KNJIŽEVNA I NAUČNA RECEPCIJA BRATIĆEVOG DELA, Prosveta/Filip Višnjić 2012, tvrdi povez, str. 579. Zbornik tekstova. Očuvanost 4. Izdavačke kuće „Prosveta“ i „Filip Višnjić“ objavile su Bratićeva izabrana dela u devet knjiga. U devetoj knjizi „Književna i naučna recepcija Bratićevog dela“, sakupljeni su ogledi naših najistaknutijih književnih kritičara o njegovom delu.

Izdavač: Prosveta, Beograd Pogovor: Predrag Protić Povez: tvrd Broj strana: 356 Ilustrovano. Pečatirana, veoma dobro očuvana. Srpske knjižare i knjižare među Srbima Starčević je podelio, mada neformalno, na dva tipa. Jedni su kulturni poslenici koji svoju aktivnost ne uzimaju samo kao svakodnevni posao nego u njoj vide značajnu kulturnu misiju. Oni su, kao i svuda u svetu uostalom, manjina. Postoje i oni drugi, koji knjižarstvo uzimaju kao posao koji se ni po čemu ne razlikuje od ostalih. I jedni i drugi imali su u svome vremenu značajnu ulogu u širenju knjiga. Starčević je kombinovao hronološki i biografski princip pri pisanju knjige Staro srpsko knjižarstvo. Govoreći o knjižarama, on se držao hronološkog reda, u zavisnosti od regiona o kojem je govorio. Dajući biografije ovih kulturnih poslenika, Starčević se služio, već prema građi kojom je raspolagao, nekolikim metodima. Negde je, kao u slučaju Kaulicija, Vozarevića, oca i sina Valožića, ili Jeremije Karadžića, davao široku istorijsku pozadinu, govoreći o opštim kulturnim prilikama i načinu trgovine knjigama u to doba. Kao što se zna, knjiga se prodavala uz ostalu robu, na vašarima, širili su je i rasturali od vrata do vrata i od kuće od kuće, kako entuzijasti, tako i trgovci, prethodnica današnjih akvizitera. Nekada su taj posao obavljali učitelji i sveštenici, koji su prikupljali pretplatu, pa je knjiga preko njih dospevala do pretplatnika. Zamišljena kao neka vrsta malog leksikona, Starčevićeva knjiga pruža reljefnu sliku jednog relativnog dugog razdoblja i daje niz priloga bez kojih se ne može zamisliti rad na sintetičkoj istoriji srpske kulture. (K-134)

Izdavačka kuća Gradac

Srpske poslovice i izreke, odličan izbor za svaku kuću. Novo, nekorišćeno

SV 9 61894) KNJIŽEVNI PORTRET LJUBOMIRA ĆORILIĆA časopis Provincija broj 54/ 55 1989 godina Provincija Časopis za književnost , kulturu i društvena pitanja , izdavač : Međurepublička zajednica kulture „Sava“ ; iz sadržaja : KNJIŽEVNI PORTRET (LJUBOMIR CORILIĆ) Pisanje pesama nije uzaludno trošenje jezika (razgovor M. Radivojevića sa književnikom) Boško Lomović: O jednom pjesničkom mitu Svetilav M. Stanišić: Poetika promene Ljubomira Ćorilića Milovan M. Radivojević: O rodoljubivoj poeziji Ljubomira Ćorilića Izbor iz stvaralaštva (Rane pesme, Pesme promene, Pesme o slobodi, Satitične pesme, Pesme i priče za decu) Iz književne kritike. INTERPRETACIJE Mr Milan Mišković: Prilog proučavanju vojnog pitanja u slovenačkom programu civilnog društva Jevgenij Vasiljevič Cimbal: Perestrojka i sovjetski film (prevco s ruskog Dobrilo Aranitović) OSVJETLJENJA Dervo S. Pušina: Od izazova do stvaralaštva KNJIŽEVNI OGLEDI Dordi Stalev: Poetske ideje u lirici Desanke Maksimović (s makedonskog Boško Lomović) Dr Cvijetin Ristanović: Čolakovićevi uzori u procesu stvaranja „Kuće oplakane` Sava Andrić: Partizanski stih Jure Kaštelana PROZA Ćamil Sijarić: Naša snaha i mi momci Rajko Petrov Nogo: Starac i kamen David Albahari: Prozor u svet: odgovori (Krava je usamljena životinja, Kraj detinjstva, Jajasti listovi-trostran plod, Sve je jedan jedan je sve). Ljiljana Lukić: Uzlet u ružičaste dveri ... mek povez, format 15 x 24 cm , ilustrovano, latinica, potpis na predlistu , 218 strana

nekorišćena, kao nova Žanrovi:: Domaći pisci, Publicistika Izdavač:: Zlatno runo Godina izdanja:: 2019. Broj strana: 211 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm U saradnji Izdavačke kuće Zlatno runo iz Beograda i Instituta za evropske studije objavljen je Rečnik suvišnih reči Gordane Đerić. U formalnom smislu Rečnik pripada enciklopedijskoj leksikografiji i predstavlja zbirku primera reči i izraza koji su se rastali ili sa 1) značenjem i smislom, ili sa 2) vremenom i kontekstom u kome se upotrebljavaju ili sa 3) jezičkim standardom, stilom i dobrim ukusom. Shvatanje da je jezik neposredni pokazatelj društvenih promena, i glavno sredstvo društvenog organizovanja i društvene analize, u osnovi je primenjenog pristupa, koji razobličenjem pogrešnog, neprimerenog, značenjski ispražnjenog ili sumnjivog u komunikaciji fotografski prikazuje „stanje stvari“ u jeziku, kulturi i društvu. Stoga je, u sadržajnom i idejnom smislu, Rečnik suvišnih reči ne samo normativni korektiv i podsticaj na odgovornu upotrebu jezika, precizno i jasno izražavanje, nego i svojevrsni šifrarnik za razumevanje najrazličitijih aspekata društvenog života u periodu tzv. „divljeg kapitalizma“ i/li „tranzicije“ u Srbiji. Poput putokaza u realnost reči – od onoga što one više ne znače u konvencionalnoj upotrebi do onoga što znače (ili bi trebalo da znače) – Rečnik problematizuje sve veću distancu oznake i označenog i nadomešćuje jaz između reči i stvarnosti života na koju se odnose te reči. Prema toj intenciji, Rečnik suvišnih reči je originalni leksikografski izazov vladavini simulakruma i postistine, osim što je poražavajući dokument o razmerama relativizacije i potiranja standarda u savremenom srpskom jeziku.

58059) ANDRIĆ in Herceg Novi , Vladimir Roganović , Belgrade - Herceg Novi 2021 , „Kao autor, pitam se u ovoj knjizi: šta je genijalnog umjetnika, proznog graditelja djela Na Drini ćuprija, Prokleta avlija, Most na Žepi, podstaklo da među svim mjestima zemaljskog šara sagradi kuću baš na ovom parčetu obale? Sunce, svjetlost, prirodno okruženje grada koji vjekovima nadahnjuje umjetnike? Ili ljubav?“ – Roganović NOVO , mek povez, format 16 x 22,5 cm , ilustrovano, engleski jezik, 155 strana

