Autor: Katrin Šamonten Izdavač: Narodna knjiga i Politika Godina izdanja: 2008. Broj strana: 148. Pismo: Latinica Povez: Tvrd Najveće kulture sveta RIM: Obično se za vreme osnivanja Rima uzima sredina VIII p.n.e, preciznije – 753. godina p.n.e. Neka i nama ta godina posluži kao tačka oslonca. To je prva godina rimskog kalendara, koji godine računa do osnivanja grada Rima. Arheološki nalazi iz našeg doba potvrđuju današnju protivrečnu teoriju. Na Palatinu su zaista pronađeni ostaci kupatila iz sredine VIII veka, iz vremena kada su se prvi doseljenici skrasili u velikoj Grčkoj i Siciliji. Saznaćete rimske graditeljske tehnike, videćete ostatke čuvenih imskih akvadukata, stambenih kuća, kao i nekada raskošnih palata. Naučićete više o Koloseumu, amfiteatru, cirkusu kao i značaju rimskog teatra i termi. Ilustracije u koloru.

Odlično očuvana. Nema pisanja. U vrtlogu porodičnog srbolenda! Bio je sve što može stati u pojam kontradikcije. Najvoljeniji i najomraženiji Vođa, piroman i vatrogasac, garant mira i izopštenik Planete. Znao je razumno da rasuđuje, a donosio je pogrešne poruke. Računao je na večnost, a mislio za jedan dan. O njemu će se još pisati knjige i pričati priče. Svet se koliko do juče više bavio njim nego bilo kojim drugim fenomenom. Trinaest godina je vladao, ali NIJE odlučivao. U mnogim sudbinskim situacijama preglasan je u kući. Tu je izgubio vlast i kompas. Odbio je čak i ponudu da se zaustavi NATO razaranje Jugoslavije, a na kraju prihavtio sto puta gore rešenje i milion puta se pokajao. Ovo su fakti o tome.

Jevđa A. Jevđević : KNEZ MILOŠ I CRNUĆA / Jevđević, Jevđa A., 1974- Кнез Милош и Црнућа : кућа кнеза Милоша у Горњој Црнући : прича о првој српској престоници / Крагујевац : Ј. А. Јевђевић, 2015 , Fizički opis 47 стр. : илустр. ; 21 cm Ауторова слика Тираж 1.000 Белешка о аутору: стр. 47 Напомене и библиографске референце уз текст. Обреновић, Милош, српски кнез, 1780-1860 Горња Црнућа Očuvanost 4. Jevđević u svojoj knjizi daje prikaz života kneza Miloša i njegove porodice u Crnući kao i život ovog dvora u kome su zasedale prva Narodna skupština, usvojen prvi budžet i gde je bio vrhovni vojni stan tokom Drugog srpskog ustanka. Knjiga je štampana na luksuznom papiru, ilustrovana je fotografijama i slikama koje prate tekstualni deo bogat malo poznatim detaljima iz života ove, posle oslobođenja od Turaka, prve srpske prestonice.

Да ли је Милојевић пророк? Не! Он је `само` национални геније јер је видео многе историјске процесе у зачетку. Један од тих процеса који је Милојевић тада прецизно дијагностификовао а сада се тај процес разбуктао, распламсао и распламсава се управо пред нашим очима је разбаштињење Српске православне цркве. Чупање корена цркви српској од стране непријатеља српског народа занеме, зачуди и прокле и проклеће све оне који су умешани у ту чисто ђавољу работу, јер, корен цркве није у цркви него дубоко у срцу српског народа! Милош С. Mилојевић, велики србски историк, национални борац, васпитач, агитатор и неустрашиви ратник, живи и живеће док је србског народа, КАО ЊЕГОВ НАЈВЕЋИ СИН!!! Милојевић, човек-џин, је пред нама и његово велико и неумрло дело. Најзабрањиванији аутор у светској историографији, Милојевић, и његово дело доживљавају заслужену ренесансу!!! Од забране силника и моћника, крвника и геноцидних нација, уништавања његових књига и забране штампања његових 16 томова светске историје, нападања колега, неистомишљеника, кукавица и клеветника, шпијуна и аустрофила, бугарофила и сличних до читања у свакој србској кући - то је тај исусовски, хришћански, православни, страдалнички пут Милојевића и његовог васкрслог дела!!! Прошла су немушта времена када се и један човек-џин, као што је свакако Милојевић, требао спустити у вечну кућу без речи, немушто и несрпски, нехришћански, када је једино Панта Срећковић, велики србски историчар и члан Ученог друштва, смогао куражи да у општем муку у збуњености изговори следеће опроштајне речи: `Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: СРПСКА МАЈКА НИЈЕ РОДИЛА СИНА КАО ШТО ЈЕ РОДИЛА МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА. Слава му!`, кажем прошла су та немушта времена. Милојевић нам је дао ту златну временску инјекцију, њоме нам је улио понос, сузе, зној и крв безбројних ратника - Срба који су умирали за свој народ, за своју браћу, за србску идеју, са једном једином речју на уснама, речју која их је обасјавала и васкрсавала, речју која је њихове жртве чинила бесмртним, са речју: СРБИЈА!

Ова древна књига говори о нама више него било шта друго. Она говори о нама јер каже Милојевић ми нисмо знали да је поштујемо и чувамо у по- четку - све и свашта је завршавало на њеним странама, стране су цепане, откидане, на њима је писано, цртано.... а онда, је, ипак, неко схватио да је то вредна књига и да ће нам тре- бати за времена која долазе и за генерације које долазе и кренули смо да је чувамо! А садржај је, заиста, драгоцен: српски патријарси пишу о старим српским краљевима! И већ у првој реченици списа кажу српски или илирски краљеви.... То личи на ону општу клетву не само нас Срба, већ уопште човечанства, имао па немао! Што се будемо пре освестили и схватили све наше вредности и предности као људи ћемо имати веће шансе да се изборимо са нељудима и лажима, разним привидима који нас сколише са свих страна. Милош С. Mилојевић, велики србски историк, национални борац, васпитач, агитатор и неустрашиви ратник, живи и живеће док је србског народа, КАО ЊЕГОВ НАЈВЕЋИ СИН!!! Милојевић, човек-џин, је пред нама и његово велико и неумрло дело. Најзабрањиванији аутор у светској историографији, Милојевић, и његово дело доживљавају заслужену ренесансу!!! Од забране силника и моћника, крвника и геноцидних нација, уништавања његових књига и забране штампања његових 16 томова светске историје, нападања колега, неистомишљеника, кукавица и клеветника, шпијуна и аустрофила, бугарофила и сличних до читања у свакој србској кући - то је тај исусовски, хришћански, православни, страдалнички пут Милојевића и његовог васкрслог дела!!! Прошла су немушта времена када се и један човек-џин, као што је свакако Милојевић, требао спустити у вечну кућу без речи, немушто и несрпски, нехришћански, када је једино Панта Срећковић, велики србски историчар и члан Ученог друштва, смогао куражи да у општем муку у збуњености изговори следеће опроштајне речи: `Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: СРПСКА МАЈКА НИЈЕ РОДИЛА СИНА КАО ШТО ЈЕ РОДИЛА МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА. Слава му!`, кажем прошла су та немушта времена. Милојевић нам је дао ту златну временску инјекцију, њоме нам је улио понос, сузе, зној и крв безбројних ратника - Срба који су умирали за свој народ, за своју браћу, за србску идеју, са једном једином речју на уснама, речју која их је обасјавала и васкрсавала, речју која је њихове жртве чинила бесмртним, са речју: СРБИЈА!

Autor: Milena Jesenska Povez: broširan Br. strana: 75 Format: 13x20 `Kakvi god da su vam stavovi, vidim da ste pre svega Čehinja. Čitam to u vašim člancima i raduje me to.` Svaka pohvala iz usta dobrog čoveka podstiče. Pobeđuje osećaj da radite uzalud u praznom prostoru. Ipak je radost bila narušena formulacijom pohvale; otprilike bi to moglo i ovako da se izrazi: ko god da ste, pre svega ste Čehinja i to je dovoljno. Prošlo je od tada već čitave dve nedelje i kuda god da idem, stalno u sebi govorim `pre svega`. U slobodno vreme, za vreme šetnji po prolećnom Pragu kada čoveka odjednom uhvati nemir u stanu, pa ide na brdo Petržin ili u Strahovsku baštu da očima vidi i dodirne deo Praga, i da se vrati kući miran noću, kada ne mogu da spavam, u nesuvislim razgovorima s prijateljima svuda me prate reči `pre svega`. Sada, kada sam sve to dobro primislila. izanalizirala i isprevrtala, moram, gospodine, da vam vratim vašu pohvalu. Ja jesam, naravno, Čehinja, ali PRE SVEGA se trudim da budem pristojan čovek.

