Original kutija sa 10 perli konca poznate francuske firme...

DMC 117 MULINE SPECIAL 25, KONAC ZA VEZ DMC 117, konac za vez proizveden je od 100% pamučnog prediva, najboljeg na svetu, duplo merceriziranog. Konac ima izuzetan sjaj i veliku otpornost na svetlost i temperaturu. Svaka vitica ima 8 m i sastoji se od 6 lako razdvojivih niti. Boje konca DMC 117 su izuzetno postojane. Broj boje je garancija za određenu nijansu, bez obzira gde ste i kada kupili viticu konca. To je razlog što su DMC numeraciju prihvatili svi svetski dizajneri.

Portikla rucni rad, sa vezom. Mogućnost personalizacije. Materijal: Pamuk 100%, Holandska dupla gaza, Muslin. Konac za vez je od vodećeg Nemačkog brenda Madeira, najprodavanijeg konaca za vez na svetu, oporan je na toplotu (peglu) i ne pušta boju. Konac je napravljen od prirodnih sirovina. Ima ISO 9001 i EKO -TEX akreditaciju.

Portikla ručni rad, sa vezom. Aplikacija zeka sa pliš repićem. Mogućnost personalizacije. Materijal: Pamuk 100%, Holandska dupla gaza, Muslin. Konac za vez je od vodećeg Nemačkog brenda Madeira, najprodavanijeg konaca za vez na svetu, oporan je na toplotu (peglu) i ne pušta boju.

Sastav: Pamuk 100% Dimenzija: 50×30 cm 1kom Vez po izboru:U napomeni napiši da li je peškir za kuma ili kumu Boja peškira i boja konca po želji *** Vez datuma po želji kupuješ kao dodatni proizvod. Prilikom kupovine u napomeni navedi datum i boju konca za vez. Imaš pitanja? Pozovi 064-241-63-75

Napravite sami svoj nakit! Uz pomoć ovog kompleta deca će moći da kreiraju svoje unikatne aksesoare podstičući kreativnost, pažnju, opuštanje i finu motoriku. Set sadrži: 3 modela za vez 3 metalne kopče konci za vez struna za ogrlice DETALJI Uzrast: 8+ Materijal: pamuk, poliester

Informacije o Proizvodu Veličina: 36 Brend: c&a Grad: Bor Materijali: pamuk cipka konac Tagovi: svecana vez cipkana heklana vezena Stanje predmeta: novo sa etiketom Boja: crna Velicina naznacena S, moze i za M. Imam i u beloj boji, samo za broj veca. Saljem dimenzije.

Cena podrazumeva samo uslugu veza na odredjenom proizvodu. Biraš boju konca i font koji želiš

Informacije o Proizvodu Veličina: S Brend: pull&bear Grad: Smederevo Materijali: xxx Tagovi: kozna pull&bear cvetici vez haljina Stanje predmeta: veoma dobro Boja: crna Kozna haljinica uz Pull&bear-a. Ima cvetice od konca, divna je. Nosena koji put, kao nova. Iznutra je mekana i udobna. Odlicno ide i sa bluzicom ispod za hladnije vreme. Velicina 36, S

Sigurna kupovina. Povrat novca u roku od 15 dana. Saljemo dodatne slike na zahtev. Tecni lepak za sivenje - Secure Stitch Tecni lepak za sivenje - Secure Stitch Tečni lepak za šivenje Secure Stitch brzo i lako krpi rascepe na odeći, popravlja rupe i zarezuje odeću. Tečni rastvor za šivenje Secure Stitch je ultra fleksibilno sredstvo za spajanje koje povezuje vlakna i suši se veoma brzo! Naći ćete toliko upotreba – brzo popravite poderotine, porubite pantalone, popravite poderane tapacirunge, flastere i značke. Savršen je za ručni rad! Stvara vezu otpornu na pranje i sušenje koja radi sa materijalima od delikatne čipke do izdržljive kože. Bez igle, bez konca, bez problema! Uštedite novac i vreme pomoću tečnog rešenja za šivenje tkanine Secure Stitch iz 7 delova! Paket sadrži: bočicu sa svim rastvorima za tkanine bočicu za rastvor od sintetičke tkanine silikonsku četku za nanošenje flaše za nanošenje merne kopče za porub kupca Tecni lepak za sivenje - Secure Stitch

„Napeto, surovo, grubo, uverljivo i uzbudljivo!“ Sunday TelegraphBerni Gunter je bivši vojnik odlikovan Gvozdenim krstom, bivši proslavljeni policajac i sadašnji privatni detektiv – čovek koji misli da je video sve što se može videti na ulicama Berlina tridesetih godina XX veka. Mada mu se nacisti iskreno gade, on nije nimalo gadljiv na novac koji može da zaradi plivajući po mutnim vodama društva koje su oni stvorili. Kada ga bogati industrijalac sa vezama u najvišim krugovima režima pozove da istraži tajanstvenu smrt njegove kćerke i njenog muža, vatrenog naciste, Berni Gunter će se uplesti u kovitlac stravičnih događaja, koji će ga odvesti i do samih vrhova vlasti i na samo dno, među osuđenike u konc-logoru (uz usputnu posetu budoaru poneke slavne filmske zvezde). Čini se da možda ni sva njegova prekaljenost, snalažljivost i cinizam neće biti dovoljni da iz tih događaja izvuče živu glavu...„Podseća na Rejmonda Čendlera, ali ga u uverljivim i pažljivo istraženim istorijskim detaljima čak i nadmašuje.“ Evening Standard„Kerove složene intrige ostavljaju mesta i za provokativna politička pitanja.“ Sunday Times„Izuzetan krimi-roman.“ Times Naslov: Kristalno leto Izdavač: Laguna Strana: 304 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 13x20 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-521-1847-2

Jedne grozničave noći u Damasku američki agent prepušta svoje tek rođeno dete neizvesnoj sudbini. Tu izdaju nikada neće moći da oprosti sam sebi pa započinje bekstvo od prošlosti koje će ga odvesti u Bejrut, Avganistan i Irak – tamo gde ga stres i opasnost mogu primorati da zaboravi sve. Klara Valden je odrasla sa babom i dedom na udaljenom arhipelagu u Baltičkom moru, gde je naučila da lovi divljač i ribu i jedri kroz oluju. A sada, kao asistentkinja EU parlamentarca u Briselu, uči kako da plovi varljivim strujama međunarodne politike koje označavaju granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži. Kada Mahmud Šamoš, koji istražuje ratne zločine, zamoli Klaru da mu pomogne u vezi sa informacijama koje je pronašao – podacima sa oznakom tajnosti koje će moćnici na sve načine nastojati da sakriju – njih dvoje iznenada postaju plen u lovu koji se odigrava u snežnoj Evropi gde su granice između država postale podjednako porozne kao i granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži, istorije i sadašnjosti. Za to vreme u Virdžiniji stari špijun se krije od sopstvene prošlosti. Sada je jedini čovek koji je u stanju da sačuva Klaru . . . a ona je jedina žena koja mu može pomoći da se oslobodi utvara prošlosti. „Uronite u majstorski napisanu klasičnu špijunsku priču, u kojoj Sander, poput veštog lutkara, povlači konce svojih likova.“ La Repubblica „Plivač je sjajno napisana i neverovatno uzbudljiva knjiga, ali njena snaga leži i u pažljivo izabranim likovima i sposobnosti izbegavanja predvidljivosti ovog žanra.“ Skånska Dagbladet „Urbana, kosmopolitska okruženja idealna su za političke trilere, što Joakim Sander veoma živopisno demonstrira u Plivaču – priči o ratu, ljubavi i stalnim promenama političkih ciljeva.“ Jyllands-Posten

O knjizi: Na kraju krajeva, ne možeš sakriti ko si. Izuzetno ostvarenje još jednog izvrsnog nordijskog pisca. Jedne grozničave noći u Damasku američki agent prepušta svoje tek rođeno dete neizvesnoj sudbini. Tu izdaju nikada neće moći da oprosti sam sebi pa započinje bekstvo od prošlosti koje će ga odvesti u Bejrut, Avganistan i Irak – tamo gde ga stres i opasnost mogu primorati da zaboravi sve. Klara Valden je odrasla sa babom i dedom na udaljenom arhipelagu u Baltičkom moru, gde je naučila da lovi divljač i ribu i jedri kroz oluju. A sada, kao asistentkinja EU parlamentarca u Briselu, uči kako da plovi varljivim strujama međunarodne politike koje označavaju granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži. Kada Mahmud Šamoš, koji istražuje ratne zločine, zamoli Klaru da mu pomogne u vezi sa informacijama koje je pronašao – podacima sa oznakom tajnosti koje će moćnici na sve načine nastojati da sakriju – njih dvoje iznenada postaju plen u lovu koji se odigrava u snežnoj Evropi gde su granice između država postale podjednako porozne kao i granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži, istorije i sadašnjosti. Za to vreme u Virdžiniji stari špijun se krije od sopstvene prošlosti. Sada je jedini čovek koji je u stanju da sačuva Klaru . . . a ona je jedina žena koja mu može pomoći da se oslobodi utvara prošlosti. „Uronite u majstorski napisanu klasičnu špijunsku priču, u kojoj Sander, poput veštog lutkara, povlači konce svojih likova.“ La Repubblica „Plivač je sjajno napisana i neverovatno uzbudljiva knjiga, ali njena snaga leži i u pažljivo izabranim likovima i sposobnosti izbegavanja predvidljivosti ovog žanra.“ Skånska Dagbladet „Urbana, kosmopolitska okruženja idealna su za političke trilere, što Joakim Sander veoma živopisno demonstrira u Plivaču – priči o ratu, ljubavi i stalnim promenama političkih ciljeva.“ Jyllands-Posten

O knjizi: Na kraju krajeva, ne možeš sakriti ko si. Izuzetno ostvarenje još jednog izvrsnog nordijskog pisca. Jedne grozničave noći u Damasku američki agent prepušta svoje tek rođeno dete neizvesnoj sudbini. Tu izdaju nikada neće moći da oprosti sam sebi pa započinje bekstvo od prošlosti koje će ga odvesti u Bejrut, Avganistan i Irak – tamo gde ga stres i opasnost mogu primorati da zaboravi sve. Klara Valden je odrasla sa babom i dedom na udaljenom arhipelagu u Baltičkom moru, gde je naučila da lovi divljač i ribu i jedri kroz oluju. A sada, kao asistentkinja EU parlamentarca u Briselu, uči kako da plovi varljivim strujama međunarodne politike koje označavaju granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži. Kada Mahmud Šamoš, koji istražuje ratne zločine, zamoli Klaru da mu pomogne u vezi sa informacijama koje je pronašao – podacima sa oznakom tajnosti koje će moćnici na sve načine nastojati da sakriju – njih dvoje iznenada postaju plen u lovu koji se odigrava u snežnoj Evropi gde su granice između država postale podjednako porozne kao i granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži, istorije i sadašnjosti. Za to vreme u Virdžiniji stari špijun se krije od sopstvene prošlosti. Sada je jedini čovek koji je u stanju da sačuva Klaru . . . a ona je jedina žena koja mu može pomoći da se oslobodi utvara prošlosti. „Uronite u majstorski napisanu klasičnu špijunsku priču, u kojoj Sander, poput veštog lutkara, povlači konce svojih likova.“ La Repubblica „Plivač je sjajno napisana i neverovatno uzbudljiva knjiga, ali njena snaga leži i u pažljivo izabranim likovima i sposobnosti izbegavanja predvidljivosti ovog žanra.“ Skånska Dagbladet „Urbana, kosmopolitska okruženja idealna su za političke trilere, što Joakim Sander veoma živopisno demonstrira u Plivaču – priči o ratu, ljubavi i stalnim promenama političkih ciljeva.“ Jyllands-Posten

