Tvrd povez, odlično očuvana 415 strana B5

Autor: Di Braun Format: 14,5x20,5 Broj strana: 387 Povez: broširan Pismo: latinica Indijanci o istoriji američkog naroda! Američki zapad u periodu od 1860-1890.Godine pogaženih obećanja, razbijenih iluzija, rata i masakra. Ovaj epski američki bestseler nam donosi priču sa strane crvenog čoveka. Vidimo njihova lica, čujemo im glasove dok se muče da spreče da im rudari, rančeri, salundžije i vojnici oduzmu njihovu zemlju, njihovo nasleđe i konačno slobodu.

Opis Druga knjiga Trilogije o slobodi Nad Srbijom je ugašeno Sunce. Ostavljena da se sama bori protiv moćne imperije, pala je na kolena, u krvavo blato. Preživeće teške vekove u ropstvu pre nego što se Osmansko carstvo bude urušilo iznutra, izjedano pohlepom i nelojalnošću vlastele i janičara. Nabijaće je na kolac, okivati u lance, kidati kožu usijanim kleštima, ali joj neće slomiti slobodarski duh. Boriće se, jadna i izmučena, da zbaci okove i protera zlotvore. To joj dugo neće uspeti, sve dok u srcu Sumadije ruke nekih hrabrih ljudi ne zapale ustaničke baklje koje će jeobasjati svetlošću slobode. Broj strana 252 Format 13 x 20 Povez Broš Pismo Latinica

Izdavač: Laguna Broj strana: 183 strane KAO NOVO „Kod Bauka su na nauk dolazili mnogi, ali ih je veoma malo završilo obuku“, reče mama, „a i oni koji jesu, nisu mu ni do kolena. Slabići su, neznalice ili kukavice. To su prevaranti koji naplaćuju loše obavljene poslove. Sada je sve na tebi, sine. Ti si poslednja prilika. Poslednja nada.“ Tomas Vord, sedmi sin sedmog sina, postaje Baukov šegrt. Posao je težak, Bauk nepristupačan, a mnogi šegrti pre njega loše su završili. Tomas će morati da nauči kako da isteruje duhove i „vezuje“ veštice i bukavce. Ali kad ga Majka Malkin, najopasnija veštica u kraju, prevarom navede da je oslobodi, počinje pravi užas... „Uzbudljivo... zastrašujuće.“, Funday Times

O knjizi: Dejvid Ajk obeležava dvadesestogodišnjicu otkrivanja neverovatnih tajni i zabranjivanih informacija ovom svojom najneverovatnijom knjigom do sada. On manipulaciju ljudskom rasom i prirodu realnosti podiže na jedan novi nivo i poziva čovečanstvo da se podigne sa svojih kolena i preuzme vladavinu nad svetom od zloglasne mreže porodica i neljudskih bića koja imaju nevidljivu kontrolu nad nama od kolevke, pa do groba. Dejvid je pomerao globalno poimanje stvari o ovim pitanjima više puta od njegovog inicijalnog “buđenja” 1990. godine, a to čini i ovaj put. Njegovo najšokantnije otkriće je da se Zemljom, a i kolektivnim ljudskim umom, manipuliše sa Meseca, koji, po njegovim rečima, nije “nebesko telo”, već veštačka konstrukcija – gigantski “svemirski brod” (verovatno “planetoid” sa rupom u sredini) – na kome živi vanzemaljska grupa koja manipuliše ljudskim rodom milionima godina.

O knjizi: Dejvid Ajk obeležava dvadesestogodišnjicu otkrivanja neverovatnih tajni i zabranjivanih informacija ovom svojom najneverovatnijom knjigom do sada. On manipulaciju ljudskom rasom i prirodu realnosti podiže na jedan novi nivo i poziva čovečanstvo da se podigne sa svojih kolena i preuzme vladavinu nad svetom od zloglasne mreže porodica i neljudskih bića koja imaju nevidljivu kontrolu nad nama od kolevke, pa do groba. Dejvid je pomerao globalno poimanje stvari o ovim pitanjima više puta od njegovog inicijalnog “buđenja” 1990. godine, a to čini i ovaj put. Njegovo najšokantnije otkriće je da se Zemljom, a i kolektivnim ljudskim umom, manipuliše sa Meseca, koji, po njegovim rečima, nije “nebesko telo”, već veštačka konstrukcija – gigantski “svemirski brod” (verovatno “planetoid” sa rupom u sredini) – na kome živi vanzemaljska grupa koja manipuliše ljudskim rodom milionima godina.

Живорад лазић: ЦАР ДУШАН И ЈЕЛЕНА У СВЕТОЈ ГОРИ Издавач: ЛИТЕРА, Београд, 1990.год. Тврди повез. заштитни омот, 272 стране, ћирилица. Солидно очувано (боље него на фотографијама), уз отцепљен угао предлиста. `Лазићев роман је сублимисао живо сећање на боравак српске царске породице у Светој Гори, које се преноси с колена на колено и о којем и данас приповедају монаси. Душан Силни је први православни владар који је на Атос довео царицу и тако прекршио закон да на тле монашке насеобине не сме ступити женска нога. Можда је баш ова Душанова одлука утицала на цркву да он буде једини владар династије Немањића чију главу не обасјава светачки ореол. Мора се рећи да српски цар није омаловажио старе обичаје из пуке обести, него зато што је желео да породицу склони на сигурно место јер је у то време Европом, па и српским царством, харала незапамћена епидемија куге.`

O knjizi Antologija bezobraznih narodnih priča Posle mnogo godina pred čitaocima je izuzetan izbor erotskih narodnih priča koje su se u srpskom narodu usmeno prenosile s kolena na koleno, a koje su zabeležili značajni sakupljači narodnog blaga, od Vuka Karadžića do novijih folklorista. Zbog svog sočnog i neuvijenog jezika, iako duhovite i umetnički uobličene u prave bisere kratke priče, one su teško sticale pravo građanstva i naklonost čednih čitalaca. Danas se, međutim, i ovi oblici nacionalnog folklora smatraju nezaobilaznim delom svake kulture, a nastojanje da se oni prikrivaju smatra se naučno neprihvatljivim i licemernim. Tako će današnji čitalac moći da se zabavlja u vrcavim primerima narodne mašte i inventivnosti i da uz nju zajedno otkriva šta najbrže raste, kako se izvodi ševelj-develj, kako su se ponašale vladike i popadije a kako knez Miloš, šta je putka a šta durundalo, sve uz smeh i nevericu neiscrpnoj dovitljivosti narodnog pripovedača. „Antologija Ivana Zlatkovića zasniva se na značajnom broju izvora, sve do najnovijih zapisa. To ovim pričicama daje kulturnu, odnosno istorijsku dinamiku. One su jezički, dijalekatski različite, te čitalac stiče predstavu i o regionalno-jezičkoj dinamici ove proze. Njena vrijednost je, s jedne strane, u rušenju ili napuštanju zabrana koje su pratile ovaj tip tekstova u štampanom obliku, te u tipu dosjetke koja prati aktere i radnju. Ako se čime ova vrsta tekstova može odbraniti pred sudom čitalaca, onda je to duhovitost, dosjetljivost, igra riječima, potom – rušenje tabua i konvencija na području društvenih uloga.“ Prof. dr Dušan Ivanić

O knjizi Antologija bezobraznih narodnih priča Posle mnogo godina pred čitaocima je izuzetan izbor erotskih narodnih priča koje su se u srpskom narodu usmeno prenosile s kolena na koleno, a koje su zabeležili značajni sakupljači narodnog blaga, od Vuka Karadžića do novijih folklorista. Zbog svog sočnog i neuvijenog jezika, iako duhovite i umetnički uobličene u prave bisere kratke priče, one su teško sticale pravo građanstva i naklonost čednih čitalaca. Danas se, međutim, i ovi oblici nacionalnog folklora smatraju nezaobilaznim delom svake kulture, a nastojanje da se oni prikrivaju smatra se naučno neprihvatljivim i licemernim. Tako će današnji čitalac moći da se zabavlja u vrcavim primerima narodne mašte i inventivnosti i da uz nju zajedno otkriva šta najbrže raste, kako se izvodi ševelj-develj, kako su se ponašale vladike i popadije a kako knez Miloš, šta je putka a šta durundalo, sve uz smeh i nevericu neiscrpnoj dovitljivosti narodnog pripovedača. „Antologija Ivana Zlatkovića zasniva se na značajnom broju izvora, sve do najnovijih zapisa. To ovim pričicama daje kulturnu, odnosno istorijsku dinamiku. One su jezički, dijalekatski različite, te čitalac stiče predstavu i o regionalno-jezičkoj dinamici ove proze. Njena vrijednost je, s jedne strane, u rušenju ili napuštanju zabrana koje su pratile ovaj tip tekstova u štampanom obliku, te u tipu dosjetke koja prati aktere i radnju. Ako se čime ova vrsta tekstova može odbraniti pred sudom čitalaca, onda je to duhovitost, dosjetljivost, igra riječima, potom – rušenje tabua i konvencija na području društvenih uloga.“ Prof. dr Dušan Ivanić

oslično stanje, videti slike Put Ludog Konja: Istorija plemena Lakota - Džozef M. Maršal III Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2021 Broj strana: 315 Format: 20 cm Povez: Broširani Kao legendarni ratni vođa na čelu Lakota, starosedelačkog naroda koji su neprijatelji zvali pogrdnim imenom Sijuksi, Ludi Konj jedna je od legendarnih ličnosti američkog Zapada. Iako se njegovom liku dive već više od jednog i po veka, Ludi Konj do sada nije bio dovoljno zastupljen u istorijskim izvorima. Na bojnom polju, kao ratni poglavica, naneo je težak poraz Kasterovom Sedmom konjičkom puku i bacio američku vojsku na kolena, ali tek danas, zahvaljujući čuvenom istoričaru Džozefu Maršalu, konačno imamo priliku da upoznamo Ludog Konja onako kako su ga znali njegovi saplemenici, Lakota Indijanci. Na osnovu temeljnih istraživanja i bogatog usmenog predanja s kojim je šira javnost retko u prilici da se upozna, Maršal – i sâm pripadnik naroda Lakota – slika živopisan portret tog čoveka, vremena u kome je živeo i njegovog nasleđa. Od moćne vizije koja ga je podstakla na borbu do žene koju je voleo ali izgubio, od prvih koraka „svetlokosog“, kako su ga još zvali, do sramne izdaje njegovih ubica, ovo je uzbudljiva priča koja slavi jednu kulturu, mukotrpan život i nezaboravnog heroja koji ostaje legenda u duhu starosedelaca severnoameričkog kontinenta. Džozef M. Maršal III, istoričar, predavač i pripovedač, autor je šest prethodnih knjiga o istoriji i kulturi Lakota, među kojima je i The Lakota Way: Stories and Lessons for Living

Godina izdanja:2021 ISBN: 978-86-521-4294-1 Jezik: Srpski Autor: Strani Potpuno nova knjiga,kupljena duplo greskom... Put Ludog Konja: Istorija plemena Lakota - Džozef M. Maršal III Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2021 Broj strana: 315 Format: 20 cm Povez: Broširani Kao legendarni ratni vođa na čelu Lakota, starosedelačkog naroda koji su neprijatelji zvali pogrdnim imenom Sijuksi, Ludi Konj jedna je od legendarnih ličnosti američkog Zapada. Iako se njegovom liku dive već više od jednog i po veka, Ludi Konj do sada nije bio dovoljno zastupljen u istorijskim izvorima. Na bojnom polju, kao ratni poglavica, naneo je težak poraz Kasterovom Sedmom konjičkom puku i bacio američku vojsku na kolena, ali tek danas, zahvaljujući čuvenom istoričaru Džozefu Maršalu, konačno imamo priliku da upoznamo Ludog Konja onako kako su ga znali njegovi saplemenici, Lakota Indijanci. Na osnovu temeljnih istraživanja i bogatog usmenog predanja s kojim je šira javnost retko u prilici da se upozna, Maršal – i sâm pripadnik naroda Lakota – slika živopisan portret tog čoveka, vremena u kome je živeo i njegovog nasleđa. Od moćne vizije koja ga je podstakla na borbu do žene koju je voleo ali izgubio, od prvih koraka „svetlokosog“, kako su ga još zvali, do sramne izdaje njegovih ubica, ovo je uzbudljiva priča koja slavi jednu kulturu, mukotrpan život i nezaboravnog heroja koji ostaje legenda u duhu starosedelaca severnoameričkog kontinenta. Džozef M. Maršal III, istoričar, predavač i pripovedač, autor je šest prethodnih knjiga o istoriji i kulturi Lakota, među kojima je i The Lakota Way: Stories and Lessons for Living Troškove isporuke placa kupac