Изузетно документована студија Мијатовићева верно ће дочарава то давно прошло време, са нијансама које радују својом прецизношћу и сликовитошћу и садржајем који је изненађујући по данашњег читаоца! Оно што је мене изненадило и обрадовало јесте нешто што ја нисам нашао у овој књизи - ТО ЈЕ ОД ЕПОХАЛНЕ ВАЖНОСТИ ПО СВЕУКУПНО СРБСТВО! О да ли се може и да ли се сме говорити о једној књизи о томе да она нешто не садржи?! Па, ево - може! А кад раскрилите стране ове књиге почеће као у калеидоскопу да се расклапају кулисе шеснаестог века на Балкану пред вама, и то: `Већ при уласку у шестнајести век у најдаровитијим и најмоћнијим везирима султановима сусрећете се са синовима славних српских кућа. Већ из извештаја ванредног мљетачког посланика Андрије Гритије од 1503 опажа се, да је једна од најзнатнијих личности турске царевине Ахмед - Херцег- огли - паша или, како га често пишу, просто Херцогли- паша. Гритија га веома хвали као човечна и великог пријатеља мљетачког, и помиње како у султана Бајазита у великом уважењу стоји...` ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ: А5-ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ - 70 СТРАНА!

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1937. ГОДИНЕ ОБЈАВЉЕНЕ У ZAGREBU. 130 страна, А5 формат, меки повез. НЕДРАГА НЕБРАЋО MILOGORCI! Štedimlija je ову пашквилу противу, не само Црногораца, већ против свеколиког Српства објавио 1937. године у Zagrebu. Да је знао да се катедра за албанологију захуктава још од 1920. година на Београдском универзитету можда би и сучекао годиницу коју да је објави у Tirani. Како истина и лаж делују на принципу повезаних судова, док се једно не испразни - друго се не напуни, сматрам за своју обавезу да вам укажем недрага небраћо Milogorci на једну ноторну чињеницу: како тврде `научници` од најблиставијег кова од кад је ове цивилизацијице Црногорци и нису и део Српства; чији сте део и које је ваше порекло они тренутно не говоре - није још прави час, али, ја вам могу рећи (да бих оне повезане судове изнивелисао: како се суд Истине испразнио ред је да укажем на суд Лажи, који је тренутно вешти мађионичар сакрио за народ , Ви сте део hrvatstva, само сте то задњих тристотинак година заборавили... СРПСКА СПАРТО ВРАТИ СЕ СЕБИ! До тада ће Српство бити сигурна кућа за Његоша, Марка Миљанова и друге вечно живуће величине Српства!

GORAN Babić - Djed Geza / Grossvater Geza Str 191 Povez mek Stanej knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Otac iz doline Neretve, Hrvat, komunist; mati Beograđanka, iz jevrejske obitelji u kojoj je nakon rata ostalo malo živih. Oboje partizani, pa su sina donijeli na svijet tamo gdje je tih tjedana i dana boravila glava pokreta. Djetinjstvo je provodio u Mostaru, gdje je završio gimnaziju, a u Zagreb je došao kao što će, sve do danas, dolaziti hrvatska djeca iz Hercegovine: na studije. Upisao je i završio ekonomiju, kojom se u životu neće baviti. Odrana ga je - opet hercegovački sindrom? - uzela politika. Oko 1968. bio je radikalni ljevičar, među onima koji su protivni režimu, ali uskoro je njegovo bavljenje javnim stvarima zadobilo konvencionalnu formu. Prošetao se Babić komitetima, postao drug s drugovima, i započeo u Zagrebu život kojim bi, to je sigurno, živio i danas, e samo da se držao forme i njenih socijalnih transformacija, ali i da je prihvaćao kako svako malo, svakih deset do dvadeset godina, valja zaboravljati ono što nije za pamćenja jer škodi životu među ljudima koji žive tako što stalno zaboravljaju. Na kraju, možda bi mu bilo i oprošteno to što je pamtio i što se držao svoga, samo da nije bio došljo i da se u Zagrebu znao ponijeti po mjeri mjesnih adeta i običaja. Osnivač je, prvi tajnik i urednik izdavaštva Centra za društvene djelatnosti omladine pri Republičkoj konferenciji Saveza socijalističke omladine Socijalističke republike Hrvatske, gdje će tokom sedamdesetih i osamdesetih uhljebljenje naći pisci, kritičari, pjesnici i karijerni uhljupi mlađe generacije. Od kraja šezdesetih objavljuje knjige pjesama. Upečatljivih metafora, izraženog osjećaja za ritam, obuzet poviješću i zajednicom, onom zajedničkom intimom naših naroda i narodnosti, Babić piše o onome što u to vrijeme živi i vidi. Negdje oko 1971. objavljuje pjesmu Gori li to Hrvatska, koju će, četvrt stoljeća kasnije po Zagrebu spominjati tko god stigne, ne bi li preko nje dokazao navodnu Babićevu prevrtljivost i pristajanje, makar i kratkoročno, uz argumente hrvatskih nacionalista s rubova i margina takozvanog Maspoka. Ali pjesmu, kako to u nas već biva, znaju samo po imenu. Niti su je čitali, niti su u stanju da je citiraju, makar jedan jedini njezin stih koji bi svjedočio o Babićevoj idejnoj opačini i izdaji ideala revolucije. Ali ne, svih tih godina, pa sve do dana današnjega, Gori li to Hrvatska nije nanovo otisnuta u hrvatskomu tisku, e da potvrdi kako su progonitelji bili u pravu kada su pjesnika prognali iz Hrvatske. Ta pjesma, necitirana i spomenuta samo po naslovu, trebala bi poslužiti jedino tomu da mu i u Beogradu, kamo je 1991. Babić dognan, život učini nemogućim. Ovakva je legenda o toj pjesmi: u ljeto 1971, kada se Hrvatska bila zažarila žarom nacionalnog preporoda, kojemu je i Tito dao snažnu potporu, a onda se najednom predomislio, u to ljeto, dakle, kada je Hajduk nakon dugo godina postao prvak države, pa su širom Dalmacije na prozore kao barjaci slobode i pobjede bili isticani čisti bijeli lancuni, i ti si, čitatelju, jednoga jutra hodio Drvenikom, bilo ti je pet godina, i živim čudom si se čudio kako je na baš svakom prozoru, osim na prozorima vikendaških kuća, izvješen bijeli lancun, u to ljeto kada se, eto, žarila simbolična Hrvatska, i kada je legendi i mitova posvuda bilo za jedno prebogato djetinjstvo, tada su, valjda, i temperature bile više od ljetnih prosjeka, pa su se na sve strane po obali užegle i užarile borove šume. Gorilo je tog srpnja i iznad Drvenika, bio je to veliki događaj za dječaka, i njime inspiriran postao si, barem nakratko, piroman, pa si sljedeće zime susjedima zapalio šupu, ali to je već druga priča, izvan legende o jednome ljetu i o jednoj pjesmi Gorana Babića. Tome se vratimo: tog ljeta, dakle, počeli su se širiti glasovi kako to Netko pali dalmatinsku borovinu. Nepoznat i strašan Netko pali hrvatske šume. Dobro se sjećaš toga, Nonetove i Nonine brige - njima je mirisalo na rat - i prijezira s kojim su ispratili Furdu s naših vrata, jer je Furda govorio da su to sigurno Srbi zapalili našu drveničku borovinu. Jer tko bi bio taj Netko ako ne Srbin? Istina, mi nismo trebali imati brige oko te stvari, Nono i Nona nisu bili Srbi, i nitko nam nije bio Srbin, ali neki duboki i neizgovorivi osjećaj, nazovimo ga ovom prilikom samopoštovanjem, tjerao ih je da se umiješaju i da Furdu potjeraju s naših vrata. Vođen tim osjećajem, možda, čitam Gorana Babića, i već godinama njegove knjige tražim po zagrebačkim antikvarijatima. Bezbeli, nikada nije uhićen nijedan pališuma, nijedan palihrvat, iz ljeta 1971. Ali je legenda ostala. Najprije zatvorena u ljudskim dušama i iza dvaput zaključanih vrata privatnih kuća i stanova ojađenih Hrvata kojima je nakon preporodne 1971. stigla preobražajna 1972, kada su nesretnom Furdi u Drveniku kamenovali njegovu montažnu kuću, a Furda je pobjegao da se više nikad ne vrati. Kuću su mu razbijali oni koji su do jučer-prekjučer skupa s njim optuživali Srbe da pale borovinu. Samo što je Furda bio iskren, on je vjerovao, dok su oni živjeli u skladu s logikom društvenopolitičkog trenutka. Kada se trenutak promijeni, oni će prvi biti pravednici, pa će osvetiti Jugoslaviju pred hrvatskim nacionalistima i razbiti će Furdinu kuću. Na kraju, legenda je trebala stići i Gorana Babića, u njegovu beogradskom surgunu. Gori li to Hrvatska? Vazda gori. Jedni se na njezinom plamenu ogriju, drugi u njemu izgore. Treći se na hrvatskom plamenu smrznu. Nakon što su pali Savka i Tripalo, a u Hrvatskoj započela duga šutnja, praćena munjevitom promjenom barjaka i ličnih uvjerenja, Goran Babić postaje glavni urednik novina za kulturu Oko. Od dosadnoga forumskog glasila, kakvih je jednako bilo po svim jugoslavenskim metropolama i predstavljale su maticu pisanoga novinarstva, Babić je uspio da napravi dobar, uzbudljiv i mnogo čime iritantan list. Najprije i najviše iritirao je domaću, zagrebačku sredinu, i one najšutljivije dijelove njezine kulturne elite, koji su žudjeli liberalizaciju i demokratizaciju, ali nisu bili spremni da za nju išta riskiraju, a ponajmanje svoj životni komfor. Babić je zauzeo radikalni antinacionalistički stav, nije imao previše milosti ni razumijevanja za uhićene, osuđene i progonjene maspokovce. Često je nastupao kao ponosni boljševik u sasvim neboljševička vremena, i u atmosferi koja nije nagovještavala revoluciju, niti je bila njezin odjek, nego je bila označena sivilom osobnih oportunizama i svojevrsnim, najčešće vrlo nezdravim, suparništvom među republikama, u koje su se uključivale i one dvije pokrajine, koje je, to suparništvo, zamjenjivalo i nadoknađivalo strogo zabranjeni nacionalizam. Babić je u tom i takvom Zagrebu, fragilnom i osjetljivom na sve i svakoga tko bi remetio mir među elitama, djelovao kao razbijač i mali tiranin. Nije on imao veliku moć - osim moći da izriče stvari, i da ono što izrekne bude objavljeno - ali mjera njegova govorenja i svojevrsna glasnoća u nastupu, nadmašivali su ono što je Zagreb mogao otrpiti. Tako je, nekad davno, posljednji put krajem tridesetih, u Zagrebu znao zagrmjeti samo Miroslav Krleža, ali bila su to druga vremena. I skupo je Krleža platio svoju grmljavinsku narav, pa se nakon rata strateški i životno mudro utišao. Goran Babić očito se nije znao ni mogao utišati. Ili, unatoč svome proročkom gardu, ali i stvarnim moćima predviđanja svake nevolje koja se imala dogoditi, nije znao kakvo zlo on čini Zagrebu, i kako će ga skupo plaćati...

