Houses, dvojezicno izdanje, srpsko-engleski Politicki eseji Izdavac - SamizdatB92, Beograd Godina - 2000. Knjiga u dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 17 cm,98 + 98 str. (40)

vrlo dobro stanje ali ima posvetu

Izdavač: Prosveta, Beograd Biblioteka Baština, knjiga 18 Izbor i pogovor: Svetlana Velmar-Janković Povez: tvrd Broj strana: 295 Pečatirana, lepo očuvana. Zbirka od 22 pripovetke: 1. Crno mače 2. Daća 3. Ah, Matilda! 4. Crkvenjakovo prase 5. Svetac koji ne pomaže 6. Demon 7. Strah 8. Rosa, rosae 9. Drugi tenor 10. Ostavljena 11. Dubok je koren 12. Novac dušogubac 13. Stado 14. U ogledalu 15. Glad 16. Proroštvo 17. Mali brat 18. Litija 19. Šta je video Pera Detlić 20. Božitnji san 21. Misterije 22. Nečista kuća (K-129)

Slavica Garonja : DEVETA KUĆA , Altera Beograd 1994, str. 192. Pripovetke. Očuvanost 4-. Славица Гароња (Радованац) рођена је 1957. у Земуну, одрасла и школовала се (углавном) на Дорћолу. Отац Обрад Гароња (Растичево код Купреса, Босна и Херцеговина, 1933–2010) и мајка Драгица, рођена Ћурчија (Крушево код Славонске Пожеге, Хрватска, 1936), засновали су брачну заједницу у Београду. Све нивое студија (основне, магистарске, докторат) завршила на Филолошком факултету у Београду. Докторирала са темом: „Мотиви и репертоар српске народне лирске и лирско-епске поезије Војне Крајине и Славоније у записима 18. 19. и 20. века“ (2004). Професор универзитета и књижевница. Бави се усменом књижевношћу (фолклористиком), књижевношћу Срба из Хрватске, књижевношћу коју пишу жене (родним студијама), књижевном критиком и белетристиком. Објавила је и приредила више књига из народне књижевности: „Народне песме Славонске границе“ (1987), „Антологија српске народне лирско-епске поезије“ (2000), „Српско усмено поетско наслеђе Војне Крајине у записима 18. 19 и 20. века“ (2008), „Од Цариграда до Будима“ (2014). Приредила: Милан Обрадовић, „Српске народне пјесме из Западне Славоније“ (1995); С. Милеуснић, „Српске народне пјесме из околине Пакраца и Пожеге“ (1998), Никола Беговић, „Српске народне пјесме из Лике и Баније 1885“ (2001 – фототипски); Ђорђе Рајковић, „Српске народне песме из Славоније 1869“ (2003 – фототипски), Спиридон Јовић, „Етнографска слика Славонске војне границе 1835“ (репринт, 2004), као и монографију „Српска књижевна Крајина: од баштине до егзодуса“ (2015, награда „Сава Мркаљ“). Из родних студија објавила је следеће књиге: „Жена у српској књижевности“ (2010), „Жене говоре“ (2013), „Жена и идеологија“ (2017). Приредила две антологије женске приповетке: „Врт Тајни (српска женска приповетка до 1950)“ и „Врт Наде: српска женска приповетка од 1950. до данас“. Из белетристике пише романе, приповетке и поезију. Романи: „Под Месечевим луком“ (1992, ново издање, СКЗ 2018); „Повратак у Аркадију“ (2014, награда „Печат времена“); збирке приповедака: „Девета кућа“ (1994); „Изидина копча“ (2013, најужи избор за Андрићеву награду). Збирке песама: „Исповедање тишине“ (1996); „Мој предак је дрво“ (2007). Добитница је награда: Печат времена (2015), „Сава Мркаљ“ (2016) и Златни беочуг КПЗ Београда (2018). Предаје као ванредни професор на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (предмети: Усмена књижевност и поетика усмених жанрова; изборни курсеви: Књижевна баштина Срба у Хрватској, Путопис у српској књижевности. На мастеру: Жена у српској књижевности (историја и теорија рода), а на докторским студијама држи курс Историја религије и фолклористика.

