Opis Nanogica od tulsija aktiviranog abhišekom. Natural bela. 23 drvene perle veličine 8 mm nanizane na pamučni satenski konac. Pogodna za uparivanje sa ogrlicom od istog drveta koju možete pogledati OVDE i narukvicom koju možete videti OVDE. Moguće je poručiti sopstvenu nanogicu željenoj boji i veličini, sa ili bez priveska. O dobrobitima korišćenja nanogica možete pročitati OVDE. Artikle šaljem nakon uplate u dinarskoj protivvvrednosti prema srednjem kursu Narodne Banke Srbije u momentu kupovine. Broj žiro računa dobijate na mejl, nakon porudžbine. Poštarinu plaća kupac. Ukoliko imate poteškoća pri kupovini u e-šopu, napravite porudžbinu putem mejla na stranici KONTAKT. Pitajte sve što vas zanima. TULSI Tulsi ili "sveti bosiljak" je aromatična biljka karakteristična za Indiju i Nepal koja se u ovim krajevima sveta svakodnevno poštuje kao živo božanstvo i gotovo svaki dom je gaji. Koristi se u medicinske svrhe ajurvedskog sistema, gde se smatra najvažnijom biljkom za očuvanje zdravlja, ali i u religiozne svrhe. Jedna hinduistička legenda kaže da je Višnu izvukao tulsi iz uzburkamog mora kako bi tim vitalnim sredstvom pomogao celom čovečanstvu. Bahte (posvećenici Bhakti joge) posebno poštuju ovu biljku gde se perlice sačinjene od stabljike tulsija dovode se u vezu s Radom i Krišnom, avatarima Višnua. Sama reč tulsi znači "biljka koja se ne može porediti" pa ne čudi što se smatra veoma posebnom i što se koristi preko 5000 godina. Privilegovana je zbog velike količine antioksidananata i ima adaptogeničke kvalitete, tako da je od velike pomoći u smanjenju stresa, ali za poboljšavanje mentalne jasnoće i čistoće misli. Prema ajurvedi, veoma je korisna kod bolesti grla. Koristi se za pročišćenje tela, kao i za smanjenje stresa te postizanje mira. Osim što smiruje i leči, tulsi je moćni harmonizator bioenergetskog polja jer obnavlja i balansira suptilna elektromagnetna polja koja stvara ljudsko telo, a što sve češće pominju lekari kao važan faktor za zdravlje ljudi. U jogičkoj tradiciji, ova biljka se smatra jedinom koja ima sposobnost balansiranja čakri odnosno energetskih centara u telu pa se zato koristi u đapa mala meditaciji. Energetska dimenzija svakog čoveka prožeta je hiljadama kanala (naddi) koji se ukrštaju, prepliću čineći nepreglednu mrežu. Po svom izgledu mreža nadija najviše podseća na mrežu krvnih i nervnih sudova, s tom razlikom što se energetska mreža prostire i izvan fizičkog tela.

Opis Đapa mala od tulsija aktiviranog abhišekom. Natural bela. Tradicionalni stil izrade (sa pamučnom kićankom). 27 perli veličine 8 mm i jedna tzv. guru (graničnik) nanizane na pamučni konac. Moguće je poručiti sopstvenu malu u željenoj boji i veličini, sa ili bez priveska. O tome kako se koriste male možete pročitati OVDE, a o njihovoj aktivaciji OVDE. Artikle šaljem nakon uplate u dinarskoj protivvvrednosti prema srednjem kursu Narodne Banke Srbije u momentu kupovine. Broj žiro računa dobijate na mejl, nakon porudžbine. Poštarinu plaća kupac. Ukoliko imate poteškoća pri kupovini u e-šopu, napravite porudžbinu putem mejla na stranici KONTAKT. Pitajte sve što vas zanima. TULSI Tulsi ili "sveti bosiljak" je aromatična biljka karakteristična za Indiju i Nepal koja se u ovim krajevima sveta svakodnevno poštuje kao živo božanstvo i gotovo svaki dom je gaji. Koristi se u medicinske svrhe ajurvedskog sistema, gde se smatra najvažnijom biljkom za očuvanje zdravlja, ali i u religiozne svrhe. Jedna hinduistička legenda kaže da je Višnu izvukao tulsi iz uzburkamog mora kako bi tim vitalnim sredstvom pomogao celom čovečanstvu. Bahte (posvećenici Bhakti joge) posebno poštuju ovu biljku gde se perlice sačinjene od stabljike tulsija dovode se u vezu s Radom i Krišnom, avatarima Višnua. Sama reč tulsi znači "biljka koja se ne može porediti" pa ne čudi što se smatra veoma posebnom i što se koristi preko 5000 godina. Privilegovana je zbog velike količine antioksidananata i ima adaptogeničke kvalitete, tako da je od velike pomoći u smanjenju stresa, ali za poboljšavanje mentalne jasnoće i čistoće misli. Prema ajurvedi, veoma je korisna kod bolesti grla. Koristi se za pročišćenje tela, kao i za smanjenje stresa te postizanje mira. Osim što smiruje i leči, tulsi je moćni harmonizator bioenergetskog polja jer obnavlja i balansira suptilna elektromagnetna polja koja stvara ljudsko telo, a što sve češće pominju lekari kao važan faktor za zdravlje ljudi. U jogičkoj tradiciji, ova biljka se smatra jedinom koja ima sposobnost balansiranja čakri odnosno energetskih centara u telu pa se zato koristi u đapa mala meditaciji. Energetska dimenzija svakog čoveka prožeta je hiljadama kanala (naddi) koji se ukrštaju, prepliću čineći nepreglednu mrežu. Po svom izgledu mreža nadija najviše podseća na mrežu krvnih i nervnih sudova, s tom razlikom što se energetska mreža prostire i izvan fizičkog tela.

Lepo očuvano Retko Krojenje i šivanje - od igle do kaputa grupa autora Izdavač: Vjesnik, Zagreb 1980; Detaljnije: mek povez, strana 151, bogato ilustrovana, 24cm Šivenje je zanat pri kome se vrši pričvršćivanje ili sastavljanje predmeta pomoću uboda napravljenih iglom i koncem. Šivenje je jedna od najstarijih tekstilnih veština nastala još u doba paleolita. Pre pronalaska predenja prediva ili tkanja tkanine, arheolozi veruju da su ljudi kamenog doba širom Evrope i Azije šili odeću od krzna i kože koristeći igle od kosti, rogova ili slonovače i „koncem“ izrađenim od različitih delova tela životinje, uključujući tetive, katgut i vene.[1] [2] Hiljadama godina se šivenje obavljalo ručno. Pronalazak šivaće mašine u 19. veku i porast kompjuterizacije u 20. veku doveli su do masovne proizvodnje i izvoza šivenih predmeta, ali se ručno šivenje i dalje praktikuje širom sveta.[2] Fino ručno šivenje je karakteristika visoko-kvalitetnog krojenja, visoke mode, i krojenja po meri, a sprovode ga tekstilni umetnici i hobisti kao sredstvo kreativnog izražavanja. Prva poznata upotreba reči `šivenje` bila je u 14. veku. [3] Istorija[uredi | uredi izvor] Poreklo[uredi | uredi izvor] Žena koja šije kimono, Utagava Kunioši, rani 19. vek. Različite kulture razvile su različite tehnike šivenja, od metoda rezanja tkanina do vrsta šavova. Šivenje ima drevnu istoriju za koju se procenjuje da počinje tokom ere paleolita.[4] Šivenje je korišćeno za spajanje koža životinja za odeću i za sklonište. Inuiti su, na primer, koristili tetive irvasa za konac a igle su pravili od kostiju;[5] starosedeoci Američkih ravnica i kanadskih prerija koristili su sofisticirane metode šivenja da bi sastavili tipije.[6] Šivenje je povezano sa tkanjem lišća biljaka u Africi da bi se napravile košare, poput onih koje su napravili tkalci Zulu, koji su tanke trake palminog lišća koristili kao `konac` da bi šili šire trake palminog lišća.[7] Tkanje tkanina od prirodnih vlakana potiče na Bliskom istoku oko 4000. godine p. n. e. a možda i ranije tokom neolita, a šivenje tkanina je pratilo ovaj razvoj.[8] Tokom srednjeg veka, Evropljani koji su to mogli da priušte zapošljavali su krojače. Na vitalnu važnost šivanja ukazivao je počasni položaj `Gospodara šivenja` na mnogim evropskim krunisanjima iz srednjeg veka. Robert Redklif, prvi grof Saseksa je postavljen za `lorda šivenja` na krunisanju Henrija VIII, 1509. godine. Šivenje je najvećim delom bilo žensko zanimanje. Odeća je bila skupa investicija za većinu ljudi, a žene su imale važnu ulogu u produženju dugovečnosti odevnih predmeta. Šivenje je korišćeno za popravljanje i održavanje. Odeća koja je bila izbledela prevrtala se kako bi se mogla i dalje nositi, a ponekad bi je morali razdvojiti i ponovo sastaviti kako bi odgovarala ovoj svrsi. Kada se odeća raspadne ili pocepa, tkanina se ušivala u nove odevne predmete, prekrivače ili na drugi način stavljala u praktičnu upotrebu. Mnogi koraci u izradi odeće od nule (tkanje, pravljenje uzoraka, krojenje, prepravke i tako dalje) značili su da su žene često međusobno ograničavale svoju stručnost u određenoj veštini.[4] Dekorativni ručni rad, kao što je vezenje, bio je cenjena veština, a mlade žene koje su imale vremena i sredstava vežbale bi da bi izgradile svoju veštinu u ovoj oblasti. Od srednjeg veka do 17. veka, alati za šivenje poput igala, špenadli i jastučića za špenadle bili su uključeni u miraz mnogih evropskih nevesta.[9] Dekorativni vez je bio cenjen u mnogim kulturama širom sveta. Iako je većina bodova za vez u zapadnom repertoaru tradicionalno britanskog, irskog ili zapadnoevropskog porekla, bodovi koji potiču iz različitih kultura danas su širom sveta poznati (rumunski, orijentalni, japanski bod).[10] Širili su se trgovačkim putevima koji su bili aktivni tokom srednjeg veka. Put svile doneo je kineske tehnike vezenja u zapadnu Aziju i istočnu Evropu, dok su se tehnike porekla sa Bliskog istoka proširile na južnu i zapadnu Evropu preko Maroka i Španije.[11] Industrijska revolucija[uredi | uredi izvor] Šivenje u ranom 20. veku u Detroitu u Mičigenu . Žena koja šije na ulici u Bangkoku na Tajlandu . Šivenje 1894. na Singer šivaćoj mašini Prvu šivaću mašinu na svetu patentirao je 1790. godine Tomas Seint.[12] Početkom 1840-tih počele su se pojavljivati i druge mašine za šivenje. Bartelemi Timonier je predstavio jednostavnu mašinu za šivenje 1841. godine, za proizvodnju vojnih uniformi za francusku vojsku; ubrzo nakon toga, rulja krojača provalila je u Timonierove prodavnice i bacala mašine kroz prozore, verujući da će ih mašine ostaviti bez posla.[13] Do 1850-ih, Ajzak Singer je razvio prve šivaće mašine koje su mogle brzo i tačno da rade i nadmašuju produktivnost ručnog šivenja. Tekstilne radionice prepune slabo plaćenih radnika za šivaćim mašinama prerasle su u čitave poslovne četvrti u velikim gradovima poput Londona i Njujorka. Žene su radile po 14 sati kako bi zaradile dovoljno za izdržavanje, ponekad iznajmljujući šivaće mašine koje nisu mogle da kupe.[14] Krojači su se u tom periodu povezali sa šivenjem odeće višeg ranga.[15] Ove prodavnice stekle su reputaciju za ručno šivenje visoko-kvalitetne odeće u stilovima najnovije britanske mode, kao i više klasičnih stilova. 20. vek pa nadalje[uredi | uredi izvor] Bangladeške žene šiju odeću. Tokom 20. veka šivenje je doživelo dalji razvoj. Kako su šivaće mašine postale pristupačnije radničkoj klasi, potražnja za šivenim uzorcima je rasla. Žene su se navikle da vide najnovije modele u periodičnim izdanjima krajem 19. i početkom 20. veka. Hrišćanski misionari su od 1830-ih dalje širili zapadne stilove šivanja i odeće u subsaharskoj Africi. Autohtone kulture, poput Zulua i Cvane, indoktrinirane su na zapadnjački način oblačenja kao znak prelaska u hrišćanstvo.[16] Prvo zapadne tehnike ručnog šivenja, a kasnije i mašinsko šivenje proširile su se po regionima u kojima su se naselili evropski kolonisti. Napredak u industrijskoj tehnologiji, poput razvoja sintetičkih vlakana tokom ranog 20. veka, doneo je duboke promene tekstilnoj industriji u celini. Tekstilna industrija zapadnih zemalja naglo je opala jer se tekstilne kompanije takmiče za jeftiniju radnu snagu u drugim delovima sveta. Prema američkom Ministarstvu rada, „očekuje se da će zapošljavanje krojača doživeti male ili nikakve promene, rastući 1 odsto od 2010 do 2020“.[17] [18] Izrada odeće[uredi | uredi izvor] Krojač koji podešava odeću u Hong Kongu . Danas se većina odeće masovno proizvodi i u skladu je sa standardnim dimenzijama, zasnovanim na merenjima koja odgovaraju najvećem delu populacije. Međutim, iako je „standardno“ određivanje veličine generalno korisna smernica, ono je malo više od toga, jer ne postoji industrijski standard koji je „i široko prihvaćen i koga se strogo pridržavaju na svim tržištima“.[19] Alati[uredi | uredi izvor] Krojaču koji radi na jednostavnom projektu potrebno je samo nekoliko alata za šivanje, kao što su merna traka, igla, konac, tkanina i makaze za šivanje. Za označavanje tkanine kao vodiča pri izradi koriste se posebne olovke za obeležavanje i kreda.[20] Naprstak je mali tvrdi alat koji se koristi kao zaštitni uređaj pri šivanju. Mašine za šivenje sada se prave za širok spektar specijalnih šivaćih namena, kao što su mašine za prošivanje, velike mašine za šivenje debljih tkanina (poput kože), računarske mašine za vezenje i mašine za doradu sirovih ivica tkanine.[21] Najnovije šivaće mašine sa direktnim pogonom i elektronskim sistemom napajanja Elementi[uredi | uredi izvor] Izrada odeće Švalje imaju uzorak, sa ciljem da koriste što je moguće manje tkanine. Uzorci će odrediti kako treba da se seče i manipuliše rastezanjem tkanine.[22] U izradi odeće mogu se koristiti prateći materijali, poput postava ili obloga, koji će tkanini dati čvršći ili izdržljiviji oblik. Pre ili posle sečenja komada uzoraka, često je potrebno obeležiti komade kako bi se obezbedio vodič tokom procesa šivenja. Metode obeležavanja mogu između ostalog uključivati upotrebu olovaka, krede, krojačkih krojeva, igle ili špenadli.[23] Vrste šavova uključuju običan šav, cik-cak šav, francuski šav i mnoge druge.[24] Softver[uredi | uredi izvor] Virtuelne alatke za šivenje u softveru za simulaciju Digitalna odeća kreirana virtuelnom mašinom za šivenje u softveru za simulaciju Sa razvojem softvera za simulaciju šivenja tkanina krojači sada mogu da crtaju šare na računaru i vizuelizuju dizajne odeće koristeći alate za pravljenje uzoraka i virtuelne mašine za šivenje u okviru ovih programa simulacije.[25] Vidi još[uredi | uredi izvor] Embroidery stitch Glossary of sewing terminology Glossary of textile manufacturing List of sewing occupations List of sewing stitches Needlework Notions Patchwork Pattern Sewing machine Quilting

Knjiga je kao nova. Kristalno leto - Filip Ker Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2015 Broj strana: 302 Format: 20 cm Povez: Broširani Berni Gunter je bivši vojnik odlikovan Gvozdenim krstom, bivši proslavljeni policajac i sadašnji privatni detektiv – čovek koji misli da je video sve što se može videti na ulicama Berlina tridesetih godina XX veka. Mada mu se nacisti iskreno gade, on nije nimalo gadljiv na novac koji može da zaradi plivajući po mutnim vodama društva koje su oni stvorili. Kada ga bogati industrijalac sa vezama u najvišim krugovima režima pozove da istraži tajanstvenu smrt njegove kćerke i njenog muža, vatrenog naciste, Berni Gunter će se uplesti u kovitlac stravičnih događaja, koji će ga odvesti i do samih vrhova vlasti i na samo dno, među osuđenike u konc-logoru (uz usputnu posetu budoaru poneke slavne filmske zvezde). Čini se da možda ni sva njegova prekaljenost, snalažljivost i cinizam neće biti dovoljni da iz tih događaja izvuče živu glavu… „Podseća na Rejmonda Čendlera, ali ga u uverljivim i pažljivo istraženim istorijskim detaljima čak i nadmašuje.“ Evening Standard „Kerove složene intrige ostavljaju mesta i za provokativna politička pitanja.“ Sunday Times

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Gluvne čini - Aleksandar Ilić Godina izdanja: 2023 Broj strana: 166 Povez: Mek Sećanja na vizije doživljene u prošlosti pri učešću u razuzdanim narkotičkim i erotskim inicijacima dovode neimenovanog junaka ovog romana pred temeljno preispitivanje sopstvenog identiteta, pa čak i pred suicidna promišljanja. Suočenim sa sopstvenim neautentičnim postojanjem, junaku romana ne preostaje ništa drugo osim da svoje nemirenje sa svetom u kojem postoji i društvom u kojem se ispoljava, kao i razočarenje vezama u koje ulazi i, na koncu, samim sobom, pokuša da utaži begom u snoviđenja i u vizijska proniknuća. U Gluvnim činima je spretno ispripovedana nesputana eksplozija avangardne oniričke fantastike čija se poetska snaga i danas, gotovo sto godina nakon prvog objavljivanja, ukazuje u punom sjaju. Gluvne čini Aleksandra Ilića zadugo su bile gotovo zaboravljene, prevashodno zbog dogmatske cenzure nakon Drugog svetskog rata. Ipak, upravo zbog toga, kao i zbog svoje nemale poetske vrednosti, Gluvne čini važe za jednu od najbolje prikrivanih tajni srpske književnosti i jedan od najzanimljivijih kratkih romana srpske avangarde. Stoga ovaj roman nije tek još jedan iznalazak naše književne baštine koji je iz ideoloških ili istorijskih razloga bio skrajnut, već predstavlja, pre svega, jedan posve specifičan i grandiozno osmišljen izraz modernosti. (Iz pogovora Milomira Gavrilovića)

Jeste li se kada upitali zbog čega je seksualnost tako kontroverzna tema? Zbog čega je u zapadnjačkoj kulturi bila toliko tabuizirana? Zbog čega seksualne termine toliko zlorabimo u psovkama? Zašto se smatra da je radi izuzetnih životnih postignuća nužna apstinencija? Zašto u intimni odnos ulazimo s toliko entuzijazma, a na koncu smo uglavnom razočarani? Zašto se čini da većina muškaraca nije sposobna za ljubav? Zašto u većini brakova emocionalni odnosi s godinama zahlađuju, a seks postaje monoton? U ovoj knjizi autor objašnjava kako se čini da su u osnovi svega oprečne hormonalne promjene koje upravljaju našim raspoloženjima i stavovima. Prilikom ulaženja u intimnost, počinjemo izlučivati velike količine hormona oksitocina, dopamina i endorfina. Oksitocin se naziva hormonom ljubavi i on nas čini otvorenim partneru, prijemljivim i tolerantnim. Dopamin izaziva osjećaj sreće i ugode, a endorfini stvaraju osjećaj povezanosti. Koncentracije tih hormona od kojih se dobro osjećamo rastu zajedno s uzbuđenjem i dosižu maksimalne razine u trenutku orgazma. Nažalost u većini slučajeva s dosizanjem lokalnog, genitalnog vrhunca, razine tih hormona počinju naglo padati, a raste razina hormona prolaktina koji blokira dalju želju za seksom i dovodi do osjećaja nezainteresiranosti i otuđenosti. Ponavljanjem tog obrasca dolazi do neprestanog iscrpljivanja fiziološke osnove ljubavi i bliskosti. Biološki kao da nismo napravljeni za dugotrajne ljubavne veze. Međutim, čini se da je moguće nadmudriti taj začarani krug. Autor daje praktične upute kako uživati strastvenu, duboku i dugotrajnu vezu zaobilazeći kobni porast prolaktina na kraju ljubavnog odnosa. Osim toga, u knjizi se iznose praktične upute muškarcima za stjecanje kontrole nad ejakulacijom, jačanje potencije i razvijanje sposobnosti da u istom odnosu imaju višestruke orgazme. Ženama se predlažu vježbe za uklanjanje menstrualnih tegoba i PMS-a, novi oblici prirodne kontracepcije i vježbe za razvijanje orgazama čitavog tijela. Ova knjiga predstavlja novu razinu seksualnosti za koju autor smatra da je u usporedbi s onim što ljudi obično doživljavaju, poput drugog agregatnog stanja, puni raspon naših seksualnih mogućnosti, a ne tek uobičajena varljiva sjena toga, te da je ne treba smatrati egzotikom nego novim kulturnim standardom koji trebamo usvojiti. Autor tvrdi da fiziologija ljubavi koja se ovim metodama može neprestano održavati i nadograđivati ne samo da omogućava neprestano produbljivanje emocionalnog odnosa para već se te kvalitete prelijevaju i na sve ostale aspekte života i život društva u cjelini. Knjiga tako nudi ne samo rješenja za niz seksualni problema već i unapređenje seksualnog života daleko iznad uobičajenih standarda, fiziološki pristup rješavanju emocionalnih problema u vezama, te rješenje niza problematičnih društvenih pojava.

Water flosser dentalna četkica c11 za zube i desni, je džepne veličine, pogodna za početnike, brzo i lako čisti zube i desni, maksimalno posvećen lepoti i zdravlju zuba. Water flosser takođe ima puls vode visokog pritiska od 1200 vremena/min i 4 različite mlaznice, brisač za jezik, radijanski dizajn mlaznice, lakši za uštedu napora, uz poboljšanje područja čišćenja. 4 podesiva režima čišćenja: mekani - za prve korisnike i osetljive zube normalno - duboko čišćenje između zuba jak - za dubinsko čišćenje jakog pritiska vode efikasno čišćenje puls - za masažu desni Zašto je oralna higijena bitna? Često je prva stvar koju primetite na sagovorniku osmeh. Bez obzira na figuru ili izgled, blistav osmeh može ulepšati čoveka. S druge strane, čak i atletski građena osoba koja izgleda prelepo ali nema lep osmeh, manje je privlačna i može imati nedostatak samopouzdanja. Održavanje pravilne oralne higijene je važno jer na taj način možemo da očuvamo prirodnu lepotu zuba i usta u celini. Osim estetskih razloga, i zdravlje je izuzetno bitan faktor. Infekcije koje su stalno prisutne u ustima iscrpljuju odbrambene sposobnosti organizma, i smanjuju imuni odgovor na druge infekcije i patološka stanja. Koliko često se pravilo peru zubi? Najvažnije je oprati zube uveče pred spavanje, jer se ostaci hrane tokom noći raspadaju i štetno deluju na zube. S obzirom da noću nismo toliko aktivni kao kada smo budni, lučimo manje pljuvačke što je nedovoljno za samočišćenje, pa bi preskakanje pranja pred spavanje napravilo najveću štetu. U toku noći u ustima se množe bakterije koje se eliminišu jutarnjim pranjem zuba. Pribor za pranje zuba: Četkica za zube (električna ili obična) Pasta za zube Interdentalne četkice za zube Konac za zube Tečnost za ispiranje usta Oralni tuš (irigator) Ko treba da koristi oralni tuš? Osim za svakodnevnu higijenu usne duplje, stomatolozi preporučuju oralni irigator ako nosite fiksnu protezu, imate artritis i ne možete da koristite konac. Prednosti oralnog irigatora su u tome što dopire do teško dostupnh mesta, čisti između usko razmaknutih zuba i paradontalne džepove koji mogu nastati rano i izazvati bolesti desni. Oralni irigator (tuš) za proteze Kada nosite protezu, područja zuba i desni koja su blizu ili ispod žica i bravica teško se čiste. Kada se zubi ne čiste pažljivo, čestice hrane se mogu zarobiti u ovim područjima. Ovo omogućava akumulaciju zubnog plaka, što povećava rizik od karijesa i bolesti desni. Veoma je važno održavati odgovarajuću oralnu higijenu pomoću oralnog tuša kako biste sprečili ove vrste zdravstvenih problema sa zubima. Sa fiksnom protezom postoji veća površina, više praznina i više mesta na kojima se bakterije mogu zabraviti da rastu i formiraju se u naslage plaka i kamenca. Vaši zubi i desni su već pod pritiskom kada nosite protezu i poslednja stvar koju želite je da dodate situaciju tako što ne čistite pravilno usta. Čišćenje tušem je efikasnije i praktičnije rešenje. Korišćenjem vode, isporučene pod pritiskom, mikroskopske čestice se dostižu i ispiraju se mnogo lakše. Pakovanje: Veličina kartona: 41 * 40 * 29,5 cm Veličina kutije u boji: 9,2 * 4,8 * 21,6 cm veličina proizvoda: 14 * 6,5 * 4,5 cm 4 režima (4 minuta za prilagođavanje) - meki, normalni, jaki i pulsni. Smilekit aktivni organski ugalj u prahu za izbeljivanje zuba je 100% prirodan, crn i neuredan. Nakon što ga upotrebite, osmeh nikada neće biti obrisan sa vašeg lica. Glavni sastojak ovog ugljenog praha je aktivni ugalj od mente koji će izbeliti i ispolirati vaše zube. Pored toga, pomoći će da ojačate desni, uklonite toksine i loš zadah, apsorbujete teške metale, a zatim remineralizujete bentonitnom glinom. Osim toga, organska menta ovog uglja u prahu će pomoći u smanjenju infekcija i upala, može vam pomoći protiv bakterija i poboljšati vaš imuni sistem. Ima tri ukusa: limun, jagodu i menta. Karakteristike Smilekit aktivni ugalj za izbeljivanje zuba: Dubinski čisti i izbeljuje. Smanjuje plak i mrlje na zubima. Ostavlja svež dah i štiti desni. Šta je aktivni ugalj za izbeljivanje zuba? Atkivni ugalj za izbeljivanje zuba je jedna od najuniverzalnijih upotreba medicinskog uglja i dokazano daje efekte. Kakve god boje vaši zubi bili posle nekoliko korišćenja već ćete primetiti razliku u par nijansi. Zašto izbeljivanje aktivnim ugljem? Aktivni ugalj je novo otkriće prirodnog izbeljivanja zubi koje je privuklo brojne obožavaoce. Osim što prirodno upija toksine, aktivni ugalj za zube je nova privlačna alternativa brojnim kozmetičkim proizvodima upitnih sastojaka te je potpuno bezopasan što znači da ga možete isprobati te se jednim osmehom uveriti da li je u pitanju mit ili istina. Vrlo je sličan običnom drvenom uglju, no posebno se koristi u medicinske svrhe. Nastao je zagrejavanjem uglja pomoću plina koji stvara velike pore u mineralima koje zamenjuju hemikalije. Minerali iz aktivnog uglja vežu na sebe površinske mrlje i čestice hrane čime se ujedno postiže i izbeljivanje zubi. Važno je napomenuti da aktivni ugalj ne menja boju zuba već uklanja samo one mrlje koje su mogle uzrokovati nestanak prvotne prirodne beline koja nije kod svakoga ista. Preporuka je koristiti ga sa posebnom četkicom te nakon upotrebe detaljno isprati zube s pastom nanesenom na drugu četkicu kako bi se potpuno odstranili tragovi aktivnog uglja. Koliko često se koristi aktivni ugalj za izbeljivanje zuba? Aktivni ugalj za izbeljivanje zuba ne treba koristiti preterano često. Dovoljno je prati zube njime dva puta nedeljno oko četiri nedelje. Nakon toga pravite pauzu od mesec, dva dana, pa možete ponoviti postupak. Nemojte upotrebljavati češće od ovog, jer će onda uticati na istanjivanje zubne gleđi. Način upotrebe: Vlažna četkica za zube i malo umočena u prah je veoma dobra. Nežno perite zube dva minuta. Ponovo premažite vodom da biste uklonili ostatke i uživajte u svom osmehu. Pakovanje: 30g "Napomena u vezi sa ovim proizvodom: Prema čl. 36 t. 5 Zakona o zaštiti potrošača („Sl. glasnik RS“, br. 88/2021), potrošač gubi pravo da odustane od ugovora u slučaju „isporuke zapečaćene robe koja se ne može vratiti zbog zaštite zdravlja ili higijenskih razloga i koja je otpečaćena nakon isporuke“. www.apotekaonline.rs ovu odredbu Zakona tumači tako da vraćanje kupljenog i preuzetog proizvoda nije moguće u slučaju da ne postoji problem u radu kupljenog i preuzetog aparata čija je originalna ambalaža zapečaćena. Ukoliko aparat ima smetnji u radu, ostajemo Vam na punom raspolaganju, za svaku podršku."