Polovna knjiga, korice blago pohabane, knjižni blok spolja potamneo, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Prometej - Novi Sad, 2000. god. Broširan povez, 22X22 cm. 132 str. Kunstdruk, ilustrovano Putovanje kroz svakodnevicu Mirjana Popović-Radović, istoričar književnosti i esejista, još jednom je skrenula pažnju javnosti knjigom `Poetika svakodnevnog`. Ovo štivo nije namenjeno samo ljubiteljima knjiga, već i svima onima koji vole život sam, putovanja, lutanja i u svemu tome traže i nalaze vrhunsku poetiku. `Poetika svakodnevnog` nas uvodi u svet čuda, koji je zapravo svet oko nas, samo je viđen i pročitan na nov, poetićki način. Mirjana Popović-Radović nam ovom knjigom dokazuje da književnost nije zatvoreni sistem, već da živi svoj puni i pravi život utkana u pulsiranja svetskih metropola. Autorka je tako našla tragove Čehovljeve `Kuće sa mecaninom` u finskom Saunalahtiju, Ćopićevu `Baštu sljezove boje` u japanskoj Cukubi, a čitav Dablin doživela kroz Džojsov `Ulis`, koji je blisko utkan u tajni život ovog grada. U tajnopisima grada Mirjana Popović-Radović otkrila je potpise Pikasa, Kafke i Renoara na ulicama Helsinkija i Tokija, jednu kuću sećanja-japansku čajdžinicu sa švajcarskim imenom `Sieger` u Cukubi, `Pikvik pab` u Helsinkiju i mnoga druga mala čuda-bisere, koji bacaju novu svetlost na postojanje. `Poetika svakodnevnog` poziv je na drugačije putovanje kroz svakodnevni zivot; ono putovanje u koje je utkano `vreme da se pomiriše i ruža` i trenutak budnog sna uz vrelu šolju kafe na bilo kom mestu u bilo kom gradu. Jer u trenutku kada život počnemo da živimo, a prestanemo da trošimo, poetika svakodnevnog postaje i naša baština. `Poetiku svakodnevnog` izdao je Prometej, a Aleksandra Radovanović je na Sajmu knjiga u Beogradu 2000. dobila nagradu za najbolje umetnički i tehnički opremljenu knjigu. S. Domazet

Harold Blum (engl. Harold Bloom; Bronks, 11. jul 1930) je američki književni kritičar, romanopisac i profesor humanistike na Univerzitetu Jejl. Od objavljivanja njegove prve knjige 1959, Blum je objavio više od dvadeset knjiga književne kritike, nekoliko knjiga o religiji i roman. Uredio je i napisao predgovore za nekoliko stotina zbornika tekstova vezanih za književnost i filozofiju za izdavačku kuću Čelzi haus. Njegove knjige su prevedene na više od četrdeset jezika. U javnosti je poznat pre svega kao branilac književnog kanona. Broširani povez. Biblioteka EIDOS, izdavač Slovo ljubve, Beograd.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milovan Danojlic - Muka s recima Nezavisna izdanja Slobodana Masica, Beograd 1977 55 strana Kartonske korice sa omotom 16x16 cm Milovan Danojlić (Ivanovci, 3. jul 1937) je srpski književnik i pesnik, član SANU,[1] predsednik Srpske književne zadruge od 2013. godine[2] i član osnivač, kao i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu[3], u kome se nalazi njegov legat. Milovan Danojlić rođen je 3. jula 1937. godine u Ivanovcima kraj Ljiga. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice.[4][5] Godine 1953. sam odlazi od kuće u Beograd i tamo, uporedo sa pohađanjem gimnazije, radi razne poslove, poput prodavanja leda i novina, da bi sebi obezbedio život.[4] Nakon završene gimnazije upisao je Filološki fakultet, gde je diplomirao na Odseku za romanistiku (francuski jezik i književnost). Danojlić je počeo da piše vrlo rano, a već u srednjoškolskim danima pisao je kratke dopise za list Republika.[4] Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine pod nazivom „Kako spavaju tramvaji”. Svoje pesme uglavnom je namenjivao deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno se ističe poema „Dečji zakonik” u kojoj Milovan ističe obavezu roditelja da deci obezbede srećan i bezbrižan život.[5] Osim poezije, piše i prozu, esejistiku i književnu kritiku. Milovan Danojlić sa Haroldom Pinterom (krajnje desno) i Sašom Milenićem (drugi sleva), u Londonu 2009. Od 1984. godine živi i radi u Francuskoj, gde je u dva navrata radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu (franc. Université de Poitiers), a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija.[5] Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 2000. godine, prvo kao član van radnog sastava, potom dopisni član, te redovni član od 8. novembra 2018. godine. Član je osnivač, ali i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” i jedan od prvih ljudi koji su podržali osnivanje ove institucije. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. godine. U rodnim Ivanovcima podigao je crkvu.[6] Danojlić je objavio više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku.Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu, a prevodio je i dela poznatih pisaca poput V. Šekspira, Š. Bodlera, J. Brodskog, E. Siorana, L. Aragona, E. Paunda, V. B. Jejtsa, E. Joneskog, P. Klodela, pisana na francuskom i engleskom jeziku. Neke od najpoznatijih Danojlićevih knjiga su „Neka vrsta cirkusa“, „Dragi moj Petroviću”, „Lične stvari - ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“. Legat Milovana Danojlića Detaljnije: Legat Milovana Danojlića Legat Milovana Danojlića (desna strana prostorije) u Muzeju srpske književnosti. Milovan Danojlić jedan je od prvih ljudi koji je formirao svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, odnosno Biblioteci Lazić, nedugo nakon njenog ponovnog otvaranja za javnost 2009. godine. Nakon osnivanja Udruženja i Muzeja srpske književnosti (2012), njegov legat smešten je u prostorije Muzeja i zvanično otvoren 2018. godine.[7] Nagrade Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima se ističu: NIN-ova nagrada za delo „Oslobodioci i izdajnici“ 1997. Oktobarska nagrada grada Beograda Zmajeva nagrada Nagrada „Branko Ćopić” Nagrada „Isidora Sekulić” Nagrada „Desanka Maksimović” Mladost Mlado pokoljenje Neven Vitalova nagrada „Zlatni suncokret` Žička hrisovulja Nagrada „Miloš Đurić” za prevodilaštvo Nagrada „Pečat vremena” za književnost Nagrada „Rade Drainac“ Književni vijenac Kozare Orden Svetog Save Zlatna medalja za zasluge[8]. Milovan Danojlić o položaju pesnika `Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu.[9] Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti`.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Posveta autora na predlistu. Izdavač: Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani - Kraljevo, 2014. god. Broširan povez, 20 cm. 189 str. Mihajlo Pantić (Beograd, 10. jun 1957) srpski je književnik, kritičar i univerzitetski profesor. Bio je urednik u više izdavačkih kuća (Matica srpska, Filip Višnjić, Otkrovenje, Albatros plus) i više listova i časopisa (Književna reč, Književne novine, Letopis Matice srpske, Sarajevske sveske). Trenutno je glavni urednik Književne opštine Vršac. Član je Srpskog PEN centra, Srpskog književnog društva i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Bio je stalni kritičar Naše borbe, Politike, Vremena, Danasa, NIN-a i saradnik gotovo svih književnih časopisa koji su izlazili i dalje izlaze u Srbiji i regionu.

SV3 60709) Ivo Andrić Časopis Savremenik broj 11 / 1977 Knjiga XLVI , sveska 10. oktobar 1976 , glavni urednik Pavle Zorić , članovi uređivačkog odbora Slobodan Rakitić , Dušan Puvačić ,Radomir Smiljanić , Milorad Đurić , Marko Nedić , Predrag Protić , Vidosav Stevanović sadržaj : IN MEMORIAM Pavle Zorić: VELIBOR GLIGORIĆ (1899-1977) IVO ANDRIĆ Dušan Puvačić: JEDANAEST LICA TRAŽI PISCA ILI ANDRIĆEVA KUČA NA OSAMI Dragan M. Jeremić: ANDRIĆEVO SHVATANJE ISTORIJE Stanko Korać: DVOSTRUKI SVIJET U ANDRIĆEVOM OMERPASI LATASU Nikolaj Timčenko: BELEŠKE O ANDRIĆEVOM PRIMERU Rajko Petrov Nogo: O ZIMONJIĆEVIM RUKAMA Novak Kilibarda: FORMIRANJE LIKA BOGDANA ZIMONJIĆA U OMERPAŠI LATASU Predrag Protić: LJUDSKE SUDBINE U ANDRIĆEVIM PORTRETIMA Slobodan Rakitić: LIRIKA IVE ANDRIĆA Rade Vojvodić: NE MOGU VIŠE DA IZDRŽIM Miroslav Maksimović: INDIJANSKI ODGOJ * Čedomir Mirković: PRAKTIČNA PITANJA DEČJE I OMLADIN-SKE KNJIŽEVNOSTI mek povez, format 15,5 x 23,5 cm , latinica, 93 strane

