu Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji u Bgdu (1944). Kao đak postao je 1938. član dečjeg Rodinog pozorišta. I sam je u gimnaziji i privatnom stanu organizovao pozorišne predstave, u kojima je bio pisac, reditelj i glumac. Posle oslobođenja radio je najpre kao novinar i filmski kritičar u „Politici“, Radio-Bgdu i u časopisu „Jugoslavija“ (1945-1952). Kad je osnovana Akademija za pozorišnu umetnost, postao je student prve generacije i na Odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna diplomirao 1952. Diplomsku predstavu, Dovitljivu devojku Lope de Vege, postavio je na sceni NP u Subotici. Prvi profesionalni angažman dobio je 1953. u kragujevačkom NP, gde je nastojao da sa još dva mlada reditelja, Milenkom Maričićem i Josipom Lešićem, uz podršku upravnika Ljubiše Ružića, stvara „novo pozorište“. U dve sezone režirao je četiri predstave, od kojih je poslednja (Nasledstvo Miodraga Đurđevića) izazvala protivrečne ocene i polemike u Klubu kulturnih radnika. Posle toga prešao je (1955) u SNP u NSadu, gde je sa velikim uspehom delovao do 1967 (i kasnije kao stalni gost), s tim što je dve sezone bio u beogradskom Savremenom pozorištu (1961-1963). U SNP je uživao puno poverenje upravnika Miloša Hadžića, koji je, po Đ. rečima, pripadao „velikim naslednicima Jovana Đorđevića“. U SNP je ostvario najznačajnije svoje režije i stekao ugled reditelja kojem se poveravaju najteži projekti. Kao reditelj posebno se interesovao za dela domaćih autora, naročito za tekstove koji istražuju i prezentuju Vojvodinu i XIX vek na ovom podneblju. Četiri g. je u SNP bio direktor Drame (1963-1967) i dve g. umetnički rukovodilac Veselog teatra „Ben Akiba“. Stvarao je različite oblike teatra: spektakl i kamernu igru, kabare i mjuzikl, „kutiju“ i kružni teatar, eksperiment i zabavu. Postavljao je uvek maksimalno ambiciozne ciljeve, opredeljujući se i za rizik, tako da je pored predstava vrhunskih domašaja imao i izvestan broj manje uspelih i neuspelih. Negujući kult pozorišne probe, za koji veruje da omogućava teatru da se preobraća iz kazivališta u prikazivalište, pripadao je onim retkim entuzijastima u umetnosti za koje je istraživački rad pun neizvesnosti važniji od proverenih puteva koji vode do rutinskih ostvarenja. Suština pozorišnog čina za njega je sukob kao neprekidno događanje u zajedničkom prostoru glumca i gledaoca. Zato je izuzetnu ulogu pridavao glumačkom ansamblu, sastavljanom od sposobnih i darovitih glumaca, spremnih da „igru“ uvek počnu od početka. Tražio je od njih potpunu saradnju i mnogo je polagao na pronalaženje i perfekciju čulnog znaka, pri čemu je, po njegovom uverenju, bitno da reditelj u borbi za kvalitet sačuva „vrelo srce i hladnu glavu“. Njegov pozorišni stav mogao bi se sažeto svesti na ove osnovne komponente: temeljna uloga glumca i gledaoca, motorna funkcija probe, jednaki tretman premijere i repriza, kritičnost i otpor surevnjivosti, jedinstvo timskog rada i autoriteta. Sedam njegovih predstava prikazano je na Jugoslovsnskim pozorišnim igrama u NSadu: dobio je četiri Sterijine nagrade (tri za režiju – Izbiračica, Haleluja, Familija Sofronija A. Kirića i jednu za scensku adaptaciju, Selo Sakule, a u Banatu). Dve nagrade za režiju dodeljene su mu na Susretima vojvođanskih pozorišta (Irkutska priča, Familija Sofronija A. Kirića), a dve rediteljske nagrade primio je od Udruženja dramskih umetnika Srbije (Irkutska priča; Selo Sakule, a u Banatu). Radio je i nekoliko režija u beogradskim teatrima (Jugoslovensko dramsko pozorište, Savremeno pozorište, Atelje 212) i u somborskom NP, a jula 1971. je u Katovicama, u Poljskoj, režirao Viktoriju Đorđa Lebovića. Pedagoški rad počeo je kao nastavnik glume u Srednjoj pozorišnoj školi u NSadu (1955-1957) i nastavnik za predmet Analiza teksta u Dramskom studiju SNP (1966-1968), a puni zamah ostvario je na univerzitetima u Bgdu i NSadu. Na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (potonjem Fakultetu dramskih umetnosti) izabran je 1969. za docenta pozorišne režije, 1974. za vanrednog profesora i 1979. za redovnog. U školskoj 1978/79. g. postao je, po pozivu, i profesor i šef klase prve g. režije na Akademiji umetnosti u NSadu. Nastojao je, dok se nije povukao u mirovinu, da se, u timskom radu nastavnika, u praksi ispituju problemi integralne režije (pozorište, film, televizija i radio, u okviru iste klase), ekipni rad i učenje osnovnih subjekata predstave, t. j. nastavni sistem u kojem zajednički uče i rade studenti glume i režije. G. 2007. je u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine objavljena monografija Dimitrije Đurković, koju je priredio Petar Marjanović. REŽIJE: Pesma, Saputnici, Hajde da se igramo, Nebeski odred, Optimistička tragedija, Tišina šuma, Čarobnjak koji donosi kišu, Pukotina raja, Maturanti, Ženidba predsednika kućnog saveta, Izbiračica, Irkutska priča, Hamlet, Varalica u Bečeju, Večiti mladoženja, Narodni poslanik, Koštana, Haleluja, Plavi zec, Familija Sofronija A. Kirića, Gospođa ministarka, Mesečina za nesrećne, Viktorija, Zla žena, Plug i zvezde, Oskar, Selo Sakule, a u Banatu, Kaplar i car, Ta vaša priča, Bele rakete lete na Amsterdam, Galeb, Zanat gospođe Voren, Sentimentalna predstava, Zli dusi, Smrt trgovačkog putnika, Tvrdica ili Kir Janja, Heda Gabler.

Jako lepo očuvano Kao na slikama Nolit, 1983. 226 strana, tvrd povez, zaštitni omot Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. jun 1923 — Beograd, 22. decembar 1996) bio je slikar, likovni kritičar, pisac, filmski režiser i akademik SANU. Mića Popović Mica popovic.jpg Mića Popović: Ne hvala! (autoportret), 1977. Datum rođenja 12. juni 1923. Mesto rođenja Loznica Kraljevina SHS Datum smrti 22. decembar 1996. (73 god.) Mesto smrti Beograd SR Jugoslavija Biografija Uredi Mića Popović, tabla na zgradi u kojoj je stanovao U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju.[1] Godine 1942. odveden je u Nacionalnu službu. Posle bolesti i operacije oteran 1943. u logor Franken kod Žagubice, potom, po kazni, u štraflager u Borskom rudniku. Zbog bolesti iste godine otpušten i vraćen kući. Posle oslobođenja Beograda mobilisan i upućen u propagandno odeljenje Štaba II armije. Na lični zahtev 1945. upućen na front gde je ranjen; tada je primljen u SKOJ. Sa svojim bataljonom stigao do Lajbnica u Austriji; tada je primljen u KPJ ali ubrzo i isključen. Zbog jednog pisma uhapšen i sproveden u vojni istražni zatvor u kome je proveo četiri meseca; Vojni sud ga osuđuje ali je odmah amnestiran i demobilisan. Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića.[1] Tada je živeo u Siminoj 9a koje postaje stecište mnogih, kasnije veoma poznatih i uticajnih političara, intelektualaca i umetnika. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji.[1] Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića. Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem.[1] Do rata je bio redovni posetilac Muzeja kneza Pavla i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu.[2] Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine.[1] Počeo da objavljuje kritike i eseje 1950. godine. Oženio se Verom Božičković 1949. godine sa kojom odlazi u Pariz 1951. na šest meseci, a potom 1952. u kome u nekoliko navrata ostaje do 1959.[2] Boravio u Njujorku 1980—1981. i bio gostujući profesor na Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju 1982. Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985. Slikarstvo Uredi Osnova, 1963 Mića Popović i Lazar Vujaklija, 1985. Mića Popović je prošao kroz nekoliko slikarskih faza od kojih su najpoznatije „enformel“ (francuski: informel, bez forme) u periodu 1959—1969. i „slikarstvo prizora“ od 1969. do 1979.[2] No, pre toga je imao zanimljivu predistoriju koja je takođe značajna za srpsko slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Ona se može podeliti u nekoliko perioda. Pre dolaska na Akademiju likovnih umetnosti 1946. godine Popović se već uveliko zainteresovao za slikarstvo. Njegova rano ispoljena prirodna potreba za likovnim oblikovanjem ozbiljnije je izražena u gimnaziji kod Riste Stijovića koji mu je bio profesor crtanja. Istovremeno je počeo da posećuje tekuće izložbe priređivane u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu i u Muzeju kneza Pavla.[2] Tu je imao prilike ne samo da vidi i da se neposredno upozna sa najznačajnijim ostvarenjima srpskih i jugoslovenskih umetnika, već i sa inostranom umetnošću. Značajno je bilo i njegovo poznanstvo sa slikarem Svetolikom Lukićem koji mu je prvi ukazao na slikarstvo kao umetnički medij. Te dve okolnosti su smanjile Popovićevo interesovanje za gimnazijskim školovanjem i potpuno ga okrenuli likovnom stvaralaštvu. Ozbiljan preokret u Popovićevoj umetnosti nastaje na samom početku studiranja na Akademiji. Sukob dve ideologije profesora te škole, onih koji su vatreno zastupali novu ideologiju socijalističkog realizma i drugih, starijih koji su u tišini ostali privrženi predratnoj estetici poetskog realizma, i intimizma nikako nije odgovarao mladom slikaru koji je video da tu nešto nije u redu, ali tada nije razumeo šta. No, ubrzo je shvatio da mu školski program rada nikako ne odgovara, te je nagovorio drugove iz svoje klase da samoinicijativno, pre kraja školske godine odu u Dalmaciju i da se, posle kratkog traženja, na nekoliko meseci zadrže u Zadru. Tada i nastaje mit o „Zadarskoj grupi“, prvoj koja je nastala u novoj Jugoslaviji. Mediteransko svetlo, pejzaž i sloboda međusobnog portretisanja su u tom trenutku potpuno zadovoljili potrebe te skupine slikara. Napunjeni novom kreativnom energijom vraćaju se u Beograd i bivaju izbačeni sa Akademije. Posle urgiranja njihovih protežea na visokim političkim i državnim položajima svi su, sem Miće Popovića, bili vraćeni na školovanje. Danas je teško pretpostaviti da li je takva odluka pomogla ili odmogla Popoviću da postane toliko specifičan umetnik u srpskom slikarstvu koji će toliko obeležiti njegov razvoj skoro do samog kraja veka. Ova nedoumica je podstaknuta njegovim mukotrpnim traganjem za likovnim izrazom, „traženjima i lutanjima“ kroz koji je Mića Popović prošao tokom gotovo cele šeste decenije. U njima je bilo svačega, od etnografskih motiva do srednjovekovnog živopisa, od starog poetskog intimizma do isto tako anahrone „Pariske škole“ sa kojom se neposredno suočavao tokom nekoliko boravaka u toj bivšoj svetskoj prestonici slikarske umetnosti. Ako se u Parizu suočavao sa novom umetnošću koja je postavljala temelje enformela, on još nije bio kreativno spreman da to primeti, a još manje da unese u sopstveno delo. Bilo je potrebno da se najpre upozna sa filozofijom zen budizma, a da potom praktično vidi kako nastaju „enformel“ slike na samom isteku pedesetih godina da bi se silovito upustio u ono što je definitivno obeležilo srpsku umetnost šezdesetih i dovelo je u stvarne relacije sa internacionalnim tokovima. Mića Popović je u istoriografiji postavljen na sam vrh tog novog talasa u našem slikarstvu, ne samo po delima koje je stvarao već i po nekolikim kritičkim opservacijama koje su toj umetnosti dali neophodnu teorijsku osnovu. Ali, Popović ponovo preživljava svojevrsno zasićenje enformelnom slikarskom praksom i, uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu — „slikarstvo prizora“. Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički — serijom slika sa majmunima, i tekstualno — „Manipulacija“, „Ne hvala!“, „Oštra osuda crnog talasa“, i serijom „Gvozden“ (gastarbajteri). U „Heksagonalnom prostoru“ sa prijateljima: Živoradom Stojkovićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Dobricom Ćosićem, Lazarom Trifunovićem i Antonijem Isakovićem on 1970. obznanjuje početak javnog disidentskog delovanja kome je ostao privržen do devedesetih, kada u uslovima višestranačja prelazi u opoziciju.[2] Nimalo nije slučajno da je poslednji javni nastup, već vidno umoran i bolestan imao neposredno pred smrt ispred pobunjenih studenata beogradskog univerziteta 1996. godine. Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja — koliko individualnog, toliko i kolektivnog. Spomen-galerija, legat u Loznici Uredi Galerija Miće Popovića, Loznica 008.jpg Galerija Miće Popovića, Loznica 011.jpg Galerija Miće Popovića, Loznica 006.jpg Galerija Miće Popovića, Loznica 001.jpg Galerija Miće Popovića, Loznica 003.jpg Bibliografija Uredi Knjige 1954. Sudari i harmonije, „Bratstvo-Jedinstvo“, Novi Sad 1957. Izlet, „Kosmos“, Beograd 1962. U ateljeu pred noć, „Prosveta“, Beograd 1983. Ishodište slike, „Nolit“, Beograd 1989. Hajnc Klunker, Mića Popović, Autobiografija, „Jugoslovenska revija“, Beograd 1999. Velika ljubav Anice Huber — epistolarni roman, „Triptih“, Beograd 2006. Putopisni dnevnici, „Geopoetika“, Beograd Eseji i kritike 1950. Predgovor kataloga samostalne izložbe, Umetnički paviljon, Beograd 1951. „Slika i svrha I“, 20. oktobar, 31. decembar, Beograd 1952. „Slika i svrha II“, 20. oktobar, 1. januar, Beograd 1952. „Cirkus i hrišćanstvo Žorža Ruoa“, Svedočanstvo, 12. januar, Beograd 1952. „Izložba slika Slavoljuba Bogojevića“, NIN, 17. februar, Beograd 1952. „Izložba meksikanske umetnosti“, NIN, 7. novembar, Beograd 1953. „Mediteranski dnevnik“ (odlomak), NIN, 28. januar, 2. avgust, 16. avgust, Beograd 1953. „Namerom, voljom, lenjirom“ (odlomak), NIN, 27. novembar, Beograd 1953. „Izložba likovnih umetnika Makedonije“, NIN, 13. decembar, Beograd 1955. Predgovor kataloga samostalne izložbe „Od magle, od kostiju“, samizdat, Beograd 1958. „Spore godine“, Politika, 25. maj, Beograd 1958. „Pesnici i beskućnici“, NIN, 29. decembar, Beograd 1960. „Niko tu nije kriv“, Politika, 24. januar, Beograd 1960. „O prolaznom i trajnom usput...“, NIN, 21. februar, Beograd 1960. „Ništa novo na HHH Bijenalu“, Politika, 17. juli, Beograd 1962. „Naša tapiserija“, Politika, 10. jun, Beograd 1969. „Jefta Perić“, pred. kat., Kulturni centar, Beograd 1971. „Slikarstvo prizora. Povodom termina: Slikarstvo prizora“, predgovor kataloga samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1977. „Vera Božičković Popović, Ogled o enformelu“, predgovor katatalogu, Kulturni centar, Beograd 1978. „Živko Stoisavljević“, pred. kat., Dom ratnog vazduhoplovstva, Zemun 1978. „Perspektive VI“, pred. kat., Jugoslovenska galerija reprodukcija, Beograd 1978. „Dokument, Enformel, Superrealizam“, Književnost, 11. septembar, Beograd 1980. „Slikarstvo kao poslednja odbrana jednog naroda“, (pristupna beseda), Glas SANU, „CCCXVIII“, knj. 2, pp. 110–119, SANU, Beograd 1983. „Preminuo Laza Trifunović. Delo kao putokaz“, Politika, 24. juli, Beograd Samostalne izložbe Uredi 1950. Slike, akvareli, crteži, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1952. Selo Nepričava, Muzej Vuka i Dositeja, Beograd, Galerie Barbizon, Pariz 1953. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1955. Od magle, od kostiju, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1956. Muzej za umjetnost i obrt, Zagreb, Galerie Place, Hag 1957. Atelje 212, Beograd, Tribina mladih, Novi Sad, Klub književnika, Zagreb 1958. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1960. Salon Muzeja primenjenih umetnosti, Beograd 1963. Salon Moderne galerije, Beograd 1971. Slikarstvo prizora, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1972. Dečje pozorište, Zrenjanin, Izložbeni paviljon u tvrđavi, Niš 1973. Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1974. Galerija Kulturnog centra, Beograd (izložba je bila otkazana)[3][4][5] 1975. —{Galerie Milan}-, Berlin 1976. Galerija „Sebastijan“, Dubrovnik, Galerie Lauterer, Minhen, Narodno pozorište, Scena u Zemunu, Zemun 1977. Likovni salon grafičkog kolektiva „Merkur“, Apatin, Galerie Milan, Berlin, Mali likovni salon, Novi Sad 1978. Galerija Likovne jeseni, Sombor, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1979. Galerija grada Zagreba, Zagreb, Mala galerija, Zrenjanin, Zavičajni muzej, Rovinj, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1982. Salon knjižare „Narodna knjiga“, Beograd 1983. Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd, Galerija AZ, Beograd Literatura i filmovi o umetniku (izbor) Uredi Knjige 1973. Lazar Trifunović, Crteži, Grafički kolektiv, Beograd 1974. Dobrica Ćosić, Prizori Miće Popovića, samizdat, Beograd 1979. Miodrag Pavlović, Nove slikarske godine Miće Popovića, GRO „Merkur“, Apatin 1983. Lazar Trifunović, Slikarstvo Miće Popovića, monografija, SANU, Beograd 1994. Sreto Bošnjak, Mića Popović, crteži 1941—1988, Mrlješ, Beograd 2005. Dobrica Ćosić, Prijatelji, „Politika“ i „Narodna knjiga“, Beograd 2010. Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945—1968., „Vujičić kolekcija“ i Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Beograd 2014. Milica Živadinović, monografija o Mići Popoviću na francuskom jeziku[6][7] Predgovori kataloga 1962. Aleksa Čelebonović, „Apstraktni pejsaž“, Kulturni centar, Beograd 1963. Živorad Stojković, „8 slikara“, Umjetnička galerija, Dubrovnik 1963. Lazar Trifunović, Salon Moderne galerije, Beograd 1963. Miodrag B. Protić, „Suvremena srpska umjetnost“, Moderna galerija JAZU, Zagreb 1967. Pavle Vasić, „Kritičari su izabrali“, Kulturni centar, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Slikari kontinuiteta“, IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo u Srbiji 1951—1971“, Kulturni centar, Beograd 1973. Lazar Trifunović, „Mića Popović, crteži“, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1973. Dragoš Kalajić, „Obnova slike“, Kulturni centar, Beograd 1976. Zoran Markuš, Galerie Lauterer, Minhen 1977. Lazar Trifunović, Grafički kolektiv „Merkur“, Apatin 1977. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, slike“, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad 1977. —{Hans Rittermann, Galerie Milan, Berlin}- 1978. Sonja Abadžijeva-Dimitrova, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1978. Sreto Bošnjak, Galerija Likovna jesen, Sombor 1979. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, Slike i crteži“, Galerije grada Zagreba, Zagreb 1979. Jasmina Tuurov-Borjanović, Savremena galerija Umetničke kolonije „Ečka“, Zrenjanin 1979. Bora Ćosić, „San i istina Miće Popovića“, Zavičajni muzej, Rovinj 1980. Miodrag B. Protić, „Jugoslovensko slikarstvo šeste decenije“, Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1981. Irina Subotić, „Miodrag-Mića Popović“, Umetnici akademici 1968-1978, pp. 71–84, Galerija SANU, Beograd 1983. Đorđe Kadijević, „22 multipla Miće Popovića na temu slikareva kecelja“, Galerija AZ, Beograd Studije i kritike 1950. Pavle Vasić, „Prva samostalna izložba Miće Popovića“, Politika, 27. septembar, Beograd 1950. Miodrag B. Protić, „Izložba slika Miće Popovića“, Književne novine, 10. oktobar, Beograd 1951. Borislav Mihajlović, „Izložba slika Miće Popovića“, Ogledi, „Novo pokolenje“, pp. 213–231, Beograd 1952. Pavle Vasić „Selo Nepričava — Izložba slika Miće Popovića“, Politika, 5. maj, Beograd 1952. Aleksa Čelebonović, „Mića Popović“, Borba, 10. maj Beograd 1954. Petar Džadžić, „Sudari i harmonije“, NIN, 26. decembar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, „Izložba Miće Popovića, Od magle, od kostiju“, NIN, 6. februar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, Savremenici I, pp. 177–186, Nolit, Beograd 1957. Borislav Mihajlović Mihiz, „Izlet Miće Popovića“, NIN, Beograd 1960. Zoran Pavlović, Poetska osnova, „Rad“, 26. novembar, Beograd 1960. Dragoslav Đorđević, „Tri varijante apstrakcije“, Dnevnik, 4. decembar, Novi Sad 1960. Rade Konstantinović, „Povratak materiji“, NIN, 25. decembar, Beograd 1960. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo i mogućnost njegove ocene“, NIN, 20. decembar, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Od revolucionarne do građanske umetnosti“, NIN, 10. jun, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Oktobarski salon u znaku mladih generacija“, NIN, 5. novembar, Beograd 1963. Lazar Trifunović, „Samoubistvo slike“, Politika, 27. oktobar, Beograd 1963. Aleksa Čelebonović, „Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji“, Jugoslavija, Beograd 1962. Dragoslav Đorđević, „Poezija i drama materije“, Borba, 29. oktobra, Beograd 1968. Ješa Denegri, „Oblici nefiguracije u suvremenom slikarstvu u Srbiji“, Život umjetnosti, br. 7-8, Zagreb 1970. Lazar Trifunović, „Stvaralačka sposobnost nove umetnosti“, Politika, 18. juli, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Srpsko slikarstvo HH veka“, Nolit, Beograd 1971. Pavle Vasić, „Slikarstvo prizora Miće Popovića“, Politika, 8. maj, Beograd 1973. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900—1950, Nolit, Beograd 1979. Sava Dautović, „Izložba političkog pamfletizma. Nacionalistički prizori i dogmatski uzori slikara Miće Popovića u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 10. decembar, Beograd 1980. Slobodan Ristić, „Povodom izložbe Miće Popovića“, Treći program Radio Beograda, 5. april, Beograd 1982. Slobodan Ristić, „Pobuna paletom. Povodom izložbe Enformel u Beogradu u paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 6. februar, Beograd 1993. Ješa Denegri, „Pedesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad 1995. Ješa Denegri, „Šezdesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad Filmovi 1965. Lazar Trifunović, Dijalog o kolažu, Institut za film, Beograd 1970. Branko Belan, Mića Popović, Radio-televizija Zagreb, Zagreb 1972. Jovan Aćin, Mića Popović, Radio-televizija Beograd, Beograd Filmska i pozorišna delatnost Uredi Režije 1954. Čekajući Godoa, umetnikov atelje na Starom sajmištu, Beograd 1963. Čovek iz hrastove šume, „Avala film“, Beograd (zabranjen i bunkerisan) 1965. Viktor ili deca na vlasti, „Atelje 21“2, Beograd 1966. Roj, „Avala film“, Beograd 1967. Hasanaginica (Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanaginica), Filmska radna zajednica, Beograd 1969. Delije, Kino-klub, Beograd, (naziv na engleskom: The Tough Ones) (zabranjen i bunkerisan) 1970. Burduš, „Avala film“, Beograd Scenarija 1963. Čovek iz hrastove šume 1966. Roj 1967. Kameni despot 1968. Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanagnica 1968. Delije Scenografije i kostimografije 1958. Stolice, „Atelje 212“, Beograd 1960. Begunci, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1964. Poljubac vile, Narodno pozorište, Beograd, Ljubinko i Desanka, „Atelje 212“, Beograd, Deda Starudija, Malo pozorište, Beograd 1965. Viktor ili deca na vlasti, Atelje 212, Beograd, Generalska opera, Pozorište lutaka, Niš, Haleluja, Savremeno pozorište, Beograd, Ura za sunce i kišu, Malo pozorište, Beograd, Mali princ, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1966. Poštansko sanduče, Malo pozorište, Beograd 1969. Pardon, paradni Trčuljak, Beograd 1971. Ljubav gospodina Perlimplina, Pozorište lutaka, Niš 1972. Razigrano srce, Malo pozorište, Beograd 1975. Emigranti, „Atelje 212“, Beograd, Brod sa zelenom bradom, Dramski teatar, Skoplje 1973. Pokojnik, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd Nagrade i priznanja Uredi 1961. Nagrada za slikarstvo na II oktobarskom salonu, Beograd 1962. Nagrada Matice srpske za slikarstvo na izložbi „Deset godina umetničkih kolonija u Vojvodini“, Novi Sad 1963. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Salon 63“, Rijeka 1968. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Sedma decenija jugoslovenskog slikarstva“, Sombor 1969. Nagrada „Zlatna paleta“ ULUS-a na XLVIII izložbi ULUS-a, Beograd 1975. —{I}- nagrada na „International art exhibition committed figurative art“, Slovenj Gradec 1976. Otkupna nagrada na „X Biennale internazionale d`arte“, Campione d`Italia 1977. Nagrada na Internacionalnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka 1978. Nagrada „Zlatna batana“, na izložbi „Anale“, Rovinj 1983. Nagrada publike na izložbi „Kritičari su izabrali“, Beograd 1989 Dodeljena Nagrada Politike iz Fonda „Vladislav Ribnikar“, (dobijena 1971), Beograd 1989. Počasni građanin Loznice, Loznica 1995. Ravnogorska nagrada za slikarstvo, (posthumno), Beograd 1995. Kraljevski orden dvoglavog belog orla 1. Stepena (posthumno), Beograd Nagrada za umetnosti „Mića Popović“ Uredi Plaketa koja se dodeljuje dobitnicima Nagrade za umetnost „Mića Popović“ Nagradu za umetnost „Mića Popović“ dodeljuje Fond za afirmaciju stvaralaštva iz Beograd u onim oblastima u kojima je Mića Popović delovao — slikarstvu, književnosti, pozorištu i filmu. Biografski i stvaralački podaci o Mići Popoviću bili su podstrek da se osnuje nagrada koja će nositi njegovo ime a koja će ukazati na pojedince koji slede njegovu kritičku aktivnost i kao umetnika i kao angažovanog intelektualca. Pokretačima – Živoradu Stojkoviću, Borki Božović i Jovanu Despotoviću, ubrzo su se priključili Vida Ognjenović, Dušan Kovačević, Emir Kusturica, Radoslav Petković, Milo Gligorijević, Bata Knežević, Božo Koprivica, Đorđe Milojević, Branko Kecman, Bora Kavgić, Ljiljana Ćinkul, Aleksandar Kostić, Lana Đukić kao članovi Inicijativnog odbora, a potom i svi dobitnici ove nagrade. Za prvog predsednika Inicijativnog odbora izabran je Emir Kusturica na osnivačkoj sednici 17. decembra 1997. godine. Predsednik Fonda je Ljubomir Simović. Nagrada se uručuje svake druge godine 12. juna, na dan rođenja Miće Popovića, u Galeriji „Haos“ u Beogradu. Nagrada se dodeljuje pod pokroviteljstvom Skupštine opštine Stari Grad — Beograd. Dosadašnji dobitnici 1998. Predrag Koraksić Koraks i Danilo Bata Stojković (za životno delo) 2000. Dušan Otašević 2002. Dušan Makavejev 2004. Jagoš Marković 2006. Ljubomir Simović 2008. Mira Stupica 2010. Želimir Žilnik Srpsko slikarstvo xx veka avangarda teorija slikarstva umetnosti istorija janson arnason moderne

Danica Antic (1910 - 1989) Francstal, iza Zemuna, 1933 akvarel 22 x 31,2 signatura dole desno, D Antic 1933 na poledjini: `Francstal` Iza Zemuna, Danica Antic ArtMedia fotosertifikat. Geneza vlasnistva je par excellence. Anticeva je slikarstvo u ateljeu Jovana Bijelića (1931-1934), a nastavila je na Akademiji za likovnu umetnost u Beogradu. Boravila je u Parizu od 1938. godine do 1940. godine. Nakon rata završila je studije slikarstva na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Nedeljka Gvozdenovića. Izlagala je često u zemlji i inostranstvu. Ogromna imovina Nemaca u Zemunu, posle Drugog svetskog rata, podeljena je kolonistima i `pobednicima` Kuće u Francstalu vrede 100 miliona evra Ne postoje zvanični podaci o tome koliko je bilo nemačkih kuća, ali, prema najgrubljim procenama, više ih je od 2.000, na desetine radionica, trgovina, restorana i još mnogo toga Prema zvaničnim podacima Kraljevine Jugoslavije, po popisu iz 1931. godine, u Zemunu je živelo 8.354 stanovnika nemačke nacionalnosti. Po podacima tadašnje nemačke zajednice u Jugoslaviji, u ovom gradu živelo je 8.686 pripadnika ovog naroda. Od formiranja građanske uprave pre 250 godina, pa do sada, većinsko stanovništvo bilo je srpsko. Po broju stanovnika, posle Srba bili su Nemci, pa Hrvati, dok su ostale nacionalnosti bile zastupljene sa po nekoliko stotina stanovnika. Prema nezvaničnim podacima, jer popis nije sproveden 1941. godine, na početku Drugog svetskog rata u Zemunu je živelo oko 35.000 stanovnika. Kao i ostali gradovi u Austrougarskoj, i Zemun je bio podeljen na četvrti. Tako su u samoj `varoši`, današnjem Starom jezgru, živeli mahom obrazovaniji i bogatiji Zemunci svih nacionalnosti. U Gornjoj varoši, kao većinsko stanovništvo bili su Srbi, a u Francstalu Nemci i međusobno su se graničili današnjom Ugrinovačkom ulicom. Oni su takođe živeli i u drugim delovima današnje teritorije Zemuna, ali ne kao većinsko stanovništvo. Pored toga što ih je bilo katolika i protestanata, tokom i posle Drugog svetskog rata pojavile su se cele porodice kao pohrvaćeni Nemci. Takođe postoje i one nemačke porodice čiji su neki članovi bili u KPJ i tako su spašeni njihovi životi i imovina. Doduše, to je bio zanemarljivo mali procenat ovog naroda da bi bitnije uticao na ishod kakav je bio. Nemci poljoprivrednici, zanatlije, trgovci i ugostitelji, živeli su u naselju Francstal ili Francestal, dok su intelektualci, bankari, činovnici, bogati trgovci, lekari i apotekari živeli u centru grada. Tadašnji Francstal ili Franjin dol, kako su ovo nemačko naselje nazivali Hrvati, prostirao se na velikom prostoru današnjeg Gornjeg grada. Naseljavanje Nemaca Prema arhivskim podacima, Nemci su masovnije u Zemun počeli da se doseljavaju početkom 18. veka, dolazili su kao zanatlije sa vojskom. Francstal su osnovale 72 nemačke porodice koje su se tu doselile 1816. godine. Pošto je prostor u koji su se doselili, bio dolina, kasnije su naselju dali ime Francstal, što bi u prevodu značilo Franjina dolina. Broj stanovnika se vremenom povećavao, a naselje se širilo i bogatilo. Poznati po vrednoći i disciplini, Nemci su razvijali razne zanate, gajenje domaćih životinja i povrtarskih i ratarskih kultura. NJihovi odnosi sa ostalim stanovništvom Zemuna bili su tradicionalno dobri, pošto su živeli u slobodnom gradu sa građanskom upravom. Sudbina pobeđenih i osveta pobednika Nemci su krajem leta 1944. godine vozovima organizovali transport civilnog stanovništva iz Zemuna, koje nije želelo da čeka dolazak Crvene armije i komunista. Posle propasti nemačke komande i njihovog povlačenja iz grada, ostalo je svega 900 Nemaca i doživeli su sudbinu poraženih u vrtlogu pira pobednika. Prema podacima Nemačkog narodnog saveza iz Subotice, od tog broja odmah je ubijeno: 201 muškarac, 80 žena i četvoro dece. - Posle toga, ostali su strpani u logore. Tamo je u Titovim logorima smrti likvidirano još 136 muškaraca, 117 žena i 12 dece, ukupno njih 265. Od njih 900, sa početka priče, koji su pali komunistima u ruke, ubijeno je ukupno 550 ili 61 odsto - rekao je za `Glas` Rudolf Vajs. Prema njegovim rečima, ostalim preživelim, punoletnim Nemcima, posle logora, određen je prinudni rad u trajanju od tri godine. Nakon `odsluženja`, morali su da plate novoj državi veću sumu novca, kako bi mogli da otkupe ispis iz državljanstva kao uslov iseljenja odavde i useljenja u Nemačku ili neke druge zemlje. - Nemci su snabdevali grad poljoprivrednim proizvodima, mlekom, sirom, puterom, povrćem i voćem, jer je to bila osnovna delatnost većine stanovnika ovog naselja. Pored poljoprivrede, bavili su se i raznim zanatima. Imali su tekstilne i druge radionice, veće i manje restorane i trgovine. U ovom naselju bila je poznata nemačka porodica Mozer, koja je imala svoju vinariju i veleprodaju vina, to je današnji `Navip` - počeo je razgovor prof. dr Miodrag Dabižić, dugogodišnji kustos Zavičajnog muzeja, sada penzioner. Prema njegovim rečima, na početku Drugog svetskog rata na svim važnijim mestima u Zemunu bili su Nemci. Grad je pripojen NDH-ziji, jer je Hrvatska bila obavezna da daje vojnike za istočni front. Kako Miodrag Dabižić naglašava, nemačke vlasti su bile korektne prema Srbima i u mnogim situacija zaštitile su ih od ustaša. Većina lokalnog nemačkog stanovništva, koje je na ovim prostorima bilo duže od dva veka, nije bilo nacistički orijentisano, ali su bili prinuđeni da se prilagode. Prema njegovim rečima, velika i moćna familija Mozer imala je dosta obrazovanih i bogatih predstavnika. Tako je advokat Johanes-Hans Mozer bio 2,5 godine za vreme Drugog svetskog rata gradonačelnik Zemuna. Bruno Mozer i njegov sin, vlasnici `Vinarije Mozer`, sredinom rata pobegli su iz zemlje u Tursku, ali je vino i dalje pravljeno za Nemce. Posle rata su ipak optuženi i oduzeta im je sva nepokretna imovina, vinarija i vila u dvorištu, kao okupatorima. To se odnosilo i na većinu drugih i na sve što je pripadalo `kažnjenom` nemačkom narodu. Od vandalizma nisu pošteđene ni njihove crkve i groblje u Francstalu. Prema rečima Dabižića, Nemačka i Slovačka, Evangelička crkva, mlađima poznatija kao `Crkvica`, na uglu ulica Tošin bunar i Jakuba Kuburovića, podignuta je desetak godina pre početka Drugog svetskog rata. Po dolasku na vlast komunisti su kao simbol svoje moći stavili petokraku na krov i pretvorili lepu i novu protestantsku crkvu u svoje vlasništvo. Služila je godinama u razne svrhe, od mesne kancelarije do sedišta Mesne zajednice. Poslednjih 10 godina poslužila je i kao noćni klub, a kladionica i petokraka su još tamo. Nemci u Francstalu su, pored visokoparternih i parternih kuća, pomoćnih objekata, gostionica, restorana, radionica, radnji, mesara, trgovina, apoteka, ordinacija, posedovali i ogromne površine obradive zemlje. - U centru Zemuna živeli su ugledniji i bogatiji Nemci, intelektualci, činovnici, bankari, advokati, lekari, apotekari i trgovci. Tako su tri velike apoteke držali oni. Porodica Tajbl imala je bioskopsku dvoranu u Glavnoj ulici, gde je i sada bioskop `Sloboda` - objašnjava Miodrag Dabižić. Umesto na groblju mermer na stepeništu Kako Miodrag Dabižić objašnjava, na mestu sadašnje bolnice `Bežanijska kosa` bio je kompleks nemačkog groblja u Francstalu koje je posle Drugog svetskog rata uništeno.Ostao je sačuvan samo jedan spomenik koji nije srušen i koji svedoči o tome. Dabižić nije mogao da potvrdi glasine koje su kružile Zemunom, da su komunisti mermerom sa ovog francstalskog groblja popločali stepenište od Tošinog bunara do parka Kalvarija. Raznobojno stepenište pokazuje da u tome ima neke istine. Arhitektonska vrednost - Velika i velelepna katolička crkva Svetog Vendelina u Francstalu podignuta je 1888. godine po planovima Hermana Bolea, poznatog zagrebačkog arhitekte. Crkva je bila u dvorištu škole koja je podignuta 1901. godine, koja je sačuvana i nastavila da postoji kao OŠ `Petar Kočić` u Prvomajskoj ulici. Na zahtev novopridošlih stanovnika Francstala, crkva je srušena 1955. godine, a sam posao uklanjanja izvršili su radnici Gradske čistoće - priča istoričar Miodrag Dabižić. On još ističe da se ovde radilo o objektu izuzetne arhitektonske vrednosti od značaja za istoriju Zemuna kao grada. Ne postoje zvanični podaci o tome koliko je bilo nemačkih kuća, ali, prema najgrubljim procenama, više ih je od 2.000, na desetine radionica, trgovina, restorana i još mnogo toga. Pošto su se Nemci najviše bavili poljoprivredom, pripadalo im je više hiljada hektara kvalitetne zemlje. Pitanje vraćanja ove imovine nije javno pokretano do sada, ali ne znači da ne teku pripreme za tako nešto. - Ogroman deo nemačke imovine posle rata oduzet je od vlasnika samo zbog toga što su bili nemačke nacionalnosti. Manji deo Nemaca, tu mislim na one koji su sa dokazima, stvarno i neosporno, osuđeni kao ratni zločinci i čija je imovina oduzeta, neće biti predmet razgovora o nadoknadi. Ne postoji nijedan pojedinac, niti organizacija u našem narodu koji bi pokrenuo pitanje vraćanja imovine takvima - objašnjava Rudolf Vajs, predsednik Nemačkog narodnog saveza, interesne organizacije Nemaca u Jugoslaviji sa sedištem u Subotici. Na pitanje koliko je tačno da su Nemci iz Vojvodine, dolaskom u matičnu zemlju, dobili konkretnu pomoć i neku vrstu obeštećenja, predsednik Vajs je odgovorio: - Nemci iz Vojvodine koji su se preselili u SR Nemačku dobili su pomoć države da počnu novi život. Oni koji su imali papire o oduzetoj imovini, ili bilo koji drugi dokaz, dobili su procentualno manji deo svoje imovine kao obeštećenje. Oni koji nisu imali nikakve dokaze, dobili su sredstva kao pomoć za novi početak - objašnjava Vajs. Prema njegovim rečima, to se odnosilo samo na Nemce koji su se preselili u Nemačku, ali ne i na one koji su otišli u druge zemlje Evrope i Ameriku. Po odluci Narodne vlasti, novi vlasnici oduzetih kuća i zemlje, postali su kolonisti. U Francstalu još ima starih nemačkih kuća, ali većina je porušena zbog izgradnje stambenih naselja `Sava Kovačević`,`Marija Bursać` i drugih. Na oduzetoj nemačkoj zemlji izgrađene su fabrike.