NASMIJATI PSA - Olja Savičević Ivančević ODLIČNO očuvana „Pred nama je naramak brzopoteznih priča za bežanje od kuće, u kojima se naglo smenjuju mediteranski humor i još mediteranskija melanholija…Njihovi akteri su najčešće zanesenjaci. s pomalo ironičnim i ležernim odnosom prema životu, što ih ne lišava ljudskih drama, naprotiv. Kao da hoće da kažu:život je ozbiljna stvar, pa mu ne treba tu ozbiljnost još i dodavati. Izgubio bi na vitalnosti…“ Kruno Lokotar (iz recenzije)

Lav Lajović-METANOJA U izdanju Pobjede i suizdavaštvu renomirane ulcinjske kuće „Plima“, izlazi knjiga Lava Lajovića „Metanoja“. - Pisana koncizno, iskreno, mirnom udukacijom, sa pažljivo odabranim odlomcima iz svetih knjiga kojima se objašnjavaju pojave i postupci u životima ljudi, danas i ovdje, sa diskretnim komentarima autora datih sa blagošću dobronamjernog učesnika i saučesnika, marljivog zapisivača, ovaj savremeni trebnik i brevilokvijum, privući će pažnju čitalaca. Knjiga očekivane moralne snage i upitnik za mnoga naša dvoumljenja iza kojih slijede i odgovori, tekst tako neobičan u vremenu lakog zalijetanja u zablude. Smirena kantilena za čitanje i sricanje, „Metanoja“ crnogorska – zapisao je književnik i publicista Jovan Nikolaidis, osnivač i direktor „Plime“. Knjiga je N O V A

Lav Lajović-METANOJA KNJIGA METANOJA U izdanju Pobjede i suizdavaštvu renomirane ulcinjske kuće „Plima“, izlazi knjiga Lava Lajovića „Metanoja“. - Pisana koncizno, iskreno, mirnom udukacijom, sa pažljivo odabranim odlomcima iz svetih knjiga kojima se objašnjavaju pojave i postupci u životima ljudi, danas i ovdje, sa diskretnim komentarima autora datih sa blagošću dobronamjernog učesnika i saučesnika, marljivog zapisivača, ovaj savremeni trebnik i brevilokvijum, privući će pažnju čitalaca. Knjiga očekivane moralne snage i upitnik za mnoga naša dvoumljenja iza kojih slijede i odgovori, tekst tako neobičan u vremenu lakog zalijetanja u zablude. Smirena kantilena za čitanje i sricanje, „Metanoja“ crnogorska – zapisao je književnik i publicista Jovan Nikolaidis, osnivač i direktor „Plime“. Knjiga je N O V A ---------------------------- A1

50577) PREKO PRAGA , vladika Grigorije , Laguna Beograd 2018 , „Iako sam zakoračio preko mnogo pragova, važni su za mene postali samo oni preko kojih zakoračimo u život.“ Kojim god putem da krenete kroz ovaj kraj, jedva ćete sresti čovjeka, bilo koje vjere ili nacije. Ipak tu i tamo sretnete ponekoga. Osim preplanulog lica i koščate građe, koja krasi sve jednako, bilo koje vjere da su, na vas će utisak ostaviti oči ovih ljudi. Nakon dužeg posmatranja čini se da su to oči pune bola i tuge na koje niko nikada nije stavljao melem… Melanholičnom zbirkom priča Preko praga vladika zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije Durić nesumnjivo ulazi u red darovitih bosanskohercegovačkih pisaca, koji svojom prozom nastavlja najbolju tradiciju pripovedača na srpskom jeziku, od Petra Kočića do Zuke Džumhura, Ive Andrića ili Meše Selimovića. Posle dve duže novele, Lazar i Priča o starom kralju, objavljene pre više godina, pisac se u ovoj zbirci okreće sudbinama malih ljudi u svom hercegovačkom podneblju s kraja burnog XX veka. Kada piše o pojedinačnim sudbinama savremenika, njihovim nesrećama, nesporazumima i zabludama, bolestima, bedi i stranputici, pisac izdvaja najsvetlije trenutke njihovog života i nalazi najdragocenije crte njihovog karaktera. A kada piše o lopti, smehu, vozovima, o brigama, moru ili manastirima, Grigorije Durić oživljava zaboravljene ili ispražnjene prostore, predele i raspoloženja svoga ratom opustošenog podneblja. Izvanredan psihološki portretista, autorski glas u ovoj knjizi uzdiže se iznad zlosrećnih podela u narodu, prelazeći preko uskog i sebičnog praga svoje kuće, vere i nacije, i daje nam svakim retkom svoje proze na znanje da će se ugledati na Andrićevu misao: „Najveća planina koju čovek mora preći je prag njegove sopstvene kuće.“ mek povez, format 13 x 20 cm , ćirilica, 164 strane