Beograd 1975. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, 521 strana Napomena: sitnija oštećenja zaštitnog omota; na predlistu pečat prethodnog vlasnika; u sadržaju tragovi olovke (obeležena tri poglavlja); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. V2 Ovu knjigu je pisao čovek koji je u srpskom srednjem veku kod kuće, i to se vidi skoro na svakoj njenoj strani. Dajući prednost tekstu, Kašanin otkriva pisca, čoveka koji iza teksta stoji. On daje istorije svojih pisaca kao ljudi i stvaralaca, čak i onda kad o njima ima malo, ili nimalo biografskih podataka. Kašanin vidi ljudi i stvaralaca, čak i onda kad daje posebnu vrednost ovoj knjizi. Pisac i delo su viđeni i dati kao celina. Čovek je protumačen delom, a delo je oživljeno piščevom ličnošću. U stvari, knjiga M. Kašanina je prepuna ljudi. Ne samo imena pisaca, prepisivača, glavnih i sporednih junaka. Ne samo to. Ona je prepuna vrlo živih ljudi, živog života od nekoliko stoleća. U jednoj veoma širokoj i šarolikoj panorami u ovoj knjizi, kao ni u jednoj koje su do sada pisane o našoj srednjovekovnoj književnosti, pojavljuju se sa svojim htenjima, porukama, istinama i zabludama mnogi slojevi, mnogi krajevi srednjovekovne Srbije i njenog susedstva, ljudi, žene, monasi, kraljevi, dijaci, kancelari, vojvode, sebri, Grci, Dubrovčani, Ugri, Bugari itd. Kroz svoje, ili iza svojih literarnih tekstova, i neliterarnih, oni su neprekidno na sceni, kao na nekoj velikoj istorijskoj pozornici. Upravo stoga što ovo nije samo školska knjiga, što nije samo istorija književnosti, ona je bogato donela vanliterarne tekstove, pisma, zapise, natpise, povelje, zakonske tekstove, koji su najzanimljivije ogledalo života. Sadržaj: Predgovor Deo prvi: IDEJE I VREME I Vidovi kulture II Čitaoci i pisci III Prevodna lektira IV Postanak V Književni oblici VI Ideologija VII Kazivanje Deo drugi: PISCI I DELA I Sveti Sava II Kralj Stefan Prvovenčani III Jeromonah Domentijan IV Monah Teodosije V Arhiepiskop Danilo II VI Danilov nastavljač VII Spisi u znaku Carstva VIII U senci Černomena i Kosova IX Monahinja Jefimija. Patrijarh Danilo III X Episkop Marko. Grigorije Camblak XI Despot Stefan Lazarević . XII Pisci despota Stefana XIII Konstantin filozof XIV Poslednje vreme XV Epilog Pogovor Registar

Dr Ilija Nikolić : DR VOJISLAV M. JOVANOVIĆ 1884 - 1968 , Izdavač autor Beograd 1969, Fizički opis 67 стр. : слика В. М. Јовановића ; 24 cm Vojislav Jovanović Marambo - Библиографија Očuvanost 4-. Vojislav Jovanović Marambo (1884-1968) bio je svestrana ličnost i neumorni naučni radnik. Bibliografija njegovih radova veoma je bogata, kako raznolikošću stručnih oblasti kojima se bavio, tako i brojem jedinica. Bio je istoričar književnosti, i to sa posebnim naglaskom na proučavanju narodnih umotvorina, zatim prevodilac, bibliograf, arhivista, dramski pisac i kritičar, diplomata, sjajni fotograf-amater, kao i strastveni kolekcionar knjiga. Kao naučnik, profesor univerziteta i, iznad svega, bibliofil, Vojislav Jovanović je za života oformio ličnu biblioteku koju je s ljubavlju stvarao punih šezdeset godina. Ovu dragocenu zbirku knjiga i časopisa, zatim svoju obimnu rukopisnu zaostavštinu, bogatu prepisku, zavidnu zbirku fotografija, kao i samu porodičnu kuću u Birčaninovoj ulici, Vojislav Jovanović je testamentom zaveštao Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. Tako je Dom Vojislava Jovanovića od 1979. godine postao legat Univerzitetske biblioteke.

Zoran Gluščević rođen je 1926. godine u Užičkoj Požegi. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na katedri za germanistiku. Posebno se bavio izučavanjem nemačke književnosti, a bio je veoma cenjen kao književni kritičar. Osim eseja pisao je drame za radio i televiziju. Autor je tridesetak knjiga među kojima se izdvajaju: Putevi humaniteta I i II (Oktobarska nagrada 1966. godine), Perom u raboš, Studija o Kafki, Alfa i omega, Književnost i rituali, Okultna moć, Sava Rakočević, Antologija krimi priče, i Život u ružičastom – antologija svakodnevnog kiča. Njegovo poslednje delo Mefisto i on objavila je Prosveta 2005. godine. Važio je za najboljeg domaćeg poznavaoca opusa Hermana Hesea i bio priređivač njegovih sabranih dela koje je objavilo Slovo ljubve. Kao urednik u nekoliko izdavačkih kuća priredio je mnoge naslove, među kojima i sabrana dela Isidore Sekulić. Svojevremeno je bio urednik `Književnih novina`. U ovom časopisu 1969. godine objavio je članak kojim osuđuje ulazak vojnih trupa SSSR u Čehoslovačku, zbog čega je osuđen na šest meseci zatvora. U svojim knjigama bavio se i aktuelnom političkom situacijom, pa su dela Kosovo i nikad kraj, Ratne igre oko Kosova, F-117 ili sunovrat NATO strategije posvećena kritici međunarodne politike prema Kosovu i SCG. odlično očuvana PROL.19/10

Витомир Теофиловић (1943), познати сатиричар, књижевни критичар и теоретичар објавио је књигу „Есеји о афоризмима, романима и песмама“ у којој се налазе критичке анализе књига, радова или укупног стваралаштва више од педесет српских књижевника. Међу ауторима о чијем делу је Теофиловић писао налазе се: Милован Витезовић, Раша Попов, Адам Пуслојић, Александар Баљак, Александар Чотрић, Милан Тодоров, Слободан Симић, Павле Ковачевић, Зоран Т. Поповић, Весна Денчић... Књига која има 350 страна подељена је на поглавља: Значењско и стилско богатство српског сатиричног афоризма, Портрети афористичара, О књигама афоризама, Романсијери, О причама и романима, Песници међу јавом и међ сном, Записи о историји и животу и О деци, за будућност. Књигу Витомира Теофиловића, једног од најугледнијих српских књижевних критичара, у којој се налазе више деценија минуциозно писани есеји објавила је издавачка кућа „Геа“ из Београда. Садржај Парадокси наше свакодневнице : Зоран Т. Поповић: Главом без обзира... (124-126); Зоран Т. Поповић: Даће Бог! Ако Бог да! (127-129); Из таме моћи : нови афоризми Слободана Дучића (130-132); Нинус Несторовић: Ћути и пливај... (133-134); Живот каo (не)воља и представа : Милан Тодоров: Лек против смрти... (216-220); Невидљива величина маргине : Предраг Ж. Вајагић и Бранислав Зукић: Куцањ у празно... (259-262). odlično očuvana kao nova