Autor - osoba Ćosić, Dobrica, 1921-2014 = Ćosić, Dobrica, 1921-2014 Popović, Mića, 1923-1996 = Popović, Mića, 1923-1996 Naslov Mića Popović, Time, Friends / Dobrica Ćosić ; [translated into english by Tamara Rodwell-Jovanović, Ljiljana Šobajić ; photography by Miodrag Đorđević] Jedinstveni naslov Mića Popović, vreme, prijatelji. eng Vrsta građe knjiga Jezik engleski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Publikum, 2005 (Beograd : Publikum) Fizički opis 108 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Rodwell-Jovanović, Tamara = Rodvel-Jovanović, Tamara Šobajić, Ljiljana = Šobajić, Ljiljana Đorđević, Miodrag, 1919-1994 = Đorđević, Miodrag, 1919-1994 (tvrd povez) Napomene Tiraž 600. Predmetne odrednice Popović, Mića, 1923- Umetnici -- Srbija -- 20v -- U uspomenama Dobricа Ćosić (1921–2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogija Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe. Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetan značaj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа. Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“. U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo. Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle. Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. juni 1923 – Beograd, 22. decembar 1996), akademik, bio je slikar, likovni kritičar, pisac i filmski režiser. U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju. Godine 1942. odveden je u Nacionalnu službu. Posle bolesti i operacije oteran 1943. u logor Franken kod Žagubice, potom, po kazni, u štraflager u Borskom rudniku. Zbog bolesti iste godine otpušten i vraćen kući. Posle oslobođenja Beograda mobilisan i upućen u propagandno odeljenje Štaba II armije. Na lični zahtev 1945. upućen na front gde je ranjen; tada je primljen u SKOJ. Sa svojim bataljonom stigao do Lajbnica u Austriji; tada je primljen u KPJ ali ubrzo i isključen. Zbog jednog pisma uhapšen i sproveden u vojni istražni zatvor u kome je proveo četiri meseca; Vojni sud ga osuđuje, ali je odmah amnestiran i demobilisan. Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića. Tada je živeo u Siminoj 9a koje postaje stecište mnogih, kasnije veoma poznatih i uticajnih političara, intelektualaca i umetnika. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji.[1] Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića. Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem. Do rata je bio redovni posetilac Muzeja kneza Pavla i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine. Počeo da objavljuje kritike i eseje 1950. godine. Oženio se Verom Božičković 1949. godine sa kojom odlazi u Pariz 1951. na šest meseci, a potom 1952. u kome u nekoliko navrata ostaje do 1959. Boravio u Njujorku 1980–1981. i bio gostujući profesor na Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju 1982. Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985. Slikarstvo Mića Popović je prošao kroz nekoliko slikarskih faza od kojih su najpoznatije „enformel“ (francuski: informel, bez forme) u periodu 1959–1969. i „slikarstvo prizora“ od 1969. do 1979. No, pre toga je imao zanimljivu predistoriju koja je takođe značajna za srpsko slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Ona se može podeliti u nekoliko perioda. Pre dolaska na Akademiju likovnih umetnosti 1946. godine Popović se već uveliko zainteresovao za slikarstvo. Njegova rano ispoljena prirodna potreba za likovnim oblikovanjem ozbiljnije je izražena u gimnaziji kod Riste Stijovića koji mu je bio profesor crtanja. Istovremeno je počeo da posećuje tekuće izložbe priređivane u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu i u Muzeju kneza Pavla. Tu je imao prilike ne samo da vidi i da se neposredno upozna sa najznačajnijim ostvarenjima srpskih i jugoslovenskih umetnika, već i sa inostranom umetnošću. Značajno je bilo i njegovo poznanstvo sa slikarem Svetolikom Lukićem koji mu je prvi ukazao na slikarstvo kao umetnički medij. Te dve okolnosti su smanjile Popovićevo interesovanje za gimnazijskim školovanjem i potpuno ga okrenuli likovnom stvaralaštvu. Ozbiljan preokret u Popovićevoj umetnosti nastaje na samom početku studiranja na Akademiji. Sukob dve ideologije profesora te škole, onih koji su vatreno zastupali novu ideologiju socijalističkog realizma i drugih, starijih koji su u tišini ostali privrženi predratnoj estetici poetskog realizma, i intimizma nikako nije odgovarao mladom slikaru koji je video da tu nešto nije u redu, ali tada nije razumeo šta. No, ubrzo je shvatio da mu školski program rada nikako ne odgovara, te je nagovorio drugove iz svoje klase da samoinicijativno, pre kraja školske godine odu u Dalmaciju i da se, posle kratkog traženja, na nekoliko meseci zadrže u Zadru. Tada i nastaje mit o „Zadarskoj grupi“, prvoj koja je nastala u novoj Jugoslaviji. Mediteransko svetlo, pejzaž i sloboda međusobnog portretisanja su u tom trenutku potpuno zadovoljili potrebe te skupine slikara. Napunjeni novom kreativnom energijom vraćaju se u Beograd i bivaju izbačeni sa Akademije. Posle urgiranja njihovih protežea na visokim političkim i državnim položajima svi su, sem Miće Popovića, bili vraćeni na školovanje. Danas je teško pretpostaviti da li je takva odluka pomogla ili odmogla Popoviću da postane toliko specifičan umetnik u srpskom slikarstvu koji će toliko obeležiti njegov razvoj skoro do samog kraja veka. Ova nedoumica je podstaknuta njegovim mukotrpnim traganjem za likovnim izrazom, „traženjima i lutanjima“ kroz koji je Mića Popović prošao tokom gotovo cele šeste decenije. U njima je bilo svačega, od etnografskih motiva do srednjovekovnog živopisa, od starog poetskog intimizma do isto tako anahrone „Pariske škole“ sa kojom se neposredno suočavao tokom nekoliko boravaka u toj bivšoj svetskoj prestonici slikarske umetnosti. Ako se u Parizu suočavao sa novom umetnošću koja je postavljala temelje enformela, on još nije bio kreativno spreman da to primeti, a još manje da unese u sopstveno delo. Bilo je potrebno da se najpre upozna sa filozofijom zen budizma, a da potom praktično vidi kako nastaju „enformel“ slike na samom isteku pedesetih godina da bi se silovito upustio u ono što je definitivno obeležilo srpsku umetnost šezdesetih i dovelo je u stvarne relacije sa internacionalnim tokovima. Mića Popović je u istoriografiji postavljen na sam vrh tog novog talasa u našem slikarstvu, ne samo po delima koje je stvarao već i po nekolikim kritičkim opservacijama koje su toj umetnosti dali neophodnu teorijsku osnovu. Ali, Popović ponovo preživljava svojevrsno zasićenje enformelnom slikarskom praksom i, uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu – „slikarstvo prizora“. Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički — serijom slika sa majmunima, i tekstualno – „Manipulacija“, „Ne hvala!“, „Oštra osuda crnog talasa“, i serijom „Gvozden“ (gastarbajteri). U „Heksagonalnom prostoru“ sa prijateljima: Živoradom Stojkovićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Dobricom Ćosićem, Lazarom Trifunovićem i Antonijem Isakovićem on 1970. obznanjuje početak javnog disidentskog delovanja kome je ostao privržen do devedesetih, kada u uslovima višestranačja prelazi u opoziciju. Nimalo nije slučajno da je poslednji javni nastup, već vidno umoran i bolestan imao neposredno pred smrt ispred pobunjenih studenata beogradskog univerziteta 1996. godine. Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja – koliko individualnog, toliko i kolektivnog. Bibliografija Knjige 1954. Sudari i harmonije, „Bratstvo-Jedinstvo“, Novi Sad 1957. Izlet, „Kosmos“, Beograd 1962. U ateljeu pred noć, „Prosveta“, Beograd 1983. Ishodište slike, „Nolit“, Beograd 1989. Hajnc Klunker, Mića Popović, Autobiografija, „Jugoslovenska revija“, Beograd 1999. Velika ljubav Anice Huber — epistolarni roman, „Triptih“, Beograd 2006. Putopisni dnevnici, „Geopoetika“, Beograd Eseji i kritike 1950. Predgovor kataloga samostalne izložbe, Umetnički paviljon, Beograd 1951. „Slika i svrha I“, 20. oktobar, 31. decembar, Beograd 1952. „Slika i svrha II“, 20. oktobar, 1. januar, Beograd 1952. „Cirkus i hrišćanstvo Žorža Ruoa“, Svedočanstvo, 12. januar, Beograd 1952. „Izložba slika Slavoljuba Bogojevića“, NIN, 17. februar, Beograd 1952. „Izložba meksikanske umetnosti“, NIN, 7. novembar, Beograd 1953. „Mediteranski dnevnik“ (odlomak), NIN, 28. januar, 2. avgust, 16. avgust, Beograd 1953. „Namerom, voljom, lenjirom“ (odlomak), NIN, 27. novembar, Beograd 1953. „Izložba likovnih umetnika Makedonije“, NIN, 13. decembar, Beograd 1955. Predgovor kataloga samostalne izložbe „Od magle, od kostiju“, samizdat, Beograd 1958. „Spore godine“, Politika, 25. maj, Beograd 1958. „Pesnici i beskućnici“, NIN, 29. decembar, Beograd 1960. „Niko tu nije kriv“, Politika, 24. januar, Beograd 1960. „O prolaznom i trajnom usput...“, NIN, 21. februar, Beograd 1960. „Ništa novo na HHH Bijenalu“, Politika, 17. juli, Beograd 1962. „Naša tapiserija“, Politika, 10. jun, Beograd 1969. „Jefta Perić“, pred. kat., Kulturni centar, Beograd 1971. „Slikarstvo prizora. Povodom termina: Slikarstvo prizora“, predgovor kataloga samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1977. „Vera Božičković Popović, Ogled o enformelu“, predgovor katatalogu, Kulturni centar, Beograd 1978. „Živko Stoisavljević“, pred. kat., Dom ratnog vazduhoplovstva, Zemun 1978. „Perspektive VI“, pred. kat., Jugoslovenska galerija reprodukcija, Beograd 1978. „Dokument, Enformel, Superrealizam“, Književnost, 11. septembar, Beograd 1980. „Slikarstvo kao poslednja odbrana jednog naroda“, (pristupna beseda), Glas SANU, „CCCXVIII“, knj. 2, pp. 110–119, SANU, Beograd 1983. „Preminuo Laza Trifunović. Delo kao putokaz“, Politika, 24. juli, Beograd Samostalne izložbe 1950. Slike, akvareli, crteži, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1952. Selo Nepričava, Muzej Vuka i Dositeja, Beograd, Galerie Barbizon, Pariz 1953. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1955. Od magle, od kostiju, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1956. Muzej za umjetnost i obrt, Zagreb, Galerie Place, Hag 1957. Atelje 212, Beograd, Tribina mladih, Novi Sad, Klub književnika, Zagreb 1958. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1960. Salon Muzeja primenjenih umetnosti, Beograd 1963. Salon Moderne galerije, Beograd 1971. Slikarstvo prizora, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1972. Dečje pozorište, Zrenjanin, Izložbeni paviljon u tvrđavi, Niš 1973. Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1974. Galerija Kulturnog centra, Beograd (izložba je bila otkazana)[3][4][5] 1975. —{Galerie Milan}-, Berlin 1976. Galerija „Sebastijan“, Dubrovnik, Galerie Lauterer, Minhen, Narodno pozorište, Scena u Zemunu, Zemun 1977. Likovni salon grafičkog kolektiva „Merkur“, Apatin, Galerie Milan, Berlin, Mali likovni salon, Novi Sad 1978. Galerija Likovne jeseni, Sombor, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1979. Galerija grada Zagreba, Zagreb, Mala galerija, Zrenjanin, Zavičajni muzej, Rovinj, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1982. Salon knjižare „Narodna knjiga“, Beograd 1983. Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd, Galerija AZ, Beograd Literatura i filmovi o umetniku (izbor) Knjige 1973. Lazar Trifunović, Crteži, Grafički kolektiv, Beograd 1974. Dobrica Ćosić, Prizori Miće Popovića, samizdat, Beograd 1979. Miodrag Pavlović, Nove slikarske godine Miće Popovića, GRO „Merkur“, Apatin 1983. Lazar Trifunović, Slikarstvo Miće Popovića, monografija, SANU, Beograd 1994. Sreto Bošnjak, Mića Popović, crteži 1941—1988, Mrlješ, Beograd 2005. Dobrica Ćosić, Prijatelji, „Politika“ i „Narodna knjiga“, Beograd 2010. Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945—1968., „Vujičić kolekcija“ i Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Beograd 2014. Milica Živadinović, monografija o Mići Popoviću na francuskom jeziku[6][7] Predgovori kataloga 1962. Aleksa Čelebonović, „Apstraktni pejsaž“, Kulturni centar, Beograd 1963. Živorad Stojković, „8 slikara“, Umjetnička galerija, Dubrovnik 1963. Lazar Trifunović, Salon Moderne galerije, Beograd 1963. Miodrag B. Protić, „Suvremena srpska umjetnost“, Moderna galerija JAZU, Zagreb 1967. Pavle Vasić, „Kritičari su izabrali“, Kulturni centar, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Slikari kontinuiteta“, IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo u Srbiji 1951—1971“, Kulturni centar, Beograd 1973. Lazar Trifunović, „Mića Popović, crteži“, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1973. Dragoš Kalajić, „Obnova slike“, Kulturni centar, Beograd 1976. Zoran Markuš, Galerie Lauterer, Minhen 1977. Lazar Trifunović, Grafički kolektiv „Merkur“, Apatin 1977. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, slike“, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad 1977. —{Hans Rittermann, Galerie Milan, Berlin}- 1978. Sonja Abadžijeva-Dimitrova, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1978. Sreto Bošnjak, Galerija Likovna jesen, Sombor 1979. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, Slike i crteži“, Galerije grada Zagreba, Zagreb 1979. Jasmina Tuurov-Borjanović, Savremena galerija Umetničke kolonije „Ečka“, Zrenjanin 1979. Bora Ćosić, „San i istina Miće Popovića“, Zavičajni muzej, Rovinj 1980. Miodrag B. Protić, „Jugoslovensko slikarstvo šeste decenije“, Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1981. Irina Subotić, „Miodrag-Mića Popović“, Umetnici akademici 1968-1978, pp. 71–84, Galerija SANU, Beograd 1983. Đorđe Kadijević, „22 multipla Miće Popovića na temu slikareva kecelja“, Galerija AZ, Beograd Studije i kritike 1950. Pavle Vasić, „Prva samostalna izložba Miće Popovića“, Politika, 27. septembar, Beograd 1950. Miodrag B. Protić, „Izložba slika Miće Popovića“, Književne novine, 10. oktobar, Beograd 1951. Borislav Mihajlović, „Izložba slika Miće Popovića“, Ogledi, „Novo pokolenje“, pp. 213–231, Beograd 1952. Pavle Vasić „Selo Nepričava — Izložba slika Miće Popovića“, Politika, 5. maj, Beograd 1952. Aleksa Čelebonović, „Mića Popović“, Borba, 10. maj Beograd 1954. Petar Džadžić, „Sudari i harmonije“, NIN, 26. decembar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, „Izložba Miće Popovića, Od magle, od kostiju“, NIN, 6. februar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, Savremenici I, pp. 177–186, Nolit, Beograd 1957. Borislav Mihajlović Mihiz, „Izlet Miće Popovića“, NIN, Beograd 1960. Zoran Pavlović, Poetska osnova, „Rad“, 26. novembar, Beograd 1960. Dragoslav Đorđević, „Tri varijante apstrakcije“, Dnevnik, 4. decembar, Novi Sad 1960. Rade Konstantinović, „Povratak materiji“, NIN, 25. decembar, Beograd 1960. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo i mogućnost njegove ocene“, NIN, 20. decembar, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Od revolucionarne do građanske umetnosti“, NIN, 10. jun, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Oktobarski salon u znaku mladih generacija“, NIN, 5. novembar, Beograd 1963. Lazar Trifunović, „Samoubistvo slike“, Politika, 27. oktobar, Beograd 1963. Aleksa Čelebonović, „Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji“, Jugoslavija, Beograd 1962. Dragoslav Đorđević, „Poezija i drama materije“, Borba, 29. oktobra, Beograd 1968. Ješa Denegri, „Oblici nefiguracije u suvremenom slikarstvu u Srbiji“, Život umjetnosti, br. 7-8, Zagreb 1970. Lazar Trifunović, „Stvaralačka sposobnost nove umetnosti“, Politika, 18. juli, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Srpsko slikarstvo HH veka“, Nolit, Beograd 1971. Pavle Vasić, „Slikarstvo prizora Miće Popovića“, Politika, 8. maj, Beograd 1973. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900—1950, Nolit, Beograd 1979. Sava Dautović, „Izložba političkog pamfletizma. Nacionalistički prizori i dogmatski uzori slikara Miće Popovića u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 10. decembar, Beograd 1980. Slobodan Ristić, „Povodom izložbe Miće Popovića“, Treći program Radio Beograda, 5. april, Beograd 1982. Slobodan Ristić, „Pobuna paletom. Povodom izložbe Enformel u Beogradu u paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 6. februar, Beograd 1993. Ješa Denegri, „Pedesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad 1995. Ješa Denegri, „Šezdesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad Filmovi 1965. Lazar Trifunović, Dijalog o kolažu, Institut za film, Beograd 1970. Branko Belan, Mića Popović, Radio-televizija Zagreb, Zagreb 1972. Jovan Aćin, Mića Popović, Radio-televizija Beograd, Beograd Filmska i pozorišna delatnost Režije 1954. Čekajući Godoa, umetnikov atelje na Starom sajmištu, Beograd 1963. Čovek iz hrastove šume, „Avala film“, Beograd (zabranjen i bunkerisan) 1965. Viktor ili deca na vlasti, „Atelje 21“2, Beograd 1966. Roj, „Avala film“, Beograd 1967. Hasanaginica (Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanaginica), Filmska radna zajednica, Beograd 1969. Delije, Kino-klub, Beograd, (naziv na engleskom: The Tough Ones) (zabranjen i bunkerisan) 1970. Burduš, „Avala film“, Beograd Scenarija 1963. Čovek iz hrastove šume 1966. Roj 1967. Kameni despot 1968. Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanagnica 1968. Delije Scenografije i kostimografije 1958. Stolice, „Atelje 212“, Beograd 1960. Begunci, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1964. Poljubac vile, Narodno pozorište, Beograd, Ljubinko i Desanka, „Atelje 212“, Beograd, Deda Starudija, Malo pozorište, Beograd 1965. Viktor ili deca na vlasti, Atelje 212, Beograd, Generalska opera, Pozorište lutaka, Niš, Haleluja, Savremeno pozorište, Beograd, Ura za sunce i kišu, Malo pozorište, Beograd, Mali princ, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1966. Poštansko sanduče, Malo pozorište, Beograd 1969. Pardon, paradni Trčuljak, Beograd 1971. Ljubav gospodina Perlimplina, Pozorište lutaka, Niš 1972. Razigrano srce, Malo pozorište, Beograd 1975. Emigranti, „Atelje 212“, Beograd, Brod sa zelenom bradom, Dramski teatar, Skoplje 1973. Pokojnik, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd Nagrade i priznanja 1961. Nagrada za slikarstvo na II oktobarskom salonu, Beograd 1962. Nagrada Matice srpske za slikarstvo na izložbi „Deset godina umetničkih kolonija u Vojvodini“, Novi Sad 1963. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Salon 63“, Rijeka 1968. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Sedma decenija jugoslovenskog slikarstva“, Sombor 1969. Nagrada „Zlatna paleta“ ULUS-a na XLVIII izložbi ULUS-a, Beograd 1975. —{I}- nagrada na „International art exhibition committed figurative art“, Slovenj Gradec 1976. Otkupna nagrada na „X Biennale internazionale d`arte“, Campione d`Italia 1977. Nagrada na Internacionalnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka 1978. Nagrada „Zlatna batana“, na izložbi „Anale“, Rovinj 1983. Nagrada publike na izložbi „Kritičari su izabrali“, Beograd 1989 Dodeljena Nagrada Politike iz Fonda „Vladislav Ribnikar“, (dobijena 1971), Beograd 1989. Počasni građanin Loznice, Loznica 1995. Ravnogorska nagrada za slikarstvo, (posthumno), Beograd 1995. Kraljevski orden dvoglavog belog orla 1. Stepena (posthumno), Beograd Nagrada za umetnosti „Mića Popović“ Nagradu za umetnost „Mića Popović“ dodeljuje Fond za afirmaciju stvaralaštva iz Beograd u onim oblastima u kojima je Mića Popović delovao – slikarstvu, književnosti, pozorištu i filmu. Biografski i stvaralački podaci o Mići Popoviću bili su podstrek da se osnuje nagrada koja će nositi njegovo ime a koja će ukazati na pojedince koji slede njegovu kritičku aktivnost i kao umetnika i kao angažovanog intelektualca. Pokretačima – Živoradu Stojkoviću, Borki Božović i Jovanu Despotoviću, ubrzo su se priključili Vida Ognjenović, Dušan Kovačević, Emir Kusturica, Radoslav Petković, Milo Gligorijević, Bata Knežević, Božo Koprivica, Đorđe Milojević, Branko Kecman, Bora Kavgić, Ljiljana Ćinkul, Aleksandar Kostić, Lana Đukić kao članovi Inicijativnog odbora, a potom i svi dobitnici ove nagrade. Za prvog predsednika Inicijativnog odbora izabran je Emir Kusturica na osnivačkoj sednici 17. decembra 1997. godine. Predsednik Fonda je Ljubomir Simović. Nagrada se uručuje svake druge godine 12. juna, na dan rođenja Miće Popovića, u Galeriji „Haos“ u Beogradu. Nagrada se dodeljuje pod pokroviteljstvom Skupštine opštine Stari Grad – Beograd. MG34 (N)

Istina o Bijelom dugmetu Danilo Štrbac Prva, izuzetno retka, knjiga o Bijelom Beograd 1977. knjiga je veoma dobro očuvana kao na slikama, vidi se da je malo čitana ili listana, znači nije baš kao nova, ali nema cepanja stranica i podvlačenja. Na jednom mestu ispod teksta na dnu stranice ima mala zuta fleka kao da je kapnuo čaj ili kafa, zanemarljivo ali čisto da navedem. RETKO U PONUDI sve u svemu lepo očuvano za ovaj tip knjige (kompletna i kompaktna) potpis uslikan grafička oprema Ljubiša Stojanović ilustrovano fotografijama Bijelog dugmeta Bijelo dugme, najpoznatija jugoslovenska rok grupa, osnovana u Sarajevu 1973. godine. Izdala je devet albuma u periodu od 1973. do 1989. godine. Bijelo dugme je nastalo iz grupe Jutro, a novo ime je usvojilo 1. januara 1974. Vođa i jedini stalni član grupe bio je gitarista Goran Bregović, dok su se na mestu pevača menjali Željko Bebek, Mladen Vojičić Tifa i Alen Islamović. U grupu su dolazili i iz nje odlazili iz različitih razloga basisti Zoran Redžić, Jadranko Stanković, Sanin Karić i Ljubiša Racić, bubnjari Goran Ivandić, Milić Vukašinović i Dragan Jankelić i klavijaturisti Vlado Pravdić i Laza Ristovski. Grupa se raspala zbog rata u bivšoj Jugoslaviji, a ponovo se okupila na oproštajnoj turneji 2005. u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. Besplatni koncert kod Hajdučke česme 1977. i oproštajni koncert u Beogradu 2005. su jedni od najposećenijih koncerata na ovim prostorima. Istorija Uredi Nastanak Uredi Goran Bregović u detinjstvu nije pokazivao posebno zanimanje za muziku, pa je izbačen iz niže muzičke škole kao lenština i netalentovan violinista. Međutim, nakon što mu je majka kupila prvu gitaru, počeo je naporno vežbati, i osnovao je prvi sastav u osnovnoj školi. Željko Bebek je pevao je u grupi Kodeksi, jednom od poznatijih sarajevskih sastava tog vremena. Na jednom koncertu Bebek je zapazio Bregovića i preporučio ga kolegama iz grupe. U leto 1969. godine Kodeksi su otišli na tezgu u dubrovački Splendid bar gde su svirali klasičan letnji repertoar za turiste. Tu su od od Italijana Renata Pacifika dobili ponudu da sviraju u njegovom klubu u Napulju. Uoči isteka prvog dvomesečnog ugovora, Bregović je prvi put prešao na solo gitaru. Kao basista angažovan je Zoran Redžić koji je u to vreme svirao u sastavu Čičci. Zoran je doveo i kolegu iz grupe, bubnjara Milića Vukašinovića. Kodeksi su do tog trenutka svirali u dva kluba, držali se komercijalnog repertoara i stekli redovnu publiku. Milić Vukašinović je u grupu doneo uticaj grupa Led zepelin i Blek sabat, pa su dve sedmice po njegovom dolasku dobili otkaz na svim mestima na kojima su svirali. Posle otkaza u Napulju su jedva preživljavali, a Bebek se nakon svađe s ostatkom grupe vratio u Sarajevo. Ostala trojica su nastavila nastupati pod imenom Mića, Goran i Zoran. Krajem godine po njih su u Italiju došli Goranova majka i Zoranov brat Fadil i vratili ih kući. Bregović se upisao na Filozofski fakultet, a u jesen 1971. godine gitarista Ismet Arnautalić ga je pozvao da formiraju grupu Jutro u kojoj su se našli i Zoran Redžić, bubnjar Gordan Matrak i pevač Zlatko Hodnik. U Jutru se Bregović prvi put ogledao kao kompozitor. Iako godinu dana nije razgovarao s Bebekom, ipak ga je pozvao kada su početkom 1972. godine dobili termine u studiju. Snimili su „Patim, evo deset dana“ koja se pojavila na B-strani singla grupe Jutro, dok je A-stranu zauzela pesma „Ostajem tebi“. Pesmu „Patim evo deset dana“ Bregović je kasnije uvrstio na debi album Bijelog dugmeta. Odmah po snimanju singla, Bebek je otišao na odsluženje vojnog roka, ali su ostali čekali njegov povratak. Tokom Bebekovog boravka na odsustvu snimili su još četiri pesme: „Kad bi` bio bijelo dugme“, „U subotu mala“, „Na vrh brda vrba mrda“ i „Hop-cup“ od kojih su se prve dve, početkom 1973. godine pojavile na singlu u izdanju Radio Kruševca. Nezadovoljan pravcem kojim se Jutro kretalo, Ismet Arnautalić ih je napustio krajem 1972. godine i sa sobom odneo pravo na ime grupe. Oko tog autorstva su se natezali tokom 1973. godine, a tada su grupi pristupili bubnjar Goran „Ipe“ Ivandić, koji je pre toga svirao u sastavu Rok i klavijaturista Vlado Pravdić, koji je stigao iz Indeksa. Sredinom godine, posle svađe, Jutro je napustio Zoran Redžić, a njega je zamenio Jadranko Stanković. Budući da je u Ljubljani već delovao sastav pod imenom Jutro, a publika ih je znala po pesmi „Kad bi` bio bijelo dugme“, grupa je 1. januara 1974. godine službeno nazvana Bijelo dugme. U to vreme su u studiju sarađivali sa Batom Kostićem, gitaristom YU grupe. Bregović je kasnije isticao kako je ta saradnja puno uticala na njegovu dalju muzičku orijentaciju, posebno kada je upotreba folka bila u pitanju.[1] 1974—1977 Uredi Novi snimci „Top“ i „Ove ću noći naći bluz“ ponudili su tek osnovanoj sarajevskoj izdavačkoj kući Diskoton. Tadašnji muzički urednik Diskotona Slobodan Vujović ih je odbio uz objašnjenje da su pretrpani i da će morati čekati bar pola godine do objavljivanja singla. Nestrpljivi, članovi Bijelog dugmeta su istog dana potpisali petogodišnji ugovor sa Jugotonom. Kada su shvatili da basista Jadranko Stanković ne odgovara, otpustili su ga i marta 1974. godine pozvali nazad Zorana Redžića. Sledeći singl s pesmama „Glavni junak jedne knjige“ i „Bila mama Kukunka, bio tata Taranta“ gotovo istovremeno su te 1974. godine objavili Jugoton i Diskoton, jer je Bregović, suprotno uobičajenim pravilima poslovanja, potpisao i sa Diskotonom ugovor za singl. Prvi veći nastup imali su na festivalu „BOOM“ u Ljubljani 10. maja 1974. godine kada su predstavljeni kao nove nade. Tog leta su svirali u hotelu „Kroacija“ u Cavtatu i pripremili materijal za prvi album. Treći singl, sa pesmama „Da sam pekar“ i „Selma“, objavili su 30. avgusta 1974. godine; on je predstavljao prelomni trenutak njihove karijere. Obe ih pesme izbacuju u prvi plan i predstavljaju istinski početak onog što će kasnije postati „dugm(et)omanija“. Tokom septembra sviraju kao predgrupa Jugoslovenskoj pop selekciji Tihomira Asanovića, a sledećeg meseca ljubljanskom studiju „Akademik“ za dvadesetak dana snimaju debi album „Kad bi` bio bijelo dugme“ koji je objavljen već krajem novembra. Pre toga, 9. novembra učestvuju na Skopskom festivalu, gde izvode pesmu Grigora Koprova. U želji da se uoči ploče što više pojavljuju u medijima, pretrpeli su „najveću bruku u karijeri“, kako je kasnije objašnjavao Bregović.[1] Bebek je nevešto pevao na makedonskom, a sindikalni festival nikako nije bio okruženje za njih. Sledeće večeri nastupili su u beogradskom Domu sindikata na rođendanskoj proslavi tada legendarne emisije Radio Beograda „Veče uz radio“, gde su uz Pop mašinu, Smak i Crne bisere, brzo osvojili publiku. Zagrebački menadžer Vladimir Mihaljek im je organizovao nastup u Sarajevu na oproštajnom koncertu Korni grupe 16. novembra 1974.[1] Debitantski album od samog je početka imao odličnu prodaju. Bio je zapakovan u provokativan omot Dragana S. Stefanovića koji će i ubuduće dizajnirati omote njihovih ploča. Album je doneo seriju pesama koje je zagrebački novinar Dražen Vrdoljak nazvao „pastirski rok“.[1] U pesmi „Ne spavaj mala moja muzika dok svira“ je početak priča o Bregovićevoj sklonosti plagijatima, jer je u njoj primetan uticaj pesme Čaka Berija „Rock n roll music“. Mihaljek je krajem februara 1975. godine organizovao Kongres rok majstora na kome su predstavljena četvorica najboljih domaćih gitarista. Budući da je iza svega stajao Jugoton i Mihaljekova želja da progura Bijelo dugme, cela akcija je bila tome podređena. Nezvanično, na takmičenju je pobedio Radomir Mihajlović Točak, ali kako on nije bio Jugotonov izvođač, nije uvršćen u četvorku najboljih. Tu su se našli Vedran Božić iz sastava Tajm, Josip Boček (eks Korni grupa), Bata Kostić i Goran Bregović. Svako od njih je snimio jednu stranu na duplom albumu „Kongres rok majstora“ (Jugoton 1975). Bregović se opredelio da radi sa svojom grupom, a pratio ga je i Zagrebački gudački kvartet. Tu su se našle pesme „Ima neka tajna veza“ (na tekst Duška Trifunovića), „I kad prođe sve, pjevaću i tad“, „Znam za jedno tiho mjesto“ i instrumental „Minijatura za moju majku“. Četvorka je krenula i na turneju, a pratili su ih članovi JU grupe, bez gitariste Dragog Jelića koji je tada bio u JNA. U to vreme Dugme je objavilo singl sa pesmom „Da mi je znati koji joj je vrag“, a zatim su krenuli na iscrpljujući jugoslovensku turneju. Već u proleće 1975. godine važili su za najpopularniji jugoslovenski sastav.[1] Uoči snimanja druge ploče povukli su se u selo Borike u Podrinju i počeli pripremati ploču koja je morala potvrditi kako početni uspeh nije bio slučajan. Album „Šta bi dao da si na mom mjestu“ sniman je tokom novembra 1975. godine u londonskom Er Rikording Studiju sa engleskim producentom Nilom Harisonom. Bas gitaru je svirao Željko Bebek pošto je Zoran Redžić uoči snimanja teško povredio prst leve ruke. Tekst za naslovnu pesmu napisao je Duško Trifunović, a autor ostalog materijala bio je Bregović. Veliki je hit bila pesma „Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac“, a sjajno su prošle i „Došao sam da ti kažem da odlazim“, „Ne gledaj me tako i ne ljubi me više“, te naslovna pesma. Ploča izrazito raskošnog pakovanja prodala se u tiražu većem od 200.000 primeraka, pa su u Jugotonu izmislili naziv „dijamantska ploča“ (pošto se, do tog trenutka, nijedan album nije prodao u tolikom tiražu). Odmah po objavljivanju ploče, Bijelo dugme je otišlo na turneju po Kosovu i Makedoniji. Umesto Zorana Redžića, bas je svirao Mustafa Kurtalić. Najavljen je bio veliki koncert za Novu godinu u beogradskoj Hali sportova uz Pop mašinu, Buldožer i Kod. Iako se intenzivno reklamirao, koncert je bez objašnjenja otkazan. Grupa je bila pozvana da za Novu godinu svira predsedniku Titu u Hrvatskom narodnom kazalištu. Dežurni iz protokola prekinuli su njihov nastup posle nekoliko minuta jer su se preplašili glasne muzike.[1] Budući da je Zoran Redžić otišao u JNA, u grupu je stigao Ljubiša Racić, gitarista i vođa grupe Formula 4. Racić je dobio ulogu privremenog basiste, a prvi zadatak mu je bila jugoslovenska turneja. U Sarajevu ih je gledalo 15.000 ljudi, a u Beogradu su tri puta prodali dvoranu Pionir što pre njih nikom nije pošlo za rukom.