Na kraju krajeva, ne možeš sakriti ko si. Izuzetno ostvarenje još jednog izvrsnog nordijskog pisca. Jedne grozničave noći u Damasku američki agent prepušta svoje tek rođeno dete neizvesnoj sudbini. Tu izdaju nikada neće moći da oprosti sam sebi pa započinje bekstvo od prošlosti koje će ga odvesti u Bejrut, Avganistan i Irak – tamo gde ga stres i opasnost mogu primorati da zaboravi sve. Klara Valden je odrasla sa babom i dedom na udaljenom arhipelagu u Baltičkom moru, gde je naučila da lovi divljač i ribu i jedri kroz oluju. A sada, kao asistentkinja EU parlamentarca u Briselu, uči kako da plovi varljivim strujama međunarodne politike koje označavaju granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži. Kada Mahmud Šamoš, koji istražuje ratne zločine, zamoli Klaru da mu pomogne u vezi sa informacijama koje je pronašao – podacima sa oznakom tajnosti koje će moćnici na sve načine nastojati da sakriju – njih dvoje iznenada postaju plen u lovu koji se odigrava u snežnoj Evropi gde su granice između država postale podjednako porozne kao i granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži, istorije i sadašnjosti. Za to vreme u Virdžiniji stari špijun se krije od sopstvene prošlosti. Sada je jedini čovek koji je u stanju da sačuva Klaru . . . a ona je jedina žena koja mu može pomoći da se oslobodi utvara prošlosti. „Uronite u majstorski napisanu klasičnu špijunsku priču, u kojoj Sander, poput veštog lutkara, povlači konce svojih likova.“ La Repubblica „Plivač je sjajno napisana i neverovatno uzbudljiva knjiga, ali njena snaga leži i u pažljivo izabranim likovima i sposobnosti izbegavanja predvidljivosti ovog žanra.“ Skånska Dagbladet „Urbana, kosmopolitska okruženja idealna su za političke trilere, što Joakim Sander veoma živopisno demonstrira u Plivaču – priči o ratu, ljubavi i stalnim promenama političkih ciljeva.“ Jyllands-Posten

Na kraju krajeva, ne možeš sakriti ko si. Izuzetno ostvarenje još jednog izvrsnog nordijskog pisca. Jedne grozničave noći u Damasku američki agent prepušta svoje tek rođeno dete neizvesnoj sudbini. Tu izdaju nikada neće moći da oprosti sam sebi pa započinje bekstvo od prošlosti koje će ga odvesti u Bejrut, Avganistan i Irak – tamo gde ga stres i opasnost mogu primorati da zaboravi sve. Klara Valden je odrasla sa babom i dedom na udaljenom arhipelagu u Baltičkom moru, gde je naučila da lovi divljač i ribu i jedri kroz oluju. A sada, kao asistentkinja EU parlamentarca u Briselu, uči kako da plovi varljivim strujama međunarodne politike koje označavaju granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži. Kada Mahmud Šamoš, koji istražuje ratne zločine, zamoli Klaru da mu pomogne u vezi sa informacijama koje je pronašao – podacima sa oznakom tajnosti koje će moćnici na sve načine nastojati da sakriju – njih dvoje iznenada postaju plen u lovu koji se odigrava u snežnoj Evropi gde su granice između država postale podjednako porozne kao i granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži, istorije i sadašnjosti. Za to vreme u Virdžiniji stari špijun se krije od sopstvene prošlosti. Sada je jedini čovek koji je u stanju da sačuva Klaru . . . a ona je jedina žena koja mu može pomoći da se oslobodi utvara prošlosti. „Uronite u majstorski napisanu klasičnu špijunsku priču, u kojoj Sander, poput veštog lutkara, povlači konce svojih likova.“ La Repubblica „Plivač je sjajno napisana i neverovatno uzbudljiva knjiga, ali njena snaga leži i u pažljivo izabranim likovima i sposobnosti izbegavanja predvidljivosti ovog žanra.“ Skånska Dagbladet „Urbana, kosmopolitska okruženja idealna su za političke trilere, što Joakim Sander veoma živopisno demonstrira u Plivaču – priči o ratu, ljubavi i stalnim promenama političkih ciljeva.“ Jyllands-Posten Format: 13x20 cm Broj strana: 432 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 26. decembar 2014. ISBN: 978-86-521-1663-8

Opis proizvoda Na kraju krajeva, ne možeš sakriti ko si. Izuzetno ostvarenje još jednog izvrsnog nordijskog pisca. Jedne grozničave noći u Damasku američki agent prepušta svoje tek rođeno dete neizvesnoj sudbini. Tu izdaju nikada neće moći da oprosti sam sebi pa započinje bekstvo od prošlosti koje će ga odvesti u Bejrut, Avganistan i Irak – tamo gde ga stres i opasnost mogu primorati da zaboravi sve. Klara Valden je odrasla sa babom i dedom na udaljenom arhipelagu u Baltičkom moru, gde je naučila da lovi divljač i ribu i jedri kroz oluju. A sada, kao asistentkinja EU parlamentarca u Briselu, uči kako da plovi varljivim strujama međunarodne politike koje označavaju granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži. Kada Mahmud Šamoš, koji istražuje ratne zločine, zamoli Klaru da mu pomogne u vezi sa informacijama koje je pronašao – podacima sa oznakom tajnosti koje će moćnici na sve načine nastojati da sakriju – njih dvoje iznenada postaju plen u lovu koji se odigrava u snežnoj Evropi gde su granice između država postale podjednako porozne kao i granice između prijatelja i neprijatelja, istine i laži, istorije i sadašnjosti. Za to vreme u Virdžiniji stari špijun se krije od sopstvene prošlosti. Sada je jedini čovek koji je u stanju da sačuva Klaru . . . a ona je jedina žena koja mu može pomoći da se oslobodi utvara prošlosti. „Uronite u majstorski napisanu klasičnu špijunsku priču, u kojoj Sander, poput veštog lutkara, povlači konce svojih likova.“ La Repubblica „Plivač je sjajno napisana i neverovatno uzbudljiva knjiga, ali njena snaga leži i u pažljivo izabranim likovima i sposobnosti izbegavanja predvidljivosti ovog žanra.“ Skånska Dagbladet „Urbana, kosmopolitska okruženja idealna su za političke trilere, što Joakim Sander veoma živopisno demonstrira u Plivaču – priči o ratu, ljubavi i stalnim promenama političkih ciljeva.“ Jyllands-Posten Format: 13x20 cm Broj strana: 432 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 26. decembar 2014. ISBN: 978-86-521-1663-8

Moderna ljubavna priča Roman o „novoj ženi“ koji je izazvao senzaciju i kontroverzu. Bila sam poput lutke koja radi ono što joj se kaže – to jest kako joj vuku konce. Želim da budem svoja osoba i da sama vučem svoje konce. Radije bih se suočila s nevoljama i nedaćama nego da se drugi staraju o meni. Želim da budem to što jesam. Herbert Dž. Vels poznat je širokoj publici kao „otac naučne fantastike“ zbog romana Vremenska mašina i Rat svetova, ali je bio i hroničar društva, glasnik revolucije i promene, a njegovi nazori predstavljali su ohrabrenje za inicijative ženskog oslobađanja tokom XX veka. Roman En Veronika opisuje upornost mlade žene da se ostvari kao osoba, da ima pravo i slobodu da voli i živi u skladu sa sopstvenim izborima. Progresivnih shvatanja, ona se sukobljava s ocem, odlazi od kuće, pozajmljuje novac od starijeg muškarca kako bi samostalno živela. To će je dovesti u kompromitujuću situaciju, pa će se čak naći i u zatvoru kao pripadnica pokreta sifražetkinja. Zbog Velsovog poimanja ženske seksualnosti i njenog buntovništva, roman je po objavljivanju 1909. godine izazvao senzaciju, u štampi je bio oštro kritikovan a u bibliotekama zabranjivan. Herbert Džordž Vels rođen je 21. septembra 1866. u Bromliju, varošici u engleskoj provinciji Kent, kao četvrto i najmlađe dete Džozefa Velsa, profesionalnog igrača kriketa i dućandžije. Strast prema čitanju i književnosti mladi Herbert je razvio još kao dečak, kada je usled preloma noge morao da leži, a čitanjem je ispunjavao vreme. Čitanje ga je potom podstaklo i na pisanje. Kada je posao njegovog oca propao, Vels je jedno vreme radio kao pripravnik kod lokalnog trgovca tekstilom, i taj posao nikako nije voleo. Studirao je u Londonu biologiju kod slavnog Tomasa Henrija Hakslija, Darvinovog prijatelja i učenika. Pisanjem počinje da se bavi od 1893. godine, najpre kao novinar, a zatim i kao prozni pisac i društveni aktivista. Objavljivanje romana Vremenska mašina (1895) predstavlja književnu senzaciju, jer iako je siže bio zabavan, roman se obavio i društvenim i naučnim temama, od klasnih sukoba do evolucije. Zatim objavljuje romane Ostrvo doktora Moroa (1896), Nevidljivi čovek (1897) i Rat svetova (1898). Verovatno je najpoznatija činjenica u vezi sa Ratom svetova ta da je na Noć veštica 1938. Orson Vels uživo izvodio radio-dramu, svoju verziju Rata svetova, o vanzemaljcima koji su se spustili u Nju Džerzi, zbog čega je usledila nezapamćena panika među slušaocima. Vels se posle velikog uspeha naučnofantastičnih romana okreće pisanju ljubavnih romana u kojima najnovija naučna i tehnološka otkrića koristi da bi izneo svoja politička uverenja i poglede na društvo. Napisao je brojne eseje, članke i knjige iz oblasti publicistike. Radio je nekoliko godina i kao književni kritičar za Saterdej rivju, i promovisao Džejmsa Džojsa i Džozefa Konrada. Njegovi napredni stavovi i proročanska društvena kritika obeležili su njegov život, posvećen progresivnoj viziji na globalnom nivou. Predvideo je pojavu aviona, tenkova, svemirskih putovanja, nuklearnog oružja, satelitske televizije i nečega što podseća na veb. Četiri puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu, ali je nije dobio. To nimalo nije uticalo na značaj njegovog dela, niti na to što je nakon smrti, 1946. ostao upamćen kao „otac naučne fantastike“. Njegove priče i dalje fasciniraju publiku, a njegovi romani se i u trećem milenijumu adaptiraju za filmsko platno.