Niš 2011. Mek povez sa klapnama, ćirilica, ilustrovano, format 22,5×22,5 cm, 144 strane. Knjiga je, bukvalno, kao nova. J7 Autor je u uvodnom delu kataloga Branko Miljković — poezija kao sudbina iscrpno izneo sve podatke o Brankovoj poeziji, njegovom životopisu i zaostavštini, u kojoj značajno mesto zauzimaju originalni pesnikovi rukopisi, kao i rukopisi prevoda ruskih i francuskih pesnika (Majakovski, Brjusov, Mendeljštam, Pasternak, Elijar, Ripron, Žid, Boske). Kroz rukopise, zabeleške i eseje autor prati Miljkovićevo pesničko sazrevanje, od gimnazijskih dana preko njegovih beležaka, u kojima Miljković razvrstava filozofe po tematskim opredeljenjima i pisanjima: o strasti, ljubavi, životu, ženama, lepoti, umetnosti. Dosta pažnje posvećuje ličnoj i poslovnoj prepisci. Vredna pažnje je lična prepiska sa hrvatskim pesnicima Zlatkom Tomičićem i Slavkom Mihalićem, kao i pisma koje je Miljković dobijao od poznatih savremenih pesnika i pisaca, Milovana Danojlića, Vesne Parun, Čedomira Minderovića, Alena Boskea, Đankarla Vitrelija i drugih. Preko poslovne prepiske sa 36 pesnika od 1955. do 1960. godine uočava se Brankova saradnja sa redakcijama brojnih časopisa i listova: Književne novine, Letopis Matice srpske, Izraz, Delo, Život, Književna tribina, Matica hrvatska i izdavačke kuće `Prosveta` i „Lykos”. Rukopisna zaostavština Miljkovićaje raznovrsna. Tu se nalaze srednjoškolski zapisi, zapisi sa fakultetskih predavanja iz filozofije i književnosti, kao i rasprave o patriotskoj poeziji, lirskoj poeziji Dušana Matića i dr. Od dokumenata značajno mesto zauzimaju školska svedočanstva i druga, vezana za školovanje, kao i prijava mesta prebivališta u Zagrebu 1961. godine. Značajne su pozivnice J. B. Tita da prisustvuje proslavi njegovog rođendana 1959. godine i pozivnica za svečanu dodelu Oktobarske nagrade grada Beograda, 1960. godine. U katalogu je, kao značajan prilog, i Kataloški spisak knjiga i serijskih publikacija iz lične biblioteke B. Miljkovića koja broji preko 330 bibliografskih jedinica, iz koga se vidi širina pesnikovog duhovnog interesovanja i saznanja. U biblioteci se nalaze brojne pesničke antologije, narodne i stare srpske književnosti, antologija dubrovačke lirike, strana književnost, knjige iz oblasti filozofije i istoriografije i brojne zbirke pesama stranih i domaćih pesnika ... Neobjavleni rukopisi Branka Miljkovića su posebna dragocenost (četiri prevedene pesme Alena Boskea iz zbirke pesama Sinkope iz 1961. god.). Autor se potrudio da da spisak svih dosadašnjih dobitnika nagrade „Branko Miljković“, koju dodeljuje Grad Niš od 1971. godine, nesporno, jednu od najuglednijih književnih nagrada u zemlji. Katalog je opremljen naučnom aparalurom, koja je veoma bogata, te kao takav predstavlja značajan doprinos rasvetlavanja života i dela Branka Miljkovića najedan savremen muzeološki način. Kataloški opisi predmeta su koncizno obrađeni i razvrstani po materijalu i tematici, što daje dobar pregled i razumevanje kataloga i omogućava brzu pretragu. U katalogu je uvršteno obilje fotografija koje ga tematski prate, vuzuelno i sadržajno i ilustruju, najznačajnije momente pesnikovog života, stvaralaštva, okruženja... Sadržaj: Uvodna reč Branko Miljković — poezija kao sudbina Katalog Kataloški spisak lične biblioteke Iz rukopisne zaostavštine Hronologija. bibliografija, dobitnici nagrade B. Miljković, biografske beleške o ličnostima, odabrana literatura Memento [umetnici Branku] Summary Poetry as Destiny — From The Legacy Resume La poesie sotte destin — oeuvres posthumes

Poglavlja iz istraživačke tradicije Izdavač: Službeni glasnik, Beograd Biblioteka: Književne nauke Kolekcija: Znak Povez: broširan Broj strana: 270 Format: 14 x 20 cm Odlično očuvana. Doleželov kratak istorijski pregled evropskih književnih teorija, koji čitalac ima u rukama, doživeo je premijeru pre više od dvadeset godina (1991), i to istovremeno na dva jezika, na engleskom i na srpskom. Poetike Zapada prevođene su neposredno iz piščevog rukopisa koji je on ustupio Gojku Tešiću. Pošto u to vreme nije bilo zainteresovanih među beogradskim izdavačima, knjiga je, pred sam početak jugoslovenskog rata, objavljena u Sarajevu (izdavačka kuća Svjetlost) u biblioteci „Raskršća“, koju je tada uređivao Ivan Lovrenović. Kako knjige često prate sudbinu svojih čitalaca i pisaca, tako se desilo da su se Poetike Zapada praktično našle u egzilu, zbog čega su njihova distribucija i prijem bili sasvim onemogućeni. Ponešto se zahvaljujući prijateljskim vezama našlo u beogradskim knjižarama i u ponekoj seminarskoj biblioteci, ali je najveći deo tiraža ostao zarobljen u sarajevskim knjižnim magacinima i kasnije rasprodavan u bescenje, kao stara knjiga ili papir. Otuda se ponovljeno izdanje ove monografije, uz neznatne izmene u prevodu, može smatrati važnim događajem za domaću naučnu scenu. Imajući u vidu i to da je druga, mnogo poznatija Doleželova knjiga Heteorokosmika takođe objavljena kod istog izdavača i sa istim uredničkim potpisom, Poetike Zapada sada mogu poslužiti ne samo kao ekskluzivni priručnik u nastavi književne nauke ili teorije književnosti, već i kao neka vrsta specifične naučne građe koja u dobroj meri upotpunjuje sliku o razvoju pojedinih naratoloških i poststrukturalističkih projekata s kraja minulog i s početka ovog stoleća. (K-52)

ELIOT - IZABRANI TEKSTOVI T.S.ELIOT IZABRANI TEKSTOVI PROSVETA B e o g r a d 1 9 6 3 godina vrlo dobro ocuvana ,ima samo lepa posveta na najavnoj stranici KNJIŽEVNI POGLEDI R e f e r e n c e Tradicija i individualni talenat Funkcija kritike Svrha kritike Granica kritike Svrha poezije Muzika poezije Poezija i drama Hamlet Četiri dramatičara Jelisavetinog doba Metafizički pesnici Dante Ben Džonson Mesindžer Blejk Marvel Milton I Milton II Gete Predgovor: JOVAN HRISTIĆ LATINICA TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ 371 STRANICA Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 — London, 4. januar 1965), bio je engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata. Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu.[1] Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Mladost i obrazovanja Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmlađi od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom. Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je učio latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Prvobitno je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri.[2] Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu. Počeo je objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije je postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Anrija Bergsona i Alen-Furnijea. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit. Godine 1914. je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. je upoznao Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine.[1] Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu. Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindama Luisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora. Kasniji život u Engleskoj Dana 29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku. Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove. Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkoj firmi Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega. Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema... (mala donja ladnica u hodniku)