[1] Dugme(to)manija je uzela pun zamah, a po novinama su se rasplamsale polemike. Marta 1976. godine PGP RTB objavljuje retrospektivni album Gorana Bregovića na kom su se našli prvi snimci grupe Jutro, ali i pesme koje je uradio za Zdenku Kovačiček, Biseru Veletanlić i Jadranku Stojaković. Početkom aprila 1976. godine članovi grupe su se spremali da sviraju jugoslovenskim iseljenicima u SAD. Međutim, posumnjali su da je u tu organizaciju umešana i hrvatska emigracija pa su odustali od koncerata, ali su ipak otišli u Ameriku. Tamo su snimili Ivandićev singl s pesmama „Džambo“ i „Vatra“ i Bebekov s pesmama „Milovan“ i „Goodbye, America“. U junu članovi grupe odlaze na radnu akciju Kozara 76 što je bio vešt Bregovićev odgovor na sve kritike o prozapadnoj orijentaciji. Bregović, Bebek i Racić su se sa radne akcije vratili odlikovani udarničkim značkama. Početkom jeseni u JNA su otišli Ipe Ivandić i Vlado Pravdić, a na njihova mesta su regrutovani Milić Vukašinović iz Indeksa, dok je prelazak Laze Ristovskog iz grupe Smak odjeknuo kao fudbalski transfer. Treći su album opet pripremali u Borikama. Ploča se trebala zvati „Sve se dijeli na dvoje, na tvoje i moje“ po pesmi Duška Trifunovića koju je svojevremeno izvodila Jadranka Stojaković. Bregović nije stigao napraviti muziku, pa je smislio naslov „Hoću bar jednom da budem blesav“. To nije odgovaralo Jugotonu pa je nađena kompromisna varijanta „Eto baš hoću“. Album je opet sniman u Londonu, producent je opet bio Nil Harison, a bas gitaru još je jednom svirao Bebek. Album je objavljen 20. decembra 1976. godine. Na ploči se našla ambiciozna (pretenciozna) balada „Sanjao sam noćas da te nemam“, kao i „Loše vino“ iz repertoara Zdravka Čolića (za koju je svojevremeno muziku napisao Bregović, a tekst Arsen Dedić), jednostavna „Ništa mudro“ koja je mnoge podsetila na „It`s Only Rock `N Roll“ Rolingstonsa, te folklorom inspirisane „Slatko li je ljubit tajno“ i „Dede, bona, sjeti se, de, tako ti svega“. U međuvremenu je Ljubiši Raciću dozlogrdilo da svira velike koncerte za mali honorar, pa je tražio povišicu - a dobio otkaz. Zamenio ga je Sanin Karić (eks Teška industrija). U aprilu 1977. njih trojica odlaze na turneju po Poljskoj gde održavaju devet koncerata. Najavljivani kao „Vodeća jugoslovenska grupa mladog pokolenja“ izazvali su oduševljenje publike nenaviknute na glamurozni rok. Po povratku, grupi su se priključili Zoran Redžić, koji je odslužio vojsku i Ipe Ivandić, koji je proglašen privremeno nesposobnim za služenje vojske. Jugoslovenska turneja nije tekla glatko. Koncerte su pratili mnogi tehnički problemi, odziv publike bio je manji, a svađe unutar benda žestoke. Nakon prekida turneje po jadranskoj obali izgledalo je kako su pred raspadom. Otkazani su koncerti u Zagrebu i Ljubljani na kojima su trebali snimati živi album. Kritike koncerata su bile suzdržane i grupi je prvi put posle četiri godine krenulo slabije. Po ideji novinara Petra Popovića odlučeno je da 28. avgusta 1977. godine, kao oproštaj pred Bregovićev odlazak u JNA, održe besplatan koncert kod beogradske Hajdučke česme. Poseta je nadmašila sve planove organizatora. Procene su se kretale od 70.000 do 100.000, no to je u svakom slučaju bio najveći skup poklonika u dotadašnjoj istoriji domaće rok muzike. Posle predgrupa Zdravo, Tako i Leb i sol, na pozornicu je izašlo Bijelo dugme, odsviralo uspešan koncert i izašlo iz krize. Deo te atmosfere zabeležen je u filmu Nije nego reditelja Miće Miloševića. Kasnije se pokazalo da snimak nastupa tehnički nije dobar, pa su 25. oktobra iste godine u sali „Đuro Đaković“ u Sarajevu odradili još jedan nastup. Ti su snimci uvršteni na album „Koncert kod Hajdučke česme“. Naslov je delimično opravdan jer su za ploču koristili reakciju publike kod Hajdučke česme. Po završetku miksovanja koncertne ploče, Bregović je otišao u vojsku u Niš. Bila je to pauza za grupu ali ne i za njene članove. Željko Bebek je objavio solo album „Skoro da smo isti“ i naišao na loše kritike i slab prijem publike. Laza i Ipe su snimili u Londonu album „Stižemo“ koji se pojavio 10. septembra 1978. godine. Poneseni svojim radom, uz dosta teških reči po štampi, oprostili su se od Bijelog dugmeta. Upravo zbog toga Dugme nije sviralo na rok večeri tradicionalnog susreta jugoslovenskog stvaralaštva mladih „Mladost Sutjeske“ 11. juna iste godine. Uz obrazloženje da Bregovića nisu pustile vojne vlasti, na Tjentištu su se kao posmatrači pojavili samo Bebek i Redžić. Zato je Bregović stigao u Sarajevo nekoliko dana kasnije, da na Devetom kongresu Saveza socijalističke omladine Bosne i Hercegovine primi plaketu u ime grupe. Uoči objavljivanja albuma „Stižemo“ uhapšen je Ipe Ivandić zbog posedovanja 3 kg hašiša. Zbog specifičnog psihičkog stanja, Ivandić je na izdržavanje kazne otišao tek početkom 1981. godine. 1978—1983 Uredi Bijelo dugme se okupilo u jesen 1978. godine sa novim bubnjarom Điđijem Jankelićem i povratnikom Vladom Pravdićem. Okuplja se u Niškoj Banji, gde započinje pripreme za novu ploču. U Studio V Radio Beograda ušli su početkom januara sledeće godine. Objavljivanje albuma „Bitanga i princeza“ pratio je niz cenzorskih intervencija Jugotona. Omot Dragana S. Stefanovića na kojem ženska noga udara muško međunožje ocenjen je vulgarnim i odbijen. Iz pesme „Ala je glupo zaboravit` njen broj“ izbačena je psovka „Koji mi je moj“, dok je iz balade „Sve će to, mila moja, prekriti ružmarin, snjegovi i šaš“, stih „a Hrist je bio kopile i jad“ promenjen je u „A on je bio kopile i jad“. Aranžman za „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ napisao je Ranko Rihtman, a za „Kad zaboraviš juli“ Vojkan Borisavljević. Na ploči se se pored pored navedenih našle i pesme „Na zadnjem sjedištu moga auta“, „Bitanga i princeza“, i emotivne balade „Kad zaboraviš juli“ i „Ipak poželim neko pismo“ u kojima su ih pratili simfonijski orkestar i hor. Produkciju je opet radio Nil Harison. Unakažena bezličnim omotom Jugotonovog dizajnera Ivana Ivezića, ploča se pojavila sredinom marta 1979. godine i doživela jednoglasne ovacije publike i kritike. Ploča je tiražno oborila prethodne rekorde, a kritičari lista „Zdravo“ proglasili su je pločom godine. „Bitanga i princeza“ je bila uvod u spektakularnu turneju sa simfonijskim orkestrom i horom. U Beogradu su pet puta rasprodali halu Pionir, a sav prihod su uplatili postradalima od zemljotresa u Crnoj Gori. Na velikim koncertima ih je pratio hor „Branko Krsmanović“ i simfonijski orkestar. Na stadionu JNA 22. septembra organizovali su koncert pod nazivom Rok spektakl ’79. Uz brojne predgrupe: Opus, Suncokret, Siluete, Parni valjak, Generacija 5, Kako (kasnije Piloti), Prljavo kazalište, JU grupu, Revolver, Metak, Bumerang, okupili su oko 70.000 posetilaca. U to vreme Bregović je prvi put radio muziku za film i to za Lične stvari Aleksandra Mandića. Pesme „Pristao sam biću sve što hoće“ (na tekst Duška Trifunovića) i „Šta je, tu je“ objavljene su i na singlu. Tokom 1980. godine novi val je uzdrmao jugoslovensku rok scenu. Bregovićev odgovor na novi val je bila ploča „Doživjeti stotu“. U pesmama „Ha ha ha“ i „Tramvaj kreće“ Bregović prvi put postaje politički angažovan i do neprepoznatljivosti menja aranžmane starih pesmama i nastoji da zvuče modernije. Bebek je obrijao svoje čuvene brkove, a čitav bend je skratio kosu na „propisanu“ pank dužinu. Turneja započinje u Sarajevu, a završava u zagrebačkom klubu Kulušić gde snimaju drugi koncertni album. LP je pod nazivom „5. april ’81“ štampan u ograničenom tiražu od 20.000 primeraka. Sem starih pesama, tu se našla obrada hita Indeksa „Sve ove godine“. U Beogradu su te godine svirali u više navrata. Pored dva promotivna koncerta u Pioniru, početkom septembra su se pojavili na rok festivalu na Hipodromu (na kojoj im je predgrupa bila tada slabo poznata engleska grupa Ajron mejden)[2], a odsvirali su tri nastupa uoči i posle Nove godine u hali Pinki. Početkom 1982. godine svirali su u Austriji, u Insbruku u okviru manifestacije na kojoj je budući domaćin zimskih olimpijskih igara bio u poseti bivšem. Na povratku su im na carini zaplenili opremu i odrezali prilično visoku kaznu. Da bi se finansijski potkrpili, tokom jula i avgusta 1982. godine održali su turneju po Bugarskoj na kojoj su odsvirali četrdeset jedan koncert. Procenjuje se da ih je tokom tih mesec i po dana videlo preko 120.000 ljudi. Budući da je Điđi Jankelić aprila meseca otišao u JNA, na turneji je za bubnjevima sedeo Garabet Tavitjan, bivši član grupe Leb i sol. Po izlasku iz zatvora, grupi se krajem 1982. godine pridružio Ipe Ivandić. Početkom 1983. godine Bregović je uz Dugme i pesnika Duška Trifunovića snimio ploču za decu „A milicija trenira strogoću“. Prvobitno je bilo zamišljeno da na njoj peva Seid Memić Vajta, ali kako je on bio zauzet, tu ulogu je obavio dečak Ratimir Boršić Rača. U februaru 1983. godine grupa je objavila album „Uspavanka za Radmilu M.“ kojim je Bregović planirao oproštaj od publike i da posle turneje rasformira grupu. Kao gost, na snimanju je učestvovao Vlatko Stefanovski. Politički angažman nije izostao ni na ovoj ploči. Opšta situacija na Kosovu je bila loša, a Dugme je snimilo „Kosovsku“, pesmu koju Bebek pevao na albanskom. „Uspavanka za Radmilu M.“ uključuje nekoliko klasičnih Bregovićevih poskočica, te seriju predivnih balada - „Ako možeš zaboravi“, „Ne plači“, „U vrijeme otkazanih letova“ i izvrstan instrumental u naslovnoj pesmi. Planirano je bilo da koncert na Beogradskom sajmu 24. aprila bude poslednji, ali je odziv publike ubedio Bregovića da odustane od prekida rada. Bebek je međutim, snimio drugi solo album „Mene tjera neki vrag“ i definitivno napustio grupu 23. aprila 1984. 1984—1989 Uredi Novi pevač postao je mladi Sarajlija Mladen Vojičić Tifa. Bregović je upražnjeno mesto ponudio i Alenu Islamoviću, ali je on, strahujući da bi se Bebek ipak mogao vratiti u Bijelo dugme, ostao sa Divljim jagodama. Dugme je s Tifom provelo leto u Rovinju gde su uvežbavali novi materijal, a album se pojavio u decembru 1984. godine. Bregović je u to vreme sa Zdravkom Čolićem osnovao izdavačku kuću Kamarad, a za distributera nove ploče angažovan je Diskoton. Album je jednostavno nazvan „Bijelo dugme“, a na omotu je objavljena reprodukcija Kosovke devojke Uroša Predića. Ploča opet predstavlja folku sklonog Bregovića, a gosti su Orkestar narodnih instrumenata RTV Skoplje, Ladarice, ali i Bora Đorđević koji s Bregovićem i Tifom peva u „Pediculis Pubis“ i koautor je teksta. Laza Ristovski je ponovo postao punopravni član grupe. Bregović je na album uvrstio i obradu himne Hej, Sloveni. Preradio je i svoju staru pesmu „Šta ću, nano, dragi mi je ljut“ koju je svojevremeno snimila Bisera Veletanlić uz pratnju JU grupe. Uz novi tekst i aranžman pesma je, pod nazivom „Lipe cvatu“, postala najveći hit s nove ploče. Odličan prijem kod publike imale su i „Padaju zvijezde“ (koja podseća na pesmu „Jump“ grupe Van Hejlen), „Lažeš“, „Da te bogdo ne volim“ i „Jer kad ostariš“. Publika tokom turneje slabo prihvata novog pevača, a zbog problema sa alkoholizmom i drogama i svađe sa Bregovićem, Tifa napušta Dugme. Poslednji nastup sa grupom je imao 2. avgusta na koncertu u Moskvi kada su Bijelo dugme i Bajaga i instruktori predstavljali Jugoslaviju na Svetskom festivalu omladine i studenata. Tifa je otišao na dosluženje vojnog roka, a kasnije je uhapšen zbog posedovanja droge. Novi pevač je postao Alen Islamović koji je u međuvremenu napustio Divlje jagode, razočaran njihovim neuspesima u Engleskoj. Nova ploča trebala je biti najprovokativnija u diskografiji grupe, ali ne samo zbog naslova „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“. U intervjuu Petru Popoviću 1994. godine Bregović govori o tome kako je zamislio ovu ploču. Wikiquote „Cijela ploča „Pljuni i zapjevaj, Jugoslavijo“ imala je taj neki mali koncept koji je trebalo da bude zaokružen, međutim, nije se mogao ostvariti. Bilo je zamišljeno da se pojave svi državni neprijatelji na jednom mjestu. Pisao sam „Ružica si bila“ za Vicu Vukova, mislio sam da stavim na omot Miću Popovića, htio sam da pjeva Tempo. Ali, čim smo krenuli u kontakt sa Vicom Vukovom, Udba je odmah počela da prati menadžera Raku; nakon sastanka sa Vicom u Zagrebu njega su uhapsili na aerodromu u Sarajevu. Ja sam išao na sastanak sa Mićom Popovićem, a onda me molio direktor Diskotona, pošto je on znao da me prate, da se ne upuštam u to. Niko nije htio da štampa ploču na kojoj pjeva Vice Vukov, a na omotu ima Miću Popovića.“ (―) [3] Na omotu se konačno našla kineska propagandna slika koja prikazuje moderni revolucionarni ples. Uvodna pesma na ploči je snimana sa partizanom i narodnim herojem Svetozarom Vukmanovićem Tempom u pratnji Gorana Bregovića i štićenika doma za napuštenu decu Ljubica Ivezić iz Sarajeva, koji peva staru revolucionarnu temu „Padaj silo i nepravdo“. Osim politički obojenih, tu se našao i instant hit „Hajdemo u planine“ i „ A i ti me iznevjeri“ kao i balade „Noćas je k’o lubenica pun mjesec iznad Bosne“, „Te noći kad umrem, kad odem, kad me ne bude“, „Ružica si bila, sada više nisi“. Iako su ove pesme postigle veliki uspeh kod široke publike, stariji obožavaoci Bijelog dugmeta nisu bili zadovoljni glasovnim mogućnostima Alena Islamovića, te su tražili povratak Željka Bebeka. Dvostruki živi album „Mramor, kamen i željezo“, snimljen na turneji, pojavio se krajem 1987. godine. Naslovna pesma obrada je starog hita zagrebačke grupe Roboti, a na ploči se našlo šesnaest pesama koje daju uvid u biografiju grupe: od prvih singlova do poslednjeg studijskog albuma. Posle turneje grupu je tiho napustio Vlado Pravdić i posvetio se poslu s računarima. Krajem 1988. godine izašao je album „Ćiribiribela“ s „Đurđevdanom“ kao mega-hitom. Iskoristivši stih Đorđa Balaševića A ja nisam s onom koju volim i staru romsku temu, Bregović je uz pratnju orkestra Feata Sejdića, napravio pesmu koja će postati najveći hit Bijelog dugmeta. Na snimanju ploče, kao gosti su se pojavili Hor srpske pravoslavne crkve, Prvo beogradsko pevačko društvo, klapa Trogir, bubnjar Vlada Golubović (iz Bajage i instruktora) i basista Nenad Stefanović Japanac. Političke teme su bile pristune i na ovom albumu u vidu spajanja himne Lijepa naša i pesme Tamo daleko. Publika u Hrvatskoj i Srbiji loše je primila ovaj miks i žestoko zviždala tokom njegovog izvođenja na koncertima. Ostatak albuma čine pesme „Nakon svih ovih godina“, „Evo zakleću se“, „Napile se ulice“, „Ako ima Boga“, „Šta ima novo“. Početkom 1988. godine Bijelo dugme polazi na dvomesečnu turneju, ali posle koncerta u Derventi, Alen Islamović mučen bolovima u bubrezima napušta grupu i odlazi kući u Bihać. Turneja se naglo prekida, otkazuju se koncerti u Kini i Sovjetskom Savezu, a Bregović odlazi u Pariz. Niko tada nije pomislio da će do sledećeg koncerta najpopularnije grupe bivše Jugoslavije proći čak šesnaest godina. Pravi razlozi za raspad grupe nisu nikada otkriveni, ali većina ljudi misli da je raspad SFRJ izazvao raspad grupe, jer je grupa često smatrana za simbol jedinstva naroda Jugoslavije. Posle Dugmeta Uredi Po napuštanju grupe, Alen Islamović je objavio solo album „Haj, nek se čuje, haj nek se zna“. U proleće 1990. godine izlazi kompilacija balada „Nakon svih ovih godina“ nastalih u periodu od 1983. do 1988. godine. Željko Bebek se po izbijanju rata preselio u Zagreb i nastavio karijeru, Zoran Redžić je otišao u Finsku, a Mladen Vojičić Tifa je tek 1995. napustio Sarajevo i otišao u Nemačku. Ipe Ivandić se po izbijanju rata preselio u Beograd gde je tragično nastradao 13. januara 1994. godine. Bregović je nastavio uspešnu karijeru kompozitora filmske muzike koju je započeo radovima na filmovima Kuduz i Dom za vešanje. Tokom devedesetih postaje jedan od najpoznatijih evropskih etno kompozitora, potpisuje ugovor s velikom izdavačkom kućom Univerzal, te sa svojim Orkestrom za svadbe i sahrane nastupa u elitnim koncertnim dvoranama. U bazilici Sen Deni, na festivalu nazvanom Od Baha do Bregovića, premijerno izvodi svoj oratorijum Moje je srce postalo tolerantno. Bregović je odbijao ideju o ponovnom okupljanju Bijelog dugmeta. U mnogim intervjuima izričito je odbijao svaku mogućnost da ikad više izađe na pozornicu kao rok gitarista. Dolazak novog milenijuma i gotovo svetski uspeh samo ga je učvrstio u takvom stavu. Ipak, pod sponzorstvom moćne Koka-Kole Bregović je ponovo okupio grupu koja tokom juna 2005. održala spektakularne oproštajne koncerte u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. tags: DZUBOKS DZU BOKS časopis ex yu rock Goran Bregović rok muzika jugoslovenski bendovi d. štrbac