Lička narodna nošnja - Dobrivoje Pavlica Likota lepo ocuvana ,ima samo mala posveta na najavnoj stranici ,napisana hemijskom 2006 godina .KRIVAJA 164 STRANICE LICKA KOSULJA LICKI PRSLUK Narodna nošnja ličkog pravoslavnog naroda u izvjesnom smislu razlikuje se od narodne nošnje katoličkog naroda Like, kako po boji, tako i po samim nazivima pojedinih dijelova od kojih se nošnja sastoji. Upravo zbog toga, ne može se na jedinstven i istovjetan način obraditi i promovisati narodna nošnja čitave Like, nego će se u obradi usredotočiti na narodnu nošnju pravoslavnog naroda Like. Dakle, predmet obrade je starinska narodna nošnja pravoslavnog naroda Like s kraja 19. i s početkom 20. vijeka. Međutim, istorijski gledano, Srbi su u svojoj, ne tako davnoj prošlosti, bili daleko brojniji i dominantniji narod na ličkim prostorima u odnosu na narod katoličke vjeroispovjesti. Prema podacima s početka 18. vijeka, Srba je u Lici bilo blizu 90%. Nažalost, stalnim ratovanjem, pokrštavanjem (unijaćenjem i nasilnim prevođenjem u katoličanstvo, naročito u vrijeme vladavine Marije Terezije) i stalnim pritiscima, kojima su bili izloženi, stalnim seobama i raseljavanjem iz nacionalnih, vjerskih, političkih i ekonomskih razloga, srpski pravoslavni narod Like se stalno i osjetno smanjivao. Naročito je to bilo izraženo u toku, za Srbe, nesrećnog 20. vijeka. Iz knjige: „Lička narodna nošnja“, autor Dobrivoje Pavlica Lička narodna nošnja pripada tipu dinarskih narodnih nošnji. Nošnje dinarskog planinskog područja zahvataju predele Srpske krajine - Kordun, Liku i severnu Dalmaciju, zatim veliki deo Bosne i Hercegovine, kontinentalne predele Crne Gore i jugozapadne krajeve Srbije. Utom prostranom planinskom području stočarstvo, odnosno ovčarstvo, bilo je osnovna grana privređivanja, kome je bio prilagođen čitav način življenja. Narodne nošnje bile su pretežno izrađene od vune. Posle tkanja vunena domaća tkanina nošena je u specijalne stupe, `valjavice`, kojih je nekada bilo mnogo na manjim rekama. Ta dorađena tkanina, tj. sukno, u nekim krajevima bila je prirodno bele i smeđe boje, a u drugim predelima bojena je u crnu, tamnomodru, ili crvenu boju. Pored mnogih delova odeće od domaćih vunenih tkanina i sukna, u čijoj se strogoj formi naziru tragovi starobalkanske ali i tursko-orijentalne odevne kulture, osnovu i ženske i muške odeće činila je konopljana ili lanena košulja u obliku tunike s rukavima, obilno ukrašena vunenim vezom. U ženskoj odeći su preko dugačke košulje neizostavni delovi bili tkani vuneni pojas i pregača, skladno komponovanih motiva i boja. Od suknenih haljetaka najrašireniji je bio `zubun`, `sadak` ili `koret` - vrsta dugačkog prsluka, kao i haljina s rukavima, ukrašeni vezom i aplikacijama čohe u boji. Glavu devojke krasila je crvena kapa, preko koje su udate žene polagale maramu pres loženu na razne načine. U muškoj nošnji karakteristične su uzane čakšire, a u nekim regijama prostrani `pelengiri` sa širim nogavicama, veoma stari delovi nošnje. Uz njih su nošeni prsluci sa ravnim i preklopljenim polama (gunjić, zubun, ječerma, džemadan) i kraći kaputi s rukavima (gunj, gunja, koporan, aljina). Obavezan je bio tkani pojas raznih boja, a na glavi plitka crvena kapa, oko koje je u mnogim krajevima zimi omotavan vuneni šal. Ukrasi, bogato primenjeni na muškim, a osobito na ženskim nošnjama, odlikuju se izvanrednim skaldom ornamenata i kolorita. Iznijansiranoj skladnosti umnogome je doprinosila prefinjena obojenost građe za tkanine i ukrase postignuta tradicionalnim postupkom bojenja biljnim bojama. U ornamentici polihromnog obilnog veza i u aplikacijama čohe i drugih ukrasa, koji prekrivaju gotovo sve vidljive površine haljetaka, jednako i u tkanju, preovlađuju geometrijski i geometrizovani vegetabilni motivi. U ostvarivanju dekorativnih i estetskih vrednosti vunene dinarske odeće značajnu ulogu imao je raznovrstan srebrni nakit, koji je još više pojačava njenu tešku i monumentalnu celokupnu formu. Jedan od najistaknutijih oblika bile su muške `toke` za grudi, sastavljene iz više srebrnih ploča ili pucadi, često pozlaćenih. Bile su simbol junaštva i uz njih je nošeno oružje visokokvalitetne zanatske izrade, zadenuto u pregrade širokog kožnog pojasa. Lička kapa je tipična srpska kapa koja nosi simboliku i duh Kosovskog zaveta i Vidovdanskog predanja. To se vidi po sledećim delovima i njihovim odnosima. Osnova kape je kružna. Uvek je crne boje. Asocira na tugu i žalost zbog poraza Srba na Kosovu na Vidovdan 1389. godine i pada srpskog carstva. Ova boja ujedno pokazuje pijetet i divljenje, slavu i poštovanje kosovskim junacima. Gornji temeni deo kape je od crvene čoje. Simbliše njihovu krv prolivenu za odbranu časti i slobode, naroda, vere, otadžbine i države, od turskog osvajača, pljačkaša i nasilnika. Sa zadnje strane kape nalazi se devet dugih kićanki od crne svile. One pak imaju dvostruku simboliku. S jedne strane, simbolizuju devet braće Jugovića, a s druge slikovito simbolizuuju put koji je deo našeg naroda prešao od Kosova do Like izmičući se turskom ropstvu, pljački i teroru. Što je ovaj put migracije pred turskim nasiljem od Kosova i stare Srbije kao matice tadašnje srpske carevine do bio duži, to su i ove kićanke bile duže. Tako na primer, kićanke kape narodne nošnje Srba sa Kupresa ili Glamoča su nešto kraće u odnosu na ove sa ličkih kapa jer je i njihov put nasilnih migracija od Stare Srbije i Kosova do navedenih prostora kraći. Kićanke koje predstavljaju devet Jugovića, sa osnovom kape koja dodatno simboliše i njihove roditelje Starog Jug Bogdana i Majku Jugovića jer iz njih (od njih) nastaju, ujedno predstavljaju slavnu srpsku porodicu Jugovića. Ova simbolika se može povezati za predačkim junačkim vidovdanskim kultom. Naime, za porodicu Jugovića ne postoje istorijski dokazi da je u srpskom plemstvu postojala. Međutim, srpski vojvoda, župan i knez Vratko Nemanjić iz sredine 14. veka je u epskoj narodnoj poeziji poznatiji kao Jug Bogdan. Vodi poreklo iz bočne grane Nemanjića, od Nemanjinog najstarijeg sina Vukana, čiji je praunuk bio. Njegova ćerka Milica se udala za kneza Lazara. O njegovim sinovima nema pouzdanih podataka. Vratko je sahranjen u manastiru Davidovići kod Brodareva. Njegovi dvori se ne vezuju za njega lično, nego se upravo predstavljaju kao objekti Jug-Bogdana i njegovih sinova. Po sličnim motivima postoje i drugi objekti, od kojih je značajna, na primer, „Jugovića česma“ kod Tronoše. Preličenje kneza Vratka u epskom duhu i kosovskom mitu u Jug-Bogdana, odnosno porodicu Jugovića (u kojoj dominiraju impresivnim likom Majka Jugovića, a potom i braća Jugovići), ima posebnog smisla. Naime, Jug-Bogdan jasno označava: s jedne strane, Jug – stranu sveta i pravac kada je Sunce svaki dan u zenitu – s tim, da je Sunce na Jugu samo na Vidovdan (15 juna po starom kalendaru) na najvećoj tački na nebu u toku cele godine. S druge strane, dodatno se kroz Bogdan (Bog-dan) označava Bog Vid jer je 15. juni bio dan proslavljanja Bog Vida, Boga (toga) dana. On i sinovi junački ginu u boju, da bi se sjedinili sa svojim Vrhovnim bogom predačke vere (herojskim rodonačelnikom srpskog naroda), te nastavili da žive večni život, uz ponovno rađanje u ovom svetu. Po tom duhu, smislu i zavetu, Oni su dakle, stalno rađajući, odnosno vaskrsavajući junaci našega naroda, koji se tako za ostvarenje odbrandbenih, slobodarskih i nacionalnih ideala i težnji, u realnom svetu i projavljuju. Upravo lička kapa, kao da po predanju duha Vidovdana, opominje i obavezuje roditelje i porodice na značaj i moć brojne, odane, složne, časne i vredne kuće i zadruge na braniku otačastva, odnosno Otadžbine, Pravde, vere i nacije. Iz takvih porodica trebaju da se javljaju novi barjaktari Srbstva na svim blagorodnim poljima borbi, napretka, rada i stvaralaštva naroda i države. Pored toga, kroz simboliku, rodoljublje i duh ove porodice ukazuje se lepotu i etiku tradicionalnog porodičnog poštovanja roditelja, njihovog patriotskog vaspitanja dece, i neprikosnovenu porodičnu slogu u svim, pa i u najtežim okolnostima rata i požrtvovanja. Devet kićanki podsećale su naše porodice na potrebu većeg broja dece, pa ukoliko roditelji imaju devetoro i više dece, to je bila osnova obaveze da se država oduži kumstvom devetom detetu i pomogne ovakvim porodicama. Naravno da se ovom simbolikom ukazivalo da su brojna deca bogatstvo, snaga, život i nada porodice, roda, naroda i države u celini. Gledana odozgo, kapa je kružnog oblika, poput gumna. A gumno je (pored ognjišta koje je po predačkom verovanju bilo prvo), od davnina predstavljalo drugo kultno mesto porodice, roda ili plemena. Na gumnu se vrlo žito i odvajalo zrno od kukolja, odnosno u moralnom smislu dobro od zla. Tu se sudilo i presuđivalo, dogovaralo i kretalo u svaki ozboljan posao, odnosno rat, i na njega se s verom i nadom uvek vraćalo. Na gumnu se igralo kolo i pevalo, guslar slušao i Kosovski zavet kao predanje prenosio s kolena na koleno. Na crvenoj čojanoj temenoj površini na pojedinim ličkim kapama bilo je zlatnom srmom izvezeno „Mudro slovo“. Ono svojom zatvorenom krivom a pravilno i simetrično oblikovanom i vođenom linijom veza, predstavlja stilizovan oblik Krsta Svetoga Save. Mudro slovo je dakle, slovo, što u izvornom pojmu znači govor; odnosno poruku, zavet i svetu obavezu srpskog naroda da očuva sabornost, i održava svoju pravoslavnu veru u duhu vekovnog slogana borbe „Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu“. Kako ličku kapu pravi i veze žena, odnosno majka, to se njen rad prelama u simbolici ove kape onim što Majka Jugovića po ženskoj časti predstavlja u Srpstvu. Ona je sav svoj život posvetila svetoj službi najviše lepote ženske časti. Narodni pesnik je u njoj na najdostojanstveniji način prikazao svu moralnu lepotu i čast srpske majke; onih majki koje su bile dostojne divljenja, trpljenja i velike energije potrebne kroz teške vekove da bi rađale, odgajale i vaspitavale herojske naraštaje za nacionalna dela. Stara, odnosno predačka uverenja i shvatanja u Srba su podrazumevala da je kapa jedna vrsta amajlije, te da kao takva štiti onoga ko je nosi. Ranije se svaka kapa, pa i lička retko skidala sa glave, a kada se skidala onda se tim gestom iskazivalo nekome ili nečemu posebno poštovanje. Značajno je istaći i narodna verovanja da kapa može imati natprirodnu snagu, pa ako se kapa oduzme nekome, onda je taj kao obezoružan, i višom silom nezaštićen čovek. Ličku kapu je vredno uporediti sa crnogorskom kapom, potom šajkačom, pa i šubarom vučetinom. Svaka na svoj način ima i nosi veoma karakterističnu, pa i mističnu, našu narodnu slobodarsku simboliku i duh. Uz ostale delove naše narodne nošnje, lička kapa uz druge navedene, zaslužuje(u) ljubav, razumevanje i poštovanje. Lička kapa je nastala na području kršne Like. Simboliše stradanje Srpskog naroda u periodu Otomanske imperije i Kosovskog boja. Kapa je simbol Starog Jug Bogdana, a devet resa je simbol devet Jugovića. Crvena boja simbolizuje prolivenu srpsku krv u borbi za slobodu Srpskog naroda. Crni obod simboliše žalost srpskih majki, sestara i kćeri kao i ostalog ženskog srpskog roda za stradanjima Srpskih vitezova. Obod kape je urađen od čvrsto izvezenog konca kao simbol veze među Srbima. Rese su od čvrstog crnog predenog konca. Postavljena je sa unutrašnje strane sa crnom postavom. Nema nikakvih obilježja na sebi. Lička kapa se nosi i u Dalmaciji, Hercegovini i Crnoj Gori. Razlika je između Ličke i Dalmatinske u dužini resa. Dalmatinske rese su kraće dok Crnogorska nema resa. Lička kapa nosi se i u Bosanskoj Krajini zbog toga sto je Bosanska Krajina naseljena sa narodom iz Ličke Krajine i Dalmacije. Srpska lička kapa - sestra blizankinja crnogorske zavrate - zavjetna je pokrivka srpske glave koja pamti stradanja svakojaka. U crvenilu njenom je i crvenilo srpske krvi, od Kosova i prije Kosova, a u crnom oblistu kao da je crni flor, znak naše tuge velike i korote. Noseći je vječno, makar na srcu ako ne na glavi, i danas možemo (i moramo) biti zatočnici hrišćanskog zavjeta i Knezeve kletve, dostojni časnog `Srpskog roda`. Da se od nas božuri ne postide, ako drugoga stida ne prežemo... Jer, ta je kapa ne samo korotna no i svečarska - znak našeg nacionalnog ponosa: narod bez ponosa je narod robota i robova. Srpska kapa je talisman i znak, onako kako ispjeva Rajko Petrov, starinom Rašević iz Kuča, Nogo: Crni konjanici i vrani gavrani. Svu od mjesečine zobnicu vedrine. Crn zavoj smijeha i božur na rani. Nosimo vo vjeki svi mi preko Drine. (mali beli ormaric ,u sobi)