Četiri susreta sa ljudima - Milenko Beljanski Od prvih dana okupacije Bačke od strane Hortijeve fašističke vojske,aprila 1941. godine,pa sve do oslobođenja, oktobra 1944. godine,narod ovog kraja podnosio je jedan od najbrutalnijih terora,kojim su Hortijeva Mađarska i Hitlerova Nemačka pokušale da drže narode u pokornosti. Iscenirajući napad na svoje jedinice Hortijeva soldateska izvršila je masovna hapšenja u Somboru.Tobožnji četnički napad bio je razlog za razračunavanje sa svim naprednim i demokratski raspoloženim snagama ovog kraja. Pisana,uglavnom autobiografski hronika `Četiri susreta sa ljudima` prikazala je ne samo lične patnje autora već i metode masovnog terora kao i organizovan otpor,čvrstinu i izdržljivost boraca narodnooslobodilačkog rata,njihovu visoku moralnopolitičku svest i nesalomljivu veru u pobedu. Prošavši kroz zloglasne fašističke tamnice,mučilišta i logore(`Armija`u Novom Sadu, `Žuta kuća` u Subotici, `Čilag`,`Vac` i `Komarom` u Mađarskoj i `Dahau` u Nemačkoj) autor ove hronike dao je duboko potresnu ali realnu i autentičnu sliku života u njima.I danas,gotovo četvrt veka posle tih događaja,još uvek su nam u svežem sećanju stradanja i natčovečanske patnje naših ljudi koji su prošli kroz fašističke logore i mučilišta. Neposrednošću i iskrenošću kazivanja autor ove značajne hronike dao je u malome čitavu jednu epopeju stradanja i otpora našeg naroda u SombČetiri susreta sa ljudima - Milenko Beljanski Od prvih dana okupacije Bačke od strane Hortijeve fašističke vojske,aprila 1941. godine,pa sve do oslobođenja, oktobra 1944. godine,narod ovog kraja podnosio je jedan od najbrutalnijih terora,kojim su Hortijeva Mađarska i Hitlerova Nemačka pokušale da drže narode u pokornosti. Iscenirajući napad na svoje jedinice Hortijeva soldateska izvršila je masovna hapšenja u Somboru.Tobožnji četnički napad bio je razlog za razračunavanje sa svim naprednim i demokratski raspoloženim snagama ovog kraja. Pisana,uglavnom autobiografski hronika `Četiri susreta sa ljudima` prikazala je ne samo lične patnje autora već i metode masovnog terora kao i organizovan otpor,čvrstinu i izdržljivost boraca narodnooslobodilačkog rata,njihovu visoku moralnopolitičku svest i nesalomljivu veru u pobedu. Prošavši kroz zloglasne fašističke tamnice,mučilišta i logore(`Armija`u Novom Sadu, `Žuta kuća` u Subotici, `Čilag`,`Vac` i `Komarom` u Mađarskoj i `Dahau` u Nemačkoj) autor ove hronike dao je duboko potresnu ali realnu i autentičnu sliku života u njima.I danas,gotovo četvrt veka posle tih događaja,još uvek su nam u svežem sećanju stradanja i natčovečanske patnje naših ljudi koji su prošli kroz fašističke logore i mučilišta. Neposrednošću i iskrenošću kazivanja autor ove značajne hronike dao je u malome čitavu jednu epopeju stradanja i otpora našeg naroda u Somboru i Bačkoj. Strašne slike gladnih,pretučenih,bolesnih i ubijenih koje se,jedna za drugom,smenjuju na stranicama ove knjige ostaju kao nezaboravna i večna opomena svetu. NOVI SAD 1967 15.5x20.5 cm, tvrdi povez, zaštitni omot 245 stroru i Bačkoj. Strašne slike gladnih,pretučenih,bolesnih i ubijenih koje se,jedna za drugom,smenjuju na stranicama ove knjige ostaju kao nezaboravna i večna opomena svetu. NOVI SAD 1967 15.5x20.5 cm, tvrdi povez, zaštitni omot 245 str s.s.s.

pština ODŽACI u brojkama 1970-1985 Оџаци су градско насеље у Србији и седиште истоимене општине у Западнобачком округу. Налази се налази на западу Војводине, у Панонској низији. Оџаци су највеће насеље у општини по површини и броју становника. Према попису из 2022. град има 7.556 становника. Већинско становништво чине Срби. У односу на попис из 2011. број становника је у паду. Оџаци се први пут помињу 1389. у земљишним књигама као Odos или Hodos. Касније 1522. село се помиње као Kéménd. Оџаци су дуго времена били центар кудеље, због чега су добили назив Hаnfhausen (срп. Кућа конопље).[1] Због бројних колонизација које су се десиле на простору данашњег града, Оџаци имају утицај разних култура. Данас Оџаци више нису велики индустријски центар. Град је данас домаћин многих међународних и домаћих привредних, културних и спортских манифестација. Називи Име Оџаци је множина речи „оџак“, која је у српски језик дошла из турског језика (у српском језику се као алтернатива употребљава и реч димњак). У турској војној терминологији, реч означава војну посаду. На турском језику град се називао Odzlak, на немачком Hanfhausen и на мађарском Hódság (старији мађарски назив за град био је Kéménd, а овај назив се први пут помиње 1522. године и значи мали димњак). Каснији мађарски назив, Hódság, ушао је у мађарски из турског или српског језика. -------------------------- Odžaci,1987.god...63.strane....SADRŽAJ na slici.......... Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... -------------------------------- SREM

Borbe iza rešetaka - Paško Romac Institut za izučavanje istorije Vojvodine, 1976, 309 str Paško Romac rođen je 17. maja 1913. godine u selu Vukšiću, opština Benkovac, u siromašnoj seljačkoj porodici. U najranijem detinjstvu osetio je tegobe života na kršu Bukovice i Ravnih kotara. Još dok je išao u osnovnu školu, ostao je bez roditelja: otac umro, a majka se preudala. Sam u kući nastavio je školu. Po završetku osnovne škole, preko Hrvatskog radiše upućen da uči krojački zanat u Hrvatskoj Kostajnici. Ne mireći se sa surovim ophođenjem prema šegrtima, pobegao sa zanata ponovo u svoje selo. Pošto ovde nije imao od čega da živi, zaposlio se kao seoski sluga u Vodicama. Posle toga otišao u selo Tomaš, kod Bjelovara, gde se takođe zaposlio kao sluga. Ovde dolazi u dodir sa Stevom Šabićem, bivšim aktivnim učesnikom građanskog rata u Rusiji i rukovodiocem u Crvenoj armiji. Od Steve je stekao prva saznanja o proleterskoj revoluciji u SSSR, shvatio da i naša radnička klasa teži ka tome. Pod Stevinim uticajem već 1935. godine učestvuje mladi seoski sluga u raznim akcijama u Bjelovaru i Velikom Trojstvu. Stevo ga je redovno pozivao i na razne sastanke u svoju kuću. Kasnije je saznao da su to sastanci komunista. Stevo mu je jednom prilikom rekao da i on pripada njima. Godine 1936. pozvan je u vojsku, u Prizren. U četi se ubrzo istakao kao dobar vojnik, pa je od komande dobio i nagradno odsustvo. Međutim, on je sa odsustva doneo i nešto literature pa i list »Srp i cekic«, ilegalni organ KPJ za Hrvatsku. Čitao je to sa nekim istomišljenicima u četi, razgovarao o tome, dok jednog dana nije — uhapšen. Izveden je pred vojni sud u Skoplju i osuđen kao komunista na osam i po godina robije. Robijajući u Skoplju, Nišu i u Sremskoj Mitrovici, marljivo uči, s vremenom postaje i član Kaznionskog komiteta Partije. Posle četiri i po godine robijanja, avgusta 1941. pobegao je sa grupom političkih osuđenika u Frušku goru, učestvovao u formiranju Prvog fruškogorskog odreda. Posle prelaska većine robijaša u Mačvu, odlukom CK KPJ upućen je na Romaniju, gde je postao član Okružnog komiteta KPJ u Rogatici. Po dolasku Prve proleterske brigade na teren Rogatice i Romanije, upućen u nju za političkog komesara čete. Zatim postaje komesar bataljona, pa rukovodilac Politodela 1. dalmatinske brigade. Posle toga je raspoređen za političkog komesara 1. vojvođanske brigade. Zatim mu je poverena dužnost komesara 16. vojvođanske divizije. Posle oslobođenja bio je na raznim funkcijama: član PK KPJ za Vojvodinu i član Biroa PK, organizacioni sekretar PK KPJ za Vojvodinu, sekretar Narodnog fronta za Vojvodinu, član CK Srbije i Jugoslavije, sekretar Kontrolne komisije SKJ, predsednik Komisije za materijalno finansijska pitanja CK SKJ itd. Obavljao je istovremeno i druge dužnosti. Bio je poverenik za poljoprivredu Vojvodine, narodni poslanik skupština Vojvodine, Srbije i Jugoslavije, predsednik Komisije za društveni nadzor Savezne skupštine, predsednik Zadružnog saveza Jugoslavije, potpredsednik Centralnog veća Saveza sindikata Jugoslavije. Odlikovan je Ordenom narodnog heroja i drugim visokim odlikovanjima. Razvijajući se kao komunist i partijski rukovodilac, rano se zainteresovao za pisanje. Izuzetno brižljivo je godinama čuvao razne zabeleške, još na robiji počeo je da vodi dnevnik. To mu je korisno poslužilo za pisanje knjige »Borbe«, objavljene 1950. u izdanju Matice srpske. Napisao je i knjižicu »Bekstvo sa robije«, a 1976. god. objavljuje knjigu »Borbe iza rešetaka«. L.1.O.1.P.1

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ, 146 СТРАНА , А5 - ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ! `Чудновати феномен, да се на по неким зекљиштима историја у својим главним карактерним цртама понавља, доводи историке на чудновате мисли. Ми rазимо земљу али је она права мати наша. Не само мати него и прва политичка васпитница народима. Карактер једног народа, који се једнако таре о камените кршeвe, добија нешто од чврстине и оштрине од своје околине. Народ који се пентра по висовима, по којима орлови гнезда вију а дивокозе дрским скоком скачу, добива и сам чудесну сигурност скока и орловску оштрину ока. Ови који са висова свога завичаја сваким даном rледају пучину звездавоrа неба или пучину мора сињег, лако загревају у срцима својим жудњу за пучином слободе људске. Њих је тешко везати у узане и тесне облике државног и друштвеяог живота што сње развија по равницама и долинама међу људима који тек између кровова кућа својих мало неба виде.` Мијатовић сјајно поентира у свом уводу овој књизи јер дотиче суштину настајања менталитета, капацитета и особина везаним за локалитет. Кажу да је велики Сима Милутиновић Сарајлија изводио младог Његоша, свог ученика, кад су беснеле највеће олује и ударали најкстрашнији громови да би очеличио његов карактер и показао му каква може бити приропда или пре какав може бити Бог када се разгоропади и покаже своје неслагање са чињењљем људским. И направи паралелу Мијатовић са повлашћеним и специјалним положајем Зете, јер, управљање Зете је увек поверавано престолонаследницима, који су подржавани од бунтовне властеле узимали ствари у своје руке и од престолонаследника чинили владаре...

Četiri susreta sa ljudima - Milenko Beljanski Od prvih dana okupacije Bačke od strane Hortijeve fašističke vojske,aprila 1941. godine,pa sve do oslobođenja, oktobra 1944. godine,narod ovog kraja podnosio je jedan od najbrutalnijih terora,kojim su Hortijeva Mađarska i Hitlerova Nemačka pokušale da drže narode u pokornosti. Iscenirajući napad na svoje jedinice Hortijeva soldateska izvršila je masovna hapšenja u Somboru.Tobožnji četnički napad bio je razlog za razračunavanje sa svim naprednim i demokratski raspoloženim snagama ovog kraja. Pisana,uglavnom autobiografski hronika `Četiri susreta sa ljudima` prikazala je ne samo lične patnje autora već i metode masovnog terora kao i organizovan otpor,čvrstinu i izdržljivost boraca narodnooslobodilačkog rata,njihovu visoku moralnopolitičku svest i nesalomljivu veru u pobedu. Prošavši kroz zloglasne fašističke tamnice,mučilišta i logore(`Armija`u Novom Sadu, `Žuta kuća` u Subotici, `Čilag`,`Vac` i `Komarom` u Mađarskoj i `Dahau` u Nemačkoj) autor ove hronike dao je duboko potresnu ali realnu i autentičnu sliku života u njima.I danas,gotovo četvrt veka posle tih događaja,još uvek su nam u svežem sećanju stradanja i natčovečanske patnje naših ljudi koji su prošli kroz fašističke logore i mučilišta. Neposrednošću i iskrenošću kazivanja autor ove značajne hronike dao je u malome čitavu jednu epopeju stradanja i otpora našeg naroda u Somboru i Bačkoj. Strašne slike gladnih,pretučenih,bolesnih i ubijenih koje se,jedna za drugom,smenjuju na stranicama ove knjige ostaju kao nezaboravna i večna opomena svetu. NOVI SAD 1967 15.5x20.5 cm, tvrdi povez, zaštitni omot 245 str L.. SAJ.D. O.1. . P. 4

ČETIRI SUSRETA SA LJUDIMA -Milenko Beljanski Od prvih dana okupacije Bačke od strane Hortijeve fašističke vojske,aprila 1941. godine,pa sve do oslobođenja, oktobra 1944. godine,narod ovog kraja podnosio je jedan od najbrutalnijih terora,kojim su Hortijeva Mađarska i Hitlerova Nemačka pokušale da drže narode u pokornosti. Iscenirajući napad na svoje jedinice Hortijeva soldateska izvršila je masovna hapšenja u Somboru.Tobožnji četnički napad bio je razlog za razračunavanje sa svim naprednim i demokratski raspoloženim snagama ovog kraja. Pisana,uglavnom autobiografski hronika `Četiri susreta sa ljudima` prikazala je ne samo lične patnje autora već i metode masovnog terora kao i organizovan otpor,čvrstinu i izdržljivost boraca narodnooslobodilačkog rata,njihovu visoku moralnopolitičku svest i nesalomljivu veru u pobedu. Prošavši kroz zloglasne fašističke tamnice,mučilišta i logore(`Armija`u Novom Sadu, `Žuta kuća` u Subotici, `Čilag`,`Vac` i `Komarom` u Mađarskoj i `Dahau` u Nemačkoj) autor ove hronike dao je duboko potresnu ali realnu i autentičnu sliku života u njima.I danas,gotovo četvrt veka posle tih događaja,još uvek su nam u svežem sećanju stradanja i natčovečanske patnje naših ljudi koji su prošli kroz fašističke logore i mučilišta. Neposrednošću i iskrenošću kazivanja autor ove značajne hronike dao je u malome čitavu jednu epopeju stradanja i otpora našeg naroda u Somboru i Bačkoj. Strašne slike gladnih,pretučenih,bolesnih i ubijenih koje se,jedna za drugom,smenjuju na stranicama ove knjige ostaju kao nezaboravna i večna opomena svetu. NOVI SAD 1967 god, 245 str, 15.5x20.5 cm, tvrdi povez, zaštitni omot malo oštećen, unutrašnjost u dobrom stanju. K.D.S.2.2.

ČETIRI SUSRETA SA LJUDIMA -Milenko Beljanski Od prvih dana okupacije Bačke od strane Hortijeve fašističke vojske,aprila 1941. godine,pa sve do oslobođenja, oktobra 1944. godine,narod ovog kraja podnosio je jedan od najbrutalnijih terora,kojim su Hortijeva Mađarska i Hitlerova Nemačka pokušale da drže narode u pokornosti. Iscenirajući napad na svoje jedinice Hortijeva soldateska izvršila je masovna hapšenja u Somboru.Tobožnji četnički napad bio je razlog za razračunavanje sa svim naprednim i demokratski raspoloženim snagama ovog kraja. Pisana,uglavnom autobiografski hronika `Četiri susreta sa ljudima` prikazala je ne samo lične patnje autora već i metode masovnog terora kao i organizovan otpor,čvrstinu i izdržljivost boraca narodnooslobodilačkog rata,njihovu visoku moralnopolitičku svest i nesalomljivu veru u pobedu. Prošavši kroz zloglasne fašističke tamnice,mučilišta i logore(`Armija`u Novom Sadu, `Žuta kuća` u Subotici, `Čilag`,`Vac` i `Komarom` u Mađarskoj i `Dahau` u Nemačkoj) autor ove hronike dao je duboko potresnu ali realnu i autentičnu sliku života u njima.I danas,gotovo četvrt veka posle tih događaja,još uvek su nam u svežem sećanju stradanja i natčovečanske patnje naših ljudi koji su prošli kroz fašističke logore i mučilišta. Neposrednošću i iskrenošću kazivanja autor ove značajne hronike dao je u malome čitavu jednu epopeju stradanja i otpora našeg naroda u Somboru i Bačkoj. Strašne slike gladnih,pretučenih,bolesnih i ubijenih koje se,jedna za drugom,smenjuju na stranicama ove knjige ostaju kao nezaboravna i večna opomena svetu. NOVI SAD 1967 god, 245 str, 15.5x20.5 cm, tvrdi povez, zaštitni omot malo oštećen, požutele strane, u dobrom stanju. SAJ. POL. B. 2

S kratkim pregledom uništenog i ugroženog hrišćanskog kulturnog nasleđa Erupcija nasilja albanskog stanovništva nad Srbima, organizovana i sprovedena sa svim kvalifikacijama POGROMA u periodu od 17-19.marta 2004.godine na Kosovu i Metohiji. Tokom tragičnih događaja marta meseca u rušilačkom naletu hiljada Albanaca predvođenih naoružanim grupama ekstremista i pripadnicima tzv Kosovske policije i tzv Kosovskog zaštitnog korpusa, izvršeno je sistematsko etničko čišćenje preostalih Srba i uništavanje kuća, imovine, spomenika kulture i pravoslavnih svetinja. Međunarodne civilne i vojne snage u celini gledano bile su „zatečene“ i „iznenađene“. Eruptions of violence of the Albanian population against the Serbs living in the Kosovo and Metohija organized and carried out between 17-19th of March 2004, having all the features of a POGROM. During the tragic events of March, in a destructive assault of thousands by Albanians led by armed groups of extremists a systematic ethnic cleansing of the remaining Serbs was carried out throughout Kosovo and Metohija together with destruction of houses, other property, cultural monuments and Orthodox Christian religious sites. The international civil and military forces were „stunned“ and „suprised“. Urednik Branko V. Jokić ; prevod na engleski Milica Ševkušić] = March Pogrom in Kosovo and Metohija : March 17-19, 2004 : with a survey of destroyed and endangered Christian cultural heritage / [reviser Branko V. Jokić ; translated by Milica Ševkušić] Jezik srpski, engleski Godina 2004 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Ministarstvo kulture Republike Srbije : Muzej u Prištini (sa izmeštenim sedištem) Fizički opis 120 str. : fotogr. ; 30 cm Napomene Na kor.: Martovski pogrom = The March Pogrom : Kosovo i Metohija Uporedo srp. tekst i engl. prevod Tiraž 2.000 **

Stanje: na 8-9 stranica manja podvlacenja/zaokruzivanje reci (slike), ostalo odlicno! Autor: Nikita Mihalkov Povez: mek Pismo : ćirilica Br. strana: 65 „Patriotizam nije kada vičeš ura, nego kad zasadiš jabuku pred kućom, popraviš ogradu ili pomaziš psa“. Ova rečenica slavnog ruskog filmskog autora i glumca Nikite Mihalkova na najbolji način opisuje njegov odnos prema svetu u kome živi i radi već decenijama. Njegovim delom koje je pred nama – Pravo i pravda – manifest prosvećenog konzervativizma, on je pokazao da njegovo interesovanje za društveno-politička zbivanja u Rusiji prevazilazi dnevno političarenje i sitne, kratkoročne ciljeve. Mihalkov je ovim delom pokazao da itekako razume istorijsku i duhovnu vertikalu ruskog naroda i ruskog čoveka, ali i da ima istančan osećaj za aktuelni politički momenat i projekciju ruske budućnosti. Njegovo razumevanje slobode kao „slobode u okvirima prava i pravde“ prevazilazi krajnje individualističko neoliberalno poimanje čoveka i sveta koji ga okružuje. Za njega konzervativizam nije negativna, hermetički zatvorena i isključujuća misao, već stalna i tiha evolucija na čvrsto sazidanim temeljima. Evolucija, dakle, a ne revolucija! Mihalkov ne spada u one mislioce koji izlaz vide u šumpeterovskoj „kreativnoj destrukciji“, već u one koji prihvataju Berkovu opasku „da se država menja da bi se očuvala“, te da su istorija, tradicija i iskustvo temelji sigurnog koračanja u svetliju budućnost. Mihalkov je na tragu razmišljanja ruskog predsednika Vladimira Putina o liberalizmu kao zastarelom i prevaziđenom. Za razliku od liberalizma koji želi sve da svede na profit, Mihalkov novac, odnosno ekonomiju vidi kao sredstvo, a ne kao cilj. Prosvećenom konzervativizmu su najviša vrednost duhovni ideali zajednice, a ne gramzivost i sebičnost pojedinca. Posebno je privlačno autorovo viđenje Rusije kao države sa globalnom misijom. On rusku kulturu vidi kao veliko dostignuće za celokupno čovečanstvo, kome treba pružiti priliku da je spozna i konzumira. Manevarski prostor ruske države Mihalkov smešta u evroazijske koordinate, dajući ruskom čoveku (večno zagledanom u sebe) kosmopolitsku misiju.

Narodni heroj JANKO ČMELIK,u dobrom je stanju. Autor:Janko Šago. Izdavač:Sremske Novine,Sremska Mitrovica 1981. Format:20,5cm x 14cm. Broj Strana:315 strana,ilustrovana,tvrd povez,latinica. Janko Čmelik (svk. Janko Čmelík; Stara Pazova, 16. novembar 1905 — Hrvatska Mitrovica, 12. maj 1942), revolucionar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije. Poticao je iz siromašne zemljoradničke porodice vojovađanskih Slovaka iz Stare Pazove. Pošto mu je otac umro par godina nakon završetka Prvog svetskog rata, ubrzo nakon osnovne škole je sa majkom počeo da se bavi zemljoradnjom. Pošto nisu imali dovoljno zemlje, radio je kao nadničar kod bogatijih seljaka. Kako je od najranijih dana osetio težak zemljoradnički život bio je opoziciono opredeljen. Posećujući čitaonicu Slovačkog narodnog doma došao je u dodir sa komunistima i 1935. godine postao član tada ilegalne Komunističke partije. Bio je veoma društveno aktivan i uticao je na poljoprivredne radnike i siromašne seljake da se organizuju i bore za bolje uslove života. Od 1936. je bio sekretar partijske ćelije, a od 1937. godine sekretar Mesnog komiteta KPJ u Staroj Pazovi. Učestvovao je u organizaciji štrajka poljoprivrednih radnika u Staroj Pazovi, a aktivno je radio i sa omladinom. Od 1938. je vršio dužnost sekretara Sreskog komiteta KPJ za Staru Pazovu, a 1940. je bio izabran za člana Okružnog komiteta KPJ za Srem. Politički je delovao i kroz Slovačku čitaonicu, gde je bio član Uprave. Veoma aktivno je radio na razvijanju zadružnog pokreta, a tokom 1939. godine je radio na stvaranju organizacije Zadružne omladine. Zbog svoje aktivnosti, bio je izabran za predsednika Zemljišne zajednice, koja je sporovela odluku o podeli dela državne zemlje bezemljašima. Zbog političke aktivnosti je bio u nemilosti režima Kraljevine Jugoslavije, a veleposednici su mu zabranjivali da dolazi na njihova imanja i „podbunjuje radnike”. Njegova kuća bila je sastajalište komunista, u kojoj su odravane partijske konferencije, značajne za revolucionarnu aktivnost u ovom delu Srema.

Vrlo dobro očuvana, 226 strana, format 23cm, izdanje Novmark 2013. ► Pismo Opštine Novi Beograd ► Zašto NSA i danas „čačka“ o identitetu JB Tita? ►TAJNI DOKUMENT: UNCLASSIFIED (b)3-P.L. 86-36 ►NSA: Tito je bio Rus ili Poljak? ►TITO promenio 70 pseudonima i 15 datuma rođenja ►Analiza američkih tajnih službi 1980: TAJNA DEPEŠA 777 ►Dva srčana udara ►TITO: Ne dozvojavam da mi seku nogu, hoću da umrem ceo kao što sam rođen ►Sahrana pre smrti ►Ko je spremao invaziju na SFRJ? ►Istoričar Miksens Tomas: Najmanje DVA Tita, Smrt u Drvaru ►FRANCUSKA ŠTAMPA: PRAVI Tito je imao DEVET prstiju ►Tito bez levog kažiprsta ►T.I.T.O. pseudonim za terorističku organizaciju ►Rus LEBEDEV Tito BROJ DVA! ►I LEBEDEV nestao ►„HITORAMA“: Zamenjen vođa partizana ►I Čerčil prevaren! ►Čerčil Kralju Petru II: Veličanstvo oprostite, bio sam prevaren! ►Pukovnik Mak Daul prevario Dražu ►Koča Popović „znao sve“ ►Englezi: PRVI TITO NESTAO U RATU ►Ubistvo Georgi Dimitrova ►„NOVI TITO“ prekida sa Moskvom ►Austrijski sveštenik Valter Vankmiler: Josip Broz je bio moj školski drug ►Bečki „Kurir“: Josip Broz nije rođen u Kumrovcu ►Major Švarc: Broz je bio bravar, a da li je i TITO,nisam siguran ►Kako je Franc BRPOŠ postao TITO? ►Američki publicist Filis Oti u knjizi o Titu: U Zimu 1913-1914 bio je na skijanju, mačevanju... ►Tito i Franc Ferdinand ►Medalju za hrabrost nije dobio Tito nego Josip Broz iz Zemuna ►Zapisnik grofa Draškovića ►Tajna Groba 107 u Zemunu ►Ko je Josip Brpz sahranjen 1941. u Zemunu, a rođen 1877? ►Jelica Broz: Moj svekar nema veze s Titom ►Josip Kopinič: Sve je to laž, nisu bila dva Tita ►Broz „plave krvi“, rođen u Beču ►Šta povezuje cara Franju, Ferdinanda, Lava Trockog, Staljina, Hitlera i Tita? ►Šta je o Titu prorekao Miloš Tarabić u „Kremanskom proročanstvu“? ►Da li je Tito sahranjen u Kući cveća? ►Pored koga počiva Jovanka Broz? ►Beli mermer nema tajni ►Tito nije balsamovan ►General Ivan Dolničar: sahrana simulirana ►General Dušan Korać: Dolničar širi intrige ►Druže Tito, šta ćemo sa tobom?

Vladimir Oreški, Milan Nikolić - Sibirski pečat SNL, Zagreb,1983 258 str. tvrdi povez stanje: dobro Memoari Agate Oreški, jedine žene iz Jugoslavije koja je preživela golgotu Staljinovih koncentracionih logora. Rukovodeći se humanitarnim razlozima, Centralni komitet KPJ - po prij’edlogu svog tadašnjeg novog člana Josipa Broza - po­slao je 1935. godine Agatu Oreški, udovicu poginulog sekretara SKOJ-a Mije Oreškog, sa njenim 8-godišnjim sinom Vladimirom u Sovjetski Savez. Tako je Agata iz­bjegla progone i neimaštinu u Jugoslaviji, ali je uletila direktno u strahote Staljinovih »čistki«. Najprije su joj oteli dijete, zatim su je uhapsili, pa mučili i tukli, beskrajno preslušavali, tjerali da prizna kako je neprijateljski špijun i napokon je, bez njena priznanja, osudili na 8 godina borav­ka u konclogoru. Zašto? Agata Oreški Jaga (1906-1991) je bila hrvatska komunistkinja i revolucionarka poznata kao `jedina žena iz Jugoslavije koja je preživela golgotu Staljinovih koncentracionih logora`. Bila je žena ubijenog sekretara SKOJ-a Mija Oreškog. Biografija Agata Oreški rođena 31. V 1906. u mestu Vuglovec, općina i srez Ivanec. U Zagrebu je bila fabrička radnica i aktivistkinja radničkog pokreta. Odmah po zavođenju šestojanuarske diktature 1929. godine i otežanog ilegalnog rada u Zagrebu, zajedno sa svojim mužem Mijom Oreškim, sekretarom ilegalnog SKOJ-a, prelazi u Samobor, gde postaje centar njihovog delovanja. Kada je policija, 27. jula 1929. godine opkolila kuću u Samoboru u kojoj su Agata i Skojevci tajno boravili, njen muž i drugovi su pružili otpor i u sukobu s policijom poginuli. Dok je trajala pucnjava, Agata je pritrčala arhivu u zapalila ga u peći. U pucnjavi je i ona ranjena, nakon čega je uhapšena. U zatvoru je bila do 1931. godine, nakon čega nastavlja sa aktivizmom. Zbog stalne opasnosti od policije i progona, na inicijativu Josipa Broza, CK KPJ poslao je 1935. godine Agatu Oreški s njezinim 8-godišnjim sinom Vladimirom u Sovjetski Savez. Radila je u fabrici u Ordžonikidzeu. 1938. godine je za vreme Staljinovih `čistki` uhapšena i odvedena u Sibir, gde je provela osam godina. Bila je zatvorena je u zatvoru u Brjansku, u sabirnom logoru Arhangelsk, u logoru smrti Papinka i logoru Talaga. Njen sin Vladimir Oreški je u odsustvu majke živeo po raznim dečijim domovima, a 1944. godine (kao petnaestogodišnjak) stupio je u jugoslovensku tenkovsku brigadu, formiranu u SSSR, i sa njom došao u Jugoslaviju. Agata Oreški je puštena na slobodu 1947. godine, nakon čega se vratila u Jugoslaviju. Po povratku u zemlju Agata Oreški nije primljena s dobrodošlicom, naišla je na sumnje i podozrenja, nije zatvarana ni proganjana, ali joj nije ukazivana nikakva pažnja; izbegavali su je, prepuštali je samoj sebi. Dugo godina nije htela javno progovoriti o svojoj tragičnoj sudbini. Naposled je popustila i progovorila sinu, koji je zabeležio njene uspomene i objavio ih posle njene smrti. Umrla je 1991. godine. Sahranjena je na groblju Mirogoj u Zagrebu.

НА ЈЕДРЕЊАKУ У АМЕРИKУ - Никола Форовић На једрењаку у Америку: Путопис Николе Форовића који је ... Форовић описује “дружину” у својој кабини у потпалубљу једрењака “Ливерпул”: “Ја се налазим на броду за усељенике те уједно уред људског олоша. Почињем са мојом кабином у којој су 4 постеље, бр. 5, 6, 7. и 8. У бр. 5. су два брата по имену Харт. Старији је у Лондону секао и продавао коњско месо, животиња од човека, суровије створење нисам познавао, уосталом, све досад не имадох ни прилике људе таквог кова посматрати. Али кад је једног јутра свог брата избио и претио му да ће га убити, а тај рече да то није првина, гадио сам га се. Али, како беше голем и силан модасмо стим финије с њим поступати. Чим је то приметио, осетио, искористио је свој утицај, као што већ чине људи његове багре. Јер данас, после 15 дана путовања, нисмо му му више сапутници него послужитељи…” Да би прекратио путовање, Форовић се сећа бечких и паришки дана: “А кад сам се и ја ту нашао, свагда сам у мислима био у бечком Пратеру, камо сам се кад и кад на фијакеру бр. 134 довезао па из другог времена у зверињаку наредио себи гушчије џигерице са гомољиком (“Трüффел”), фино понуђену, док је фијакер читаве сате на мене чекао, да ме затим одвезе кући или у оперу… Од свега тога остаде ми само успомена од које болујем и патим (…) Данас годину дана бавио сам се у Паризу, путујући из Лондона за Беч. У петак стигох у Париз, у суботу се нађох са млађим Јокићем на Талијанском Булевару и пошто смо још истог вечера у Kомичној Опери били, договоримо се, да се сутра-дан на Духове, у 11 сах. пре подне нађемо у Цафé Гранде (…) После финог доручка прошетасмо се а међутим било је два сах., кад је у Лонг Цхамп заказана трка. Одвезосмо се и ми тамо. Ту имадох прилике видети цара Луја Наполеона ИИИ., царицу Еугенију, цео двор у сву аристократију (…) А данас? И данас сам додуше у многобројном друштву али какве сорте! Онда раскош и гиздавост, сад невоља и јад; онда најдивнија тоалета, сад дроњаве крпе; онда разметање сите господе, сад сиротиња којој вири глад из очију… Форовићев попис “живих створова” на броду сведочи да резултат Америчког грађанског рата у смислу односа према црнцима није баш оставио великог трага на европске усељенике:“Бродарско особље броји 60 морнара, 4 официра и капетана по имену Цхамперлине, Америчанин, врло фин И образован господин, што је на броду реткост. Живих створова било је осим два црнца кувара, 1 крава, 6 мачака и три пса од којих су два пса због непослушности и незгодних обичаја у море бачена!”

NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE 1832 – 1982 – engleski jezik THE NATIONAL LIBRARY OF SERBIJA 1832 – 1982 Izdavač: Narodna biblioteka Srbije, Beograd Povez: mek Format: 24x17 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Bogato ilustovana, istorija Narodne biblioteke Srbije u Beogradu na engleskom jeziku od osnivanja 1832. godine do 1982. godine. Osnovana je 1832. godine u knjižari Gligorija Vozarovića. Inicijalni fond činili su pokloni Vozarevića i drugih srpskih kulturnih poslenika. Za dan osnivanja uzima se 28. februar 1832. godine kada je Dimitrije Davidović poslao pismo knezu Milošu o uređenju biblioteke. U novembru iste godine Knez Miloš je naredio da se jedan primerak od svake štampane knjige ustupi biblioteci. Tako je ustanovljena institucija obaveznog primerka. Od 2002. godine Narodna biblioteka Srbije kao svoj dan slavi upravo 28. februar. Po istraživanju Dejana Ristića, objavljenom u knjizi „Kuća nesagorivih reči”, biblioteka je osnovana 12. jula 1838. u Kragujevcu, a naredne godine preseljena u Beograd. Uspon u radu Narodne biblioteke nastao je 1853. godine kada je ukazom kneza Aleksandra uvedeno zvanje državnog bibliotekara u rangu profesora Velike škole. U vreme kada je bibliotekar bio Janko Šafarik (1861–1869), biblioteka je preseljena u Kapetan-Mišino zdanje i tu je u levom prizemnom krilu, dočekala Prvi svetski rat. Početkom Prvog svetskog rata jedan deo vrednijih, posebno starih rukopisnih knjiga, je evakuisan iz biblioteke i spakovan u voz. Preostale knjige i arhiva postale su ratni plen Nemačke i Bugarske (gde su odnete), a deo je ostao i propao. Nestala su u ratnom metežu pored knjiga i tri najvažnija stara srpska rukopisa: `Nikoljsko jevanđelje`, `Zbornik popa Dragolja` i `Prizrenski prepis Dušanovog zakonika`. Tokom rata jedan deo tih knjiga je nestao i kasnije vraćen, dok postoje knjige koje do sada nisu vraćene. U Prvom svetskom ratu biblioteka je ostala bez svojih prostorija, pa je 1920. godine za njene potrebe otkupljena fabrika i „Kartonaža Milana Vape“, na Kosančićevom vencu. Za nju je plaćeno 3.200.000 dinara, a rad je otpočeo početkom 1922. godine. Prostor je bio nedovoljan i vlažan, većina izdavača nije slala svoja izdanja na registrovanje, ni primerak dela Zgrada biblioteke na Kosančićevom vencu pogođena je 6. aprila 1941. godine prilikom nemačkog bombardovanja Beograda i veliki deo knjižnog fonda je tada uništen. Uništen je knjižni fond od oko 500.000 svezaka, kao i zbirka od 1424 ćirilična rukopisa i povelje (12–17. vek), kartografska i grafička zbirka od 1500 brojeva, zbirke od 4.000 naslova časopisa i 1800 naslova novina, zatim značajna i nedovoljno proučena zbirka turskih dokumenata o Srbiji, inkunabule i stare štampane knjige i celokupna prepiska značajnih ličnosti iz kulture i političke istorije Srbije i Jugoslavije (Lukijan Mušicki, Vuk Karadžić, Đura Daničić, Pavel Šafarik). Osim toga nestali su svi inventari i katalozi. Iz stare zbirke rukopisa sačuvao se samo jedan rukopis koji je u tom trenutku bio van biblioteke. Neki od rukopisa koje se čuvaju ili su čuvani u Narodnoj biblioteci su: Letopis Popa Dukljanina (beogradski rukopis), Nikoljsko jevanđelje, Minhenski psaltir, Ćirilični Rampacetov bukvar, iz 1597. godine i drugi. Najstariji rukopis je Beogradski parimejnik iz 13. veka.

RUDOLF ARČIBALD RAJS ČUJTE SRBI Poslednje pismo Srbima Meki povez Родолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.[1] Живот и каријера Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.[1] Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.[1] Године 1912, за време Првог Балканског рата, био је репортер у Солуну. Никола Цоловић описује Рајса као великог љубитеља српске шљивовице.[2] Ангажовање у Србији Кућа „Добро поље“ Арчибалда Рајса у Топчидеру, Београд Урна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану. Споменик Арчибалду Рајсу у Топчидерском парку, у Београду. Споменик Рајсу у мачванском селу Прњавор. На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.[3] Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.[4] Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.[1] Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, као и изостанком подршке,[5] повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.[6] Један од амфитеатара на Криминалистичко-полицијском универзитету у Београду носи његово име.[7] У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је: „ Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.[8] ” Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду.[9] Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.[10] У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са војним почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејствовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.[1] По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:(погледај слику урне десно) „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“ Дела Имао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.[11] У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије.[12] Аутор је колекције од 10 хиљада фотографија, ту колекцију је донео Ерик Сапин из Лозане у Београд ради дешифровања догађаја и места на њима.[13] Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Пре тога, 1924. године објављује Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!. Ова књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација „Др Арчибалд Рајс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.[14] Током 2014. објављена је и књига „Др Арчибалд Рајс - Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта - необјављени текстови на српском језику“.[15] О њему је 2014. године снимљен документарни филм „Чујте Срби!: Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“.[16] Постоји роман „Шифра Рајс” чији је аутор Лазар Јовановић.[17] Признања Спомен-чесма у Крупњу Гроб Арчибалда Рајса на Топчидерском гробљу у Београду. Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Такође 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.[18] Неколико улица у Србији (Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар) и Републици Српској (Бања Лука), носи његово име. У новембру 2013. одато му је признање у French Forensic Science Hall удружења Fame of the Association Québécoise de Criminalistique.[19] У порти цркве Вазнесења господњег у Крупњу 1994. године подигнута је спомен-чесма њему у част. У Обреновцу је постављена бронзана плоча са његовим ликом на зиду некадашњег хотела Антоновић.[20] Широм Србије (Београд, Прњавор) и Републике Српске откривена су спомен-обележја у знак признања Српског народа делу Арчибалда Рајса Кућа др Арчибалда Рајса, у којој је он живо до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.[21] Носилац је неколико Српских одликовања и медаља за заслуге у Првом светском рату. Од 1.децембра 2003. основна школа Стјепан Стево Филиповић која се налази у београдском насељу Карабурма промијенила је назив у Др Арчибалд Рајс[22] Школи за криминалистику у оквиру Факултета за право, криминалистику и јавну управу Универзитета у Лозани (UNIL), 27. маја 2016. поводом 100 година од успостављања сталног дипломатског представништва Србије у Швајцарској предана је биста др Арчибалда Рајса. Биста је дар Републике Србије и Удружења српско-швајцарског пријатељства „Др Арчибалд Рајс“.[23]

Izdavač: GRO Dimitrije Davidović, Smederevo Godina izdanja: 1985. Povez: Broširan sa klapnama Format: 21 cm Broj strana: 200 Stanje: Veoma dobro Живорад Жика Лазић рођен је 28. децембра 1933. године, у селу Лугавчина, у близини Пожаревца. Српски сценариста и писац Живорад Жика Лазић преминуо је 13. септембра 2009. године, у Београду, у 76. години, после краће и тешке болести. Мати га је узела за руку и из села одвела у Београд на школе где је положио велику матуру и студирао психологију на Филозофском факултету. Отац је Марије и Милоша. Аутор је сценарија за многе култне серије српске кинематографије, међу којима су „Музиканти“, „Љубав на сеоски начин“, „Грађани села Луга“, „Докторка на селу“ и ,,Сељаци”. Творац је и неколико сценарија за игране филмове, а комади по мотивима његових историјских романа извођени су на сцени Народног позоришта у Београду. У српској књижевности појавио се први пут са књигом приповедака ,,Путем поред реке” 1957. године. Након свог првенца објавио је још двадесетак књига, романа и збирки приповедака. Аутор је сценарија за неколико играних филмова, а комади по његовим историјским романима играни су на сцени Народног позоришта у Београду. Превођен је на седам светских језика (енглески, немачки, руски, дански, бугарски и друге). Из штампе му је изашла и књига ,,Скаске о вожду”. Радио је и као новинар у листу Интервју, Илустрованој политици, НИН-у и Дуги а хонорарно је писао за Политику и Вечерње новости, трагајући за идеалним главним уредником, али, причао је, у својој новинарској каријери није га срео… Добитник је многобројних награда. Фебруара, ратне 1993. године, био је један од првих ратних извештача, који се директно из београдске Кнез Михаилове улице упутио на прву линију фронта, вођен искључиво својом професионалном етиком, патриотизмом и жељом да буде тамо где нико други од његових колега није имао ни жеље, ни храбрости да oде. У Лугавчини, родном месту и завичају сценаристе и књижевника Живорада Жике Лазића је откривена спомен плоча на његовој кући, у којој је проводио последње године живота. У договору са пишчевом родбином, у школи у Лугавчини је уређена спомен соба „Кутак Жике Лазића“ где су се за почетак нашли пишчев радни сто, писаћа машина и део библиотеке. Иницијатива за постављање плоче потекла је од Боре Милошевића, дирктора Основне школе „Бранко Радичевић“ у Лугавчини, чији су ученици, тим поводом, припремили пригодан програм. „У Србији села умиру, што не значи да Срби не воле село. Истина је да га воле, али на малом екрану, а то је ипак гаранција његове будућности”, шаљиво је говорио Жика Лазић. Драма Жике Лазића ,,Књажев секретар“ премијерно је изведена у Народном позоришту у Београду 1970. године. Вредности овог Лазићевог штива оновремена позоришна критика и публицистика нису уочиле. Драми је спочитавана фрагментарност, структурна нецеловитост, сценска спектакуларност и потчињеност целог текста лику књаза Милоша. Међутим, истиче се ваљаност фељтонистичке основе комада, сматрајући да је било потребно да се у репертоар врати историјска драма. Повест о секретару кнеза Милоша, Алекси Поповском, који је, како то описује Жика Лазић, главом платио забрањену љубав, мелодрамском основом скрива праву тему на којој писац у време настанка драме није смео да инсистира. Реч је о владавини тиранина који управља земљом не поштујући ни Божије, ни људске законе, ослањајући се на батинаше, удворице и доушнике које промовише у дворску камарилу. Жика Лазић је у личности кнеза Милоша нашао самодршца, али је желео да избегне сваку могућну алузију на актуелни режим, па је отуда позвао у помоћ историјске личности као што су Вук Караџић, Јоаким Вујић и други. У књизи ,,Карађорђе којекуде” од заборава је отргао историјске чињенице, јер наши савременици мало памте трагове историјских збитија. У рано доба телевизије дешавало се често да градске улице опусте због важног ТВ преноса фудбалске утакмице или пак кад се приказује нека серија. Догађало се то и када су приказиване серије ,,Музиканти” и ,,Грађани села Луга”. Нису то људи само волели да гледају, него су се баш због ових серија бунили и партијски другови и борци у једнопартијском времену. Писац тих серија Живорад Жика Лазић је објавио, поводом 200 година од српског устанка, књигу ,,Скаске о Вожду”. Лазић, за кога су својевремено многи говорили да је један од најбољих приповедача и романсијера ,,стварносне прозе” (написао је, између осталог кнјигу приповедака ,,Путем поред реке”, те романе ,,Књажев секретар“, ,,Убише књаза“, ,,Ни књаз ни краљ - Повест о Николи Пашићу“, ,,Туђа жена” и ,,Давид луталица”), теме о Карађорђу увек је радо обрађивао. О Карађорђу је написао више текстова још 1979. године. Биле су то путописне репортаже. Занимала га је она друга страна Вождовог живота, а она је у скаски, легенди, машти. Зато је између корица ове књиге сместио и љубавни роман. Ту су и друге слике из његовог свакодневног живота. Најављивана је и његова серија о Николи Пашићу. Серију је завршио на време и одавно, али је остала да чами у фиокама РТС-а са 20 једночасовних епизода. Пола века српске историје са свим личностима тога доба присутни су у серији. - То је најбоље што сам написао као сценариста, казао је Живорад Жика Лазић и додао: ,,Можда је то ипак мало неумесно упоређивати са оним серијама као што су ,,Музиканти” и ,,Грађани села Луга”. Добио сам за серијал о Пашићу хонорар, али би ми било драже да сам угледао на малим екранима историјске ликове оживљене и разигране. Увек сам добијао исти одговор - нема пара, испричао је Лазић.