O knjizi: Istina je ponekad bliže nego što mislimo. Posle preseljenja iz užurbanog Londona u prelepo velško priobalje, Džena i Džek Mur napokon se osećaju kao kod kuće. Dok njihova deca uživaju u beskrajnim peščanim plažama, Džena i Džek se poletno upuštaju u nov poslovni poduhvat, a za njihovu najstariju ćerku, živahnu petnaestogodišnju Pejdž, budućnost je vedra i ružičasta. A onda se, preko noći, sve promenilo. Pejdž se sve više povlači u sebe, a njena bliskost s majkom postaje samo bleda uspomena, a Džek, doskora iskren i odan suprug, pretvara se u nepouzdanog stranca. Preopterećena obavezama i brigom o mlađoj deci, muževljevim neverstvom i njihovom izdavačkom kućom koja je na kolenima, Džena i ne primećuje koliko je njena najstarija ćerka nesrećna, sve dok se ne dogodi nezamislivo. Život porodice Mur pretvara se u beskrajni košmar…

O knjizi: Istina je ponekad bliže nego što mislimo. Posle preseljenja iz užurbanog Londona u prelepo velško priobalje, Džena i Džek Mur napokon se osećaju kao kod kuće. Dok njihova deca uživaju u beskrajnim peščanim plažama, Džena i Džek se poletno upuštaju u nov poslovni poduhvat, a za njihovu najstariju ćerku, živahnu petnaestogodišnju Pejdž, budućnost je vedra i ružičasta. A onda se, preko noći, sve promenilo. Pejdž se sve više povlači u sebe, a njena bliskost s majkom postaje samo bleda uspomena, a Džek, doskora iskren i odan suprug, pretvara se u nepouzdanog stranca. Preopterećena obavezama i brigom o mlađoj deci, muževljevim neverstvom i njihovom izdavačkom kućom koja je na kolenima, Džena i ne primećuje koliko je njena najstarija ćerka nesrećna, sve dok se ne dogodi nezamislivo. Život porodice Mur pretvara se u beskrajni košmar…

Izdavač: Laguna Format: 13x20 cm Broj strana: 272 Pismo: latinica Povez: broš Opis: U podnožju planine Kolen leži seoce u kome se deca bez straha igraju na ulicama. Ali taj spokoj će zauvek uzdrmati užasni događaji: prijavljen je nestanak šestogodišnje devojčice, a nedugo zatim, na obodu seoceta u kom se svi poznaju, na obali jezera, pronađeno je golo telo tinejdžerke Ani Holand. Viši inspektor Konrad Sejer – oštrouman, ogrubeo i zagonetan – pozvan je da istraži slučaj. Samo on može otkriti tamne strane ove tihe zajednice, skrivene dubokim porodičnim vezama. Inspektor Sejer imaće pune ruke posla kad se suoči sa novim neobičnim, zagonetnim događajima. `...Potom je nazvao štab i zatražio vozilo hitne pomoći, forenzičare, fotografa i tehničare. Objasnio im je kojim putem da idu kako bi mogli da stignu kolima. Zamolio ih je da parkiraju podalje da ne bi uklonili moguće tragove automobilskih guma. Onda je potražio mesto gde bi mogao da sedne i odabrao najravniji kamen. Skare se smestio pored njega. Nemo su zurili u njene bele noge i plavu ravna kosu koja je dopirala do ramena. Ležala je na boku, skoro u položaju fetusa. Ruke su joj bile sklopljene na grudima, noge savijene u kolenima. Vetrovka joj je lagano prekrivala telo do butina. Bila je čista i suva...` U ovom romanu Karin Fosum daje precizan opis jednog savim običnog dela Norveške. Odnos među ljudima je narušen, isto kao i njihove moralne vrednosti. Iza mirne fasade norveške periferije krije se dovoljno problema koji bi mogli da izazovu još tragedija. I u ovom romanu Karin Fosum ubedljivo vlada žanrom, a svojom psihološkom pronicljivošću stvara likove kojima verujemo, sve do poslednjeg priznanja... „U svojoj prozi, Fosum pretvara konvencionalnu policijsku proceduru u osetljivu analizu i daje snažan pogled na način na koji društvo posmatra zločince i žrtve... Ona je vrhunski pisac romana koji nose psihološku neizvesnost.“ Njujork tajms „Karin Fosum u svojim romanima ogoljuje obične ljude poput nas. Doživljaj je daleko neprijatniji jer nam je toliko blizu da nas uznemirava.“ Harald Šensberg, Dagbladet ***Knjigu šaljem kao preporučenu tiskovinu***

Naziv: Blanche ou l`oubli Autor: Aragon Godina izdanja: 1972 Izdavač: Gallimard, Paris Povez: Mek Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: Kada sam upoznao Blanš, nosila je mali šešir od filca, zvonast, veoma dubok, napravljen od izuzetno nežnog, laganog, mekog filca, kao da joj je nešto značilo da napravi Blanšinu kosu. Volela je da se oblači u crno, sedela je na način na koji niko drugi, nagnula se da me sluša, obraz na ruci, lakat na kolenu. Rekao sam joj: „Da li pušiš?“ a ona je ugasila cigaretu, ne, to je bila čista nervoza. Baš smešno, ova devojčica, od prvog puta, na mestu sa jakim svetlima, dugačkom kafanom, pala mi je zabrinjavajuća ideja, samo sam jedno pomislio, a Bog zna šta sam mogao da kažem! Ruke su mi drhtale, hteo sam da joj skinem kaput, da joj otvorim haljinu... Zašto?

Knjiga je dobro očuvana,unutra nekorišćena.Jedino je prednja korica blago prelomljena na dva mesta. ,,Devojčica Meri od jedva četrnaest godina zatrudni. U Irskoj je abortus zabranjen i devojčica uspeva da ode u Englesku, odakle je ipak nasilno vraćaju jer se saznaje za njene namere. Diže se na noge čitavo irsko društvo: sudstvo, crkva, revnosni građani i građanke. Silina advokata, sveštenika, žena koje prekidanje trudnoće osuđuju kao ubistvo najgore vrste, obrušava se na Meri. A Meri ćuti. Ćuti o tome ko je otac. Kada se to bude otkrilo, pokidaće se guste mreže licemerja, neljudskosti i nepravednih zakona koji štite isključivo poredak ustaljene moći. Kako je lako gaziti već zgaženu, kako je lako razapinjati napuštenu, kako je lako pobeđivati nejaku. Edna O’Brajen iskoristila je istinitu priču za svoj roman Dole kraj reke i kao i uvek u svojim delima nije se libila da istinu baci svima u oči. Izvanredan roman koji u priči o očaju ne štedi nikoga. Najbolji trenuci gospođe O’Brajen, opojan spoj pronicljivih uvida, intelekta i poezije. Hilari Mantel Najtalentovanija žena koja danas piše na engleskom jeziku. Filip Rot Bogata priča čiji kontroverzan zaplet uključuje sudije, novinare, učenice, transvestite i ludake. Jedna je od najoštrijih osuda irskog načina života još od drame Playboy of the Western World. Kirkus rivju Ova knjiga je potresna, snažna priča koja čitaoca ostavlja na kolenima. Pablišers vikli Jedna od najznačajnijih irskih književnica dvadesetog veka. Njujork tajms``

Vrlo dobro očuvana, 370 strana, izdanje Službeni glasnik 2022, detaljniji opis: Putujući kroz vreme, od carevine do monarhije a onda i do republike, Srbija je danak svim ratovima davala: i u prvom i drugom svetskom ratu. A onda, u slobodi zlatnoj, one proste 1999, šest vekova posle istorijske pogibije na Kosovu, opet se nad tom zemljom nadviše oblaci aviona. Ovoga puta naših „milosrdnih“ svetskih prijatelja. Jednom su to bile alijanse, drugi put su NATO snage, kako god se zvale, te sile su davale za pravo sebi da mogu uticati na prekrajanje zemalja. I tako su 1998. tzv. NATO snage, predvođene idejama SAD, odlučile da otkinu deo zemlje jednoj državi. Istorijsko Kosovo da oduzmu Srbiji. Ono Kosovo, Nemanjino, Dušanovo, Lazarevo. Krvlju natopljeno. I ne dadoše. Ne dopustiše izdanci Nemanje, Dušana i Lazara. Svi oni koji se Srbinom osećaju. Oni, čiji su rodovi prolazili golgote a nisu se odrekli sebe. Oni koji znaju ko su i odakle su.I kada je osvanula 1999, martovskim idejama označena, a smrti u oči gledana, podiže se policija i vojska i ode na Kosovo. Da brani srpstvo, da ne da krvlju da se krv zaprlja, da sačuva ikone i svece.I sve nedaće prođoše, podmetanja i iskušenja, sve zajedno prebrodiše. Među njima se izdvoji Lazar, potomak Đorđa, naslednik Milovana i ne dozvoli prevarama da vladaju večno. Ne dozvoli separatistima da lažima caruju. Ne dade ni silama da biju i otimaju.Naš Lazar je potomak Lazara, njegova krv i njegova klet, naš junak i srpski sin, srećan kad ne daje zemlju i ponosan kad je od tuđih sačuva. On planira i kreira, ljudske žrtve ne prodaje, hrabri,bodri i spasava.Lazar, zagledan u nebo, u više sile, buni se protiv nadmoći, osuđuje licemerje, prezire izdaju, traži pomoć među ljudima koji su ostali verni svome rodu, traži da čovek ostane čovek. Sledi pravdu i ne gazi dostojanstvo.Svakom silniku, koji se uzoholi i pomisli da je natčovek, ostavlja kletvu u amanet:„Rđom kapo dok mu je koljena!“Izvod iz recenzije Jadranke Milošević,doktora filoloških nauka