Naslov Yesterday / Namik Kabil Godina 2021 Sarajevo, Buybook, 2021 125 str. ; 20 cm Namik Kabil (rođen 1968) odličan je pisac kojemu bi trebalo zabraniti da daje naslove svojim knjigama. Počeo je pristojno, prvim romanom „Sam“, a onda su uslijedili „Amarcord“ i „Isijavanje“, da bi nam ovih dana ponudio „Yesterday“. Nimalo ne sumnjam da on ima važne osobne razloge zbog kojih je posudio naslove Federica Fellinija, Stanleyja Kubricka i Paula McCartneyja, ali ni on ne bi smio nimalo sumnjati da nijednom njegovom čitatelju ti razlozi ne znače ama baš ništa. Svakome od nas te su riječi emocionalni okidači koji nas vraćaju u susret vlastitim gorkim sjećanjima (amari ricordi), privatnim ludovanjima i razmišljanjima o prolaznosti vremena. Tko ih poželi iznova upotrijebiti, trebao bi znati da se ne bori samo s talentom Fellinija, Kubricka i McCartneyja, nego i s emocionalnom popudbinom vlastite publike. Zanemarite li ovaj problem – a to je lako, dovoljno je da rasklopite svezak – Namika Kabila ćete zavoljeti. Sve njegove knjige, pa tako i „Yesterday“, svojevrsne su inventure što ih poduzimaju ljudi koje su okolnosti izvan njihova utjecaja razbacale u prostoru i stalno ih tjeraju da gledaju unatrag, prema nekadašnjim, prekinutim životima. Kabilova biografija u jednom je ključnom svojstvu tipična bosanskohercegovačka. Obilježena je, naime, naprasnim diskontinuitetima i novim počecima. Rođenjem Tuzlak, on je bio Trebinjac, pa Sarajlija (predratni), jedno je vrijeme taksirao i pokušavao biti još koješta (među ostalim, i filmaš) u Los Angelesu, da bi se na koncu vratio u Sarajevo, gdje veze na dva razboja, kao sineast (najpoznatiji je po scenariju za film „Kod amidže Idriza“) i prozaik. S takvom prtljagom iskustva ne treba čuditi što ga zaokupljaju teme odlazaka/povrataka, prošlosti koja se ne da pospremiti u ladicu i dopustiti ljudima da krenu dalje, krhkih identiteta i još krhkijeg pamćenja. „Yesterday“ je rahla, višeglasna knjiga, zbirka ispovijedi nekolicine (pretežno) nekadašnjih Sarajlija koji grad i u ovome vremenu još uvijek mjere metrom iz mladosti. I to kod njih nije, barem ne presudno, pitanje nostalgije, koliko stvar gole nužde. Jer, kako veli jedan od likova, „naše prošlosti nisu postepeno potiskivane onim što nadolazi, već su prekidane nožem, sjekirom, bombom i prevratom, i možda je to jedan od razloga zašto se toliko vraćamo. Fale dijelovi života, potrgani iz privatnih arhiva nedostaju stvarni, opipljivi dokazi boljeg vremena.“ Većina njih sezonski su povratnici: „Ljeti se grad napuni, dijaspora se sjati i tad uloviš neke trenutke bliskosti za koje nisi vjerovao da su još uvijek mogući. Najviše su se promijenili oni koji su najudaljeniji i rijetko dolaze. Odaju ih glasovi i osmijesi koji ipak sporije stare, bljesne porcelanska navlaka, zaiskri pogled dok pokušavaju povezati rasute godine. Onda se ide negdje sjesti, po mogućnosti na brdo, da se uz meso zabilježe ti susreti. Meso je ipak naša zakletva, nebitno je koliko je para na računu, glad je urezana dublje od slova na nadgrobnoj ploči.“ Unatoč činjenici što će mnogi s razlogom zaključiti kako je glavni lik ovoga romana samo Sarajevo, ovome čitatelju ipak se čini kako se prije i poslije svega radi o knjizi koja govori o starosti ili barem tužnom osvješćivanju činjenice da je zenit života prošao, da se krenulo nizbrdicom, a ubrzanje iz dana u dan biva sve veće. Kabilovi junaci (vršnjaci!) proživljavaju dvostruku muku: stare uspomene sve više blijede i sve su nesigurniji oko toga jesu li se stvari doista dogodile onako kako ih oni pamte, a sve je manje vremena da bi stvorili neke nove uspomene. Zato je savršeno svejedno jeste li Sarajlija (odnosno, šire gledano, Bosanac) ili, recimo, Splićanin i Dalmatinac. Dovoljno je da ste prešli sličnu kilometražu i da vas muče slični strahovi – u ovoj ćete knjizi pronaći i svoju priču. A da je Kabilov svijet ustvari naš, potvrdit će i neki drugi uvidi. Na jednome mjestu pisac iz usta svoga lika obrazlaže kako su komunalni nered i svakovrsne devastacije postali bosanska stvarnost u kojoj je vrlo lako nazreti i hrvatsku: „A znaš li zašto su naše ulice izbušene i prljave, rijeke zagađene, a planine i brda zatrpane smećem i mamutskim projektima? Zato što mi prostor van naših kuća, gdje se kuhinjske pločice varikinom ribaju, a rese na ćilimu češljem ravnaju, uopšte ne doživljavamo kao svoj prostor. Ovo nije naša zemlja! Džaba nam navijački urlici i iscjepkani katastar, pokazujemo to svojim odnosom dok preskačemo blato i nijemo gledamo plastične kese koje se pored puta vijore kao zastave nacionalnog ponosa.“ Namik Kabil je filmski redatelj i pisac. Autor je nekoliko nagrađivanih scenarija, između ostalog, i za igrani film Kod amidže Idriza. Njegov dokumentarni film Informativni razgovori dobitnik je nagrade „Srce Sarajeva“ za najbolji dokumentarni film na Sarajevo Film Festivalu 2007. godine, a poslije i drugih međunarodnih nagrada. Igrani film Čuvari noći, za koji je napisao scenarij i režirao ga, imao je 2008. godine svjetsku premijeru na Venecijanskom filmskom festivalu. Autor je romana Sam, Amarcord i Yesterday, kao i nekoliko drama. Živi u Sarajevu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta redakcije! „Sve u njoj je bilo osrednje, sem njenih želja i njenih osećanja.“ Alber Tibode Sve što je bilo u njenoj neposrednoj blizini, dosadno selo, ograničeni varošani, prostota, činilo joj se izuzetak u svetu, puki slučaj u koji je zapala, dok se van tog kruga pružila unedogled ogromna zemlja blaženstva i strasti. Kada se udala za Šarla Bovarija, Ema je mislila da će joj brak doneti luksuz i strast o kojima je čitala u sentimentalnim romanima i ženskim časopisima. Međutim, Šarl je bio samo običan seoski lekar i njihov život u provinciji nije imao nimalo od onog romantičnog uzbuđenja za kojim je Ema žudela. Želeći da ostvari svoje snove, Ema će se prepustiti svakodnevnom fantaziranju, upadljivom trošenju i, konačno, vanbračnoj ljubavi. Romantična heroina ili neurotična malograđanka, loša supruga ili strastvena buntovnica protiv konvencija buržoaskog društva, Ema Bovari je istovremeno bila predmet autorovog divljenja i njegove oštre ironije. Zahvaljujući Floberovom preciznom jeziku, njegovoj minucioznosti u prikazivanju stvarnosti i nezaboravnim likovima, Gospođa Bovari je jedan od stožera moderne svetske književnosti. Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 — 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč). Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[2] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[3] Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[4] Književni opus Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna. Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose. Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa. Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč. Gospođa Bovari Deo rukopisa iz Gospođe Bovari Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“. Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica. Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[5][6] Salambo Salambo, Gaston Busjer (1907) U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[6][7] Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[2] Sentimentalno vaspitanje Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[8] Ostala dela Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina. Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti. Dela Glavni radovi Rêve d`enfer (1837) Memoirs of a Madman (1838) Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857) Salambo (Salammbo) (1862) Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Le Candidat (1874) Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Tri priče (Trois contes), 1877. Le Château des cœurs (1880) Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), постхумно 1881.[9] Dictionary of Received Ideas (1911) Souvenirs, notes et pensées intimes (1965) Адаптације The opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella Hérodias The opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novel The unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel. Eight films titled Madame Bovary. La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille Erlanger Korespondencija Selections: Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001) Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997) Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972) Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985) Correspondence with George Sand: The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115 Flaubert–Sand: The Correspondence (1993)