Naslov: Autobiografija čitanja Autor: Nenad Šaponja Izdavač: Beograd : Prosveta Zbirka: Biblioteka Savremeni esej Godina izdanja: 1999, 264 str. ; 21 cm Povez: Broš. Ćirilica Stanje 4 Sadržaj: Autobiografija čitanja (5-229): Autobiografija čitanja (7-12); Priče iz prošlog sveta : Pavle Ugrinov: Utopija I-III, Prosveta, Beograd, 1997 (13-17); Vlasnici bivših ljubavi : Danilo Nikolić: Fajront u Grgetegu, Nolit, Beograd, 1998 (18-20); Saučesnici prolaznog : Miroslav Popović: Tvrdo nebo, Gutenbergova galaksija, Beograd, 1998 (21-23); Fatalna strategija privlačnosti : Milorad Pavić: Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Prosveta, Beograd, 1991 (24-32); Glasovi (iz) prošlosti : Svetlana Velmar Janković: Glasovi, Stubovi kulture, Beograd, 1997 (33-35); O istorijskim istinama i literarnoj istini : Milovan Danojlić: Oslobodioci i izdajnici, Filip Višnjić, Beograd, 1997 (36-38); Lozinka čitaoca : Dobrilo Nenadić: Despot i žrtva, Prosveta, Beograd, 1998 (39-41); Emotivna toplina ispričanog : Vida Ognjenović: Stari sat, Prosveta, Beograd, 1996 (42-44); U ruhu oniričnog : Marko Nedić: Kuća u polju, Prosveta, Niš, 1996 (45-47); Nit omladinskog romana : Milovan Vitezović: Lajanje na zvezde, Šešir profesora Koste Vujića, Simfonija Vinaver, Čarape kralja Petra, Milena iz Knez Mihailove, Dereta, Beograd, 1998 (48-52); Plima čitalačkog zadovoljstva : Milisav Savić: Ožiljci tišine, Svetlost knjiga - Raška škola, Beograd, 1997 (53-56); U potrazi za stvarnošću bajke : Dragan Stojanović: Zločin i kazna, Stubovi kulture, Beograd, 1996 (57-60); Dvojnički zaplet : Zoran Slavić: Ujed vremena, Rad, Beograd, 1998 (61-63); Rat i izbeglištvo : Stevan Tontić: Tvoje srce, zeko, Filip Višnjić, Beograd, 1998 (64-66); Zapisi iz zemlje skerletnih luda : Boba Blagojević: Skerletna luda, Miltas - Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Beograd - Sremski Karlovci - Novi Sad, 1991 (67-71); Jedna biografija : Milica Mićić Dimovska: Poslednji zanosi MSS, Nolit, Beograd 1996 (72-73); Kraj trilogije : Drago Kekanović: Riblja staza, Kairos, Sremski Karlovci, 1997 (74-76); Smrt kao nasleđe : David Albahari: Cink, Filip Višnjić, Beograd, 1988 (77-83); Limbovi eshatološkog : Saša Hadži Tančić: Nebeska gubernija, Prosveta, Beograd, 1997 (84-86); Govor o nedokučivom : Radivoj Šajtinac: Čehovija, Prosveta, Beograd, 1996 (87-89); Traktat o oblacima : Vojislav Despotov: Jesen svakog drveta, Stubovi kulture, Beograd, 1997 (90-92); Knjiga kao koncept : Milenko Pajić: Ženidba i agonija, Prosveta, Beograd, 1997 (93-96); Porodična hronika : Ljiljana Jokić Kaspar: Četiri male žene, Stubovi kulture, Beograd, 1996 (97-99); Sentandrejska razglednica : Petar Milošević: Mi že Sentandrejci, Matica srpska - Izdan, Novi Sad - Budimpešta, 1997 (100-104); Književni memoari i metafizički incidenti : Svetislav Basara: Looney tunes, Dereta, Beograd, 1997 (105-108); Kaleidoskop krivotvoritelja i kartografa : Dragan Velikić: Astragan, Znanje, Zagreb, 1991 (109-118); Nezadrživost sadašnjeg : Vasa Pavković: Monstrum i druge fikcije, Matica srpska, Novi Sad, 1990 (119-122); Intercivilizacijski dijalog : Vladislav Bajac: Druid iz Sindiduna, Narodna knjiga, Beograd, 1998 (123-126); Patetični citati nenapisanih priča : Predrag Marković: Otmenost duše, Prosveta, Beograd, 1989 (127-131); Književnost kao igra : Sava Damjanov: Povesti različne: lirske, epske, no najviše neizrecive, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 1997 (132-134); Pripovedanje sumnje : Ljubica Arsić: Zona sumraka, Stubovi kulture, Beograd, 1997 (135-137); Razglednice iz sveta : Nina Živančević: Vizantijske priče, Vreme knjige, Beograd, 1995 (138-140); Život u biblioteci : Đorđe Pisarev: Poslanice iz Novog Jerusalima, Stubovi kulture, Beograd, 1996 (141-144); Entropija teksta u istraživanju nule : Miroslav Toholj: Stid, Prosveta, Beograd, 1989 (145-149); Čežnja za komunikacijom : Gordana Ćirjanić: Velaskezovom ulicom do kraja, Prosveta, Beograd, 1996 (150-151); Slike (iz) rata : Dragan Jovanović Danilov: Ikonostas na kraju sveta, Svetovi, Novi Sad, 1998 (152-157); Koitofest u pozorištu senki : Dejan Simonović: Krojač iz Ulma, Književna omladina Srbije, Beograd, 1987 (158-162); Američki prozor : Vladimir Pištalo: Priče iz celog sveta, Stubovi kulture, Beograd, 1997 (163-165); Kovitlac bajkolikog ili srpska priča : Goran Petrović: Opsada crkve Svetog Spasa, Narodna knjiga, Beograd, 1997 (166-169); Prozni eksperiment : Sreten Ugričić: Maja i ja i Maja, Prometej, Novi Sad, 1993 (170-173); Pornografija svakodnevnog : Zoran Ćirić: Vulvaši, Beopolis, Beograd, 1998 (174-176); Psihologija svakodnevnog : Nina Rabrenović: Na Sredozemlju, Matica srpska, Novi Sad, 1990 (177-182); O granicama proznog : Divna Vuksanović: Opažač, opažena, KOV, Vršac, 1997 (183-185); Druge obale stvarnosti : Zoran Pešić: Mapa lanjskog snega, Matica srpska, Novi Sad, 1997 (186-188); Literarno-muzička parastvarnost : Aleksandar Gatalica: Mimikrije, Stubovi kulture, Beograd, 1996 (189-193); Metatekstualnost ili pričanje o nemogućnosti priče : Mirko Demić: Slamka u nosu, Književna omladina Srbije, Beograd, 1996 (194-196); Poetika Rubikove kocke : Saša Radonjić: Priručnik za pauna, Književna omladina Novog Sada, Novi Sad, 1993 (197-199); Teskoba svakodnevnog : Narcis Agatić: Enterijeri, Matica srpska, Novi Sad, 1990 (200-202); Lakoća generacijske identifikacije : Vladimir Arsenijević: U potpalublju, Vreme knjige, Beograd, 1995 (203-208); Fikcije & deskripcije : Đorđe Jakov: Izvestan broj opisa, Svetovi, Novi Sad, 1991 (209-212); O čemu govorimo, kada ćutimo o ljubavi : Vladimir Tasić: Pseudologija fantastika, Matica srpska, Novi Sad, 1995 (213-215); Virtualna autobiografija : Laslo Blašković: Svadbeni marš, Stubovi kulture, Beograd, 1997 (216-219); `Proza u farmerkama` : Srđan Valjarević: List na korici hleba, Književna omladina Srbije, Beograd, 1990 (220-222); U potrazi za pričom : Vule Žurić: Umri muški, Književna omladina Srbije, Beograd, 1991 (223-225); Čitanje rata : Vladimir Jokanović: Esmarh, Matica srpska, Novi Sad, 1995 (226-229). - Autobiografija pisanja (231-260): Književna kritika između prihvatanja i pohvale drugosti (233-236); Plutajući literarnim prividom (237-239); Realnost kao mistifikacija dela (240-244); Retrodinamika stvarnog (245-248); Zlatno doba svakodnevice (249-251); Citati čitanja (252-255); Autobiograf i ja (256-259); Autentičnost u tekstu (260). Beleška o autoru (261). KO1 Pogledajte ostale knjige,časopise i stripove u ponudi http://www.kupindo.com/Clan/bdenis/SpisakPredmeta http://www.limundo.com/Clan/bdenis/SpisakAukcija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihajlo Pantić (Beograd, 10. jun 1957) srpski je književnik, kritičar i univerzitetski profesor. Bio je urednik u više izdavačkih kuća (Matica srpska, Filip Višnjić, Otkrovenje, Albatros plus) i više listova i časopisa (Književna reč, Književne novine, Letopis Matice srpske, Sarajevske sveske). Trenutno je glavni urednik Književne opštine Vršac. Član je Srpskog PEN centra, Srpskog književnog društva i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Bio je stalni kritičar Naše borbe, Politike, Vremena, Danasa, NIN-a i saradnik gotovo svih književnih časopisa koji su izlazili i dalje izlaze u Srbiji i regionu. Obrazovanje Mihajlo Pantić je pohađao osnovnu školu u nekoliko gradova, među kojima su Beograd, Nikšić, Zenica i Skoplje, da bi je završio u Beogradu (OŠ „Josip Broz Tito“, danas OŠ „Jovan Dučić“). Po završetku osnovne škole upisao je Dvanaestu beogradsku gimnaziju, da bi potom prešao u Desetu beogradsku gimnaziju na Novom Beogradu, kada je u Bloku 21. otvorena njena nova zgrada. Tokom srednjoškolskog obrazovanja počinje da se interesuje za književnost. Najpre upisuje Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, da bi nakon godinu dana prešao na Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, na kojem diplomira 1981. Na