Rasprodaja: 2000,00 dinara Veličina lopte: 68,5cm-69,1cm Težina: 425gr-438gr Meč lopta, veličine 5. U svakom segmentu ispunjava stroge zahteve FIFA A standarda,bez samog znaka kako bi se izbeglo bespotrebno opterećenje cene. Ručno izrađena lopta sa unutrašnjim zatvaranjem šavova* i specijalnom zaptivnom smesom* sa spoljašnje strane šavova, odličnih performansi u igri Spoljni sloj je reljefast sa elipsastom strukturom izradjen od najfinije veštačke kože - Techno microfiber PU 1.3mm (Duksung Korea). Respect je 32-panelska lopta, šivena 6-slojnim( PES) nitima i ima četiri sloja. Unutrašnja guma je napravljena od lateksa sa bytl ventilom koji dugo zadržava vazduh. Iskustva: Ovu loptu uzimaju klubovi za starije omladince ili seniore. *Unutrašnje zatvaranje šavova: Svaka lopta puca na poslednjem zašivnom šavu koji se uobičajeno nalazi spolja. Dobra lopta pukne kasnije, loša ranije ali sve pucaju na istom mestu,na poslednjem zašivnom šavu. Kod svih Memoris lopti poslednji zašivni šav je unutra tako da taj problem ne postoji što lopte čini 4 do 5 puta trajnijim od svih ostalih na tržištu bez obzira na brend ili cenu. *Specijalna zaptivna smesa je premaz po šavovima od specijalne vrste lepka koji prvenstveno višestruko smanjuje apsorbciju vode dok u uslovima bez vode dodatno štiti konce od svih spoljnih uticaja. Apsorbcija vode je kod svih Memoris lopti smanjena 5 do 10 puta u odnosu na FIFA A zahteve što se posebno primećuje u igri na raskvašenim terenima. * Obavezno pogledati tekst na pocetku predstavljanja lopti u vezi svih lopti sa oznakom “New” Naručite Memoris proizvode u inbox naše fejsbuk stranice Memoris Sport, na mail [email protected] ili na telefone 018/571870 i 062/778057 Isporuka kurirskom službom u roku od 24h.

Opis Đapa mala od vulkanskog kamena (lave) i hrizokola. Crna rupičaste površine/tirkiz plavo-zelena. 108 perli veličine 6 mm i tzv. guru (graničnik) iste veličine nanizanih na čvrst konac. Može se koristiti i za aromaterapiju. Ukoliko stavite kap ili dve etarskog ulja na ovu narukvicu, lava će ih apsorbovati i polako ispuštati na ručni zglob, a potom će ih telo upiti. Pogodna za uparivanje sa narukvicama od istog kamena koju možete pogledati OVDE i OVDE i minđušama koje možete pogledati OVDE i OVDE. Moguće je poručiti sopstvenu malu u željenoj boji i veličini, sa ili bez priveska. O tome kako se koriste male možete pročitati OVDE, a o njihovoj aktivaciji OVDE. Artikle šaljem nakon uplate u dinarskoj protivvvrednosti prema srednjem kursu Narodne Banke Srbije u momentu kupovine. Broj žiro računa dobijate na mejl, nakon porudžbine. Poštarinu plaća kupac. Ukoliko imate poteškoća pri kupovini u e-šopu, napravite porudžbinu putem mejla na stranici KONTAKT. Pitajte sve što vas zanima. VULKANSKI KAMEN (LAVA) Veruje se da vulkansko kamenje (lava) poseduje energiju sveta pa se toplo kamenje od davnina koristilo u obredima, kao i u lečenju. Toplo vulkansko kamenje je odličan akumulator toplote i prenosilac energije, a potvrđeno je da ima izražena geomagnetska svojstva. Zdrave prirodne magnetne sile i infracrvena toplota zračenjem ubrzavaju telesne procese i kretanje krvi po telu. Metode lečenja vulkanskim kamenjem su poznate još iz starih antičkih vremena. Koristi se kod kostobolja, bolova u ledjima, zglobovima i mišićima, te za cirkulaciju krvi u celom organizmu. S obzirom da sadrži energetski bogate minerale, sve više nalazi primenu u salonima za masažu, velnes i spa centrima, kao i u banjama. Tokom masaže, kamenje koje je prethodno zagrevano u toploj vodi, postepeno predaje telu toplotu, koja prodire do dubljih slojeva kože i mišića i time ostvaruje intenzivan uticaj na unutrašnje organe i telo u celini. Dolazi do poboljšanja cirkulacije u celom telu, ubrzanja metabolizma, detoksikacije i poboljšanja vensko-limfne funkcije. Budući da reprezentuje vezu sa zemljom, povoljno utiče na Muladhara čakru. HRIZOKOLA Hrizokola je umirujući kamen, dobar je za meditaciju i komunikaciju. Unutar doma, hrizokola izvlači negativnu energiju svih vrsta. Može da pomogne da smireno prihvatimo situacije koje se konstantno menjaju, dajući nam veliku unutrašnju snagu. Koristan je za veze koje su postale nesigurne, zato što stabilizuje i isceljuje kako nas tako i naše lične odnose. Osim što smiruje, hrizokola pročiscava i puni čakre energijom pomažući uzrastanju naviše. Na čakri solarnog pleksusa anulira negativne emocije poput krivice i preokreće destruktivne emotivne programe. Na srčanoj čakri leči srdžbu i povećava kapacitet da volimo. Na grlenoj čakri poboljšava komunikaciju i daje uvid u to kada treba da ćutimo. Otvara "treće oko" ađna čakre, te jača intuiciju i duhovnost. Psiholoski, hrizokola podstiče samosvesnost i unutrašnju ravnotežu, kao i osećajnost. Povećava ličnu snagu i kreativnost. Pomaže prevazilaženju fobija i snabdeva motivacijom. Smanjuje mentalnu napetost i omogućava zadržavanje uma bistrim. Podržava jasne i istinite uvide i nepristrasnost. Emotivno, hrizokola otklanja krivicu i unosi radost. Ovaj kamen se koristi i za lečenje artritisa, bolest kostiju i krvi, digestivnog trakta, čireva i problema sa plucima. Detoksikuje jetru, bubrege i creva. Snabdeva krv kiseonikom i ćelijsku strukturu pluća, doprinoseći povećanju kapaciteta pluća i disanja. Regenerise pankreas, insulin i uravnotežava krv. Takođe jača mišiće i otklanja njihovo grčenje. Svojim rashladjujućim dejstvom leči infekcije, posebno grla i krajnika, snižava krvni pritisak i ublažava opekotine. Olakšava bol uzrokovan artritisom i jača tiroidnu žlezdu, a koristan je i za metabolizam. Odličan je kamen za žene, budući da umanjuje PMS i menstrualne grčeve. Na suptilnom nivou hrizokola resava mijazme – urođene tendencije ili urođene slabosti. O osobinama ostalog kamenja možete pročitati OVDE.

Vizuelno vrhunski, jasni i konkretni, Lagunini vodiči namenjeni su svima koji žele da prošire svoje vidike ili steknu nova saznanja i veštine. Istorija sveta Ključni istorijski događaji koji su oblikovali svet Pristupačno, jednostavno, razumljivo. Od antičkih vremena do danas. Sve što vam je potrebno da saznate o istoriji sveta. Za neke je istorija učiteljica života, uzbudljivo štivo puno drame i intriga. Drugima je to još jedna vrsta znanja koju moraju da usvoje. Ovaj dinamičan, razumljiv i lako čitljiv vodič upoznaće vas sa prekretnicama koje su odredile smer kretanja čitavog čovečanstva, kao i sa revolucijama, promenama i ključnim događajima koji su oblikovali današnji svet od osvita civilizacije do današnjeg dana. U ovoj knjizi: • Saznaćete gde je i kako je sve počelo, a vodićemo vas od plodnih dolina Egipta, Kine i Indije do Južne i Severne Amerike. • Dobićete jasan i pregledan uvid u razvoj, širenje i uticaj velikih svetskih religija. • Naučićete ko su i zašto su značajni Aleksandar Veliki, Konfučije, Cezar, Dante, Leonardo da Vinči, Napoleon, kao i mnogi drugi koji su ostavili jasan trag u istoriji. • Vodićemo vas paralelno kroz istoriju na svim kontinentima. • Predočićemo vam i objasniti pojave kao što su industrijalizacija, kolonizacija i nacionalizam. • Daćemo vam obrazloženja o uzrocima i posledicama dva svetska rata i dvadeset godina krize između njih. • Imaćete jasniju sliku ubrzanog menjanja Treć́eg sveta i njegove političke i ekonomske uloge. • Pružićemo vam i pogled u budućnost sa promišljanjem globalizma, problema čovekove sredine, tehnologije, terorizma i pojava koje utiču na današnji svet. Veština uspešne komunikacije Kako razrešiti sukobe i biti ubedljiv. Korisna uputstva za reagovanje u svakoj situaciji. Saveti kako da poboljšate odnose u vezama. Sve što vam je potrebno za uspešnu komunikaciju s ljudima. Ključ za uspeh u poslu i u životu je ostvarivanje, negovanje i održavanje dobrih odnosa s drugim ljudima, što je danas, u vreme digitalnih medija i posebne vrste otuđenosti, sve teže. Konstruktivno rešavanje konflikata je važan deo ove slagalice, a ključ svega je delotvorna komunikacija. Bilo da delite projekat sa kolegom, raspetljavate neki osetljiv porodični problem ili se obraćate publici koju čine vaši vršnjaci, u ovom priručniku ćete naći korisne savete i uputstva, koji će vam biti potrebni u svakodnevnom životu. U ovom priručniku dobijate: • Osnove efektne i uspešne komunikacije, koje uključuju slušanje, saosećajnost, otvorenost i veštine razgovora. • Preporuke i primere kako voditi razgovor sa samopouzdanjem i znati kada treba biti tih i slušati sagovornika, a kada reći ne i jasno odrediti svoj stav. • Primere interakcija u različitim situacijama na poslu i u životu, uključujući one u kojima sve teče kako treba i one u kojima nešto ne valja, sa savetima kako poboljšati rezultate. • Uputstva kako izaći na kraj sa konfliktima, saopštiti loše vesti, izneti neslaganja, izviniti se, dati otkaz ili prekinuti vezu. • Savete kako shvatiti, protumačiti i maksimalno koristiti neverbalnu komunikaciju, kao što su izrazi lica, ton glasa, stav i gestovi. • Instrukcije kako profilisati publiku kojoj se obraćate i kako razgovarati s manjoj ili većom grupom ljudi. • Strategije koje će vam pomoći da budete dobar timski igrač i dobijete najviše od svojih saigrača. • Predloge kako da utičete na sagovornike, budete ubedljivi i razvijate prijateljstva. Šivenje Ručno i mašinsko šivenje. Ilustrovana uputstva u boji. Zabavna primena naučenog. Sve što vam je potrebno da biste mogli da šijete. Želite da naučite da šijete, ali nikad u životu niste uzeli iglu i konac u ruke i nikada niste prišli šivaćoj mašini. Sve će to uskoro biti iza vas! Uz stotine razumljivih instrukcija i jasnih fotografija, Lagunin vodič će vam pomoći da brzo naučite da šijete. Pravićete odeću sebi i drugima, dekorativne predmete u kući i mnoge druge praktične stvari. Brojne fotografije u boji donose dodatna saznanja. Ova knjiga vam nudi: • Bukvar osnovnih pojmova i alata za šivenje, od igala do materijala i konaca. • Savete za rukovanje šivaćom mašinom, od uvlačenja konca do svega ostalog što vam je potrebno. • Ilustrovana uputstva o tome kako se šiju razni štepovi. • Objašnjenja šta je ravan bod, kako se otvaraju rupice za dugmad i kako se šije ručno. • Zabavne zadatke kroz koje ćete naučiti kako se šiju porubi, nabori, falte, brusne... Sve je jednostavno objašnjeno i jasno ilustrovano. Kosmos Izuzetan prikaz Sunca, planeta i njihovih meseca. Istraživanje tela van Sunčevog sistema. Fascinantne činjenice o crnim rupama. Sve što vam je potrebno da bolje razumete kosmos. Što više saznajemo o kosmosu i otkrivamo njegove tajne on nam je sve misteriozniji. Ovaj Lagunin vodič počinje prikazom naše zvezde Sunca, a potom istražuje sunčev sistem našu galaksiju, grupe galaksija i ceo univerzum. Knjiga vas vodi na nezaboravno putovanje kroz kosmos sve do najdaljih objekata koje možemo da vidimo, uz fotografije galaksija, planeta i galaktičkih maglina, od kojih zastaje dah. Brojne fotografije u boji donose dodatna saznanja. U knjizi ćete pronaći: • Geografiju i fizičku mehaniku Sunca. • Objašnjenje kako se zvezde rađaju, žive i umiru. • Pregled strukture i sastav Mlečnog puta. • Najnovija saznanja o tome šta su galaksije i kako nastaju, menjaju se i razvijaju. • Odgovore ne pitanja kako se formirao i oblikovao univerzum i kako se on dalje kreće. • Sveobuhvatne teorije o crnim rupama i o njihovoj vezi sa prostorom i vremenom. Naslov: Komplet Laguninih vodiča Izdavač: Laguna Strana: 1259 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 16.5x23.5 cm Godina izdanja: 2019 ISBN:

Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja postaju legende. Legende blede u mitove, a mitovi su već davno zaboravljeni kada Doba koje ih je izrodilo ponovo nastupi. Broj ocena: 99 Cena sa PDV: 1999 dinara Na Stanju Šifra Proizvoda: 36718 Vreme slanja: 1 - 2 radna dana Isporuka: Teritorija Cele Srbije Dostava: Kurirska služba Masa za dostavu: 0.49 kg (cena dostave) Plaćanje: Pouzećem, na Račun, onLine: Visa, Master, Dina Proizvođač: Laguna Brend: Laguna Pomoć u vezi naručivanja Postavi pitanje u vezi sa proizvodom Opšti uslovi kupovine Dodaj u Korpu ili naruči telefonom radnim danima od 9-17h 069-609-149 069-609-150 011-3047-098 SMS naručivanje naruči preko FB messenger-a ili Viber-a Karakteristike proizvoda: Točak vremena : Zenica sveta - Robert Džordan Točak vremena : Zenica sveta - Robert Džordan Kategorije: Epska fantastika / Fantastika / Točak vremena Format: 16.5x24 cm Broj strana: 576 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Godina izdanja: 25. oktobar 2022. ISBN: 978-86-521-4714-4 Prevodilac: Ivan Jovanović Opis proizvoda: Točak vremena : Zenica sveta - Robert Džordan Točak Vremena – knjiga prva – Serijal prodat u preko 70.000.000 primeraka. - Snažan roman široke i složene radnje. – New York Times Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja postaju legende. Legende blede u mitove, a mitovi su već davno zaboravljeni kada Doba koje ih je izrodilo ponovo nastupi. U Trećem dobu, Dobu Proročanstva, Svet i Vreme vise o koncu. Sve što beše, sve što će biti i sve što jeste još može da padne pod Senku. Moiraina Damodred stiže u Emondovo Polje u potrazi za onim za koga je prorečeno da će se suprotstaviti Mračnome, zlom biću koje seje haos i razaranje. Kada opaka družina poluljudi-poluzveri upadne u selo tražeći neprijatelja svog gospodara, Moiraina uspeva da ubedi Randa al’Tora i njegove prijatelje da napuste svoje domove i zakorače u nezamisliv svet prepun opasnosti koje vrebaju i u senkama i na svetlu. Još od prvog objavljivanja 1990. godine Točak vremena opčinjava milione čitalaca širom sveta svojim opsegom, originalnošću i upečatljivim likovima. Zenica sveta proglašena je jednim od najomiljenijih američkih romana. Svi proizvodi iz: Epska fantastika Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Kraj veka - Vladimir Pištalo Izdavač: Agora Godina izdanja: 2019 Broj strana: 160 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Nežne i tamne, slobodne i bezobrazno inovativne, Pištalove pripovetke vuku uticaje iz slikarstva, muzike, filma, reklame, spota. Pištalo pokazuje šta sve može, iščcauravajuci se iz priče u priču . Forme se menjaju. Ostro fokusirana emocija ostaje. Ove priče predstavljaju, da se poslužimo Ibzenovim rečima “borbu sa trolovima u lavirintima srca. “Princip menjanja iz knjige u knjigu Pištalo je u Kraju veka pretvorio u princip menjanja iz priče u priču. Svaka se priča razlikuje, a veže ih, kao u pesničkoj zbirci, isto osećanje i način upotrebe jezika. I prisustvo metafizike u infantilnoj maštovitosti. Tamna, demonska, groteskna vizija iskazana karnevalskim, prazničkim književnim postupkom. I kada jednu od svojih priča, postmodernu evokaciju biblijske legende o Kainu i Avelju, završi rečeniom: “Spetljali su se konci marioneta” – mi znamo da je pesnik, prerušen u proznog pisca, na lapidarian način, kroz formu književne igre, izrekao najdublju istinu o našoj savremenosti, o kraju veka. ” Mihajlo Pantić “U pričama zbirke Kraj veka reč je i o ritmu u kome se kotrljaju rečenice i pripovesti. Njih, u suštini, spaja postupak građenja slike. Priča je za Pištala samo okvir za mogućnost, čiju lakoću, ili vilenost, omeđuje, ipak, san. On računa na kanale bajkovitog u strukturi čitaoca i zato inkarnira bajku kao mogućnost za čitanje. Paralelno sa sa nedvosmislenim detaljima fabule, glavni događaji ovih priča zbivaju se i dalje u rečenicama, čije su slike, počesto, odrazi poetičkih detonacija. Slikovno se iskazuje kao preosmišljena duhovnost, kao jedno od utočišta savremenog proznog izraza. Preosmišljava se opažajno putem neuočenog, onog što potiče iz nestvarnog. Slikovnost svake rečenice, pa i njenih delova, stvara kod čitaoca utisak da je svet ‘realnog’ samo magistrala na kojoj se sustiču i razilaze nizovi svetova. ” Nenad Šaponja

Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja postaju legende. Legende blede u mitove, a mitovi su već davno zaboravljeni kada Doba koje ih je izrodilo ponovo nastupi. Broj ocena: 14 Cena sa PDV: 1699 dinara Na Stanju Šifra Proizvoda: 93319 Vreme slanja: 1 - 2 radna dana Isporuka: Teritorija Cele Srbije Dostava: Kurirska služba Masa za dostavu: 0.49 kg (cena dostave) Plaćanje: Pouzećem, na Račun, onLine: Visa, Master, Dina Proizvođač: Laguna Brend: Laguna Pomoć u vezi naručivanja Postavi pitanje u vezi sa proizvodom Opšti uslovi kupovine Dodaj u Korpu ili naruči telefonom radnim danima od 9-17h 069-609-149 069-609-150 011-3047-098 SMS naručivanje naruči preko FB messenger-a ili Viber-a Karakteristike proizvoda: Točak vremena: Novo proleće, Robert Džordan Točak vremena: Novo proleće, Robert Džordan Kategorije: Epska fantastika / Fantastika / Točak vremena Format: 16.5x24 cm Broj strana: 248 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Godina izdanja: 25. oktobar 2022. ISBN: 978-86-521-4713-7 Prevodilac: Ivan Jovanović Opis proizvoda: Točak vremena: Novo proleće, Robert Džordan - Robert Džordan se Točkom vremena ustoličio kao apsolutni vladar sveta kojeg je Dž. R. R. Tolkin tek bio počeo da otkriva. – New York Times Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja postaju legende. Legende blede u mitove, a mitovi su već davno zaboravljeni kada Doba koje ih je izrodilo ponovo nastupi. U Trećem dobu, Dobu Proročanstva, Svet i Vreme vise o koncu. Sve što beše, sve što će biti i sve što jeste još može da padne pod Senku. Bitka je besnela tri dana po snegovima oko velikog grada Tar Valona. U gradu je izrečeno Proricanje. Na padinama Zmajeve planine, goleme gore što se diže iznad grada, rođeno je dete za koje je prorečeno da će promeniti svet. To dete mora biti nađeno pre nego što sile koje služe Senci stignu da ga ubiju. Moiraina Damodred, mlada Prihvaćena koja ubrzo treba da bude uzdignuta do Aes Sedai, kao i Lan Mandragoran, vojnik koji se borio u bici kod Tar Valona, kročili su na staze krcate opasnostima. Moiraina, izdanak kraljevskog doma Karihijena, čiji je kralj upravo poginuo, i Lan, za koga se smatra da je nekrunisani kralj davno propale zemlje, ubrzo će otkriti da su im životi ugroženi spletkama onih gladnih moći. Novo proleće počinje Moiraininom i Lanovom potragom za Ponovorođenim Zmajem, koja će s vremenom dovesti do zbivanja opisanih u Zenici sveta i njihovog sudbonosnog susreta s Random al'Torom. Svi proizvodi iz: Epska fantastika Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Plivač - Joakim Sander Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2014 Broj strana: 426 Format: 20 cm Povez: Broširani Jedne grozničave noći u Damasku američki agent prepušta svoje tek rođeno dete neizvesnoj sudbini. Tu izdaju nikada neće moći da oprosti sam sebi pa započinje bekstvo od prošlosti koje će ga odvesti u Bejrut, Avganistan i Irak – tamo gde ga stres i opasnost mogu primorati da zaboravi sve. Klara Valden je odrasla sa babom i dedom na udaljenom arhipelagu u Baltičkom moru, gde je naučila da lovi divljač i ribu i jedri kroz oluju. A sada, kao asistentkinja EU parlamentarca u Briselu, uči kako da plovi varljivim strujama međunarodne politike koje označavaju granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži. Kada Mahmud Šamoš, koji istražuje ratne zločine, zamoli Klaru da mu pomogne u vezi sa informacijama koje je pronašao – podacima sa oznakom tajnosti koje će moćnici na sve načine nastojati da sakriju – njih dvoje iznenada postaju plen u lovu koji se odigrava u snežnoj Evropi gde su granice između država postale podjednako porozne kao i granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži, istorije i sadašnjosti. Za to vreme u Virdžiniji stari špijun se krije od sopstvene prošlosti. Sada je jedini čovek koji je u stanju da sačuva Klaru . . . a ona je jedina žena koja mu može pomoći da se oslobodi utvara prošlosti. „Uronite u majstorski napisanu klasičnu špijunsku priču, u kojoj Sander, poput veštog lutkara, povlači konce svojih likova.“ La Repubblica „Plivač je sjajno napisana i neverovatno uzbudljiva knjiga, ali njena snaga leži i u pažljivo izabranim likovima i sposobnosti izbegavanja predvidljivosti ovog žanra.“ Skånska Dagbladet „Urbana, kosmopolitska okruženja idealna su za političke trilere, što Joakim Sander veoma živopisno demonstrira u Plivaču – priči o ratu, ljubavi i stalnim promenama političkih ciljeva.“ Jyllands-Posten