Knjaževac Narodna knjiga, 1985. Dizajn Bole Miloradović Prelepo izdanje jednog od najvećih romana svetske književnosti. „Gospođa Bovari“, roman Gistava Flobera, francuskog romanopisca, objavljen 1857. godine. Po objavljivanju roman je izazvao skandal. Knjiga je doživela buran uspeh, ali je pisac bio optužen za povredu javnog morala od strane pariskog suda za prestupe. Oslobođena je zahvaljujući odličnom advokatu Senardu. Gospođa Bovari je remek-delo realizma po realističnoj književnoj doktrini (studija karaktera, analiza osećanja, izbor pojedinosti), po savršenom stilu, te po moralnoj pouci (Ema Bovari prikazuje duh cele jedne epohe, a ne samo romantičnim sanjarenjima uništenu ženu). Tema dela je ispraznost braka i malograđanske sredine. Isprepliću se motivi ljudske ograničenosti i osrednjosti. Izvor i građu za ovo delo Flober je pronašao u nekom novinskom izveštaju koji mu je poslužio kao inspiracija (nije redak slučaj da književnici posežu za takvim oblikom inspiracije, npr. Dostojevski se služio sudskom hronikom). Vreme i prostor obuhvata hronotop provincijskog gradića s gustim lepljivim vremenom koje puzi unutar prostora. Likovi su socijalno motivisani, socijalno reprezentativni. Pripovedač je nepristrastan, njegova se osobnost ne zapaža, pisac se poistovjećuje s unutarnjim svetom likova, služi se jezikom koji reprodukuje reči ili svest određenog lika, ali to ne naglašava posebno već pripoveda u 3. licu. Ovaj roman kritika često ocenjuje kao životopis malograđanske preljubnice, epopeju provincijske bede, a stilski kao antiromantičarski romantizam. U razotkrivanju iluzija Flober zapravo razotkriva sebe i svoju intimu, što je najbolje izrekao rečenicom: `Gospođa Bovari, to sam ja!` Fabula romana Šarl Bovari, seoski lekar i udovac, ženi se ljupkom devojkom Emom Ruo. Ema je kći imućnog seoskog gospodina. Ranu mladost i školovanje provela je u manastiru uršulinki gde često kradom čita zabranjene romantične ljubavne romane u koje uranja svom silinom svoje mašte. Od braka je očekivala ostvarenje svojih romantičnih snova, sreću i mir, no ubrzo se pita: Bože, zašto sam se udala? Dobroćudni Šarl svim svojim jednostavnim srcem ljubi Emu i misli da mu je ljubav uzvraćena. Međutim, mlada žena vrlo brzo shvata raskorak između svojih snova i monotone jednoličnosti svakodnevnog malograđanskog života. Njen duh vapi za pustolovinama. Nakon selidbe u Jonvil Ema upoznaje pristalog advokatskog pripravnika Leona s kojim se počinje tajno sastajati. Leon odlazi u Pariz, a Ema, željna ljubavnih pustolovina, predaje se ljubavnoj vezi sa elegantnim baronom Rodolfom. Sledi ljubavna romansa uz vatru kamina, izlete u prirodu... Potpuno zapušta Šarla, kuću, dete. Opsednuta je ljubavnikom, lepim haljinama i svojim sada uzbudljivim životom. Nagovara Rodolfa da je otme i da pobegnu. U početku Rodolf pristaje, ali joj kasnije šalje pismo u kojem objašnjava da je odustao od bega. Ema je potpuno skrhana, doživljava slom nerava. Šarl je pokušava utešiti, pokazuje potpuno razumevanje, brine se za dete, vraća sve dugove i ne pitajući kako su nastali. Ona ponovo živi teško podnoseći dosadu svakodnevnog života. Šarl je želi razvedriti i zabaviti te je odvede u pozorište u Ruan. Tamo susretne Leona i obnovi s njim stari flert, ali kod Leona sve više raste zasićenost Emom. Ema je upadala u sve veće dugove u težnji da ostvari svoje želje za raskoši i sjajem. Sav ostali svet bio je za nju izgubljen, bez određena mesta i kao da nije ni postojao. Što su joj, uostalom, stvari bile bliže, to više su se od njih odvraćale njene misli. Sve što ju je neposredno okruživalo, dosadno selo, glupi malograđani, osrednji život, činilo joj se izuzetkom u svetu, pukim slučajem, koji ju je držao u svojim okovima, dok se izvan toga kruga protezala unedogled neizmerna zemlja blaženstva i strasti. Očajna zbog pretnje prisilne naplate dugova odlazi Rodolfu. Moli ga da je spasi od dugova, ali on je odbija. Ema je poražena i ponižena. Dok sudski izvršitelj popisuje stvari u porodičnoj kući: Bila je tako tužna i tako mirna, u isti mah tako mila i tako povučena, da si u njenoj blizini osećao kako te obuzima neki ledeni čar, kao što te u crkvama hvata zima od hladnoće mramora, koja se meša s mirisom cveća. Ne može prihvatiti poraz i ponovni povratak u dosadu svakodnevnog života te radije bira beg u smrt. Ispija otrov i umire. Šarl, jecajući, sav kao lud, u očaju govori svojoj umirućoj ženi: Zar nisi bila srećna? Jesam li ja možda kriv? Činio sam ipak sve što sam mogao! Uskoro i on umire ostavljajući iza sebe nezbrinuto dete. Gistav Flober (franc. Gustave Flaubert; Ruan, 12. decembar 1821 — Ruan, 8. maj 1880) bio je francuski književnik koji je stvarao u doba realizma.[1] Poznat je po svom romanu „Gospođa Bovari“ i privrženosti stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za “le mot juste” (prava reč).[2] Biografija Gistav Flober Rođen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom gradu koji je napustio tek 1840. kada je otišao u Pariz na studije prava. Već od jedanaeste godine pokazivao je interesovanje za književnost. Flober je u mladosti bio energičan, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao izuzetno neugodnim mestom za život. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840. putovao na Pirineje i Korziku. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava, posle jednog epileptičnog napada[3] (od detinjstva je patio od epilepsije) i vratio se u Kruaset, blizu rodnog Ruena, gde je živeo sa svojom majkom. Imanje, kuća na prijatnom mestu uz Senu ostao je Floberov dom do kraja života. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz Kole. Za Flobera, koji se nije ženio, ova veza bila je jedina značajna sentimentalna epizoda u životu.[4] Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku, Grčku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snažan utisak na Floberovu maštu.[5] Književni opus Floberovo delo je, može se reći bez ikakve ograde, središnji narativni opus 19. veka. Iako su veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod šireg čitateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja veći utisak - Gistav Flober ostaje nenadmašiv, uzoran majstor. Kao što je za Velaskeza rečeno da je bio slikar za slikare, tako se za Flobera može reći da je pisac za pisce, veliki učitelj i merilo majstorstva. Raznovrsnost piščevog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistička i realistička škola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih američkih i evropskih naturalista, tako i simbolistička struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savršenstvu narativne umetnine, utelovljena u Prustu i Džojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija, Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz Kruaseta. U momentima inspiracije napuštao je sve obaveze i prepuštao se pisanju, a često bi proveo celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par rečenica. Ovo objašnjava zašto su njegova dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna. Dela Gistava Flobera se naročito ističu lepotom stila i veštinom opažanja. Mnogi istraživači u Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Način na koji je portretisao svoje likove je bio inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose. Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev „Šinjel“ kaže da je sva kasnija ruska književnost izašla iz njega, bez preterivanja se može konstatovati da je veliki deo svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20. veka potekao iz Floberovog opusa. Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome što mu je pošlo za rukom da u tekstu od dve hiljade reči nijednom ne ponovi istu reč. Gospođa Bovari Deo rukopisa iz Gospođe Bovari Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod šestogodišnjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu žene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savršeno komponovana kao jedan od egzemplarnih psiholoških romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski proces zbog navodno nemoralnih delova teksta. Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti - za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“. Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije - na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ` Madam Bovari, to sam ja!`, čuvena je Floberova rečenica. Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreću i u kasnijim Floberovim delima: verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne čuje glas pisca niti se uopšte zna za njegovo postojanje, te harmonični i negovani stil koji je postao uzor francuske proze.[6][7] Salambo Salambo, Gaston Busjer (1907) U sledećem romanu „Salambo“ (1862), autor je dao maha svom potiskivanom temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih komponenti leži čar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama koji su uzbuđivali piščevu maštu, najčešće svesno ograničenu na prozaičnu malograđansku svakodnevnicu.[7][8] Pre nego što je započeo pisanje romana Salambo, godine 1858. putovao je u Kartaginu, kako bi prikupio materijal za pisanje ovog romana.[3] Sentimentalno vaspitanje Godine 1869. Flober je objavio svoj najveći roman „Sentimentalno vaspitanje“ (L`Education sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenačku očaranost Eliz Šlezinger i studentske dane, autor je opisao kao “moralnu povest ljudi moga naraštaja”. Više od toga, roman „Sentimentalno vaspitanje“, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih pariskih prijatelja - roman je o korozivnoj sili Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u konvencionalnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno naglašenoj banalnosti - patos neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenačke ljubavi, kao i u konačnom dijalogu s “prijateljem” o antiklimaktičnim “vrhuncima” njihovih sterilnih života, formira polazište za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći interferentnog spoljašnjeg sveta.[9] Ostala dela Sasvim su drugačije fantastične vizije „Iskušenja Svetog Antonija“ (1874), dramsko-romanesknog dela, tog “francuskog Fausta” na kome je radio preko 25 godina. Poslednje, posthumno delo, „Buvar i Pekiše“ (1881), groteskna je prethodnica antiromana smeštena oko bizarnih seoskih `poduhvata` dvojice penzionisanih činovnika, hibridna je studija okarakterisana i kao svojevrsna farsična enciklopedija ljudske gluposti. Dela Glavni radovi Rêve d`enfer (1837) Memoirs of a Madman (1838) Gospođa Bovari (Madame Bovary), (1857) Salambo (Salammbo) (1862) Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869. Le Candidat (1874) Iskušenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874. Tri priče (Trois contes), 1877. Le Château des cœurs (1880) Buvar i Pekiše (Bouvard et Pécuchet), posthumno 1881.[10] Dictionary of Received Ideas (1911) Souvenirs, notes et pensées intimes (1965) Adaptacije The opera Hérodiade by Jules Massenet, based on Flaubert`s novella Hérodias The opera Madame Bovary by Emmanuel Bondeville, based on Flaubert`s novel The unfinished opera Salammbo by Modest Mussorgsky, orchestrated by Zoltán Peskó, based on Flaubert`s novel. Eight films titled Madame Bovary. La légende de Saint-Julien l`Hospitalier (1888), an opera by Camille Erlanger Korespondencija Selections: Selected Letters (ed. Francis Steegmuller, 1953, 2001) Selected Letters (ed. Geoffrey Wall, 1997) Flaubert in Egypt: A Sensibility on Tour (1972) Flaubert and Turgenev, a Friendship in Letters: The Complete Correspondence (ed. Barbara Beaumont, 1985) Correspondence with George Sand: The George Sand–Gustave Flaubert Letters, translated by Aimée G. Leffingwell McKenzie (A. L. McKenzie), introduced by Stuart Sherman (1921), available at the Gutenberg website as E-text N° 5115 Flaubert–Sand: The Correspondence (1993) Biografske i druge srodne publikacije Allen, James Sloan, Worldly Wisdom: Great Books and the Meanings of Life,. Frederic C. Beil. Allen, James Sloan (2008). Worldly Wisdom: Great Books and the Meanings of Life. Frederic C. Beil. ISBN 978-1-929490-35-6. Brown, Frederick, Flaubert: a Biography, Little, Brown. Brown, Frederick (2006). Flaubert: A Biography. Little, Brown. ISBN 978-0-316-11878-1. Hennequin, Émile, Quelques écrivains français Flaubert, Zola, Hugo, Goncourt, Huysmans, etc., available at the Gutenberg website as E-text N° 12289 Barnes, Julian (1984). Flaubert`s Parrot. London: J. Cape. ISBN 978-0-330-28976-4. Fleming, Bruce, Saving Madame Bovary: Being Happy With What We Have,. Frederic C. Beil. Fleming, Bruce Edward (2017). Saving Madame Bovary: Being Happy with What We Have. Frederic C. Beil. ISBN 978-1-929490-53-0. Steegmuller, Francis, Flaubert and Madame Bovary: a Double Portrait, New York: Viking Press; 1939. Tooke, Adrianne (2000). Flaubert and the Pictorial Arts: from image to text. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-815918-6. Wall, Geoffrey (2001). Flaubert: a Life. Faber and Faber. ISBN 978-0-571-21239-2. Various authors, The Public vs. M. Gustave Flaubert, available at the Gutenberg website as E-text N° 10666. Sartre, Jean-Paul. The Family Idiot: Gustave Flaubert, 1821–1857, Volumes 1–5. . University of Chicago Press. 1987.. Patton, Susannah (2007). A Journey into Flaubert`s Normandy. Roaring Forties Press. ISBN 978-0-9766706-8-1.