istom fakultetu je 1998. godine odbranio doktorat Modernističko pripovedanje. Počasni je građanin Novog Beograda. Dela Knjige priča „Hronika sobe” (1984, 2007) „Vonder u Berlinu” (1987, 1994, 2007, 2015) „Pesnici, pisci i ostala menažerija” (1992, 2007) „Ne mogu da se setim jedne rečenice” (1993, 1996, 2000, 2004, 2007) „Novobeogradske priče” (1994, 1998, 2002, 2006, 2007, 2010, 2016) „Sedmi dan košave” (1999, 2002, 2007, 2010) „Jutro posle” (2001) „Ako je to ljubav” (2003, 2004, 2005, 2007, 2008, 2010, 2014, 2020) „Najlepše priče Mihajla Pantića” (2004) Sve priče Mihajla Pantića 1-4 (2007) „Žena u muškim cipelama” (2006) „Ovoga puta o bolu” (2007, 2010, 2016) „Priče na putu” (2010, 2013) „Hodanje po oblacima” (2013, 2014) „Priče od vode” (sa Milanom Tucovićem, 2014) „Kada me ugleda ono što tražim” (2017) Suviše vremena za nevažne stvari (2018) Priče o piscima (2021) Studije, kritike, ogledi, kritička proza Iskušenja sažetosti – kritička panorama kratkih proznih oblika u mlađoj srpskoj književnosti (1984) Aleksandrijski sindrom – eseji i kritike iz savremene srpske i hrvatske proze (1987) Protiv sistematičnosti – studija o dnevnoj kritici i kritike 1980-1988 (1988) Šum Vavilona – kritičko-poetska hrestomatija mlađe srpske poezije, zajedno sa Vasom Pavkovićem (1988) Deset pesama, deset razgovora – intervjui i eseji, zajedno sa Slobodanom Zubanovićem (1992) Aleksandrijski sindrom 2 – ogledi i kritike o savremenoj srpskoj prozi (1994) Novi prilozi za savremenu srpsku poeziju – ogledi i kritike (1994) Puzzle – eseji (1995) Šta čitam i šta mi se događa – kritički dnevnik (1998) Kiš – esej (1998, 2000, 2001, 2007) Aleksandrijski sindrom 3 – ogledi i kritike o savremenoj srpskoj prozi (1998) Modernističko pripovedanje – srpska i hrvatska pripovetka/novela 1918 – 1930 (1999) Tortura teksta (puzzle II) – dnevnici, eseji, poetički memoari (2000) Ogledi o svakodnevici (puzzle III) – dnevnici, eseji (2001) Svet iza sveta – ogledi i kritike o srpskoj poeziji XX veka (2002) Aleksandrijski sindrom 4 – ogledi i kritike o savremenoj srpskoj prozi (2003) Kapetan sobne plovidbe (puzzle IV) – putopisi, eseji, svakodnevni memoari (2005) Svakodnevnik čitanja – kritički dnevnik (2004) Život je upravo u toku (puzzle V) – putopisi, eseji (2005) Pisci govore (2007) Dnevnik jednog uživaoca čitanja (2009) Neizgubljeno vreme (2009) Drugi svet iza sveta (2009) Slankamen (puzzle VI)(2009) A short history of Serbian literature, zajedno sa grupom autora (2011) Biti rokenrol, zajedno sa Petrom Pecom Popovićem (2011, 2012, 2016) Stan bez adrese (puzzle VII) (2014) Od stiha do stiha - Svet iza sveta 3 (2014) Osnovi srpskog pripovedanja (2015) Čitati, šta drugo... (2015) Čitanje, drugi život (2019) Solvitur scribendo (puzzle VIII)(2019) Pisci govore 2 (2020) Aleksandrijski sindrom 5 (2021) Antologije Antologija srpske pripovetke 1945-1995 (1997) Čitanje vode – srpske priče o ribolovu (1998) Mala kutija – najkraće srpske priče XX veka (2001, 2008) Onaj život – 40 pesnika Disovog proleća (2003) The Man Who Ate Death – An Anthology of Contemporary Serbian Stories (2003, 2011) Antologija svetske ljubavne priče (2005, 2008) Antologija srpskih pripovedaka tom I (XIX vek), tom II (prva polovina XX veka), tom III (druga polovina XX veka) (2005) Little Box : anthology of twentieth century Serbian short short stories (2007) Haeums, antologija balkanske poezije, zajedno sa Miodragom Perišićem i Vasom Pavkovićem (2008) Kristin, koja je mahala iz voza - antologija savremene bugarske priče (2011) Zbornici kratke priče „Osluškivanje tišine“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Petrom Lazićem (1989) „Otkucaji peščanog sata“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Petrom Lazićem (1990) „Nekontrolisane senke“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Petrom Lazićem (1991) „Ritam sedmog čula“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Petrom Lazićem (1992) „Simptomi buke“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Vasom Pavkovićem (1993) „Nisam tu, ali radim na tome“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Vasom Pavkovićem (1994) „Otisci srca planete“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Vasom Pavkovićem (1995) „Veština namigivanja mesecu“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Vasom Pavkovićem (1996) „Čamac na Mont Everestu“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Vasom Pavkovićem (1997) „Čuvari ozona“, zajedno sa Davidom Albaharijem, Petrom Lazićem i Vasom Pavkovićem (1997) „Vodič kroz lavirint“, zajedno sa Vasom Pavkovićem (1998) Prevodi Priče Mihajla Pantića prevedene su na dvadesetak jezika i uvrštene su u mnoge antologije u Srbiji i svetu. Posebna izdanja na francuskom, engleskom, ruskom, nemačkom, bugarskom, ukrajinskom, slovenačkom, slovačkom, makedonskom i mađarskom. Ah (na makedonski prevela Olivera Ćorveziroska, 2003) Sretnutie v ulici gaštanov (na slovački preveo Karol Hmel, 2006) Si c’est bien de l’amour (na francuski preveo Alen Kapon, 2007) Ako това је любовта (na bugarski prevele Nička Bečeva, Darina Dončeva i dr., 2008) Ako това је любов (na bugarski prevela Rusanka Ljapova, 2009) Ha ez szerelem (na mađarski prevela Viktorija Radič, 2009) Ако тоа е љубов (na makedonski prevela Jasmina Aleksova, 2010) Если это любовь (na ruski prevela Larisa Savljeva, 2011) Ловец на разкази (na bugarski prevela Žela Georgieva, 2011) Too Much Time for Unimportant Things (na engleski preveli Elen Elias-Bursać, Piter Egnon i dr., 2011) Če je to ljubezen (na slovenački prevela Varja Balžalorski, 2011) Якщо це любов (na ukrajinski prevela Oksana Mikitenko, 2012) Поети, писатели & останалата менажерия (na bugarski prevela Asja Tihinova, 2012) Този път за болката (na bugarski prevela Sevda Dimitrova, 2013) Wenn es Liebe ist (na nemački prevela Margit Jugo, 2013) Овој пат за болката (na makedonski prevela Jasmina Aleksova, 2014) Премногу време за неважни нешта (na makedonski preveo Dimitar Baševski, 2015) Одење по облаците (na makedonski prevela Nataša Dančevska, 2015) Прогулянка хмарами (na ukrajinski prevela Katerina Kalitko, 2015) Старомодная манера ухаживать (na ruski prevela grupa prevodilaca: Julija Sozina, Larisa Saveljeva, Evgenija Šatko, Elena Sagalovič, Žana Perkovska, Olga Saraikina, Anastasija Plotnikova, Vasja Sokolov, 2016) Kto я dlя sebя (na ruski prevela grupa prevodilaca: Evgenij Šatko, Julija Sozina, Larisa Saveljeva, Elena Sagalovič, Sergej Borisov, Žana Perkovska, Anastasija Plotnikova, Olga Saraikina, Tatjana Žarovoi, 2019) La donna con le scarpe da uomo – Amori e altre imperfezioni (na italijanski prevela Anita Vuco, 2022) Nagrade i priznanja Brankova nagrada (1981) Sedam sekretara SKOJ-a (1985) Milan Bogdanović (1985) Nagrada IP Oktoih (1993) Stanislav Vinaver (1994) Grigorije Božović (1994) Nagrada lista BORBA za knjigu godine (1995) Ivo Andrić – za esej (1995) Đorđe Jovanović (1999) Branko Ćopić (2000) Mikina čaša (2000) Karolj Sirmai (2003) Andrićeva nagrada (2004) Danica Marković (2004) Zlatni Hit liber (2004) Ramonda serbica (2006) Majstorsko pismo - Vranje (2008) Nagrada grada Beograda (2008) Orden Ćirila i Metodija – Bugarska (2009) Moma Dimić (2010) JUGRA – Rusija (2012) Veselin Lučić - Univerzitet u Beogradu (2012) Počasni građanin Novog Beograda (2013) Veljkova golubica (2014) Kočićevo pero (2015) Aleksandar Arnautović (2016) Bagdalin prsten Despota Stefana Lazarevića (2021)[1][2] Nagrada „Bora Stanković” (2022) Privatni život Mihajlo Pantić je oženjen Jelenom Dubajić Pantić i ima sinove Đorđa i Bogdana. Živi na Novom Beogradu, koji mu je česta inspiracija za priče. Strastveni je ribolovac. U mlađim danima igrao je košarku u novobeogradskim klubovima „Ušće“ i „Kadinjača“, sa kojom je pet sezona zaredom prelazio u viši rang takmičenja. Kao student je svirao bas-gitaru u nekoliko beogradskih rokenrol grupa. I danas svira i komponuje za svoju dušu.