Autor - osoba Sijarić, Ćamil Naslov Sablja : izbor pripovjedaka / Ćamil Sijarić ; [izbor, predgovor i pogovor Sreten Asanović] Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Titograd : Grafički zavod, 1969 (Titograd : Grafički zavod) Fizički opis 319 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Asanović, Sreten Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Luča` / Grafički zavod, Titograd ; 29 (Broš.) Napomene Sudbinska vezanost za zavičaj: str. 7-13 Činjenice o pripovjedačevu životu i djelu: str. 315-318 O samom izboru: str. 319-[320]. Predmetne odrednice Sijarić, Ćamil, 1913-1989 U mnoštvu književnih djela, koje je Sijarić ponudio čitaocima u svom plodonosnom stvaralačkom radu, putopisi zauzimaju značajno mjesto. Iako putopisima Ćamil Sijarić nije privukao toliku pažnju, koliko je to postigao romanima i pripovijetkama, neosporna je činjenica da se i putopisni tekstovi ovog autora mogu svrstati u djela od iznimne umjetničke vrijednosti koja plijene jednostavnošću izraza i visokopoetskim jezikom kojim su napisana. Prvi putopis Ćamila Sijarića, Zapisi o gradovima, nastaje 1970. godine,i sadrži tekstove o gradovima Bosne, Hrvatske, Srbije, Crne Gore, Makedonije i dr. Nakon ovog putopisa Sijarić će napisati Oslobođeni Jasenovac (1983) i Herceg-Bosno i tvoji gradovi (1986). Putopis Oslobođeni Jasenovac, za razliku od druga dva putopisa koja se temelje na zapisima o ljepotama mnogih gradova koje je pisac obišao, ne priča o ljepoti. Ovaj putopis svjedok je stradanja u logoru Jasenovac. Sam ton kojim je pisan ovaj putopis počiva na osjećaju nemoći pred zlom i tužnim ljudskim sudbinama. Posljednji putopis Ćamila Sijarića, Herceg-Bosno i tvoji gradovi, sastoji se od ponovljenih tekstova iz prvog putopisa. Ovim putopisom obuhvaćeni su svi tekstovi koje je Sijarić napisao o bosanskohercegovačkim gradovima. Opisivanje svojih putovanja Sijarić boji istom strašću i istim temperamentom kojim je obojeno njegovo cjelokupno stvaralaštvo i književni rad. I u putopisima pronalazimo njegov jednostavni, a ujedno toliko poetički jezik koji Ćamilove putopisne tekstove ne udaljava mnogo od savršene pripovijetke s izrazitom umjetničkom vrijednošću. Iako se putopisi mogu smatrati prelaznim žanrom od publicističkog ka književno-umjetničkom stilu, Sijarićevi putopisi brišu sve veze s publicističkim, s onim što je u vezi s navođenjem činjenica, s izvještavanjem i analiziranjem. Putopisi Ćamila Sijarića odišu čarolijom i maštom u kojoj je autorova kreativnost i dosjetljivost dosegla vrhunac. Prateći stvarne događaje i stvarne ljude koji su nekada živjeli na nekom prostoru i one koji još uvijek tu obitavaju, Sijarić piše intimnu historiju čineći da svaki grad koji opisuje postane tako blizak i tako „svoj“ svakom onom ko čita ili sluša tekstove o gradovima Bosne, Hrvatske, Srbije i dr. Zapisi o našim i susjednim gradovima U Zapisima o gradovima, prvoj zbirci putopisnih tekstova, Sijarić je pisao o gradovima Srbije: Leskovcu, Zemunu, Šabcu i drugim. Najzanimljivije tekstove Sijarić je ponudio o gradu Beogradu, o njegovim dijelovima – naseljima, o smjeni starog novim. Ćamil Sijarić je bio čovjek koji je poštovao sva ono što je naslijeđeno od predaka, divio se starim čaršijama i atmosferi koja je vladala u njima. Pišući o beogradskoj Skadarliji, kao stjecištu pisaca, pjesnika, glumaca i svih drugih boema iz beogradskog društva, Sijarić jasno stoji na strani starog, naslijeđnog nauštrb novom. Za Skadrliju Sijarić kaže da je to dio grada u kojem je, koliko – toliko, očuvan stari duh. Iako više nama onih istih ljudi koji su punili skadarlijske kafane i koji su započinjali razgovore o mnogo čemu, u Skadarliji su ostali svirači koji i sada, kao ljudi u poznim godinama, održavaju duh jednog prošlog doba. Ponekad, dok priča o nekom gradu koji posjećuje, Sijarić se vraća u svoju prošlost, u dane mladosti povezujući svoje lične uspomene i subjektivni dojam s onim što zatiče u gradu u koji dolazi. Leskovac, grad na Južnoj Moravi, Sijarić opisuje uspoređujući moderni Leskovac s Leskovcem kakvog ga on pamti iz ranih đačkih dana. Sve se mijenja, i ljudi, i građevine, i duh grada, samo stari kipovi mogu posvjedočiti o vremenima koja su prošli i o događajima koji su već odavno zaboravljeni i prepušteni prošlosti. Zanimljive tekstove Ćamil Sijarić donosi i o hrvatskim primorskim gradovima. Dopadljivost putopisa iz južnijih predjela ugleda se upravo u tom duhu koji odiše bjelinom, mirisom mora, pijeska i kamena. Svaki dolazak u novi grad kod pisca budi znatiželju. Koliko god puta se vraćao istom gradu, svaki taj povratak obojen je dozom neizvijesnosti pred onim sto predstoji. Svaki novi dolazak jednak je prvom susretu, a prvi susreti ostaju pohranjeni duboko u pamćenje i, u Ćamilovom slučaju, prenesini na papir. Vrijeme je jedna od glavnih Sijarićevih preokupacija. Prolazeći, ono ostavlja traga na čovjeku, kamenu, zemlji. Putopis Zapisi o gradovima sadrži tekstove čija je tematika različita. U svakom od tekstova Sijarić piše o nekom od gradova, ali je piščev fokus varira od teksta do teksta. U nekim tekstovima Sijarićeva preokupacija su građevine, pa donosi niz legendi i priča koje su u vezi s nastankom tih velelepnih zdanja. Često, piščevu pažnju okupiraju ljudi, vrli pojedinci koje bilježi historija ili slučajni prolaznik koji se po nečemu učinio zanimljivim piscu. Neki od gradova o kojim Sijarić piše imali su slavnu prošlost, pa je u tom slučaju piščev akcenat na pohodima i osvajanjima. Bez obzira o kojim elemnetima grada pisao, Sijarić nastoji sažeti sve ono što jedan grad pruža i to pretvoriti u priču. Kontrast stradanja i ljepote Nakon putopisa Zapisi o gradovima, Ćamil Sijarić piše putopis Oslobođeni Jasnovac. Ovaj putopis Sijarić piše na fonu stradanja koje je kao životni pratilac prisiljavalo ljude u svim vremenima da se njime bave; ne samo pisci nego i filozofi, teolozi, likovni umjetnici. U svom književnom djelu Ćamil Sijarić umješno obrađuje veliku temu stradanja i patnji u njihovoj punoj formi. Suština literature koju je ispisivao, rasvjetljavanje je čovjeka. U putopisu Oslobođeni Jasenovac, Sijarić evocira epizodu Drugog svjetskog rata. Posljednih dana aprila 1945 godine, neposredno po oslobođenu logora Jasenovac, Sijarić je pošao tamo, kako sam kaže, da opiše to što će vidjeti. Iako je sa sviješću o stradanju i ljudskom zlu otišao u Jasenovac, ono što je tamo doživio ostavilo je jak dojam na pisca. Za razliku od druga dva putopisa koje Ćamil Sijarić piše u duhu lirkog, ovaj putopis odiše teškim realističnim manirom. Upravo je tema o kojoj piše nametnula autorov stil. U putopisima Zapisi i gradovima i Herceg Bosno i tvoji gradovi, Sijarić pribjegava fikciji, unoseći duh imaginarije i mašta. Suprotno navedenim putopisima, Oslobođeni Jasenovac počiva na fakciji, pisac navodi činjenice doslovno onakve kakve su, ne uljepšava. U Jasenovcu je bilo nemoguće uljepšati. Jezovita slika smrti predstavljna je tako živo, tako opipljivo. Iako se pišući suprotstavlja zlu, Sijarić ne moralizira, samo prenosi sliku onog što je vidio, a na čitaocima je da sami donesu vlastiti sud. Čitajući zapise iz Jasenovca, imamo dojam da pisac na momnete nije mogao naći način, niti sredstvo kojim bi izrazio strahote ljudskog stradanja. Pred ljudskim zlom, jezik je ostao nemoćan. Sve dojmove gradovima koje posjećuje u Bosni, Sijarić je sakupio i zbirku Herceg-Bosno i tvoji gradovi, koja izlazi 1986. godine i sadrži mnogo ponovljenih tekstova iz prethodnog Sijarićevog putopisa. Posjećujući Sarajevo, vezirski Travnik, utvrdu Bobaovac, gradove na Drini, hercegovačke vrleti, Sijarić kompletira priču o Bosni i Hercegovini, o njenom postanku i historiji. Pažnju Ćamila Sijarića zaokupljaju gradovi, gradske tvrđave i utvrde. Sijarić piše o gradu obuhvatajući vremenski period od njegovog nastanka do modernog doba. Pišući o gradovima kroz koje prolazi i koje s namjerom posjećuje, Sijarićeva indirektna preokupacija je historija mjesta, odnosno grada koji pohodi. Bosanski putopisi Ćamilovi ne izdvajaju se ničim posebno od ostalih; tu su gradovi; tu je njihova prošlost, historija, samo što su to gradovi prepuni historije; a ta historija je prepuna lica i naličja, ili jednostavno likova koji i današnji lik određuju. Moglo bi se slobodno reći da su putopisi Ćamila Sijarića jedna mala enciklopedija bosanskih gradova. Pišući o postanku gradova, Sijarić nerijetko spominje njiihove utemeljitelje i legende koje se prenosi s koljena na koljeno, a nastale su istovremeno s nastankom grada. Vremenska dimenzija je od neprocjenljivog značaja za putopisne tekstove Ćamila Sijarića jer on ne putuje samo kroz prostor, od grada do grada, nego je njegovo putovanje dublje – njegova osnovica je vrijeme: i ono što je prošlo, ono što traje i ono što dolazi. Za Sijarića prostor nije dimenzija koja je neophodna za umjerničko stvaranje. Odrednica i temelj svakog njegovog putopisnog teksta je vrijeme jer je vremenski okir taj koji nameće o čemu će autor pisati, na koliko će činjenica fokusirati svoju pažnju. Svaki od Sijarićevih gradova karekteriziraju određeni momenti koji su smješteni u vrijeme i od značaja tih momenata zavisi i to na kojem će se vremenskom periodu u postojanju jednog grada autor najduže i najposvećenije zadržati. Tekstovi o gradovima Ćamila Sijarića ne zasnivaju se samo na onom što je pisac vidio ili doživio prilikom posjete nekom od gradaova. Njegovi putopisi potkrijepljeni su historijskim podacima do kojih je pisac došao istržujući i čitajući o gradu u koji putuje, neposredno prije dolaska u isti. O gradu o kojem piše, Sijarić zna mnogo. Do nekih saznanja pisac dolazi neposredno, putem čula. Ono što ga je dojmilo, bilo da je vidio, omirisao ili pak osjetio, predstavlja autorovu unutarnju, subjektivnu spoznaju. Subjektivna spoznaja nadograđena historijskim činjenicama, koje se temelje na objetivnom prezentiranju minulog vremena, predstavlja idealnu podlogu autorovoj mašti koja će iznjedriti tekst o gradu koji je mnogo više od zapisa. To je priča, gotovo pjesma o gradovima, o ljepoti i životu. U zavisnosti od toga o kojem gradu i o kojoj regiji piše, Sijarić poseže za narodnim folklorom, pa njegovi tekstovi obiluju srpski narodnim pjesmama, svedalinkama, različitim izrekama i legenda. Svjesatn činjenice da jedan grad sačinjavaju njegovi žitelji, Sijarić ne preza pred navođenjem mnogobrojnih narodnih umotvorina. Intertekstualnost i intermedijalnost upravo su ti maniri koji jačaju tekst Ćamila Sijarića čineći ga ubjedljivijim i stvarnijim. Jer, šta je bosanska čaršija bez sevdalinke, šta su stare utvrde poput Bobovca i Jajca bez priča o viteštvu i junaštvu podanika kralja Tvrtka, Tomaša, Herceg Stjepana? Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela «Ram bulja», 1953. pripovijetke, «Naša snaha i mi momci», pripovijetke, «Bihorci», roman, Sarajevo, 1956, «Kuću kućom čine lastavice», 1962, pripovijetke, «Sablja», 1969. pripovijetke, «Putnici na putu», 1969, pripovijetke, «Kad djevojka spava», 1972, pripovijetke, «Francuski pamuk», 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) «Priče kod vode», 1982, «Rimski prsten», 1985, Raška zemlja Rascija, roman, «Miris lišća orahova», 1991, «Konak», roman, «Mojkovačka bitka», roman, «Carska vojska», roman, «Zelen prsten na vodi», pripovijetke, «Zapis o gradovima»… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988, MG64 (N)