50577) PREKO PRAGA , vladika Grigorije , Laguna Beograd 2017 , „Iako sam zakoračio preko mnogo pragova, važni su za mene postali samo oni preko kojih zakoračimo u život.“ Kojim god putem da krenete kroz ovaj kraj, jedva ćete sresti čovjeka, bilo koje vjere ili nacije. Ipak tu i tamo sretnete ponekoga. Osim preplanulog lica i koščate građe, koja krasi sve jednako, bilo koje vjere da su, na vas će utisak ostaviti oči ovih ljudi. Nakon dužeg posmatranja čini se da su to oči pune bola i tuge na koje niko nikada nije stavljao melem… Melanholičnom zbirkom priča Preko praga vladika zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije Durić nesumnjivo ulazi u red darovitih bosanskohercegovačkih pisaca, koji svojom prozom nastavlja najbolju tradiciju pripovedača na srpskom jeziku, od Petra Kočića do Zuke Džumhura, Ive Andrića ili Meše Selimovića. Posle dve duže novele, Lazar i Priča o starom kralju, objavljene pre više godina, pisac se u ovoj zbirci okreće sudbinama malih ljudi u svom hercegovačkom podneblju s kraja burnog XX veka. Kada piše o pojedinačnim sudbinama savremenika, njihovim nesrećama, nesporazumima i zabludama, bolestima, bedi i stranputici, pisac izdvaja najsvetlije trenutke njihovog života i nalazi najdragocenije crte njihovog karaktera. A kada piše o lopti, smehu, vozovima, o brigama, moru ili manastirima, Grigorije Durić oživljava zaboravljene ili ispražnjene prostore, predele i raspoloženja svoga ratom opustošenog podneblja. Izvanredan psihološki portretista, autorski glas u ovoj knjizi uzdiže se iznad zlosrećnih podela u narodu, prelazeći preko uskog i sebičnog praga svoje kuće, vere i nacije, i daje nam svakim retkom svoje proze na znanje da će se ugledati na Andrićevu misao: „Najveća planina koju čovek mora preći je prag njegove sopstvene kuće.“ mek povez, format 13 x 20 cm , ćirilica, 164 strane

BORISAV STANKOVIĆ KOŠTANA / PRIPOVETKE Tvrdi povez Izdavač Izdavačka kuća Rad

ANTON ČEHOV - SABRANA DELA VIII Autor: Anton P. Čehov Izdavač: Rad, Beograd Godina izdanja: 1974 Povez: tvrd povez Broj strana: 367 Format: 20cm Stanje kao na slici. Očuvana dobro za ovu starost. Listovi i korice požutele od starosti, listovi sa stane imaju fleke od starosti, izuzev toga u dobrom stanju. Kuća sa mezaninom, Seljaci i druge pripovetke

Istrazni sudija, Stara kuca, Belov, Hor, Ogledalo, Lovac, Verocka, Dogadjaj... Preveli M. Maksimovic, Dragoslav Ilic, Kosara Cvetkovic Izdavac - Narodna prosveta, Beograd Godina - 1939. Iz sabranih dela A. P. Cehova u 14 knjiga, knjiga 4. Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,sa potpisom prethodnog vlasnika na prvoj strani,tvrd povez,format 20 cm,304 str. (40)

Milutin Kostić : ISPITIVANJE PRIČE, Izdavač autor Beograd 2019, str. 288. Priče. Očuvanost 4. Autor Ispitivanja priče rođen je u Kraljevu davne 1955. godine, i u rodnom gradu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na grupi za matematiku, 1978. Po završetku studija zapošljava se kao urednik u izdavačkoj kući Centar za unapređivanje šaha, iz Beograda, koja će nešto kasnije promeniti ime u „Šahovski informator“ i postati vodeći svetski izdavač šahovske literature. U toj poletnoj sredini i čudesnom svetu šaha ostaje sve do 2001, poslednjih pet godina na mestu direktora kuće. Posle kraćeg izleta u područje informacionih tehnologija, 2005. godine stiče licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika i od 2007. do 2013. radi u Agenciji za privatizaciju, u Centru za sprovođenje stečajnih postupaka, gde rukovodi stečajevima mnogih društvenih preduzeća. (Njegov profesionalni put, dakle, vodio je – u širokom luku – od centra za proučavanje jedne lepe igre do centra za eutanaziju onemoćalih privrednih subjekata.) Danas je zaposlen u jednoj beogradskoj banci. Šah je igrao i igra ga povremeno, u slobodno vreme, praveći velike pauze. Najbolje rezultate postizao je pre četrdesetak godina. Mogu se izdvojiti deoba trećeg mesta na omladinskom prvenstvu Jugoslavije 1974, igranom u Poreču, i deoba trećeg mesta (zajedno sa bivšim svetskim prvakom Borisom Spaskim) na velikom otvorenom turniru u Luganu, 1982, nakon čega je stekao međunarodnu titulu majstora FIDE. Bio je i radnički prvak Beograda za 1980. godinu. Oženjen je Radmilom, sa kojom ima ćerku Milenu. Ispitivanje priče njegova je prva autorska knjiga.

INFLUENCA priče o dodirima - Nada Dušanić Knjiga sadrži dvadeset i dve pripovetke, od kojih je deset već steklo priznanja različitih žirija na konkursima u zemlji i regionu. „INFLUENCA“ je pokušaj da se prikažu emotivni portreti likova i neizrečeni pritisci kojima su izloženi delovanjem uticaja iz spoljašnjeg sveta, najčešće tako složenih da spreče ostvarenje istinskog dodira između dva ljudska bića. To su priče o ljubavi u različitim životnim dobima, od visprene mlade studentkinje do vremešnog lekara u penziji koji dolazi do spoznaje da sve dok je u njemu živo osećanje ljubavi, on ne može biti istinski star. Sombor 2014 god, 236 str, 21 cm. Nada Dušanić Nada Dusanic rodena je u Somboru 1961, godine, gde zivi i stvara. Roman Kuca sa druge strane je treca po redu knjiga Nade Dusanic objavljena u izdanju Narodne knjige. Pre toga je objavila knjige proze Price u boji (2003) i Boje tamnih svetlosti (2005). Knjige su promovisane uz istovremenu izlozbu njenih slika ulja na platnu. Prema motivima pripovetke Godisnja doba napisala je dramu, za koju je snimljen kompletan video materijal na nacin koji se moze smatrati novinom u vizuelnim medijima. Paralelno sa romanom Kuca sa druge strane napisala je scenario za film sa istim nazivom. N.S.

Knjiga priča nastala u sklopu projekta `Knjigom po korupciji` kojeg su zajednički realizovali Transparency International Hrvatska i izdavačka kuća V.B.Z. U knjizi su priče inspirisane korupcijom ili o korupciji koje su napisali poznati književnici Vlado Bulić, Ivica Đikić, Zoran Ferić, Julijana Matanović, Jurica Pavičić, Edo Popović, Ivana Simić-Bodrožić, Olja Savičević-Ivančević, Tena Štivičić i Ivan Vidić, kao i pet najboljih priča koje su neobjavljivani autori (Darko Šeparović, Nenad Dragaš, Andrea Žigić-Dolenec, Ksenija Kušec i Jadranko Pušić) poslali na konkurs. Meki povez, 196 str.

Izdaje - Prosveta Beograd Najnoviji roman `Afroditina uvala` jednog od najvećih živih srpskih pisaca Miodraga Pavlovića potvrđuje staro mišljenje da u osnovi svake dobre proze leže dobri autobiografski i putopisni elementi. Pisati proz znači prisećati se i svog i tuđih života, pisati prozu znači putovati u prošlost i ponovo pohoditi već viđene i obiđene predele i gradove. Izrazitog modernog senzibiliteta, Pavlović priču o putovanju po svom životu ne gradi linearno i klasično već je pretvara u neku vrstu sna, fragmentiranog, košmarnog, ali i sa snažnim elementima stvarnog i doživljenog. Svet, po Pavloviću, ni je samo ono što se vidi, dodirne ili oseti nekim drugim čulom, svet je sve ono što je o njemu ispričano, zapisano, naslikano, izvajano, iskomponovano. Svet je, u stvari, ako bi parafrazirali Dositeja, još jednog velikog putnika, znanje o tom svetu, u Pavlovićevom slučaju - znanje prelomljeno kroz pesničku zažarenu imaginaciju. A u takvom svetu, svetu umetnosti, filozofije i istorije, svetu tananih i finih promišljanja - u svakom slučaju trajnijem i lepšem od pojavnog i stvarnog - Pavlović se oseća kao u sopstvenoj kući. Pavlovićev narator se sa lakoćom prebacuje s jednog kraja sveta na drugi, iz ovog vremena u srednji vek, iz istorije u mitsko, iz banalnog u uzvišeno. `Afroditina uvala` je izuzetan i nesvakidašnji roman, potpuno usamljen i izdvojen u odnosu na glavne tokove savremene srpske proze, retka poslastica za čitaoce za koje je književnost bila i ostala, pre svega, avantura duha. Milan Savić Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez sa omotom 265.strana

KAPOR ANTOLOGIJA priredio Draško Ređep Str 478 povez mek Stanje knjige dobro, trag korektora OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Jedan od izuzetnih autora generacije pobune, Momo Kapor je sasvim nerado, a može biti nikada ispisivao literarne zadatke koji će se dopasti svima. Naizgled paradoksalno, upravo to nemirenje sa datošću idejnog naloga, u najširem saboru Kaporovih čitalaca ostvarilo je neponovljivo jedinstvo. Kapor je u svima nama, od foliranata i Lanjskih snegova do danas probudio nekonvencionalan, to će reći netipičan i nikada oktroisan pogled u ta večita naša okruženja, isparcelisana dvorišta bez nade, seoske i prestoničke razgovore. Svakako, možda baš i zato što unekoliko, na toj velikoj razdaljini od tri i po decenije, pisana i napisana (i) na moj podsticaj, ta bogata sveska ne odgovara ni na jedno složeno pitanje mondenih teoretičara književnosti, ali se, kao u tašmajdansku vodu, netremice baca u zagrljaj bar nekoliko naraštaja čitalaca. Njegov bezazleni naoko prosede dopušta da se uvek iznova raduje begunima sa dosadnih gimnazijalnih časova (blistavi zubi, ižvakane patike). Sve je u pokretu. Momo Kapor nastoji da se, na velikoj, neprekinutoj gozbi modernih vremena, nasleđenih iz Čaplinove opcije, ponaša kao uhoda u neprijateljskom taboru. Kapor je zaista bio i ostao sumnjivo lice. Svejedno što njegov imaginarni simpozion nije pokadšto bio drugo do provincijska žurka, maturantska pijanka, ratnički oproštaj, pokondirenost novokomponovanih bogataša. Ako iko, Kapor se posigurno i do noćne besvesti narugao našim neprikosnovenim, svetim kravama, autoritetima odveć papirnatim, u biti nepoznatim i umišljenim. On dobro poznaje vreme u kojem je živeo, i datumi kojih se počesto vraća, svakad su i krupni praznici naše umetnosti, slobode u svakom slučaju. „Berlinski zid je zapravo počeo da pada još 1951. godine na Terazijama, u galeriji ULUS-a, kada je Lubarda izložio Bitku na Vučjem dolu, svoje slike rijeke Crnojevića, Guslara…“ Popularan i pronicljiv, sa nepogrešivim instinktom za autentičnu atmosferu i ličnost koja zrači, Kapor je i bio kadar da govori u pluralu, iako su i njegovi tributi kolektivnim zanosima, svakojakim, generacijskim, etičkim i etničkim, svakad pouzdano signirani ličnim, tako svojevoljnim i produhovljeno paradoksalnim pečatom. Čak i kada se priseća onih biografskih neprijatnosti kada je, u moamovskom stilu, odista bio na ivici brijača, on to čini iskosa rado se tešeći rečenicom koju mu je, davno izgovorila Erika Jong: „Nisi dobar pisac, ako ne žele da te obese.“ Naše neravnine, naše doticaje različitih mentaliteta, naše neporecive kontinente svesti i sećanja, naš večiti frotaž Kapor sugeriše neposredno, sa nevarljivim govorničkim nervom. U ciglo jednoj jedinoj rečenici, kao u kakvom novom Volterovom Kandidu. Kapor ume da naznači predeo, a da čuveno svoje oponašanje crteža, tako blisko Koktoovom potezu, ne izneveri ni slučajno: „Leta su u tom kraju tako vrela i žarka da poskoci stoje na repovima. Vuk je domaća životinja“. Svakako je ova druga rečenica postavljena kao zaključivanje samo, bez pogovora, bez patosa. O atmosferi predkompjuterske epohe Beograda, sa fabuloznom redakcijom Književnih novina u Francuskoj 7, i o Ivinom klubu u toj istoj kući Francuske ulice, niko kao Kapor nije pisao tako dovitljivo, samoironično i, reklo bi se, sa nepogrešivim osećanjem za proticanje vremena, za prolaznost čitavog jednog polustoleća beogradskih umetnika. Njegove glose o tzv. lakom piscu i o alkoholu, sugerisanom tako uticajno kao stilu čitave epohe, Kapor je pisao sa totalnim razumevanjem, ali melanholično, nežno. Njegova dokolica koju tako žestoko nastoji da postigne, samo je naznaka za lucidna promišljanja koja nikoga ne zamaraju, ali uticajno lebde svuda oko nas, i oko njega, na prvom mestu. I Kapor, kao i malobrojne snažne ličnosti svuda oko nas, Stendalovo tumačenje kristalizacije ljubavi, sa neizbežnom pričom o rudniku soli, prihvata kao krucijalni razlog postojanja. On voli, i postoji, kako bi to sugerisao Petar Grašo u jednoj pesmi. I prebrajajući taj ukupni naš sentimentalni prtljag za milenij koji je in nascendi, ne zaboravlja ringišpil našeg detinjstva, jedini neposustali romantizam malenih varoši, singericu nalik na spomenik, posve drukčije viđenu nego u prozama danila Kiša, kredence i psihe, čitave malene muzeje preostalih predmeta, nepotrebnih natuknica, arome iščezlih, davnih dana. Čitav kalendar ove knjige, kao reprezentativnog uzorka ukupnog opusa Kaporovog, neizbežno računa sa preimućstvom rata, sa tim fatalnim našim predratnim, ratnim i posleratnim vremenima, kada se bezbrižnost snatri samo kao mogućnost odabranih. Oni koji će, ipak, preživeti. Narugavši se, veoma razložno, našim unjkavim, konvencionalnim promocijama knjiga, Kapor je, u isti mah, negativno govorio i o lošim navikama, našoj snishodljivosti, podvalama, banalnostima svake vrste. I kada zabeleži kako „promocija se odlaže zbog bolesti publike“, on u isti mah kazuje i o prezasićenosti formama i uniformama jednog lažnog, falsifikovano otkrivenog književnog života koji je pre ponašanje i cirkus nego pulsacija talentovanog zbora i govora. Pisac je, bar za Kapora, negde na drugoj strani. I za tog, njegovog pisca sreća je nepristojna kategorija. I dodaje još Kapor, u svojoj darovitoj, budnoj sumnjičavosti: Kao i razočaranje. Kaporovo sveznadarstvo je sasvim, sasvim naročito organizovano. On dobro poznaje Titovog atentatora Kavaju, ali i naša slavna nekadašnja putovanja u Trst. Umesto Mišlena, upravo je on utvrdio naše adrese sa pet zvezdica, kao što se glasno podsmehnuo našem neznalaštvu, našim skorojevićima: „Bili smo u Geteovom Vajmaru i tom prilikom samo posetili robnu kuću pesnika.“ Naši nekadašnji centri, naši kafanski prostori, naša skomračenja i naše lektire, sve se to sučelilo u ovoj Kaporovoj knjizi koja je oblikovana, utvrdili bi naglas i teoretičari i hroničari postmoderne kada bi to činili bez predrasuda, kao veliki, neokončani kolaž. Pomalo oproštajan, pokadšto neprevrelo sentimentalan. Sve je u njemu: i esej o Vojvodini, koji ide u red najmoćnijih svedočanstava o ravnici; portret Nikole Koljevića, u atmosferi koja pre nagoveštava dugo putovanje u noć nego suicid; autointervju tanano iscizeliran, paradoksalan, bogomdano štivo za navođenje i priču koja ide od usta do usta; anegdota, kadra da se, već koliko sutra, pretoči u romanesknu strukturu, ili bar u vitoperene šeretluke novog Bala u Elemiru; sinopsis za film dakako dugometražni, svakako i holivudski; vinkovačko sećanje na kažnjeničku vojnu torturu; kratka priča; polemika s tzv. učenim, nečitanim autorima… Iza svesno podržavane predstave o vlastitom pisanju kao o lakom žanru, Kapor je često preozbiljno upozoravao, izdaleka vrednovao, iskosa karikirao, izbliza patio zbog večite naše gluposti i izdeljenosti, lošeg ukusa i surovog zaborava koji se, na našoj njivi, jedino uspešno neguje. Kaporova literatura odista jeste čitava enciklopedija našeg svakodnevnog života. Njeni odsjaji su ipak širom otvoreni prozori u tmurnim ovim noćima, u susret velikom svetu. I premda Kapor rado, i pomalo koketno tvrdi da sveta nema, da je osvojen, da je prevashodni poziv 011, jedna od neponovljivih tajanstvenih tačaka velikog talasa življenja, ipak je taj pohod neprekidan, svevideći, neutilitaran, kroz i skroz poetičan. Bezmalo svaka Kaporova knjiga pokazuje i dokazuje više doživljenih sudbina i autentičnije atmosferu našeg vremena nego mnogobrojne studije, hronike naših večitih migracija i u dvadesetom veku, stoleću ratova, kako je pisao Miloš Crnjanski, ambiciozne sociološke studije. U svakoj od njih pulsira neispričljiva plazma našeg života, svakidašnjeg i prazničnog, izgužvanog i romantičnog u isti mah, ironičnog i patetičnog jednako. Čitave brojanice sinopsisa za buduće filmove i mnogobrojne natuknice za buduće romane, ovde su postavljene nablizu, nemirno se tiskajući u vrevi savremenosti. Svejedno da li njujorške ulice ili kalenićke pijace. Nije nimalo slučajna asocijacija u Ispovestima varalice Feliksa Krula Tomasa Mana. Ta izuzetna knjiga nastala je iz jedne jedine dnevničke beleške, davne, zaboravljene, svakako zaturene. Baš kao i toliki sadašnji i naredni projekti naše književnosti, sa neizbežnim predlošcima naišlim pravo iz Kaporovih vitoperenih pasusa. Onih koji se pamte. I svim prepričavaju. Ako iako, Momo Kapor je u našim prilikama i neprilikama nanovo ustoličio podlisje naših novina, tih jutarnjih molitava savremenog čoveka. vladavina feljtona, reč kojom sam pre četvrt veka krstio jednu svoju knjigu, upravo u Kaporu ima svog maga. Njegove su stranice duhovite, maštovite, superiorne i takoreći bez distance opervažile naše pokadšto turobne, a najčešće tragične i nejasne dane razantnom svetlošću jednog od najizvornijih i najpopularnijih pripovedača našeg govora. Knjiga koju sad prelistavate, odista je Odisejev brodski dnevnik, kako autor i sâm o njoj sudi. Putovanja dugog trideset i šest godina. I nipošto okončanog. Buntovnik sa razlogom, Kapor je najčešće usredsređen ka času noćnom, kada privid postaje zbilja, i kada su obećanja bezmerna, mogućnosti nestvarne a tako zamamne. Nenapisana, apokrifna hronika proteklih decenija, ona nezvanična, nimalo paradna, dakle ona koja pre svega računa sa tzv. neistorijskim događajima, sva fragmentarna, bogato optočena detaljima naših suznih rastanaka i đačkih ljubavi, Kaporova knjiga ubedljivo kazuje svoje istine – pomalo rasipnički, često sa gorčinom koju imaju toliki gubitnici na njegovim stranicama. Njegovi pozitivni junaci su bez oreola uobraženosti, nedodirljive moći, strogosti u ophođenju. Sve je postavljeno u ovalu takoreći porodičnih odnosa, razrednih zavera, gamenskih dosetki. Ti junaci su u Kaporovoj rasveti najčešće veliki dečaci u okruženju najčešće ratnom, uznemirenom, surovom. Nema potrebe da im se drže posmrtna slova, niti podiđu kultovi statičnog, vizantijskog statusa. Sve je u tihom sašaptavanju, pred buru, po svemu šekspirovski isprepleteno sa doživljajem pola, odlučnosti, slučaja. Kapor nas dobro čuje i odlično razaznaje.