Prva, izuzetno retka knjiga o Bijelom dugmetu sa potpisom Gorana Bregovića,potpis se vidi na trećoj slici, mek povez, ilustrovano, 63 strane , (kompletna i kompaktna) grafička oprema Ljubiša Stojanović ilustrovano fotografijama Bijelog dugmeta. Istina o Bijelom dugmetu, Danilo Štrbac Izdato u Beogradu, 1977god. Originalni pečat `Džuboks poklon`. Malo iskrzane prednje korice po ćoškovima. Unutrašnjost odlično očuvana! ----------------------------------------- Bijelo dugme, najpoznatija jugoslovenska rok grupa, osnovana u Sarajevu 1973. godine. Izdala je devet albuma u periodu od 1973. do 1989. godine. Bijelo dugme je nastalo iz grupe Jutro, a novo ime je usvojilo 1. januara 1974. Vođa i jedini stalni član grupe bio je gitarista Goran Bregović, dok su se na mestu pevača menjali Željko Bebek, Mladen Vojičić Tifa i Alen Islamović. U grupu su dolazili i iz nje odlazili iz različitih razloga basisti Zoran Redžić, Jadranko Stanković, Sanin Karić i Ljubiša Racić, bubnjari Goran Ivandić, Milić Vukašinović i Dragan Jankelić i klavijaturisti Vlado Pravdić i Laza Ristovski. Grupa se raspala zbog rata u bivšoj Jugoslaviji, a ponovo se okupila na oproštajnoj turneji 2005. u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. Besplatni koncert kod Hajdučke česme 1977. i oproštajni koncert u Beogradu 2005. su jedni od najposećenijih koncerata na ovim prostorima. Istorija Uredi Nastanak Uredi Goran Bregović u detinjstvu nije pokazivao posebno zanimanje za muziku, pa je izbačen iz niže muzičke škole kao lenština i netalentovan violinista. Međutim, nakon što mu je majka kupila prvu gitaru, počeo je naporno vežbati, i osnovao je prvi sastav u osnovnoj školi. Željko Bebek je pevao je u grupi Kodeksi, jednom od poznatijih sarajevskih sastava tog vremena. Na jednom koncertu Bebek je zapazio Bregovića i preporučio ga kolegama iz grupe. U leto 1969. godine Kodeksi su otišli na tezgu u dubrovački Splendid bar gde su svirali klasičan letnji repertoar za turiste. Tu su od od Italijana Renata Pacifika dobili ponudu da sviraju u njegovom klubu u Napulju. Uoči isteka prvog dvomesečnog ugovora, Bregović je prvi put prešao na solo gitaru. Kao basista angažovan je Zoran Redžić koji je u to vreme svirao u sastavu Čičci. Zoran je doveo i kolegu iz grupe, bubnjara Milića Vukašinovića. Kodeksi su do tog trenutka svirali u dva kluba, držali se komercijalnog repertoara i stekli redovnu publiku. Milić Vukašinović je u grupu doneo uticaj grupa Led zepelin i Blek sabat, pa su dve sedmice po njegovom dolasku dobili otkaz na svim mestima na kojima su svirali. Posle otkaza u Napulju su jedva preživljavali, a Bebek se nakon svađe s ostatkom grupe vratio u Sarajevo. Ostala trojica su nastavila nastupati pod imenom Mića, Goran i Zoran. Krajem godine po njih su u Italiju došli Goranova majka i Zoranov brat Fadil i vratili ih kući. Bregović se upisao na Filozofski fakultet, a u jesen 1971. godine gitarista Ismet Arnautalić ga je pozvao da formiraju grupu Jutro u kojoj su se našli i Zoran Redžić, bubnjar Gordan Matrak i pevač Zlatko Hodnik. U Jutru se Bregović prvi put ogledao kao kompozitor. Iako godinu dana nije razgovarao s Bebekom, ipak ga je pozvao kada su početkom 1972. godine dobili termine u studiju. Snimili su „Patim, evo deset dana“ koja se pojavila na B-strani singla grupe Jutro, dok je A-stranu zauzela pesma „Ostajem tebi“. Pesmu „Patim evo deset dana“ Bregović je kasnije uvrstio na debi album Bijelog dugmeta. Odmah po snimanju singla, Bebek je otišao na odsluženje vojnog roka, ali su ostali čekali njegov povratak. Tokom Bebekovog boravka na odsustvu snimili su još četiri pesme: „Kad bi` bio bijelo dugme“, „U subotu mala“, „Na vrh brda vrba mrda“ i „Hop-cup“ od kojih su se prve dve, početkom 1973. godine pojavile na singlu u izdanju Radio Kruševca. Nezadovoljan pravcem kojim se Jutro kretalo, Ismet Arnautalić ih je napustio krajem 1972. godine i sa sobom odneo pravo na ime grupe. Oko tog autorstva su se natezali tokom 1973. godine, a tada su grupi pristupili bubnjar Goran „Ipe“ Ivandić, koji je pre toga svirao u sastavu Rok i klavijaturista Vlado Pravdić, koji je stigao iz Indeksa. Sredinom godine, posle svađe, Jutro je napustio Zoran Redžić, a njega je zamenio Jadranko Stanković. Budući da je u Ljubljani već delovao sastav pod imenom Jutro, a publika ih je znala po pesmi „Kad bi` bio bijelo dugme“, grupa je 1. januara 1974. godine službeno nazvana Bijelo dugme. U to vreme su u studiju sarađivali sa Batom Kostićem, gitaristom YU grupe. Bregović je kasnije isticao kako je ta saradnja puno uticala na njegovu dalju muzičku orijentaciju, posebno kada je upotreba folka bila u pitanju.[1] 1974—1977 Uredi Novi snimci „Top“ i „Ove ću noći naći bluz“ ponudili su tek osnovanoj sarajevskoj izdavačkoj kući Diskoton. Tadašnji muzički urednik Diskotona Slobodan Vujović ih je odbio uz objašnjenje da su pretrpani i da će morati čekati bar pola godine do objavljivanja singla. Nestrpljivi, članovi Bijelog dugmeta su istog dana potpisali petogodišnji ugovor sa Jugotonom. Kada su shvatili da basista Jadranko Stanković ne odgovara, otpustili su ga i marta 1974. godine pozvali nazad Zorana Redžića. Sledeći singl s pesmama „Glavni junak jedne knjige“ i „Bila mama Kukunka, bio tata Taranta“ gotovo istovremeno su te 1974. godine objavili Jugoton i Diskoton, jer je Bregović, suprotno uobičajenim pravilima poslovanja, potpisao i sa Diskotonom ugovor za singl. Prvi veći nastup imali su na festivalu „BOOM“ u Ljubljani 10. maja 1974. godine kada su predstavljeni kao nove nade. Tog leta su svirali u hotelu „Kroacija“ u Cavtatu i pripremili materijal za prvi album. Treći singl, sa pesmama „Da sam pekar“ i „Selma“, objavili su 30. avgusta 1974. godine; on je predstavljao prelomni trenutak njihove karijere. Obe ih pesme izbacuju u prvi plan i predstavljaju istinski početak onog što će kasnije postati „dugm(et)omanija“. Tokom septembra sviraju kao predgrupa Jugoslovenskoj pop selekciji Tihomira Asanovića, a sledećeg meseca ljubljanskom studiju „Akademik“ za dvadesetak dana snimaju debi album „Kad bi` bio bijelo dugme“ koji je objavljen već krajem novembra. Pre toga, 9. novembra učestvuju na Skopskom festivalu, gde izvode pesmu Grigora Koprova. U želji da se uoči ploče što više pojavljuju u medijima, pretrpeli su „najveću bruku u karijeri“, kako je kasnije objašnjavao Bregović.[1] Bebek je nevešto pevao na makedonskom, a sindikalni festival nikako nije bio okruženje za njih. Sledeće večeri nastupili su u beogradskom Domu sindikata na rođendanskoj proslavi tada legendarne emisije Radio Beograda „Veče uz radio“, gde su uz Pop mašinu, Smak i Crne bisere, brzo osvojili publiku. Zagrebački menadžer Vladimir Mihaljek im je organizovao nastup u Sarajevu na oproštajnom koncertu Korni grupe 16. novembra 1974.[1] Debitantski album od samog je početka imao odličnu prodaju. Bio je zapakovan u provokativan omot Dragana S. Stefanovića koji će i ubuduće dizajnirati omote njihovih ploča. Album je doneo seriju pesama koje je zagrebački novinar Dražen Vrdoljak nazvao „pastirski rok“.[1] U pesmi „Ne spavaj mala moja muzika dok svira“ je početak priča o Bregovićevoj sklonosti plagijatima, jer je u njoj primetan uticaj pesme Čaka Berija „Rock n roll music“. Mihaljek je krajem februara 1975. godine organizovao Kongres rok majstora na kome su predstavljena četvorica najboljih domaćih gitarista. Budući da je iza svega stajao Jugoton i Mihaljekova želja da progura Bijelo dugme, cela akcija je bila tome podređena. Nezvanično, na takmičenju je pobedio Radomir Mihajlović Točak, ali kako on nije bio Jugotonov izvođač, nije uvršćen u četvorku najboljih. Tu su se našli Vedran Božić iz sastava Tajm, Josip Boček (eks Korni grupa), Bata Kostić i Goran Bregović. Svako od njih je snimio jednu stranu na duplom albumu „Kongres rok majstora“ (Jugoton 1975). Bregović se opredelio da radi sa svojom grupom, a pratio ga je i Zagrebački gudački kvartet. Tu su se našle pesme „Ima neka tajna veza“ (na tekst Duška Trifunovića), „I kad prođe sve, pjevaću i tad“, „Znam za jedno tiho mjesto“ i instrumental „Minijatura za moju majku“. Četvorka je krenula i na turneju, a pratili su ih članovi JU grupe, bez gitariste Dragog Jelića koji je tada bio u JNA. U to vreme Dugme je objavilo singl sa pesmom „Da mi je znati koji joj je vrag“, a zatim su krenuli na iscrpljujući jugoslovensku turneju. Već u proleće 1975. godine važili su za najpopularniji jugoslovenski sastav.[1] Uoči snimanja druge ploče povukli su se u selo Borike u Podrinju i počeli pripremati ploču koja je morala potvrditi kako početni uspeh nije bio slučajan. Album „Šta bi dao da si na mom mjestu“ sniman je tokom novembra 1975. godine u londonskom Er Rikording Studiju sa engleskim producentom Nilom Harisonom. Bas gitaru je svirao Željko Bebek pošto je Zoran Redžić uoči snimanja teško povredio prst leve ruke. Tekst za naslovnu pesmu napisao je Duško Trifunović, a autor ostalog materijala bio je Bregović. Veliki je hit bila pesma „Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac“, a sjajno su prošle i „Došao sam da ti kažem da odlazim“, „Ne gledaj me tako i ne ljubi me više“, te naslovna pesma. Ploča izrazito raskošnog pakovanja prodala se u tiražu većem od 200.000 primeraka, pa su u Jugotonu izmislili naziv „dijamantska ploča“ (pošto se, do tog trenutka, nijedan album nije prodao u tolikom tiražu). Odmah po objavljivanju ploče, Bijelo dugme je otišlo na turneju po Kosovu i Makedoniji. Umesto Zorana Redžića, bas je svirao Mustafa Kurtalić. Najavljen je bio veliki koncert za Novu godinu u beogradskoj Hali sportova uz Pop mašinu, Buldožer i Kod. Iako se intenzivno reklamirao, koncert je bez objašnjenja otkazan. Grupa je bila pozvana da za Novu godinu svira predsedniku Titu u Hrvatskom narodnom kazalištu. Dežurni iz protokola prekinuli su njihov nastup posle nekoliko minuta jer su se preplašili glasne muzike.[1] Budući da je Zoran Redžić otišao u JNA, u grupu je stigao Ljubiša Racić, gitarista i vođa grupe Formula 4. Racić je dobio ulogu privremenog basiste, a prvi zadatak mu je bila jugoslovenska turneja. U Sarajevu ih je gledalo 15.000 ljudi, a u Beogradu su tri puta prodali dvoranu Pionir što pre njih nikom nije pošlo za rukom.[1] Dugme(to)manija je uzela pun zamah, a po novinama su se rasplamsale polemike. Marta 1976. godine PGP RTB objavljuje retrospektivni album Gorana Bregovića na kom su se našli prvi snimci grupe Jutro, ali i pesme koje je uradio za Zdenku Kovačiček, Biseru Veletanlić i Jadranku Stojaković. Početkom aprila 1976. godine članovi grupe su se spremali da sviraju jugoslovenskim iseljenicima u SAD. Međutim, posumnjali su da je u tu organizaciju umešana i hrvatska emigracija pa su odustali od koncerata, ali su ipak otišli u Ameriku. Tamo su snimili Ivandićev singl s pesmama „Džambo“ i „Vatra“ i Bebekov s pesmama „Milovan“ i „Goodbye, America“. U junu članovi grupe odlaze na radnu akciju Kozara 76 što je bio vešt Bregovićev odgovor na sve kritike o prozapadnoj orijentaciji. Bregović, Bebek i Racić su se sa radne akcije vratili odlikovani udarničkim značkama. Početkom jeseni u JNA su otišli Ipe Ivandić i Vlado Pravdić, a na njihova mesta su regrutovani Milić Vukašinović iz Indeksa, dok je prelazak Laze Ristovskog iz grupe Smak odjeknuo kao fudbalski transfer. Treći su album opet pripremali u Borikama. Ploča se trebala zvati „Sve se dijeli na dvoje, na tvoje i moje“ po pesmi Duška Trifunovića koju je svojevremeno izvodila Jadranka Stojaković. Bregović nije stigao napraviti muziku, pa je smislio naslov „Hoću bar jednom da budem blesav“. To nije odgovaralo Jugotonu pa je nađena kompromisna varijanta „Eto baš hoću“. Album je opet sniman u Londonu, producent je opet bio Nil Harison, a bas gitaru još je jednom svirao Bebek. Album je objavljen 20. decembra 1976. godine. Na ploči se našla ambiciozna (pretenciozna) balada „Sanjao sam noćas da te nemam“, kao i „Loše vino“ iz repertoara Zdravka Čolića (za koju je svojevremeno muziku napisao Bregović, a tekst Arsen Dedić), jednostavna „Ništa mudro“ koja je mnoge podsetila na „It`s Only Rock `N Roll“ Rolingstonsa, te folklorom inspirisane „Slatko li je ljubit tajno“ i „Dede, bona, sjeti se, de, tako ti svega“. U međuvremenu je Ljubiši Raciću dozlogrdilo da svira velike koncerte za mali honorar, pa je tražio povišicu - a dobio otkaz. Zamenio ga je Sanin Karić (eks Teška industrija). U aprilu 1977. njih trojica odlaze na turneju po Poljskoj gde održavaju devet koncerata. Najavljivani kao „Vodeća jugoslovenska grupa mladog pokolenja“ izazvali su oduševljenje publike nenaviknute na glamurozni rok. Po povratku, grupi su se priključili Zoran Redžić, koji je odslužio vojsku i Ipe Ivandić, koji je proglašen privremeno nesposobnim za služenje vojske. Jugoslovenska turneja nije tekla glatko. Koncerte su pratili mnogi tehnički problemi, odziv publike bio je manji, a svađe unutar benda žestoke. Nakon prekida turneje po jadranskoj obali izgledalo je kako su pred raspadom. Otkazani su koncerti u Zagrebu i Ljubljani na kojima su trebali snimati živi album. Kritike koncerata su bile suzdržane i grupi je prvi put posle četiri godine krenulo slabije. Po ideji novinara Petra Popovića odlučeno je da 28. avgusta 1977. godine, kao oproštaj pred Bregovićev odlazak u JNA, održe besplatan koncert kod beogradske Hajdučke česme. Poseta je nadmašila sve planove organizatora. Procene su se kretale od 70.000 do 100.000, no to je u svakom slučaju bio najveći skup poklonika u dotadašnjoj istoriji domaće rok muzike. Posle predgrupa Zdravo, Tako i Leb i sol, na pozornicu je izašlo Bijelo dugme, odsviralo uspešan koncert i izašlo iz krize. Deo te atmosfere zabeležen je u filmu Nije nego reditelja Miće Miloševića. Kasnije se pokazalo da snimak nastupa tehnički nije dobar, pa su 25. oktobra iste godine u sali „Đuro Đaković“ u Sarajevu odradili još jedan nastup. Ti su snimci uvršteni na album „Koncert kod Hajdučke česme“. Naslov je delimično opravdan jer su za ploču koristili reakciju publike kod Hajdučke česme. Po završetku miksovanja koncertne ploče, Bregović je otišao u vojsku u Niš. Bila je to pauza za grupu ali ne i za njene članove. Željko Bebek je objavio solo album „Skoro da smo isti“ i naišao na loše kritike i slab prijem publike. Laza i Ipe su snimili u Londonu album „Stižemo“ koji se pojavio 10. septembra 1978. godine. Poneseni svojim radom, uz dosta teških reči po štampi, oprostili su se od Bijelog dugmeta. Upravo zbog toga Dugme nije sviralo na rok večeri tradicionalnog susreta jugoslovenskog stvaralaštva mladih „Mladost Sutjeske“ 11. juna iste godine. Uz obrazloženje da Bregovića nisu pustile vojne vlasti, na Tjentištu su se kao posmatrači pojavili samo Bebek i Redžić. Zato je Bregović stigao u Sarajevo nekoliko dana kasnije, da na Devetom kongresu Saveza socijalističke omladine Bosne i Hercegovine primi plaketu u ime grupe. Uoči objavljivanja albuma „Stižemo“ uhapšen je Ipe Ivandić zbog posedovanja 3 kg hašiša. Zbog specifičnog psihičkog stanja, Ivandić je na izdržavanje kazne otišao tek početkom 1981. godine. 1978—1983 Uredi Bijelo dugme se okupilo u jesen 1978. godine sa novim bubnjarom Điđijem Jankelićem i povratnikom Vladom Pravdićem. Okuplja se u Niškoj Banji, gde započinje pripreme za novu ploču. U Studio V Radio Beograda ušli su početkom januara sledeće godine. Objavljivanje albuma „Bitanga i princeza“ pratio je niz cenzorskih intervencija Jugotona. Omot Dragana S. Stefanovića na kojem ženska noga udara muško međunožje ocenjen je vulgarnim i odbijen. Iz pesme „Ala je glupo zaboravit` njen broj“ izbačena je psovka „Koji mi je moj“, dok je iz balade „Sve će to, mila moja, prekriti ružmarin, snjegovi i šaš“, stih „a Hrist je bio kopile i jad“ promenjen je u „A on je bio kopile i jad“. Aranžman za „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ napisao je Ranko Rihtman, a za „Kad zaboraviš juli“ Vojkan Borisavljević. Na ploči se se pored pored navedenih našle i pesme „Na zadnjem sjedištu moga auta“, „Bitanga i princeza“, i emotivne balade „Kad zaboraviš juli“ i „Ipak poželim neko pismo“ u kojima su ih pratili simfonijski orkestar i hor. Produkciju je opet radio Nil Harison. Unakažena bezličnim omotom Jugotonovog dizajnera Ivana Ivezića, ploča se pojavila sredinom marta 1979. godine i doživela jednoglasne ovacije publike i kritike. Ploča je tiražno oborila prethodne rekorde, a kritičari lista „Zdravo“ proglasili su je pločom godine. „Bitanga i princeza“ je bila uvod u spektakularnu turneju sa simfonijskim orkestrom i horom. U Beogradu su pet puta rasprodali halu Pionir, a sav prihod su uplatili postradalima od zemljotresa u Crnoj Gori. Na velikim koncertima ih je pratio hor „Branko Krsmanović“ i simfonijski orkestar. Na stadionu JNA 22. septembra organizovali su koncert pod nazivom Rok spektakl ’79. Uz brojne predgrupe: Opus, Suncokret, Siluete, Parni valjak, Generacija 5, Kako (kasnije Piloti), Prljavo kazalište, JU grupu, Revolver, Metak, Bumerang, okupili su oko 70.000 posetilaca. U to vreme Bregović je prvi put radio muziku za film i to za Lične stvari Aleksandra Mandića. Pesme „Pristao sam biću sve što hoće“ (na tekst Duška Trifunovića) i „Šta je, tu je“ objavljene su i na singlu. Tokom 1980. godine novi val je uzdrmao jugoslovensku rok scenu. Bregovićev odgovor na novi val je bila ploča „Doživjeti stotu“. U pesmama „Ha ha ha“ i „Tramvaj kreće“ Bregović prvi put postaje politički angažovan i do neprepoznatljivosti menja aranžmane starih pesmama i nastoji da zvuče modernije. Bebek je obrijao svoje čuvene brkove, a čitav bend je skratio kosu na „propisanu“ pank dužinu. Turneja započinje u Sarajevu, a završava u zagrebačkom klubu Kulušić gde snimaju drugi koncertni album. LP je pod nazivom „5. april ’81“ štampan u ograničenom tiražu od 20.000 primeraka. Sem starih pesama, tu se našla obrada hita Indeksa „Sve ove godine“. U Beogradu su te godine svirali u više navrata. Pored dva promotivna koncerta u Pioniru, početkom septembra su se pojavili na rok festivalu na Hipodromu (na kojoj im je predgrupa bila tada slabo poznata engleska grupa Ajron mejden)[2], a odsvirali su tri nastupa uoči i posle Nove godine u hali Pinki. Početkom 1982. godine svirali su u Austriji, u Insbruku u okviru manifestacije na kojoj je budući domaćin zimskih olimpijskih igara bio u poseti bivšem. Na povratku su im na carini zaplenili opremu i odrezali prilično visoku kaznu. Da bi se finansijski potkrpili, tokom jula i avgusta 1982. godine održali su turneju po Bugarskoj na kojoj su odsvirali četrdeset jedan koncert. Procenjuje se da ih je tokom tih mesec i po dana videlo preko 120.000 ljudi. Budući da je Điđi Jankelić aprila meseca otišao u JNA, na turneji je za bubnjevima sedeo Garabet Tavitjan, bivši član grupe Leb i sol. Po izlasku iz zatvora, grupi se krajem 1982. godine pridružio Ipe Ivandić. Početkom 1983. godine Bregović je uz Dugme i pesnika Duška Trifunovića snimio ploču za decu „A milicija trenira strogoću“. Prvobitno je bilo zamišljeno da na njoj peva Seid Memić Vajta, ali kako je on bio zauzet, tu ulogu je obavio dečak Ratimir Boršić Rača. U februaru 1983. godine grupa je objavila album „Uspavanka za Radmilu M.