Knjiga ima posvetu, omot ima sitna oštećenja kao na slikama. (KutZ2) ---------------------------------------------------------------------------------------------------- Poštovani kupci, na mom nalogu možete naći dosta povoljnih, kvalitetnih i retkih knjiga raznih domaćih i stranih pisaca: Abnet Den, Agatston dr Artur, Ajovin Viki, Albahari David, Aleksijevič Svetlana, Alen Dejvid, Ambrozini Karlo, Amirezvani Anita, Anderson Kevin Džejms, Aničić Martina, ANIMA ART, Arakava Hiromu, Arkas Arkas, Armitano Paolo, Asimov Isak, Azevedo Fransisko, Bable Matje, Bajić Đorđe, Balard Dž. G., Balard Džejms Grejam, Ban Kalen, Barbato Paola, Barberi Mjurijel, Barker Pet, Barouz Džejsen, Beah Išmael, Beler Džordi, Benconi Žilijet, Bendis Brajan Majkl, Benet Alan, Benet Džo, Benson Majk, Bern Džon, Bes Žorž, Bester Alfred, Betl Erik, Beviklava Đakomo, Bilota Alesandro, Binči Mejv, Bjusijek Kurt, Blati Vilijam Piter, Bogavac Milena, Bols Ričard N., Bozeli Mauro, Brajan Kejt, Braun Majkl, Bruno Ena, Bujsema Džon, Bular Iber, Burguen Mikael, Buržon Fransoa, C. Oz dr Mehmet, C.Herman Iselin, Čajld Li, Čajna Mjevil, Čik Mejvis, Čobanov Vanja, d’Ansambur Toma, Dagan Džeri, Dajer Dr Vejn, Dankan Šenon, Davidović Mile, de Bever Moris, De Đovani Mauricio, de Jong Eme, De Nardo Đuzepe, de Vigan Delfina, Defalko Tom, Dej Silvija, Dejvid Piter, Dejvis Šejn, Delakur Gregoar, del Toro Giljermo, Depardje Žerar, Devil Patrik, Difo Žan, Dimitrijević Branko, Ditko Stiv, Dorizon Gzavje, Dr Vilijams Mark, Duenjas Marija, Dupro Džin, Dženkins Pol, Džojs Rejčel, Džons Džef, Džons Džef, Džordž Elizabet, Đenova Lisa, Eker T. Harv, Elbom Mič, Elrod Hal, Englhart Stiv, Enis Gart, Enok Luka, Ešli Triša, Evans Gejl, F. Rojzen dr Majkl, Ferari Žerom, Feri Žan-Iv, Finč Meredit, Fišer Tibor, Flečer Džared K., fon Zigesar Sesili, Ford Džasper, Ford Majkl Kertis, Foster Harold, Franken Andre, Fraud Brajan, Frenk Gari, Frenkel Lois P., Funke Kornelija, Furno Davide, Gajović Aleksandar, Garni Ron, Garsija de Urturi Eva, Gatalica Aleksandar, Gavande Atul, Gejman Nil, Gemel Dejvid, Genasija Žan-Mišel, Gera Pija, Gerber Majkl E., German Esterheld Hektor, Gez Olivije, Gibons Dejv, Gifen Kif, Gilbert D. R., Gišler Viktor, Gledvel Malkom, Gledvel Malkom, Glori Tijeri, Goldamer Frank, Golon An, Gosini Rene, Grandes Almudena, Grant Stiven, Graton Tesa, Grej Alasdir, Grejam-Smit Set, Grember Filip, Grendal Jens Kristijan, Grigorjev Ana, Grimaldi Viržini, Grimsrud Beate, Grin Grejam, Grujić Marija, Gudkajnd Teri, Gudž Ajlin, Guld Stiven, Gulnik Robert, Gurna Abdulrazak, Gvin Sem, H. Harison Hari, Hagena Katarina, Hajnlajn Robert A., Hajt Džonatan, Haldemen Džo, Hamet Dašijel, Haris Den, Haris Sem, Haris Šarlejn, Harison Lizi, Hazard Širli, Heg Peter, Hejvol Gaute, Hek Don, Hek Don, Herbert Brajan, Herbert Frenk, Higins Džordž V., Hiki Elizabet, Hikman Džonatan, Hil Suzan, Hislop Viktorija, Hjortsberg Vilijam, Hofman E. T. A., Hogan Čak, Hoking Amanda, Holmkvist Nini, Holt Ijan, Ipen Herman, Ivanov Aleksej, Ivković Živojin, J. Zajvert Lotar, Jaganjac Edo, Jakobsen Roj, Jangši Ču, Janković Branislav, Janson Klaus, Jaud Tomi, Jovanov Dragan, Jovanović Vladan, Juing Al, K. Hamilton Lorel, K. Von Brajan, Kabat-Zin Džon, Kadra Jasmina, Kamins Džanin, Kamunkoli Đuzepe, Kard Orson Skot, Karer Emanuel, Karkatera Lorenco, Kasteli Alfred, Kazali Mateo, Kej Gaj Gavriel, Kejgan Robert, Kejts Doni, Kent Kruger Vilijam, Keri Majk, Kerol Outs Džojs, Kešor Kristin, Kilifor Pejo Pjer, King Tom, Kirbi Džek, Kirkman Robert, Kistenmaher Tiki, Kiširo Jukito, Klark Artur Č., Klark Suzan, Klarkson Džeremi, Kler Kasandra, Klermont Kris, Klermont Kris, Klouvs Stiv, Koapel Olivje, Koh Ričard, Kokram Dejv, Kolen Reno, Kolins Katana, Kotjas Patrik, Kovil Brus, Krakauer Džon, Kristensen Sobi Laš, Kristof Džej, Kuk Darvin, Kunc Din, Kuper Suzan, Lagerkranc David, Laski Ketrin, Lašon Stig, Lauri Luis, Le Klezio Žan-Mari Gistav, Le Tandr Serž, Leki En, Leki Marijana, Lemetr Pjer, Lengl Madlen, Lerekile Žerom, Levinson Morus Ričard, Li Alan, LI Pol, Li Sten, Lihejn Denis, Lim Ron, Lindzi Dejvid, Lins i Silva Flavija, Ljamazares Hulio, Loazel Režis, Loer Džim, Lorens Doktorou Edgar, Lori Hju, LueLin LueLin, Luis Bernard, Luis Dejvid, Lukić Biljana, Lutz Ivan, Majkl Gilen Kjeron, Majron Viki, Makdonald Ros, Makgvajer Džejmi, Makjuan Ijan, Maknil Elizabet, Malije Vensan, Manfredi Đanfranko, Mankel Hening, Manko Leonardo, Mantel Hilari, Marfi Šon, Marijas Havijer, Marjanović Srđan, Marković Rade, Mastantuono Korado, Mazijeri Mikele, Mebijus Žan Žiro, Mek Dejvid, Meksted Ana, Melcer Bred, Menki Dag, Meseldžija Petar, Metison Ričard, Mijović Anja, Milar Margaret, Milar Mark, Milentijević Jovan, Miler Frenk, Milidrag Predrag, Minije Bernar, Minjako Luiđi, Moća Federiko, Morales Ralf Rags, Moravija Alberto, Morgenstern Erin, Morison Grant, Mur Alan, Napolitano En, Nat Han Tič, Nestor Džejms, Nikolić Dušan, Notomb Ameli, O`Flanagan Šila, O`Konor Džozef, O’Flanagan Šila, Oksanen Sofi, Olson Linda, Oskan Serdar, Pančić Teofil, Panić Ivan, Pantić Maja, Paolini Kristofer, Parnot Žoel, Pauš Rendi, Pec Monika, Penak Danijel, Penevski Zoran, Perez-Reverte Arturo, Persi Voker, Peter Nistrem Peter Molin, Petković Miloš, Petrimo Nikola, Petruševska Ljudmila, Pik Mervin, Pinčon Tomas, Pirsi Mardž, Pirsig Robert M., Polan Majkl, Portis Čarls, Prat Hugo, Prentis Džon, R. Kirnan Kejtlin, Radaković Žarko, Radosavović Đuro, Raf Met, Rajan Entoni, Rajs En, Raka Greg, Raviola - Magnus Roberto, Rejmond Aleks, Rejmond Aleks, Rekioni Roberto, Renije Mišel, Ribić Esad, Riju Paskvale, Rikar Matje, Robinson Merilin, Rodžer Stern, Rodžers Maršal, Rolins Džejms, Romita stariji Džon, Ros Aleks, Ros Luk, Rosinski Gžegož, Rosinski Žan Van Am, Rouling Dž.K., Ruis Safon Karlos, Sahnovski Igor, Salver Lidi, Samura Hiroaki, Sangani Radika, Sapkovski Andžej, Sarajlija Adrijan, Satrapi Marđan, Sebold Alis, Sem-Sandberg Stiv, Sent Džon Mandel Emili, Sera Antonio, Serl Rebeka, Sevidž Sem, Si Liza, Silverberg Robert, Simeoni Điđi, Simeoni Điđi, Simons Den, Simonson Helen, Sinkevič Bil, Skalera Mateo, Skalzi Džon, Skokin Katarina, Skot Kard Orson, Slot Den, Smit L. Dž., Snajder Skot, Sobi Kristensen Laš, Sorentino Andrea, Soul Čarls, Spurijer Sajmon, Stajn Gart, Sten Viveka, Sterdžen Teodor, Stjuart Dejv, Stojanović Gorčin, Stojanović Zoran S., Stoker Brem, Stoket Ketrin, Stražinski Dž. Majkl, Strugacki Arkadij i Boris, Stupar Marija, Sudžuka Goran, Šarlije Žan-Mišel, Šejić Stjepan, Šeli Meri, Šenkel Andrea Marija, Šepard Lucijus, Šin Kjung-suk, Šot Ben, Šou Dejvid, Šuter Džim, Švarc Toni, T. Pisegir Alen, Tabari Žan, Talajić Dalibor, Tejlor Tom, Tišma Slobodan, Tol Ekart, Tolkin Džon Ronald Ruel, Tomas Roj, Tomas Roj, Tomlin Matson, Tripković Milan, Tuj Kim, Tuševljaković Darko, Uderzo Alber, va Tiongo Ngugi, Vajnhaus Mič, Vakui Ken, Valta Gabrijel Hernandez, Van Ham Žan, Vasmu Herbjerg, Vejd Mark, Velman Fabijen, Vels H. Dž., Vels Marta, Vidal Gor Vijeti Stefano, Vilijams Najl, Vilijamson Džošua, Vindzor-Smit Bari, Vinik Džad, Vinsent Pol, Vinterson Dženet, Vise Jan, Vols Džanet, Volton Džo, Vort Dženifer, Vots Alan, Vulf Džin, Vulf Majkl, Vulfman Marv, Zab Džim, Zaslov Džefri, Zdarski Čip, Zerčer Patrik, Žibra Žan-Pjer, Žiljak Aleksandar, Žodorovski Alehandro, Žodorovski Ladron, Žonke Tjeri Polovna i nova roba, polovne i nove knjige, retke i povoljne knjige, samo prodaja, otkup ne.