Предговор Пред читаоцима је четврто издање књиге ,,православна педаrогија" игумана Георгија (Шестуна), чије име је надалеко познато свима који данас учествују у саборном делу обнове континуитета руске духовне традиције. Ова књига има своју историју. Године 1998. објављена је књига свештеника Евгенија Шестуна (данас игумана Георгија) "Православна педагогија”. Ова књига идејно је била написана као допуна знањима стеченим током професионалног педагошког образовања на совјетским факултетима, и одмах је постала веома позната. Необична идеја књиге је вероватно и условила њен успех, с обзиром да је структура одражавала низ питања педагога који је 90-тих година дошао у Цркву: какав је однос између спољашњег образовања, које новим поколењима омогућава да нађу своје место у социјалној стварности, и унутрашњег васпитања, које човека побуђује на духовни труд; да ли је Црква изградила сопствену традицију васпитања и које су њене особености; у којим особеностима руске културно-педагошке традиције се види утицај Цркве; који је значај православног васпитања у савременом свету и какве су могућности његове реализације? Сва ова питања о православном васпитању се на концу своде на једно; на који начин васпитавати савремено дете у савременом свету, како му помоћи да пронађе "пут, истину и живот", и на који начин педагог може стећи духовну дисциплину, захваљујући којој ће бити истински помоћник младима у њиховом духовном узрастању? Одговори су тражени у познатом кругу извора: у делима светих отаца и учитеља Цркве, старим и новим, код руских филозофа словенофила, православних писаца и богослова руске дијаспоре, у размишљањима савремених аутора о духовно-моралним принципима организацијее приватног и друштвеног живота. Нарочито важно место имала је публицистика, у којој је нашло одраз искуство православног образовања 90-тих година у свој његовој разноврсности: повратак традиционалним основама породичног васпитања, продубљивање образовних програма духовних школа, курсеви катихизације и православне просвете намењени одраслима, недељне школе, православне гимназије, вртићи и школе. У исто време, почетком 90-тих година, настаје термин "православна педагогија". Поједини научници су били критички настројени по питању његовог укључивања у речник педагошке мисли, не видећи могућност његове коректне примене у теорији. Па ипак, термин се брзо усталио у јавном дискурсу и пронашао своје место у публицистици и педагошким истраживањима. У наставним плановима педагошких факултета појавиле су се дисциплине које одражавају различите аспекте православне педагогије, као и нарочити смерови посвећени православној педагогији. Категорија је добила "зелено светло" - појам је добио неопходно садржајно осмишљење и многобројне везе са другим категоријама језика педагошке реалности. У првом издању књиге "Православна педагогија", на питање о садржају дотичне категорије, игуман Георгије даје једноставан и простодушан одговор: православна педагогија је педагогија чији циљеви нису ограничени оквирима човековог земаљског живота, већ иду изван њих, у живот вечни; православна педагогија је педагошка пракса која се темељи на Православној Цркви и налази ослонац у њеним светим тајнама. Каква је пракса по среди, на којим принципима се заснива, које циљеве себи задаје, која средства IЮРИСТИ, какве резултате постиже - на ова пиtања аутор је почео да одговара, осврћући се на велико богатство најразноврснијих материјала православно-црквене и руске националне религиозно-филозофске традиције. Тако је у књизи: 1) истакнут предмет - православна педаroгија; 2) предложен метод - стваралачко усвајање традиuије у свој њеној пуноћи; и 3) представљен својеврстан компендијум одговора на питања која су се већ много пута могла чути у јавном дискурсу. На основу извора, аутор је открио многе форме утицаја Православне Цркве на праксу васпитања у руској културној традицији и пружио широк спектар одговора на питаља која муче наше савременике. Само једна књига игумана Георгија (Шестуна) испунила је улогу читаве једне полице у кућној библиотеци са најбољим примерцима богословских, научних и публицистичких дела која одражавају православну идеју и праксу васпитања. Већ се у првом издању у потпуности показала једна важна особеност ауторовог стила - једноставност и поступност у постављању питања и давању одговора на њих: "Где је просто, тамо је анђела сто, а код сложеног нема ни једног". Његов стил се заснива на поверењу према традицији, која нас учи да трпимо, да се трудимо и да верујемо Богу, да имамо поверења у његова обећања и да слушамо његова упозорења. Господ нас чува од "ђаволских подстицаја" и све што нам је корисно даје нам у право време: "Онима који љубе Бога све помаже на добро" (Рим 8, 28). Слушајући ове савете, аутор није журио са доношењем теоријских модела и закључака, скрупулозно сакупљајући сва руском читаоцу доступна сведочанства о принципима и пракси православног васпитања. Да су сведочанства доступна руском читаоцу значи или да припадају руским ауторима, или да представљају садржај дела преведених на руски језик. Самим тим, одричући се од систематске разраде појма православне педагогије, аутор је решио сасвим други задатак, неупоредиво важнији и савременији. Књига је актуелизовала историјско наслеђе православне педагошке мисли. Увела је у оптицај мноштво загубљених тема, имена, процена, тачака гледишта, што је омогућило реконструкцију свих питања о васпитању карактеристичних за руску културу, и тиме постала својеврстан мост који је поново омогућио кретање у оквирима руске културно-педагошке традиције. Врстан избор извора формирао је представу о структури поља њених проблема, о вези између елемената, о водећим идејама и доминантним темама. Вратили смо се у тачку у којој је традиција прекинута и смoгли да поставимо питања о њеним могућим путевима после прекида који се догодио унутар саме традиције, а не изван ње. Такав приступ аутору је омогућио да избегне грешке идеологизоване свести, склоне рационализацији искуства. Он није реконструисао традицију путем рационалне обраде сведочанстава о њој, него је у круг савременог културног дијалога увео нове саговорнике, носиоце традиције, сам је ступио са њима у дијалог и пружио исту могућност својим читаоцима. Свако ко је отварао "Православну педагогију" на њеним страницама се сусретао са живим сведоцима и сам почињао да разговара са њима. Отац Георгије не објашњава због чега је традиција ишла управо таквим путем, он једноставно сам крочи путем традиције и открива га другима, показујући на који начин традиција постаје не само предмет, већ и извор и начин самоспознаје. У овом, четвртом издању књиге појам православне педагогије се уздиже на нови ниво теоријског осмишљења. Године 2006. у Казању игуман Георгије (Шестун) је одбранио докторску дисертацију из области педагошких наука на тему "Православне традиције духовно-моралног обликовања личности - историјско-теоријски аспект". Резултати истраживања су представљени у овом издању. Садржај Предговор (М. В. Захарченко), 9 Увод: Православна традиција и њена улога у духовном обликовању човека, 27 ПРВИ ДЕО: ЦИЉЕВИ И ЗАДАЦИ ДУХОВНО-МОРАЛНОГ ОБЛИКОВАЊА ЛИЧНОСТИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ПЕДАГОГИЈИ, 33 Основни појмови педагогије са тачке гледишта православне традиције, 33 Духовно-морално обликовање човека, 33 Предмет проучавања православне педагогије, 36 Основни појмови православне педагогије, 38 Васпитање као стварање услова за духовно-морално обликовање личности, 43 Историја трагања за педагошким идеалом и практичних циљева православног васпитања, 43 Проблем слободе и васпитања у светлости православне педагошке мисли, 47 Слобода као услов и резултат моралног самоопредељења човека, 49 Појам личности у психологији и православној педагогији, 51 Проблем личности у психологији, 51 Православно поимање личности, 54 Човеков живот као очување и развој надарености, 63 Православна традиција као онтолошко утемељење православне педагогије, 67 Традиција и њено место у културно-образовном простору, 67 Православна традиција као културно-историјска традиција и као предање Цркве, 69 Веза појмова "моралност" и ,,,духовност" у оквирима православне традиције, 74 Различита одређења моралности и духовности, 74 Енергијски приступ осмишљењу појма духовно-моралног обликовањачовека, 81 ДРУГИ ДЕО: САДРЖАЈ ДУХОВНО-МОРАЛНОГ ОБЛИКОВАЊА ЛИЧНОСТИ У СТАРОЗАВЕТНОЈ И НОВОЗАВЕТНОЈ ЦРКВИ, 86 Васпитање у светлости божанског откривења, 86 Нераскидивост старозаветног и новозаветног типа васпитања у православној педагогији, 86 Старозаветно учење о васпитању, 89 Хришћанство и васпитање, 100 Хришћанска педагогија у делима светих отаца и учитеља Цркве, 105 Учење апостолских отаца и њихових непосредних наследника о васпитању, 105 Учење отаца и учитеља Цркве 3. века о васпитању, 118 Учење о васпитању у делима светих отаца 4. века, 130 Педагошка схватања отаца и учитеља Руске Цркве, 147 Улога руских светих у духовном животу друштва, 147 Свети митрополит Филарет Московски, 148 Свети Теофан Затворник, епископ вишенски, 155 Свети праведни Јован Кронштатски, 164 Дидактика свештеном ученика Тадеја (Успенског), 169 Руска религијска филозофија о карактеру просвећености Русије и Европе, 186 Настанак идеје "чисте филозофије" и религијска свест, 186 Хеленско паганство и византијско православље, 191 Светлост природног разума и хришћанско обновљење ума, 202 Ћутање руске филозофије, 204 Григорије Савич Сковорода (1722-1794), 209 Филозофске расправе у Русији у првој половини 19. века, 216 Иван Васиљевич Кирејевски (1806-1856), 225 Преглед основних дела И. В. Кирејевског, 229 Алексеј Степанович Хомјаков (1804-1860), 249 Учење А. С. Хомјакова о Цркви, 255 Гносеолошки ставови А. С. Хомјакова и његово виђење друштвеног васпитања у Русији, 258 Николај Јаковљевич Даниљевски (1822-1885), 262 Самобитност руске филозофије, 278 Обнова традиционалне руске педагогије у делима прегалаца народне школе, 279 Николај Иванович Иљмински (1822-1891), 279 Сергеј Александрович Рачински (1836-1902), 290 Константин Петрович Победоноецев (1827-1907), 30] Општи историјски преглед основних педагошких праваца, 312 "Просветитељство" као постепено одвајање од хришћанства (основни педагошки правци - анализа В. В. 3ењковског), 312 Антихришћанска суштина валдорфске педагогије, 327 ТРЕЋИ ДЕО: ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА, 334 Православна породица као део васељенске јерархије, 334 Духовне основе православне породице, 334 Јерархијско уређење породице, 336 Место и значај мушкарца у васељенској јерархији, 340 Основе хришћанског васпитања деце у породици, 352 Особености развоја и духовног обликовања човека у различитим животним добима, 366 Особености дечијег узраста, 366 Васпитање као стварање услова за развој духовног живота, 371 "Жива тајна васпитања" у радовима И. А. Иљина, 373 Прва година дететовог живота, 379 Рано детињство, 385 Зрело детињство, 388 Адолеcценција, 389 О плодовима доброг васпитања, 393 Традиционално породично васпитање - једини начин заштите од саблазни савремепог света, 394 Духовне болести и узроци њиховог умножавања у савременом свету, 394 Средства исцељења од духовних болести, 401 ЧЕТВРТИ ДЕО: ПРАВОСЛАВНО И СВЕТОВНО ОБРАЗОВАЊЕ-КАРАКТЕРИСТИКЕ И САОДНОС, 408 Модел трију равни културно-образовног простора, 408 Човек у мултикултуралном свету, 408 Улога световног образовања у преношењу цивилизацијске традиције, 411 Савремени проблеми православног образовања духовно-морално обликовање личности у систему православног образовања), 416 Основни проблеми савремене школе са становишта православне традиције, 424 Савремени проблеми садржаја образовања, 432 Усмереност садржаја савременог образовања на тржиште рада, 432 Духовне основе садржаја образовања, 434 Одражавање социјалне сфере човековог живота на садржај образовања, 437 Руска култура као основ садржаја образовања и васпитања, 438 Духовно-моралне основе васпитања грађанина, 443 Школа и њен развој у светлости историје формирања западног света, 446 Школа као традиција у светлости историје руске државе, 452 Православна култура и њено место у образовном простору Русије, 461 Наставнички позив као духовни дар, 465 Наставнички позив, 465 Личност наставника, 467 Морални квалитети наставника, 469 Закључак, 477 Библиографија по темама, 485 Наслов: Православна педагогија Издавач: Каленић Страна: 506 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16,5 x 23,5 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-86-7405-125-2