Lepo očuvano 1994 Svetovi BIS - POEZIJA Oskar Vajld, Vitmen, Mickjevič, Strindberg, Sveti Francisko iz Asizija, Himenes, Kipling, PROZA Strindberg, Keler, Pirandelo, Nešto o prevođenju, Eseji o autorima: Vitmen, Strindberg, Iz prepiske sa prevodiocima, POgovor Jasmina Nešković, Latinica, Na koricama slika Andrića, 180 str Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski[a] književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[b] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje”.[10] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[11] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Biografija Detinjstvo i školovanje Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[12][13][14] u Dolcu pored Travnika u Bosni i Hercegovini pod austrougarskom okupacijom od oca Antuna Andrića (1863—1896)[15], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[16][17][18][19] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili” objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak”.[20] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[21] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak”, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i povesti na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Iržikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[22][23] O tome postoji knjiga „Jelena, žena koje ima”. Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[24] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je, nakon smrti cara Franca Jozefa, objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Ivo Andrić 1922. godine Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto” biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva”. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[25] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri”, pripovetke „Ćorkan i Švabica”, „Mustafa Madžar”, „Ljubav u kasabi”, „U musafirhani” i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa”. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica”. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi”. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci”, „Žeđ” i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema”. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, 8. jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[26] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[27][28] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[29] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[30] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[31][32] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[33] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[34] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[35] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke” za vreme dok „narod pati i strada”: Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima. U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[36] Nakon rata Ivo Andrić sa suprugom Milicom (na vest o Nobelovoj nagradi, 1961) Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[34] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine”. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu”, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu”, „Bife Titanik”, „Znakovi”, „Na sunčanoj strani”, „Na obali”, „Pod Grabićem”, „Zeko”, „Aska i vuk”, „Nemirna godina” i „Lica”. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija” je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[37] Iste 1958. godine je počeo da živi u stanu na sadašnjem Andrićevom vencu.[38] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje”. Besedom „O priči i pričanju” se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[39] Josip Broz Tito se nije pridružio sveopštem slavlju u Jugoslaviji povodom Andrićevog osvajanja Nobelove nagrade, pošto je smatrao da je učinjena nepravda Miroslavu Krleži. Dobrica Ćosić beleži da su na svečanom ručku koji je Broz priredio povodom Andrićevog uspeha, teme razgovora bila zdrava hrana i život, putovanje, kao i da je Andrić bio uštogljen, distanciran i da su se domaćini i gosti rastali uz lažnu srdačnost.[40] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[41] Andrić umire 13. marta 1975. godine na staroj Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Književni rad Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak” i „Blaga i dobra mesečina” objavljenim u „Bosanskoj vili” 1911. godine.[42] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma”, „Strofe u noći”, „Tama”, „Potonulo”, „Jadni nemir” i „Noć crvenih zvijezda”).[42] Prvu knjigu stihova u prozi — „Ex Ponto” — Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri” štampao je u Beogradu 1920. godine.[43] Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i romanom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi”. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić iz profila, fotografija Stevana Kragujevića Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju” i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta”. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja” koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života”. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji”, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja”, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice”. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti”. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu”. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života”. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...” Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje”. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini”. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla”, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010 U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[44] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz romana Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u srpskoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Srpski identitet Lična iskaznica Ive Andrića gde on svoju narodnost navodi kao „srpsku” (1951) Ivo se direktno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u „svojim zrelim godinama i ne od juče”. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[45] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici „narodnost”, Ivo unosi „srpska”. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [46], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla.[47] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[48] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.”.[49] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[50], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se on, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu i da je bio progonjen pa zatvoren 1914. na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpskog međuratnog modernizma 20. veka[51][52] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije.[53] Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Odlikovanja Orden oficira obnovljene Poljske (1926) Orden Crvenog krsta (1936) Orden velikog oficira obnovljene Poljske (1937) Orden velikog oficira Legije časti (1937) Orden Svetog Save I reda (1938) Orden Nemačkog orla I reda (1939) Orden zasluga za narod I reda (1952) Orden Republike sa zlatnim vencem za naročite zasluge na polju književne i kulturne delatnosti (1962) Orden junaka socijalističkog rada (1972)[54] Nasleđe Zadužbina Ive Andrića Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[55] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe”. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim interesima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[56] Spomen-muzej Ive Andrića Andrićev radni sto, deo stalne postavke u spomen-muzeju Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[57] Stazama Ive Andrića Godine 2012. u gradu Beogradu je odlučeno da se na svim tačkama grada gde je Andrić provodio vreme (radna mesta, parkovi, kafane) postave male table sa odgovarajućom oznakom. U gornjem desnom uglu table je i QR kod preko koga se uz pomoć interneta može doći do potpunijih podataka o datoj lokaciji. Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[61] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[62] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[62] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[62] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[62] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[63] U Herceg Novom postoji kuća Ive Andrića.[64] Žaneta Đukić Perišić objavila je više knjiga o Ivi Andriću. U knjizi „Ko je bio Ivo Andrić” sabrala je sećanja savremenika na Ivu Andrića.[65] Dela Ivo Andrić u svojoj radnoj sobi Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[66] Osnovni pregled najznačajnijih dela Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Njegoš kao tragični junak kosovske misli, esej, 1935. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika.[67] L41

Autor - osoba Raičković, Stevan, 1928-2007 = Raičković, Stevan, 1928-2007 Naslov Portreti pesnika / Stevan Raičković Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1987 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 223 str. ; 22 cm Zbirka Nove knjige domaćih pisaca. Posebna izdanja (broš. sa omotom) Predmetne odrednice Rakić, Milan, 1876-1938 Crnjanski, Miloš, 1893-1977 Maksimović, Desanka, 1898- Drainac, Rade, 1899-1943 Cesarić, Dobriša, 1902-1980 Kulenović, Skender, 1910-1978 Sarajlić, Izet, 1930-2002 Srpska poezija -- 20. v. Devet eseja Stevana Raičkovića pod naslovom „Portreti pesnika“, nastalih u periodu od 1967. do 1984. godine govori o pesnicima Milanu Rakiću, Milošu Crnjanskom, Desanki Maksimović (dva teksta), Radu Draincu, Dobriši Cesariću, Skenderu Kulenoviću (dva teksta) i Izetu Sarajliću. Osnovne Raičkovićeve ideje o tim pesnicima možemo, i ovako, izdvojiti: Rakić kao usamljena ličnost u srpskoj poeziji („sto godina samoće Milana Rakića“ – tekst je pisan o stogodišnjici pesnikovog rođenja); Crnjanski, bez pretka u poeziji srpskog jezika, nalazio se u samom vrhu naše (međuratne) avangarde, ali je svojim delom obesmislio priču o tradicionalizmu i modernizmu; Desanka Maksimović kao apsolutni pesnik – za nju se ne postavlja pitanje „kojim literarnim oblikom saopštiti određeni sadržaj?“; Drainac je počeo kao pesnik trenutka i završio kao takav, u svoju poetsku avanturu ovaj pesnik je ušao bez sećanja; autentičnost i spontanost kao snaga lirike Dobriše Cesarića koja je, lirika, „u drugoj liniji samo jedne faze“; pesnički put Skendera Kulenovića „neodoljivo liči na ponornicu (ogromne pauze između izbijanja poezije na površinu)“ sa samoniklim poetskim osobinama; humanistički duh poezije Izeta Sarajlića, suzdržanog od osećanja tragizma. Kao što često biva kad pesnik, iz vlastitog pesničkog iskustva, piše o drugom pesniku, takvi zapisi su dvostruko dragoceni: pogled napolje, na drugi pesnički svet, krenuo je iznutra, iz pesničke radionice. Takvi tekstovi, dakle, govore o svojoj temi, ali i o svom autoru. Nije li Raičković, kada, na primer, kaže za Crnjanskog da je kao pripadnik samog vrha naše (međuratne) avangarde obesmislio priču o tradicionalizmu i modernizmu, rekao nešto i o sebi, tj. o svojoj ulozi u našoj (posleratnoj) avangardi? Ne bi se moglo ustvrditi da o poeziji najbolje pišu pesnici, ali se svakako može reći da nauka o književnosti i teorijski utemeljena kritika književnosti, jedan deo svoje inspiracije duguju i iskustvu ekspliciranom u pesničkim razmišljanjima o poeziji. Bila ili ne bila tačna takva tvrdnja, ovu ćemo knjigu svakako sa zanimanjem čitati jer je učinila dostupnim, u celini, dragocena autorska razmatranja jednog živog pesnika, od najznačajnijih srpskih, o drugim pesnicima i poeziji. (Iz recenzije Miroslava Maksimovića) Stevan Raičković (5. jul 1928 – 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”. Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Dela Knjige pesama Detinjstva (1950), Pesma tišine (1952), Balada o predvečerju (1955), Kasno leto (1958), Tisa (1961), Kamena uspavanka (1963), Stihovi (1964), Prolazi rekom lađa (1967), Varke (1967), Zapisi (1971). Zapisi o crnom Vladimiru (1971), Slučajni memoari (1978), Točak za mučenje (1981), Panonske ptice (1988), Monolog na Topoli (1988), Svet oko mene (1988), Stihovi iz dnevnika (1990) Fascikla 1999/2000 (2004) Poetski i prozni zapisi Čarolija o Herceg-Novom (1989), Suvišna pesma (1991) Kineska priča (1995) Proza Intimne mape (1978) Zlatna greda (1993) Esejistički i memoarski tekstovi Beleške o poeziji (1978), Portreti pesnika (1987), Dnevnik o poeziji (1990), Dnevnik o poeziji II (1997), Nulti ciklus (1998), U društvu pesnika (2000), Slova i besede (2000), Linija magle (2001) Monolog o poeziji (2001); Knjige za decu Veliko dvorište (1955), Družina pod suncem (1960), Gurije (1962) Krajcara i druge pesme (1971) Vetrenjača (1974) Male bajke (1974) Slike i prilike (1978) Selidba (1983) Poetski prepevi Šekspirovi soneti (1964) Šest ruskih pesnika (1970) zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika, Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (1974) Slovenske rime (1976) Zlatna jesen – izbor iz poezije Borisa Pasternaka (1990) Autobiografija Jedan mogući život 2003 Pesnik o poeziji „Zamislio sam bio kako jednoga jutra sve novine u svetu, pa naravno i kod nas, objavljuju na prvim stranicama, sitnim slovima, kratku, ali senzacionalnu informaciju – da od tog dana više neće biti pesnika i da poeziju više niko neće pisati! Zamislio sam bio i reakciju na sve ovo: Bila bi to jedna takva vest koju bi ljudi (čak i oni koji nikada nisu čitali poeziju, nikada videli živog pesnika) primili možda isprva i sa lakim smeškom, a već malo zatim – sa ogromnim iznenađenjem i nevericom, pa čak i sa neskrivenom jezom: kao neki zlokobni alarm da je u svetu, nešto nevidljivo, ali u samim njegovim temeljima, eto, zauvek puklo… (Kao da je naglo, preko noći, izumrla neka pitoma vrsta ili iščileo neki plemeniti plod, na koje je svet, otkada zna za sebe, bio navikao…) Sledeći ovu naivnu sliku-uobrazilju zamišljam da bi se u njoj možda mogao napipati i neki realniji smisao, neka bar simbolična poruka: poezija ima neki svoj tačno određeni povesni i civilizacijski značaj, pa i neko svoje bar kakvo-takvo mesto čak i u našoj ciničnoj savremenosti, inače, ruku na srce, ne bi ni postojala, niti bi se održala do naših dana. (A postoji, koliko se zna, u različitim oblicima, otkada se zna i o čoveku.) Druga je pak stvar ona ignorantska činjenica što se o njenom postojanju i prisustvu među nama ne razmišlja baš mnogo, pa da budem još konsekventniji: poezija se zapravo i ne opaža u svakodnevnom životu. Ali, ona se ne primećuje (naravno, u jednoj sasvim drugačijoj srazmeri) na onaj način kao što se ne opaža ni vazduh koji svakoga trena udišemo, niti se oseća sopstveno zdravlje sve dok ga još uveliko imamo…” Iz književne kritike o pesnikovom delu Raičkovićeva poezija je autentična slika njegovog bića. Otmena i dostojanstvena, ona je izraz pesnikove otmenosti i dostojanstvenosti, jer, veli Tin Ujević, ko nema stila u životu, ne može da ga ima ni u literaturi, kako nema velikoga pesnika bez dostojna čoveka. Poezija sama bira svoga pesnika, a ne pesnik poeziju. U slučaju Stevana Raičkovića čini nam se da raskola nema: postignuta je potpuna ravnoteža između dva izuzetna bića, bića poezije i bića pesnika. (…) U čemu je tajna Raičkovićevog otkrića? Najverovatnije u doslednosti, asketskoj doslednosti, i svojoj opsesiji i svojoj viziji. Pre svega, u tome. Uspostavivši osnovicu i stožer svoje poezije, Raičković je odmah na početku odredio i svoj put. Sve je u njegovoj poeziji smireno, u ravnoteži, bez erupcije i bura, osenčeno blagom i bolnom rezignacijom. Sve što se događa, događa se iznutra, u samim suštinama. – Slobodan Rakitić Element koji je zajednički velikom broju pesama Stevana Raičkovića je, svakako, to što je perspektiva iz koje se gleda na neku pojavu, neku stvar ili neko biće povezana sa duševnim stanjem samog lirskog subjekta, sa onim što se starinski nazivalo raspoloženje, pesnikova emocija. Zahvaljujući tome, u poeziji ovog pesnika ćemo sretati vrlo raznolike perspektive iz kojih se oblikuje lirski opis. – Radivoje Mikić, Motivacija pesme Postavljanje pesme, poezije, na sâm vrh vrednosne lestvice, posvećenje pesmi i posvećenje pesme, htenje da se poeziji, njenoj estetskoj i smislodavnoj meri saobrazi život sâm, predstavlja temelj Raičkovićeve lirske pozicije. – Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema U poeziji Stevana Raičkovića, jedan od najznačajnijih motiva je motiv pesme, odnosno, poezije. Smisao poezije, ali i života – jer su oni u neraskidivoj vezi – pesnik sagledava iz različitih pozicija i, gotovo uvek, u vezi sa drugim motivima svog pevanja poput kamena, trava, prolaznosti, smrti, detinjstva, tišine, usamljenosti ili Tise. – Jasmina Tonić, Dve Tise ili o smislu pevanja Nagrade Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada – Zmajeve, Zmajevih dečjih igara, „Neven”, Njegoševe, Dučićeve, „Branko Miljković”, „Ljubiša Jocić”, „Goranov vijenac”, nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić”, Vukove, „Desanka Maksimović”, „Vasko Popa“, „Dušan Vasiljev”, „Bogorodica Trojeručica”, „Meša Selimović”. MG95