Autor: Filip Vandenberg Povez: broširan Br. strana: 286 Format: 12x20 Primećeno je da mnogi oni koji se bave iskopavanjem faraonskih grobnica ili učestvuju u prenošenju njihovih ostataka bivaju pogođeni različitim vrstama nedaća. Za ovu temu se vežu mnoge priče tako da neki ljudi veruju da ta mrtva tela nose sa sobom prokletstvo koje zadesi svakog onoga koji im se približi. Posle dužeg proučavanja ove tajne jedan nemački pisac, Filip Vandenberg, u svojoj knjizi `Prokletstvo faraona` je rekao pitajući se: 1.Da li je ovo prokletstvo povezano sa nuklearnim zračenjem? Ili su faraoni upotrebljavali neke druge radioaktivne materije kojim bivaju izloženi svi oni koji otvore grobnicu? 2.Da li je to neka vrsta otrovnih gasova koji isparavaju iz biljaka i drveća prilikom otvaranja grobnice? 3. Da li je to neka vrsta sujeverja koja sledi svakog onoga ko otkrije grobnicu? 4. Da li je prokletstvo samo koincidencija tako da osoba umre u isto vreme kada se otvara grobnica? 5. Da li slepi miševi koji se nalaze u katakombama i grobnicama imaju kakve veze sa ljudima koji zapadnu u histeriju tako da umru? 6. Da li su pljačkaši grobnica i stranci koji su umrli pod misterioznim okolnostima došli u dodir sa radioaktivnom zemljom ili otrovom iz biljaka? Zatim nastavlja sa izlaganjem svoje zbunjenosti onim što se dešava u egipatskim istorijskim grobnicama, govoreći: `Kako da objasnimo činjenicu da na bilo kojem mestu na kojem se nalazi mumija mora doći do nekakve nesreće, tako da najveći brod kojeg su ljudi načinili tj. Titanik se sudario sa santom leda i potonuo, a razlog je što se na njemu nalazila ukradena faraonska mumija.` Sa istim čuđenjem i zbunjenošću pita se Enis Mensur u svojoj knjizi `Prokletstvo faraona` pa kaže: `Veliki broj naučnika veruje da ima nešto u unutrašnjosti piramida i faraonskih grobnica što utiče na zdravlje čoveka, međutim šta je to? Niko to ne zna.` Kakva je to priča koja se zove `faraonsko prokletstvo`? Kako je počela? Kako objasniti sve ono što se dešava onima koji učestvuju u potrazi za telima drevnih egipatskih faraona i njihovim bogatstvom? Ova priča koja se zove `Faraonsko prokletstvo` je počela 6.novembra 1922 kada je Hauard Karter poslao telegram lordu Karterfonu obavještavajući ga o sledećem: `Otkrio sam nešto veličanstveno u `Kraljevskoj dolini`! Postavio sam prekrivač na vrata i tunel kako bi mogao i ti doći i videti to lično.` Lord je stigao u El-Aksar 23. Novembra, a s njim je bila i njegova kćerka. Kada je došao do `Kraljevske doline` Karter je prišao, slomio katanac i vrata iza kojih je našao telo mrtvog faraona Tutakamona koji je tu počivao 35 vekova. Svetske novine su bile preplavljenje ovim vestima, a ljudi su ih prepričavali, ali odjednom Karterovo srce je počelo brže da udara i oseti paničan strah. Međutim blago, zlato i slava su ga bili zaneli tako da nije obraćao pažnju na ono što oseća. Na dan otvaranja bilo je prisutno 23 osobe koje je pozvao Karter da priustvuju otvaranju, međutim odjednom se desilo nešto čudno! Trinaest ljudi koji su bili pozvani na svečanost su počeli umirati jedan posle drugog i to pod misterioznim okolnostima. Lord Karter je dobio iznenadni napad groznice, te je počeo govoriti: `Vatra je u mom telu!!!` Buncao je dok ga je groznica tresla. Došao je i njegov sin iz Indije kako bi ga posetio, ali je ubrzo umro u hotelu Kontinental u Kairu. Posle njega umire Karterov pomoćnik Vorte Mejs u toku iskopavanja u grobnicama.Njegova smrt je bila neka vrsta samozapaljenja. Doktor Muhamed Muhamed Dža`fer navodi u svojoj knjizi `Sihr` jedan deo ovih priča te kaže: `U britanskom muzeju se trenutno nalazi jedan tabut (kovčeg) veoma precizne izrade u kojoj se nalazi egipatska mumija. Priču ovog kovčega koja sama po sebi izaziva čuđenje beleže akti britanskog muzeja. Ovaj kovčeg je kupio Daglas Mevari kako bi ga preneo u svoju kuću u Londonu. Svi oni koji su imali bilo kakve veze sa ovim kovčegom su zadesile nekakve nedaće tako da su ga se rešili poklonivši ga britanskom muzeju. Na dan kupovanja kovčega dok je Mr. Daglas čistio svoje oružje pištolj je odjednom opalio i pogodio ga u levo koleno. Izvršena je operacija u toku koje je preminuo. Pre operacije je oporučio jednom od svojih drugova koji se nalazio u Egiptu a zvao se Mr. Hobli da ako mu se nešto desi u toku operacije da uruči taj kovčeg njegovoj sestri koja je živela u ulici Bejker u Londonu. Posle smrti Mr. Daglasa krenuo je Mr.Hobli da izvrši testament pa je preneo kovčeg u Bur Seid pripremajući ga za prevoz parnjačom do Londona, međutim kad je došao u Bur Seid dočekao ga je telegram u kome stoji da je njegov brat ubijen. Kada je stigao u London predao je kovčeg sestri pokojnog Daglasa. Postavila je kovčeg u uglu salona i od momenta preuzimanja kovčega nevolje su počele da se ređaju jedna za drugom. Na dan preuzimanja kovčega njena kćerka je poginula od udara auta prelazeći put dok je išla u školu. Posle sedam dana preminuo je muž izvršivši samoubistvo zbog smrti svoje kćerke. Njihovo materijalno stanje se pogoršalo. Pogubila je živce i postala histerična. Pozvala je vračare, sihribaze, astrologe i one koji prizivaju duhove i svi su se svi složili da ta mumija koja se nalazi u njenoj kući izaziva sve ove probleme koje nije moguće sprečiti. Nazvala je britanski muzej kako bi uzeli ovu mumiju od nje i preneli je u muzej. U toku nošenja mumije počeo je jedan od nosača da se ismava i podruguje na račun Engleza koji veruju u takva sujeverja tako da osnivaju posebne muzeje kako bi u njima radili njegovi sunarodnici kao sluge. Kovčeg još nije ni bio postavljen na svoje mesto kada ovog radnika uhvatiše strahoviti bolovi od kojih se uvijao i cvilio nekoliko minuta zatim pade mrtav pokraj kovčega. Svi oni koji su se bavili proučavanjem drevnih egipatskih tragova u Engleskoj su vodili strogog računa o ovom kovčegu tako da su formirali komisiju koja je istraživala taj problem. Ova komisija je zadužila H.I. Mansela da fotografiše ovaj kovčeg iz različitih perspektiva. Njegova kompanija je poslala svog izaslanika da uslika kovčeg što je on i učinio. Kada se vratio u kancelariju dočekao ga je drugi zahtev. Otišao je da ga izvrši i kada se vraćao doživeo je saobraćajnu nesreću u kojoj je izgubio prste desne ruke tako da više nije mogao da slika. Kada je razvio film i izradio slike otkrio je da se na kovčegu nalazi urezbarena slika devojke ili devojčice obučene u vračarsku odoru, na licu joj se odražavao izraz ljutnje i zla. Kada su pitali sve one koji su videli kovčeg ili bili povezani sa njim pre slikanja svi su potvrdili da nisu videli nikakve slike na njemu niti bilo šta slično tome. Tu je i priča Engleza Emerija koji je nadgledao iskopavanje u selu Sekare 10. Marta 1971 godine, kada je odjednom vrisnuo jedan radnik te počeo da mjauče kao mačka, zatim da laje kao pas, zatim da zavija kao vuk. Njegova supruga je bila pored njega u bolnici sve dok nije preminuo 11. marta.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žan Nikola Artur Rembo (franc. Arthur Rimbaud; Šarlvil, 20. oktobar 1854 — Marselj, 10. novembar 1891) je bio francuski pesnik, koji se rodio u Šarlvilu u Francuskoj. Bio je predstavnik pokreta dekadencije i imao jak uticaj na savremenu književnost, muziku i umetnost. Svoja najpoznatija dela je stvarao u kasnim tinejdžerskim godinama i zato ga je Viktor Igo opisao kao dete Šekspir. Bio je nemirnog duha, prešao preko tri kontinenta pre svoje smrti u 37. godini. Artur Rembo je rođen u provincijalskoj porodici srednje klase u Šarlvilu, u Ardenskoj oblasti, u severoistočnoj Francuskoj. Priča se da je njegovo detinjstvo bilo zapanjujuće, postoji mit po kome se nakon rođenja otkotrljao na pod sa jastuka na kome ga je dadilja ostavila i počeo da puzi ka vratima. Gospođa Rembo se prisećala da je, nakon što je Artura predala dadilji na čuvanje i vratila se iz nabavke, dadiljino dete bilo obučeno u odeću namenjenu Arturu i ležalo je u njegovoj kolevci, a Artur, go i prljav se veselo igrao u staroj škrinji za so. Kada je Artur imao šest godina, otac je napustio njihovu porodicu i majka je nastavila sama da vaspitava svoju decu. Zbog toga je Artur odrastao pod snažnim uticajem majke, stroge katolikinje, koja ih je odgajala u strogom i religioznom duhu. Njegova sestra bila je Izabel Rembo koja je nasledila njegovo imanje i čuvala njegova dela. Obrazovanje i tinejdžerske godine Strahujući od lošeg uticaja sredine na svoje sinove, gospođa Rembo je svoju porodicu preselila u Cours` d`Orleans i sama ih podučavala do njihove devete godine kada ih je poslala u lokalnu školu. U toku njihovog obrazovanja, strogo ih je kontrolisala i kažnjavala. Terala ih je da uče po sto stihova na latinskom, a ako bi pogrešno izrecitovali, uskratila bi im obroke. Kada je Artur imao devet godina napisao je protestni sastav o tome zašto ne želi da uči latinski u školi. On je osuđivao klasično obrazovanje kao put do dobro plaćenog radnog mesta i stalno pisao da će biti kapitalista. Dečacima nije bilo dozvoljeno da napuste majčinu blizinu i do njihove petnaeste odnosno šesnaeste godine ona ih je pratila do škole. Iako veoma individualne prirode, Artur je bio strastveni katolik poput svoje majke. Zbog ovoga su ga školski drugovi zvali prljavim malim licemerom, sale petit cagot. Do dolaska na College de Charleville njegovo čitanje se svodilo na Bibliju, ali je uživao u bajkama i pričama o raznim avanturama. Arturov tutor, koga je njegova majka unajmila nadajući se njegovj uspešnoj školskoj budućnosti, uspeo je da kod Artura probudi interesovanje za grčki, latinski i za francusku klasičnu književnost. Takođe ga je podstakao da piše originalne stihove na francuskom i latinskom jeziku. Prva Remboova pesma koja je odštampana je „Novogodišnji poklon siročadi“ (Les Etrennes des orphelines) i objavljena u izdanju Revue pour tous`s 2. januara 1870. Žorž Izambar, koji je stigao u Šarvil neposredno nakon objavljivanja pesme postao je Remboov mentor iz književnosti i veliki uzor. Prva pesma koju je pokazao Izambaru bila je Ofelija koja će kasnije biti deo antologija i jedna od Remboovih najboljih pesama. Nakon izbijanja francusko-pruskog rata i odlaska Izambara, Rembo je klonuo duhom, pobegao u Pariz, bio uhapšen i proveo u zatvoru nedelju dana. Krajem oktobra 1870. Remboovo ponašanje je postalo vidno provokativno i nekonvencionalno. Počeo je da pije, nepristojno se izražava, krao je knjige iz lokalnih radnji, i odbacio je svoj karakterističan uredni izgled puštajući dugu kosu. Bio je u kontaktu sa Izambarom i govorio mu o svojim osećanjima i doživljajima – „Patnje su nepodnošljive, ali moramo biti jaki, biti rođeni kao pesnici, a kao pesnika sam sam sebe prepoznao“. Širile su se glasine da se priključio Pariskoj komuni 1871. koju je opisao u pesmi L`orgie parisienne. Rembo i Verlen Remboov prijatelj Šarl Ogist Bretanj nagovorio ga je da piše Polu Verlenu, istaknutom pesniku simbolisti, pošto su pisma upućena drugim pesnicima ostajala bez odgovora. Rembo je poslao dva pisma Verlenu koja su sadržala nekoliko njegovih pesama, uključujući šokantnu `Le dormeur du Val` (Spavač u dolu). Verlen je bio oduševljen Remboovim stvaralaštvom i pozvao ga da dođe u Pariz. Remboa je opisao sledećim rečima: „Bio je kao pravo dete, bucmast i svež, sa velikim, koščatim, prilično nespretnim telom, koje kao kod svih adolescenata još uvek raste, sa veoma teškim ardenskim akcentom, skoro dijalektom, koji se dizao i spuštao kao da će da se prelomi“. Rembo i Verlen su započeli kratku i burnu aferu. Remboovo okrutno ponašanje je sablaznilo pariski književni milje. U septembru 1872. su zajedno otputovali u London, ali ovog perioda se Rembo kasnije sa žaljenjem sećao. Živeli su u velikom siromaštvu, jedva sastavljali kraj sa krajem tako što su podučavali i dopunjavali džeparac koji je Verlen dobijao od svoje majke. Krajem juna 1873. Verlen se vratio u Pariz zbog netrpeljivosti koja se javila između njega i Remboa, ali je uskoro počeo da tuguje zbog Remboovog odsustva. Poslao je telegram Rembou da se sastanu u Briselu, ali ovaj susret se nesretno završio. Međusobna netrpeljivost je rasla, svađe su bile neprestane i Verlen se prepustio opijanju. Kupio je revolver i municiju i u stanju opijenosti i besa ispalio dva hica u Remboa, koji je bio ranjen u levi ručni zglob. Rastali su se na železničkoj stanici u Briselu i u prvi mah Rembo nije podigao optužnicu protiv Verlena, smatrajući ranu za bezopasnu i površnu. Međutim Verlen je uhapšen zbog pokušaja ubistva, ispitivan o privatnim odnosima sa Remboom zbog tužbi koje je njegova žena podnela u vezi sa odnosom sa Remboom. Rembo je povukao tužbu, ali je sudija ipak osudio Verlena na dve godine zatvora. Rembo se vratio u Šarlvil, završio Boravak u paklu (Une Saison en Enfer), delo koje je uz Lotreamonova Maldororova pevanja inaugurisalo pesmu u prozi i izvršilo snažan uticaj na modernu poeziju dvadesetog veka. Putovanja Rembo i Verlen su se sreli poslednji put u Štutgartu 1875. nakon Verlenovog puštanja iz zatvora i njegovog preobraćanja u katolicizam. Rembo se do tada odrekao pisanja i odlučio da živi mirnim, radničkim životom. Bio je dobrovoljni vojnik holandske kolonijalne armije da bi besplatno otputovao na Javu. Uskoro je dezertirao i vratio se u Francusku. Decembra 1878. stigao je u Larnaku na Kipru, gde je radio za građevinsku firmu kao nadzornik kamenoloma. U Francusku se vratio zbog groznice, koja je dijagnostikovana kao tifusna. U Abisiniju je otputovao 1880. kao službenik u trgovačkoj agenciji. Živeo je sa urođeničkim ljubavnicama i samostalno trgovao kafom i oružjem. Februara 1891. počeo je da oseća velike bolove u kolenu, a tretman je bio bezuspešan. Morao je zbog lečenja da se vrati u Francusku i u bolnici u Marselju mu je amputirana desna noga. Post-operativna dijagnoza je bila rak. Nakon boravka u porodičnoj kući u Šarlvilu pokušao je da se vrati u Afriku, ali mu se na putu stanje pogoršalo i primljen je u bolnicu u Marselju, gde je nakon bezuspešne operacije i preminuo 10. novembra 1891. godine u 37-oj godini života.