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Povratak u Bolonju - Majkl Dibdin Izdavač: Fabrika knjiga Godina izdanja: 2010 Broj strana: 246 Format: 20 cm Povez: Broširani Inspektor Aurelio Zen, glavni junak Dibdinovog “italijanskog ciklusa”, u ovom romanu je još manje junak nego inače. Zaokupljen hipohondrijom i raspadanjem dugogodišnje veze sa Djemom, on je ispustio iz ruku čak i konce sopstvenog života. Sve se zbiva mimo njega i svi su bolje obavešteni. Ni osnovni ton “Povratka u Bolonju” – najvedrijeg romana u ciklusu – nije u skladu sa Zenovim trenutnim raspoloženjem i tragičnim osećanjem života. Ipak, kada se putanje mnogih ličnosti i dogadjaja prepletu, Zen će se, ni kriv ni dužan, naći u središtu raspleta. “Povratak u Bolonju” može se čitati kao dobar kriminalistički roman, ali i kao postmodernistička komedija zabune koja vrvi od duhovitih komentara i aluzija na savremenu italijansku, pa i globalnu kulturu i njene ikone. Majkl Dibdin (Vulverhempton, 1947 – Sijetl, 2007), cenjeni britanski autor kriminalističkih romana, proveo je detinjstvo i mladost u Engleskoj, Severnoj Irskoj, Škotskoj i Kanadi, gde je dovršio studije engleske književnosti i jezika. Ipak, najveći uticaj na njegovu spisateljsku karijeru imala je Italija. Tokom nekoliko godina predavao je engleski na univerzitetu u Perudji i za to vreme dobro upoznao prilike u zemlji i izvrsno ovladao jezikom (preveo na engleski “Ime ruže” Umberta Eka). Svetsku slavu i prevode na šesnaest jezika doneo mu je ciklus romana čija se radnja zbiva u raznim delovima Italije (za prvi, “Ratking”, dobio je 1988. “Gold Dagger”, najugledniju anglosaksonsku nagradu za krimić, a poslednji, “End Games”, objavljen je posthumno, 2007. godine). Glavni junak jedanaest Dibdinovih “italijanskih” romana je Aurelio Zen, detektiv poreklom iz Venecije, koji se, često protiv svoje volje, obračunava kako s pripadnicima mafije tako i s članovima vlade. Dibdin je i autor sedam “anglosaksonskih” romana, medju kojima su najpoznatiji “The Last Sherlock Holmes Stories” (1978), “Dirty Tricks” (1991), “Thanksgiving” (2000). Iz Dibdinovog “italijanskog” ciklusa “Fabrika knjiga” objavila je 2009. roman “Krvava kiša”.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. En Veronika - Herbert Dž. Vels Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2022 Broj strana: 318 Format: 20 cm Povez: Broširani Moderna ljubavna priča Roman o „novoj ženi“ koji je izazvao senzaciju i kontroverzu. Bila sam poput lutke koja radi ono što joj se kaže – to jest kako joj vuku konce. Želim da budem svoja osoba i da sama vučem svoje konce. Radije bih se suočila s nevoljama i nedaćama nego da se drugi staraju o meni. Želim da budem to što jesam. Herbert Dž. Vels poznat je širokoj publici kao „otac naučne fantastike“ zbog romana Vremenska mašina i Rat svetova, ali je bio i hroničar društva, glasnik revolucije i promene, a njegovi nazori predstavljali su ohrabrenje za inicijative ženskog oslobađanja tokom XX veka. Roman En Veronika opisuje upornost mlade žene da se ostvari kao osoba, da ima pravo i slobodu da voli i živi u skladu sa sopstvenim izborima. Progresivnih shvatanja, ona se sukobljava s ocem, odlazi od kuće, pozajmljuje novac od starijeg muškarca kako bi samostalno živela. To će je dovesti u kompromitujuću situaciju, pa će se čak naći i u zatvoru kao pripadnica pokreta sifražetkinja. Zbog Velsovog poimanja ženske seksualnosti i njenog buntovništva, roman je po objavljivanju 1909. godine izazvao senzaciju, u štampi je bio oštro kritikovan a u bibliotekama zabranjivan. Herbert Džordž Vels rođen je 21. septembra 1866. u Bromliju, varošici u engleskoj provinciji Kent, kao četvrto i najmlađe dete Džozefa Velsa, profesionalnog igrača kriketa i dućandžije. Strast prema čitanju i književnosti mladi Herbert je razvio još kao dečak, kada je usled preloma noge morao da leži, a čitanjem je ispunjavao vreme. Čitanje ga je potom podstaklo i na pisanje. Kada je posao njegovog oca propao, Vels je jedno vreme radio kao pripravnik kod lokalnog trgovca tekstilom, i taj posao nikako nije voleo. Studirao je u Londonu biologiju kod slavnog Tomasa Henrija Hakslija, Darvinovog prijatelja i učenika. Pisanjem počinje da se bavi od 1893. godine, najpre kao novinar, a zatim i kao prozni pisac i društveni aktivista. Objavljivanje romana Vremenska mašina (1895) predstavlja književnu senzaciju, jer iako je siže bio zabavan, roman se obavio i društvenim i naučnim temama, od klasnih sukoba do evolucije. Zatim objavljuje romane Ostrvo doktora Moroa (1896), Nevidljivi čovek (1897) i Rat svetova (1898). Verovatno je najpoznatija činjenica u vezi sa Ratom svetova ta da je na Noć veštica 1938. Orson Vels uživo izvodio radio-dramu, svoju verziju Rata svetova, o vanzemaljcima koji su se spustili u Nju Džerzi, zbog čega je usledila nezapamćena panika među slušaocima. Vels se posle velikog uspeha naučnofantastičnih romana okreće pisanju ljubavnih romana u kojima najnovija naučna i tehnološka otkrića koristi da bi izneo svoja politička uverenja i poglede na društvo. Napisao je brojne eseje, članke i knjige iz oblasti publicistike. Radio je nekoliko godina i kao književni kritičar za Saterdej rivju, i promovisao Džejmsa Džojsa i Džozefa Konrada. Njegovi napredni stavovi i proročanska društvena kritika obeležili su njegov život, posvećen progresivnoj viziji na globalnom nivou. Predvideo je pojavu aviona, tenkova, svemirskih putovanja, nuklearnog oružja, satelitske televizije i nečega što podseća na veb. Četiri puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu, ali je nije dobio. To nimalo nije uticalo na značaj njegovog dela, niti na to što je nakon smrti, 1946. ostao upamćen kao „otac naučne fantastike“. Njegove priče i dalje fasciniraju publiku, a njegovi romani se i u trećem milenijumu adaptiraju za filmsko platno.

Iz intervjua za Vijenac: …S obzirom da persona s imenom Andrej Puplin zapravo ne postoji u »stvarnoj stvarnosti«, iako se u appendixu knjizi on navodi kao taj koji je skupljao priče — a i uredno si odradio intervju s njim — postoje li u »stvarnosti« barem likovi koji se pojavljuju u Kavici? — Zapravo ne, ni oni. Polazište mnogih Kavica jesu bili »stvarni« događaji, ili da budem precizniji: priče o »stvarnim« događajima. Ali te priče, usput rečeno, već su literarizirane, jer su kvartovske priče prije svega književnost, pa tek onda izvještaj o događajima. Hoću reći, kad netko na kavi prepričava neku foru, neku anegdotu, to je već filtrirano i stilizirano, prilagođeno za pričanje u društvu, nesvjesno prilagođeno pravilima kratke priče, a to znači bez viškova, po mogućnosti duhovito, i s poentom. A taj destilat destilata na koncu ima vrlo malo sa stvarnim ljudima, ma koliko se priča držala »historijskog«, tako da su i oni, samo, književni likovi. Ponavljam, inspiracija Kavica nisu događaji nego priče o tim događajima: utoliko su Kavice, mada neobično zvuči, i neka vrsta metafikcije, priče nastale nad pričom. Ali odakle ti Andrej Puplin, zašto je bila potrebna još ta jedna instanca izmeđe tebe-autora i pripovjedača? — I Andrej Puplin je književni lik. Ali od one vrste gdje je u priču prevedena neka izvantekstualna instanca, u ovom slučaju autor i njegova biografija. Igra oko imena Andrej Puplin u vezi je s jednim opažanjem o autorima knjiga koje sam čitao: informacije o njima uglavnom sam mogao naći u bilješci o piscu odnosno u pogovoru knjige odnosno u enciklopedijskoj natuknici. Ako je dakle jedini izvor informacija u bilješci o piscu (Interneta u to doba još nije bilo), vrlo je lako fingirati nepostojećeg autora, što dakako nije moj patent. I kako sam vidio, iako nisam skrivao da to pišem »ja«, zabunu je bilo vrlo lako stvoriti. Ne jednom moji bi se poznanici iznenadili saznavši tko je »zapravo to napisao«. No nije li, s druge strane, takva mistifikacija bila pomalo samodovoljna, larpurlartistička i utoliko besmislena igra? — Bila bi, kao što je uostalom samodovoljna svaka igra, da stvaranje drugog autorskog imena — podvlačim, Andrej Puplin nije pseudonim nego baš autorsko ime — nije imalo i dodatan motiv. Nisam naime baš previše vjerovao u neku iznimnost toga što sam pisao u slengu, dakle niti u razložnost da se to objavljuje ikako drugačije osim u časopisu, i ne pod svojim imenom, u jednoj adolescentskoj fiks-ideji da potpisivati treba samo tekstove koji su rađeni po kanonskim uzusima. A danas? — Osim što sam nakon uvjeravanja brojnih prijatelja sklon povjerovati da tu, u tim tekstovima, nečega ipak ima, u međuvremenu sam se uvjerio kako od Flaubertove maksime da se pri pisanju treba držati samo unutarnjeg osjećaja, a da sve drugo treba zanemariti, nema nikakve mudrije istine o, kako se to staromodno kaže, književnom pozivu. Hoću reći, i zahtjev o kanonskim uzusima samo je jedan od suvišnih racionalističkih imperativa kakve ljudi sebi svakodnevno zadaju a od kojih nema nikakvog rezultata osim neuroze i jalovosti. Kruno Lokotar

Iz recenzije: Povijesni roman ’’Od Vukovara do Orašja’’ povezuje na vrlo dojmljiv način stradanje hrvatskog čovjeka poslije Drugoga svjetskog rata i onoga za vrijeme domovinske borbe za slobodu. U tragediji mladog svećenika iz Vukovara, koji se krajem četrdesetih godina, a da i sâm ne zna zašto, nalazi u zatvoru, oslikana je sudbina mnogih Hrvata nad kojima se komunistička Titova vlast iživljavala. U želji da kontrolira svakoga hrvatskog čovjeka, a napose intelektualca, Udba se služila svim metodama pritiska. U onim trenucima kada joj tortura nije donosila željene rezultate, kada nije uspjela slomiti slobodarski duh pojedinca, pribjegavala je poznatim zakulisnim igrama. Ali i tu se pokazuje da je život pun nepredvidivih događanja, da se smicalice mogu okrenuti u suprotnom smjeru, vratiti kao bumerang zločincima u lice. Umjesto zavođenja događa se ljubav koja razotkriva svu svirepost komunističke diktature, u kojoj ni najbliži nisu pošteđeni. Događanja iz prvog dijela romana govore na svoj način dojmljivo i o tome kako zlo ne može nikada u potpunosti potisnuti dobro. Partizanski časnik i vlasnik hotela u Vukovaru, obojica Srbi, u susretu s mladim hrvatskim stradalnikom, ukazuju na to da u životu nema crno–bijele slike, da uvijek postoje oni kojima je njihova čista savjest vrednija od svakog ugođaja, koji se ne daju zavesti nikakvim ideološkim prevarama, ni nacionalnim mitologijama. Kroz ironiju hrvatskoga književnika Lukende, kojega glavni junak romana susreće u zatvoru, progovara stoljetno iskustvo kako se učenici mogu odreći učitelja, ali teško onoga što su od njega naučili. Roman u tom duhu upućuje na to kako se Tito razišao sa Staljinom, ali ne i njegovom ideologijom jednoumlja, što će glavni junak romana osjetiti na svojoj koži. Drugi dio romana govori o tome kako male, beznačajne stvari mogu promijeniti smjer ljudskog života. Glavni junak romana, sada stariji svećenik, koji se kao stari emigrant u Njemačkoj, nakon što je pobjegao iz Jugoslavije, susreće devedesetih godina s nepoznatim mladićem, upada ponovno u vrtlog povijesnih zbivanja. U potrazi za unukom kojeg nema sudbina ga ponovno vodi u rodni grad Vukovar, u kojem proživljava sve strahote srpskog bombardiranja i četničkog divljanja. Završava ponovno u zatvoru u Jugoslaviji, ali ovog puta zajedno s mnogobrojnim zatočenim Hrvatima. Nakon razmjene dolazi na slobodu. Umjesto da se skrasi u svojoj kućici na jezeru u sigurnoj Njemačkoj, koja je tih godina proživljavala euforiju ujedinjenja, starac se vraća u rodni kraj svoje majke, u Orašje. Tamo postaje svjedok stradanja tamošnjega hrvatskog stanovništva, ali i herojske borbe mladih Hrvata protiv srpskog napadača. Ponovno proživljava vukovarske strahote. Sudbina ga veže ponovno uz samostan na Raščici, koji su tamošnji fratri pretvorili u vojnu bolnicu. U tom groznom paklenom okruženju susreće glavni junak nekadašnjega starog prijatelja iz studentskih dana, s kojim dijeli strahote rata i vodi razgovore, prepune lijepih sjećanja. U tom susretu napokon će saznati da nikada nije imao unuka, da je sve bila samo prevara. Napokon mu to potvrđuje i sâm lažni unuk, dok leži ranjen u bolničkoj sobi. Roman je, i pored bezbrojnih tragičnih događanja, ispunjen vedrim trenucima. Ukazuje na jednu važnu činjenicu o ljudskom životu koja kaže da je čovjek stvorenje koje može podnijeti puno više nego to pokazuju njegova krhka pleća. Govori i o tome da se čovjek može radovati, šaliti i smijati i u trenucima kada život visi o koncu. Na taj način i završava. Glavni junak izgubio je unuka kojeg nikada nije imao. Pa ipak zavolio ga je jer mu je njegova slučajna pojava u staračkom, pomalo dosadnom životu otvorila oči da sigurnost u životu nije sve. Ta spoznaja ga vraća rodnom kraju. Iako se možda radnja iz samog romana nije nikada ni dogodila, ona je na svoj način istinita, jer govori o bolnom iskustvu hrvatskog čovjeka s razdobljem komunističke diktature i srpske agresije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. Dr. sc. Marko Lukenda

Posle pobedonosne 1914, srpska vojska se 1915, odmarala i vidala rane u devetomesečnom primirju. S druge strane, postojala je očajnička potreba centralnih sila da probiju put do verne saveznice Turske, kako bi mogli da je snabdevaju ratnim materijalom i ostalim potrebama. U leto 1915, obrazovana je Grupa armija Makenzen, koju su činile nemačka 11. armija, austrougarska 3. armija i bugarska 1. armija. Ovim snagama koje je trebalo da izvedu glavni udar, komandovao je proslavljeni nemački vojskovođa sa istočnog fronta - feldmaršal Makenzen. Kada je birao komandanta za ovu operaciju, nemački Car Vilhem II izjavio je - Učiniću veliku čast hrabrim srpskim vojnicima: protiv njih ću poslati feldmaršala Makenzena. Veliko poštovanje prema protivniku pokazao je i Makenzen. U saopštenju koje je pročitano postrojenim vojnicima pred početak napada na Srbiju, navodi se: - Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog i oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji iznad svega voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe slavne nemačke armije. Simbolična pomoć saveznika Prema obaveštajnim podacima kojima je raspolagala srpska Vrhovna komanda, austro-nemački napad postajao je sve izvesniji. Takođe, procenjivalo se da je skoro siguran ulazak Bugarske u rat, na strani centralnih sila. Svesni da neće moći dugo da pružaju otpor višestruko nadmoćnijem neprijatelju, srpska vlada od saveznika traži da pošalju pomoć od 150.000 vojnika. Umesto pomoći, saveznici traže da Srbija nipošto ne provocira Bugarsku, koja ih je lukavo uveravala da joj ne pada na pamet da ulazi u rat. Tako je propuštena prilika da se bugarskoj vojsci zada smrtni udarac u osetljivom momentu, kada je sprovođena mobilizacija i koncentracija trupa. Saveznička pomoć je bila više simbolična: Francuzi su poslali osam aviona tipa Farman sa 99 ljudi, dve brdske i tri poljske baterije, a za odbranu Beograda i jednu bateriju obalskih topova kalibra 140 mm. Britanci dva torpedna čamca sa posadom i osam topova od 120 mm, čije su pancirne granate držale na odstojanju austrougarske monitore, nekoliko meseci pred početak glavnog napada. Rusija je, takođe, poslala dva mornarička topa kalibra 150 mm i odred marinaca, koji su zajedno sa engleskim kolegama minirali deo dunavskog i savskog toka oko Beograda. Sva obalska artiljerija stacionirana kod Beograda, bila je pod komandom britanskog admirala Trubridža. Neprijateljske snage su krajem septembra završile koncentraciju trupa u zonama napada. Austrougarska 3. armija, ojačana nemačkim 22. rezervnim korpusom, imala je zadatak da zauzme Beograd i preduzme pomoćne napade preko Save, kod Progara i Jarka. Nemačka 11. armija planirala je glavni prelaz preko Dunava kod Rama, pomoćni kod Smedereva i demostrativni kod Oršave. Pravac nastupanja u srce Srbije, vodio je dolinom Morave. Za datum napada obe armije, određen je 6. oktobar. Dotad neviđena koncentracija artiljerije (ukupno 1.300 artiljerijskih oruđa), bila je karakteristika ove kampanje. Samo za napad na Beograd namenjeno je oko 400 topova, haubica i merzera raznih kalibara, pa i onih najtežih. Austrougarski merzeri Škoda od 305 mm i tri nemačke Debele Berte kalibra 420 mm. Za napad na Smederevo, sa ruskog fronta dovučena su dva dalekometna topa od 420 mm na železničkom lafetu. Vatreni uragan nad gradom Već 5. oktobra 1915, uz pomoć aviona, artiljerija je počela sa korekturnim gađanjem koje je trajalo do pred mrak. Maglovito jutro 6. oktobra, nije dozvolilo artiljerijsku pripremu. A onda, oko 14,00 h, nastao je pakao. Preko 400 artiljerijskih oruđa, računajući i one na monitorima, počelo je paljbu. Uragan od čelika spustio se na srpsku prestonicu. Za samo nekoliko časova Odbrani Beograda uništeni su svi reflektori i polovina artiljerije. Sve telefonske linije bile su pokidane. Ruska obalska baterija postavljena na Kalemegdanu zbrisana je pogotkom zrna od 305 mm, kao i srpska baterija na Velikom Vračaru. Vatra koja je pretvorila grad u ruševine trajala je neprekidno, da bi posle 24 časa dostigla najveću žestinu na mestima planiranim za prelaz, a zatim se ponovo prenela u pozadinu srpskih položaja. Ovo je označilo početak desanta. Na stotine pontona krenulo je preko Dunava i Save, ali branioci su bili na svojim mestima. Trupe Odbrane Beograda, pod komandom generala Mihajla Živkovića, činile su: 10. kadrovski puk, 7. puk II poziva, 7, 11. i 15. puk III poziva, Sremski dobrovoljački odred, odred beogradskih žandarma i dva eskadrona konjice. Ukupno, oko 16.000 ljudi sa samo 75 raznih artiljerijskih oruđa. Razvile su se strahovite borbe na Adi Ciganliji, ušću i Dunavskom keju. Pripadnici tadašnje najveće svetske vojne sile - Nemci, bili su nov neprijatelj za Srbe, koji su jedva čekali da se sa njima okušaju u borbi. Disciplinovani, u tamnozelenim (feld-grau) uniformama i arhaičnim šlemovima sa šiljkom na vrhu, ipak na srpske vojnike nisu ostavljali utisak. Po starom srpskom običaju, podcenjivanje neprijatelja se podrazumevalo. Malobrojni branioci prestonice borili su se kao lavovi, nanevši neprijatelju velike gubitke. Zaustavivši neprijatelja na obalama, nisu imali snage da ga odbace nazad. Trudili su se da održavaju što tešnji kontak sa napadačima, kako bi izbegli ubistvenu artiljerijsku vatru. Međutim, na scenu su stupali monitori, koji su svojim teškim topovima razorili čitave ulice na Dorćolu. S druge strane, u šipražju Ade Ciganlije vodila se ogorčena borba 1. bataljona 7. puka II poziva, protiv nemačkih trupa, u kojoj je učestvovala i srpska improvizovana rečna flotila. Flotilu su činili ruski i britanski torpedni čamci, oklopljeni patrolni brod `Timok` sa revolverskim topom (sistema Hočkis), oklopljeni motorni čamci `Jadar`, `Pobeda` i `Sveti Đorđe` naoružani mitraljezima. U sastav flotile, uključeno je i preko stotinu mesnih sredstava (ribarski čamci, dereglije i šlepovi), od kojih su neka manje ili više adaptirana. Tako je jedan šlep oklopljen, a na njegovom koritu načinjeni otvori-puškarnice. U unutrašnjost šlepa postavljene su skele, sa kojih su vojnici dejstvovali kroz puškarnice. Flotila je za kratko vreme, koliko je bila operativno sposobna, učinila niz herojskih zadataka, održavajući vezu sa trupama na Adi i dejstvovanja po neprijatelju u bok i leđa, po kiši od zrna i granata. Govor majora Gavrilovića Vrhovna komanda, trupama Odbrane Beograda 7. oktobra upućuje Timočku diviziju II poziva. Usled hitnosti, njen 14. puk prebacivan je železnicom do Beograda i istog dana dva bataljona su već stigla na Dunavski kej. Nešto više od sat vremena, pre pristizanja ovog pojačanja, major Dragutin Gavrilović okupio je oko sebe na Dunavskom keju preostale vojnike II bataljona 10. kadrovskog puka, delove žandarmerijskih četa i Sremskog odreda. Izdao im je onu čuvenu naredbu, koja je bila ogledalo srpskog borca iz tog davnog, prošlog, romantičnog vremena, koje su obeležavali ljudi drugačijeg kova nego danas: - Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici!... Junaci... Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za svoje živote, koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu... Živeo kralj!. Živeo Beograd!. Sa urlikom `Ura` krenuli su u juriš na austro-nemačke jedinice udaljene samo 20-30 m, utvrđene pored pruge i sa velikim brojem mitraljeza. Malo je ovih hrabrih ljudi preživelo masakr na Dunavskom keju, a skoro svi su lakše ili teže ranjeni. Među njima i major Gavrilović, čiji je život nekoliko dana visio o koncu. Sutradan, 8. oktobra, nikakva pojačanja više nisu vredela. Neprijatelj, zauzevši Adu Ciganliju, prelazio je u masama, preko mosta koji je povezivao Adu sa srpskom obalom. Srpske jedinice nisu uspele da sruše most, jer su postavljene mine slagale. Ubrzo su Nemci zauzeli Banovo Brdo, a zatim i Čukaricu i Topčidersko Brdo. Trupe na Dunavskom keju i Kalemegdanu još su se držale, izdržavajući strahovitu artiljerijsku vatru sa monitora, koji su i pored gubitaka od srpske i engleske artiljerije, nastavljali svoj krvavi posao. Krajem dana, neprijatelj se probio do Dušanove ulice, gde se zabarakadirao. Nastale su teške ulične borbe. Veliki gubici u ljudstvu Noć nije prekidala borbena dejstva. Beograd je bio osvetljen sablasnom svetlošću mnogobrojnih snažnih reflektora i raketa, dopunjenu neprekidnim eksplozijama granata. Otpor je pružan iza svakog ugla, ručne bombe su bacane sa krovova polurazrušenih kuća. Sve je bilo uzalud, neprijatelj je bivao sve mnogobrojniji. Nedugo posle ponoći, komandant Odbrane Beograda izdaje naređenje za povlačenje na liniju Veliki Vračar-Dedinje-Petlovo Brdo-Železnik-Ostružnica. Savezničke vojne misije i posade napuštaju Beograd 9. oktobra. Dedinje je napušteno pošto je, bukvalno, preorano granatama. Posle više neuspelih kontra-napada i povlačenja na nove položaje, srpskoj Vrhovnoj komandi je 11. oktobra bilo jasno da je bitka za Beograd izgubljena. U ovim petodnevnim borbama, gubici srpske vojske iznosili su oko 5.000 ljudi, ne računajući civile koji su poginuli i ranjeni prilikom bombardovanja. Austro-nemačke snage imale su 1.182 poginula i 8.619 ranjenih vojnika. izvor : Branislav V. STANKOVIĆ

PC Middle Earth - Shadow of War Proizvođač: WB Games Datum izlaska: 10.10.2017. Doživite epski otvoreni svet koji oživljava Nemesis sistem. Iskujte novi Prsten Moći, osvojite utvrđenja u masivnim bitkama i dominirajte Middle-earth sa svojom ličnom armijom orkova. Rat za Mordor počinje. Idite iza neprijateljski linija, okupite svoju vojisku, osvojite utvrđenja i dominirajte Mordorom iznutra. Nemesis sistem stvara lične priče za svakog protivnika, kao i za vaše pratioce. Suočite se sa Mračnim Gospodarom Sauronbom i njegovim Ringwraits u novoj epskoj priči o Srednjoj zemlji. Šta se dobije kada se ukrste Aragorn, Legolas i kralj mrtvih? Dobije se Talion, protagonista igre koja se pojavila niotkuda i postala hit – Middle-earth: Shadow of Mordor iz 2014. godine. Priča koja je s njom došla, možda nije bilo najbolje delo inspirisano čuvenim Tolkinovim svetom, ali su zato akcija i beskrajno zabavni nemesis sistem protivnika, pokupili simpatije ogromnog broja igrača širom sveta. Ovakvoj igri je prosto bilo suđeno da dobije nastavak, a tvorci su bez sumnje dali sve od sebe da sve ono što je valjalo u vezi prvog dela prošire što više. Tako da je sada pred nama Shadow of War, u svakom pogledu duži i širi nastavak. Ali da li to obavezno znači i bolju igru, upravo ćemo otkriti. Po pitanju priče, Shadow of War se nastavlja na prvi deo. Nije to Bog zna kakva naracija i zaplet koji će oduvati svakog zaljubljenika u fantastiku, ali se naspram prvog dela odlično drži, pa možda čak i podiže kvalitet na viši nivo. No ono što ne mogu a da ne zamerim, ma koliko to čudno zvučalo, jeste što ovo delo inspirisano Gospodarom Prstenova ima previše “Gospodara Prstenova” u sebi. Gomila fraza, motiva i “povampirenih” likova, kao da mašu i vrište “hej, prepoznajte nas!”. Retko gde se sreće toliko aluzija u cilju nostalgije. No dobro, ako nekako i prelomimo preko ovog usiljenog pokušaja da se osvoje srca starih obožavatelja, dolazimo do potpuno suprotnog problema. Znate onaj sindrom gde recimo noviji film obrađuje radnju pre starijeg filma, ali je mnogo bombastičniji i moderniji? Kao kada se Dart Vejder i Obi Van u starim filmovima bore kao dve babe a u novijim čija se radnja odigrava pre starih, skaču i lete kao buve na steroidima? I dok Star Wars fanatici već zovu redakciju ne bi li došli do moje adrese radi linča, ja ne mogu a da ne ukažem na ovaj momenat u igri. Kao jednog od bitnijih likova, Shadow of War nam dovodi Šelobu, čuvenog pauka iz Gospodara Prstenova. I dok se ovde Šeloba može preobraziti u čoveka, predviđati budućnost i čarolijom se suprotstaviti čak i premoćnom protagonisti, ne mogu a da se ne prisetim njene uloge u trećem delu Gospodaru Prstenova, gde ju je u napetoj borbi, porazio hrabri i odvažni hobit Sem. Hobit. Porazio. Da, dve ključne reči. Stotinama godina pre nego što je maleni Sem saterao Šelobu u ćošak, ona je bila stvorenje sa kojim je muke imao čak i nemrtvi rendžer veteran kog je zaposeo vilenjački duh. Pomalo neuverljivo i čudno, zar ne? Kao da čitate knjigu unazad… Dobro, možda sam se previše osvrnuo na ovo, jer ono što predstavlja srž Shadow of Wara jeste gejmplej odnosno akcija. A ona je veličanstvena, baš kao i u prvom delu. Osim što je sama borba izuzetno zabavna, “nemesis” sistem koji nasumično generiše protivnike i sukobe sa njima, svakako nudi mnogo sati neponovljive zabave. Po pitanju ovog sistema koji sada suparničke armije proširuje na više nivoa, daje im mnogo više slabosti ali i prednosti, tu je i veći set poteza, veština, oružja i opreme pa čak i stvorova za jahanje. Razvojni tim se u svakom pogledu potrudio da nadmaši prethodnika proširivanjem svega onoga što je bilo dobro. I zaista su uspeli u proširivanju. Međutim, od silnog sadržaja koji iskače bez kraja i konca, moram da priznam da sam poželeo i da ga je malo manje. Malo manje a ispoliranije. Ne shvatite pogrešno, Shadow of War je poprilično ispoliran proizvod, pogotovo kada se uzme u obzir količina sadržaja koji nudi. Ali nakon što vas zaspe informacijama, mogućnostima i tutorijalima koji iskaču u toj meri da bi se njima mogla ispisati knjiga pozamašnog obima, budite sigurni da će vam trebati koja pauza više. Možda najbolji primer toga da više nije uvek i bolje, jeste prošireni momenat iz prvog dela, gde vam se neprijateljski kapetani direktno obraćaju kada vas ugledaju. U Shadow of Mordor, ovo su bili jako udubljujući momenti gde je svaki protivnik imao sopstvenu ličnost i jedinstvenu povezanost sa igračem, sročenu kroz rečenicu ili dve. Ovde… To su celi tekstovi! Kapetan nekad ne samo da se obrati, nego priča i priča i priča… Toliko da prosto ne možete da poverujete da pred vama nije neki političar, a ne krvožedni Ork. Dobro, loša paralela, s obzirom da je razlika mala. Ali bre, previše pričaju. Uz to, prečesto će poraženi kapetan zapravo ustati i nastaviti sa borbom iz inata ili pobeći. Ovo u početku deluje kao osveženje, ali posle nekog vremena postaje predvidiva i iritantna mehanika koje biste se najradije rešili. I tako se mnogo toga inovativnog svede na neprirodno i isforsirano. Što ujedno dovodi do verovatno najvećeg problema koji sam osetio u vezi ove igre, a to je tempo. I po pitanju priče i borbe i jurnjave za smrtnim neprijateljima, sve se previše često zakovitla u nasumični tajfun ideja i situacija. Kao da posmatrate Majkla Džordana koji rukom daje gol za izjednačenje u poslednem minutu fudbalskog meča. Prosto ne znate da li je to kul ili sve samo ne kul! A ja sa svojim lošim poređenjima ispada da sam se do sada zalagao za mišljenje da je igra loša. Igra nije loša! Daleko od toga. Dozvolite da se što pre iskupim, jer ako ne uspem, verovatno će jedino bacanje ovog teksta u planine Usuda moći da ispravi stvar… Osim što je borbeni i “nemesis” sistem beskrajno zabavan, ono što Shadow of War takođe donosi jesu epske bitke. A po čemu je Gospodar Prstenova bio poznat ako ne po ovome? Ne samo da ćete sakupljati armiju za opsadu i odbranu mnogih utvrđenja, već su ove borbe poslastica za svakog ljubitelja masovnih okršaja. Kroz samu borbu i nemate preteranog strateškog uticaja na njen tok, ali samo spremanje i učestvovanje u njoj, iskustvo je koje Shadow of War podiže na sasvim drugi nivo. Vredi pomenuti i grafiku koja generalno ne odskače mnogo od originala ali na momente, izgleda zbilja impresivno. Naravno propraćeno odličnom muzikom koja bezgrešno dočarava univerzum Srednje Zemlje i njenih mračnih kutaka. Možda tu ima dosta prepoznatljivih animacija i zvukova iz prvog dela, ali je ponovo sve toliko “nabudženo” da nećete moći a da na sve ne slegnete ramenima i uz iskren gejmerski kez izustite “meh, ipak je u pitanju nastavak”. Shadow of War je haotični cirkus prepun kvaliteta i mnogo sati ispunjavajuće zabave. Istina, nije mali broj šavova na kojima ovaj masivni proizvod od stotinu gigabajta puca i cepa zavese uverljivosti, ali ono što se ne može poreći jeste da ćete se odlično provesti, koliko god ga budete konzumirali. Možda ne bolji, ali svakako veći, širi i luđi naslov koji itekako može da se nazove dostojnim nastavkom odličnog prvog dela. SISTEMSKA ZAHTEVNOST MINIMALNA OS: Windows 7 Processor: AMD FX-4350, 4.2 GHz / Intel Core i5-2300, 2.80 GHz Memory: 6 GB RAM Graphics: AMD HD 7870, 2 GB / NVIDIA GTX 660, 2 GB DirectX: Version 11 Storage: 70 GB available space PREPORUČENA OS: Windows 10 Processor: AMD FX-8350, 4.0 GHz / Intel Core i7-3770, 3.4 GHz Memory: 12 GB RAM Graphics: AMD RX 480, 4 GB / NVIDIA GTX 970, 4 GB DirectX: Version 11 Storage: 70 GB available space

Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! August Cesarec objavio pod pseudonimom Vuk Korneli August Cesarec (Zagreb, 4. prosinca 1893. - zagrebačka Dotrščina 17. srpnja 1941.) je bio istaknuti hrvatski komunista, intelektualac, pisac i španski borac. Ubijen je zajedno sa drugim zatočenicima prilikom bijega iz ustaškog logora Kerestinec 1941. godine. Poznat je i kao autor izraza `zlatna mladež`. Nakon osnovne škole pohađa gimnaziju (1904.-1912.) kada puno čita domaće i strane pisce (S.S. Kranjčević, Janko Polić Kamov, Emil Zola, Maksim Gorki, S. Stepnjak Kravčinski, P.A. Kropotkin i dr.). Već kao gimnazijalac bio je socijalistički usmjeren, zbog čega je pod stalnom policijskom paskom i više puta je zatvaran. 1912. godine uhićen je i optužen za suučesništvo u atentatu na kraljevskog povjerenika Slavka Cuvaja te osuđen na tri godine robije. Robiju izdržava u kaznionici Srijemska Mitrovica. Godine 1914. Cesarec je pušten sa robije i odmah podnosi molbu za prijem u Socijaldemokratsku stranku ali molba mu nije prihvaćena s obrazloženjem: da se stranka ne bi kompromitirala. Pred kraj godine 1915. biva mobiliziran i poslan u Kruševac u okupiranoj Srbiji. Partijski rad Nakon sloma Austro-Ugarske vraća se u Zagreb te pristupa Socijaldemokratskoj stranci. 1919. godine se opredjeljuje za ljevicu koja na Kongresu ujedinjenja u Beogradu osniva SRPJ (komunista) a 1920. na Drugom Kongresu u Vukovaru mijenja ime u KPJ. S Miroslavom Krležom pokrenuo je i uređivao 1919. godine časopis Plamen koji u kolovozu iste godine biva zabranjen. U jesen 1922. godine od KPJ je poslan, u svojstvu delegata, na IV. kongres Komunističke internacionale u Moskvu. Poslije Kongresa u Moskvi ostaje pet mjeseci a na povratku je, na granici, uhićen i potom osuđen na dva mjeseca zatvora. Na vijest o uhićenju i utamničenju Augusta Cesarca listovi Borba i Savremenik traže njegovo puštanje na slobodu a Miroslav Krleža u svom poznatom članku Slučaj Augusta Cesarca u listu Nova Evropa (br. 16, 1923.) diže optužbu protiv tadašnje žalosne situacije u državi. Nakon Hitlerovog dolaska na vlast, August Cesarec je 1934. godine u levičarskom listu Danas pisao o nespojivosti socijalizma i nacionalizma i nemogućnosti da isti pokret bude istovremeno i socijalan i nacionalan. Kapital, međutim, i kada je „najinternacionalniji po svojim vezama“, dok je imperijalističan i pred nuždom rata radi osvajanja novih tržišta, uvek se služi nacionalizmom. Zaključivao je da je zato nebitno da li on to radi iz oportunizma ili ne, iskreno ili neiskreno, jer iza „raspirenog nacionalizma i šovinističkih strasti“ uvek stoji samo njegov interes.[1] Španski građanski rat Jugoslovenski borci u Španiji. August Cesarec drugi s desna u donjem redu. Kao uvjereni antifašist boravio je 1937. godine u Španjolskoj, o čemu je pisao u knjizi Španjolski susreti. KPJ tokom Velike čistke Glavni članak: KPJ tokom Velike čistke U svom Dnevniku Miroslav Krleža iznosi svoje utiske o Augustu Cesarcu, posebno o njegovom držanju tokom staljinskih čistki: Wikiquote „Godinama me nervirao svojim nastranim stavovima, ah, tako često kao bezidejni politički gnjavator, i ne samo to, nego kao fanatik, koji bi istog trenutka, čim bi nanjušio ’politički sumnjivo lice’ počeo da mijenja boju glasa kao partijski istražni sudac. Koji je đavo ubrizgao u tog lirskog fantastu tako opasno jaku dozu fanatizma? Ne, to nije bila destilirana klasna svijest! Njegova strastvena klasna netrpeljivost, javljala se nesumnjivo kao znak izobličenja te svijesti, jer, po svojoj prijatnoj naravi, on je bio staromodno sentimentalan nervčik, da, ako se smije reći, upravo dekadentna, isposniöka pojava. Biti komunist za Augusta značilo je gladovati s gladnima, robovati sa političkim osuđenicima, stradavati sa stradalnicima iz solidarnosti. [...] Ljudi se udaljuju jedan od drugoga usprkos magnetizmu osobnim sklonostima zbog takozvanih ’Pogleda’ na nešto što oni misle da je ’Istina’. Politika među nama bila je trajnim izvorom razdora od beogradskog kongresa (1919) pa sve do finskog rata i do moskovskih procesa do konca. Iako su Đuka, i Milček, i Jovanka, i Vlado, i Sima, i Zora, i Filip, i Štefek, i svi oni drugi, s onom pedesetoricom naših, negdje u Sibiru ostali bezimeni grobovi, koliko god je bio sentimentalan, on se spram tih grobova odnosio inkvizitorski strogo. Bio ie uvjeren da su pravedno likvidirani i s time se uzvišeno, nadljudski pomirio.[2]“ (Miroslav Krleža) Logor Kerestinec Glavni članak: Bijeg iz logora Kerestinec 1941. Poruka komunista uhvaćenih nakon bijega iz ustaškog logora u Kerestincu, koju je napisao August Cesarec. Nakon okupacije i uspostave NDH, zatočen je u logoru Kerestinec. Nakon strijeljanja Otokara Keršovanija i drugova organiziran je, u noći između 13. i 14. srpnja, bijeg iz Kerestinca. Bijeg nije uspio zbog loše organizacije i gotovo svi su bjegunci uhvaćeni i odvedeni u podrum zatvora u ulici Račkoga 9. Par dana poslije stavljeni su pred senat pokretnog prijekog suda i zbog pokušaja pobune protiv Državne vlasti osuđeni na smrt. Vjerojatno je pogubljen zajedno sa ostalim drugovima u zagrebačkoj Dotrščini 17. srpnja 1941.[3] Poslije Drugog svjetskog rata, tokom preuređenja prostorija u bivšem ustaškom zatvoru u ulici Račkoga 9, pronađen je zapis: `U ovim su prostorijama proživjeli svoje posljednje časove internirani borci iz Kerestinca četrdeset četvorica. Osudu o strijeljanju primili su svi uzdignute glave, jer su znali da umiru za pravednu stvar, za stvar radnog naroda. Živjela sovjetska Hrvatska!`.[4] Ekspertizom rukopisa utvrđeno je da je autor zapisa August Cesarec.[4] Književni rad Objavljivao je putopise, prevodio Maksima Gorkog, Victora Hugoa i Emilea Zolu te je pisao mnogim listovima, časopisima i tjednicima kao što su: Plamen (1919), Istina (1919), Nova Istina (1919), Novi svijet (1920), Komunista (1921), Borba (1922.-1924.), Kritika (1922), Omladinska borba (1923), Književna republika (1923.-1925.), Nova Evropa (1923), Savremenik (1923, 1926.-1927.), Radnička borba (1924), Obzor (1925), Jutarnji list (1925), Hrvat (1925.-1926.), Vijenac (1925.-1928.), Hrvatsko kolo (1927.-1932.), Zaštita čovjeka (1928.-1929.), Hrvatska revija (1928.-1932.), Književnik (1928.-1933.), Literatura (1931.-1932.), Savremena stvarnost (1933), Danas (1934), Nova riječ (1938.-1939.) i Izraz (1939.-1941.). U početku piše ekspresionistički (njegov roman Bijeli lutalac zasigurno je najveće hrvatsko romansijersko ekspresionističko djelo), a poslije se sve više priklanja realističkom konceptu književnog oblikovanja. Najznačajniji dio opusa čine mu romani Careva kraljevina, Zlatni mladić i Bjegunci u kojima se bavi moralnom dekadencijom hrvatskoga građanskog društva prije i neposredno nakon Prvog svjetskog rata. Cesarčevo posljednje za života objavljeno djelo, Sin domovine, drama o Eugenu Kvaterniku, napisana je u duhu slobodarskih težnji hrvatskog naroda. Cesarčeva Sabrana djela, u dvadeset svezaka, objavljena su u Zagrebu (1982.-1988.). Djela Spomenik Augustu Cesarcu, Zagreb. Objavljena za života Đački pokret, Zagreb 1912. (pod pseudonimom Budislav Mirković) Stihovi, Zagreb 1919. Sudite me, Zagreb 1922. Careva kraljevina, 1925. Stjepan Radić i republika, Zagreb 1925. Za novim putem, Zagreb 1926. Zlatni mladić i njegove žrtve, Koprivnica 1928. Tonkina jedina ljubav, 1931. Psihoanaliza i individualna psihologija, Zagreb 1932. (u vlastitoj nakladi) Bjegunci, Zagreb 1933. Današnja Rusija, Zagreb 1938. (pod pseudonimom Vuk Korneli) Španjolski susreti, Toronto 1938. Izraelov izlazak i druge legende, Zagreb 1938. Novele, Zagreb 1939. Putovanje po Sovjetskom Savezu, Zagreb 1940. Na Ukrajini, Zagreb 1940. Kod sovjetskih malih naroda, Zagreb 1940. Sin domovine, Zagreb 1940. Objavljena posthumno Smijeh Jude Iškarijota, Zagreb 1946. (Novele) Put u novi život, Zagreb 1947. (Novele) Legende i druge pripovijesti, Zagreb 1951. Kći crne ruke - Ćuk u njenome duplju, Zagreb 1951. Kriza stranke prava i naši `komunari` 1871, Zagreb 1951. Majka božja bistrička, Zagreb 1955. (Roman) Izabrane pjesme, Zagreb 1961. Izbor članaka, Beograd, 1962. Svjetlost u mraku, Zagreb 1963. (publicistički radovi i članci Augusta Cesarca, priredio Jure Kaštelan) Eseji i putopisi, Zagreb-Beograd-Sarajevo 1964. (Izabrana djela) (Knjiga II. Izbor i napomene: Marin Franičević i Marijan Matković. Srpski i hrvatski pisci XX veka. Kolo I. Knjiga 7.) Otkriće (Tragedija u tornju i gledana kroz toranj jedne vile), Krčma široko grlo (Drama), Legenda o zvonu na groblju (Fragment), Zagreb 1965. (Rad JAZU. Knjiga 342.) `AUGUST CESAREC, I, Pjesme, Novele, Zapisi, Eseji i Putopisi` Zagreb 1966. Brodolom obitelji Rožman, Beograd 1968. Bijeli lutalac, Zagreb 1982. U popularnoj kulturi Lik Augusta Cesarca se pojavljuje u TV-seriji Nepokoreni grad iz 1981. godine, kada ga je tumačio Pero Kvrgić.

odlicno stanje JAKO RETKO u ponudi ilustrovao Maurits Ferenc Gobby Fehér Gyula: Elrontott csodák 1965. Könyv: Gobby Fehér Gyula - Elrontott csodák Kiadó: Forum Kiadás helye: Újvidék Kiadás éve: 1965 Oldalszám: 154 Kötés: Puhatáblás Illusztrálta: Maurits Ferenc Gobby Fehér Gyula: Elrontott csodák 1965. (1945), pesnik i akademski slikar. Autor nekoliko vrlo zapaženih izložbi. Bio je grafički urednik časopisa Új Symposion i izdavačkog preduzeća Forum. Najvažnije pesničke zbirke: Piros Frankenstein (Crveni Frankeštajn, 1970 – sa predgovorom Ota Bihalji-Merina), Telep (1975), Miniatűr galéria (Minijaturna galerija, 1982), Szürkület szürkületben (Sumrak u sumraku, pesme, 2006). Živi i radi u Novom Sadu. AUTOPORTRETI VLASTITOG PREOBRAŽAJA Crteži Ferenca Mauriča (Ferenc Maurits) nisu priča o šumskom kralju. Sasvim izvesno. Jer šumski kralj ne spava da bi uščuvao vlast. Pre će biti da su oni priča o Kralju i Ludi. A Luda ili Mag kako ga oprezni zovu, druga je strana kralja. Da li kralj oseća trenutak u kojem se dešava metamorfoza u onog drugog i kada onaj drugi zna da postaje kralj? Ili je uloga onog trećeg, koji gleda crtež upravo u tome? Da uhvati trenutak metamorfoze i nazove ga svojim imenom. A šta pritom čini onaj koji je pozajmio svoje znanje od Velikog Zajmodavca? Šta dakle čini Crtač. On se raduje. Jer tajanstvene niti kojima je obeležio mapu bića na crtežima, vode nas u prostor i vreme niza autoportreta njegovog, vlastitog preobražaja. Maurič zna odakle su linije/niti i kuda vode. Kako čitati te linije? Kao prve trenutke bića u vodi dok se oko njega šire krugovi? Kao bezvremenost. U njima je vreme samo intervencija. Zaludna misija, ponekad. Kada je Veliki Zajmodavac Mauriču davao darove, nije zaboravio da mu dodeli višak radosti. U bojama. I u potezu olovkom. Zato ih on oboje umnožava svojim crtežima. Da radost bude deljiva i svima dostupna. Nepromenjljivo promenljivi na njegovim crtežima uvek je onaj jedan isti. On sam. Crtač je crtani. I svi prizori njegovog života. I svi oni koje je ikad učio, dotakao,čitao, sve njegovo – Sopstvo. U vodi i van nje. Njegov čamac nam pokazuje šta je bilo pre linija. Ali mi nismo u čamcu. I ne možemo da vidimo. On, Crtač i crtani, sedi na pramcu i kaže – ne boj se, linija nije sama, nisam ni ja. Tu smo sa tobom. U odrazu sveta. U kapi vode iz koje je sve nastalo. Njegov alter ego nemarno je bačen u svet da bi on sam mogao taj svet da podnese. Sa svim lepotama i ostalim opštim mestima. Zato se, u nekom odsutnom trenutku ipak odlučuje za Ludu. Gledam u prostor izmedju linija. Pun je praznine. U koju smeštamo mape našeg vremena. Našeg bića. Naših očekivanja. Maurič i ne traži od nas divljenje, samo prihvatanje radosti podeljene u bezbroj kriški. Ne traži ni da učestvujemo. Jednostavno crta odavno uspostavljenu vezu između Zajmodavca i sebe. Sledi svoju liniju, pa dokle stigne. Do raspeća, do akta linije, do razloga njene veselosti, do niza autoportreta vlastitog preobražaja. Ne bavi se ortografijom. Ne bavi se nebom nad nama. Samo zakonom u sebi koji je rodjenjem dobio. Zakonom igre. Igre koju hvata u linije bojeći ih ili ih ostavljajući neuslišene bojom. Ja tako vidim Mauriča. A svako od nas vidi ga, sigurna sam, drugačije. Imam jedan njegov poseban crtež. Na njemu je Sirano u velikom crnom šeširu. Linija je ista kao na ostalim Mauričima, ali lik ima Magove oči. Gde god da ste, u kom god kraju sobe na čijem zidu visi, on gleda pravo u vaše oči. To Crtačeva linija, shvatila sam posle godina bežanja od tog sveprisutnog pogleda, uhvaćena u vašu liniju života, svraća u vas. Kao u igri sa koncem/nitima kolariću paniću. Iz detinjstva. Satima, se može igrati. Tako se odrasta. Sledeći sopstvenu nit koja te svaki čas preobražava u nešto drugo dok ti prividno ostaješ isti. Jednom si Kralj, jednom Luda. Treba 3 uhvatiti najbolji trenutak - u kojem se pretvaranje iz jednog u drugo još nije desilo. Onda si uhvatio i smisao Mauričevog crteža. Njegovu bezazlenost. I put ka svom Sopstvu. To je to. Ako je i Maurič poput svojih likovnih predmeta ostao u stalnoj metamorfozi od Lude u Kralja i obratno, njegov rast ne prestaje. Podelimo ga sa njim kako bismo u sebi održali onu dozu radosti koja nam je i danas, kao i uvek, skoro neophodna. Rastimo sa Mauričevom linijom jer - neizvesno je kuda će nas odvesti. Iz nje - dobićemo radost uzdignutog postojanja u liniji, a izvan vremena. Izvan stvarnosti. U metamorfozi. U autoportretima njegovog preobražaja. Kao produženo detinjstvo u igri koja je samozaborav bića. Bezazlenost sama. Pitanje svih pitanja. Dok je odgovor u samom pitanju. Gle čuda! Gle Mauriča! Marija Šimoković FERENC MAURITS (Ferenc Maurič) slikar, grafičar, pesnik Rođen je u Novom Sadu 1945. godine. Školu za primenjenu umetnost pohađao je u Novom Sadu. Član je ULUV-a i Društva književnika Vojvodine. Od 1963. do 1988. godine bio je grafički urednik časopisa Polja i studentskog lista Index. Od 1968. do 1983. godine radio je kao grafički i likovni urednik časopisa ,,Uj Symposion”. Od 1983. do 2000. godine bio je grafički i likovni urednik u izdavačkoj kući Forum. Samostalne izložbe: 1966, Subotica, Galerija Likovnog susreta 1967, Beograd, Galerija Grafičkog kolektiva 1970, Novi Sad, Salon Tribine mladih 1972, Novi Sad, Galerija ULUV-a 1973, Beograd, Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta 1973, Novi Sad, Galerija RU „Radivoj Ćirpanov” 1974, Priština, Galerija OZK 1975, Novi Sad, Galerija ULUV-a 1977, Novi Sad, Galerija RU „Radivoj Ćirpanov” 1978, Zagreb, Studio Galerija Forum 1979, Novi Sad, NIŠRO Forum 1980, Doroslovo, Izložba povodom dodeljivanja Forumove nagrade 1980, Sivac, Izložba povodom „Dani Senteleki Komela” 1980, Sombor, Likovna jesen 1981, Novi Sad, Salon Tribine mladih 1981, Subotica, Galerija ,,Franzer” 1982, Subotica, Galerija ,,Franzer” 1983, Novi Sad, Galerija ULUV-a 1984, Subotica, Galerija Likovnog susreta 1985, Zagreb, Galerija Spektar 1985, Beograd, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić” 1989, Novi Sad, Mali likovni salon 1990, Baja, Gradska galerija 1993, Budimpešta, Galerija Budapest 1993, Vesprem, Kuća umetnosti 1994, Segedin, JATE klub 11 1994, Đer, MediaWave Festival 1996, Kečkemet, Kulturni centar 1998, Segedin, KASS galerija 2000, Kluž, Galerija Komnk 2000, Segedin, Multimedijalni projekat: Omaž, Galerija MASZK 2003, Panonhalma, Galerija gimnazije 2004, Sivac, Izložba povodom „Dani Senteleki Kornela” 2007, Segedin, Maurits-salon, Galerija MASZK 2008, Bačka Topola, Mala galerija 2010, Subotica, Galerija gradske biblioteke 2010, Pečuj, Kuća umetnosti (Kulturna prestonica Evrope) 2011, Subotica, Mađarska kuća 2015, Novi Sad, Muzej Vojvodine Grupne izložbe: 1967, 1968, Subotica, Likovni susreti 1968, 1969, 1970, 1971, 1973, Beograd, Oktobarski salon, 1968, Beograd, Kritičari su odabrali, Izložba glava, Atelje 212 1968, Novi Sad, Savremeni likovni umetnici Vojvodine 1968, 1969, Senta, Izložba umetničke kolonije 1969, Beograd, Savremeni likovni umetnici Vojvodine 1969, Bačka Topola, Izložba umetničke kolonije 1969, Temišvar, Savremeni likovni umetnici Vojvodine 1970, Beograd, Trijenale jugoslovenske likovne umetnosti 1971, 1974, 1975, 1978, 1980, Sombor, Likovna jesen 1971, 1972, 1973, 1974, 1975, 1976, 1977, 1978, 1982, Novi Sad, Novosadski salon 1971, Niš, Priština, Kragujevac, Likovni umetnici Novog Sada 1972, Beograd, Grafika jugoslovenskih stvaralaca, Svet u kome živimo 1972, Beograd, Zagreb, Ljubljana, Savremena likovna umetnost Vojvodine 1972, Bitola, Trijenale savremene jugoslovenske grafike 1972, Modena, 10 slikara iz Novog Sada 1972, Regensburg, Likovni umetnici Novog Sada 1973, 1974, Novi Sad, Novosadski likovni krug 1973, Vrnjačka Banja, Novosadski likovni krug, 1973, Banja Luka, Likovni umetnici Novog Sada 12 1973, Budimpešta, Savremena jugoslovenska umetnost 1973, Koventri, Savremena jugoslovenska umetnost 1973, Bratislava, Savremeni likovni umetnici Vojvodine 1974, Dubrovnik, Savremena jugoslovenska umetnost 1974, Leverkuzen, Savremeno jugoslovensko slikarstvo i vajarstvo 1974, Hoechst, Savremeno jugoslovensko slikarstvo i vajarstvo 1974, Berlin, Novosadski likovni krug 1974, Galaco, Savremeni likovni umetnici Vojvodine 1975, Beograd, Novosadski likovni krug 1975, Novi Sad, Crtež likovnih umetnika Vojvodine 1972, 1973, 1974, 1979, Beograd, Zlatno pero Beograda 1976, Sremska Mitrovica, Prvi sremskomitrovački salon 1976, Wroclaw, Zelena gora, Birglić, likovni umetnici Vojvodine 1979, Galaco, Savremena vojvođanska grafika 1979, Nirnberg, Prvo trijenale svetskog crteža mladih 1980, Ljubljana, Modema umetnost Vojvodine 1981, Banja Luka, Lokalno i globalno u savremenoj umjetnosti Jugoslavije 1981, Niš, Izložba likovne kolonije ,,Sićevo” 1982, Sarajevo, Izložba likovne kolonije ,,Počitelj” 1997, Taipei, Osmo bijenale grafike i crteža Nagrade za likovnu umetnost: 1968, Novi Sad, OK SO za slikarstvo 1972, Beograd, Plaketa „Zlatno pero” 1972, Beograd, „Zlatno pero“ Radničkog univerziteta „Đuro Salaj” 1973, Novi Sad, Nagrada novosadskog salona za crtež 1973, Beograd, Studijska nagrada fonda „Moša Pijade” za likovnu umetnost 1979, Novi Sad, Forumova nagrada za slikarstvo 1982, Tuzla, otkupna nagrada Galerije jugoslovenskog portreta 1983, Tuzla, 5. izložba jugoslovenskog portreta, Premija za crtež 1989, Bačka Topola, Likovna nagrada ,,Nagyapati Kukac Peter” Monografije: 1970, „Crveni Frankenštajn” - mapa crteža i pesama sa predgovorom Oto Bihalji-Merina Forum, Novi Sad 1977, „Balkanska mapa” - mapa crteža i slika sa predgovorom Janoša Banjaija Forum-Corvina, Novi SadBudimpešta 13 2010, „Proiectum Maurits”- mapa crteža i slika, likovni eseji grupe autora Izdavačka kuća UNIV, Segedin Objavljena književna dela: 1975, „Telep”, pesme i crteži, Izdavačka kuća Forum, Novi Sad 1982, „Minijaturna galerija”, pesme i crteži, Izdavačka kuća Forum, Novi Sad 2006, „Sumrak u sumraku”, pesme i crteži, Izdavačka kuća ,,Kijarat“, Budimpešta 2008, „Nemi anđeli”, pesme i crteži, Izdavački zavod Forum, Novi Sad 2015, „Prozor palog anđela”, pesme i crteži, Izdavački zavod Forum, Novi Sad Nagrade za književnost: 2008, Književna nagrada „Ištvan Konc” - Društvo književnika Vojvodine tags: uj symposion avangarda novosadska vojvođanska mađarska neoavangarda postmoderna likovna umetnost slikarstvo avangardno eksperimentalna knjizevnost eksperimentalno eksperiment istrazivanje slavko matković balint sombati hungarian avant garde katalin ladik erno kiraly atila černik miško šuvaković signalizam vladan radovanović judita šalgo zoran mirković bosch+bosch oto tolnai vladimir kopicl slobodan tisma grupa e kod milorad grujic west east casopis signal polja ...

„U ovoj knjizi neću pokušati da ponudim uvod u filozofiju Žaka Deride, a još manje novo tumačenje jednog dela čija će obuhvatnost i bogatstvo još dugo prkositi komentatorima. Ali voleo bih da pružim, barem u istoj meri kao priču o jednom pojedincu, biografiju jednog mišljenja. Stoga ću se držati prvenstveno Deridine lektire i uticaja koje je pretrpeo, nastanka njegovih glavnih dela, potresa oko njihovog prijema, borbi koje je Derida vodio, institucija koje je osnovao. Ipak, to neće biti “intelektualna biografija”. Ta me formulacija nervira na više načina zato što isključuje ono što kao da se podrazumeva: detinjstvo, porodicu, ljubav, materijalni život. Za samoga Deridu, kao što je objasnio u razgovorima s Mauricijem Ferarisom (Ferraris), „izraz ’intelektualna biografija’“ bio je, vek posle nastanka psihoanalize, osobito problematičan, još i više nego izraz „svestan intelektualni život“. Isto mu se tako krhkom i neodređenom činila granica između javnog i privatnog života.” Benoa Peters Biografija Žaka Deride (1930–2004) donosi priču o frankofonom dečaku iz Alžira kome je sa 12 godina, zbog jevrejskog porekla, zabranjeno da pohađa školu, a koji će postati najprevođeniji francuski filozof u drugoj polovini 20. veka. Ona govori o ranjivom, iznurenom čoveku koji je čitavog života sebe video kao nekog ko nije dobrodošao u francuski univerzitetski sistem. Ova biografija nas vodi i u različite svetove u kojima je Derida živeo i radio: Alžir pre sticanja nezavisnosti, mikrokosmos pariske École Normale Supérieure, samo jezgro strukturalističkih mislilaca i turbulente događaje iz 1968. i kasnije. U njoj srećemo niz vodećih pisaca i filozofa s kojima je bio bliski prijatelj: Luja Altisera, Emanuela Levinasa, Žana Ženea, Elen Siksu, Pola de Mana i druge. Upoznajemo se s podjednako dugim nizom brutalnih polemika koje su se vodile o ključnim pitanjima sa takvim misliocima kao što su Mišel Fuko, Žak Lakan, Džon Serl i Jirgen Habermas, kao i sa nekolicinom afera i sporova koji se nisu ticali samo akademskog sveta, među kojima su najpoznatije one u vezi sa Hajdegerom i De Manom. Ona nas podseća i na brojna Deridina politička angažovanja koja se tiču ilegalne emigracije, Nelsona Mandele, američkog intervencionizma, i pomno prati uzlete dekonstrukcije i njen izvanredan uticaj, koji se od kraja 60-ih širio i preko granica filozofskog sveta, na studije književnosti, arhitekturu, pravo, teologiju, feminizam, kvir teoriju i postkolonijalne studije. Radeći godinama na ovoj obimnoj i pouzdanoj biografiji, Benoa Peters je razgovorao sa preko stotinu osoba koje su sarađivale s Deridom i poznavale ga. Bio je prvi istraživač koji je koristio ogromni arhiv koji je Derida sakupljao tokom čitavog svog života i njegovu bogatu korespodenciju. Peters nam otuda nudi novo i dublje razumevanje čoveka koji se danas smatra jednim od najbitnijih i najuticajnijih filozofa druge polovine 20. veka. S francuskog prevele Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović. Loznica, Karpos, 2017. Barem su dve zamke vrebale Benoa Petersa, pisca biografije Žaka Deride. I u obe je glavačke upao. Ako je za utehu nije ih mogao izbeći. Osim da je odustao od pisanja. Ali i to je bilo nemoguće. Te dve nemogućnosti – nemoguće je bilo ne pisati i nemoguće je napisati biografiju Žaka Deride – stekle su se u voluminoznoj knjizi (652 stranice) čiji je značaj teško preceniti. Žak Derida, dakle. Jedan od najvećih i najčudnijih, najzagonetnijih savremenih filozofa, čovek koji je bio obožavan do te mere da su se „deridijanci“ neretko doživljavali kao sekta i koji je, u isto vreme, bio (i ostao) toliko omražen da u trenutku kada, sredinom osamdesetih godina prošloga veka, postaje jedan od najslavnijih Francuza u svetu, kada predaje na najvećim i najprestižnijim univerzitetima na potezu od Amerike, preko Evrope i Afrike, do Japana, kada je najprevođeniji francuski filozof, u samoj Francuskoj jedva uspeva da pronađe odgovarajući posao. Da stvar bude još zamršenija, Derida je filozof čiji su tekstovi u tolikoj meri komplikovani i, barem na prvi pogled, neprozirni, da je čitanje njegovih radova jedna od najzahtevnijih intelektualnih akrobacija. Iako mu je životopisac veoma naklonjen, Derida se u ovoj biografiji pokazuje kao čovek težak sebi i drugima, genijalan i fascinantan lik koji ne može bez ljudi a beži od njih, osetljiv i zahtevan do granice neizdržljivosti, bezrezervno odan onima koje voli i nepomirljiv prema onima za koje veruje da su ga izneverili. Ali pre svega i iznad svega ova biografija potvrđuje ono što, iskusnijem oku, govore njegove knjige: kada je o filozofiji reč nikakvih kompromisa, ni sa kim, pa ni sa samim sobom, nije bilo. Kao mlad čovek Derida je do te mere nesiguran i sklon depresijama da je njegov ostanak u filozofiji nekoliko puta bio ozbiljno doveden u pitanje. To što je rođen 1930. u Alžiru, u tradicionalnoj jevrejskoj porodici, više je od pukog podatka jer je za vreme Drugog svetskog rata on i na svojoj koži žestoko osetio učinak rasizma. Ta će ga râna iskustva straha i neizvesnosti, kada je, između ostalog, izbačen iz škole kao Jevrejin, obeležiti za čitav život. Sa 19 godina dolazi u Pariz, ali susret sa tim velikim, uzbudjivim gradom nije ni dobar ni lak. Verovatno će onome ko poznaje raspon Deridine erudicije delovati čudno, ali on nije bio dobar student, neke je predmete prolazio na jedvite jade, padao je ispite, a čak ni iz filozofije nije dobijao najbolje ocene jer je oduvek pokazivao gađenje prema profesorskom (a ne živom) filozofiranju. Takav će mu stav doneti koliko slave, toliko i nevolja. Čak ni odbrana doktorata – a tu institucionalnu prisilu obavlja s pedesetak godina, kada je jedan od najcenjenijih filozofa na svetu – neće proći bez neprijatnosti. Ipak, uspeva da uđe na najprestižniju francusku instituciju, Ekol normal, gde ga nešto starije kolege Luj Altiser i Mišelo Fuko odmah uočavaju. Samo bekoliko godina kasnije objavljuje svoje prve, zapanjujuće sveže i jednako složene tekstove koji se mogu voleti ili mrzeti, ali pred kojima se, naprosto, nije moglo ostati ravnodušnim. Opasna filozofija Ono, dakle, što je Deridi od prvog trenutka bilo jasno, a do čega većina filozofa ne dođe nikada – te onda svoju filozofsku impotenciju preobražavaju u mržnju prema francuskom filozofu – jeste da filozofija dostojna toga imena mora da bude opasna. Opasna po okolinu, opasna po društvo, opasna po poredak, opasna po onoga ko je piše. To postaje jasno već u prvom njegovom spisu iz 1962. godine, Poreklo geometrije u filozofiji Edmunda Huserla: Derida pritiska tamo gde najviše boli. Filozofija živi, verovao je, samo ako odbije da pristane na već zgotovljene oblike, ako dovršene forme, uz sve rizike, razgrađuje. Umeće razgrađivanja, ali i ponovnog konstruisanja od istih elemenata, Derida će nazvati dekonstrukcijom. Iako će mu dugi niz godina tumači zamerati da je nepolitičan, Peters u svojoj biografiji snažno sugeriše da su, kod Deride, politički ulozi uvek bili i veliki i jasni, jer borba protiv okoštalih struktura ne može ne biti politička. To što filozof ne koristi tradicionalne političke pojmove i tradicionalnu filozofsku retoriku, te je mnogo više okrenut književnosti i slikarstvu, samo je perspektiva koja ne poništava implicitne političke učinke. Slavni pojam rAzlika (différance, a ne, kako je pravilno, différence), recimo, politički je do same srže. Uostalom, i sam će Derida u ličnim sveskama, 1976. godine, zabeležiti sledeće: „Kao po običaju: nikad ne sklapam saveze i pucam na sve strane: potpuno sâm. Strah me je od saveza i osećaja sigurnosti koji saveze održava. Stvarno me je toga strah, što niukoliko ne čini moju usamljenost junačkom, već pre nekako zastrašenom i kukavičkom: ‘neće me prevariti’ – pa tražim rešenje u ‘bežanju od saveza’ i odvratnosti prema ‘zajednici’. Gadi mi se i sama ta reč“ (str. 305). Upravo se u ovim oporim rečima pronalazi sva poetika Deridinog filozofskog poduhvata, ali i njegovih ličnih izbora i nemira. Zapravo, Derida je uvek bio raspet, doslovno rastrgnut, između želje i potrebe za samoćom – te se u svojim pismima neprestano žali kako nema mira – i jasne svesti da je angažovanje, kako u građanskom, tako i u filozofskom smislu, obaveza svakog slobodnog građanina. Gde god se pojavi sve oko njega se kovitla i vri. (Incident će se, naravno, dogoditi i u Beogradu 1992. godine kada znameniti ničeanac ovdašnji, patetičan i dosadan nacionalista, u poluprivatnom kontekstu odbrusi Deridi kako je izdao Ničea. Svikao na slične gluposti Derida je ostao pribran – naravno da je izdao Ničea – a sam Niče se, jamačno, promeškoljio u grobu.) U takvom sticaju događaja neizbežne su i urnebesne epizode poput one kada Deridu na berlinskom aerodromu dočekuje nemački kolega. Nemački filozof o svom francuskom gostu zna sve, osim kako ovaj izgleda. Budući da glas o Deridi, kao ekscentričnom Francuzu, ide ispred njega, nemački filozof prilazi živopisno obučenom muškarcu sa razdrljenom košuljom i naočarima za sunce na nosu i sprovodi ga do automobila. Ispostavlja da čovek jeste Francuz, ali s filozofijom nema veze, on je režiser koji u Berlinu bira glumce. U tom trenutku Nemac uočava muškarca nemirne sede kose, u neuglednom sivom odelu, koji se, na izlasku s terminala, unezvereno osvrće oko sebe. To je, naravno, Žak Derida. Francuski režiser istog časa eksplodira od smeha, nemački filozof tone u zemlju od sramote, dok Deridi ta epizoda nije zabavna. Zabavno je, međutim, što će, nešto kasnije, i sam Derida da promeni svoj imidž i bezoblično profesorsko odevanje zameni opuštenijom odećom, praćenom obaveznim belim šalom. U komunističkoj Čehoslovačkoj 1981. godine biva uhapšen zbog posedovanja droge, češka policija ga umereno maltretira, provodi noć zatvoru, a ta epizoda u tolikoj meri uzburkava političke duhove da interveniše i sam predsednik Francuske Fransoa Miteran, preteći Češkoj oštrim merama. (Ispostavilo se da je drogu Deridi podmetnuo nesposobni, ali ambiciozni policajac koji će, po padu komunizma, da bude uhapšen upravo kao trgovac drogom). Snimaju se filmovi o njemu i filmovi s njim kao glumcem. Doduše, on uglavnom igra sebe samog. Jednu od filmskih epizoda upotrebiće Derida za potresan tekst o duhovima i utvarama. Glumeći sebe on vodi dijalog sa studentkinjom koja, pred njim, izgovara sledeći tekst: „Ne bojim se više, ja sam duh“. Malo posle snimanja glumica umire sa 24. godine. Kada američki studenti, nekoliko godina kasnije, budu tražili od Deride da zajedno s njima odgleda taj film, on će biti do te mere potresen da tekst o utvarama, kasnije, prerasta u slavnu knjigu Marksove sablasti. Paradoks biografije Kao i biografi Mišela Fukoa i Rolana Barta, biograf Žaka Deride suočava se s konstitutivnim paradoksom svog poduhvata: kako pisati životopis filozofa koji je značajan deo svoga dela posvetio upravo ideji po kojoj život autora ni na koji način nije bitan za njegovo delo? Ništa nam detalji života neće reći o samome tekstu, tvrde sva trojica. Tajna teksta ne nalazi se izvan njega, u životu autora, u njegovim namerama, htenjima i nemirima, u onome što je pisac hteo da kaže (vouloir-dire). Istina teksta je u samom tekstu. Upravo je tekst ono što je pisac hteo da kaže (zašto bi inače pisao?). Što se, u međuvremenu, značenja teksta mogu tumačiti na različite načine, problem je i lepota samoga jezika, a ne piščevih duševnih i telesnih stanja. Ne postoji jedno, pravo, istinsko i istinito tumačenje, već postoje samo tumačenja. Kakvog, onda, ima smisla pisati biografiju, naročito biografiju nekoga poput Žaka Deride? Da li je to puko zadovoljavanje pučke radoznalosti koja bi da zaviri u sobu, lonac i krevet slavne osobe, psihološko poigravanje proizvoljnim vezama – Deridine osetljivosti, smenjivanje depresije i euforije, uživanje u slavi i raskoši, vezanost za roditelje, iz čega se, onda, objašnjava tekst – ili u biografiji, ipak, ima nešto više? Ovde ne treba okolišati: ni jedan jedini detalj iz Deridine biografije – a ovde je reč o veoma iscrpnom tekstu, koliko je god to moguće na tako malom prostoru – ne kaže nam savršeno ništa o njegovom delu. Ali dobra će nam biografija, a Petersova to jeste, kroz govor o jednom piscu reći ponešto i vremenu u kojem je živeo i pisao. Ta nam i takva perspektiva neće objasniti delo, ali će nam, možda, reći zbog čega je on pisao tako kako je pisao, a ne drugačije. Dobra biografija, dakle, hvata duh vremena, a one najbolje biografije odvajaju se i od onoga o kome govore i od duha vremena i počinju da važe kao autonomna dela. Biografij Benoa Petersa, dakle, sa svojih 650 stranica sitnog sloga, tek je jedan element velike slagalice koja se zove Žak Derida. Možemo se, utoliko, sporiti da li je Žak Derida najveći filozof dvadesetog veka, ili ne, ali je neosporno da ja zaslužio ovakvu biografiju, iscrpnu i poštenu, jer posle njega filozofija nije ono što je bila ranije. Sada je mpogo više. Ivan Milenković VREME, BR 1430 | 21. MAJ 2018. ANJA VEBER, CARTE DIEM, ESEJISTIKA ŽAK DERIDA, BIOGRAFIJA Portrait de Jacques Derrida en Jeune Saint Juif1) (Žak Derida, Biografija, Benoa Peters, Karpos, Beograd 2017) Sebe dugujemo smrti („Nous nous devons a la mort”) Žak Derida Benoa Peters napisao je nešto što bi se moglo nazvati više od biografije Žaka Deride, predstavio nam jedno burno vreme, velik broj markantnih likova filozofsko-literarne scene, ne tako davne prošlosti iz francuske, i evropske kulture, filozofije i politike.2) Kroz priču, bez pretenzija da piše o filozofiji nasuprot literaturi, a – ipak piše o njoj – jer je involvirana u život, Žakija – Žaka Deride, od mladalačkog doba pa do poslednjeg dana. Deridu je nemoguće predstaviti drugačije nego kroz filozofski diskurs koji je trajao četrdeset godina. Živeo je kroz filozofiju, načinom života koji – ona potražuje od nas – kako bi rekao Pjer Ado. Dakle, svako čitanje u kojem se trudimo da nešto shvatimo samo je korak na putu koji se nikad ne završava – kazao bi Derida. Čitajući biografiju razvijamo lični odnos, unutrašnji dijalog sa kompleksnim Deridom i ne ostajemo ravnodušni… Kako se ne bismo divili čoveku koji je godišnje pisao po dve knjige, objavio sedamdeset knjiga i veliki broj eseja za života, imao obimnu korespodenciju sa prijateljima, književnicima i kolegama filozofima dok je pri tome ispunjavao svoje profesorske obaveze. Koliko je to ljudski, puno iščekivanja, novih konkurisanja u prestižne institucije kao što je, Univerzitet u Nanteru, Collège de France – gde je prvo odbijen, a potom vraćen u staro okrilje ENS-a prosto je neverovatno. Odbijanja velikih izdavačkih kuća prinudiće ga da stvori krug malih, ali vrlo cenjenih izdavača, koji će pratiti njegov specifičan način rada i pisanja. U francuskim akademskim krugovima nikad nije bio za života prihvaćen, nasuprot tome dekonstrukcija je vladala na američkim univerzitetima kao – „deridomanija”! Derida je sanjao da napiše knjigu o onome što on jeste bio van svakog akademizma, a to je priča o Jevrejinu koji je rođen u Alžiru koji se ne oseća ni kao Francuz ni kao Jevrejin, o čoveku koji beži od svake zajednice, svrstavanja uz neku grupu. Jevrejina koji nikad nije govori hebrejski, čitao Toru ili Talmud ili proučavao judaizam. Ima u tome nečeg veoma toplog u dramatičnom intimnom prelomu i raskida s onim što je toliko tradiconalno obavezujuće. To je tiha drama koju će kasnije, u poznim godinama biti ispisana na stranicama knjige Cirkumfesije,3) jedan sasvim čudan, gotovo nepodnošljiv od bestidnosti pomešane s prepredenošću, sirov i jednostavan tekst. Zapravo inicijalni autor ove biografije je Džefri Benigton, koja će dugo biti najpotpuniji hronološki opus, dok je glavni autor knjige Žak Derida koji će u poglavlju Zakon žanra otkriti niz detalja, praćenih fotografijama, ispovestima, intimno poverljivim detaljima. Ono što je važno kod Deride jeste da je sebe sve više tokom godina; video kao pisca, dok je njegova misao sve manje odvojiva od svog iskazivanja. Spada u najprevođenije francuske pisce – filozofe, ali je pre svega genije za jezik prema kojem gaji brižnu, ljubomornu i nemirnu ljubav a to je francuski – Derida. Derida će u Crikumfesijama naglasti složenost svoje pozicije jer se stiče utisak da je nedovoljno velik Jevrejin i u isto vreme velik Jevrejin, reći će da mu je stalo da razmišlja o toj paradoksalnoj logici, bez mogućnosti da je nadvlada. – (Bofre). Ovu činjenicu spominjemo jer će njegovo poreklo po rodu uticati na tegobu njegovog mladalačkog puta u vreme okupacije Alžira, docnijim polemikama u koje je bio uključen u nekim polemikama i žestokim konfrotacijama koje su bile uobičajene za franucusku intelektualnu scenu: od afere Hajdeger do afere De Man 1987 – 1988. godine. Derida je bio jedan od velikana francuske filozofske škole, evropske misli koja se razvija na tragu Huserla, Hajdegera, Ničea čitanjem Prusta, Žida, Malarmea, Pola Celana, Žan Žanea, Antoan Artoa, Emanuela Levinasa. Često ga svrstavaju u misao postmoderne (sugerišući pod tim moralni relativizam), njegova privrženost autorima moderne će se više odnositi na teški, zahtevni estetski eksperiment – tih autora. Za Deridu je činjenica da moralne vrednosti ne mogu da se iskažu kao jednostavne vrednosti kroz prenaglašen način ličnog ponašanja već naprotiv skromnošću ličnog stava. Sva ova čitanja i tumačenja kroz tekstove nisu bila dokaz superiornosti Deridine misli niti negativni kriticizam. Već pridavanje značaja veličini Platona, Rusoa, Hegela ili jevrejskog filozofa Emanuela Levinasa, da su se njihovi tekstovi imali mnogo dublje značenje nego što su sami autori prvobitno nameravali. U razgovoru sa Henrijem Ronsom, Derida će mu replicirati da je njegovo – čitanje povlašćenih primera – pokušaj da ostane u granicama filozofskog diskursa. Kažem granica, a ne smrt jer uopšte ne verujem u ono što se danas tako olako naziva smrt filozofije. Dakle, to je granica na osnovu koje je filozofija postala moguća, definisala sebe kao epistemé koja funkcioniše unutar sistema temeljnih stega, pojmovnih suprotnosti izvan kojih je neizvodljiva.4) Ta tanka granica između filozofije i književnosti, moćnog oružja svih generacija od antičkih do modernih filozofa postala je zajedno sa misijom dekonstrukcije moćni pokretač Deridine filozofije. Još 1972. godine Rolan Bart će primetiti Deridinu ljubav prema francuskom jeziku, jer ostajemo mu dužni za novi žestoki poetski rečnik, u kome su prisutne životne reči. Skovaće mnogo nepoznatih reči a u knjižici Šarla Ramona koji je popisao i analizirao nekoliko desetina Deridinih neologizama i kovanica: neodredište, arhi-pisanje, zgođavanje, tajnoodredište, odredišteodlutanje,otprisvajanje, utvarologije, medijagoški, mondolatinizacije, preopstajanje, strikktura, rAzlika… Deridina rečenica je bliska više Džemsu nego li Prustu, obmotava se oko same sebe, da bi onda naglo krenula dalje. U ličnoj konverzaciji bio je harizmatičan intelektualac, poslednji na liniji odbrane anti-filozofa od Kjerkegorda, Ničea, Marksa, do Frojda, Hajdegera, Adorna, Valtera Benjamina, koji je mogao da se izrazi na jedan specifičan način tako što je smislio novi stil, autentičnu filozofiju. Smatra se da su njegova dela sa najvećom pažnjom najviše praćena na odeljenjima za književnost, gde je često izučavan sa drugim poststrukturalistima: poput Mišela Fukoa, Helen Siksu, Žila Deleza, Rolana Barta. Deridina annus mirabilis bila je godina kad je objavio dela: Gramatologija, Pismo i razlika, Glas i fenomen, kad se i pojavljuje prvi intervju s Deridom 1967. godine u Les Lettres francaises, kulturnom nedeljniku koji uređuje Aragon. Derida radi na uzdrmavanju jedne ontologije koja je u svom najdubljem kretanju – smisao bića odredila kao prisustvo, a osećaj jezika (language) kao puni kontinuitet reči i učinila ono što verujemo da čujemo pod nazivoma bliskosti, neposrednosti i prisustva. U delu Gramatologija, Derida najveću pažnju poklanja Rusou: Ogledu o poreklu jezika koje smelo povezuje sa nekim odlomcima Ispovesti.5) Suprostavljaući prirodu i kulturu, Ruso ističe govor kao izvorno mesto jezika. Pismo je pokazatelj izveštačenosti i izopačenosti civilizacije sa kulturom na vrhu, naspram prirodnog stanja ljudske dobrote. Isti dualizam se pokazuje u tumačenju muzike gde ono što se u jeziku predstavlja kao glas, u muzici predstavlja kao melodija, a gde je pismo ekvivalent teoriji. Derida smatra da primat govora u odnosu na njegov primarni – opasni dodatak – (supplément) pismo, Ruso u svom tekstu uopšte ne dokazuje, nego se trudi da retorikom potvrdi staru tezu zapadne metafizike božjeg prisustva. U to doba je jedini Ruso redukciju pisma učinio sistemom celokupnog tog perioda. (Gramatologija). On prepoznaje kod Rusoa sklonost prema fonocentrizmu, istu onu koju je našao kod Sosira, a koja svoje poreklo nalazi u logocentrizmu – zapadnoj metafizici koja osećanje bitka određuje kao prisustvo.6) Dekonstrukcija se ogleda u tome kako Derida pokazuje u nedovoljnosti Rusoove retorike da pokaže zašto govor ima primat nad pismom, po čemu je kultura odraz dekadentnog oblika prirodnog stanja, i na koji način nas je taj suplément otrgao od prirodne punoće bitka u našem govoru. Pojava knjige O Gramatologiji uneće nov duh u razmišljanja sa naglaskom da je filozofija u krizi ali da je ta kriza istovremeno i obnova. U Francuskoj, filozofiju preobražava čitava plejada mladih mislilaca: Fuko, Altiser, Delez, a među njima i Žak Derida. Poznat po jednoj maloj ali vrednoj grupi normalijanaca – * École Normale Supérieure (ENS), on će se svojim delima približiti široj publici. Međutim Derida će kroz dekonstrukciju nekih stavova Fukoa, Deleza, Lakana, izazvati polemike i njihov stav će biti negativan, sasvim neprijateljski nastrojen, nakon početnog divljenja prema Deridi. Sam Derida kaže o terminu dekonstrukcija sledeće: Kad sam odabrao tu reč i kad mi se ona nametnula, nisam mislio da joj pridata tako važna uloga u diskursu koji me je zanimao u ono vreme. Izmedju ostalog, želeo sam da prevedem i svojim potrebama prilagodim hajdegerovske reči Destruction ili Abbau. U ovom kontekstu obe označuju operaciju koja se tiče tradicionalno strukture ili arhitekture utemeljiteljskih pojmova ontologije ili zapadne metafizike. Ali na francuskom je izraz destrukcija više vidljivo implicirao poništenje, negativno svođenje bliže ničevskom rušenju, nego hajdegerovskom tumačenju ili vrsti čitanja kakvu sam predložio. Stoga sam ga uklonio. Sećam se da sam tražio da li je ta reč, “dekonstrukcija” (koja mi je naizgled došla spontano) zaista francuska. Našao sam je u Littreu. Gramatički, lingvistički ili retorički domašaji tamo su bili dovedeni u vezu sa mehaničkim ( machihinique) domašajem. Ta mi se veza učinila vrlo srećna.7) Žak Derida započinje svoj individualni vlastiti istraživački put kad je strukturalizam; bio dominatni filozofski pravac; na filozofskim katedrama u Francuskoj, u vremenu kad je dekonstrukcija počela da se konstituiše kao antistrukturalizam, nešto što ujedno osporava autoritet jezika. Kao autentična teorija kad su nauke o jeziku i iskazi o jeziku bili dominantni, osporavanjem jezika, lingvistike, logocentrizma. Žak Derida je jedan od retkih filozofa koji problematici kojom se bavi, ne ide utabanim stazama svojih prethodnika, da se ne bi u filozofiju upisao kao prethodnik neke škole. On se bavi problemom jezika, ali ga je teško svrstati u tradiciju filozofije jezika, s obzirom na to da njegovo pitanje: Šta ako je filozofija samo jedna vrsta pisanja? – žestoko uzdrmava filozofsku tradiciju. Filozofsko pisanje, za Hajdegera kao i za kantovce, ima za cilj ukidanje pisanja. Averziju prema pisanju koju je Derida osetio kod Sosira, docnije prepoznaje i kod drugih filozofa, nalazeći celokupnu zapadnu filozofiju protkanu dualizmom. U pitanju je primat glasa kao metafore istine i samoprisutnosti, u odnosu na beživotne emocije pisma. Navodno se jasno razumevanje smisla ostvaruje tek u zvuku, a pismo budući višesmisleno, skriva ovu samoprisutnost, i dodeljuje mu se drugo počasno mesto. Derida istupa iz ovog začaranog kruga, za koje smatra da je preduslov jezika, da je ono važnije od govora. Za Deridu je pismo slobodna igra ili element nestalnosti u svakom sistemu komunikacije. Upravo njegove manifestacije izmiču samosvesti govora i varljivom osećaju nadmoći pojma nad jezikom. Pismo je stalno pomeranje smisla koje upravlja jezikom i zauvek ga ostavlja van domašaja postojanog samopotvrđujućeg značenja. Derida gleda na pisanje kao na ono što je zajedničko svim piscima – bili oni filozofi, književnici ili kritičari. Reč Dekonstrukcija biće transformisana iz specifičnog francuskog rečnika u opšteprihvaćeni izraz u mnogim jezicima, postaće deo rečnika ne samo filozofa, već i umetnika, arhitekata, teologa, politikologa, muzičkih kritičara, filmskih stvaralaca. Deridu će citirati više nego ijedanog živog filozofa XX veka u knjigama, u filozofskim časopisima, literarnim dodacima, na predavanjima. Biće sniman, predstavljen u crtanim filmovima, generisaće laskav i vrlo kritičan jezik u novinarstvu, ali ostaje poznat po svojim delima koja su vrlo teško čitljiva i razumljiva. Ako Žak Derida po nečemu treba da bude zapamćen u istoriji filozofije onda je to doprinos razumevanju vlastitog jezika, značenja, identiteta, etičkih i estetskih vrednosti i intelektulanoj doslednosti. Ostaće zapamćen po svom pedagoškom radu i seminarima na: Sorboni (1960–1964)8) gde je primljen na preporuku Žana Ipolita na mestu asistenta za opštu filozofiju. École Normale Supérieure9) (1964 – ?), gde je sve do doktorata na Sorboni 1980. godine, ostao na poziciji asistenta, a potom je zbog Altiserovg teškog zdrastvenog stanja sve više preuzimao ulogu glavnog kajmana za filozofiju. Na ENS-u će i nakon prelaska na EHESS i dalje držati seminar sve do penzionisanja 1998. godine. Ostaće zapamćen kao jedan od osnivača Collège International de Philosophie 1983. godine. A potom postaje i direktor École des Hautes Études en Sciences Sociales – EHESS /1984. godine.10) Četrnaestog jula 1992. godine Derida biva imenovan za viteza Legije časti, na predlog ministra Žaka Langa. Proglašen je za počasnog doktora filozofije u Kembridžu 1992. godine. Dobitnik je Adornove nagrade koja mu je uručena u Frankfurtu 22. septembra 2001 .godine. Šestog jula 2004. godine prima na londonskom Univerzitetu Kvin Meri počasni doktorat. Do poslednjeg dana, vreme će mu biti isplanirano, ispunjeno radom i komunikacijom. Neverovatno je koliko je taj čovek imao energije, smatra se da je bio jedan od francuskih filozofa koji je naviše putovao od Sjedinenih Američkih Država do Japana, Kine, Nemačke, Čehoslovačke, Srbije (1992). Autobiogarfska životinja Ko biste voleli da budete ? Neko drugi ko bi se sećao mene11) Na drugom planu, ovakav život filozofa po sebi ispunjen neprekidnim radom, bezgraničnim prijateljstvima i dubokim sukobima biće ispunjen razočaranjem u francuske univerzitetske državne institucije. Već teško oboleo od raka u bolnici „Marija Kiri“ primio je od svoje supruge Margarit vest da se priča da će biti dobitnik Nobelove nagrade i da veliki francuski listovi povodom toga spremaju obimne članke i priloge. Margarit je tad ugledala Deridine suze: Ali čemu sad to? – pita on suprugu. Hoće da mi dodele Nobela jer ću umreti. Nažalost, šestog oktobra 2004. godine, nagrada je dodeljena Elfirdi Jelinek, dok je francuska filozofija bila lišena priznanja kakvo još nije dobila od Anrija Bergsona do Žan Pol Satra. Članovi švedske akademije imali su priliku da odaju poštovanje velikom misliocu ali očigledno imali su lošu intuiciju. Sedam časova posle njihove odluke Derida je umro na operacionom stolu, ali srećom misao zauvek ostaje živa; kao što stolećima već čitamo Platona, Seneku, Marka Aurelije; jer sreća je da misao nikad ne umire, esencija bitka ostaje! Rodjen je u El Bijaru, predgrađu Alžira u francuskoj koloniji, od te 1930. godine od lagodnog dečačkog života prolazi kroz tegobne dane odrastanja u vreme okupacije i nakon rata započinje školovanje u elitnoj Gimnaziji „Luj Veliki” u Parizu. U tom periodu počinju njegovi napadi melanholije i anksioznosti jer je dislociran u novu nepoznatu sredinu. Nakon trećeg pokušaja primeljen je na čuvenu École Normale Supérieure (1952–1956), gde će proći kroz napornu i tešku agregaciju. Na toj školi života biće sklopljena mnoga poznanstva, prijateljstva, na Sorboni će 1980. godine odbraniti doktorsku tezu zasnovanu na njegovim publikacijama. Godine 1957. oženiće se sestrom svog prijatelja Margarit Okurtije, koja će mu biti podrška, saradnik i saputnik skoro pola veka, bez obzira na Žakijevu hazardersku crtu, sklonost rizicima, ljubavi prema mondenskom životu i tajnama. Jedna od prvih značajnih radova je Poreklo geometrije objavljeno pod Huserlovim imenom dok napomena:” Prevod i uvod Žak Derida” stoji ispod naslova. Ta prva publikacija označava napuštanje imena Žaki; dobijenog na rođenju od roditelja Jevreja; jer je Derida smatrao da nije ozbiljno ime za autora u književno-filozofskom svetu. Izabrao je vrlo francusko, vrlo hrišćansko, jednostavno ime: Žak. A knjiga je po mnogo čemu jedinstvena jer Huserlov tekst zauzima svega 40 strana, dok uvodu pripada 170 stranica… To je lavirint ispunjen analizama, huserlovske fenomenologije, dok je kritički dovodi u pitanje. Na poslednjim stranicama pojavljuju se pojmovi koje čeka velika budućnost, pojmovi zakašnjenja (retard originaire) i différence ( rAzlika). Différance je termin u Deridinoj slobodnoj igri dekonstrukcije, koji zbog pogrešne ortografije dovodi u zabunu u pogledu njenog značenja (kod nas je prevođen kao rAzlika). Ono o čemu se Derida slaže sa Sosirom jeste da jezik počiva na razlici, ali se ne slaže da je konačno značenje pojma ono čemu treba težiti, pa zato Derida predlaže odlaganje značenja (još jedno od mogućih značenja reči Différance), ne bi li sam pojam ostao sposoban za dopunjavanje. Nakon objavljivanja Porekla geometrije Derida počinje da objavljuje u časopisu Critique, koga je pokrenuo Žorž Bataj, a od njegove smrti uredjuju ga Mišel Fuko, Rolan Bart, i Mišel Degi. Žak Derida postaje 1962/63. bitna ličnost pariske intelektualne scene. Prvo predavanje na Collége philosophique 4. 3. 1963. u Parizu naslovljeno je: Cogito i istorija ludila, – prekretnica u prijateljstvu između Fukoa i Deride jer ma koliko izgledalo benigno tumačenje Fukoove misli, ono će oštro udariti na same temelje njegovog čitanja Dekarta. Reč po reč bivaju razoreni postulati kompletne knjige Istorija ludila u doba klasicizma, sve do defincije ludila, u kom se ludilo, uvrnutost (extravagance), demencija, bezumlje (- insanite -), kažem izgleda otposlati, isključeni, prognani van kruga filozofskog dostojanstva, lišeni filozofske prihvaćenosti, prava na filozofsko razmatranje, opozvani čim ih Dekart pozove pred sud pred poslednji instancu jednog Cogita ergo sum koje, po suštini, ne bi moglo biti ludo. – Derida.12) Prva reakcija Mišela Fukoa je pozitivna, izgleda kao da je bio spreman da prihvati Deridinu kritiku, i ništa nije nagoveštavalo žestoku polemiku koja će uslediti deceniju kasnije. Fukoova lutnja na Deridino predavanje je raslo s filozofskim usponom Deride i počeo je da razvija misaonu taktiku ubojitu za Žakove oštre primedbe. Fuko će reći da je Deridina analiza po svojoj filozofskoj posebnosti, dubini i pedantnosti čitanja izvanredna, ali će se strateški pomeriti na teren principa. U ovom potezu nastojao je da odgurne samo kraljicu Dekonstrukciju u stranu najatradicionalnije i najnormativnije francuske filozofije, tumačeći Deridin stav da se filozofija postavlja kao zakon svakog diskursa. U odnosu na nju prave se greške posebne prirode koje su nešto kao mešavina hrišćanskog greha i frojdovskih omaški. Dovoljna je najmanja prepreka pa da se ogoli Celina – kazaće Fuko. A posledica je da smesti, dislocira filozofiju s onu stranu i izvan svakog događaja: Ne samo što ništa ne može da joj se dogodi, nego sve što može da se dogodi ona je anticipirala ili obavila.13) Međutim Fuko nije hteo da se zaustavi na ovome pa će Deridino pismo definisati kao Malu pedagogiju, koja učenika podučava da nema ničeg van teksta, ali da u tekstu, u njegovim belinima, neizrečenom, vlada izvorna rezerva, nego da se baš ovde u rečima kao izbrisanim mestima, u njihovoj rešetki, skriva smisao bića. Pedagogija koja, obrnuto, glasu učitelja daje tu bezgraničnu suverenost koja mu omogućuje da besomučno ponavlja tekst. Tako će Fukoov iskaz Mala pedagogija, postati opštepoznat i prihvaćen među Deridinim protivnicima i kritičarima. Zapravo, dekonstrukcija koja je izazivala strah kao da je uzdrmala temelje same metafizike i zapadne misli, a vraćena je u najizlizanije klupe banalne školske tradicije kao što je Derida čovek koji se bavi tričarijama. Dve godine kasnije Fuko će u jednom italijanskom intervjuu, pomenuti Deridin odnos prema filozofiji kao žalostan.14) To više nije prihvatljiv opravdan stav jednog filozofa već iracionalna mržnja koju Fuko oseća prema Deridi.15) Ovaj teorijski sukob će koštati Deridu udaljavanja od časopisa Critique, ali takođe nemogućnosti da objavljuje u biblioteci Galimara, vrlo dugo jer je Fuko bio jedan od urednika. U martu 1972. godine Gatari i Delez objavljuju knjigu, u biblioteci Critique Anti – Edip, koja će izazvati veoma ljutitu Deridnu reakciju. S teorijskog stanovišta uspeli su da napišu jednu besmislenu knjigu kao sasvim apsurdnu frojdo-markstičku sintezu – stoga što su usvojili neuljudan stil zahvaljujući kome knjiga nije ni marksička ni frojdistička. Razlog Deridine oštre rekcije je nastavak sukoba na linji sa Fukoom, dugogodišnjeg Delezovog prijatelja. Derida je ubeđen da se uspostavlja neka vrsta fronta „Change – Tel Quel – Delez – Fuko“ i taj ga front zabrinjava. Pošto bi oni hteli da pribave ugled ideji da je sve što što u potpunosti stoji iza njih, KP Francuske (s kojom znate da je moja povezanost nepostojeća i koja se,nesumnjivo s razlogom kloni «nas») onda zamišljajte psledice njihive hajke i moje izolovonasti.16) Jedan od čuvenih seminara u Seriziju bio je prilika da se uskoro dve struje sretnu od 10. do 20. jula 1973. godine, održavao se neposredno posle druge dekade na kojoj je Derida takođe trebalo da učestvuje; dekade koju je Tel Quel posvetio Artou i Bataju, svrstavši ih pod okrilje kulturne revolucije. Pod rukovodstvom dvojca Moris de Gandijak – Bernar Potra koji je neobično postavio temu sastanka: Niče danas. Prisutno je bilo nekoliko grupa i stari i moderni ali i deridovci i delezovci. Odnosi između učesnika najčešće i jesu prigušeni, teorijski sukobi nisu ništa manje brojni, čak se Delezu upućuje pitanje: kako nameravate da napravite ekonomiju dekonstrukcije – Delez odgovara vrlo uljudno da ta metoda nema nikakve veze sa njegovom iako je on veoma poštuje. Dakle Delez će reći: Nipošto se ne postavljam kao komentator tekstova. Jedan tekst je za mene samo točkić u ekstratekstualnoj praksi. Ne treba komentarisati neki tekst metodom dekonstrukcije, ili nekom metodom tekstulane prakse, ili nekim drugim metodama, treba videti čemu to služi u ekstratekstualnoj praksi koja produžava tekst.17) Kritika posebna po sebi, ali usaglašena sa radikalnijom kritkom Fukoa, upućene nekoliko meseci ranije. Predavanje na seminaru u Seriziju koje će docnije biti objavljeno u samostalnoj knjižici Mamuse (Eperons), učiniće Deridino izlagenje legendarnim jer ga filozof posvećuje ženama. Ne postoji ni jedna žena, jedna istina po sebi o ženi po sebi, to je, u najmanju ruku Niče rekao, atioplogija je veoma raznolika, gomila majki, kćerki, sestra, usedelica, supruga, guvernanti, prostitutki, devica, staramajki… Iz samog tog razloga ne postoji istina o Ničeu ili o Ničeovom tekstu.18) Derida ide jednostavnim tragom svih tih ženskih likova, uz tvrđenje da pitanje žene ukida opoziciju koja se može pokazati između istinitog i neistinitog, preko čega diskvalifikuje hermeneutički projekat postuliranjem istinskog smisla nekog teksta i osobađanjem čitanja horizonta smisla bića ili istine bića.19) Ovo izlaganje nagoveštava budućnost, a to da li je moguće feminističko promišaljnje filozofije? U odgovoru na to pitanje Derida odgovara Fauziji Asad da bi: Da li ste mi postavili lično pitanje? Mnogo bih voleo da pišem kao neka žena, takođe. Pokušavam.20) Od ovog momenta stavljen je pečat na tajni savez između feminističkog pokreta i Deride, između Deride i žena, koje su oduvek bile potcenjene kao filozofi i a njihova socijalna i ontološki problem potisnut na marginu filozofije. Ne volim tajnu, to očigledno ima veze s tim što se ne svrstavam. Uvek se trgnem od straha ili užasa pred političkim prostorom, npr. javnim prostorom u kome nema mesta tajni. Za mene demokratija istog momenta postaje totalitarna kad zahteva da svako sve stavi na javno mesto i da ne postoji ništa u dubini duše. […] Ako ne čuvamo pravo na tajnu, nalazimo se u totalitarnom procesu.21) U jednom od svojih radijskih intervjua Žak Derida se pita: Zašto filozofi ćute o ulozi ljubavi u svom životu? Kakav je bio seksualni život Hegela ili Hajdegera; dok će docnije na jednom od seminara reći da je potrebna akademska revizija ljubavne priče o Hajdegeru i Hani Arent, koja je bila mnogo više od toga jer je bila involvirana filozofija, antagonizam, prijateljstvo i tajna. Kao što je bila veza između Silvije Agazanski i Deride koja je trajala niz godina, iz koje je rodjen sin Danijel. Ta veza bila je javna porodična tajna ali je u vreme predsedničkih izbora francuska javnost saznala o tome mnogo više nego što bi Žak Derida želeo. Silvija Agazanski se udaje za Lionela Žospena, kandidata na francuskim predsedničkim izborima 2002. godine. U tom svetlu; na uporno ćutanje Silvije Agazanski; štampa će provlačiti ovu ljubavnu aferu na svojim stupcima. Derida je uvek imao na umu privatnost i istinitost; kao što se usprotivio objavljivanju prepiske između Pola Celana i njegove supruge Žizel Lestranž, jer je smatrao da bi jedno takvo izdanje moglo biti varljivo bez drugih prepiski koji je Celan vodio sa Ingeborg Bahman i Ilianom Šmueli. Samo je privatnost istinita, priče su privid! Derida je imao potrebu da osvaja, bio je zavodnik i s godinama je sticao sigurnost. S početka se oblačio akademski sivo, neupadljivo, a tokom godina njegov stil postaje sve elegantniji. Ali nije sve u formi mnogo je više u suštini jer kao što kaže Margarit Diras o Žaku Deridi: Oduvek sam smatrala da Žak osvaja žene zato što ume da sluša. Kao što bi sam Derida rekao bila je to neka mešavina poistovećivanja i saosećanja kao da je osećao da su na njegovoj strani. S godinama je radije birao društvo žena više nego li muškaraca, i smatra se da su ga žene najbolje čitale. Uprkos svim Žakovim izletima brak izmedju Margarit i Žaka će ostati neuništiva zajednica, jer je supružnica bezuslovno verovala u Deridu kao i njegovu filozofsku misiju. Njena distanca prema Silviji Agazanski ili drugim ženama iz okruženja njenog supruga bila je prećutana uz nekoliko blagih gestova. Diskretna uloga i podrška kao i uloga porodice biće nezamenljiv faktor stabilnosti u životu i radu Žaka Deride. U vreme protivljenja seminaru Žaka Lakana na ENS-u još davne 1964. godine, direktor Rober Flasijer je već dugo tražio izgovor da ga se rastosilja. Smatrao je metod i način predavnja skaradnim; dok su Lakana, Luj Altiser i Žak Derida podržali, rekavši da su njegova predavanja sasvim ozbiljna: Zbog toga sam činio sve što je zavisilo od mene kako Lakanova predavačka aktivnost na École normale ne bude prekinuta – Derida. Međutim, sukob je bio neizbežan. Mnogo pre oštrog teorijskog sukoba sredinom sedamdesetih, odnosi između Lakana i Deride su počeli veoma loše, još od seminara u Baltimoru 1966. kad mu Lakan saopštava: Vi ne podnosite ono što sam ja već rekao ono što vi imate želju da kažete. Lakanova aluzija na Deridinu krađu ideja, polaganje prava nad pojmovima, i prenaglašena narcisoidnost bila je toliko očigledna, koji je prima facie zvezda Francuske dok je Derida tek početnik za njega! Sa te pozicije očekivao je da će na seminaru u Balitmoru, biti tako primljen, ali njegovo izlaganje jer nije dobro vladao francuskim pretvorilo se u lakrdiju kao i naslov: O strukturi kao inmitskovanju drugosti, što je pretpostavka svakog drugog subjekta – dok je izlaganje Deride bi sasvim pozitivno primljeno! Deridini prijatelji, bračni par Abraham i Marija Terek u Naklapanju Čoveka vuka, predlažu novo čitanje memoara Čoveka vuka, jednog od najslavnijih Frojdovih pacijenata.22) Ovaj slučaj su izmedju ostalih su komentarisali Lakan i Delez… Derida piše predgovor za ovu knjigu. Bračni par psihoanalitičara uvodi novu terminologiju, nove koncepte kao što su omotač mog ja i kripta, neka vrsta lažnog nesvesnog ja ispunjenog avetima, to jest fosilizovanim rečima, živim mrtvacima i stranim telima.23) Ovu knjigu s oduševljenjem prihvatiti Lakanovci. Nasuprot tome, knjiga će izazvati žestoki Lakanov osvt. Kritika će u najotrovnijem smislu biti upućena na račun Deride: Učinak filozofije je ono od čega bi Fuko hteo da se izvuče, ne misleći da se bavi filozofijom, ali, paradoksalno, njome se bavimo uvek više nego što mislimo, smatra Lakan. Nema ni jednog klizavijeg terena od filozofije, što i nije neki povod za ushićenje. Postoji nešto što me čudi – još više nego širenje mojih učenja, o mojim idejama, nešto što me još više čudi , a to što je Naklapanje Čoveka vuka ne samo što ne tonu nego čak rađaju mlade, i što je neko za koga nisam znao – istinu govoreći, mislim da taj ide na psihoanalizu – ali to je samo pretpostavka – neki Žak Derida napisao je predgovor tom naklapanju24) – takvo lupetanje, tako ću vam reći, ne mogu da vam kažem kako se nadam da ćete ih pogledati. Ovaj Lakanov intelektualni žongleraj izazvao je salvu smeha na pomen imena Deride u sali; na njegovom seminaru 11. januara 1977. godine, a sam Derida će se nekih deset godina docnije osvrnuti na ovu malicioznu kritiku na okruglom stolu Lakan s filozofima. Francuska scena sve više umara Žaka Deridu, neprihvatanje, odbijanje, kritike, marginalizacija na univerzitetu, dovode ga do očajanja. Derida je već izgradio prestižnu karijeru u Francuckoj, ali ostala je jedna velika francuska institucija na kojoj su predavali: Bergson, Merlo-Ponti, Levi Stros. Fuko, Rolan Bart – Koledž de Frans. Pjer Burdije je rešio da kandiduje Deridu u proleće 1990.godine, ali naišao je na mnogobrojne prepreke. Iako je situacija posle velikog broja teorijskih objavljenih radova i međunarodne slave izgledala povoljno, ispalo je suprotno od onog čemu se Burdije nadao. Deridina kaniditatura izaziva takvo protivljenje da se sam Burdije našao u čudu te je docnje izjavio da se osećao kao magarac. Derida stiče titulu počasnog doktora Univerziteta u Kembridžu, uprkos brojnom protivljenju analitičkog filozofskog korpusa. Glavna protivnička struja smatra da je Derida zasnovao svoju karijeru na nizu dosetki i štosova bliskih dadaizmu, što je vrlo originalno ali ne zadovoljava merila da bude dostojan kandidat za počasni doktorat. U julu mesecu profesori Kembridža su pozvani da glasaju, tako da je većinskim brojem glasova 1992. godine Derida stekao naziv počasnog doktora Univerziteta u Kembridžu. Međutim, Deridin uspeh u Americi je više nego očigledan. Američki faktor procvetao je sedamdesetih godina, činjenica da je Pol de Man izdejstvovao poziciju gostujućeg profesora svake godine na Jejlu, na Odseku za književne studije, u januaru 1975. Reference prema kojim je Žak u Francuskoj najbolje bio prihvaćen: (sosirovska lingvistika, lakanovska psihoanaliza, altiserovski marksizam), koji ne čine deo stečene kulture američkih studenta. Iznad svega, ta publika ima ograničena filozofska znanja jer preko Deride upoznaje Hegela, Huserla, Ničea, Hajdegera. U početku Derida govori isključivo francuski na američkim katedrama, ali tokom godina počinje da vlada i kolokvijalnim jezikom. U to vreme sreće Gajatri Čakavovrit Spivak, mladu Indijku koja će prevesti Gramatologiju na engleski jezik. Takođe je bitna knjiga French theory, Fransoa Kisea, u kome je ovaj filozof veoma dobro opisao ključni zaokret koji je Gajtari Spivak napravila predstavivši Hegela, Ničea, Frojda, Huserla i Hajdegera kao programatologe. U tom smislu Amerikanci će videti Deridu kao završnu tačku, neku formu empirijske misli koju su sami pripremili njegovi nemački prethodnici. Na američkim univerzitetima dekonstrukcija ulazi na mala vrata, ali postaje generalno prihvaćena teorija iz koje se izvlače modaliteti jednog novog pribeleženog čitanja književnih klasik. Za Deridu je ova pozicija bitna zbog intelektualnog zajedništva sa Polom de Manom, bez opterećivanja karijerom na američkim univerzitetima. Žak Derida je želeo i nastojao da bude beskonačno voljen ali je podjednako uzvraćao od detinjstva doslednom odanošću i ljubavlju. Podnosio je ljude koji su bezrezevno mogli da prihvate njegov genije. U javnim sukobima očekivao bezrezevnu podršku, dok je nekad dugo i lukavo čekao da uzvrati, a nekad je impulsivno bez kontrole odgovarao na napade koji su dolazili iz različitih uglova… Studenti su govorili da je uvek je bio otvoren za konsultacije, komunikaciju i pomaganje svojih štićenika. Ostaće zapamćen po svojoj torbi u kojoj je uvek nosio gotove zabeleške i pripremljena predavanja, spremljene replike na moguća pitanja za različite seminare i kongrese u Francuskoj i širom sveta. Takodje i po kultnim seminarima na Sorboni, ENS-u, Jelju, Irvajnu, koji su do poslednjeg mesta bili ispunjeni slušaocima. Poznat je i njegov veoma blizak odnos sa njegovim kajmanom/mentorom za filozofiju na École Normale Supérieure (ENS) Lujom Altiserom, kome u jednom trenutku najtežeg duševnog pada Derida postaje jedina porodica. Žak Derida će biti iskren prijatelj bivšem profesoru, do kraja Altiserovog života, bez obzira na neka politička razilaženja još u vreme ‘1968. godine, u dobu ideoloških i političkih previranja na ENS-u. Reklo bi se da je u doba šezdesetih to bila jedna staljinistička institucija, puna unutranjih rovovskih borbi medjusobno političkih suprotstavljenih frakcija! Prosto je neverovatno ćutanje ili potpuno slepilo francuske inteligencije na posledice kineske kulturne revolucije – reći će u jednom docnijem intervju Žak Derida. Ćutanje o posledicama kolonijalnog režima u Alžiru ili odnosu prema unutrašnjem konfliktu između Palestinaca i Izraela, o svemu tome će radikalno govoriti Derida u poznijim godinama. Dakle, ako bi se recimo u ono doba Derida deklarisao kao komunista, to je kao bi Kenedi izjavio da je Nemac. U vreme studentske erupcije 1968. godine Derida se držao po strani; iako je njegova teorija dekonstrukcije bila involirana u docnije liberalne posledice politike. To što je od komunističe partije i časopisa Te Quel te iz različitih ultra levičarskih pravaca kao glavni profesor na katedri na ENS-u podnosio ćuteći napade, po različitim povodima i osnovama: nije podnosio marksitički dogmatizam, mada će napisati knjigu kao jezgrovit odgovor i izazov Fukujami: Marksove sablasti.25) Medjutim tih godina kad se na stranicama časopisa Te Quel (1971–1973), vodila žestoka polemika o dijalektičkom materijalizmu, kulturnoj revoluciji u Kini, i lenjinizmu, Derida odbija dijalog o tome; ma koliko svaka akademska godina na ENS-u bila prožeta akademskim radikalizmom. Derida nikad nije bio član KPF, ni njen simpatizer; jer mu je staljinizam kao svaki anahroni dogmatizam bio nepodnošljiv otkako ga je video na ENS-u. Derida je želeo da ostane veran demokratskoj levici dok je KPF bila zatvorena u ljušturu, i vodila samoubilačku politiku. Gubila je na svim planovima, i bila izolovana u zemljama Varšavskog pakta. Ono što je zanimljivo jeste da je i altiserizam za Deridu predstavljao tvrdu struju u partiji, samobilačkije od Komunističke partije Francuske. Međutim, Altiseru bi trebalo da budemo zahvalni na obnovi teorijske misli. – veli Derida.26) Mnoga prijateljstva ostaju zaledjenja, a raskid sa časopisom Te Quelom u kojem je godinama objavljivao postaje definitivan, a napadi ne prestaju. U Pragu će mu se dogoditi početkom osamdesete velika neprijatnost, na povratku sa seminara koje je održavao za političke disidente; na izlasku iz Čehoslovačke; biće mu podmetnuta droga. Tek na oštar diplomatski protest Francuske, pustiće ga da izađe iz zemlje. Derida je tokom celog svog sistematskog rada pisao o Hajdegeru ali do planiranog sastanka između njih dvojice nikad nije došlo; iz više razloga. Hajdeger je smatrao je da su radovi Žaka Deride veoma bitni ali pitao se pitao po čemu su oni bili bitni za evropsku filozofsku misao. Međutim, Hajdegeru nije bilo moguće objasniti Deridino tumačenje huserlove misli; uz to, tadašnji belgijski fenomenolog Žak Taminioa bio je prinuđen da izbegne pominjanje pojma dekonstrukcija koje je i Hajdeger koristio. Poimanje termina Différance, (rAzlike) u nemačkom i francuskom jeziku bile su drastične te je bilo bolje i preskočiti ih. U oktobru 1973. godine Hajdger je umro tako da do susreta nikad nije ni došlo. Afere Pol De Man i Hajdeger 1987/88. se podjednako dotiču nacizma i pogađaju Deridu jer mu je Pol de Man bio blizak prijatelj, a Hajdeger sve i svja u filozofiji. Otkriće jednog novinara o Polu de Manu da je bio kolaboracionista u Belgiji za vreme okupacije biće jak udarac za Žaka. U vreme kad je publikovana u Njujork tajmsu brižljivo skrivana tajna ; Pol de Man je bio mrtav već četiri godie. Njujork tajms objavljuje na prvoj stranici 1987. godine: Yale Scholar found in the Nazi Papers. Potpuno se poklopivši sa aferom oko Hajdegera ona se obrušava na Deridu u najtežem momentu, jer je povoljna za povlačenje površnih paralela. Hajdegerovska debata je uglavnom evropska; tiče se Francuza koliko i Nemaca; dok je afera Pol de Mana isključivo drugi deo američki priče o nacizmu. Poput negativnih glasina o Ferdinandu Selinu i nacizmu tako i buka o Hajdegerovom angažmanu u IV rajhu, izbijaju na površinu iznova skoro svakih petnaest godina. Deridu se našao na meti optužbi Žan Pjer Faja još 1969. godine u vreme kad se pojavljuje knjiga Hajdeger i nacizam, Derida u to vreme objavljuje dela Psihé i knjigu O Duhu, pa je ovaj poslednje delo shvaćeno kao odgovor Farijasu. Medjutim, posle dugih rasprava biće organizovan susreta između Deride i Gadamera u Hajdelbergu na mestu gde je Hajdger održao čuveni govor Univerzitet u Novom rajhu – 1933. Susret, po mnogo čemu istorijski, biće prilika da jedan neposredan svedok pokuša da objasni Hajdegerevu zabludu; to veče Gadameru pruža priliku da govori posle dugogišnjeg ćutanja o jednom periodu. Postavlja se pitanje da li je bilo moguće ćutanje pred Polom Celanom o angažovanju na strani nacista u vreme Aušvica? Derida se usuđuje da postavi smelu hipotezu da je Hajdeger možda rekao sebi: osudu nacizma moći ću da izgovorim samo ako mogu da je izgovorim onim jezikom koji je po meri onog što sam već rekao nego i onoga što se tamo desilo… Deridine emocije i strasti nisu pobile istorijski fakticitet Hajdegerovog angažmana u nacističkom režimu; ali su dale povod zlim jezicima! Odbrana Pola de Mana, biće više emotivna Kao šum mora u školjci: rat za Pola de Mana. Pišući odbranu optuženog Derida, se izlaže rizicima, pruživši njegovim neprijatljima priliku za radikalan napad na njega. Afera De Man izaziva veliko talasanje na svim američkim univerzitetima, dovodeći do rascepa i u deridovskim krugovima u Americi. Reklo bi se obe afere su imale negativne konsekvence u to vreme po Deridu jer su bile: »Odbrana neodbranjivih stvari»! Izmedju ostalog Derida je objavio sedamdeset knjiga i mnogo eseja i članaka. Između ostalog Posmrtnu zvonjavu, u izdavačkoj kući Galilee, 1974, komparacija dva teksta Hegelovog kanonskog filozofskog teksta i Žaneovog, opscenog, u neviđenom format, dvostubačno. Na prvi pogled, dva teksta ne komuniciraju međusobno. Bez fusnota, uvoda, pogovora, desni stubac posvećen je Hegelovom poimanju porodice iz Filozofije prava, a drugi stubac Žaneovom delu, odsustvu porodice i razmetanju homoseksualnošću. Izdvajamo dela: La vérité en peinture, (Istina u slikarstvu) 1978., La Carte postale Razglednice (1980), jednu zagonetku koja ne razgraničava privatno i javno, svedočanstvo i fikciju, što ne sprečava Deridu da u naznakama ostavi imena ljudi, mesta, poverljive datume, intimne konverzacije, prepoznatljive događaje kao u slagalici, bez početka i kraja. Objavljuje i Psyché, Inventions de lautre, 1987. Cirkumfesije, nastaju 1991. u četri sloja: kao autobiografska anamneza, bdenje kraj majke na samrti, izvodi iz svezaka o obrezivanju, citati iz Ispovesti Svetog Avgustina. Smatra se da je ovo delo jedno od najimpresivnijih Deridinih dela koje je po svojoj posebnosti duboko emotivno. Iz jednog intervjua Osvaldu Munjozu; za El Pais, a koji se završava tradicionalnim Prustovim upitnikom, koji nikad nije objavljen jer je otkrivao više nego što bi Derida želeo,ovde ćemo citirati jedan: Derida: Moj san o sreći? “Da nastavim da sanjam.” U tom intrevju je sav onaj svet zagonetki i mozaika skrivenih u Razglednicama, Cirkumfesijama, spaljenoj prepisci sa Silvlijom Agazanski u portetu šezdesetogodišnjeg filozofa. Derida je kao lik iz Šekspirove Bure Prospero za koga je život isuviše kratak – da bi sve postigao, da bi sve uspeo da napiše, da odgovori na sva pisma iz korespodencije da podeli svoju ljubav i interesovanja sa svojim prijateljima. Pisanje je za njega uvek sa nekom unutrašnjom inspiracijom, povodom, uz zanimaciju za tehnike pisanja, a tekst je vrsta pasivne odluke u njemu samom kao piscu nema ničeg zanimljivog što bi mu dalo pravo da kaže: Evo knjige koje sam lični isplanirao, niko mi nije tražio.27) Jedna od tema koja opseda Deridu jeste opravdanost smrtne kazne; opominjući da su mnogi filozofi od Platona do Hegela, od Rusoa i Kanta, izričito, bez griže savesti opredelili za smrtnu kaznu. Kao da je čovek jedino živo biće koje uživa u zlu zarad samog zla. Iza Žaka Deride ostala je ogromna pisana zaostavština tako da je jedan deo arhive ostao pohranjen na Univerzitetu Irvajn Special Collection, a drugi zaveštan udruženju IMEC (Institut memoires de l’édition contemporaine) u Francuskoj.28) Benoa Peters je napisao sjano delo za buduće generacije, prikazavši Deridu u jednom novom svetlu kroz neograničenu radoznalost. Vreli temperament pretočen u duboku filozofsku sagu koju je smrt bezuslovno presekla. Niko ne zna šta bi nam još sve ostalo od Žaka Deride, a dovoljno je velika zaostavština da je i sama biografija povest filozofije povezana sa životom, ljubavlju, strastima, prijateljstvima, ljubavima, žestokim raskolima, intelektualnim polemikama. To je beleška o jednom vremenu i mnogi protagonisti pomenuti u biografiji su veoma važni, deo i evropske francuske kulturne baštine. Stoga je ova detaljno, istraživački ispisana knjiga o jednom životu čoveka čija je deviza bila: Radije kažem hoću – vredna svake pažnje čitalaca.29) Biografiju Žaka Deride prevele su Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović sa francuskog, dok se urednik Dejan Aničić potrudio bude sve preneseno u ovo srpsko izdanje Karposa iz originalnog izdanja. Ovo je još jedna knjige u ediciji Biografija, ove izdavačke kuće, vredna svake pažnje, posvećenog čitanja i istraživačkog rada, jer je puna detalja. Svakako značaj dokument jedne epohe čiji smo bili svedoci. Na koncu same Deridine reči iz Epitafa koji je sam sastavio sebi: Uvek birajte život i stalno potvđujte da ste živi. Autorka: Anja Veber Lektura: Vladimir Stokić NOVI MAGAZIN, 21.02.2018. U knjizi Benoa Petersa osvetljeni su ne samo Deridin svet, spoljašnji i onaj prebogati unutarnji jednog mislioca koji je sve vreme voleo da bude pisac, već i slika intelektualnih krugova u kojima je, u drugoj polovini prošlog veka u Francuskoj, sve vrilo od ideja http://www.novimagazin.rs/vesti/u-novom-broju-nedeljnika-novi-magazin-procitajte356 Anđelka Cvijić Da biografije nije lako pisati uverio se i francuski pisac i filozof Benoa Peters kada je ušao u veliki, pokazalo se i višegodišnji istraživački posao sa ciljem da izradi biografiju jednog od najpoznatijih svetskih filozofa 20. veka, Žaka Deride. Derida, koji spada u najvažnije pripadnike francuske moderne misli, koliko izuzetan i slavljen, toliko i danas za mnoge kontroverzan, tvorac ideje o dekonstrukciji kojom je filozofiji oduzeo pravo na aposlutno vlasništvo metafizike, svojim životnim putem i delom predstavlja veliki izazov svakome ko bi razmišljao o tome kako bi bilo napisati njegovu biografiju. Jer, kako Peters kaže u kratkom uvodu u knjigu koja sadrži blizu 550 gusto kucanih stranica teksta, i barem još 100 sa Beleškama (bezbroj fusnota koje na njih referišu), Bibliografijom i Indeksom imena, pisati o životu Žaka Deride, to znači ispričati priču o malom Jevrejinu u Alžiru koji je sa dvanaest godina isključen iz škole, koji je postao najprevođeniji francuski filozof na svetu, priču o osetljivom i namučenom čoveku koji je sebe, do samog kraja, neprestano video kao „nevoljenog“ od francuskog univerziteta. I ne samo to. Znači, nastavlja Peters, evocirati izuzetan niz prijateljstava s najistaknutijim piscima i filozofima, Lujem Altiserom i Morisom Blanšoom, Žanom Ženeom i Elen Siksu, Emanuelom Levinasom i Žan-Likom Nansijem. Znači rekonstruisati ne manje dugačak niz polemika, značajnih po ulozima ali često brutalnih, s misliocima kao što su Klod-Levi Stros, Mišel Fuko, Žak Lakan, Džon Serl ili Jirgen Habermas, kao i više afera koje su se prelile daleko van akademskih krugova, a od kojih se najčuvenije tiču Hajdegera i Pola de Mana. Znači iznova prikazati niz hrabrih političkih angažmana u korist Nelsona Mandele, ljudi bez dokumenata i gej brakova. Znači izneti sudbinu jednog pojma – dekonstrukcije – i njegovog izvanrednog uticaja, daleko izvan filozofskog sveta… na proučavanje književnosti, arhitekture, prava, teologije, feminizma, queer studies i postcolonial studies. Sve ovo što je naveo u uvodu, Peters je uspeo da unese u knjigu koja je u originalu objavljena 2010. godine; kod nas ju je 2017. objavio jedan od naših najboljih izdavača, „Karpos“ iz Loznice, koji svojom, po obimu skromnom ali po kvalitetu izvanrednom delatnošću čini čast srpskoj kulturi. Biografija Žaka Deride (urednik Dejan Aničić, s francuskog prevele Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović) izašla je u biblioteci Biografeme u kojoj su se, u relativno kratkom periodu od par godina, pojavile i sjajne biografije velikana kao što su Margerit Jursenar, Karl Marks, Mišel Fuko, Rolan Bart, Strindberg, Seren Kjerkegor, Lorens Darel i Henrik Ibzen. Njen autor držao se striktno perioda koje je idući tragom Deridinog života i stvaranja delio prema najvažnijim događajima, od ranog detinjstva preko mladosti do univerzitetske karijere koja se iz Francuske proširila na gotovo celi svet, a najviše na SAD gde je, mnogo više nego u svojoj rodnoj zemlji, Derida bio gotovo bezuslovno prepoznat i dizan u zvezde. Petersova knjiga školski je primer kako se piše jedna dobra biografija. I to kakav primer! Fascinantan, kakav se retko stvara, izvanredno tanani spoj ideja koje se rađaju iz susreta njima ne uvek naklonjene realnosti, i znanja; ideja koje vaja jedan radoznali duh čije žeđ za novim saznanjima i, još lepše, želja da se ona prenesu drugome, nikada, čak ni pred smrću, ne gasnu. U ovom delu osvetljeni su ne samo Deridin svet, spoljašnji i onaj prebogati unutarnji jednog mislioca koji je sve vreme voleo da bude pisac, već i slika intelektualnih krugova u kojima je, u drugoj polovini prošlog veka u Francuskoj, sve vrilo od ideja. Bilo je to vreme i intelektualnih podela, pogotovu posle 1968, kada su u taj svet aktivno ušli i politika i pitanje angažmana intelektualaca. To je doba kada su intelektualci vodili žestoke polemike bilo u svojim predavanjima, tekstovima u teorijskim časopisima ili u knjigama, a kada su izdavači, iako sa zebnjom što se profita tiče, svesno ulazili u velike poduhvate objavljujući dela filozofa, antropologa, sociologa, psihologa; pokazalo se da se te knjige i te kako prodaju, neke čak bivaju i razgrabljene. I, najzad, to je vreme informativnog prevrata u kojem su mediji dobili sasvim drugačije, važnije, mesto. Tokom tih decenija Francuska je iznedrila niz novih pojmova i teorija koje su, šireći se po Evropi i SAD, osvojile svet – neke od njih već su odavno klasika humanističkih i društvenih nauka. U srpskom izdanju posebno je važno istaći veliki trud prevoditeljki iz čijih se dodatnih fusnota ili beleški može videti koliko je naša kultura išla u korak sa vremenom, i koliko je kapitalnih dela ovih važnih predstavnika francuske moderne misli predstavljeno našim čitaocima. Žaki Derida (1930 – 2004), kasnije Žak Derida jer će „i“ izbaciti iz svog imena, rođen je u El Bijaru, predgrađu grada Alžira, u jevrejskoj porodici. U Francusku, u Pariz, došao je sa devetnaest godina. Njegova studentska a kasnije univerzitetska karijera nisu tekle putem koji je posut ružama; naprotiv, žestoko se borio za svoje mesto u društvu, i u nauci, sa nepokolebljivim uverenjem da je u pravu, a strepeći u sebi od neuspeha koje je, pogotovu u naučničkoj sredini u kojoj se kretao, doživljavao ne tako retko. Ono što ga je celog života krasilo bile su upornost, neverovatna fizička izdržljivost nasuprot tananoj psihi, ogromna, nezasita i temeljna erudicija u rasponu od filozofije do politike, gotovo apsolutna moć pronicanja u suštinu sveta ideja i dalekovidost u sagledavanju situacija. Autor Deridine biografije umeo je da pronikne u poimanje sveta ovog filozofa, sveta istovremenog osećanja ogromne strepnje a potom euforije zbog spoznaje onoga za čim se traga, uznemirenosti i hladne pronicljivosti a potom umeća sinteze i elokvencije, besedništva koje je ponekada umelo da traje bez prekida dva, pa i tri cela sata u salama krcatim onima koji su hteli da tog čarobnjaka reči čuju, makar uvek i ne razumevajući njegove ideje. Benoa Peters je napisao knjigu koja se čita kao najuzbudljivije štivo. U njoj porodičnog i intimnog ima taman onoliko koliko je neophodno; sve drugo je podređeno Deridinom naučnom radu, ali ni u kom slučaju pukim prepisivanjem delova tekstova ili definicijama njegovih ideja, pre svega one najvažnije po kojoj je čuven, ideji dekonstrukcije. Iz cele knjige koja govori o filozofiji ali nije filozofska, koja govori o sukobima i sučeljavanjima u francuskim filozofskim i njima naučno bliskim krugovima, nećete naći decidne definicije ni dekonstrukcije ni drugih Deridinih filozofskih koncepcija; njih, nazovimo ih teorijama, ni sam nije uvek precizno i dosledno definisao, ali ih jeste svakom prilikom, u predavanjima, u brojnim kritikama knjiga svojih kolega (čime se mnogima zamerio) ili u radovima rasutim po časopisima, doterivao, bogatio primerima i pojašnjavao. Biografija Žaka Deride nije, dakle, intelektualna u smislu da su joj prioriteti definisanje i objašnjavanje Deridinih ideja, ali u njoj se na osnovu odlomaka iz brojne Deridine korespondencije ili studija, rasprava i knjiga, može steći relativno jasno saznanje o tome šta je dekonstrukcija, polazeći od problema jezika čija se, prema Deridi podrazumevana metafizika suprotstavlja konačnim, ustaljenim shemama i značenjima, zahtevajući stalno preispitivanje i traganje za onim „iza“. Otud se Deridinom postupku dekonstrukcije pripisuje i parafraza Dekartovog „Mislim, dakle postojim“ u novom ruhu – „Mislim, dakle mislim drugo“. U vezi sa dekonstrukcijom zanimljivo je navesti i neke američke zgode: naime, Derida je u SAD postao medijska zvezda i, po tipičnim američkim sklonostima da mnogo čemu dodaju „vašarski aspekt“, neke su revije za uređenje enterijera pozivale čitaoce da „dekonstrišu svoj vrt“, reklamirani su „sako Derida“ i „dekonstrukcionističko odelo“, ali je vrhunac svakako bio, piše Benoa Peters, da se i Bil Klinton, usred afere Monicagate, poslužio dekonstrukcijom ne bi li se odbranio. Optužen da je lagao tvrdeći kako nije imao seksualne odnose s mladom stažistkinjom, predsednik je odgovorio: „ It d Naslov: Žak Derida : biografija Izdavač: Karpos Strana: 652 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-6435-066-2

Prvo izdanje čuvene zbirke Jure Kaštelana. Posveta na predlistu, inače dobro očuvano. U zbirci Pijetao na krovu (1950), u koju je, prerađen, uvršten dio prve zbirke kao samostalan ciklus, evocirao je ratno iskustvo te je među prvima u poraću unio apstraktna ontološka pitanja u pjesništvo. U njoj se nalazi i poema „Tifusari“, s fabularnom kompozicijskom okosnicom hodanja umirućega partizana, oboljeloga od tifusa, u koloni po snijegu, a sastavnice njegova somnambulnoga monologa bitne su egzistencijalne odrednice: užas postojanja, smrt, sloboda i duhovni život. Podudarno s promjenama sadržaja tifusarove svijesti izmjenjuju se različite vrste iskaza s različitim ritmovima i različitom slikovnošću. Autor - osoba Kaštelan, Jure, 1919-1990 = Kaštelan, Jure, 1919-1990 Naslov Pijetao na krovu / Kaštelan Jure Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1950 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Zora, 1950 Fizički opis 118 str. ; 17 cm Zbirka Mala biblioteka ; 52 ISBN (Broš.) Napomene Autorova slika na koricama. Kaštelan, Jure, hrvatski književnik i prevoditelj (Zakučac kraj Omiša, 18. XII. 1919 – Zagreb, 24. II. 1990). Diplomirao je 1949. jugoslavistiku s francuskim i ruskim na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1956. doktorirao radom o lirici Antuna Gustava Matoša te od 1950. do umirovljenja 1980. bio profesor teorije književnosti. Od 1942. sudjelovao u partizanskom pokretu. Od 1979. redoviti član JAZU-a, gdje je od 1985. do smrti bio voditelj Zavoda za književnost i teatrologiju. Prvom zbirkom pjesama Crveni konj (1940), čiju je nakladu uništila cenzura, iskazao je politički angažman i zacrtao većinu preokupacija i značajki svojega pjesništva. To je lirika grada u ozračju predratnoga vremena i sa slutnjom rata. Baštineći stih hrvatske usmene književnosti i dotadašnjega pjesništva, a s osloncem o aktualne poetike Federica Garcíje Lorce i Paula Éluarda, stvorio je pjesme moderne, nadrealističke strukture s neobičnom metaforikom i neočekivanim značenjima, često povezanima s mitološkim i magijskim simbolima, a isprepletanjem različitih tipova govora ritmički je dinamizirao stih. U zbirci Pijetao na krovu (1950), u koju je, prerađen, uvršten dio prve zbirke kao samostalan ciklus, evocirao je ratno iskustvo te je među prvima u poraću unio apstraktna ontološka pitanja u pjesništvo. U njoj se nalazi i poema „Tifusari“, s fabularnom kompozicijskom okosnicom hodanja umirućega partizana, oboljeloga od tifusa, u koloni po snijegu, a sastavnice njegova somnambulnoga monologa bitne su egzistencijalne odrednice: užas postojanja, smrt, sloboda i duhovni život. Podudarno s promjenama sadržaja tifusarove svijesti izmjenjuju se različite vrste iskaza s različitim ritmovima i različitom slikovnošću. Biti ili ne (1955) i Malo kamena i puno snova (1957) zbirke su konzistentne stvaralačke zrelosti u kojima je spoj stvarnosti, metafizike i sna pjesnički ostvaren isprepletanjem nekoliko stilova. Nakon dvadeset godina, tijekom kojih je kao knjige tiskao samo angažirane poeme Skopje u tvojim očima (1964) i Otvorena pjesma (1976), objavio je zbirku Divlje oko (1978), vrhunac svojeg opusa, koju zasniva na pjevanju o vječnim suprotnostima svjetlosti i tmine, poniranju u mediteranski i zavičajni arhetipski supstrat te unosi mitsku i mitološku transcendenciju, koju potom dodatno osnažuje poniranjem u antičko i arhaično u kasnim pjesmama (pjesničke mape Zavjet za Epetion, 1984., i Sve plavo, nebeski plavo, 1989), dosegnuvši oblik „klasične modernosti“. Kaštelanovo je pjesništvo od početka usmjereno ostvarivanju sklada sadržaja i izraza, objedinjujući u sebi ukupnost pjesničkih postupaka moderne hrvatske poezije te dosežući njezine sâme vrhunce. U proznu zbirku Čudo i smrt (1961) unio je obilježja antiproze, s prevladavajućim postupcima oneobičavanja običnoga, a u poetski intonirane dramske tekstove Pijesak i pjena (1958) i Prazor (1972., izvođena kao Prizor s pticom) obilježja antidrame. Objavio je i studiju Približavanje: prolegomena za liriku Antuna Branka Šimića (1970), više radova o hrvatskim pjesnicima, pisao predgovore monografijama i katalozima hrvatskih likovnih umjetnika (Ante Kaštelančić, Joko Knežević, Oton Gliha, Edo Murtić, Vanja Radauš) i kazališne osvrte, a uredio je više izdanja hrvatskih pjesnika (suurednik Sabranih djela Ivana Gorana Kovačića 1983., o kojemu je napisao i scenarij za dokumentarni film Cvijet i oganj u režiji Ive Tomulića, 1956). Prevodio je s češkoga, francuskoga, makedonskoga, ruskoga, španjolskoga (F. García Lorca, Pablo Neruda) i talijanskog jezika; jedan je od prevoditelja i s Bonaventurom Dudom urednik suvremenoga hrvatskog prijevoda Biblije (tzv. zagrebačka Biblija, 1968). Djela su mu tiskana 1999–2004. u četiri knjige. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo (1984) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1986). Jure Kaštelan – rapsod i partizan, častan čovjek i Dalmatinac, bez kojega ne bi bilo ni hrvatske Biblije Jučer, osamnaestog dneva ovoga prosinca, bio je palindromski 101. njegov rođendan, u godini kad se za pedantne administracije i historiografske birokracije knjigovodstveno zaokružilo čistih i zgodnih 30 godina od sad već njegovog preminuća; preminuća prevelikog pjesnika ovog i jezika i zavičaja – Jure Kaštelana… Pjesnik je to što je poniknuo na plodnom tlu s hranjivim poetskim humusom, u čijoj su lijehi svoje žile bili pustili Drago Ivanišević i Josip Pupačić, Nikola Milićević i Anđelko Novaković; prostor je to gdje se ostvaruje `san u kamenu`, ali i gdje se more k njemu penje i `dobrojutro veli`. Utok Cetine u more, njezin sliv, voda je blagoslovna što škropi i napaja i Pegaza i Apolona; prostor to je u kojemu ubicirati se mogu i Gea i Posejdon – epicentar vrtnje i Rima i Grčke – svemediteranstvo ujedno, ring u kojem Antej može dovršiti svoju muku i okončati bitku. Ni helenistički Heraklo, ni romanistički Herkul neće uspjeti dokraja razbiti ni laz Mosora ni prijevoj Biokova, kao ni sedlo ičega čemu je kamen postament ili podnožje… Jure Kaštelan je – i prije stupanja na put što ga odvodi od kuće, i prije zakoračenja na stazu što će ga dovesti do na magistralu života – asfaltirao makadam svoje putne dionice katranom i tucanikom što mu je iza uzglavlja ubran i izmrvljen, otrgnut od litice mosorske kose ili iskopan u biokovskoj petradi. Krenut će mladi Jure sa svojega rustikalnog ognjišta u Zakučcu pokraj Omiša do urbanoga komina u ubavoj gradskoj sredini: konkretno, do sigurnih manastirskih zidina Dijecezanskog sjemeništa u Splitu. Poslije toga, što znatiželja, što profesionalni izazovi odvest će ga i do Pariza, te ga i vratiti natrag u Zagreb, gdje će provesti glavninu svojega života i profesionalnog rada. U međuvremenu, pak, svašta će (mu) se dogoditi. Na primjer, Drugi svjetski rat. MUNDIJALNA GVERA A, prije početka te mundijalne gvere Kaštelan je počeo slagati stihove u pjesme; i, nije mu to bilo dosta pa ih je odlučio prezentirati zajednici u vidu službeno štampane knjige. I, dogodi se – Crveni konj (1940.). Ali, taman što je počeo poskakivati po pragu vlastite punoljetnosti i umjetničke afirmiranosti, ovaj je `Poljičanin poštovani` doživio grubi nasrtaj cenzorske kraljevske sile, te je njegov prvijenac doživio razvaljivanje štampadurskog sloga u tiskari: valjalo je do u pilotinu, iverje i prah samljeti, odnosno do u lug spaljivanjem dovesti sve ono papirnato i tvarno, što je na sebi moglo nositi otisak stihova tog tamo nekakvoga kreativnog, svojeglavog i buntovnog mladca… I, deset godina prošlo je od te diverzije u štampariji s gotovim prijelomom njegovoga knjiškog bloka prvenačkog libra Crveni konj (srećom, ima primjeraka što su nadživjeli zapljenu!) pa su u kontroliranim uvjetima stvorene sve pretpostavke za obznanu libra Pijetao na krovu (1950.). U ratu, koji se dogodio između ove dvije knjige, Jure Kaštelan bio je s puškom na prsima; u miru, bio je s perom među prstima… Mimo važnih, pa i prevažnih, njegovih društvenih aktivnosti što ih je zavrijedio i zadobio inercijom svojega političkoga položaja, svakako prednjači realizacija projekta Zagrebačke Biblije, prvog svetopisamskog teksta na ovom jeziku objavljenog u – Hrvatskoj! Podsjetimo, prijevod Matije Petra Katančića tiskan je u Budimu, onaj Ivana Matije Škarića u Beču, rad Ivana Ev. Šarića izašao je u Sarajevu, a ovaj pothvat iz 1968. godine po prvi put je na ikojem hrvatskom idiomu javno objelodanjen baš u Hrvatskoj, u Zagrebu… I, dok će mnogi novopečenici politikantskim frnjokulima i prvoloptaškim trapulama jalovo pokušavati nasanjkati vidni značaj Jure Kaštelana (tobože mu, kao kolajnu, pokušavajući ovjesiti o vrat ikakvost krimena partizanšćine…), uspomena na ovog časnog čovjeka, i Dalmatinca, neće moći biti ni poremećena ni poništena ničim. Sasvim suprotno, da nije bilo ovoga rapsoda i partizana, ne bi bilo ni prve hrvatske Biblije u Hrvatskoj. Pa nek zlobnici – pivaju borbene! U onom strašnom času, kad je na stvarnim pijedestalima moći valjalo odnijeti prevagu hoće li Hrvati, u Hrvatskoj, po prvi put u povijesti dobiti svoju Bibliju u svojem jeziku i na vlastitom terenu, Jure Kaštelan bio je deputat čija je riječ pretegnula masu i nagnula istu na onu stranu tezulje za makar koji centimetar niže od plitice s tezulje preko puta iste mjerne naprave. Iskoristio je, sad već dobrodošlo partizanovanje, pa je – postavši čvrstim mostom između Partije i Crkve – učinio sve da tadašnje političke prilike podvrgne humanistici i kroatološkom bašćinstvu, što je rezultiralo, eto, jednim među najvišim i najsofisticiranijim kulturološkim refleksima u društvu: objavljivanjem Biblije. Da ne bi bilo ikakve skepse ili zadrške: Jure Kaštelan nije se zauzeo za objavljivanje Biblije na hrvatskom jeziku iz razloga oportunizma… Ne, učinio je to časno, smatrajući taj projekt važnim za sve uljudbene nacionalne stratume: bilo humanističke, bilo kulturološke, bilo antropološke… Iščitati to možemo pročitavanjem njegovog predgovora u svim ovdašnjim izdanjima Svetog pisma, a možete mi vjerovati i na riječ, budući da mi je isto s radošću i udivljenjem bio posvjedočio njegov ondašnji u tom poslu i suradnik i supatnik: fra Bonaventura Duda. Također i pjesnik i poliglot, bibličar i znanstvenik – velečasni don Ivan Golub. A, riječi hvale za Kaštelana imali su i mnogi, mnogi drugi… Valjalo je iskoristiti namignuće i boga Kairosa, te cijeli posao zakopčati u tek malo više od godine dana. Velika je zasluga Kaštelana i za reafirmaciju Antuna Gustava Matoša, na kojemu je doktorirao, kao i puštanja Tina Ujevića iz stega ideologije i negvi agitpropovskih komesara. Po završetku Drugoga svjetskog rata komunisti su Ujeviću bili zabranili objavljivanje, a upravo Kaštelanovim zalaganjem kod drugova omogućena je bardu amnestija od te pedipse, pa je sâm Kaštelan čak priredio i izbor iz njegovog pjesništva usput ga poprativši s predgovorom. Bila je to knjiga Rukovet (1950.). Krimen mu je bio `suradnja u endehazijskom časopisu`, a možemo samo zamisliti koliko je Ujević imao veze ili je uopće želio imati veze s ustaškim pokretom; on, onako kozmopolitski orijentiran u `pobratimstvu lica u svemiru`, i, onako još samostojeći i hotimični lutalački apatrid. ŠUTKE PREKO SVEGA... Ali, među njima će kasnije ipak zaiskriti, nakon što je Kaštelan objavio studiju i interpretaciju Tinovog pjesništva pod naslovom: `Tema i individualni pjesnički izraz (Lerberghe – D`Annunzio – Ujević)`. Ujević je reagirao polemičkim tekstom, odbacujući tvrdnje kako se on u ikojoj fazi ili na ma koji način nadovezivao ili eklektički nadahnjivao rečenim i nametnutim mu uzorima. Kaštelan je preko svega prošao šutke, bez reakcije, zacijelo priznajući krivu prosudbu i lošu komparaciju, a nedugo zatim, po preminuću Tinovom 1955. godine, veliki pjesnik i nasljednik napisao je zadivljujući nekrolog Oslobođena Afrodita. Iste godine kad je redivivirao Tinov Rukovet, Jure Kaštelan objavio je i spomenutu pjesmozbirku Pijetao na krovu (1970.) Evoga, 70 joj je godina tek, zaokruženi jubilej dakle; ali, ne smijemo ispustiti reći kako je njezina važnost, pored neupitne estetske vrijednosti, i u činjenici što joj prvi ciklus čini dio pjesama iz zatučene zbirke Crveni konj. Što je onda bilo nedobrodošlo i zabranjeno, ovdje je i dobrodošlo i obznanjeno… U kolikoj je mjeri mladi Kaštelan bio opijen umjetnošću svojega uzora iz opet ne baš ni tako udaljenog Vrgorca, a kojega će za desetak godina rehabilitirati, vidi se u predratnoj pjesmi Sanjarija: Slavensku bol ću reći desetercima. Planino moja, izgubljeno djetinjstvo. Nemam krila, nemam šestopera. Sokola mi u gori ubiše. Lelek, lelek, planino kamena. Drugo je poglavljce ove knjige imenovano Krvavija i ono u sebi nosi pjesme nastale 1940. i 1941. godine. Nikad prije nisu objavljivane, za razliku od većine pjesama iz ostatka zbirke, koje je pjesnik rasipao po raznim časopisima. Kontrasti su doista zapanjujući: od krvi i tmine do lastavice i golotinje, od sunčanog proljeća do `moždana na ruci`, od ljubavi i djevojaka do klanja i vješanja… Sjajan je neologizam – `krvoproljeće`. Vrlo ekspresivan i naturalističan, poslužio je i Silviju Bombardelliju, kompozitoru i također partizanu, za nasloviti istoimeni svoj balet Krvoproljeće. Motiv `tama je od krvi` iz pjesme Dođe tako čovjeku, odjekuje sablasno poput nadgrobne antifone u pokorničkom psalmu, a i inače je ovaj ciklus, kao i stihozbirka u cjelini, svojevrsna camera obscura u kojoj se, sporadično, promili svjetlo poput sunca kroz pukotinu oblaka. Takav je jedan tračak i antologijska pjesma Svijetliš u tmini, koju Kaštelan piše kad su mu 22 godine: Svijetliš u tmini, sanuješ pod štitom sva od straha, sva od dobrote. U gori rasteš, bubriš u zori, oplođuješ se kroz živote. Neranjiva si, sva si od sna, sva si od krvi, sva od mesa, raskrili se, natkrili, krili nad lešinare, nad nebesa. SMRT, SLOBODA, SAN Esencijalni motiv cjelokupnog Kaštelanovog pjesništva, a poglavito ovoga prvotnog, ratnog i poratnog, bila je – smrt… Kasnije su se pojavili njezini vjesnici – sloboda i san… No, smrt, taj basso continuo – koji je iz dubine, de profundis, pulsirao i u I. G. Kovačiću kad je pisao Jamu, ali i u Marinu Franičeviću dok je pleo Govorenje Mikule Trudnega – trajno je plovio krvlju Jure Kaštelana: za sve vrijeme što ga je on htio uložiti u dokaz kako hoće pjesnikom biti, i ostati. Smrt i mrtvi kontrapunkt su pticama i konjima. Konji su u Kaštelana simboli snage i slobode. Smrt i mrtvi, pak, put kako do te slobode i stići. Govori o tome poemica Susreti: Mrtvi žive u nama. Rastu. Rastu. Mladi i raspjevani moji drugovi. Mrtvi žive u nama. Anaforični i epiforični postupci česti su u versifikaciji ove knjige. Makabrističku mrtvaštinu neće ublažiti ni arkadijski zavičajni referenti iz poeme koja je i dala ime knjizi: Uvijek istim putem kroz kadulju, brnistru i vrijesak nosili su na groblje jednog po jednog, kroz kadulju, brnistru i vrijesak. Konj i konjanik stoje na kraju zbirke, onako kako Apokalipsa iliti Otkrivenje stoji na koncu Biblije. Konj i konjanik daju snagu i mir, trubačka javljanja `četvorice jahača` bude ufanje i slobodu: Jezdi, moj konju. Čuješ li trubu? Jezdi, konjiću moj. Libar „Pijetao na krovu sadrži“ u sebi nekoliko poema. Očito, gradacija i dramatičnost koje je pjesnik želio postići nisu mogle stati unutar okvira što ga nudi (pa možda i odulja) pjesma. Ta forma sjajno leži Kaštelanu, čije je jedno od žića njegovog bića i ono dramatičarsko. (Ovdje nije moglo biti govora još i o drami Pijesak i pjena, ali ćemo pribilježiti fakt kako je njegov komad Prazor bio za scenu adaptirao i režirao Petar Selem, uz glazbu Rubena Radice, te postavio na Splitskom ljetu, u Vestibulu, 1976. godine.) Od svih ovdje tiskanih poema, najveća je, najpoznatija je i nesumnjivo predstavlja same vrhunce hrvatske književnosti općenito, poema – Tifusari. Kao što su zaraženi ranjenici stupali u koloni po snijegu, jednako ju je tako stupnjevito pjesnik i gradio: i po dramaturgiji, i po atmosferi, i po versifikaciji, i po u njoj posloženim gradivnim elementima. Sastavljena je od šest po svemu nejednakih dijelova, koji su nadsvođeni zajedničkom kopulom muke, bola i smrti. Uvodni stihovi, istodobno su i koraci onih doskora mrtvih, i brecaju kao klatno u drobu zvona u kampanelu: Brojim stope na bijelu snijegu. Smrt do smrti. Smrt su stope moje. Smrt do smrti. Smrt do smrti. Smrt su stope moje. HUMANISTIČKO SLOBODARSTVO A onda stavlja riječ pod riječ, naglašavajući pad u jamu: Svaka/ ide/ svome/ grobu. Pa zatim ponavlja taj motiv još nekoliko puta. S druge strane, aliteracijama među riječima potiče i pojačava i dodatnu jezu: Vijavica. Vjetar vije./ Čovjeka ni vuka nije. Dojam je sablasan, i hladan, poput flaute kad svira u donjem registru… Uglavnom, široki su rasponi koje je Kaštelan zapasao u ovoj čudesnoj knjizi. Pjesma Jezero na Zelengori posebno je mjesto i u njegovom opusu i u korpusu nacionalne nam literature. S malo bi se gorke ironije moglo reći kako je više revolucionarnoga, bukačkoga bunta kod Kaštelana bilo u inicijalnoj zbirci Crveni konj negoli – različito od njegovih suboraca i supjesnika partizana – po svršetku rata. Dok su drugi tamburali i bubnjali, udarali u sva zvona i naglas, on je, u nekoj svojoj više tišini, radije kačkao pletivo tragičarskog žalopojstva i tkao pletivo humanističkoga slobodarstva. Svim se sredstvima, a najviše tako da ih ne bude i da ih nema, Kaštelan starao da instrumenti operacije budu što manje vidljivi i da friži što ih oni nužno čine ostave što manji trag… Jure Kaštelan bio je totalni Mediteranac, koji se nadahnjivao grčkom filozofijom i širokom paletom romanističke poezije, gotovo podjednako i španjolske i francuske i talijanske. Prevodio je (i s ruskog, Ljermontova), a boravak u Parizu sigurno je pridonio i još većoj razvedenosti njegovog umjetničkoga habitusa što nije stao samo u kroj književnosti, nego je imao i izraziti rafirman prema likovnoj, navlaš slikarskoj dionici. Erudiciju je upotpunjavao i razumijevanjem prema klasičnoj glazbi, što je demonstrirao u svojim feljtonsko-esejističkim medaljonima objavljivanima u kultnom `Vjesniku u srijedu`. Malo je i muzičkih pisaca danas koji se sjećaju proslavljenoga našeg violinističkog virtuoza Zlatka Balokovića, a o Franji Šnajderu, graditelju violina s dijademom svjetske priznatosti, da se i ne govori. Kaštelan je, naravno, i o njima pisao. I, svemu je ovome jedan mali Zakučac u Dalmaciji bio okidač: sve su one Kaštelanove helenističko-romanske protege i panslavenski afiniteti stali u čašu Cetine nedaleko od rodne postelje, potvrđujući time aksiom kako se velikim pjesnikom i velikim umjetnikom – i, velikim čovjekom! – može postati, i biti, jedino podrazumijevajući duboku ukorijenjenost u svoju ishodišnu točku, u svoj prostor, u svoje gnijezdo iz kojega se odleti u život i svijet, u maštu i san. KC

Sergej Jesenjin Komplet 1 - 5Tvrdi povezIzdavač Rad**** Iz kompleta nedostaje knjiga broj 2 ****Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.ПесникЗграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-КлепикиУ дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.Прва збирка песама С. ЈесењинаЗаједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.Приватни животПотомци у СрбијиГодине 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5]Бракови и децаГодине 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.Са Исидором Данкан, године 1923.У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10]Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава ТолстојаДана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12]СмртХотел АнглетерДана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13]Посмртна фотографија ЈесењинаПосле комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.Намештено самоубиствоНа самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана ФјодоровнаУ периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.Гроб Сергеја Јесењина 1983.После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16]Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.ПоезијаОд првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.Тематика стваралаштваПортрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.„Не видать конца и края,Только синь сосёт глаза…”Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:10/3