Kao na slikama paideia označen tekst kao na slici (samo na par mesta na početku) inače lepo očuvano Marsel Prust (franc. Marcel-Valentin-Louis-Eugène-Georges Proust; Pariz, 10. jul 1871 — Pariz, 22. novembar 1922) bio je francuski intelektualac, romanopisac, esejista i kritičar, najpoznatiji po delu U traganju za izgubljenim vremenom u 7 tomova, koje je izdavano u periodu od 14 godina (poslednja tri posthumno) i koje je ostavilo dubok trag, ne samo u Francuskoj, već i u evropskoj književnosti 20. veka i izvršilo veliki uticaj na mnoge književnike.[1][2] Jedan je od predstavnika impresionizma. Biografija[uredi | uredi izvor] Marsel Prust (sedi), Robert de Fler (levo), Lusijen Dode (desno) Rođen u bogatoj lekarskoj porodici, nežan i osetljiv, u detinjstvu je bolovao od astme, što je obeležilo čitav njegov potonji život. Prustov otac, Ahil Adrijan Prust, bio je ugledan patolog i epidemiolog, zaslužan za proučavanje i pokušaje izlečenja uzroka i širenja kolere, koja se u to vreme širila kroz Evropu i Aziju; bio je autor brojnih članaka i knjiga o medicini i higijeni. Prustova majka, Žan Klemans Vil, bila je kći iz bogate i kulturne jevrejske porodice iz Elzasa.[3] Bila je veoma načitana; njena pisma pokazuju razvijen smisao za humor[4] i dovoljno poznavanje engleskog jezika da pruži pomoć sinu u prevođenju dela Džona Raskina.[4] Prust je odgojen u očevoj katoličkoj veri.[5] Kršten je 5. avgusta 1871. i kasnije se potvrdio kao katolik, ali nikada nije formalno praktikovao svoju veru.[6][7] Kada je imao 9 godina, doživeo je prvi teži napad astme i otad su ga smatrali bolešljivim detetom. Godine 1882. postao je učenik škole Lycée Condorcet u Parizu. Zbog bolesti je prekinuo školovanje. Uprkos lošem zdravlju, Prust je odslužio jednu godinu u francuskoj vojsci u Orleanu. Ovo iskustvo mu je poslužilo za treći deo ciklusa romana „U traganju za izgubljenim vremenom“, „Vojvotkinja de Germantes“. U mladosti je pohađao salone gđe Štraus, udovice Žorža Bizea i majke Prustovog prijatelja iz detinjstva, Žaka Bizea, te salone Madlen Lemer i Madam Arman de Kajave (Leontin Lipman), majke njegovog prijatelja Gastona Armana de Kajavea, u čiju se verenicu bio zaljubio (Žan Poke). Preko Madam Arman de Kajave je upoznao Anatola Fransa, njenog ljubavnika. Prust je bio vrlo blizak sa majkom. Kako bi umirio oca, koji je insistirao da izgrađuje karijeru, Prust je uspeo da dobije mesto volontera u biblioteci Mazarin u leto 1896. Značajnim naporima dobio je bolovanje, što se protegnulo na nekoliko godina, te se smatralo da je napustio radno mesto. Nikada nije radio, te se nije selio iz roditeljskog stana sve do njihove smrti. Poslednje godine i smrt[uredi | uredi izvor] Prustov grob Njegov život i porodično okruženje znatno se izmenilo između 1900. i 1905. U februaru 1903. njegov brat Robert se oženio i napustio dom. Iste godine u novembru mu je preminuo otac.[8] Naposletku, u septembru 1905. godine izgubio je majku, što ga je najviše pogodilo. Majka mu je ostavila značajno nasledstvo. Kroz ovaj period zdravlje mu je bilo naročito narušeno. Poslednje tri godine svog života proveo je u svojoj spavaćoj sobi, spavajući danju i radeći na romanu noću.[9] Preminuo je od upale i apscesa pluća 1922, a pokopan je na groblju Per Lašez u Parizu. Seksualna orijentacija[uredi | uredi izvor] Marsel Prust je bio homoseksualac. Njegova seksualnost i veze sa drugim muškarcima često su bile opisivane u biografijama o Prustu.[10] Iako njegova kućepaziteljka Selest Albare u svojim memoarima negira ovaj aspekat Prustovog života,[11] njeno poricanje je u suprotnosti sa izjavama mnogih Prustovih prijatelja i savremenika, uključujući i pisca Andre Žida.[12] Prust nikada otvoreno nije priznao svoju homoseksualnost, iako su njegova porodica i bliski prijatelji znali ili sumnjali da jeste. Godine 1897. Prust je čak imao dvoboj sa francuskim pesnikom i romanopiscem Žanom Lorjenom, koji je javno doveo u pitanje Prustovu vezu sa Lusijenom Dodeom. Obojica su preživeli dvoboj.[13] Iako je Prust javno negirao, njegova romansa sa kompozitorom Rejnaldom Hanom je dobro dokumentovana.[14] Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Kao izobražen i prefinjen mladić kretao se u modernim građanskim, umetničkih i aristokratskim krugovima, pisao i prevodio, posebno dela engleskoga estetičara Džona Raskina, koji je presudno uticao na njegovo kasnije stvaralaštvo. Iz tog perioda potiču članci iz mladosti skupljeni pod naslovom „Užici i dani“ (1896) i autobiografski roman „Žan Santej“ (posthumno 1952). Rani radovi[uredi | uredi izvor] Prust se bavio pisanjemi i objavljivnjem od ranog doba. Pored književnih časopisa sa kojima je bio asociran, i u kojima je objavljivao dok je bio u školi (La Revue verte i La Revue lilas), od 1890 do 1891 on je objavljivao regularnu društvenu rubriku u časopisu Le Mensuel.[4] Godine 1892. on je učestvovao u osnivanju književnog pregleda zvanog Le Banquet (takođe francuskog naslova Platonove Gozbe), i tokom sledećih nekoliko godina Prust je regularno objavljivao manje komade u tom časopisu i u prestižnom La Revue Blanche. Godine 1896. je objavljen Les Plaisirs et les Jours, kompendijum mnoštva tih ranih komada. Knjiga je obuhvatala predgovor Anatola Fransa, crteže gospođe Lemer u čijem salonu je Prust bio čest gost, i koja je bila inspiracija za Prustovu gospođu Verdurin. Ona je pozvala njega i Rejnalda Hana u njen šato de Revejon (model za La Raspelije gospođe Verdurin) tokom leta 1894. godine, i tokom tri nedelje 1895. Ova knjiga je bila tako raskošno proizvedena da koštala duplo više od normalne cene knjige njene veličine. Te godine je Prust počeo da radi na romanu, koji su konačno objavili 1952. godine pod naslovom Jean Santeuil njegovi posthumni editori. Mnoge od tema kasnije razvijenih u U traganju za izgubljenim vremenom nalaze svoju prvu artikulaciju u ovom nezavršenom radu, uključujući enigmu memorije i neophodnost reflekcije; nekoliko sekcija U traganju za izgubljenim vremenom se mogu naći u prvoj verziji knjige Jean Santeuil. Portret roditelja u Jean Santeuil je vrlo oštar, što je u izrazitoj suprotnosti sa obožavanjem sa kojim su roditelji prikazani u Prustovom remek-delu. Nakon lošeg prijema rada Les Plaisirs et les Jours, i unutarašnjih problema sa razrešavanjem radnje, Prust je postepeno napuštao Jean Santeuil 1897. godine i prestao s radom u potpunosti do 1899. godine. Počevši od 1895. godine Prust je proveo nekoliko godina čitajući Karlajla, Emersona, i Džona Raskina. Putem tog čitanja on je rafinirao svoje teorije umetnosti i uloge umetnika u društvu. Isto tako, u Povraćenom vremenu Prustov univerzalni protagonista se priseća da je preveo Raskinov Sezam i Ljiljani. Umetnikova odgovornost je da se suoči sa pojavom prirode, izvede zaključak o njenoj suštini i prenese ili objasni tu suštinu u umetničkom delu. Raskinovo shvatanje umetničke produkcije bilo je centralno za ovu koncepciju, i Raskinov rad je bio toliko važan za Prusta da je tvrdio da zna „napamet” nekoliko Raskinovih knjiga, uključujući, Sedam svetiljki arhitekture, Bibliju Amiena, i Praeterita.