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasično istraživanje Grahama Greenea o ljubavi, nevinosti i moralu u Vijetnamu `Nikada nisam poznavao čovjeka koji je imao bolje motive za sve nevolje koje je prouzročio`, primjećuje pripovjedač Grahama Greenea Fowler o Aldenu Pyleu, istoimenom `Tihom Amerikancu` iz možda najkontroverznijeg romana njegove karijere. Pyle je drski mladi idealist koji je Washington poslao na tajanstvenu misiju u Saigon, gdje se francuska vojska bori protiv gerilaca iz Vietminha. Dok se dobronamjerna politika mladog Pylea pretvara u krvoproliće, Fowleru, iskusnom i ciničnom britanskom izvjestitelju, postaje nemoguće sigurno stajati po strani kao promatrač. Ali Fowlerovi motivi za intervenciju sumnjivi su, i policiji i njemu samom, jer je Pyle ukrao Fowlerovu lijepu vijetnamsku ljubavnicu. Henri Grejam Grin (2. oktobar 1904—3. april 1991), poznatiji pod pseudonimom Grejam Grin, bio je engleski romanopisac, za koga su mnogi smatrali da je jedan od najvećih Engleskih pisaca 20. veka,[1][2] a Džon Irving ga je pohvalio, pre Grinove smrti, kao „najuspešnijeg živog romanopisca na engleskom jeziku“.[3] Mešavinom kritičkog priznanja i široke popularnosti, Grin je rano u životu stekao reputaciju značajnog pisca, kako ozbiljnih katoličkih romana, tako i trilera (ili „zabava“, kako ih je on nazivao). Ušao je u uži izbor za Nobelovu nagradu za književnost 1966. i 1967. godine.[4][5] Tokom 67 godina karijere, tokom kojih je napisao preko dvadeset pet romana, istraživao je ambivaletne moralne i političke probleme modernog sveta, često iz katoličke perspektive. Iako se Grin snažno protivio tome što su ga opisivali kao katoličkog pisca, umesto kao pisca koji je prosto katolik, katoličke religijske teme su koren mnogih njegovih dela, a pogotovo u njegova četiri glavna „katolička” romana: Brajtonska stena, Moć i slava, Suština stvari i Kraj jedne ljubavne priče,[6] koja se posmatraju kao „zlatni standard” katoličkih romana.[7] Nekoliko dela, kao što su Poverljivi agent, Mirni Amerikanac, Naš čovek u Havani, Ljudski faktor i scenario za Trećeg čoveka, takođe pokazuju Grinovo strastveno interesovanje za delatnost i intrige internacionalne politike i špijunaže. Grin je rođen u Berkamstedu, u okrugu Hartfordšir, u velikoj i uticajnoj porodici, čiji su članovi bili i vlasnici Grin King pivare. Boravio je u internatu pri školi u Berkamstedu, gde je njegov otac predavao i postao direktor. Bio je nesrećan u školi i pokušao je da sebi oduzme život nekoliko puta. Započeo je studije istorije na koledžu Baliol u Oksfordu, gde je još pre diplomiranja objavio svoje prvo delo, knjigu poezije koja je imala slab prijem. Nakon diplomiranja, Grin je prvo radio kao privatni tutor, a zatim kao novinar – prvo u časopisu Nottingham Journal (Notingemski žurnal), a onda kao pomoćni urednik Tajmsa. Prešao je u katolicizam 1926, nakon što je upoznao buduću ženu Vivijen Dejrel Brauning. Kasnije u životu je sebe nazivao katoličkim agnostikom, a nekad čak i katoličkim ateistom. Objavio je svoj prvi roman Čovek iznutra 1929; njegov povoljan prijem mu je omogućio da radi redovno kao romanopisac. Prihod od romana dopunjavao je radeći kao slobodan novinar i pisanjem prikaza knjiga i filmova. Njegov prikaz filma Vi Vili Vinki iz 1937. (za britanski žurnal Night and Day [Noć i dan]) govori o seksualnosti devetogodišnje glavne glumice Širli Templ. Ovo je prouzrokovalo tužbu Tventit senčuri foksa i Grin se preselio u Meksiko dok se suđenje nije završilo. Dok je boravio u Meksiku, Grin je razvio ideje za Moć i slavu. Grin je prvobitno podelio svoju fikciju u dva žanra (koja je nazvao „zabavni` i „ozbiljni“ romani). Jedni su trileri – često sa primetnim filozofskim tonovima – kao što je Ministarstvo straha; drugi su književna dela na kojima je mislio da počiva njegova reputacija – poput knjige Moć i slava. Grin poseduje istoriju depresije koja je imala dubok efekat na njegovo pisanje i privatni život. U pismu svojoj ženi Vivijen rekao je da gaji „snažan antagonizam prema običnom, domaćinskom životu` i da je bolest, nažalost, takođe i materijal za pisanje. Vilijam Golding je opisao Grina kao „vrhunskog hroničara svesti i anksioznosti čoveka dvadesetog veka.` Umro je 1991. u osamdeset šestoj godini, od leukemije, i sahranjen je u Korsou u Švajcarskoj. Detinjstvo i školovanje (1904—1925) Henri Grejam Grin je rođen 1904. u kući Sent Džon, internatu škole u Berkamstedu, gde je njegov otac bio upravnik. Bio je četvrto dete od njih šestoro; njegov mlađi brat, Hju, postao je generalni direktor BBC-ja, a stariji brat Rejmond, istaknuti fizičar i planinar. Njegovi roditelji Čarls Henri Grin i Merion Rejmond Grin su bili drugo koleno srodstva i oboje članovi velike, uticajne porodice čiji su članovi bili vlasnci pivare Grin King, bankari i državnici; njegova majka je bila rođaka Robertu Luisu Stivensonu. Čarls Grin je bio drugi upravitelj škole u Berkamstedu, gde je direktor bio dr Tomas Fraj koji je bio oženjen Čarlsovom rođakom. Drugi rođak je bio desničarski pacifista Ben Grin, čija je politika dovela do njegovog interniranja tokom Drugog svetskog rata. U detinjstvu, Grin je provodio leta sa ujakom ser Vilijamom u kući Harston. U opisu svog detinjstva, Grin objašnjava kako je tamo naučio da čita: „Bio sam u Harstonu kad sam iznenada shvatio da mogu da čitam – knjiga je bila Dixton Brett, Detective (Dikston Bret, detektiv). Nisam želeo da iko zna za moje otkriće, tako da sam čitao u tajnosti, u udaljenom potkrovlju, ali majka mora da je ipak primetila, jer mi je dala Koralno ostvo od Balantajna za putovanje kući vozom – uvek beskrajno putovanje sa dugim čekanjem vozova u Blečliju. 1910. godine Čarls Grin je posle dr Fraja došao na mesto direktora škole. Grejam je takođe pohađao ovu školu kao đak u internatu. Maltretiran i teško depresivan, nekoliko puta je pokušao samoubistvo uključujući, kako je pisao u autobiografiji, Ruski rulet i uzimanje aspirina pre odlaska na plivanje u školskom bazenu. 1920, kada je imao šesnaest godina, poslali su ga u London na šestomesečnu psihoanalizu, što je bio radikalan korak u to vreme, a posle toga se vratio u školu kao redovan đak bez boravka u internatu. Školski prijatelji su mu bili novinar Klod Koubern i istoričar Piter Kvenel. 1922. godine Grin je na kratko vreme bio član Komunističke partije Velike Britanije i tražio poziv za odlazak u novu Sovjetsku uniju, što se nije dogodilo. 1925, dok je još studirao na koledžu Baliol u Oksfordu, objavljeno je njegovo prvo delo, zbirka pesama po imenu Babbling April koja je bila slabo dočekana. Grin je patio od periodičnih napada depresije dok je bio u Oksfordu i to je u velikoj meri zadržavao za sebe. Stekao je diplomu drugog stepena iz istorije 1925. godine. Karijera i stvaralaštvo Nakon što je napustio Oksford, Grin je određeni period radio kao privatni mentor, a zatim se okrenuo žurnalistici – prvo u Notingemskom žurnalu, a onda kao pomoćni urednik Tajmsa. Dok je radio u Notingemu, počeo je da se dopisuje sa Vivijen Dejrel Brauning, koja mu je pisala da ga ispravi po tačkama katoličke doktrine. Grin je u to vreme bio agnostik, ali kada je počeo da razmišlja o tome da oženi Vivijen, palo mu je na pamet, kako je to sročio u autobiografiji A Sort of Life (Nekakav život ): „da bi bar trebalo da nauči o prirodi i granicama verovanja koje poseduje.` Grin je kršten 26. februara 1926. i venčali su se 15. oktobra 1927. u crkvi Sent Meri, u Hampstedu, u severnom Londonu. Grinov prvi objavljeni roman je Čovek iznutra (1929). Povoljan prijem ga je osokolio da napusti posao pomoćnika urednika u Tajmsu i počne redovno da radi kao romanopisac. Sledeće dve knjige The Name of Action (Ime radnje) i Rumor of the Nightfall (Priča se da pada noć) (1932) bile su neuspešne i on ih se kasnije odrekao. Njegov prvi pravi uspeh bio je Voz za Istambul (1932), koji je adaptiran u film Orijent Ekspres 1934. godine. Dok je bio u Meksiku, Grin je razvio ideje za roman, za koji se često smatra da je njegovo remek-delo – Moć i slava. Kako mu je karijera odmicala, i Grin i njegovi čitaoci su uočavali problematičnu razliku između „zabavnih` i „ozbiljnih“ romana. Poslednji roman koji je Grin označio kao „zabavni roman` je Naš čovek u Havani, iz 1958. godine. Grin je takođe pisao i kratke priče i drame koje su doživele uspeh, mada je uvek i pre svega bio romanopisac. Majkl Korda, Grinov prijatelj za ceo život, a kasnije njegov urednik u Sajmon & Šusteru, jednom je posmatrao Grina na poslu. Korda je primetio da je Grin crnim penkalom pisao u maloj, crnoj, kožnoj svesci i da bi otprilike napisao oko petsto reči. Kada bi došao do petsto, odložio bi penkalo i završio s pisanjem za taj dan. Putovanja i špijunaža Grin je tokom svog života putovao daleko od Engleske, u zemlje koje je opisivao kao divlje i daleke. Putovanja su dovela to toga da ga je njegova sestra Elizabet zaposlila u službi MI6, gde je i sama radila. Shodno tome, poslali su ga Sijeru Leone na dužnost tokom Drugog svetskog rata. Kim Filbi, za koga će se kasnije otkriti da je sovjetski agent, bio je Grinov nadzornik i prijatelj u MI6. Grin je posle napisao uvod za Filbijeve memoare, Moj tihi rat iz 1968. Kao romanopisac, Grin je ljude koje je upoznao i mesta gde je živeo pretvarao u materijal za svoja dela. Grin je prvi put otišao van Evrope sa trideset godina, kada je 1935. godine krenuo u Liberiju, a iz tog puta je nastao putopis Journey Without Maps (Putovanje bez mapa). Njegov put za Meksiko 1938, sa ciljem da posmatra efekte vladine kampanje o prisilnoj anti-katoličkoj sekularizaciji, platila je izdavačka kompanija Longman, zahvaljujući Grinovom prijateljstvu sa Tomom Bernsom. To putovanje iznedrilo je dve knjige: The Lawless Roads (Drumovi bez zakona) i Moć i slavu. Godine 1953, Kongregacija za nauku vere je obavestila Grina da Moć i slava šteti reputaciji sveštenstva, ali kasnije u privatnom razgovoru sa Grinom, papa Pavle VI mu je rekao da, iako će pojedini delovi uvrediti neke katolike, treba da ignoriše kritike. 1957, samo par meseci nakon što je Fidel Kastro započeo revolucionarni napad na Batistin režim na Kubi, Grin je odigrao malu ulogu u pomaganju revolucionara, kao tajni kurir koji je odnosio toplu odeću Kastrovim pobunjenicima koji su se tokom Kubanskog rata sakrivali u brdima. Za Grina se govorilo da ga fasciniraju snažne vođe. Nakon jedne posete, Kastro je Grinu dao sliku koju je naslikao, koja je visila u dnevnoj sobi kuće u Francuskoj gde je autor proveo poslednje godine života. Grin kasnije jeste naglas izgovorio sumnje o Kastrovoj Kubi. Francuzu koji ga je intervjuisao 1983. godine rekao je: „Divim mu se na hrabrosti i veštini, ali preispitujem njegov autokratski sistem vladavine,` dodavši: „Sve uspešne revolucije, koliko god bile idealističke, verovatno će vremenom izdati same sebe.