“ kojim je Bregović planirao oproštaj od publike i da posle turneje rasformira grupu. Kao gost, na snimanju je učestvovao Vlatko Stefanovski. Politički angažman nije izostao ni na ovoj ploči. Opšta situacija na Kosovu je bila loša, a Dugme je snimilo „Kosovsku“, pesmu koju Bebek pevao na albanskom. „Uspavanka za Radmilu M.“ uključuje nekoliko klasičnih Bregovićevih poskočica, te seriju predivnih balada - „Ako možeš zaboravi“, „Ne plači“, „U vrijeme otkazanih letova“ i izvrstan instrumental u naslovnoj pesmi. Planirano je bilo da koncert na Beogradskom sajmu 24. aprila bude poslednji, ali je odziv publike ubedio Bregovića da odustane od prekida rada. Bebek je međutim, snimio drugi solo album „Mene tjera neki vrag“ i definitivno napustio grupu 23. aprila 1984. 1984—1989 Uredi Novi pevač postao je mladi Sarajlija Mladen Vojičić Tifa. Bregović je upražnjeno mesto ponudio i Alenu Islamoviću, ali je on, strahujući da bi se Bebek ipak mogao vratiti u Bijelo dugme, ostao sa Divljim jagodama. Dugme je s Tifom provelo leto u Rovinju gde su uvežbavali novi materijal, a album se pojavio u decembru 1984. godine. Bregović je u to vreme sa Zdravkom Čolićem osnovao izdavačku kuću Kamarad, a za distributera nove ploče angažovan je Diskoton. Album je jednostavno nazvan „Bijelo dugme“, a na omotu je objavljena reprodukcija Kosovke devojke Uroša Predića. Ploča opet predstavlja folku sklonog Bregovića, a gosti su Orkestar narodnih instrumenata RTV Skoplje, Ladarice, ali i Bora Đorđević koji s Bregovićem i Tifom peva u „Pediculis Pubis“ i koautor je teksta. Laza Ristovski je ponovo postao punopravni član grupe. Bregović je na album uvrstio i obradu himne Hej, Sloveni. Preradio je i svoju staru pesmu „Šta ću, nano, dragi mi je ljut“ koju je svojevremeno snimila Bisera Veletanlić uz pratnju JU grupe. Uz novi tekst i aranžman pesma je, pod nazivom „Lipe cvatu“, postala najveći hit s nove ploče. Odličan prijem kod publike imale su i „Padaju zvijezde“ (koja podseća na pesmu „Jump“ grupe Van Hejlen), „Lažeš“, „Da te bogdo ne volim“ i „Jer kad ostariš“. Publika tokom turneje slabo prihvata novog pevača, a zbog problema sa alkoholizmom i drogama i svađe sa Bregovićem, Tifa napušta Dugme. Poslednji nastup sa grupom je imao 2. avgusta na koncertu u Moskvi kada su Bijelo dugme i Bajaga i instruktori predstavljali Jugoslaviju na Svetskom festivalu omladine i studenata. Tifa je otišao na dosluženje vojnog roka, a kasnije je uhapšen zbog posedovanja droge. Novi pevač je postao Alen Islamović koji je u međuvremenu napustio Divlje jagode, razočaran njihovim neuspesima u Engleskoj. Nova ploča trebala je biti najprovokativnija u diskografiji grupe, ali ne samo zbog naslova „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“. U intervjuu Petru Popoviću 1994. godine Bregović govori o tome kako je zamislio ovu ploču. Wikiquote „Cijela ploča „Pljuni i zapjevaj, Jugoslavijo“ imala je taj neki mali koncept koji je trebalo da bude zaokružen, međutim, nije se mogao ostvariti. Bilo je zamišljeno da se pojave svi državni neprijatelji na jednom mjestu. Pisao sam „Ružica si bila“ za Vicu Vukova, mislio sam da stavim na omot Miću Popovića, htio sam da pjeva Tempo. Ali, čim smo krenuli u kontakt sa Vicom Vukovom, Udba je odmah počela da prati menadžera Raku; nakon sastanka sa Vicom u Zagrebu njega su uhapsili na aerodromu u Sarajevu. Ja sam išao na sastanak sa Mićom Popovićem, a onda me molio direktor Diskotona, pošto je on znao da me prate, da se ne upuštam u to. Niko nije htio da štampa ploču na kojoj pjeva Vice Vukov, a na omotu ima Miću Popovića.“ (―) [3] Na omotu se konačno našla kineska propagandna slika koja prikazuje moderni revolucionarni ples. Uvodna pesma na ploči je snimana sa partizanom i narodnim herojem Svetozarom Vukmanovićem Tempom u pratnji Gorana Bregovića i štićenika doma za napuštenu decu Ljubica Ivezić iz Sarajeva, koji peva staru revolucionarnu temu „Padaj silo i nepravdo“. Osim politički obojenih, tu se našao i instant hit „Hajdemo u planine“ i „ A i ti me iznevjeri“ kao i balade „Noćas je k’o lubenica pun mjesec iznad Bosne“, „Te noći kad umrem, kad odem, kad me ne bude“, „Ružica si bila, sada više nisi“. Iako su ove pesme postigle veliki uspeh kod široke publike, stariji obožavaoci Bijelog dugmeta nisu bili zadovoljni glasovnim mogućnostima Alena Islamovića, te su tražili povratak Željka Bebeka. Dvostruki živi album „Mramor, kamen i željezo“, snimljen na turneji, pojavio se krajem 1987. godine. Naslovna pesma obrada je starog hita zagrebačke grupe Roboti, a na ploči se našlo šesnaest pesama koje daju uvid u biografiju grupe: od prvih singlova do poslednjeg studijskog albuma. Posle turneje grupu je tiho napustio Vlado Pravdić i posvetio se poslu s računarima. Krajem 1988. godine izašao je album „Ćiribiribela“ s „Đurđevdanom“ kao mega-hitom. Iskoristivši stih Đorđa Balaševića A ja nisam s onom koju volim i staru romsku temu, Bregović je uz pratnju orkestra Feata Sejdića, napravio pesmu koja će postati najveći hit Bijelog dugmeta. Na snimanju ploče, kao gosti su se pojavili Hor srpske pravoslavne crkve, Prvo beogradsko pevačko društvo, klapa Trogir, bubnjar Vlada Golubović (iz Bajage i instruktora) i basista Nenad Stefanović Japanac. Političke teme su bile pristune i na ovom albumu u vidu spajanja himne Lijepa naša i pesme Tamo daleko. Publika u Hrvatskoj i Srbiji loše je primila ovaj miks i žestoko zviždala tokom njegovog izvođenja na koncertima. Ostatak albuma čine pesme „Nakon svih ovih godina“, „Evo zakleću se“, „Napile se ulice“, „Ako ima Boga“, „Šta ima novo“. Početkom 1988. godine Bijelo dugme polazi na dvomesečnu turneju, ali posle koncerta u Derventi, Alen Islamović mučen bolovima u bubrezima napušta grupu i odlazi kući u Bihać. Turneja se naglo prekida, otkazuju se koncerti u Kini i Sovjetskom Savezu, a Bregović odlazi u Pariz. Niko tada nije pomislio da će do sledećeg koncerta najpopularnije grupe bivše Jugoslavije proći čak šesnaest godina. Pravi razlozi za raspad grupe nisu nikada otkriveni, ali većina ljudi misli da je raspad SFRJ izazvao raspad grupe, jer je grupa često smatrana za simbol jedinstva naroda Jugoslavije. Posle Dugmeta Uredi Po napuštanju grupe, Alen Islamović je objavio solo album „Haj, nek se čuje, haj nek se zna“. U proleće 1990. godine izlazi kompilacija balada „Nakon svih ovih godina“ nastalih u periodu od 1983. do 1988. godine. Željko Bebek se po izbijanju rata preselio u Zagreb i nastavio karijeru, Zoran Redžić je otišao u Finsku, a Mladen Vojičić Tifa je tek 1995. napustio Sarajevo i otišao u Nemačku. Ipe Ivandić se po izbijanju rata preselio u Beograd gde je tragično nastradao 13. januara 1994. godine. Bregović je nastavio uspešnu karijeru kompozitora filmske muzike koju je započeo radovima na filmovima Kuduz i Dom za vešanje. Tokom devedesetih postaje jedan od najpoznatijih evropskih etno kompozitora, potpisuje ugovor s velikom izdavačkom kućom Univerzal, te sa svojim Orkestrom za svadbe i sahrane nastupa u elitnim koncertnim dvoranama. U bazilici Sen Deni, na festivalu nazvanom Od Baha do Bregovića, premijerno izvodi svoj oratorijum Moje je srce postalo tolerantno. Bregović je odbijao ideju o ponovnom okupljanju Bijelog dugmeta. U mnogim intervjuima izričito je odbijao svaku mogućnost da ikad više izađe na pozornicu kao rok gitarista. Dolazak novog milenijuma i gotovo svetski uspeh samo ga je učvrstio u takvom stavu. Ipak, pod sponzorstvom moćne Koka-Kole Bregović je ponovo okupio grupu koja tokom juna 2005. održala spektakularne oproštajne koncerte u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. tags: DZUBOKS DZU BOKS časopis ex yu rock Goran Bregović rok muzika jugoslovenski bendovi d. štrbac

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bernar Dorival, rođen 14. septembra 1914. u Parizu i preminuo 11. decembra 2003. u Tiaisu, bio je francuski istoričar umetnosti i kritičar. Biografija Imenovan za pomoćnika kustosa Nacionalnog muzeja moderne umetnosti 1941. godine, daće veliki doprinos zajedno sa Žanom Kasuom u obogaćivanju kolekcija savremenog slikarstva. Tu je organizovao mnoge retrospektivne izložbe slikara 20. veka. Istovremeno je predavao na Ecole du Louvre od 1941. do 1965. godine, gde je sukcesivno zauzimao katedre istorije modernog francuskog slikarstva i istorije starog francuskog slikarstva. Iako je još uvek bio kustos u Muzeju moderne umetnosti, bio je odgovoran za organizovanje Musee National des Granges de Port-Roial. Bernard Dorival je napisao raisonne kataloga Filipa de Šampenja 1976. detinjstvo Bernard Dorival je rođen u okruženju kolekcionara i umetnika. Porodica njegove majke, Suzanne Beurdelei (1889-1943), postala je prosperitetna oko 1830. [ref. željeni]1: poreklom iz Burgundije, njegov pradeda, Žan Berdeli (1772-1853), koji je služio u ruskoj kampanji kao intendant, bio je skroman tapetar i trgovac nameštajem u ulici Saint-Honore kada je, zahvaljujući zaveštanje koju je njegovoj deci dao Englez, mogao je da kupi Hanoverski paviljon. Tamo je 1840. godine njegov sin Louis-Auguste-Alfred Beurdelei (1808-1883) bio „trgovac kuriozitetima”. Postao je značajan trgovac umetninama, što pokazuje devet rasprodaja koje je organizovao, u Parizu ili Londonu, između 1846. i 1868. U isto vreme, bio je istaknuti stolar, koji je dobio zlatnu medalju na Univerzalnoj izložbi 1867. ref. željeno]2 [nedovoljan izvor]. Nakon njegove smrti, njegove kolekcije umetničkih dela su raspršene u četiri prodaje. Njegov sin, Alfred Beurdelei (1847-1919), bio je poznati proizvođač bronze i stolarije3 [nedovoljan izvor], čijim radovima su se divili na Univerzalnim izložbama u Amsterdamu (1878) i Parizu (1889). Takođe je strastveni kolekcionar slika i crteža, posebno specijalizovan za „male majstore“ 19. veka. Kada mu je žena umrla 1895. godine, zatvorio je svoju fabriku, prodavši modele i odloživši oko 11.000 crteža i umetničkih dela. Ponovo se oženio 1899. godine, rekonstituisao je ogromnu kolekciju slika, crteža i grafika, koje su raspršene nakon njegove smrti tokom devetnaest rasprodaja između 1920. i 1922. godine. Sin rođen iz drugog braka, Marsel (1899-1978), advokat u Savetu države i na Kasacionom sudu, otkupio manji deo očeve zbirke i odlučio da je dopuni [ref. željeni]. Pod uticajem svog nećaka Bernarda, otvorio ga je modernosti, posebno apstraktima [ref. željeni]. Kao i Beurdeleis, Dorivali su pariska porodica već nekoliko generacija [ref. željeno], ali je finansijski skromnije [ref. željeni]. Jedan od Bernardovih ujaka, Geo Dorival, bio je poznati dizajner plakata6[nedovoljan izvor], koji će kroz brak postati direktor L`Art et la Mode (vidi nacionalni arhiv F/7/15299). Njegov otac, Andre (1886-1956), osvojio je prvu nagradu za klavir na Konzervatoriju u Parizu7. Mora da stavi tačku na karijeru soliste kada se oženi. U stvari, Bernard ga je poznavao tek 1919. godine, na kraju rata kada je bio mobilisan, ranjen, pa dugo lečen. Otac Bernarda Dorivala ostaje u muzičkom svetu, jer se brine o turnejama prvih nagrada Pariskog konzervatorijuma u ​​inostranstvu. Andre Dorival je voleo francusku i germansku muziku. Bio je prijatelj Andrea Messagera i Maurice Ravela [ref. željeni]. Bernard Dorival je nasledio muzičke ukuse svog oca, sa izuzetkom Vagnera. Ali je takođe cenio Ofenbaha i kompozitore 20. veka. Svoju ljubav prema planinama Bernard takođe duguje svom ocu. Andre Dorival je prvi put boravio u Saint-Gervais-les-Bains 1904. Kasnije je postao predsednik sekcije Paris-Chamonik Club Alpin Francais [ref. željeni]8 i svake godine do 1955. godine, godinu dana pre svoje smrti, čim je stigao u Sen Žerve tokom praznika, popeo se na Mon Blan i pregledao razna skloništa kojima je upravljao Klub Alpine[ref. željeni]. Sestra Bernarda Dorivala, Janine (1920-2010), bila je kuma jednog od ovih skloništa. Studije Bernard prati svoje školovanje u Licee Carnot [ref. željeni]. Naučni predmeti ga umereno interesuju. S druge strane, on je strastven za francusku književnost i istoriju. Njegovi ukusi ga posebno vode u francuski sedamnaesti vek, posebno u okruženje Port-Rojala. U opštoj konkurenciji dobio je prvi pristup francuskom 1930. i prvu cenu istorije 1931. Od tada je trasiran put. Student hipokhagnea i khagnea u Licee Condorcet-u, primljen je u Ecole Normale Superieure u Rue d`Ulm 1934. Blisko prijateljstvo vezuje ga za Žana Buskea [ref. željeni [Koji?], nekoliko godina stariji od njega, koji ga je upoznao sa studentom na Sorboni, budućim istoričarem Vandala, Kristijanom Kurtoa, koji je trebao postati jedan od njegovih najboljih prijatelja. Nekoliko njegovih drugova iz razreda ostaće doživotni bliski prijatelji [ref. željeno]: Fransoa Šamu, Pol-Mari Duval, Žak Voazin. Njegov poziv za istoriju umetnosti afirmiše se u ovom trenutku [ref. željeno]: čitao je dela Emila Malea, pratio kurseve Anrija Fosilona i Pjera Lavedana, upoznao Luja Odekera, sa kojim je uvek ostao blizak. Kasnije će pratiti seminar Ignacea Meiersona, koji je mnogo računao u svom razmišljanju. Godine 1935-1936. napisao je diplomu visokih studija o slikanim predstavama Svetog Jeronima i ovom prilikom sakupio fotografsku dokumentaciju izuzetne širine [ref. željeni]. Godine 1937. dobio je pismeni sertifikat9 i postavljen za učitelja prvog razreda u Licee de Laon, gradu čija ga je katedrala fascinirala [ref. željeni]. Međutim, on održava veze sa Ecole Normale Superieure, preko društvenih timova Roberta Garrica [ref. željeni]. Zahvaljujući Društvenim timovima upoznao je studente mlađe od njega, poput Filipa Reberola, budućeg francuskog ambasadora, Pjera Golijeta, budućeg oratorijuma i profesora na Univerzitetu u Nijmegenu, Žila Šaina, borca otpora koji je poginuo 1944, ili Morisa Besea , koje je pomogao da se dovedu u Narodni muzej moderne umetnosti početkom 1960-ih [ref. željeni]. Zahvaljujući i Timovima, njegovo katoličanstvo, obeleženo jansenizmom, odbacivanjem svetovnih vrednosti i izvesnim galikanizmom, dobija dimenziju otvorenosti prema društvu, a kasnije i prema Trećem svetu [ref. željeni]. Njegovi kontakti sa dominikanskim ocem Boaseloom, koji vodi novine Sept, i sa Fransoa Moriakom, čijem se radu divi i koga redovno konsultuje, takođe pomažu u ovom razvoju [ref. željeni]. Ako delimično ceni pontifikat Pija KSI, on donosi strogu presudu o Piju KSII [ref. željeni]. Kasnije je u skladu sa velikim vetrom koji Jovan KSKSIII i Drugi Vatikanski sabor duvaju na Crkvu za koju smatra da je previše usredsređena na sebe i nedovoljno zabrinuta za siromašne [ref. željeni]. Međutim, Bernard Dorival nikada neće biti levičarski katolik. Ono što ga mobiliše jeste prenošenje vere: on obučava nekoliko katihumena koji će održavati odnose sa njim obeležene naklonošću i poštovanjem [ref. željeni]. U osnovi, on ne veruje diskursu o socijalnoj pravdi, što za njega prečesto vodi ka uspostavljanju totalitarizma. Posle rata, bio je blizak Narodnom republikanskom pokretu (MRP). Tada će biti verni glasač generala de Gola, u kome uočava želju za društvenom otvorenošću i čiju dekolonizatorsku akciju ceni, ali i osećaj veličine Francuske [ref. željeni]. 1969. godine, nakon neuspeha referenduma, postaće, kao i mnogi, de Golovo siroče. Ako toleriše Žorža Pompidua, možda zato što je arhikub, strogo sudi o Valeri Žiskaru d`Estenu, opisuje Fransoa Miterana kao „Fransoa III“, a Žak Širak mu se čini da je lišen ikakvog uverenja [ref. željeni]. Nacionalni muzej moderne umetnosti Nakon godine provedene u Licee de Laon (1938-1939), Bernard Dorival je postavljen za rezidenta fondacije Thiers10. U vreme objave rata, pošto je reformisana od 1934. godine, ne može se mobilisati. Na početku školske 1939. spremao se da se pridruži Licee du Val-Andre, aneksu Licee de Rennes [ref. željeni], kada je postavljen za rezidenta Casa Velaskez u Madridu (decembar 1939). Februara 1940. postao je profesor na Francuskom institutu i ​​na Barselonskoj gimnaziji11. Iskoristio je ovu godinu provedenu u Kataloniji da nauči kastiljanski (upotreba katalonskog je tada bila strogo potisnuta). Godine 1941. njegova karijera je doživela veliku preorijentaciju. Napustio je svet javnog obrazovanja radi muzeja. 1. januara 1941, zahvaljujući Louis Hautecœur-u, postavljen je za rukovodioca projekta u Nacionalnom muzeju moderne umetnosti (MNAM) [ref. poželeo], koji više nema kustosa pošto je Žana Kasua razrešio Viši u septembru 1940. U maju iste godine postao je pomoćnik kustosa istog muzeja. Njegov umetnički ukus za `degenerisanu umetnost` zaradio ga je da ga je Viši štampa nasilno prihvatila [ref. željeni]. Nacionalni muzej moderne umetnosti delimično je otvoren za javnost 6. avgusta 1942. u Palati u Tokiju12. Na Oslobođenju je bio pozvan da obavlja zvanične kulturne misije u Nemačkoj, Engleskoj, Austriji, Belgiji, Španiji, Holandiji, zatim je avgusta 1946. upućen u Unesko, u London, kao savetnik u sekciji za kulturu. [ref. željeni]. Ali je dao ostavku posle šest meseci i rpreuzeo je dužnost pomoćnika kustosa MNAM-a kod Žana Kasua, koji se vratio na svoju funkciju 1945. Nacionalni muzej moderne umetnosti je zvanično otvoren 9. juna 1947. u Palati u Tokiju. Dvojica muškaraca duboko poštuju jedno drugo, a generacijski jaz koji ih razdvaja omogućava im da se odlično dopunjuju i da definišu inteligentnu i otvorenu politiku obogaćivanja kolekcija. Za skoro dvadeset godina zajedničkog rada, do 1964. godine, trebalo je da, uprkos ograničenim budžetskim sredstvima, uglavnom zahvaljujući donacijama, donacijama i zaveštanjima umetnika i kolekcionara, konstituišu jedan od najznačajnijih muzeja savremene umetnosti u svetu. Godine 1967, Bernard Dorival je postao glavni kustos MNAM13. istoričar umetnosti Ulazak u svet muzeja ne odvaja Bernarda Dorivala od predavanja. Od oktobra 1941. bio je zamenski profesor na Ecole du Louvre [ref. željeni]. Zatim je bio na katedri za istoriju modernog francuskog slikarstva od 1942. do 1946. i od 1956. do 1965. godine, na katedri za istoriju starog francuskog slikarstva od 1946. do 1954. Njegovi učenici čuvaju veoma živa sećanja na njegove kurseve, i jasne, informisane i briljantne. [Lično tumačenje?]. Tu je obučavao kvalitetne mlade žene i mladiće, od kojih će mu neki pomagati u obavljanju dužnosti kustosa [ref. željeni], a koji će zauzvrat postati renomirani kustosi [ref. željeno]: na primer, Fransoaz Cachin, Francoise Debaisieuk, Jean-Luc Dufresne, Danielle Giraudi, Francois Gobin, Michel Hoog, Michel Laclotte, Bernard de Montgolfier, Madi Menier, Denis Milhau, Therese Pickuenard Daniel Regnier, Gernier. Svoje talente kao pedagog ispoljava i na brojnim konferencijama [Lično tumačenje?] koje održava u Francuskoj i u petnaestak evropskih zemalja, u Latinskoj Americi, Kanadi, Maroku, Indiji i Japanu, zemlji koja će biti njemu posebno drag [Lično tumačenje?][ref. željeni]. Upravo je na Ecole du Louvre na početku akademske 1942. godine upoznao osam godina mlađu studenticu, Klod de la Bros, koja će postati njegova supruga [ref. željeni]. Iz njihovog braka, proslavljenog u maju 1944, rođeno je četvoro dece: Žil (rođen 1945, penzionisani univerzitetski profesor), Ana (rođena 1946, psihoterapeut), Paskal (rođen 1949, penzionisani direktor kompanije) i Žerom (rođen 1950). , kompozitor i muzikolog). Zauzvrat, ovo četvoro dece će Bernardu i Klodu dati trinaest unučadi [ref. željeni]. Bernard Dorival je bio čovek evropske apstraktne umetnosti i pokreta koji su joj prethodili ili pratili, nabis, fovizam, kubizam, ekspresionizam, dadaizam, nadrealizam. Međutim, bio je dobro upoznat sa opštom istorijom francuskog slikarstva, kojoj je posvetio svoju prvu knjigu objavljenu 1942. godine, La Peinture francaise; 1953. i 1961. uredio je Slavne slikare u dva toma. Ali vrlo brzo je francusko i evropsko slikarstvo s kraja 19. i 20. veka uglavnom privuklo njegovu pažnju: između 1943. i 1946. godine objavio je tri toma Faze savremenog francuskog slikarstva; slediće druge važne knjige: La Belle Histoire de la Fee Electricite Raula Dufija, Pariz, 1953; Pet studija o Georges Rouaultu, Pariz, 1956; Slikari dvadesetog veka (tom 1 Nabis, fauves, kubizam; tom 2 Od kubizma do apstrakcije), Pariz, 1957; Pariska škola u Muzeju moderne umetnosti, Pariz, 1961; Savremeni slikari, 1964 (= 3. tom Poznatih slikara); Crtež u delu Antoana Pevsnera, Pariz, 1965; četvrti tom Istorije umetnosti Enciklopedije Plejade, Od realizma do naših dana, Pariz, 1969. Objavljuje i kataloge izložbi, kao i brojne članke i predgovore. Među umetnike 20. veka on je možda iznad svih stavio [Lično tumačenje?] Pjera Bonara, Žorža Braka, Pola Sezana (kome je posvetio knjigu 1948. Sezan), Pola Gogena (čiju je svesku o Tahitiju objavio 1954. ), Anri Matis i Ogist Roden. Kreativnost Pabla Pikasa ga je fascinirala, ali je verovatno više voleo svoje skulpture nego slikarstvo. Među ostalim slikarima, divio se Robertu i Sonji Delaunai (svakom od njih je posvetio studiju), Raoulu Dufiju (o kome je napisao monografiju), Kupki (za koga je smatrao da je pronalazač apstrakcije), Georgesu Rouaultu (o kome je objavio je nekoliko radova), Felik Vallotton (o kome je dao studiju), Paul Kron (o kome je takođe pisao14 [nedovoljan izvor]), Jackues Villon (koji je predsedavao nezaboravnom večerom o kojoj će biti reči kasnije [ref. željeno] ); među vajarima možemo navesti Konstantina Brankuzija (koji je svoju radionicu zaveštao MNAM), Antoana Pevsnera (o kome je objavio knjigu), Žermena Rišijea (čiji je sa drugima postigao povratak Hrista na krst u naosu). crkve Plato d`Assi); arhitekta Le Korbizje, čiji voleo je da posećuje kapelu Notre-Dame-du-Haut de Ronchamp [ref. željeni]. Bernard Dorival je doneo radove mnogih umetnika koje je cenio u MNAM [ref. želeo] i od njih je dobio nekoliko zaveštanja i donacija (dakle, radionica Brankuzi, Delauni, Dufi, Andre Dunoje de Segonzak, Vasilij Kandinski15, Zoltan Kemeni, Kupka, Antoan Pevsner, Rouault), Grk Alkis Pjerakos. Nekoliko njih je posvetio izložbi u MNAM-u i u raznim provincijskim gradovima: između ostalih, Bonard, Alekander Calder, Marc Chagall, Delaunai, Dada, Maurice Denis, Kees van Dongen, Dufi, Kemeni, Paul Klee, Amedee de la Patelijer, Le Korbizje, Alber Marke, Konstan Permeke, Pevsner, Ruo, Pol Sinjak, Pjer Sulaž, Eduar Vijar, Fovi. Među prijateljima slikara i vajara svoje generacije [ref. željeni], možemo navesti Žan-Mišela Atlana (kome je posvetio monografiju 1962. Atlan, esej o umetničkoj biografiji), Žana Bazaina (čijim se vitražima crkve Saint-Severin divio), Hansa Hartunga (koji je morao da organizovao svoju retrospektivu nakon ostavke Bernarda Dorivala sa dužnosti u MNAM-u), Ladislasa Kijna (kojeg je poznavao sa Plato d`Assi), Alfreda Manessera (čijoj duhovnosti je bio blizak), Žana Le Moala (čija retrospektivna izložba u Mecu 1963. imao je predgovor), Nicolas de Stael (od koga je kupio Composition en gris et vert 1950. za MNAM), Eduard Pignon, Pierre Soulages, Arpad Szenes, Maria Elena Vieira da Silva i Zao Vou-Ki (svi koji su bili bliski prijatelji). Bernard Dorival nije bio isključivo zainteresovan za francusku umetnost [ref. željeni]: u Evropi se divio Nemcima Oto Diksu i Ferdinandu Špringeru; Austrijanci Gustav Klimt, Oskar Kokoška, Egon Šile; Belgijanci Džejms Ensor i Konstan Permeke; Španci Eduardo Čilida, Pablo Gargalo, Huan Gris, Žoan Miro, Pablo Palazuelo, Antoni Tapijes; Holanđani Piet Mondrian i Bram Van Velde; Italijani Alberto Magneli, Đino Severini, Zoran Mušič; Norvežanin Edvard Munk; Švajcarac Paul Klee. U Latinskoj Americi je cenio Rufino Tamaio, Sesostris Vitullo. Sviđali su mu se Kvebečani Paul-Emil Borduas i Jean-Paul Riopelle. U Aziji je probao Domoto Hisao, Nam Kvan, Sato Ki. Posvetio je studiju izraelskoj slikarki Joni Lotanu. Divio se arhitekti Valteru Gropijusu. S druge strane, osećao se relativno stranim anglosaksonskoj umetnosti [ref. željeno], osim Frensisa Bejkona, Aleksandra Koldera, Henrija Mura, Grejema Saterlenda, Marka Tobija. Kada je umetničko tržište otišlo iz Pariza u Njujork 1960-ih, okrivljeno je za to. Ovo je da se zaboravi da je on bio izuzetan ambasador francuskog slikarstva [ref. željena] u stranim zemljama, organizator značajnih izložbi u raznim gradovima Latinske Amerike („Savremeno francusko slikarstvo“, 1966-1967), u Argentini („Od Manea do naših dana“, 1948), u Belgiji („Francuski crtež iz Tuluza -Lautrec do Chagall”, 1955), Brazil („Savremena francuska umetnost”, 1953), Kanada („Rouault”, 1965), Danska („Dvadeset francuskih slikara”, 1966-1967), u Japanu („Francuska umetnost iz romantizma” do nadrealizma”, dva miliona posetilaca 1962; “Dufi”, 1967; “Rouault”, 1969). To znači da je bio savršen poznavalac slikara svog vremena [Lično tumačenje?]. Sistematski je obilazio sve izložbe svih pariskih galerija [ref. željeni]. Posećivao je slikare u njihovim ateljeima. Oni među njima koji su umrli ponekad su ostavljali udovice koje su želele da promovišu dela svojih preminulih muževa. Otišao je da vidi njihove radionice gde je slučajno pronašao nalaze [potrebno je pojašnjenje]. Ne samo da je imao visoku koncepciju svoje profesije, već ju je i obavljao sa retkim etičkim zahtevima. Ovako je, u vreme donacije Delonea, Sonja želela da mu ponudi sliku svog muža. Bernard Dorival nije mogao da prihvati takav poklon, ali nije želeo da uvredi Sonju. Složili su se da Bernard Dorival bez odlaganja ustupi tako ponuđenu sliku MNAM-u [ref. željeni]. Bernard Dorival je imao svoje preferencije. Nije mu se dopala slika dvojice drugih Bernarda, Buffeta i Lorjoua, i to je objavio u svojoj knjizi iz 1957. [ref. željeno]16 [nedovoljan izvor]. O prvom je napisao da je imao „zasluge što je izazvao Regie Renault za rekord francuske produktivnosti i uzdigao sliku do dostojanstva industrijskog objekta masovne proizvodnje“. On je Lorjoua predstavio kao „tartarina slikarstva, za koga je elokvencija jednaka plodnosti i talentu „temperament“, koji je napravio još jednu zabunu i identifikovao ekspresionizam i egzibicionizam“17. Slikar je mislio da ga odvede na sud, ali je na kraju odustao. Što se tiče Lorjoua, on je bio autor čuvene formule [ref. željeno] o apstraktnom slikarstvu ite „što magarce riče, lavrde majmune, kokoške pada u nesvest [ref. željeno]`. Na kraju popravnog suđenja, njegov izdavač Tisne i on bili su osuđeni da rediguju nekoliko redova knjige, kao i simbolični franak (30. oktobar 1959) [ref. željeni]. Odlučili su da se ne žale. Umetnici bliski Bernardu Dorivalu organizovali su večeru podrške u La Coupoleu 18. decembra 1959. Predsedavao je Žak Vijon. Šagal i Pikaso su poslali telegrame podrške [ref. željeni]. Prisutan je bio ministar generala de Gola, Robert Buron. Tu je bila skoro cela generacija apstraktnih slikara [ref. željeni]. Lorjouov prijatelj je došao da ošamari Bernarda Dorivala, koji ga je udarcem udario u nogu [ref. željeni]. Na odlasku, Sezar, Sulaž i drugi su služili kao telohranitelji za Bernarda Dorivala i njegovu ženu u njihovoj kući. Nešto kasnije, tokom debate o savremenoj umetnosti koju je organizovao Katolički centar francuskih intelektualaca (CCIF), zauzeo je stav u korist apstrakta, izbila je tuča i policija je morala da evakuiše prostoriju [ref. željeni]. Bili smo usred Alžirskog rata, u vreme kada je CCIF pozivao govornike da izraze ponekad veoma suprotna mišljenja o ovoj temi i sve se tada odvijalo u miru [ref. željeno]! Nacionalni muzej Port Rojal Barns Dok je bio kustos u MNAM, Bernard Dorival je bio zadužen za organizaciju Nacionalnog muzeja Granges of Port-Roial [ref. željeni]. Njegov ukus za Paskala, Rasina, svet pasijansa i sliku Filipa de Šampenja bio je star. 1944. godine, dok je bio u Šatou de Ševerni, obezbedio je konzervaciju dela zbirki muzeja Luvr koje su bile evakuisane [ref. željeno], napisao je studiju o Racinovom pozorištu analiziranu u svetlu obrazovanja dobijenog od ove gospode; u ovoj knjizi, objavljenoj 1946. pod naslovom Du Cote de Port-Roial. Esej o duhovnom itineraru Rasina18, svi citati pesnika i dramskog pisca napravljeni su po sećanju. Godine 1952. učestvovao je u organizaciji velike izložbe Filipa de Šampenja u Orangerie des Tuileries19. Iste godine postao je predsednik Društva prijatelja Port-Rojala, na kojoj je funkciji bio dvadeset pet godina do 1977. Godine 1955. bio je odgovoran za postavljanje muzeja Port-Roial Granges (sada Nacionalni muzej Port-Roial des Champs) u zgradama koje je država upravo kupila. On je prvi kustos ovog muzeja (pozicija bez plate [ref. željeno]). Zgrada iz 17. veka, poznata kao „Petites Ecoles“, restaurirana je između 1958. i 1962. Muzej je svečano otvoren 14. juna 1962. u prisustvu Andrea Malroa, državnog sekretara za kulturna pitanja. Bernard Dorival je tamo organizovao nekoliko izložbi, za koje je napisao kataloge: Racine i Port-Rojal20 1955; Paskal i provincijalci21 1956. godine; Philippe de Champaigne i Port-Roial22 1957. Održana je predstava Ester. Godine 1963. objavio je Le Musee National des Granges de Port-Roial23 [nedovoljan izvor]. Kada je 1968. napustio muzeje, Bernard Dorival nije završio sa Soliterima, pošto je 1978. objavio L`Album Pascal u kolekciji Albumi Bibliothekue de la Pleiade. Bernard Dorival je prepoznao svoje zasluge 1954. godine, kada je proglašen za viteza Legije časti [ref. željeni]. Takođe je vitez, zatim oficir za umetnost i književnost [ref. željeni]. Bio je član saradnik Kraljevske arheološke akademije Belgije i nosilac brojnih inostranih odlikovanja. Ali, iz svog jansenizma, on je zadržao izvesno nepoverenje u društveni uspeh, zvanične počasti i društvene događaje [ref. željeni]. Nije nosio svoja odlikovanja. Takođe je bio vitez i oficir akademskih palmi i dopisni član Akademije u Barseloni [Lično tumačenje?]. Kada je Louis Hautecœur umro, pristupili su mu da ga nasledi u Institutu. Odbio je [ref. neophodno]. Nije da je imao nešto protiv Instituta, ali mu se ova vrsta počasti učinila pomalo smešnom [ref. željeni]. Poslednje godine u MNAM nisu bile lake za Bernarda Dorivala, koji se loše slagao sa svojim ministrom Andreom Malroom, a još više sa članovima njegovog kabineta. Tada je nastajao Centar za nacionalnu umjetnost i kulturu Georges-Pompidou, a Bernard Dorival se nije slagao sa dizajnom Centra po čitavom nizu tačaka [Lična interpretacija?]: izbor platna, način njihovog izlaganja i da ih rotiraju itd. [ne neutralno]. Nakon odlaska Žana Kasua, koji je otišao 1964. da bi se pridružio Hautes Etudes, mesto direktora MNAM ostalo je upražnjeno više od dve godine, pre nego što mu je zvanično dodeljeno24. Teza o Filipu de Šampenju On je doneo odluku [Intlično tumačenje?] da daju novi pravac njegovoj karijeri. Godine 1968. predstavio je svoju kandidaturu kao istraživač na CNRS-u kako bi završio svoju tezu o Filipu de Šampenju. On je regrutovan [ref. željeni]. Septembra 1968. godine, ubrzo nakon majskih događaja, tokom kojih je zatvorena MNAM, kojoj je pretila okupacija od strane umetnika, podneo je ostavku na mesto glavnog kustosa [ref. željeni]. Na podsticaj Izabel Ruo, ćerke slikara Žorža Rua, i uprkos nedostojnom ministarskom pritisku [Lično tumačenje?] [potrebno je pojašnjenje], u januaru 1969. organizovana je trpeza i oproštajni obrok [ref. željeni]. Tog dana, prisustvo prijatelja, umetnika, kolekcionara, likovnih kritičara, kustosa, omogućilo je Bernardu Dorivalu da uzme meru poštovanja prema njemu [Lično tumačenje?]. Godine koje su usledile bile su srećan period [Lično tumačenje?]. Tezu o Filipu de Šampenju završio je za manje od pet godina, odbranio je februara 1973. [ref. željeni] i, u tom procesu, izabran je za profesora savremene istorije umetnosti na Paris IV-Sorboni [ref. željeni]. Predstavio je svoje prijatelje umetnike koje je pozvao da govore o njihovim kreativnim aktivnostima tokom svojih seminara. Vodio je svoje učenike u velike muzeje Francuske i Evrope. Režirao je teze i obučavao studente, uključujući nekoliko [ref. željeni], kao što su Guila Ballas, Philippe Dagen, Philippe Grunchec, Jean-Michel Leniaud, Francois Lenell, Jean-Claude Lesage, Anne Maisonnier, Arnaud Pierre, Alain Vircondelet, postali su renomirani stručnjaci. Objavio je nekoliko knjiga: Robert Delaunai, 1885-1941, Pariz, 1975; Rouault, Tokio, 1976; Philippe de Champaigne (1602-1674), život, delo i kataloški raisonne dela, dva toma, Pariz, 1976; u svesci Barok i klasicizam u KSVII veku u Italiji i Francuskoj univerzalne istorije slikarstva, stranice posvećene francuskom slikarstvu u KSVII veku (1610-1715), Ženeva, 1979; Rouault, Pariz, 1982. Godine 1983. otišao je u penziju i bio profesor emeritus do 1989. Nekoliko godina je nastavio da piše knjige, članke i predgovore, posebno Valloton, 1985 (u saradnji); Sonia Delaunai. Njegov život, njegovo delo, 1885-1979. Biografske beleške, Pariz, 1988; iste godine, u saradnji sa Isabelle Rouault, Rouault. Slikano delo, dva toma, Monte-Karlo; Dodatak katalogu raisonne dela Filipa de Šampenja, 1992; Žan Batist de Šampen (1631-1681), život, čovek i umetnost, 1992.