[4] Prust je želeo da prevede dva Raskinova rada na francuski, ali mu je taj poduhvat otežavalo njegovo nedovoljno poznavanje engleskog. Da bi kompenzovao za to on je pretvorio ove prevode u grupnu aferu: inicijalni prevod je radila njegova majka, nacrte je prvo revidirao Prust, a zatim Mari Norlindžer, engleski rođak njegovog prijatelja i ponekad ljubavnik[15] Rejnaldo Han, zatim je konačno prevod polirao Prust. Na pitanja njegovog urednika o njegovom metodu, Prust je odgovorio, „Ja ne tvrdim da znam engleski; ja tvrdim da znam Raskina”.[4][16] The Bible of Amiens, sa Prustovim proširenim uvodom, je bila objavljena na francuskom 1904. godine. Prevod i uvod su bili dobro primljeni; Anri Bergson je nazvao Prustov uvod „jednim važnim doprinosom psihologiji Raskina”, a imao je slične pohvale za prevod.[4] U vreme objavljivanja, Prust je već prevodio Raskinovo delo Sesame and Lilies, što je završio juna 1905, neposredno pre smrti njegove majke, a knjiga je objavljena 1906. godine. Književni istoričari i kritičari su konstantovali da su pored Raskina Prustovi glavni književni uticaji bili Sen-Simon, Montenj, Stendal, Flober, Džordž Eliot, Fjodor Dostojevski, i Lav Tolstoj. Godina 1908. je bila važna za Prustov razvoj kao pisca. Tokom prvog dela te godine on je objavljivao u raznim časopisima pastiše drugih pisaca. Ove vežbe u imitaciji su možda omogućile Prustu da ojača svoj sopstveni stil. Dodatno, u proleće i leto te godine Prust je počeo da radi na nekoliko različitih framenata pisanja koje će kasnije sjediniti pod radnim nazivom Contre Sainte-Beuve. Prust je opisao svoje napore u pismu prijatelju: „Ja imam u toku: studiju o plemstvu, pariski roman, esej o Sent-Bevu i Floberu, esej o ženi, esej o pederastiji (što nije lako objaviti), studiju na nadgrobnim spomenicima, studiju o romanu”.[4] Iz ovih različitih fragmenata Prust je počeo da oblikuje roman na kojem je kontinuirano radio tokom tog perioda. U traganju za izgubljenim vremenom[uredi | uredi izvor] U traganju za izgubljenim vremenom, tom I, Put ka Svanu (1919) Svoje glavno životno delo pisao je desetak godina, u trci sa bolešću i smrću. U gotovo potpunoj osami i odustajanju od svih drugih delatnosti nastalo je jedno od najobimnijih i najvrednijih dela svetske književnosti, veliki roman „U traganju za izgubljenim vremenom“ (1913—27). Roman se sastoji iz sedam knjiga: „U Svanovom kraju“, „U seni devojaka cvetova“, „Oko Germantovih“, „Sodoma i Gomora“, „Zatočenica“, „Nestala Albertina“ i „Vaskrslo vreme“ („Pronađeno vreme“).[17] Središnji deo prve knjige koji nosi naziv „Jedna Svanova ljubav“ često se izdaje kao samostalni roman. Roman od oko 3.200 stranica (zavisno od izdanja) obuhvata period druge polovine 19, početak 20. veka i Prvi svetski rat, kao i teme koje su potresale francusko društvo toga doba (npr. Drajfusova afera). Radnja se odvija u ladanjskoj porodičnoj kući u gradiću Kombreju (u stvarnosti Ilijer), u Parizu, na normandijskoj obali, u Veneciji. Roman ima oblik esejizovanih memoara: to je zapravo fikcionalizovana i minucioznim raščlanama povezana kvaziautobiografija u kojoj su svi elementi uzeti iz realnosti, ali stilizovani u smislu Prustove filozofije i estetike, u simbolističkom i impresionističkom duhu vremena. To veliko sintetičko delo moguće je čitati na više načina: npr. kao balzakovsku studiju društvenih odnosa u doba propadanja aristokratije i uspona bogate građanske klase, smeštenu većim delom u doba Drajfusove afere. Poput Balzaka, Prust teži sveobuhvatnosti i sintezi, predočava celi niz likova iz najrazličitijih društvenih sredina i njihove sudbine. No delo je, znakovito za ono doba, mešavina romana i eseja: autor prati svoje pripovedanje psihološkim komentarima, kulturnoistorijskim reminiscencijama, estetskim digresijama i sentencioznim opservacijama. Celovitost prividno haotičnog i heterogenog teksta proističe iz kompozicije izgrađene na mreži isprepletenih lajtmotiva, kao u Vagnerovim operama, te mita o Vremenu kao dominantnoj nevidljivoj sili u čijem se polju oblikuju i rastaču bića i odnosi. Teme i poetika[uredi | uredi izvor] Proustove su velike teme korozija bića u proticanju vremena, ljubomora i ljubav (heteroseksualna i homoseksualna), telesnost i determinacije psihe telom, nestalnost međuljudskih odnosa i nespoznatljivost stvarnosti, problematičnost identiteta i sebstva, snobizam i politička kultura i diplomatija uoči Prvog svetskog rata. Smatra se da je vreme glavni junak tog romana, no ono Prustu nije zanimljivo kao filozofska apstrakcija (npr. kao u Sv. Avgustina) nego kao medij i uzrok svih metamorfoza; ono dovodi do mena identiteta, ljudske komunikacije, te i do gubitka samog smisla života. Pod uticajem francuskog filozofa Anrija Bergsona, pisac nalazi izlaz iz naizgledne jalovosti i prolaznosti života u otkriću činjenica da podsvest skladišti sve impresije, pa je naizgled izgubljeno vreme pohranjeno i dostupno u nesvesnom segmentu bića. Ono nije zauvek mrtvo, nego se može prizvati na nivo svesti i izraza nehotičnim, čulnim sećanjem tela, koje pamti, ne samo zbivanja, nego i minule porive i emocije. Dvostruko gledište pripovedanja sastoji se od emocija neiskusnog glavnog lika i inteligencije zrelog pripovedača koji se neprimetno smenjuju iza prvog lica setnog i često grubo humornog monologa i sarkastičnih komentara. Ali, razlika među njima nije samo u iskustvu nego i u činjenici da je pripovedač svestan svog poslanja i smisla života koji otkriva u pisanju: njegov životni neuspeh ne dovodi nikada u pitanje vrednost života. Poruka pesnika i modernog egzistencijalnog metafizičara Prusta afirmiše život - iako ne izrekom: život ne postoji zato da bi jednog dana bio slikom ili knjigom; on je sam po sebi najveća umetnost, svojevrsno remek-delo. Kao iu većem delu romana, prisutna je dvostruka optika: svest pripovedača, nikad fiksna, evoluira u vremenu kao entitet; istovremeno, autor često eksplicitno poriče bilo kakav kontinuitet sebesvesti i identiteta osim ukorenjenosti u telu (što je navelo mnoge da proglase piščevu duhovnu srodnost s orijentalnom, hindu-budističkom metafizikom koja poriče zapadnu tradiciju jedinstva ličnosti); jasna je poruka dela da je svrha Traganja zapravo pripovedačevo duhovno spasenje i u neku ruku ozbiljenje esteticizma Valtera Patera i simbolizma konca 19. veka; no, s druge strane, Prustvo delo uspostavlja čaroliju života nezavisno o piščevoj apologiji umetničke vokacije - njegovoj privatnoj opsesiji koja za savremenog čitaoca deluje anahrono i marginalno, dok je njegova usredsređenost na analizu izazvala i dosta kritičkih komentara koji se mogu svesti na dve tačke: Prust `ubija život` hiperanaliziranjem, a spiritualna dimenzija postojanja ostaje mu dobrim delom skrivena zbog totalne uronjenosti u vremenom ograničena iskustva. Naslednik Montenja, francuskih moralista, memoaristike vojvode de San Simona, Stendala i Dostojevskog, Prust je ostvario jedno od najvećih dela u istoriji književnosti, delo koje se galerijom likova (preko 2.000, od ​​toga više od 30 velikih), mudrošću, humorom i humanošću može svrstati u vrhunce pisane reči uopšte.