` Privatni život Sa Vivijen Dejrel Brauning je imao dvoje dece, Lusi Karolinu (rođena 1933) i Fransis (1936). Početkom 1946, Grin je imao vanbračnu vezu sa Ketrin Volston, ženom Harija Volstona. Generalno se smatra da mu je ova afera poslužila da napiše roman Kraj jedne ljubavne priče, objavljen 1951. godine, kada se afera okončala. Grin je napustio porodicu 1947, ali je Vivijen u skladu sa katoličkim učenjem odbila da mu da razvod i ostali su u braku sve do Grinove smrti 1991. Grin je takođe imao još nekoliko afera i seksualnih odnosa tokom braka, a u kasnijim godinama Vivijen izjavljuje: „Iz ove perspektive, rekla bih da je on bio osoba koja nikad nije trebalo da se ženi.” Ostao je distanciran od svoje žene i dece i rekao je: „Mislim da su knjige moja deca.` Grin je patio od manične depresije (bipolarni poremećaj).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U britanskoj koloniji u zapadnoj Africi, Henry Scobie je pobožan i pravedan čovjek skromnih sredstava angažiran u osiguravanju granica. Ali kada je promaknut zbog promaknuća u policijskog komesara, poniženje najteže pogađa njegovu ženu Louise. Već potlačena užasnom klimom, frustrirana u braku bez ljubavi i omalovažavana od žena privilegiranih časnika, Louise želi van. Osjećajući se odgovornim za njezinu nesreću, Henry odlučuje protiv svoje prosudbe prihvatiti zajam od trgovca na crnom tržištu kako bi osigurao Louisein prolaz. To je samo jedna indiskrecija, ali za Henryja to ubrzava pad iz milosti jer ga jedan moralni kompromis za drugim vodi u mrežu ucjena, preljuba i ubojstava. A za pobožnog čovjeka poput Henryja možda ne preostaje ništa osim prokletstva. Henri Grejam Grin (2. oktobar 1904—3. april 1991), poznatiji pod pseudonimom Grejam Grin, bio je engleski romanopisac, za koga su mnogi smatrali da je jedan od najvećih Engleskih pisaca 20. veka,[1][2] a Džon Irving ga je pohvalio, pre Grinove smrti, kao „najuspešnijeg živog romanopisca na engleskom jeziku“.[3] Mešavinom kritičkog priznanja i široke popularnosti, Grin je rano u životu stekao reputaciju značajnog pisca, kako ozbiljnih katoličkih romana, tako i trilera (ili „zabava“, kako ih je on nazivao). Ušao je u uži izbor za Nobelovu nagradu za književnost 1966. i 1967. godine.[4][5] Tokom 67 godina karijere, tokom kojih je napisao preko dvadeset pet romana, istraživao je ambivaletne moralne i političke probleme modernog sveta, često iz katoličke perspektive. Iako se Grin snažno protivio tome što su ga opisivali kao katoličkog pisca, umesto kao pisca koji je prosto katolik, katoličke religijske teme su koren mnogih njegovih dela, a pogotovo u njegova četiri glavna „katolička” romana: Brajtonska stena, Moć i slava, Suština stvari i Kraj jedne ljubavne priče,[6] koja se posmatraju kao „zlatni standard” katoličkih romana.[7] Nekoliko dela, kao što su Poverljivi agent, Mirni Amerikanac, Naš čovek u Havani, Ljudski faktor i scenario za Trećeg čoveka, takođe pokazuju Grinovo strastveno interesovanje za delatnost i intrige internacionalne politike i špijunaže. Grin je rođen u Berkamstedu, u okrugu Hartfordšir, u velikoj i uticajnoj porodici, čiji su članovi bili i vlasnici Grin King pivare. Boravio je u internatu pri školi u Berkamstedu, gde je njegov otac predavao i postao direktor. Bio je nesrećan u školi i pokušao je da sebi oduzme život nekoliko puta. Započeo je studije istorije na koledžu Baliol u Oksfordu, gde je još pre diplomiranja objavio svoje prvo delo, knjigu poezije koja je imala slab prijem. Nakon diplomiranja, Grin je prvo radio kao privatni tutor, a zatim kao novinar – prvo u časopisu Nottingham Journal (Notingemski žurnal), a onda kao pomoćni urednik Tajmsa. Prešao je u katolicizam 1926, nakon što je upoznao buduću ženu Vivijen Dejrel Brauning. Kasnije u životu je sebe nazivao katoličkim agnostikom, a nekad čak i katoličkim ateistom. Objavio je svoj prvi roman Čovek iznutra 1929; njegov povoljan prijem mu je omogućio da radi redovno kao romanopisac. Prihod od romana dopunjavao je radeći kao slobodan novinar i pisanjem prikaza knjiga i filmova. Njegov prikaz filma Vi Vili Vinki iz 1937. (za britanski žurnal Night and Day [Noć i dan]) govori o seksualnosti devetogodišnje glavne glumice Širli Templ. Ovo je prouzrokovalo tužbu Tventit senčuri foksa i Grin se preselio u Meksiko dok se suđenje nije završilo. Dok je boravio u Meksiku, Grin je razvio ideje za Moć i slavu. Grin je prvobitno podelio svoju fikciju u dva žanra (koja je nazvao „zabavni` i „ozbiljni“ romani). Jedni su trileri – često sa primetnim filozofskim tonovima – kao što je Ministarstvo straha; drugi su književna dela na kojima je mislio da počiva njegova reputacija – poput knjige Moć i slava. Grin poseduje istoriju depresije koja je imala dubok efekat na njegovo pisanje i privatni život. U pismu svojoj ženi Vivijen rekao je da gaji „snažan antagonizam prema običnom, domaćinskom životu` i da je bolest, nažalost, takođe i materijal za pisanje. Vilijam Golding je opisao Grina kao „vrhunskog hroničara svesti i anksioznosti čoveka dvadesetog veka.` Umro je 1991. u osamdeset šestoj godini, od leukemije, i sahranjen je u Korsou u Švajcarskoj. Detinjstvo i školovanje (1904—1925) Henri Grejam Grin je rođen 1904. u kući Sent Džon, internatu škole u Berkamstedu, gde je njegov otac bio upravnik. Bio je četvrto dete od njih šestoro; njegov mlađi brat, Hju, postao je generalni direktor BBC-ja, a stariji brat Rejmond, istaknuti fizičar i planinar. Njegovi roditelji Čarls Henri Grin i Merion Rejmond Grin su bili drugo koleno srodstva i oboje članovi velike, uticajne porodice čiji su članovi bili vlasnci pivare Grin King, bankari i državnici; njegova majka je bila rođaka Robertu Luisu Stivensonu. Čarls Grin je bio drugi upravitelj škole u Berkamstedu, gde je direktor bio dr Tomas Fraj koji je bio oženjen Čarlsovom rođakom. Drugi rođak je bio desničarski pacifista Ben Grin, čija je politika dovela do njegovog interniranja tokom Drugog svetskog rata. U detinjstvu, Grin je provodio leta sa ujakom ser Vilijamom u kući Harston. U opisu svog detinjstva, Grin objašnjava kako je tamo naučio da čita: „Bio sam u Harstonu kad sam iznenada shvatio da mogu da čitam – knjiga je bila Dixton Brett, Detective (Dikston Bret, detektiv). Nisam želeo da iko zna za moje otkriće, tako da sam čitao u tajnosti, u udaljenom potkrovlju, ali majka mora da je ipak primetila, jer mi je dala Koralno ostvo od Balantajna za putovanje kući vozom – uvek beskrajno putovanje sa dugim čekanjem vozova u Blečliju. 1910. godine Čarls Grin je posle dr Fraja došao na mesto direktora škole. Grejam je takođe pohađao ovu školu kao đak u internatu. Maltretiran i teško depresivan, nekoliko puta je pokušao samoubistvo uključujući, kako je pisao u autobiografiji, Ruski rulet i uzimanje aspirina pre odlaska na plivanje u školskom bazenu. 1920, kada je imao šesnaest godina, poslali su ga u London na šestomesečnu psihoanalizu, što je bio radikalan korak u to vreme, a posle toga se vratio u školu kao redovan đak bez boravka u internatu. Školski prijatelji su mu bili novinar Klod Koubern i istoričar Piter Kvenel. 1922. godine Grin je na kratko vreme bio član Komunističke partije Velike Britanije i tražio poziv za odlazak u novu Sovjetsku uniju, što se nije dogodilo. 1925, dok je još studirao na koledžu Baliol u Oksfordu, objavljeno je njegovo prvo delo, zbirka pesama po imenu Babbling April koja je bila slabo dočekana. Grin je patio od periodičnih napada depresije dok je bio u Oksfordu i to je u velikoj meri zadržavao za sebe. Stekao je diplomu drugog stepena iz istorije 1925. godine. Karijera i stvaralaštvo Nakon što je napustio Oksford, Grin je određeni period radio kao privatni mentor, a zatim se okrenuo žurnalistici – prvo u Notingemskom žurnalu, a onda kao pomoćni urednik Tajmsa. Dok je radio u Notingemu, počeo je da se dopisuje sa Vivijen Dejrel Brauning, koja mu je pisala da ga ispravi po tačkama katoličke doktrine. Grin je u to vreme bio agnostik, ali kada je počeo da razmišlja o tome da oženi Vivijen, palo mu je na pamet, kako je to sročio u autobiografiji A Sort of Life (Nekakav život ): „da bi bar trebalo da nauči o prirodi i granicama verovanja koje poseduje.` Grin je kršten 26. februara 1926. i venčali su se 15. oktobra 1927. u crkvi Sent Meri, u Hampstedu, u severnom Londonu. Grinov prvi objavljeni roman je Čovek iznutra (1929). Povoljan prijem ga je osokolio da napusti posao pomoćnika urednika u Tajmsu i počne redovno da radi kao romanopisac. Sledeće dve knjige The Name of Action (Ime radnje) i Rumor of the Nightfall (Priča se da pada noć) (1932) bile su neuspešne i on ih se kasnije odrekao. Njegov prvi pravi uspeh bio je Voz za Istambul (1932), koji je adaptiran u film Orijent Ekspres 1934. godine. Dok je bio u Meksiku, Grin je razvio ideje za roman, za koji se često smatra da je njegovo remek-delo – Moć i slava. Kako mu je karijera odmicala, i Grin i njegovi čitaoci su uočavali problematičnu razliku između „zabavnih` i „ozbiljnih“ romana. Poslednji roman koji je Grin označio kao „zabavni roman` je Naš čovek u Havani, iz 1958. godine. Grin je takođe pisao i kratke priče i drame koje su doživele uspeh, mada je uvek i pre svega bio romanopisac. Majkl Korda, Grinov prijatelj za ceo život, a kasnije njegov urednik u Sajmon & Šusteru, jednom je posmatrao Grina na poslu. Korda je primetio da je Grin crnim penkalom pisao u maloj, crnoj, kožnoj svesci i da bi otprilike napisao oko petsto reči. Kada bi došao do petsto, odložio bi penkalo i završio s pisanjem za taj dan. Putovanja i špijunaža Grin je tokom svog života putovao daleko od Engleske, u zemlje koje je opisivao kao divlje i daleke. Putovanja su dovela to toga da ga je njegova sestra Elizabet zaposlila u službi MI6, gde je i sama radila. Shodno tome, poslali su ga Sijeru Leone na dužnost tokom Drugog svetskog rata. Kim Filbi, za koga će se kasnije otkriti da je sovjetski agent, bio je Grinov nadzornik i prijatelj u MI6. Grin je posle napisao uvod za Filbijeve memoare, Moj tihi rat iz 1968. Kao romanopisac, Grin je ljude koje je upoznao i mesta gde je živeo pretvarao u materijal za svoja dela. Grin je prvi put otišao van Evrope sa trideset godina, kada je 1935. godine krenuo u Liberiju, a iz tog puta je nastao putopis Journey Without Maps (Putovanje bez mapa). Njegov put za Meksiko 1938, sa ciljem da posmatra efekte vladine kampanje o prisilnoj anti-katoličkoj sekularizaciji, platila je izdavačka kompanija Longman, zahvaljujući Grinovom prijateljstvu sa Tomom Bernsom. To putovanje iznedrilo je dve knjige: The Lawless Roads (Drumovi bez zakona) i Moć i slavu. Godine 1953, Kongregacija za nauku vere je obavestila Grina da Moć i slava šteti reputaciji sveštenstva, ali kasnije u privatnom razgovoru sa Grinom, papa Pavle VI mu je rekao da, iako će pojedini delovi uvrediti neke katolike, treba da ignoriše kritike. 1957, samo par meseci nakon što je Fidel Kastro započeo revolucionarni napad na Batistin režim na Kubi, Grin je odigrao malu ulogu u pomaganju revolucionara, kao tajni kurir koji je odnosio toplu odeću Kastrovim pobunjenicima koji su se tokom Kubanskog rata sakrivali u brdima. Za Grina se govorilo da ga fasciniraju snažne vođe. Nakon jedne posete, Kastro je Grinu dao sliku koju je naslikao, koja je visila u dnevnoj sobi kuće u Francuskoj gde je autor proveo poslednje godine života. Grin kasnije jeste naglas izgovorio sumnje o Kastrovoj Kubi. Francuzu koji ga je intervjuisao 1983. godine rekao je: „Divim mu se na hrabrosti i veštini, ali preispitujem njegov autokratski sistem vladavine,` dodavši: „Sve uspešne revolucije, koliko god bile idealističke, verovatno će vremenom izdati same sebe.` Privatni život Sa Vivijen Dejrel Brauning je imao dvoje dece, Lusi Karolinu (rođena 1933) i Fransis (1936). Početkom 1946, Grin je imao vanbračnu vezu sa Ketrin Volston, ženom Harija Volstona. Generalno se smatra da mu je ova afera poslužila da napiše roman Kraj jedne ljubavne priče, objavljen 1951. godine, kada se afera okončala. Grin je napustio porodicu 1947, ali je Vivijen u skladu sa katoličkim učenjem odbila da mu da razvod i ostali su u braku sve do Grinove smrti 1991. Grin je takođe imao još nekoliko afera i seksualnih odnosa tokom braka, a u kasnijim godinama Vivijen izjavljuje: „Iz ove perspektive, rekla bih da je on bio osoba koja nikad nije trebalo da se ženi.” Ostao je distanciran od svoje žene i dece i rekao je: „Mislim da su knjige moja deca.