Kao na slikama paideia označen tekst kao na slici (samo na par mesta na početku) inače lepo očuvano Marsel Prust (franc. Marcel-Valentin-Louis-Eugène-Georges Proust; Pariz, 10. jul 1871 — Pariz, 22. novembar 1922) bio je francuski intelektualac, romanopisac, esejista i kritičar, najpoznatiji po delu U traganju za izgubljenim vremenom u 7 tomova, koje je izdavano u periodu od 14 godina (poslednja tri posthumno) i koje je ostavilo dubok trag, ne samo u Francuskoj, već i u evropskoj književnosti 20. veka i izvršilo veliki uticaj na mnoge književnike.[1][2] Jedan je od predstavnika impresionizma. Biografija[uredi | uredi izvor] Marsel Prust (sedi), Robert de Fler (levo), Lusijen Dode (desno) Rođen u bogatoj lekarskoj porodici, nežan i osetljiv, u detinjstvu je bolovao od astme, što je obeležilo čitav njegov potonji život. Prustov otac, Ahil Adrijan Prust, bio je ugledan patolog i epidemiolog, zaslužan za proučavanje i pokušaje izlečenja uzroka i širenja kolere, koja se u to vreme širila kroz Evropu i Aziju; bio je autor brojnih članaka i knjiga o medicini i higijeni. Prustova majka, Žan Klemans Vil, bila je kći iz bogate i kulturne jevrejske porodice iz Elzasa.[3] Bila je veoma načitana; njena pisma pokazuju razvijen smisao za humor[4] i dovoljno poznavanje engleskog jezika da pruži pomoć sinu u prevođenju dela Džona Raskina.[4] Prust je odgojen u očevoj katoličkoj veri.[5] Kršten je 5. avgusta 1871. i kasnije se potvrdio kao katolik, ali nikada nije formalno praktikovao svoju veru.[6][7] Kada je imao 9 godina, doživeo je prvi teži napad astme i otad su ga smatrali bolešljivim detetom. Godine 1882. postao je učenik škole Lycée Condorcet u Parizu. Zbog bolesti je prekinuo školovanje. Uprkos lošem zdravlju, Prust je odslužio jednu godinu u francuskoj vojsci u Orleanu. Ovo iskustvo mu je poslužilo za treći deo ciklusa romana „U traganju za izgubljenim vremenom“, „Vojvotkinja de Germantes“. U mladosti je pohađao salone gđe Štraus, udovice Žorža Bizea i majke Prustovog prijatelja iz detinjstva, Žaka Bizea, te salone Madlen Lemer i Madam Arman de Kajave (Leontin Lipman), majke njegovog prijatelja Gastona Armana de Kajavea, u čiju se verenicu bio zaljubio (Žan Poke). Preko Madam Arman de Kajave je upoznao Anatola Fransa, njenog ljubavnika. Prust je bio vrlo blizak sa majkom. Kako bi umirio oca, koji je insistirao da izgrađuje karijeru, Prust je uspeo da dobije mesto volontera u biblioteci Mazarin u leto 1896. Značajnim naporima dobio je bolovanje, što se protegnulo na nekoliko godina, te se smatralo da je napustio radno mesto. Nikada nije radio, te se nije selio iz roditeljskog stana sve do njihove smrti. Poslednje godine i smrt[uredi | uredi izvor] Prustov grob Njegov život i porodično okruženje znatno se izmenilo između 1900. i 1905. U februaru 1903. njegov brat Robert se oženio i napustio dom. Iste godine u novembru mu je preminuo otac.[8] Naposletku, u septembru 1905. godine izgubio je majku, što ga je najviše pogodilo. Majka mu je ostavila značajno nasledstvo. Kroz ovaj period zdravlje mu je bilo naročito narušeno. Poslednje tri godine svog života proveo je u svojoj spavaćoj sobi, spavajući danju i radeći na romanu noću.[9] Preminuo je od upale i apscesa pluća 1922, a pokopan je na groblju Per Lašez u Parizu. Seksualna orijentacija[uredi | uredi izvor] Marsel Prust je bio homoseksualac. Njegova seksualnost i veze sa drugim muškarcima često su bile opisivane u biografijama o Prustu.[10] Iako njegova kućepaziteljka Selest Albare u svojim memoarima negira ovaj aspekat Prustovog života,[11] njeno poricanje je u suprotnosti sa izjavama mnogih Prustovih prijatelja i savremenika, uključujući i pisca Andre Žida.[12] Prust nikada otvoreno nije priznao svoju homoseksualnost, iako su njegova porodica i bliski prijatelji znali ili sumnjali da jeste. Godine 1897. Prust je čak imao dvoboj sa francuskim pesnikom i romanopiscem Žanom Lorjenom, koji je javno doveo u pitanje Prustovu vezu sa Lusijenom Dodeom. Obojica su preživeli dvoboj.[13] Iako je Prust javno negirao, njegova romansa sa kompozitorom Rejnaldom Hanom je dobro dokumentovana.[14] Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Kao izobražen i prefinjen mladić kretao se u modernim građanskim, umetničkih i aristokratskim krugovima, pisao i prevodio, posebno dela engleskoga estetičara Džona Raskina, koji je presudno uticao na njegovo kasnije stvaralaštvo. Iz tog perioda potiču članci iz mladosti skupljeni pod naslovom „Užici i dani“ (1896) i autobiografski roman „Žan Santej“ (posthumno 1952). Rani radovi[uredi | uredi izvor] Prust se bavio pisanjemi i objavljivnjem od ranog doba. Pored književnih časopisa sa kojima je bio asociran, i u kojima je objavljivao dok je bio u školi (La Revue verte i La Revue lilas), od 1890 do 1891 on je objavljivao regularnu društvenu rubriku u časopisu Le Mensuel.[4] Godine 1892. on je učestvovao u osnivanju književnog pregleda zvanog Le Banquet (takođe francuskog naslova Platonove Gozbe), i tokom sledećih nekoliko godina Prust je regularno objavljivao manje komade u tom časopisu i u prestižnom La Revue Blanche. Godine 1896. je objavljen Les Plaisirs et les Jours, kompendijum mnoštva tih ranih komada. Knjiga je obuhvatala predgovor Anatola Fransa, crteže gospođe Lemer u čijem salonu je Prust bio čest gost, i koja je bila inspiracija za Prustovu gospođu Verdurin. Ona je pozvala njega i Rejnalda Hana u njen šato de Revejon (model za La Raspelije gospođe Verdurin) tokom leta 1894. godine, i tokom tri nedelje 1895. Ova knjiga je bila tako raskošno proizvedena da koštala duplo više od normalne cene knjige njene veličine. Te godine je Prust počeo da radi na romanu, koji su konačno objavili 1952. godine pod naslovom Jean Santeuil njegovi posthumni editori. Mnoge od tema kasnije razvijenih u U traganju za izgubljenim vremenom nalaze svoju prvu artikulaciju u ovom nezavršenom radu, uključujući enigmu memorije i neophodnost reflekcije; nekoliko sekcija U traganju za izgubljenim vremenom se mogu naći u prvoj verziji knjige Jean Santeuil. Portret roditelja u Jean Santeuil je vrlo oštar, što je u izrazitoj suprotnosti sa obožavanjem sa kojim su roditelji prikazani u Prustovom remek-delu. Nakon lošeg prijema rada Les Plaisirs et les Jours, i unutarašnjih problema sa razrešavanjem radnje, Prust je postepeno napuštao Jean Santeuil 1897. godine i prestao s radom u potpunosti do 1899. godine. Počevši od 1895. godine Prust je proveo nekoliko godina čitajući Karlajla, Emersona, i Džona Raskina. Putem tog čitanja on je rafinirao svoje teorije umetnosti i uloge umetnika u društvu. Isto tako, u Povraćenom vremenu Prustov univerzalni protagonista se priseća da je preveo Raskinov Sezam i Ljiljani. Umetnikova odgovornost je da se suoči sa pojavom prirode, izvede zaključak o njenoj suštini i prenese ili objasni tu suštinu u umetničkom delu. Raskinovo shvatanje umetničke produkcije bilo je centralno za ovu koncepciju, i Raskinov rad je bio toliko važan za Prusta da je tvrdio da zna „napamet” nekoliko Raskinovih knjiga, uključujući, Sedam svetiljki arhitekture, Bibliju Amiena, i Praeterita.[4] Prust je želeo da prevede dva Raskinova rada na francuski, ali mu je taj poduhvat otežavalo njegovo nedovoljno poznavanje engleskog. Da bi kompenzovao za to on je pretvorio ove prevode u grupnu aferu: inicijalni prevod je radila njegova majka, nacrte je prvo revidirao Prust, a zatim Mari Norlindžer, engleski rođak njegovog prijatelja i ponekad ljubavnik[15] Rejnaldo Han, zatim je konačno prevod polirao Prust. Na pitanja njegovog urednika o njegovom metodu, Prust je odgovorio, „Ja ne tvrdim da znam engleski; ja tvrdim da znam Raskina”.[4][16] The Bible of Amiens, sa Prustovim proširenim uvodom, je bila objavljena na francuskom 1904. godine. Prevod i uvod su bili dobro primljeni; Anri Bergson je nazvao Prustov uvod „jednim važnim doprinosom psihologiji Raskina”, a imao je slične pohvale za prevod.[4] U vreme objavljivanja, Prust je već prevodio Raskinovo delo Sesame and Lilies, što je završio juna 1905, neposredno pre smrti njegove majke, a knjiga je objavljena 1906. godine. Književni istoričari i kritičari su konstantovali da su pored Raskina Prustovi glavni književni uticaji bili Sen-Simon, Montenj, Stendal, Flober, Džordž Eliot, Fjodor Dostojevski, i Lav Tolstoj. Godina 1908. je bila važna za Prustov razvoj kao pisca. Tokom prvog dela te godine on je objavljivao u raznim časopisima pastiše drugih pisaca. Ove vežbe u imitaciji su možda omogućile Prustu da ojača svoj sopstveni stil. Dodatno, u proleće i leto te godine Prust je počeo da radi na nekoliko različitih framenata pisanja koje će kasnije sjediniti pod radnim nazivom Contre Sainte-Beuve. Prust je opisao svoje napore u pismu prijatelju: „Ja imam u toku: studiju o plemstvu, pariski roman, esej o Sent-Bevu i Floberu, esej o ženi, esej o pederastiji (što nije lako objaviti), studiju na nadgrobnim spomenicima, studiju o romanu”.[4] Iz ovih različitih fragmenata Prust je počeo da oblikuje roman na kojem je kontinuirano radio tokom tog perioda. U traganju za izgubljenim vremenom[uredi | uredi izvor] U traganju za izgubljenim vremenom, tom I, Put ka Svanu (1919) Svoje glavno životno delo pisao je desetak godina, u trci sa bolešću i smrću. U gotovo potpunoj osami i odustajanju od svih drugih delatnosti nastalo je jedno od najobimnijih i najvrednijih dela svetske književnosti, veliki roman „U traganju za izgubljenim vremenom“ (1913—27). Roman se sastoji iz sedam knjiga: „U Svanovom kraju“, „U seni devojaka cvetova“, „Oko Germantovih“, „Sodoma i Gomora“, „Zatočenica“, „Nestala Albertina“ i „Vaskrslo vreme“ („Pronađeno vreme“).[17] Središnji deo prve knjige koji nosi naziv „Jedna Svanova ljubav“ često se izdaje kao samostalni roman. Roman od oko 3.200 stranica (zavisno od izdanja) obuhvata period druge polovine 19, početak 20. veka i Prvi svetski rat, kao i teme koje su potresale francusko društvo toga doba (npr. Drajfusova afera). Radnja se odvija u ladanjskoj porodičnoj kući u gradiću Kombreju (u stvarnosti Ilijer), u Parizu, na normandijskoj obali, u Veneciji. Roman ima oblik esejizovanih memoara: to je zapravo fikcionalizovana i minucioznim raščlanama povezana kvaziautobiografija u kojoj su svi elementi uzeti iz realnosti, ali stilizovani u smislu Prustove filozofije i estetike, u simbolističkom i impresionističkom duhu vremena. To veliko sintetičko delo moguće je čitati na više načina: npr. kao balzakovsku studiju društvenih odnosa u doba propadanja aristokratije i uspona bogate građanske klase, smeštenu većim delom u doba Drajfusove afere. Poput Balzaka, Prust teži sveobuhvatnosti i sintezi, predočava celi niz likova iz najrazličitijih društvenih sredina i njihove sudbine. No delo je, znakovito za ono doba, mešavina romana i eseja: autor prati svoje pripovedanje psihološkim komentarima, kulturnoistorijskim reminiscencijama, estetskim digresijama i sentencioznim opservacijama. Celovitost prividno haotičnog i heterogenog teksta proističe iz kompozicije izgrađene na mreži isprepletenih lajtmotiva, kao u Vagnerovim operama, te mita o Vremenu kao dominantnoj nevidljivoj sili u čijem se polju oblikuju i rastaču bića i odnosi. Teme i poetika[uredi | uredi izvor] Proustove su velike teme korozija bića u proticanju vremena, ljubomora i ljubav (heteroseksualna i homoseksualna), telesnost i determinacije psihe telom, nestalnost međuljudskih odnosa i nespoznatljivost stvarnosti, problematičnost identiteta i sebstva, snobizam i politička kultura i diplomatija uoči Prvog svetskog rata. Smatra se da je vreme glavni junak tog romana, no ono Prustu nije zanimljivo kao filozofska apstrakcija (npr. kao u Sv. Avgustina) nego kao medij i uzrok svih metamorfoza; ono dovodi do mena identiteta, ljudske komunikacije, te i do gubitka samog smisla života. Pod uticajem francuskog filozofa Anrija Bergsona, pisac nalazi izlaz iz naizgledne jalovosti i prolaznosti života u otkriću činjenica da podsvest skladišti sve impresije, pa je naizgled izgubljeno vreme pohranjeno i dostupno u nesvesnom segmentu bića. Ono nije zauvek mrtvo, nego se može prizvati na nivo svesti i izraza nehotičnim, čulnim sećanjem tela, koje pamti, ne samo zbivanja, nego i minule porive i emocije. Dvostruko gledište pripovedanja sastoji se od emocija neiskusnog glavnog lika i inteligencije zrelog pripovedača koji se neprimetno smenjuju iza prvog lica setnog i često grubo humornog monologa i sarkastičnih komentara. Ali, razlika među njima nije samo u iskustvu nego i u činjenici da je pripovedač svestan svog poslanja i smisla života koji otkriva u pisanju: njegov životni neuspeh ne dovodi nikada u pitanje vrednost života. Poruka pesnika i modernog egzistencijalnog metafizičara Prusta afirmiše život - iako ne izrekom: život ne postoji zato da bi jednog dana bio slikom ili knjigom; on je sam po sebi najveća umetnost, svojevrsno remek-delo. Kao iu većem delu romana, prisutna je dvostruka optika: svest pripovedača, nikad fiksna, evoluira u vremenu kao entitet; istovremeno, autor često eksplicitno poriče bilo kakav kontinuitet sebesvesti i identiteta osim ukorenjenosti u telu (što je navelo mnoge da proglase piščevu duhovnu srodnost s orijentalnom, hindu-budističkom metafizikom koja poriče zapadnu tradiciju jedinstva ličnosti); jasna je poruka dela da je svrha Traganja zapravo pripovedačevo duhovno spasenje i u neku ruku ozbiljenje esteticizma Valtera Patera i simbolizma konca 19. veka; no, s druge strane, Prustvo delo uspostavlja čaroliju života nezavisno o piščevoj apologiji umetničke vokacije - njegovoj privatnoj opsesiji koja za savremenog čitaoca deluje anahrono i marginalno, dok je njegova usredsređenost na analizu izazvala i dosta kritičkih komentara koji se mogu svesti na dve tačke: Prust `ubija život` hiperanaliziranjem, a spiritualna dimenzija postojanja ostaje mu dobrim delom skrivena zbog totalne uronjenosti u vremenom ograničena iskustva. Naslednik Montenja, francuskih moralista, memoaristike vojvode de San Simona, Stendala i Dostojevskog, Prust je ostvario jedno od najvećih dela u istoriji književnosti, delo koje se galerijom likova (preko 2.000, od ​​toga više od 30 velikih), mudrošću, humorom i humanošću može svrstati u vrhunce pisane reči uopšte.

PC Just Cause + Just Cause 2 Proizvođač: Square Enix Datum izlaska: 01.01.2000. IGRICA ZAHTEVA STEAM AKTIVACIJU. PC Just Cause Just Cause počinje na najbolji mogući način – iskakanjem glavnog lika iz aviona. Ovaj bondovski momenat može lako da oduševi, čak i ako ste unapred znali šta vas čeka. Dok specijalni agent Riko Rodrigez ponire ka azurnom moru koje se mreška koji kilometar niže, igra, reklo bi se, bez većeg truda niže prve pozitivne poene kod igrača. Em prizor tropskog arhipelaga koji se u svoj svojoj raskošnoj kvadraturi prostire pred vašim očima pobuđuje poštovanje prema programerima koji su napravili ovako izdašan engine, em suludost vašeg prvog čina budi nadu da ovo možda ipak neće biti samo običan GTA klon. Potencijal koji se nazire iz ovako eksplozivnog početka lagano će se raspršiti tokom sledećih nekoliko sati, kao da su autori sasuli svu kreativnu energiju u neke aspekte igre, a druge ostavili dopola dovršene. Na svaku inovaciju i pokazatelj da se momci nisu plašili da pucaju visoko dolazi po jedan nerazrađen element koji opasno kvari opšti utisak. A malo je falilo da naprave hit. Izuzimajući vratolomije koje Rodrigez nonšalantno poteže kad god zatreba, Just Cause dosledno prati većinu smernica koje je Grand Theft Auto zacrtao pre toliko godina. Priča je grandiozna koliko i nebitna. Rikov zadatak je da, ne birajući sredstva, zbaci lokalnog diktatora sa vlasti, ali se ovaj veliki cilj lako gubi iz vida u slabo povezanoj procesiji misija. Formula je ionako ista i podrazumeva puno vožnje i puno pucnjave, u svakoj mogućoj permutaciji. Glavna kampanja sadrži preko dvadeset relativno kratkih misija koje se, ako ste posvećeni, lako mogu sažvakati već za nekih šest do osam sati. Zadaci koji imaju direktne veze sa pričom ujedno su i najzanimljiviji – obično je potrebno pripomoći pokretu otpora, eliminisati nekog baju iz vladajućeg establišmenta ili se dodvoriti nekom od lokalnih narko-barona – što spektakularnije to bolje. Problem je u tome što pored glavne kampanje nema puno toga drugog da se radi (to jest, ima na pretek, ako volite jednolične zadatke od kojih odumiru neuroni). Autori su ubacili desetine praktično istovetnih misija „sa strane” koje bi trebalo igri da produže radni staž. Jeste da vam se zauzvrat u teoriji nudi bolje naoružanje i neka specifična vozila, ali ove beneficije nisu vredne truda. Uostalom, pošto Just Cause nije posebno teška igra, sasvim se lako možete snaći i bez njih. Slična zbrzanost se oseća i kod sakupljačkih misija (s tim što ništa nije skriveno, sve lokacije su već markirane na mapi), kao i kod trkačkih misija. Svega ima, ali kao da je pola stvari ubačeno tek reda radi. Just Cause se odvija u fiktivnoj banana-republici negde na Karibima, sastavljenoj od nekoliko većih ostrva. Ukupna površina ove tropske konstelacije, koja neprimetno streamuje bez učitavanja, zaslužuje divljenje posle kojeg bi trebalo da usledi ćuška. Svi ti silni kvadratni kilometri većinom odlaze na gustu vegetaciju koja preti da zaguši mahom neasfaltirane puteve. Čemu prostranstvo ako ćete najvećim delom vijugati kroz prašumu koja nema raspoznatljivih karakteristika? Autori su se tu dosetili da ubace ne jedno nego dva dobra rešenja koja pomažu da se izbegne monotonija kilometarskih ekskurzija: preko svog PDA uređaja Rodrigez može bilo gde i bilo kada (pod uslovom da nije usred pucnjave) da pozove teretni helikopter koji će mu za pola minuta doneti prevozno sredstvo. Na ovaj način, ukoliko ostane bez vozila, igrač barem ne mora satima da pešači dok ne stigne do nekakve civilizacije. Ako vam se čak ni to ne radi, možete naručiti ekstrakciju koja vas odmah isporučuje pred prag bilo kojeg dostupnog skrovišta ili lokacije za preuzimanje sledeće misije. Interakcija sa drugim vozilima sačinjava okosnicu zabave koju Just Cause može da ponudi. Pod ovim ne mislimo na sušti čin vožnje (štaviše, većina vozila je isuviše troma ili pak preosetljiva kod upravljanja). Riko je u duši akrobata koji ne preže od skakanja sa krova na krov kola. Kasnije u igri ćete ovaj čin, ako ste dovoljno vešti, moći da obavite u vazduhu, između dva aviona! Dizajneri su obezbedili dve divne igračke koje ovakve i slične bravure čine mogućim: paraglajder i ispaljivu kuku sa užetom. Rodrigez kuku može da ispali na bilo koje vozilo u pokretu (uključujući i letelice), posle čega se automatski paraglajderom vine u vazduh. Kombinacija kuke, paraglajdera i Rikove sposobnosti da upravlja bilo kojim prevoznim sredstvom na tlu, moru i u vazduhu koje mu dopadne šaka maštovitom igraču dozvoljava da misije rešava na prilično ingeniozne načine. Policijski helikopter vam zagorčava život? Nema problema, samo se prikačite za njega, namotajte uže dok ne dođete do kabine i izbacite pilota. Na ulicama konstantno vlada blagi haos, mada nije potpuno jasno je li to namerna odluka dizajnera ili slučajan nusprodukt jednostavnih AI rutina. Policija neprestano stupa u oružani sukob sa drugim vozačima, dok oni sami neretko slete sa puta ili se sudaraju bez očiglednog razloga. Stalno nešto oko vas puca, viče ili eksplodira. Ponekad će vas policija pojuriti iz čistog ćefa. Vaši protivnici nemaju nikakvu taktiku za preživljavanje i obično samo stoje na otvorenom ili trče u nasumičnim pravcima. Ukratko rečeno, interakcija i napucavanje sa NPC-ima u Just Cause jednostavno nisu preterano zabavni. Ni sa prezentacijom nije sve prošlo bez začkoljica. Cut-scene između misija izgledaju blago amaterski, objekti i likovi u igri su prilično ćoškasti, a sam Riko hronično pati od nedovoljnog broja animacija. S druge strane, kilometarski vidici, boje koje pršte na sve strane i bloom nasviran do maksimuma ovom tropskom raju daju određenu živahnost koja se ne može poreći (a i eksplozije odlično izgledaju). Švedskom timu Avalanche Software je ovo prva igra tako da im se može malo progledati kroz prste. Ako je suditi prema nekim jakim idejama koje su nam ovde predstavili, momci imaju talenta. Možda im sledeći put kvalitet konačne obrade dostigne ambicije. PC Just Cause 2 Moderne PC konfiguracije već duže vreme po performansama višestruko šiju pola decenije stare konzole „nove” generacije, ali ta rezerva sirove snage ostaje mahom ignorisana od strane timova koji razvijaju multiplatformske naslove. Just Cause 2 zato predstavlja prilično retku zver, igru koja se gotovo neograničeno kvalitativno skalira u skladu sa performansama mašine na kojoj je pokrenuta. Na multijezgarnom mastodontu koji je juče izašao ispod prese ovaj impresivni akcioni sandbox izgleda kao nešto što je došlo iz druge polovine 21. veka, ostavljajući Xbox 360 verziju u rangu naslova iz ranog mezozoika. Analizirajući Just Cause 2 nećete doći ni do kakvih zaključaka ako ne počnete, nastavite i ne završite sa tehničkim aspektima i dometima igre. Ova tehnički daleko najsavršenija igra na PC-u može da se pohvali virtuelnim okruženjem koje nema ni približnog takmaca u bilo kom konkurentskom naslovu otvorene forme. Ostrvska država Palau predstavlja najuverljiviji, najlepši, najkompletniji i sadržajno najraznovrsniji virtuelni teren ikada i igde. Mesto gde uz malo mašte možete zaista otići na odmor, okruženje koje snažno motiviše na istraživanje i višesatno usmeravanje nosa na sve četiri strane sveta. Štrapac na motoru uz obalu, let iznad planina u helikopteru, offroad potucanje u džipu ili puko trčanje preko plaža, livada, proplanaka, gradova i sela... Budite sigurni u to da se prvog dana eksploatacije Just Cause 2 nećete baviti ničim do turizmom: obim okruženja i puka veličina teritorije zaista podrazumevaju ozbiljnu vremensku investiciju koju zahteva ovakav nasumični bekpeking. Igra svakako pomera granice lepog i mogućeg na PC-u i konzolama, a jedini ima razloga za ozbiljnu nervozu jeste Džon Karmak: famozni, screenshot- -spektakularni Rage sada ima razloga za jednu drugu emociju. Recimo, strah. Dakle, imamo pozornicu dostojnu koncerta „Guns ’n’ Rosesa”, a šta je sa muzičarima, odnosno koncertom, odnosno idejom, izvođenjem i mehanikom igre? Sa sadržinske strane, igra funkcioniše kao svaki drugi akcioni sandbox: glavne i opcione misije u nelinearnom okruženju, čije kompletiranje dovodi do produbljivanja i ultimativnog konca linearne priče. Na ovom polju nema preteranih iznenađenja, pogotovo za igrače koji su imali prilike da odigraju prethodni nastavak. Junak dvojke, kao i keca, jeste Riko Rodrigez, operativac američke „agencije” i specijalista za violentno rušenje režima nekompatibilnih sa smernicama zacrtanim u ovalnoj kancelariji. Ostrvska država Palau, u kojoj je pučem vlast preuzeo diktatorčić, sledeća je na redu za Riko tretman, koji podrazumeva uništavanje imovine i lica na skali koja vibrira između prirodne katastrofe i genocida. Pored vojnika, vozila i borbene tehnike, gotovo svaki drugi, ljudskom rukom kreirani objekat u igri je legitimni cilj: benzinske pumpe, naftovod, skladišta goriva, pa čak i vazdušne turbine za proizvodnju struje generišu „haos” kada eksplodiraju/padnu/puknu na delove. Haos vam otključava obavezne i opcione misije, kao i oružje i vozila koje kupujete i nadograđujete na crnoj berzi. Okvirna ideja ciljno usmerenog nasilja sa pseudopolitičkim predznakom, dakle, nije nešto što zaslužuje više od pasusa na razglednici sa Palaua, ali metod za njeno postizanje zaslužuje više od dizanja obrve. Akciona mehanika igre, koja za razliku od većine sličnih igara kretanju pridaje značaj jednak pucanju, ubijanju i demoliranju, jeste „ergonomsko” dostignuće koje stoji rame uz rame sa tehničkim dometima igre. Riko Rodrigez je opremljen MDK portabl padobranom i Bionic Commando kukom na kablu: uz pomoć ova dva rekvizita momak je u stanju da radi stvari koje su nezamislive čak i nadnaravnom Alexu Merceru iz Prototypea. Kačenje o vozila u pokretu, bez obzira na tip, ili za objekte u okruženju, građevine, drveće, tornjeve i ivicu provalije... Svaki put kada se nađete u vazduhu, pritiskom na space otvarate padobran i padate/jezdite do dodira sa tlom. Kuku možete lansirati na protivnika koji vas poliva vatrom sa visine, na helikopter, kamion ili avion (koje potom možete oteti prebijanjem pilota/vozača); jedan kraj kuke možete zakačiti, say, za protivnika, drugi za branik vozila, pa nesrećnika vozati po prašini kao kartaroškog varalicu na Divljem zapadu. Mogućnosti za sulude stuntove u igri su neiscrpne: bacite pogled na YouTube i stotine klipova u kojima se igrači nadmeću ko je veći Bata Kameni. Just Cause 2 je bezobrazno zabavna, grafički apsolutno impresivna igra, bez realnih mana osim glupe (glupo adekvatne) priče i pomalo iritirajućeg, zatupastog i jednodimenzionalnog protagoniste. Da je Riko „Ganci” Rodrigez osmišljen i realizovan kao ličnost kalibra Nika Belića, skala sa ocenom bi snažno đipala vrlo blizu magičnog broja 99. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Japan

Ćamil Sijarić - KUĆU KUĆOM ČINE LASTAVICE tvrd povez, 1962g Sarajevo 271 strana Kuću kućom čine lastavice je društveni roman izrastao na osnovama klasičnog historijskog romana u kom se hroničarski prati rasulo jedne sandžačke patrijarhalne porodice. Analizirajući način na koji Ćamil Sijarić u Kuću kućom čine lastavice dekomponira tradicionalni historijski roman - Težeći da analitički obuhvati historijski trenutak u kojemu se individua emancipirala od kolektiva, Sijarić priči klasičnog historijskog romana pridodaje kulturološke aspekte, preobražavajući na toj osnovi ne samo epsku tradiciju pripovijedanja i svijet usmenosti koji se odražava u njegovom rodnom Sandžaku nego i nasljeđe žanrovskih konvencija historijskog romana u evropskom poetičkom obzoru`. Uzroci raspada seljačke porodice Sejdića, a samim tim i modela patrijarhalno organizirane društvene zajednice, i u ovom romanu, kao i u Bihorcima, dolaze istovremeno spolja i iznutra. Razorni uticaj historije, oličen u ratovima koji ne mimoilaze niti jednu generaciju muške strane porodice Sejdića, na jednoj strani, i proces mučnog oslobađanja jedinke od okova patrijarhalne porodice i učahurene društvene zajednice, na drugoj strani, razlozi su koji neminovno dovode do urušavanja ovog anahronog svijeta. Uticaj historijskih zbivanja na raspadanje sandžačke seljačke porodice, a također i patrijarhalne zajednice čiji su oni integralni dio, u romanu Kuću kućom čine lastavice ogleda se u kontinuiranom stradanju članova te iste porodice u ratnim vihorima. Roman počinje i završava se ratom: dio prve generacije muških glava porodice Sejdića nastradao je u Prvom svjetskom ratu, dok je druga generacija regrutovana da se bori (i strada) u Drugom svjetskom ratu. Smjestivši radnju romana između dva svjetska rata, Sijarić je htio da ukaže na ta dva sudbinska momenta u genezi ove porodice, gdje Prvi svjetski rat znači početak fizičkog osipanja porodice, a Drugi svjetski rat i konačni nestanak. Istovremeno sa spoljašnjim faktorom dezintegracije patrijarhalne porodice i zajednice oličenom u ratnim stradanjima, djeluje i unutarnji dezintegracioni faktor. Novo vrijeme produkuje i nove ljude, pa tako Saltan, Amar i Ruška, unuci starog Agana, grčevito i teško pokušavaju da se, svako na svoj način, oslobode čvrstih okova kojima ih tradicionalna porodica sputava, da prekrše naslijeđene moralne uzuse i potvrde se kao individue. Taj proces individualizacije i emancipacije u patrijarhalnoj zajednici sa sobom donosi teške posljedice, koliko po zajednicu, toliko i po pojedinca koji nastoji preći okvire unaprijed određene sudbine, i nužno rezultira totalnim raspadom tradicionalnog modela porodice i društvene zajednice. No, zajedno sa porodicom i zajednicom propadaju i Saltan, Amar i Ruška, kao akteri novog vremena koje im, zapravo, ništa dobroga nije donijelo. Zatvoreni u sebe i sami sebi dovoljni, puni neostvarenih snova, nezaokruženi, razočarani, skrhani, oni poput kakvih olupina besciljno hodaju kroz život. Saltan nakon dolaska iz Grčke ne može da se uklopi u porodicu te se odaje alkoholu i sumnjivim ženama, dugim noćnim lutanjima po okolnim selima iz kojih dolazi pijan i blatnjav. Amar je student koji je više sklon pasivizmu nego aktivizmu, melanholičan, pjesnička duša, i njegova je otuđenost od porodice i tradicije intelektualne prirode. Kao Saltan i Amar, i Ruška odlazi iz kuće i otuđuje se, postaje strancem u svojoj kući. Njen grčeviti pokušaj da zatrudni i dobije dijete, bez obzira stroge moralne norme, posljednji je i najveći udarac zadan patrijarhalnoj porodici Sejdića. Međutim, i Ruškin pokušaj emancipacije završava se nesretno. I ovaj Sijarićev roman, kao i Bihorci, a i cijeli niz pripovjedaka, zasniva se na priči o prirodnom čovjeku i prirodnoj kulturi. I ovdje je priroda ta koja diktira ritam življenja ljudi, utiče na njihove misli i postupke, na njihovu duhovnost, etiku, određuje im, na koncu, sudbine. Iako je sa romanima Bihorci i Kuću kućom čine lastavice bio tematski izvan trenda koji je diktirala ondašnja soc-realistička književnost, na jednom drugom planu Sijarić je bio u toku sa evropskim i svjetskim trendom: `Slučaj Ćamila Sijarića mogao bi se, u tom smislu, uporediti s onim što su, tih godina, moderni svjetski antropolozi (Klod Levi - Stros, Margaret Mid, na primjer) svojim naučnim ispitivanjem primitivnih naroda Australije, Novog Zelanda, Južne Amerike, izvršili u oblasti nauke o društvu: Sijarićeva djela označila su, otprilike, slično otkriće: ona su ponudila književnu viziju jednog egzotičnog, izvornog, iskonski čednog, modernim predstavama života nepomućenog svijeta, naivnog svijeta koji siše grudi prirode`. I Bihorci i Kuću kućom čine lastavice, kako smo u dosadašnjem dijelu teksta već naglasili, pripadaju žanru društvenog romana sagrađenog na osnovama tradicionalnog historijskog romana, i, osim nesumnjivih književnih kvaliteta, sadrže u sebi neprocjenjivu kulturološku građu jedne nestale društvene zajednice. Uviđajući tu i takvu slojevitost Sijarićevih romana, Bihorci i Kuću kućom čine lastavice, Enver Kazaz zaključuje: `Sijarićevi romani, dakle, baštine koliko epski, toliko i lirski i baladeskni narativ, zadobijajući uz to osobenosti esejističkog, analitički detaljnog ispisa kulture i običaja patrijarhalne zajednice. Sijarić je, zapravo, romanima Bihorci i Kuću kućom čine lastavice najavio kasniji kulturološki novohistorijski roman koji u južnoslavenskim literaturama dominira sedamdesetih i osamdesetih godina, a u bošnjačkoj romanesknoj praksi u jednom trenutku uspostavlja se za najdominantniji tok`. ________________ Sijarić Ćamil - Kuću kućom čine lastavice Kuću kućom čine lastavice, Sijarić ostaje u vremenu između dva svjetska rata i u zavičajnoj, bihorskoj tematici. Pričajući o životu jedne patrijarhalne porodice u sandžačkom selu, on brojnim epizodama razrađuje svoju viziju tog vremena i te sredine, naglašenije nego što je to činio u `Bihorcima`, dovodi sandžačko selo u dodir sa spoljnim svijetom, pokazujući djelovanje njegovih centrifugalnih sila, koje odvlače u stranu i razaraju strukturu patrijarhalne zajednice (u rat, u iseljeništvo, na škole). On to čini koristeći se pripovjedačkom tehnikom tzv. romana-rijeke, koji zahvata obilje životne građe, prepliće je i modelira simultano prateći više različitih, za ideju romana karakterističnih, ljudskih sudbina. Taj pripovjedački simultanitet Sijarić postiže nizom manjih mozaičkih cjelina, epizodnih ličnosti i događaja, koje povezuje sa glavnim junacima romana, Sejdićima: starim Aganom, glavom porodice, seljakom s dubokim korijenima u patrijarhalnoj tradiciji, njegovim unucima Amarom, koji se, na školovanju, već odlijepio od te veze i počeo da `lebdi`, Saltanom, koji je jedno vrijeme s ocem trgovcem, proveo u Solunu, učeći trgovački zanat, pa se, po smrti oca, vratio u zavičaj, u kojem se više `nizašta nije mogao uhvatiti`, te najzad Ruškom, koju udaju u grad za stara, imućna čovjeka, agu, i koja se, s osjećanjem tragične krivice nerotkinje, prepušta seoskom čarobnjaku - vidaru da je izliječi, glumeći potom trudnoću. To, dakle, više nije zatucani, zabačeni svijet Bihoraca mukle svijesti, već svijet dotaknut sviješću o širini svijeta, o drugim oblicima života, drukčijem postojanju, ali se ta svijest ovdje, ipak, spotiče i sudara s iskonom porodične tradicije, sa potmulom silom običaja, pritiskom da se oni prihvate i nastave. Svijetu patrijarhalne tradicijske petrificiranosti, apsolutizmu predačkog uzora, mitskom pritisku obaveznih modela života - suprotstavljen je, u liku Amara, drukčiji doživljaj života, drugo viđenje, drugi nagon - nagon mladalačke svijesti koja hoće da proširi duhovni horizont dosuđenog joj života, da se otme magnetnoj sili sredine i da se, nošena idealizmom, otvori novoj budućnosti. Otrgnut od sela, a neadaptiran u gradu, Amar, međutim, postaje zaneseni školarac poetske duše i bez smisla za praktične stvari života, `nekakav papirnati, iz dječje ruke otrgnut lutajući zmaj`, kao što je i njegov brat od strica, Saltan, neadaptirana ličnost koju je iskustvo stečeno u stranom svijetu osudilo u zavičaju na udaranje u stranu, na usamljeničko maštanje o Solunu iz kojeg se vratio, gdje je život bio bogatiji senzacijama, raznovrsniji, slobodniji. Sve likove u romanu prati jako elegično osjećanje neispunjenih težnji, prikrivani uzdah prikraćenosti i nemoći, hendikepiranosti duše. Pa i ako je u romanu opisan poneki njihov užitak, to je dato kao slika bolno ispružene ruke za pomoći i za spasom, za olakšanjem (udaja Rahime za Emrula, najamnog radnika; neuspio pokušaj ženidbe Jašara, potomka propale begovske porodice, koji kod Sejdića radi kao najamni radnik; prepuštanje Ruške seoskom čarobnjaku da je izliječi od jalovosti i, nakon toga, bolna gluma iscjeljenja i trudnoće). Naročito dirljivo, poetski intonirano, data je u romanu bolna duša žene nerotkinje, Ruške, koja se prepušta seoskom vidaru da je zavede s nadom u ozdravljenje. Epizoda sa seoskim čarobnjakom Medom Melećem i njegovim pomoćnikom Feletom, koji kupa nerotkinju vodom iz magijskog tasa, da bi je zatim zaveo, data u poetsko-erotskoj viziji jednog folklornog obreda, lijep je primjer kako Sijarić na folklornoj podlozi gradi sliku pojedinih vidova života patrijarhalnog svijeta: tu je već ranijim pripovijedanjem pripremljen i zgusnut emotivno - erotski naboj koji provaljuje u epizodi, tu je i tajanstveni magnetizam sujevjerja, osjećanje misterije, prožeto strahom i nadom, koje obuzima ljude pred mogućnošću čuda, tu je i drhtava igra čula i erotski kliktaj duše, koja se otvara nadi i spasenju. manji udarac na ivici korice, stranice sa spoljašnje strane imaju manji broj zutih tačkica, korice sa unutrašnje strane imaju zute tačkice kao i prvi i poslednji listovi

U prihvatljivom stanju, ima podvlačenih rečenica, korice loše. Nije za bibliofile. KNJIGA I Autor - korporativno telo Naučni skup Drugi svjetski rat- 50 godina kasnije (1995 ; Podgorica) Naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije : radovi sa naučnog skupa, Podgorica, 20- 22. septembar 1995. Tom 1 / redakcioni odbor Vlado Strugar... [et al.] ; urednik Vlado Strugar ; [rezimea na engleski prevela Vesna Kordić-Lazić] Omotni naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije I Ostali naslovi The Second world war-50 years later Vrsta građe zbornik ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti, 1997 (Beograd : Grafomark) Fizički opis 719 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Zbirka Naučni skupovi / Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; knj. 43. Odjelјenje društvenih nauka ; knj. 18 ISBN 86-7215-089-9 (CANU; Broš.) Napomene Na spor. nasl. str.: The Second world war - 50 years later : papers read at international scientific meeting, Podgorica, September, 20-22, 1995. Vol. 1 Kor. i hrpt. stv. nasl.: Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije I Prema napomeni s predlista nasl. str., Skup su zajednički organizovale Crnogorska akademija nauka i umjetnosti i Srpska akademija nauka i umetnosti Ćir. Tiraž 1.000 Str. 5-14: Predgovor / Vlado Strugar Beleške uz tekst Literatura uz pojedine radove Rezimei na engl., franc., nem. ili rus. uz svaki rad Predmetne odrednice Drugi svetski rat 1939/1945 – Jugoslavija – zbornici KNJIGA II Naučni skup Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije (1995 ; Podgorica) Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije : radovi sa naučnog skupa, Podgorica, 20-22. septembar 1995. Tom 2 / redakcioni odbor Vlado Strugar... [et al.] ; urednik Vlado Strugar ; [rezimea na engleski prevela Vesna Kordić-Lazić] Omotni naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije II Ostali naslovi The Second world war - 50 years later. Vol. 2 Vrsta građe zbornik ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti, 1997 (Beograd : Grafomark) Fizički opis 579 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Zbirka Naučni skupovi / Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; knj. 43. Odjelјenje društvenih nauka ; knj. 18 ISBN 86-7215-009-0 (Ispravlјen; CANU; Broš.) 86-7215-009-2 ! Kor. i hrpt. stv. nasl.: Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije II Prema napomeni s predlista nasl. str., Skup su zajednički organizovale Crnogorska akademija nauka i umjetnosti i Srpska akademija nauka i umetnosti Tiraž 1.000 Beleške uz tekst Literatura uz pojedine radove Rezimei na engl., franc., nem. ili rus. uz svaki rad Predmetne odrednice Drugi svetski rat 1939/1945 – Jugoslavija – zbornici SADRŽAJ KNJ. I PREDGOVOR OTVARANJE NAUČNOG SKUPA Akademik Vlado Strugar Akademik Dragutan P. Vukotić Akademik Miroslav Pantić Akademik NikolaN Todorov Dr Vlado Ivanoski Milo Đukanović Dr Čedomir Štrbac Prof. dr Janko Radulović I JUGOSLAVIJA I SVJETSKI RATOVI Akademik Vlado Strugar DRUGI SVETSKI RAT - 50 GODINA KASNIJE Akademik Milorad Ekmečić FAŠIZAM I REJ1IGIJA Prof. dr Milan Petrović KOMUNIZAM I FAŠIZAM - IDEOLOŠKE ANTITEZE I SINTEZE . Docent dr Drago Ručnov IDEOLOŠKE OSNOVE DRUGOG SVETSKOG RATA Protojerej prof. dr Dimitrije M. Kalezić DUHOVNA KRIZA KAO UZROK DRUGOG SVJETSKOG RATA I NJEGOVIH POSLJEDICA Prof. dr Milan S. Krsmanović ETIČKI POGLED NA SUDARE SVJETOVA U 20. VIJEKU Dr Dragi Maliković BRITANCI O JUG0SJ10VENIMA NA PARISKIM MIROVNIM KONFERENCIJAMA 1919-1920. I 1946. GODINE Dr Slavolјub Cvetković JUGOSLOVENSKO-SOVJETSKI ODNOSI 1939-1941. GODINE Dr Smilјana Đurović PROBLEM EKONOMSKE KOMPATIBILNOSTI JUGOSLOVENSKOG PROSTORA SA OSTALOM EVROPOM KAO ELEMENAT UVLAČENJA JUGOSLAVIJE U KOVITLAC DRUGOG SVETSKOG RATA Mr Dragan Tešić VOJSKA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE 1939-1941. GODINE Prof. dr Mirko Mirković DRUGI SVETSKI RAT I UNUTRAŠNJE PREUREĐENJE JUGOSLAVIJE 1. O opšteistorijskim okvirima nastajanja i nestajanja Druge Jugoslavije 2. O Unutrašnjem preuređenju Jugoslavije 3. O jugoslovenskim političkim programima u oslobodilačkom ratu 4. O jugoslovenskom državnom ujedinjenju (1918) i njegovom kontrapunktu - secesijama 1991/92 Dr Đuro Vujović KLJUČNO PITANJE U NAS ZA VRIJEME DRUGOG SVJETSKOG RATA: Jugoslavija - da ili ne i kako? Dr Pavle Vukčević` O NEKIM ASPEKTIMA FUNKCIONISANJA POLITIČKE VLASTI U DRUGOM SVJETSKOM RATU NA, PROSTORIMA JUGOSLAVIJE - POLITOLOŠKO-SOCIOLOŠKA ANALIZA (Ne)uslovlјenost konstituisanja političke vlasti - sukob želјa i realnosti Dr Slobodan Branković POLITIKA I RAT MOĆI Dr Venceslav Glišić IZBEGLIČKA JUGOSLOVENSKA KRALJEVSKA VLADA I SRPSKO NACIONALNO PITANJE II JUGOSLAVIJA OKUPACIJA I ANTIFAŠISTIČKI OTPOR Mr Mira Radojević IZBEGLIČKA VLADA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE I JUGOSLOVENSKA DRŽAVNA IDEJA Dr Ranko Končar FEDERALISTIČKE KONCEPCIJE O JUGOSLAVIJI U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA ŠK Prof. dr Momčilo Zečević KOMUNISTI I SRPSKO PITANJE U SVETLU NOVIH SPORENJA Prof. dr Perko Vojinović UTICAJ VJERE I CRKVE NA SUDBINU JUGOSLOVENSTVA Dr Dušan Lukač 0 UZROCIMA RASKOLA LEGITIMISTIČKO-MONARHISTIČKE I KOMUNISTIČKO-REVOLUCIONARNE OPCIJE ANTIFAŠISTIČKOG RATA SRBA 1941-1945. Dr Veselin Đuretić GRAĐANSKI RAT 1941-1945: SUKOB NACIONALNOG I INTERNACIONALISTIČKOG „REALIZMA“ Svetozar Vukmanović Tempo DA LI SU ČETNICI DRAŽE MIHAILOVIĆA FAŠISTIČKI ILI ANTIFAŠISTIČKI ILI SAMO KOLABORACIONISTIČKI POKRET? Dr Čedomir M. Lučić INTERNACIONALIZAM KAO NACIONALNI ANTIPOD, NEGATOR I ELIMINATOR Prof. dr Stevan K. Pavlović OD BORBE ZA ŽIVOT DO BORBE ZA VLAST - OTPOR 1941-1945. 1. Uništenje i rasparčavanje 2. Komunistički feniks izronio iz pepela 3. Jugoslavija ponovo postaje interesantna 4. Borba za osvajanje vlasti Prof. dr Gojko Milјanić NARODNOOSLOBODIJTAČKI RAT - NAJVIŠI OBLIK OTPORA Milija Stanišić OFANZIVNOST POLITIČKE I VOJNE STRATEGIJE NOR-a Prof. dr Ilija Vuković ODNOS PRAVOSLAVNOG SVEŠTENSTVA U CRNOJ GORI PREMA NOR-u Prof. dr Novica Vojinović. ODNOS KATOLIČKE CRKVE PREMA JUGOSLAVIJI Katoličke antijugoslovenske organizacije u Prvoj Jugoslaviji 1918—1941. Katolička akcija kao antijugoslovenska organizacija Antijugoslovenska klerikalna organizacija „Orlovi“ Antijugoslovenska klerikalna organizacija „Križari` Klerofašistička zločinačka antijugoslovenska organizacija ustaša u Jugoslaviji Genocidna ideologija kleroustaškog pokreta Neposredno učešće Katoličke crkve i rušenje Prve Jugoslavije 1941 Narodna liberalna struja u Hrvatskoj Pokušaj rušenja Pavelića g . Zajedničke akcije Crkve i države u genocidu nad Srbima Katolički sveštenici - ustaški kolјači pravoslavnih Srba 1941-1945. Vatikan i Katolička crkva spasavaju ustaške zločince poslije rata 1945-1950. - „Tunel pacova“` Katolička crkva protiv „avnojske“ Jugoslavije 1945-1991 Prof. dr Nikola L. Gaćeša METANASTAZIČKA KRETANJA U JUGOSLOVENSKIM ZEMLJAMA ZA VREME DRUGOG SVETSKOG RATA III SRBIJA POD OKUPACIJOM Dr Mirolјub Vasić O KARAKTERU RATA U SRBIJI (1941-1945) Dr Žarko Jovanović KOLABORACIJA RAVNOGORSKOG POKRETA 1941-1944. Docent dr Dragan Subotić O KOLABORACIONIZMU U SRBIJI 1941-1944. POLA VEKA KASNIJE: ZA I PROTIV 1. O kolaboraciji u domaćoj i emigrantskoj istoriografiji 2. O Nedićevom „kolaboracionizmu“ - za i protiv? Prof. dr Aleksandar Drašković KOLABORACIONISTIČKI REŽIM GENERALA MILANA NEDIĆA U OKUPIRANOJ SRBIJI Mirjana Milenković VOJNE FORMACIJE RUSKE EMIGRACIJE U SRBIJI U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Dr Milica Milenković SOCIJALNA POLITIKA U SRBIŠ UOČI I U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Prof. dr Andrija B. K. Stojković DRUŠTVENO-POLITIČKA I IDEOLOŠKA OSNOVA PEDAGOGIJE I ŠKOLSTVA U OKUPIRANOJ SRBIJI 1941-1944. GODINE 1. Kriza vrednosnog sistema srpskog i jugoslovenskog građanskog društva na putu profašizacije 2. Polarizacija snaga u dilemi - za i protiv borbe protiv okupatora. Skretanje buržoaskog ka pronacističkom sistemu društva i vrednosti 3. Osnovne programske smernice Nedićeve vlade analogne nemačkoj ideologiji i politici 4. Prosvetno-školska politika i praksa na osnovama spoja i elemenata ublaženog nacifašizma sa srpskim nacionalističkim tradicionalizmom i konzervativizmom 5. Beskrompromisni antimarksizam i antikomunizam usmeren prema borbi za uniženje NOP-a i prihvatanju kao elementa pogleda na svet mlade generacije 6. Umesto zaklјučka Prof. dr Andrija B. K. Stojković OSNOVE PEDAGOGIJE I ŠKOLSTVA U OKUPIRANOJ SRBIJI 1941-1944. GODINE Raspad Kralјevine Jugoslavije i nastojanje kvislinških vlasti okupirane Srbije 1941-1944. da koncipiraju i održe prosvetu i školstvo u okvirima nacifašističke doktrine i politike „Državni prosvetni plan“ reforme prosvete i školstva s naglaskom na stručnom obrazovanju i radnom i nacionalno-moralnom vaspitanju Borba protiv okupacijske koncepcije i prakse školovanja Zaklјučne napomene IV MAKEDONIJA POD OKUPACIJOM Dr Rastislav Terzioski DISKRIMINATORSKIOT ODNOS NA BUGARSKIOT OKUPATOR PREMA NARODNOSTITE VO MAKEDONIJA 1941-1944 V ITALIJANSKI OKUPACIONI SISTEM Kapetan fregate mr Dragan Nenezić JUGOSLOVENSKE OBLASTI POD FAŠISTIČKOM ITALIJOM 1941-1943 Špiro Lagator KVISLINŠKE VSHGNE FORMACIJE U CRNOJ GORI 1941-1945 Uvod Brojno stanje Zločini Neđelјko Zorić OKUPATORSKIM ORUŽJEM NA SOPSTVENI NAROD Formiranje Hercegnovske čete MVAC Formiranje Korpusa MVAC za Dalmaciju Dobrovolјački batalјon Orjen »VOT Uo1op1ap deI’ Opep« Dr Đuro Batrićević DRŽANJE CETINJANA PRED NEPRIJATELJSKIM CIJEVIMA Prof. dr Tomislav Žugić PRIVREDNA RAZARANJA U CRNOJ GORI 1941-1945; Dr Đorđe Borozan JUGOSLAVIJA I ALBANIJA - SMISAO RATNOG ISKUSTVA 1941-1945, Dr Milutin Folić OKUPACIONI SISTEM I KOLABORACIJA NA KOSOVU I METOHIJI 1941-1945; Prof. dr Branko Bošković STRADANJA I PROGONI SRBA I CRNOGORACA SA KOSOVA I METOHIJE TOKOM DRUGOG SVJETSKOG RATA Etničke promjene do 1941. Neposredni uzroci stradanja i progona Srba i Crnogoraca pod okupacijom 1941-1944. Okupaciona zlodela 1941. i zavođenje feudalnih odnosa Stradanja i progon Srba iz bugarske okupacione zone Stradanja i progon Srba i Crnogoraca iz italijanske zone Stradanja i progon naseljenika i Srba mještana u njemačkoj okupacionoj zoni Stradanja i progoni Srba i Crnogoraca pod njemačkom upravom (od septembra 1943) VI SRBI U HRVATSKOJ I BOSNI I HERCEGOVINI 1941-1945. IZMEĐU GENOCIDA I BORBE ZA SLOBODU Pukovnik dr Slavko Vukčević ZLOČINI NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE I NJIHOVE POSLJEDICE PO SRPSKI NAROD Dr Slobodan D. Milošević SOCIOLOŠKA I DEMOGRAFSKA ANALIZA PROGNANIH SRBA IZ POJEDINIH SREZOVA NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE 1941 Sprovođenje zakonskih akata Iselјavanje Srba sa teritorije Zagreba Socijalni sastav iselјenog stanovništva Prof. dr Zdravko Antonić SRPSKI NAROD U BOSNI I HERCEGOVINI 1941.1 IZMEĐU GENOCIDA I BORBE ZA SLOBODU Dr Đorđe Pilјević OSLOBODILAČKI POKRET U HERCEGOVINI U DRUGOM SVETSKOM RATU Tihomir Burzanović ISTREBLJIVANJE SRBA NA KRSNU SLAVU PRIJE PEDESET GODINA I DANAS U HERCEGOVINI Imena poginulih Srba na Nikolјdan 1992. u selima Gornje Jošanice Dr Miloš Hamović IZBJEGLIŠTVO U BOSNI I HERCEGOVINI U DRUGOM SVJETSKOM RATU I U RATU 1991-1995 Mr Dragan Vojinović JUNSKI USTANAK U HERCEGOVINI I TRINESTOJULSKI USTANAK U CRNOJ GORI ,Duševno-geografski“ tipovi Karakterne crte Prve ustaničke borbe Organizovani ustanak u Hercegovini i Crnoj Gori SADRŽAJ KNJ. 2 VII O SUKOBLЈENIM VOJSKAMA NA TLU JUGOSLAVIJE Pukovnik Velimir Ivetić ODNOS VOJNIH FORMACIJA NA JUGOSLOVENSKOM PROSTORU PREMA ITALIJANSKIM JEDINICAMA U SEPTEMBRU 1943 . Dr Predrag Pejčić O NEKIM ASPEKTIMA VAZDUHOPLOVNOG DEJSTVA NAD TERITORIJOM JUGOSLAVIJE Odnosi sa štabom 281. vinga BAF Nesuglasice Vrhovnog štaba i savezničkih komandi. Odnosi sa Sovjetskom vazduhoplovnom grupom „Vitruk“ Provenijencije međusavezničkih loših odnosa Mr Obrad Bjelica CRNA GORA U STRATEGIJSKIM PLANOVIMA VRHOVNOG ŠTABA I NJIHOVA REALIZACIJA (SREDINA1943-1944) Povećana uloga i značaj Crne Gore u planovima Vrhovnog štaba u drugoj polovini 1943/1944 Sprječavanje neprijatelјskih namjera u odnosu na Crnogorsko primorje sa zaleđem i njegovo konačno oslobođenje Povlačenje 21. brdskog armijskog korpusa i pokušaj proboja na pravcu Danilovgrad-Nikšić Dalјe dramatične borbe sa 21. armijskim brdskim korpusom na novom pravcu njegovog povlačenja i proboja Konačno oslobođenje sjevernih djelova Crne Gore i Sandžaka Ivan R. Matović ŽIVOTNI PUT NAČELNIKA VRHOVNOG ŠTABA NOV JUGOSLAVIJE VIII UDIO PROSVJETE I KULTURE U OTPORU FAŠIZMU Katarina Popović-Ceković NARODNO PROSVEĆIVANJE U JUGOSLAVIJI 1941-1945 DRUŠTVENO-IDEOLOŠKA DETERMINISANOST I INSTRUMENTALIZACIJA Miloš Starovlah UPOTREBA I ZLOUPOTREBA ŠKOLE U RATNE SVRHE Okupatorske škole. Fašizacija škole Partizanska škola. Idejno usmjeravanje nastavničkog kadra . Programska usmjerenost „Partizanaske škole“ Prof. dr Nikola Cvetković KULTURNO-STVARALAČKO I KNJIŽEVNO-POETIČKO U RATNIM LISTOVIMA CRNE GORE (1942-1945) Oblici i sadržaji kulturno-prosvetnog rada O potrebi teorijskog rada i uzdizanja Neki aspekti poetike u prilogu o Vuku Karadžiću Docent dr Miroslav Savković KINEMATOGRAFIJA U SRBIJI 1941-1945 UVOD Filmska snimanja 27. marta 19941. i slom Kralјevine Jugoslavije Kinematografske delatnosti u okupiranoj Srbiji Kinematografske aktivnosti u jedinicama Draže Mihailovića (jugoslovenska vojska u otadžbini) Filmska snimanja koja su vršili saveznici Kinematografske delatnosti u jedinicama Narodnooslobodilačke vojske Državno filmsko preduzeće Zaklјučak Vojislav Đurović KNJIŽEVNOST, PRIJE I POSLIJE ISTORIOGRAFIJE IX MEĐUNARODNI ASPEKTI JUGOSLOVENSKE ANTIFAŠISTIČKE BORBE Dr Ubavka Vujošević Dr Mirolјub Vasić VEZE RUKOVODSTVA KPJ (NOP-a) S KOMINTERNOM 1941-1943 Podizanje ustanka u Jugoslaviji 1941 Klasni radikalizam (leva skretanja) rukovodstva KPJ Prvo zasedanje AVNOJ-a . Martovski pregovori predstavnika NOP-a sa Nemcima 1943 Mr Milan Terzić MISIJA VLADIMIRA VELEBITA U LONDONU - MAJ 1944 (prilog pitanju međunarodnog priznavanja nove Jugoslavije Pripreme i dolazak u London Susreti sa lјudima iz krugova jugoslovenske kralјevske vlade i Purićeva ostavka Kontakti sa britanskom javnošću, vojnim predstavnicima i emigracijom u Londonu. Susret sa Vinstonom Čerčilom Prof. dr Mihailo Bjelica AKTIVNOST JUGOSLOVENSKIH NOVINARA U LONDONU 1941-1945 ., Pargizansko-četnički rat u eteru Uloga Udruženja jugoslovenskih novinara Slobodan Nešović NESPORAZUMI VELIKIH SAVEZNIKA O DRUGOM FRONTU U EVROPI (1941-1944). Prof. dr Branislav Kovačević DEJSTVA SAVEZNIČKOG VAZDUHOPLOVSTVA U CRNOJ GORI 1943-1944 Dr Heather Williams DIPLOMATIC DILEMMAS: SOME ISSUES ARISING FROM THE INVOLVEMENT OF THE SPECIAL OPERATIONS EXECUTIVE IN YUGOSLAVIA 1941-1945 Mr Petar Bošković SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE I PITANJE JUGOSLAVIJE Osnovne determinante spolјne politike SAD SAD i jugoslovensko pitanje Godina 1948. i politika SAD prema Jugoslaviji SAD i eskalacija konflikta Mr Mladenka Ivanković DEKLARISANA I STVARNA NEUTRALNOST ŠVAJCARSKE U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Др Вьрбан Тодоров БЪЛГАРИЯ И ВТОРАТА СВЕТОВНА ВОЙНА ИСТОРИЧЕСКА ДЕЙСТВИТЕЛНОСТ И УРОЦИ GENOCID U JUGOSLAVIJI Dr Radomir Bulatović KONTINUITET GENOCIDA Uvod Kontinuitet genocida Mr Milan Kolјanin NEMAČKI LOGORI U OKUPACIONOM SISTEMU U JUGOSLAVIJI (1941-1944) XI RATNI GUBICI I POČETAK OBNOVE Dr Nikola Živković DOPRINOS JUGOSLAVIJE BORBI PROTIV SILA OSOVINE U DRUGOM SVETSKOM RATU, SA POSEBNIM OSVRTOM NA JBUDSKE ŽRTVE I MATERIJALNU ŠTETU Dr Aleksandar Kasaš POSLERATNA SUĐENJA ZA STRADANJE SRBA I JEVREJA U BAČKOJ 1942, GODICE Tanja Kalezić-Drakić NEKE SOCIJALNE, PSIHOLOŠKE, KULTURNE I DRUGE DETERMINANTE UČEŠĆA ŽENA JUGOSLAVIJE U RATU Dr Branislav Marović NARODNA VLAST U CRNOJ GORI I RJEŠAVANJE PRIVREDNIH PITANJA I NJEN DOPRINOS POBJEDI NAD FAŠIZMOM 1941-1945 Dr Milica Bodrožić RADNIČKA KLASA VOJVODINE OD OSLOBOĐENJA DO KRAJA RATA 1945. GODINE Učešće radnika u obnovi i proizvodnji posle oslobođenja Sindikalno organizovanje radnika Vojvodine posle oslobođenja Pomoć radnika vojsci, ranjenicima i postradalim krajevima Polјoprivredni radnici Vojvodine do maja 1945 Udarničko takmičenjej radnika Vojvodine pred Prvi maj 1945. Dr Vićentije Đorđević POSLEDICE RATA I OBNOVA SRBIJE Dr Momčilo Mitrović OBNOVA SRBIJE U RATNIM USLOVIMA 1944-1945 XII DEMOKRATSKA FEDERATIVNA JUGOSLAVIJA OCJENE I DILEME Akademik Mijat Šuković AVNOJSKA JUGOSLAVIJA - CIVILIZACIJSKA DRŽAVNOPRAVNA VRIJEDNOST Prof. dr Bogumil Hrabak SAVEZNICI SRBIJE I JUGOSLAVIJE U PRVOM I DRUGOM SVETSKOM RATU O FEDERATIVNOM DRŽAVNOM UREĐENJU JUGOSLOVENA Dr Momčilo Pavlović POLITIČKI PLURALIZAM U SRBIJI POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA I POLTIČKE STRANKE U SRBIJI NA KRAJU RATA Jugoslovenska republikanska demokratska stranka Narodna selјačka stranka Zemlјoradnička stranka (savez zemlјoradnika) Ujedinjena zemlјoradnička stranka Socijalistička partija Socijaldemokratska pargija Samostalna demokratska stranka Demokratska stranka (DS) Radikalna stranka (RS) II. POJŠTIKA KPJ PREMA POJŠTIČKIM STRANKAMA XIII BALKAN I SVIJET KRAJEM XX VIJEKA Академик Николай Тодоров БАЛКАНЫ В КОНЦЕ XX ВЕКА Как балканские народы встречают XX век Что наблюдаем на Балканах в конце XX века. Dr Dušan Živković GODINA 1948. I NJENE POSLEDICE Stvaranje Informbiroa i sukob sa Stalјinom Mr Radoica Luburić INFORMBIORVSKA EMIGRACIJA O NEKIM DOGAĐAJIMA I LIČNOSTIMA IZ NOR-a I REVOLUCIJE U JUGOSLAVI (1941-1945) Prof. dr Dejan P. Kreculј „HLADNI RAT“ I NOVI SVETSKI POREDAK Prof. dr Zoran Lakić FAŠIZAM I ANTIFAŠIZAM - 5O GODINA KASNIJE (DEFAPŠZACIJA I NEOFAŠIZAM) Dr Drago Borovčanin NEKI UZROCI RASPADA DRUGE JUGOSLAVIJE XIV MJESTO DRUGOG SVJETSKOG RATA U ISTORIJI Dr Dragolјub S. Petrović MESTO DRUGOG SVETSKOG RATA U ISTORIJI. Akademik Miomir Dašić O NEKIM ASPEKTIMA IDEOLOGIZACIJE ISTORIOGRAFIJE I „ŠKOLSKE ISTORIJE` SAVREMENE ISTORIJE Dr Milan Lazić MESTO I ULOGA NOVIJE ISTORIJE U PROGRAMIMA I UDžBENICIMA OSNOVNIH, SREDNJIH ŠKOLA I GIMNAZIJA PEDESET GODINA KASNIJE. Desimir Tošić PRILOG ZA PREČIŠĆAVANJE ISTORIOGRAFSKE TERMINOLOGIJE Akademik Vlado Sgrugar DRUGI SVETSKI RAT - PEDESET GODINA KASNIJE: JEDNA PRETPOSTAVKA ZA RAZBOR I NAUČNO ODREĆENJE JUGOSLOVENSKOG UČEŠĆA Docent dr Ljubodrag Dimić OD TVRDNJE DO ZNANJA PRILOG ISTORIJI ISTORIOGRAFIJE O RATU 1941-1945 DISKUSIJA Nikolai Todorov I Slobodan Nešovcć Svetozar Vukmanović Tempo Zoran Lakić Dragolјub S. Petrović Veselin Đuretić Perko Vojinović Novica Vojinović Mirolјub Vasić Đuro Vujović Zdravko Antonić Aleksandar Drašković Milan Petrović Tihomir Burzanović Dimitrije Kalezić Ranko Končar Momčilo Zečević Đorđe Pilјević Branko Bošković Nikola Živković Rastislav Terzioski Radoje Pajović Vlado Strugar Zoran Lakić Đorđe Pilјević Zoran Lakić Olga Perović Vlado Ivanoski Zoran Lakić Novica Vojinović Milutin Folić Miomir Dašić Zoran Lakić Veselin Đuretić Špiro Lagator Zoran Lakić Miloš Hamović Novak Ražnatović Petar Kačavenda Novica Vojinović Pavle Radusinović. Milan Terzić Bogumil Hrabak ZAVRŠNE RIJEČI Akademik Milorad Ekmečić Akademik Miomir Dašić Akademik Vlado Strugar

КАКАВ ЈЕ УОПШТЕ СМИСАО ЦЕЛОКУПНЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ Чин савршавања ових светих Тајни садржан је у претварању евхаристијских Дарова у Тело и Крв Христову; циљ овог претварања је освећење верних који кроз те Дарове примају отпуштење греха, постају наследници Царства небеског и стичу остала добра. 2. Припрема и допринос верних за савршавање овог чина и за постизање реченог циља јесу молитве, појања, читања Светих Списа и уопште све оно што се на свештени начин изговара пре и после освећења часних Дарова. Јер, иако нам Бог све Своје светиње даје на дар – а да ми Њему претходно ништа нисмо пружили, него оне заиста јесу Његови дарови – Он, ипак, захтева од нас да обавезно будемо спремни да их примимо и да их сачувамо; и не предаје нам Своје освећење ако немамо у себи одговарајућег расположења. На такав начин Он нас крштава, помазује, храни и предаје Дарове са Своје страшне Трпезе. 3. Показао је то Господ у Својој причи о сејачу. „Изиђе сејач“, вели Он, не да оре земљу, већ „да сеје“, [1] јер, орање и сваку другу припрему ми сами смо дужни да принесемо. 4. Пошто је, дакле, неопходан услов за стицање дарова светих Тајни у томе да им приступамоса добрим расположењем и ваљано припремљени, потребно је да таква припрема постоји и присавршавању свете Евхаристије; тако се, уистину, и збива. Ту припрему могу нам пружити молитве, појања и све оно што се на свештени начин у Евхаристији чини и изговара. Јер, све то нас освећује и приготовљује како бисмо на ваљан начин примили Дарове, сачували освећење и постали његови поседници. 5. Ово нас освећује на два начина. Један начин је тај што и од самих молитава, појања и читања имамо користи. Јер, молитве нас окрећу ка Богу и доносе нам отпуштење грехова; а појања, опет, на сличан начин изазивају Његову наклоност према нама и привлаче Његову подршку. Јер, псалам каже: „Принеси Богу хвалу на жртву… избавићу те, и ти ме прослави“. [2] Читања одељака из Светога Писма која објављују доброту Божију и Његово човекољубље, али и Његову правду и суд, уводе у наше душе страх Божији и распаљују љубав према Њему, и тако усађују у нас велику готовост за држање Његових заповести. Пошто душу свештеника и душу сваког од сабраних хришћана ово читање учини бољом и божанственијом, оно и њих саме оспособљује за примање и за очување часних Дарова – што и представља циљ ове свете службе. На овај начини свештеник бива достојан за приношење жртве, у којој је, као што смо већ рекли, смисао ове свете Тајне. Управо ово се и налази на многим местима у молитвама где се свештеник моли да се не покаже недостојан чина који предстоји, него да светој Тајни Евхаристије послужи чистих руку, чисте душе и чистог језика. На тај начин нам је, дакле, за ову свету Тајну корисна и сила речи које се у самој служби изговарају и певају. 6. Други начин на који нас појања и читања Светога Писма освећују, и на који нас освећује све оно што се у светој Евхаристији савршава, јесте тај да у њима видимо изображенога Христа, као и Његова дела и страдања која је ради нас претрпео. Јер, и у појањима, и у читањима, и у свему ономе што свештеник током целе службе савршава, открива се домострој Спаситељев: наиме, први део свештенослужбе показује почетак Његовог домостроја, други део показује оно што потом следи, а последњи део оно што се на концу збивало. Због тога они који гледају савршавање свештенорадње, имају пред својим очима сва дела Христовог домостроја; док освећење Дарова, као и само жртвовање, објављује Његову смрт, [3] Васкрсење и Вазнесење, јер те часне Дарове претвара у само Тело Господње, које је све то претрпело: и Распеће, и Васкрсење, и Вазнесење на небо. Свештене радње које у служби претходе жртвовању, откривају све оно што се збивало пре смрти Господње: Његов долазак, Његово првобитно јављање и Његово коначно показивање. А оно у служби што долази после приношења жртве, то објављује обећање Оца, [4] као што је Он Сам рекао, односно силазак Светога Духа на апостоле, као и повратак незнабожачких народа Богу и њихову заједницу са Њим, што је кроз апостоле остварено. 7. Цела ова света Тајна је као некаква јединствена икона једног Тела, односно икона Спаситељевог живота. Она пред наше очи доводи све делове Његовог живота, од самог почетка па докраја, и то у њиховом правом распореду и поретку. 8. Због тога псалми, који се на почетку службе певају, као и све оно што се и пре њих изговара или обавља приликом предложења часних Дарова, указују на први период Христовог домостроја. Оно што следује након појања псалама, односно читање Светога Писма и све остало, указује на следећи период. 9. Но, иако је речено да постоји и другачија корист од читања Светога Писма и појања (јасно је, наиме, да су они установљени како би нас укрепили у врлини и како би Бога умилостивили), нема никакве препреке да они делују и на један и на други начин, односно да верне управљају ка врлинама, а да истовремено указују на домострој Христов. Узмимо за пример одећу: она испуњава своју намену – одева и покрива тело а по томе што је оваква или онаква, понекад открива и занимање, и начин живота, и звање онога који је у њу одевен; то исто се и овде збива. Наиме, пошто је Писмо божанско, и пошто садржи химне Богу, и подстиче на стицање врлине, оно освећује оне који га читају и који певају псалме. Пошто је начињен такав избор штива, и пошто је њихов распоред примерен, она имају и другу моћ, односно у стању су да покажу Христов долазак и Његов живот међу људима. Јер, такво својство нема само оно што се на Литургији чита и што се поје, већ и све оно што се на њој обавља; свака од ових радњи обавља се због сврхе коју у овом животу има, али истовремено символише и неко од дела, или поступака, или страдања Христових, као што је, на пример, улазак Јеванђеља у Жртвеник, или улазак часних Дарова. И један и други улазак обавља се због сврхе коју сваки од њих има: први да би се прочитало Јеванђеље, а други да би се обавило приношење жртве. И један и други улазак, у ствари, представља Спаситељево јављање и Његово показање у свету: оно прво показује још увек нејасно и несавршено показање почетка Његовог живота, а ово друго представља Његово савршеније и коначно показање. Постоје, међутим, и неке радње које се овде обављају а које немају никакву практичну сврху, већ се савршавају због одређеног значења, као што је пробадање Хлеба предложења и исписивање знака Крста на њему, или то што је нож за пробадање Хлеба начињен у облику копља, или, коначно, то што се у свете Дарове улива топла вода. 10. У осталим светим Тајнама такође можеш пронаћи много сличних примера: тако, приликом крштења, новокрштени су дужни да изују обућу и да гледајући ка западу, пруже руке и пљуну. Ови поступци нас уче томе колика треба да је наша мржња према лукавоме, и колико мора да се од њега одвраћа онај ко жели да постане истински хришћанин. Све што је томе налик, а што постоји у светим Тајнама, има и неко друго значење. 11. Све оно, међутим, што се збива у светој Тајни приношења часних Дарова, односи се на Спаситељев домострој; према томе, посматрање тог домостроја, који се одвија пред нашим очима, освећује душе, те на тај начин постајемо способни за примање часних Дарова. Јер, као што је божански домострој, у време свога остваривања, васкрсао васељену, тако и сада, док се одвија пред очима верних, чини да душе посматрача буду боље и божанственије; боље рећи, ни тада он вернима не би био ни од какве користи да га нису гледали и да нису веровали. Због тога је проповедан и због тога је Бог употребио безбројна средства како би Му људи поверовали. Наиме, божански домострој се не би могао остварити, нити би могао људима донети спасење, да је остао непознат онима који треба да буду спасени. Тада је он, кроз проповед, у душама благоразумних људи пробудио благочешће и веру и љубав према Христу, којих раније није било. А сад, кад га трудољубиво посматрају они који су већ поверовали, домострој не полаже у њих таква блажена осећања, него она која се у њима већ налазе, он одржава и обнавља и увећава; на тај начин он чини да људи буду постојанији у вери и врелији у благочешћу и љубави. Јер, ако је био у стању да у њима пробуди она осећања која они раније нису имали, свакако да му је сада много лакше да их очува и одржи и обнови. Дакле, осећања која морамо имати како бисмо приступили светим Тајнама, а без којих је непобожно и обазрети се на њих, јесу ова: благочешће, вера и жарка љубав према Богу. 12. Због тога је у чину свете Литургије морало бити присутно и такво посматрање које је у стању да пробуди у нама ваљана осећања, да не бисмо размишљали само умом, већ да, на неки начин, и очима гледамо велико сиромаштво Богатога, [5] долазак у свет Онога Који сваки простор заузима, понижење Блаженога, страдање Нестрадалнога; да видимо колико су Га мрзели, колико нас је волео; колики је био, колико је понизио Себе; шта је претрпео и шта је све учинио да би приготовио пред нама ову Трпезу. Да бисмо тако, усхићени новином спасења и задивљени обиљем милосрђа, поштовали Онога Који нас је тако помиловао и Који нас је тако спасао; да бисмо Њему поверили своје душе, да бисмо Му свој живот предали, и да бисмо своја срца запалили огњем Његове љубави. Па када такви постанемо, тада безбедно и слободно приступимо огњу светих Тајни. 13. Да бисмо постали такви, није довољно одједном сазнамо све о Христу и да будемо зналци у томе, него је потребно да очи нашега ума и сада буду упрте ка Њему, и да посматрамо све што је са Њим у вези; а то ћемо остварити ако делатно одстранимо сваку другу помисао и уколико као што сам већ рекао, уистину желимо да свој}душу учинимо способном за оно освећење. Наиме, кад поседујемо реч побожности, тада ћемо добар одговор дати ако нас неко о њој упита; међутим, кад се налазимо пред примањем свете Тајне, тада не сагледавамо све ствари на прави начин, већ свој ум усмеравамо у другом правцу те немамо никакве користи од таквог знања. То знање не може пробудити у нама ниједно од осећања која смо поменули. Јер, тада наша расположења одговарају мислима којима смо обузети и обузимају нас таква осећања каква ове мисли могу произвести. 14. Из тог разлога је и уведена ова символика – с једне стране, она не указује само речима на догађаје из божанског домостроја, него саме те догађаје поставља пред наше очи, а са друге стране, бива видљива током целокупне свете Тајне. Тако она, на онај први начин, лакше делује на наше душе, и то не само као какав призор него тако што буди у нама осећања – јер видљива представа оставља у нама јачи утисак – а на онај други начин делује тако што не оставља места за заборав и што не допушта да наше мисли некуд другамо буду усмерене, све док нас не доведе до ове божанске Трпезе. А тада, кад се испунимо таквим мислима и кад наш ум буде трезвен, причестићемо се божанским Тајнама, уносећи у себе освећење на освећење, односно уносећи освећење свете службе на освећење виђења, преображавајући се… из славе у славу[6] – из оне ниже у ону вишу. 15. Начелно гледано, у томе је смисао целокупне свете Литургије. Но, у наставку треба да је испитамо од самог почетка, ако то буде могуће – и то део по део. Најпре ћемо, дакле, испитати припремне молитве, свештене возгласе, света псалмопојања и читања, а затим сам свети чин, саму жртву; после тога испитаћемо само освећење, којим се освећују душе хришћана живих и упокојених. Испитаћемо, такође, и појања и молитве које народ и свештеник упућују Богу, уколико је њих, уопште, потребно испитивати и сагледавати. А пре свега и изнад свега, испитаћемо домострој Спаситељев, који је јасно уочљив у току целе свете Литургије; другим речима, испитаћемо који су делови тога домостроја изображени у служби, и шта од онога што се у овој служби обавља, Њега изображава. Извор: Светосавље Наслов: Свети Никола Кавасила: Тумачење Свете Литургије Издавач: Беседа Страна: 212 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 22 cm Година издања: 2017 ИСБН:

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.[2] Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Doviđenja, druže, doviđenja. Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu. Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu 3. oktobra (21. septembra po starom kalendaru) 1895. u seoskoj porodici, od oca Aleksandra Nikitiča Jesenjina (1873—1931), i majke Tatjane Fjodorovne Titove (1875—1955). Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Godine 1904. je pošao u Konstantinovsku školu, posle čijeg završetka 1909. počinje da studira u crkvenoj drugorazrednoj učiteljskoj školi (danas muzej S. A. Jesenjina) u Spas-Klepikama. Po završetku škole, u jesen 1912. preselio se u Moskvu i počeo da radi prvo u mesari, a zatim kao lektor u štampariji. Već 1913. paralelno s poslom pohađa studije kao „dobrovoljni slušalac“ na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog, na istorijsko-filozofskom odseku. Druži se intenzivno sa pesnicima Surikovskog književno-muzičkog kružoka. Pesnik Zgrada škole, u koju je išao S. Jesenjin u gradu Spas-Klepiki U dečijem časopisu „Mirok“, 1914. su po prvi put objavljene pesme Jesenjina. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodeckog, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belog, kojima recituje svoje pesme. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima. U januaru 1916. Jesenjin dobija poziv za Prvi svetski rat i zahvaljujući zalaganjima drugova, dobija zvanje („s najvišeg vrha“) bolničara u Carskoseoskom vojno-bolničkom vozu br. 143 Njenog Visočanstva Carice Aleksandre Fjodorovne. U to vreme se zbližio s grupom „Novoseoskih pesnika“ i izdao prvu zbirku („Radunica“ — 1916), koja ga je učinila veoma poznatim. Prva zbirka pesama S. Jesenjina Zajedno s Nikolajem Kljujevim često nastupa, između ostalog pred caricom Aleksandrom Fjodorovnom i njenim ćerkama u Carskom Selu. Od 1915—1917 se druži s pesnikom Leonidom Kanegiserom,[3] koji je kasnije ubio predsednika Petrogradske komisije za vanredne situacije Mojseja Urickog. U periodu bavljenja Jesenjina imažinizmom, izašlo je nekoliko zbirki pesama — „Trerjadnica“, „Ispovest huligana“ (oba — 1921), „Pesme kavgadžije“ (1923), „Moskva kafanska“ (1924), poema „Pugačov“. Pesnik je 1921. sa svojim drugom Jakovom Bljumkinim putovao u Srednju Aziju, posetio Ural i Orenburg. Od 13. maja[4] do 3. juna gostovao je u Taškentu kod druga i pesnika Aleksandra Širjajevca. Tamo je Jesenjin nekoliko puta nastupao pred publikom i recitovao pesme na poetskim večerima. Po rečima očevidaca, Jesenjin je voleo da sedi u starom gradu i sluša uzbekistansku poeziju i muziku. U vozu, kojim je putovao, on je i živeo sve vreme svog boravka u Taškentu, zatim je tim vozom putovao u Samarkand, Buharu i Poltorack (današnji Ašhabad). 3. juna 1921. Sergej odlazi iz Taškenta i 9. juna 1921. se vraća u Moskvu. Sticajem okolnosti, veći deo života ćerka pesnika, Tatjana, proživela je u Taškentu. Početkom 1920-ih godina Jesenjin se aktivno bavio književno-izdavačkom delatnošću, a takođe prodajom knjiga u iznajmljenoj knjižari u Velikoj Nikitskoj ulici, što mu je oduzimalo mnogo vremena. Poslednje godine života je mnogo putovao po zemlji. Tri puta je posetio Kavkaz, nekoliko puta je bio u Lenjingradu, sedam puta — u Konstantinovu. Od 1924. do 1925. je posetio Azerbejdžan, dao zbirku pesama na štampanje. „Crveni istok“, se štampao u mesnoj štampariji. Postoji verzija o tome, da je upravo tamo, u maju 1925. bila napisana „Poslanica jevanđelistu Demjanu“. Godine 1924. Jesenjin je rešio da napusti imažinizam zbog nesuglasica sa A. B. Marijenhofom. Jesenjin i Ivan Gruzinov su objavili otvoreno pismo o raspuštanju grupe. U novinama su počeli da se pojavljuju veoma kritički članci o njemu, koji su ga optuživali za alkoholizam, vandalizam po hotelskim sobama, svađe i druge antisocijalne postupke, iako je pesnik i sam svojim ponašanjem (posebno poslednjih godina života) ponekad davao osnov za te kritike. Protiv Jesenjina je bilo podignuto nekoliko krivičnih prijava zbog huliganstva; poznato je takođe i delo `Delo četыrёh poэtov`, u vezi s krivicom Jesenjina i njegovih drugova za antisemitske izjave. Sovjetska vlast se „brinula“ za njegovo zdravstveno stanje, pa tako u pismu Hristijana Rakovskog Feliksu Dzeržinskom od 25. oktobra 1925. Rakovski moli „da se spasi život poznatog pesnika — nesumnjivo najtalentovanijeg u našem Savezu“, predlažući: „pozovite ga k sebi, i pošaljite zajedno s njim u sanatorijum druga, koji mu ne bi dozvoljavao pijančenje…“. Krajem novembra 1925. Sofija Tolstaja se dogovorila s direktorom psihoneurološke klinike Moskovskog univerziteta, profesorom Ganuškinim o hospitalizaciji pesnika u njegovu kliniku. O tome je znalo samo nekoliko bliskih ljudi. 21. decembra 1925. on napušta kliniku, uzima sa štedne knjižice skoro sav novac i za dan odlazi u Lenjingrad, gde odseda u sobi br. 5 hotela „Angleter“. U Lenjingradu poslednje dane života Jesenjina obeležavaju susreti sa Kljujevim, G. F. Ustinovim, Ivanom Pribludnim, V. I. Erlihom, I. I. Sadofjevim, N. N. Nikitinim i drugima. Privatni život Potomci u Srbiji Godine 1913. se Sergej upoznaje sa Anom Romanovnom Izrjadnovom, koja je radila kao lektor u štampariji „Društva I. D. Sitina“, gde je Jesenjin počeo da radi. Neko vreme su se zabavljali i počeli da žive zajedno. Već 21. decembra 1914. je Ana Izrjadnova rodila sina, po imenu Jurij. On je bio najmističniji, od sve Jesenjinove dece, jer je bio vanbračno dete, Ana se i posle Jesenjinove smrti borila po sudovima da dokaže da je dete njegovo, što je i dokazala. Sovjetske vlasti su Jurija Jesenjina streljale po lažnoj krivici 1937. ali to nije dokazano, jer se tada prikrivala cela istina o porodici Jesenjin. Nedavno su se pojavili dokazi da praunuk Jurija, a čukununuk Sergeja, živi u Srbiji, jer je Jurij prebegao za Jugoslaviju, kada je saznao da će biti streljan.[5] Brakovi i deca Godine 1917. se upoznao, a 4. jula iste godine i venčao u selu Kiriki-Ulita sa glumicom Zinaidom Rajh, ruskom glumicom, budućom ženom režisera Vsevoloda Mejerholda. Venčanje Sergeja i Zinaide se održalo 30. juna 1917. u crkvi Kirika i Julite, a svadba u zgradi hotela «Pasaž». Iz tog braka se rodila ćerka Tatjana (1918—1992), novinar i spisateljica,[6] i sin Konstantin (1920—1986) — građevinski inženjer, fudbalski statističar i novinar. Krajem 1919. (ili početkom 1920), Jesenjin napušta porodicu, a u rukama trudne Zinaide (sa sinom Konstantinom), ostaje jednoipogodišnja ćerka Tatjana. 19. februara 1921. pesnik je podneo zahtev za razvod braka, u kom se obavezao materijalno da ih obezbeđuje. Kasnije je Jesenjin često posećivao svoju decu, koju je usvojio Mejerhold. Marijenhof i Jesenjin, leto, 1919. Moskva. Godine 1920. živi kod svoje sekretarice Galine Benislavske. Tokom života više puta se s njom viđa, a živi kod nje, skoro do ženidbe sa Sofijom Tolstoj 1925. Sa Isidorom Dankan, godine 1923. U jesen 1921. u radionici G. B. Jakulova, Jesenjin se upoznaje s američkom plesačicom Isidorom Dankan, koju je za 6 meseci i oženio, i bio s njom u braku od 1922. do 1923. Posle svadbe je s njom putovao na turneje po Evropi (Nemačka, Francuska, Belgija, Italija) i u SAD (4 meseca), gde se nalazio od maja 1922. do avgusta 1923. Neobično je bilo to da on nije govorio strane jezike, dok ona je znala samo nekoliko desetina reči ruskog. Obično, opisujući taj „savez“, autori naglašavaju njegovu ljubavno-skandalnu stranu, jer su ta dva umetnika, nesumnjivo, zbližili i odnose stvaralaštva.[7] Brak sa Isidorom nije dugo trajao, tako da se u avgustu 1923. vratio u Moskvu. Godine 1923. Jesenjin se upoznaje sa glumicom Avgustom Miklaševskom, kojoj je on posvetio sedam neobično intimnih pesama iz ciklusa „Ljubav huligana“. U jednom od stihova, šifrovano navodi ime glumice: „Što mi tako ime tvoje zvoni, kao avgustovska svežina (rus. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] U jesen 1976, kada je glumici bilo već 85 godina, u razgovoru s književnim naučnicima, Avgusta je priznala, da je romansa s Jesenjinom bila platonska, i da se s njim čak nikada nije ni poljubila.[10] Dana 12. maja 1924. Jesenjin je dobio sina Aleksandra Volpina, posle romanse sa pesnikinjom i prevodiocem Nadeždom Volpin. Kasnije je Aleksandar postao poznati matematičar i disident. Sergej i njegova poslednja supruga Sofija Tolstoj, unuka Lava Tolstoja Dana 18. septembra 1925. Jesenjin se oženio treći (i poslednji) put — Sofijom Andrejevnom Tolstoj (1900—1957),[11] unukom Lava Tolstoja, koja je tada bila šef biblioteke Saveza pisaca. Taj brak mu takođe nije doneo sreće i uskoro se raspao. Posle smrti pesnika, Sofija je posvetila svoj život sakupljanju, čuvanju, opisu i pripremi za štampu dela Jesenjina, ostavila memoare o njemu.[12] Smrt Hotel Angleter Dana 28. decembra 1925. Jesenjina su pronašli mrtvog u lenjingradskom hotelu „Angleter“. Poslednja njegova pesma, bila je `Do viđenja, druže, do viđenja` `(rus. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. Po svedočenju Volfa Erliha, papir gde je Sergej napisao ovu pesmu, predao mu je on lično uoči smrti. Jesenjin mu se žalio da u sobi nema mastila, i da je morao da piše svojom krvlju.[13] Posmrtna fotografija Jesenjina Posle komemoracije u Savezu pesnika u Lenjingradu, telo Jesenjina bilo je prevezeno vozom u Moskvu, gde je takođe bio organizovan oprost sa učešćem rodbine i prijatelja pokojnika. Sahranjen je 31. decembra 1925. u Moskvi na poznatom Vaganjkovskom groblju. Namešteno samoubistvo Na samom početku, Jesenjin je podržavao Oktobarsku revoluciju, međutim kasnije se razočarao njenim posledicama, što će i njegov život dovesti u opasnost. Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u Sovjetskom Savezu, naročito u vreme Staljina. Sahrana. Sleva — druga supruga Jesenjina Zinaida Rajh (s podignutom rukom) i Vsevolod Mejerhold, sa desne strane — sestra Jekaterina i majka Tatjana Fjodorovna U periodu od 1970. do 1980, pojavile su se sumnje o ubistvu pesnika sa isceniranim samoubistvom (za organizaciju ubistva optužena je vlast Sovjetskog Saveza). Akt na razradu te verzije doneo je istražni sudija Moskovskog kriminalističkog odseka milicije, pukovnik u ostavci, Eduard Hlistalov.[14][15] Verzija o ubistvu Jesenjina procurela je u medije, u umetničkoj formi je predstavljena u TV seriji „Jesenjin“ (2005). Godine 1989. pod okriljem Instituta svetske književnosti „A. M. Gorki“ Ruske Akademije Nauka, sačinjena je komisija pod rukovodstvom sovjetskog i ruskog „jesenjinologa“ Jurija Prokuševa. Po njenoj molbi, sproveden je niz ekspertiza, koje su dovele do zaključka, da je „čitava verzija o ubistvu izmišljena, kako bi se ukaljala čast našeg neprikosnovenog Saveza“. Grob Sergeja Jesenjina 1983. Posle raspada Sovjetskog Saveza, 90-ih godina 20. veka, sumnja, koja je do tada postojala, da je to bilo zapravo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti, ipak se ispostavila kao istinita. Istraživanja iz 2009. godine pokazala su da je samoubistvo mladog pesnika iscenirano, što dokazuju kriminalistički eksperimenti o ubistvu pesnika Sergeja Jesenjina.[16] Imao je 30 godina. Galina Benislavskaja ubila se na Jesenjinovom grobu godinu dana kasnije. Poezija Od prvih zbirki poezije („Radunica“, 1916; „Seoski časoslov“, 1918) istupio je kao prefinjeni lirik, majstor duboko psihologizovanog pejzaža, pevač seoske Rusije, poznavalac narodnog jezika i narodne duše. Od 1919—1923. sačinjava grupu imažinista. Tragičko doživljavanje sveta i duševna smetenost izraženi su u ciklusima „Kobыlьi korabli“ (1920) i „Kafanska Moskva“ (1924) i u poemi „Crni čovek“ (1925). U poemi „Balada o dvadesetšestorici“ (1924), posvećenoj bakinskim komesarima, zbirci „Rus Sovjetska“ (1925) i poemi „Ana Snjegina“ (1925), Jesenjin stremi da dostigne „komunom primoranu Rus“, iako je nastavio da se oseća pesnikom „Rusije odlazeće“, „zlatne izbe“. Tematika stvaralaštva Portret i autogram Jesenjina na paspartuu, 1923 Iz pisama Jesenjina 1911—1913 oslikava se složeni život pesnika u razvitku, njegovo duhovno sazrevanje. Sve to, našlo je odraz u poetskom svetu njegove lirike 1910—1913, kada je napisao više od 60 pesama i poema. Ovde su izraženi njegova ljubav prema svemu živom, prema životu, otadžbini. Na taj način, pesniku posebno pobuđuje osećanja okolna priroda („Izatkan na jezeru purpurna svetlost zore…“, „Breza“, „Prolećno veče“, „Noć“, „Izlazak sunca“, „Peva zima — jauče…“, „Zvezde“, „Tamna mala noć, ne da da se spije…“ i dr.). Od prvih, pak, stihova, poeziju Jesenjina čine teme zavičaja i revolucije. Od januara 1914. pesme Jesenjina se pojavljuju u štampi („Breza“, „Kovač“ i dr). Poetski svet postaje složeniji, a značajno mesto u njemu počinju da zauzimaju biblijski obrasci i hrišćanski motivi. Na početku 1916. izlazi iz štampe prva knjiga Jesenjina „Radunica“. U nazivu, sadržini većeg dela pesama (1910—1915) i u njihovom odabiru vidi se zavisnost Jesenjina od raspoloženja i ukusa publike. Stvaralaštvo Jesenjina 1914—1917. postaje složeno i protivurečno („Mikola“, „Jegorij“, „Rus“, „Marfa Posadnica“, „Brk“, „Isus-mladenac“, „Plavetnilo“ i dr. pesme). U tim delima je predstavljena njegova poetska koncepcija sveta i čoveka. Osnova Jesenjinove pesničke inspiracije je „izba“ (Seoska drvena kuća), sa svim njenim atributima. U knjizi „Ključevi Marije“ (1918), pesnik piše: „Izba prostoljudna — to je simbol shvatanja i odnosa prema svetu, koje su razradili još pre njega njegovi preci, koji su daleki svet potčinili sebi upoređivanjem stvari njihovih ognjišta“. Izbe, okružene dvorištima, ograđene plotom od pruća i „povezane“ jedna s drugom putem ili stazom, obrazuju selo. A selo, ograničeno okolicom (ogradom od pruća), zapravo i jeste Jesenjinova Rusija, koja je odsečena od velikog sveta šumama i močvarama. „ Ne vidatь konca i kraя, Tolьko sinь sosёt glaza… ” Kasnije je on govorio: „Zamolio bih čitaoce da se odnose prema svim mojim Isusima, Božjim majkama i Mikolama, kao prema nečemu bajkovitom u poeziji“. Heroj lirike se moli „zemlji koja se dimi“, „na purpurnoj zori“, i poklanja se otadžbini: „Moja lirika, — govorio je kasnije Jesenjin, — živi jednom velikom ljubavlju, ljubavlju prema otadžbini. Osećanje zavičaja — osnovno je u mom stvaralaštvu“. U poetskom svetu Jesenjina pre revolucije, Rusija je mnogolika: „zamišljena i nežna“, smirena i buntovna, ništavna i vesela. U pesmi „Nisi ti u mog boga verovala…“ (1916), pesnik zove Rusiju — „princezu pospanu“, koja se nalazi „na maglovitom brdu“, ka „veseloj veri“, kojoj je sada privržen on sam. U pesmi „tuči s ožereba…“ (1916) pesnik bukvalno predskazuje revoluciju — „preobraženje“ Rusije kroz „muke i krst“, i građanski rat.

Prosveta, 1975. Zamak je roman koji nema neku posebnu, naročitu radnju osim što se sve vrti oko srednjovečnog zemljomera gospodina K. koji dolazi u neko selo obavijeno snegom kako bi se zaposlio u zamku. Zamak se nalazi odmah iznad sela, međutim niko od seljana nikad tamo nije bio niti sme da ode sem par službenika koji idu po selu i skupljaju neophodne podatke za... za koga? To se ne zna, osim što je poznato da vrlo visoki ugled u tom tajanstvenom zamku uživa grof Klam, koji ponekad svrati u selo ali ni s kim ne razgovara, živi potpuno usamljen, ako izuzmemo to da ima ljubavnicu, Fridu. U takve prilike dolazi zemljomer K. koji odmah pokušava da uspostavi vezu sa zamkom, ali mu to ne polazi za rukom. Posle toga, on se upoznaje sa Fridom i ubrzo se zaljubljuju jedno u drugo i počinju da žive prvo u gostionici u kojoj je K. iznajmio sobu, a kasnije u praznoj školskoj učionici u koju su se smestili pošto je, nakon niza neuspešnih pokušaja da dopre do zamka, K. dobio posao školskog poslužitelja kod seoskog učitelja. Roman nije završen. Roman počiva na dve glavne teze: jedna je osećaj beznačajnosti i nemoći pojedinca u nepoznatom svetu a druga skrivena moć vladanja i upravljanja drugima. U prvoj tezi oličen je glavni junak, zemljomer, koji pokušava da svoj osećaj beznačajnosti prebrodi nakon samo nedelju dana koliko provodi u selu, a u drugoj je oličen zamak, koji upravlja selom i kontroliše seljanima, samo se to na prvi pogled ne uočava. Kafka je uspeo da na majstorski pokaže na koji način čovek uspeva prividno da otkloni svoje strahove: zemljomer K. čini sve kako bi došao do zamka, a kada u jednom trenutku shvata da od toga nema ništa, on odlučuje da ostane u selu, da se oženi sa Klamovom ljubavnicom, kao da to čini u inat zamku i njegovim službenicima. Ali, on to ne čini u inat zamku već shvata da bi se, ako bi iznenada otišao iz sela, osećao progonjeno: kao da ga ljudi iz zamka sada traže kad on nije tu, i da on ne bi mogao da se suprotstavi svima njima koji ga jure i koji će ga zauvek juriti. Mnogi književni analitičari i kritičari kažu kako je K. u romanima Zamak i Proces jedna te ista osoba u stvarnom životu: sam autor lično. Kao što se u pripoveci `Preobražaj` (mnogi kažu) poistovetio sa bubom koju svi gaze, omalovažavaju tako se i u svojim najpoznatijim romanima poistovetio sa progonjenim i uplašenim ljudima, koji ne uspevaju da odgovore na uvrede i provokacije čitavog jednog drugog, za njih surovog, mističnog i bezobzirnog sveta. Osećaj beznačajnosti i nemoći kod Kafke je vrlo karakterističan: on polazi od teze da svaki pojedinac vešto koristi svoje mehanizme odbrane kako se ne bi suočio sa strahom odmah, već da prođe neko vreme u kojem bi taj strah iščezao sam od sebe. Zemljomer K. zato ostaje u selu i verovatno bi ostao u selu sve do momenta dok strah ne bi ovladao njime u potpunosti i on shvatio da treba da se suoči sa njim, ili dok ne bi umro, potpuno sam i napušten. Osim problema straha, bežanja od odgovornosti i osećanja potištenosti, Kafka je, u mnogim svojim delima, ali i u `Zamku`, istraživao šta može biti moguć uzrok takvih strahova kao što ih ima zemljomer K. On je pošao od ideje koju su kasniji pisci dorađivali i uobličavali poput Orvela, Kamija, Hakslija, Barnsa i drugih a to je da svetom upravlja apsurd, današnjim rečima rečeno: sve više i više ulazimo u neki nov, nepoznat totalitarizam. Taj zamak u Kafkinom delu sam po sebi je totalitaran: on tajno kontroliše ljudima, a oni svi izgledaju sasvim u redu, izgledaju da žive potpuno normalnim životom. Međutim nije tako, jer da li može biti normalno da se u tom selu, zavejanim snegom (koji fizički dočarava osećaj nemoći), niko ne pobuni protiv tog zamka, protiv onih ljudi koji na tajanstven način vladaju selom i seljanima. Problem ne leži u zamku već u seljanima koji shvataju u kakvom se položaju nalaze, ali pasivno i ravnodušno prihvataju činjenicu da zamak njima kontroliše. Ko je zamak ovlastio da kontroliše seljane? Zašto se ne bi pobunili protiv učmalosti, protiv te ravnodušnosti koja ih sve više i više potkopova, protiv tog lažnog morala, u krajnoj liniji protiv zamka? Kafka se upravo bavio tim problemima: iz kojih razloga pojedinac nije u stanju da se suoči sa svojim strahovima i sa strahovima koji mu se nameću. On je nemoćan jer beži od odgovornosti, a jedna od životnih odgovornosti je biti spreman izazvati izazov. Zamak se bavi čudnim poslovima: neki seljani (vrlo mali broj njih) uspeva da dopre do zamka ali možda samo do jednog dela zamka, jer ko zna koliko zamak ima članova, kakva je hijerarhija i ustrojstvo u tom totalitarnom svetu. Ljudi iz zamka čini sve kako bi pomrsili konce svima koji misle drugačije od njih, drugačije od politike zamka. Jedna od tih žrtava je bio je i K., kome je prvo rečeno da dođe u to i to selo i da tu počne da radi pri zamku (ili u zamku) kao zemljomer; posle mu je seoski delovođa objasnio da je vrlo verovatno da je neko iz jedne od mnogobrojnih kancelarija zamka pobrkao redosled predmeta u arhivi, pa je zemljomer u zamak pozvan greškom, jer je ranije postojao neki zemljomer koji je zamak tražio, ali kako se on nije pojavio, predmet je bačen u zabiti prašnjavog kancelarijskog ormana kojeg je posle nekog vremena izvadio neki službenik slučajno i poslao ga u dalju proceduru. Eto zbog kakve greške je zemljomer pretpreo sve one teškoće u selu. Skriveni totalitarizam, ljudska ravnodušnost, apsurd i uplašeni pojedinac u njemu glavni su tokovi – pravci Kafkinog `Zamka`. Treba napomenuti da nada odigrava važnu ulogu u `Zamku`. Interesantno je da zemljomera nikada ne napušta osećaj da ne može dopreti do zamka, iako zna da sve u stvarnosti ide suprotnim putem. Ali, to je lažna nada, ona nada koja sprečava pokušaj suočavanja čoveka sa strahom i odgovornošću pred drugima ali pre svega, pred samim sobom. Zato se Kafka danas ubraja u preteče modernog egzistencijalizma, čiji je kamen – temeljac postavio Sartr 40-tih i 50-tih godina prošlog veka. Kafka se nemilosno obrušava na čoveka, stavlja ga u neugodan položaj i istražuje istovremeno uzroke apsurda u modernom vremenu ali i načine na koji pojedinac reaguje u čudnim ali neizbežnim okolnostima (poput iznenadnog hapšenja Jozefa K. u „Procesu` ili potpuno čudnog osećaja kada se čovek budi i shvata da je buba – `Preobražaj`). I pored turobnog i teškog života, Kafka je uticao na mnoge, naročito na moderni egzistencijalizam koji se bavi ključnim problemom: problemom čoveka. Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Klosternojburg, 3. jun 1924) je nemački pisac[1][2] jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[3] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Biografija Porodica Franc Kafka, 1888. godine. Kafkine sestre (sleva nadesno): Vali, Eli i Otla. Kafkini roditelji, Herman i Julija Kafka. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[4] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi.`[5] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[6][7] obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom.[8] Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[9] Kafkina majka, Julija (1856—1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podjebradi,[10] koja je bila obrazovanija od svog supruga.[6] Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[11] Plaketa koja označava rodnom mesto Franca Kafke u Pragu, koji su dizajnirali Karel Hladik i Jan Kaplicki, 1966 Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[12] Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[13] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[14] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[15] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[16] Obrazovanje Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu. U razdoblju od 1889. do 1893, Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[5][17][18] Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[19][20] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[21] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[22] Maturske ispite položio je 1901. godine.[23] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[24] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[25] Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[26] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[27] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[26] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[28] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[29] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog.[30] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[31] Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost[19][20] te dela Johana Volfganga Getea.[32] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[34][35] Posao Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Dana 1. novembra 1907, Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[37][38] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[39][40] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[41] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[42] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[43] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[44][45] Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja.[46] U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću.[47] Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom.[48] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[49] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza[50] mu je dijagnostikovana 1917. godine.[51] Privatni život Franc Kafka 1917. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[52] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[53][54][55] a zanimala ga je i pornografija.[52] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[56][57] Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki `Preobražaj`. Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili.[58] Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala.[56][59][60] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom.[58][61] Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[62] Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[63][64] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman.[65][66] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[67] Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[68] Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[69] Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[70] U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju.[69] Ličnost Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[71] Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[72] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[73] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[74][75] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[76] Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[29] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[74] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[77] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[74] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[78] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[79] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja.[80] Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[81] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[82] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[83] Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[84] Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[85] Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[86] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[87] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Jevrejina smatrali `hipohondrom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[88] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine.[89] Politički stavovi Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata,[90] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[91] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[92][93] `Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[93] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[93] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[94] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezahvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[95] Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[96] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[97] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[98] Judaizam i cionizam Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[99] Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce.[100] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: `Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati.`[101] Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema.[102][103][104] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac.[105] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[106] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivicu` koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin.`[107] U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[100] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[100] i odlazeći na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije.[108] Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[107] Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[107] Smrt Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov. Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[58] gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[69] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu.[109][110] Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov.[54] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[79] Delo Prva stranica Pisma ocu. Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[111][112] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[113] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica.[114] Priče Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908,[115] a dva u proleće 1909, sve u Minhenu.[116] U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912, Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[117] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[118][119] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[120] tu priču koja se `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[121] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[122] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[69] Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[123] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[124][125][126] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914,[69] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik u gladovanju`, izdata u časopisu Die neue Rundschau`` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[127] Njegova poslednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[128] Romani Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925), Dvorac (1926), Amerika (1927) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[129] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[130] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[131] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[132] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[133] Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces,[116] svom verovatno najuticajnijem romanu.[v] Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunosti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[134][135] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[135] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja.`[135] Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922.[116] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[136] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[137] Istorija izdavanja Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[138] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[138] Fragment priče `Avioni u Breši`, napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[138][139] Dana 27. jula 1910, nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[138][140] U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[138] Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom letnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[141] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913).[142] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[143] Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[142] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[142] a posvećena je Kafkinom ocu.[144] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru.[145] Maks Brod „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[146][147] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[148] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[149] Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[35] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[150][151] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predati za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [151]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[152][153] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[153][154] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[155] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[156] Neizdani papiri Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[157] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[111][158] Godine 2012. živa je bila samo Eva.[159] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[160] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu`.[160] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[161] Kritička analiza Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[162] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[163] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[101][164] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[165] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[166] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[14][166] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[167] Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[168] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[98] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[91][98] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[98] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[169] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[170] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[171][172] Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljaju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[173][174] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[175] Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaoca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[176] Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[177] Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[178][179] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[180] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[181] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[180] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[182] Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[183] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[179][184] U jednoj publikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[185] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[186] Ostavština Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`. `Kafkijanska atmosfera` Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[187][188][189][190] Komemoracija Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[191] Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[192] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[192] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[192] San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[193] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[194] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[195] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[196] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[197] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[194] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[198] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[187] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[187] Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[167] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.