` Grin je patio od manične depresije (bipolarni poremećaj).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zimska priča je jedna od Šekspirovih najraznovrsnijih, pozorišno samosvesnih i emocionalno najširih predstava. Veliki deo izdašnosti predstave je u njenom opštem mešanju tragedije, komedije, romanse, pastorala i istorijske predstave. Pored datuma i izvora, uvod se bavi iterativnim obrascima, prirodi i uzroku Leontesove ljubomore, inscenaciji i značenju epizode ​​sa medvedom, kao i tematskim i strukturalnim implikacijama figure Vremena. Posebna pažnja posvećena je kraju i njegovoj umerenoj sreći. Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616)[1] bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.[2] Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.[3][4][5] Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola.[6] Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.[7] Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebava oblik Vilijam.[8] Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači — Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem.[7] Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika.[11] Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa.[12] Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.[13] Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu,[14][15][16] 1553. godine, koja je bila besplatna,[17] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature.[18][19][20][21] Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje.[22]Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj.[23][24] Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583.[25] Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585.[26] Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.[27] Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena.[29][30] Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu.[31] Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj.[32] Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu.[33][34] Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine.[37] Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.[38][39][40] Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu.[41] Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.[42] Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom.[43] Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.[44] Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594.[45] Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.[46][47] Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela.[48] Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.[49] Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao.[50] Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“.[51] Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca.[30] Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“[52][53] iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.[54] Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.[55] Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.[56] Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.[57] Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom,[58] koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi.[59] Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti,[60] ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost,[61] i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London.[60] Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri.[62][63] U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars,[64]a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.[65] Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66]i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.[67] godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.[68] U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani.[69] Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.[70] Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo.[71][72] Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila.[73][74] Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro.[75][76] Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.[78] Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada.[79][80] Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.[81][79] Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587,[82] dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.[83] Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.[84][85][86] Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.[87][88] Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,[89] takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.[90] Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.[91] San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.[92] Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“,[93] šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.[94] Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba.[95] Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,[96][97] čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije.[100][101] Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“.[102] Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni.[103] Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli.[104] U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli.[105][106] U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.[107][108][109]“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji,[110] nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti.[111] U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama.[112][113][114] U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški.[115] Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba.[116][117][118] Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom.[119] Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe.[120] Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze.[121] Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku.[122][123] Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.[123][124] Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca.[53] Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru.[125] Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.[126][127] Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira.[128] Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija.[129][130] Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“.[131] Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“.[132] Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616)[1] bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.[2] Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.[3][4][5] Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola.[6] Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.[7] Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebava oblik Vilijam.[8] Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači — Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem.[7] Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika.[11] Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa.[12] Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.[13] Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu,[14][15][16] 1553. godine, koja je bila besplatna,[17] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature.[18][19][20][21] Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje.[22]Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj.[23][24] Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583.[25] Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585.[26] Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.[27] Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena.[29][30] Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu.[31] Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj.[32] Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu.[33][34] Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine.[37] Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.[38][39][40] Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu.[41] Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.[42] Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom.[43] Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.[44] Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594.[45] Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.[46][47] Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela.[48] Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.[49] Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao.[50] Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“.[51] Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca.[30] Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“[52][53] iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.[54] Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.[55] Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.[56] Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.[57] Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom,[58] koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi.[59] Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti,[60] ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost,[61] i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London.[60] Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri.[62][63] U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars,[64]a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.[65] Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66]i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.[67] godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.[68] U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani.[69] Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.[70] Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo.[71][72] Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila.[73][74] Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro.[75][76] Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.[78] Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada.[79][80] Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.[81][79] Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587,[82] dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.[83] Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.[84][85][86] Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.[87][88] Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,[89] takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.[90] Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.[91] San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.[92] Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“,[93] šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.[94] Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba.[95] Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,[96][97] čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije.[100][101] Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“.[102] Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni.[103] Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli.[104] U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli.[105][106] U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.[107][108][109]“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji,[110] nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti.[111] U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama.[112][113][114] U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški.[115] Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba.[116][117][118] Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom.[119] Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe.[120] Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze.[121] Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku.[122][123] Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.[123][124] Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca.[53] Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru.[125] Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.[126][127] Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira.[128] Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija.[129][130] Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“.[131] Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“.[132] Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja