IPC MEDIA, 2018- ZEIT GEIST EDICIJA KNJIGA JE ODLICNO OCUVANA. U zbirci „Priručnik za čistačice“ sabrana su najbolja ostvarenja legendarne američke književnice i pripovedača Lusije Berlin. Sa odsečnošću koja podseća Rejmonda Karvera, s šaljivošću jedne Grejs Pejli, kao i sa sopstvenom smešom domišljatosti i melanholije, Berlin kroz žanr autofikcije stvara čudesa od svakodnevnih časova otkrovenja, lepote i patnje, projavljenim što u perionicama veša, što u kućama na osami u zabitima američkog Jugozapada, što u staništima višeg građanskog sloja u Bej Eriji, među operaterima u telefonskim centralama, samohranim majkama, stoperima, posrnulim hrišćanima, alkoholičarima, narkomanima,… Priče u „Priručniku za čistačice“ su međusobno povezane pre svega unikatnom osećajnošću osobe koja ih pripoveda, osobe koja ih je proživela, i gotovo su sve ispripovedane u prvom licu, na beskompromisan, neulepšavajući način, a svaka od njih je i dokaz maestralnog pripovedačkog umeća Lusije Berlin. Budući da je „Priručnik za čistačice“ objavljen posthumno, zbirka zbog propozicija nije mogla da uđe u konkurenciju za većinu prestižnih nagrada, ali je ipak osvojila Nagradu Kalifornije za knjigu fikcije 2015 i bila te iste godine uvrštena u najuži izbor za nagradu „Kirkus“ i među deset najboljih knjiga godine po izboru „Njujork tajms buk rivjua“.

BORIS DEŽULOVIĆ POGLAVNIKOVA BAKTERIJA Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2021 160 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Bez prevoda ISBN - 978-86-521-4321-4 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Velika laž Bepa Partugolotovog Batman: the Beginning Crveni šljem Smrt Poglavnikova bakterija Bijela točka O autoru `„Vi, naravno, znate“, opet se nakon kraće pauze Pave malo ohrabrio, „da je ta vaša priča potpuno… mislim, besmislena.“ „Naravno da znamo“, upao je muškarac do Starog. „Zato ti je i pričamo. Zato ćemo te, najzad, i pustiti odavde da se vratiš kući. Zato što je naša priča dovoljno besmislena da ti nitko ne bi vjerovao ni da je ispričaš na detektoru laži.“ Bilo da piše o misterioznoj bolesti, morskim psima ili fudbalskim navijačima, Boris Dežulović čini to vešto, duhovito i zabavno. U šest antologijskih priča njegovi junaci, obični, mali ljudi, naći će se u sasvim neobičnim okolnostima i situacijama. Pišući o njima, autor ispisuje blago ironičnu analizu hrvatskog društva koja će vas u isto vreme nasmejati do suza i duboko dirnuti. „Dežulović se pokazuje kao pripovjedač koji se dobro snalazi u posve različitim registrima pripovjedanja, kao pripovjedač s mjerom koji zna poentirati stvar i čija se duhovitost ne utapa u jeftinoj banalnosti i pukom prepisivanju stvarnosti.“ – Jutarnji list „Izvanredno parče najboljeg proznog štofa!“ – Teofil Pančić` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Ovo je knjiga proze. Ima posvetu. Nije citana. str 142 dim 14x19cm tezina oko 200 grama izdavac Srpska knjizevna zadruga Tvrdi povez Raickovic - biografija Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući `Prosveta`.[1] Raičković je bio urednik u „Prosveti“ do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta“ Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.

Izdaje - Prosveta Beograd Najnoviji roman `Afroditina uvala` jednog od najvećih živih srpskih pisaca Miodraga Pavlovića potvrđuje staro mišljenje da u osnovi svake dobre proze leže dobri autobiografski i putopisni elementi. Pisati proz znači prisećati se i svog i tuđih života, pisati prozu znači putovati u prošlost i ponovo pohoditi već viđene i obiđene predele i gradove. Izrazitog modernog senzibiliteta, Pavlović priču o putovanju po svom životu ne gradi linearno i klasično već je pretvara u neku vrstu sna, fragmentiranog, košmarnog, ali i sa snažnim elementima stvarnog i doživljenog. Svet, po Pavloviću, ni je samo ono što se vidi, dodirne ili oseti nekim drugim čulom, svet je sve ono što je o njemu ispričano, zapisano, naslikano, izvajano, iskomponovano. Svet je, u stvari, ako bi parafrazirali Dositeja, još jednog velikog putnika, znanje o tom svetu, u Pavlovićevom slučaju - znanje prelomljeno kroz pesničku zažarenu imaginaciju. A u takvom svetu, svetu umetnosti, filozofije i istorije, svetu tananih i finih promišljanja - u svakom slučaju trajnijem i lepšem od pojavnog i stvarnog - Pavlović se oseća kao u sopstvenoj kući. Pavlovićev narator se sa lakoćom prebacuje s jednog kraja sveta na drugi, iz ovog vremena u srednji vek, iz istorije u mitsko, iz banalnog u uzvišeno. `Afroditina uvala` je izuzetan i nesvakidašnji roman, potpuno usamljen i izdvojen u odnosu na glavne tokove savremene srpske proze, retka poslastica za čitaoce za koje je književnost bila i ostala, pre svega, avantura duha. Milan Savić Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez sa omotom 265.strana

Izdaje - Bigz Beograd Mirko Kovač Mirko Kovač rođen je 26. decembra 1938. u Petrovićima blizu Bileće, u Crnoj Gori. Rano je otišao od kuće, s jedinim ciljem da postane pisac, sam se izdržavao i školovao, menjao gimnazije, najčešće zbog sukoba s profesorima, pohađao Akademiju za pozorište i film u Beogradu, odsek dramaturgije, koju nije završio jer je već tada u Novom Sadu objavio roman Gubilište (1962), koji se odmah našao na tapetu „ideoloških glavoseča“. Hajka na mladog pisca, optuživanog zbog „mračne slike sveta“, trajala je gotovo godinu dana. Živi između Beograda i Zagreba, gde je za Jadran-film napisao šest scenarija. Mnogi filmovi nastali prema njegovim scenarijima dobili su domaće i svetske nagrade; Lisice (1969) proglašene su za jedan od najboljih hrvatskih filmova svih vremena, nagrađivani su i Okupacija u 26 slika (1978), Pad Italije (1981) i dr. Istovremeno piše i za pozorište: u Kamernom teatru u Sarajevu izvedena je drama Osipate se polako, vaša visosti, ali je posle premijere zabranjena, a pisac optužen da je pravio aluzije na tadašnjeg predsednika Tita. U mostarskom Narodnom pozorištu izvedena mu je drama Iskušenje, takođe zabranjena. Od televizijskih drama koje je napisao dve su izvedene na TV Zagreb. U beogradskoj izdavačkoj kući „Prosveta“ objavljuje roman Moja sestra Elida (1965), koji je iste godine preveden na nemački, a 1971. nezavisni izdavač S. Mašić objavljuje Kovačev roman Životopis Malvine Trifković (dramatizovan i izveden u Ateljeu 212 u Beogradu 1973). Roman je preveden na engleski, francuski, italijanski, holandski, mađarski i švedski jezik. Godine 1971. objavljuje u „Prosveti“ i zbirku pripovedaka Rane Luke Meštrevića, koja je dobila nagradu „Milovan Glišić“. Dve godine posle toga knjiga biva povučena iz knjižara i osuđena kao „crna slika stvarnosti“, a pisac proglašen „perjanicom crnog talasa“, pravca koji je tretiran kao izraz „skretanja u kulturi“. Kovač sve više inklinira Zagrebu, gde radi za film i televiziju i objavljuje romane Ruganje s dušom (1976) i Vrata od utrobe (1978), za koji dobija niz nagrada, između ostalih Ninovu nagradu za roman godine. Roman izlazi u džepnom izdanju u tiražu od trideset hiljada primjeraka. Esejističku prozu Evropska trulež objavljuje 1986. u „Prosveti“, a u „Bigzu“ zbirku pripovedaka Nebeski zaručnici 1987, za koju dobija nagradu BIGZ-a za knjigu godine. Studentski kulturni centar iz Beograda objavljuje mu knjigu scenarija Okupacija u 26 slika i drugi scenariji 1990. godine. U drugoj polovini osamdesetih sve se više angažuje protiv Miloševićevog režima i srpskog nacionalizma, s Filipom Davidom i istomišljenicima osniva nezavisno udruženje Forum pisaca i distancira se od srpskog Udruženja književnika, sudeluje u osnivanju Beogradskoga kruga, koji objavljuje njegov esej Bodež u srcu 1995. Pripovetke Na odru objavljuje „Samizdat B92“ 1996. godine, a iz Beograda sarađuje sa zagrebačkim nedeljnikom Danas. U Beogradu na jednom skupu Šešeljeve pristalice razbijaju mu glavu, zasut je pretnjama, pa krajem 1991. napušta Beograd i stalno se nastanjuje u Hrvatskoj, u Rovinju. Postaje stalni saradnik splitskog nedeljnika Feral Tribune i nepromenjenim tempom nastavlja da piše i protiv hrvatskog nacionalizma. U Rovinju rediguje stare i piše nove knjige: Kristalne rešetke (2004), Grad u zrcalu (2008), pripovijetke Ruže za Nives Koen (2010), novu verziju Ruganja s dušom te dve drame, izvedene u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici kao i knjige eseja Pisanje ili nostalgija (2008) i Elita gora od rulje (2009). S Filipom Davidom objavljuje Knjigu pisama 1992–1995 (1998). Dobitnik je mnogih međunarodnih i domaćih nagrada, između ostalih Herderove nagrade, nagrade Tucholsky, Ninove nagrade za roman, Andrićeve nagrade (za pripovetku Slike iz porodičnog albuma Meštrevića, 1980), slovenačke nagrade Vilenica, bosanskih nagrada „Bosanski stećak“ i „Meša Selimović“, crnogorskih nagrada „13. jul“, „Stjepan Mitrov Ljubiša“ i Njegoševe nagrade, te hrvatskih nagrada „Vladimir Nazor“, „August Šenoa“, nagrade „Jutarnjeg lista“, nagrade „Kiklop“ i drugih. Knjige su mu prevedene na desetak jezika. Mirko Kovač umro je 19. avgusta 2013. u Zagrebu, a sahranjen je u Rovinju. Stanje knjige kao na slikama Mek povez 178.strana

Divna knjiga nobelovke Selme Lagerlef: Uvod u Sagu o Smireu, Život divljih ptica, Gliminški dvorac, Velika igra ždralova na Kulabergu, Na reci Ronebi, Putovanje na Eland, Malo Karlovo ostrvo, Vrane, Veliko ptičje jezero, Priča o Karu i Sivku, Železara, Poplava, Priča o Herjedalu... Selma Lagerlef je rođena 1858. godine u Vermlandu. Bila je četvrto dete pukovnika Erika Lagerlefa i Luise Lagerlef, rođene Valrut. Rođena je sa teškom povredom kuka. Kada je imala tri i po godine razbolela se i ostala paralizovana u obe noge ali ova bolest nestaje isto tako tajanstveno kako je i nastala. Kao i mnoga druga deca tog vremena u Švedskoj braća i sestre Lagerlef dobile su kućno obrazovanje pošto novi sveobuhvatni školski sistem nije bio izgrađen potpuno. Učila je i engleski i francuski. Bila je ozbiljnija, tiša i mirnija od svoje braće, sestara i vršnjaka, delimično zbog noge. Međutim, bila je nadarena i volela je da čita. Prvi roman pročitala je u sedmoj godini i već tada se odlučila da postane pisac. U desetoj je pročitala celu Bibliju. Otac joj je tada bio jako bolestan i verovala je da može ozdraviti samo ako pročita celu Bibliju. U dvanaestoj je napisala jednu dužu pesmu o rodnom kraju. U četrnaestoj godini provodi neko vreme u Stokholmu zbog fizioterapija, i ta poseta je za nju imala veliki značaj Posle završenog osnovnog obrazovanja, provela je nekoliko godina kod kuće da bi u jesen 1881. upisala učiteljsku školu u Stokholmu protiv očeve volje. Tokom obrazovanja, porodica zapada u ekonomske probleme i posed Morbaka se prodaje. Otac joj umire 1885. Tokom svog obrazovanja, shvatila je da su ljudi iz njenog rodnog kraja podjednako zanimljivi i važni kao oni o kojima je čitala na časovima istorije književnosti i tada odlučuje da će upravo o njima pisati u budućnosti. Po završetku studija dobija posao u osnovnoj školi u Landskruni. Volela je svoj posao a i učenici su je cenili. 1891. debitovala je knjigom „Gesta Berling“ koja se danas smatra jednim od klasičnih dela švedske književnosti. Tadašnji kritičari su je različito primili budući da je kršila stilske ideale realizma. Krajem 19. veka napušta učiteljski posao i izdržava se isključivo pisanjem. 1897. godine seli se u Falun da bi bila bliže sestri Gerdi. Selma je zajedno sa Sofi Elkan, životnom saputnicom, u više navrata putovala po Evropi i Bliskom istoku. Posle jednog puta napisala je roman „Jerusalim“ sa kojim je postala i međunarodno poznata. Njenim najčuvenijim delima pripada „Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona kroz Švedsku“ prvobitno zamišljeno kao udžbenik geografije u kojem jedan mali dečak proputuje celu Švedsku na leđima jedne guske. Nobelovu nagradu je dobila 1909. Nagradu je dobila za svoja dela jer je njima širila glas o Švedskoj po svetu. Prva je žena kojoj je uručena Nobelova nagrada. Godine 1914. izabrana je za prvog ženskog člana Švedske akademije. Bila je aktivna učesnica u borbi žena za dobijanje prava glasa i jedna je od osnivača Narodne stranke - Folkpartiet. Zanimljivosti - Godine 1992. postala je prva žena koja se našla na jednoj švedskoj novčanici. Tvrdi povez, 189 strana sa ilustracijama u boji, kao nova. Izdavač: VUK KARADŽIĆ BEOGRAD

Odraz u ogledalu - Katarina Krstajić nekorišćena, posveta autora Broj strana: 215 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Roman ,,Odraz u ogledalu` je mnogoslojna priča koja pršti duhovitošću i ironijom te kroz prizmu svesti autora briljantno secira pojedinačno ponašanje i kolektivne bolesti. U skoro svim delovima romana prepoznajemo zemlju u kojoj živimo. Na veoma inteligentan način, Katarina opisuje do detalja današnji mentalitet našeg naroda, sa svim njegovim manama i vrlinama, sigurna i vešta u odabiru i selekciji najkarakterističnijih pojava i najosobenijih detalja. Knjiga zagarantovanog kvaliteta koja će se naročito dopasti svim istinskim ljubiteljima književnosti, ali i svima onima koji vole zdrav srpski humor koji ne preza ni pred čim. O ovoj knjizi, naš poznati književnik, Vanja Bulić, kaže: Roman „Odraz u ogledalu“ mogao je dobiti ime „Obraz u ogledalu“, jer je ovo priča pre svega o vremenu sadašnjem - triler vremenu u kome su granice između časti i besčašća gotovo izbrisane, vremenu u kome su nam obrazi ukaljani, a duše zagađene. Nije Katarina slučajno kao polaznu tačku izabrala ubistvo bankara, jer se u Srbiji danas živi na kredit, čak su nam i životi kreditirani uz visoku kamatu, pa nije čudo što smrt tako često kuca na vrata zbog neizmirenih računa. Ovo je roman u kome ćete se smejati kada bi trebalo zaplakati i obrnuto. Zato se pripremite za sjajnu triler avanturu, koja kreće sa karikaturama na koricama, a završava se ovim kratkim prikazom koji više skriva nego što otkriva. Zato vam neću reći ko je ubica, jer mi tokom čitanja romana nećete verovati...

Izdaje - NIRO Knjievne novine Beograd Radomir Smiljanić je rođen 1934. u Jagodini. U Beogradu završava gimnaziju i Filozofski fakultet. U „Književnim novinama“ objavljuje 1958. pripovetku Tragičan kraj Hajnriha Grumajera, službenika. Ova pripovetka izlazi u zbirci Alkarski dan (Nolit, 1964). Sledeća Smiljanićeva knjiga, roman Martinov izlazak dobija prvu nagradu zagrebačkog nedeljnika „Telegram“, kao najbolji kratki roman godine u Jugoslaviji (Otokar Keršovani, Rijeka, 1965). Roman Vojnikov put bio mu je u anketi kritičara „Književnih novina“ 1967. godine istaknut kao jedno od najboljih dela te godine u zemlji. Sva tri romana Smiljanićeve trilogije Neko je oklevetao Hegela (Prosveta, 1973), U Andima Hegelovo telo (Prosveta, 1975) i Bekstvo na Helgoland (Prosveta, 1975) naišla su na izvanredno povoljne ocene kritike kod nas i u svetu, i bili u najužem izboru za roman godine, Ninovu nagradu kritike. Radomir Smiljanić je stvorio još jednu trilogiju, tj. Beogradsku trilogiju, koju čine romani Ljubavne ispovesti Sofije Malovrazić, Ljubavni slučaj šampiona i Ubistvo u kafani Dardaneli, u kojima su prikazani ljudi iz predgrađa glavnog grada, njihovo živovanje, njihova strahovanja i nade, želje i promašaji, njihova ljubav. Veoma uspešna su i Smiljanićeva dela Alkarski dan (pripovetke, Nolit, 1964), kao i roman Mirno doba (Prosveta, 1969). Kao dramskom piscu, Radomiru Smiljaniću izvedena su sa uspehom dela Isidore, gde si (Narodno pozorište, Beograd), Slučaj šampiona, elegična komedija koja je bila izabrana za jubilarno Sterijino pozorje 1975. godine i dobila nagradu za glavni lik (Beogradsko dramsko pozorište) i monodrama Pisma Sofije Malovrazić (Jugoslovensko dramsko pozorište). U Beogradu, pred prepunim gledalištem, na velikoj sceni Narodnog pozorišta igrana je i njegova drama Ubistvo u kafani Dardaneli. Pored proze i scenskih dela, objavljuje i teorijske radove. Stalni je saradnik uglednog švajcarskog lista „Neue Zuercher Zeitung“, u kome u svojoj rubrici Pismo iz Beograda piše o knjigama, pozorištu i muzici u našoj zemlji. Radomir Smiljanić je osnivač Zajednice pisaca ZAPIS i njen prvi predsednik. Sa grupom istaknutih evropskih literata osnovao je i prvi internacionalni izdavački pogon pisaca – Internacionalnu literarnu fabriku, čiji je glavni i odgovorni urednik. U zborniku Jugoslavija, koji su izdali prof. dr Grothauzen i dr Kristijan Gnojs, objavljena je njegova duža studija Najvažnije tendencije u posleratnoj književnosti jugoslovenskih naroda (izdavač Klett Kotta Stuttgart, 1979). Izdavačka kuća Partizanska knjiga (Beograd–Ljubljana) objavila je 1982. godine i plasirala u saradnji sa Prosvetom (Beograd) Smiljanićeva Odabrana dela u šest knjiga, gde je publikovan i roman Kako uništiti Beograd. U ediciji Nova Slobodana Mašića izašao je 1984. godine Smiljanićev roman Lepa Lena. koji je godinu dana kasnije izašao u drugom izdanju u „Književnim novinama“ (Beograd). U istoj kući izlazi i njegov roman Ubistvo na Dedinju, kao drugi deo trilogije Popis gnusoba, u ediciji Super-roman (prvi deo Lepa Lena), kao i delo Ludi svet od Džonatana. Radomir Smiljanić je biran u ugledan svetski literarni forum – Internacionalni literarni kolokvijum kao njegov predsednik. BIGZ je objavio četvrto izdanje njegovog čuvenog romana Neko je oklevetao Hegela (ovo delo ovde i u svetu ubrajaju u klasična dela književnosti), a izašao mu je i najnoviji roman Stanje prirodnog nereda. Njegov prethodni roman Požar na trgu Marksa i Engelsa doživeo je više izdanja i predstavlja snažnu kritiku doktrinarnog totalitarizma, koji je, poput Vatikana i islamskog fundamentalizma, pogubno nasrnuo na srpski narod. Smiljanić je objavio i tri knjige s političkom tematikom – Srbi, Nemci i Hrvati („Dečje novine“, G. Milanovac, 1991), Srbi i svet u „Večernjim novostima“ i Peter Handke – rapsodija („Nova Evropa“). Osnovao je i poznato nezavisno humanističko udruženje „Bela ruža“, koje se pročulo širom sveta spektakularnom akcijom Blokada Dunava zbog nepravednih sankcija. Istovremeno, osnovao je magazin „Bela ruža“. Smiljanić je i dobitnik Visokog internacionalnog priznanja Dostojevski za životno delo, kao i Nagrade za životno delo Udruženja književnika Srbije. Stanje knjige kao na slikama Mek povez 171.strana

KRALJICA LIR I NJENA DECA - srpska ženska priča Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2017 240 strana 20 cm Edicija - Talasi ISBN - 978-86-521-2708-5 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: LJUDMILA PETRUŠEVSKA - Kraljica Lir (prevela sa ruskog Mirjana Grbić) GORDANA ĆIRJANIĆ - Beleg SVETLANA VELMAR-JANKOVIĆ - Stara čaršija JUDITA ŠALGO - Minotaur VIDA OGNJENOVIĆ - Veliki žuti leptir BOBA BLAGOJEVIĆ - Bubašvaba MIRJANA MITROVIĆ - Marama DIVNA VUKSANOVIĆ - Didolandija JELENA LENGOLD - Ne volim te ELVIRA RAJKOVIĆ - Pismo iz magle IVANA DIMIĆ - Kukurek i paprat MILICA MIĆIĆ DIMOVSKA - U procepu ANA VUČKOVIĆ - Pepeljugina sestra DANICA VUKIĆEVIĆ - Gak MIRJANA PAVLOVIĆ - Lepota simetrije LJILJANA DURDIĆ - Svi na kraju kažu mama ALEKSANDRA ĐURIČIĆ - Kuća na crvenom krstu MIRJANA NOVAKOVIĆ - Leni Rifenštal u Bosni `Priredila Ljubica Arsić Ako vas muči večno pitanje kralja Lira – ko vas najviše voli, onda će vas uvodna priča ove uzbudljive knjige uvesti u vrt sa stazama koje se račvaju, gde svaka od autorki, gajeći osobenu, stilski cizeliranu poetsku baštu, ima jedinstven odgovor. Bilo da vam nudi šetnju po staroj čaršiji, svilenu maramu, avanturu sa Minotaurom ili vozačem hladnjače, poznastvo sa Leni Rifenštal u Bosni, razgovor sa mamom za koji vam nedostaje još malo smelosti, ili vam ukazuje na lepotu leptira, plašeći vas sakrivenom bubašvabom koju će Pepeljuga zgaziti staklenom cipelicom – priča svake od ovih spisateljica sa vrha srpske književnosti nosi ono što vam pripada po pravu ljubavi prema dobroj knjizi. Osobeni svet žena i sklonost ka detalju, osećajnost drugačija od muške, kamerna slika istorije kao pojedinačne ljudske sudbine samo su neke od osobina ženskog pisma, koje ne poziva na suparničku podelu i rezervat u kome je pristup muškarcima zabranjen, već ukazuje na lepotu različitosti, mogućnost da se život ispriča i iz ugla žene.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

NOVA KNJIGA Žanr: Priče Pismo: Latinica Broj strana: 155 Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2015. Knjiga pripovedaka Put u Radžastan pravi je izraz Pešićevih preobraženih i preusmerenih literarnih tendencija koje neumitno vode u svet mišljenja i otkrivaju sve dublje gazove u zamršenim tokovima ljudske svesti. Kroz ove fantastične storije o Ciganima, govoreći o Raju i Paklu, iskazan je princip kosmičke kreacije... Na više mesta se kazuje da „gde smo od to dvoje”, zavisi od toga gde mislimo da se nalazimo, jer su i Raj i Pakao „od iste građe” i da sve zavisi od našeg izbora. Ti doživljaji su toliko jaki i čudesni, upravo zbog istovetnosti svega, zbog brzine proticanja i veličanstvene harmoničnosti, u kojima se čovek istovremeno oseća i kao mrvica i kao ravnopravni učesnik. Ići kroz ovde iznete snove i vizije znači zagaziti u duboki zdenac neizvesnosti... i na dnu njegovom naći neverovatna, sjajna zrnca čiste duhovnosti i imaginacije... „Vasuka je sišao na Zemlju i godinama putovao svetom, ne bi li sakupio Cigane i odveo ih u Radžastan... Govorio je da u Radžastanu, Kući Kraljeva, sja trostruko Sunce. Tamo su svi ljudi braća, a ljubav je jedini zakon. Vreme teče po otkucajima čovekovog srca i um odlučuje o njegovom postojanju. Zemlja je svim ljudima nežna mati, koja ih obasipa milošću i darovima. Pripitomljena nebesa bdiju nad njihovim domovima. Uvek pred vratima opasnosti i smrti, Vasuka je prošao sedamnaest zemalja. Izvadio je sopstveno srce i nosio ga da mu svetli u tim dugim noćima i hrabri ga među neprijateljima. Najteže mu je bilo da sakupi narod koji je kao trava i onde je gde i vetar, po svim drumovima sveta. Sada, kada je to učinjeno, nikakva zemaljska sila sa svojim zakonima, policijom i topovima, udružena sa svom vojskom iz Pakla, neće moći da ih spreči i zaustavi da odu tamo gde će biti srećan narod...“

Autor - osoba Bužarovska, Rumena Naslov Nikuda ne idem / Rumena Bužarovska ; s makedonskog prevela Irena Šentevska Jedinstveni naslov Nikuda ne idem Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik bosanski Godina 2019 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Buybook, 2019 (Sarajevo : Dobra knjiga) Fizički opis 188 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Šentevska, Irena Napomene Prijevod djela: Nikuda ne idem Nakon što je prethodnom zbirkom priča Moj muž postala regionalna književna zvezda, Rumena Bužarovska novom knjigom pomera granice kratke forme i potvrđuje se kao možda najbolja autorka ovog žanra na nekadašnjem jugoslovenskom prostoru. Nastavljajući tamo gde je stala s prošlom knjigom, Rumena ovom „proširuje područje borbe“ i u žižu stavlja odnos lokalnog i globalnog, „naših“ i „stranaca“, kao i intrigantne pozicije naših tamo i stranaca ovde. Gotovo nemilosrdno oštra, ona majstorski analizira sve balkanske komplekse, jetkim i duhovitim jezikom obračunava se sa endemskom letargijom, kulturom pasivnosti, nečinjenja i krotkog prihvatanja gotovo nepodnošljivih odnosa i uslova života u svetu u kome je lažni moral jedino merilo, a pakost nacionalni sport. Suprotno naslovu, autorka ovom zbirkom dobacuje izuzetno daleko. Rumena Bužarovska je rođena 1981. godine u Skoplju. Dosad je objavila zbirke priča: Žvrljotine (2006), Osmica (2010), Moj muž (2014) i Nikuda ne idem (2018), kao i studiju o humoru u savremenoj makedonskoj i američkoj kratkoj priči O smešnom: Teorije humora kroz prizme kratke priče (2012). Knjige su joj prevedene na engleski, nemački, mađarski, italijanski, albanski i na jezike prostora bivše Jugoslavije. Platforma Literary Europe Live, u okviru organizacije Literature Across Frontiers, uvrstila je 2016. godine Rumenu Bužarovsku među deset najzanimljivijih mladih evropskih pisaca. Bužarovska predaje američku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju , a bavi se i književnim prevođenjem s engleskog na makedonski jezik (Kerol, Kuci, Kapote, O’Konor). Koautorka je i koorganizatorka večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič. MG115

Stevan Pešić - Put u Radžastan Pripovetke / Fantastika / Magijski realizam / Fantastika Dereta, 2015, 160 strana, meke korice. Knjiga je nova, nečitana. * Knjiga pripovedaka `Put u Radžastan` pravi je izraz Pešićevih preobraženih i preusmerenih literarnih tendencija koje neumitno vode u svet mišljenja i otkrivaju sve dublje gazove u zamršenim tokovima ljudske svesti. Kroz ove fantastične storije o Ciganima, govoreći o Raju i Paklu, iskazan je princip kosmičke kreacije... Na više mesta se kazuje da „gde smo od to dvoje”, zavisi od toga gde mislimo da se nalazimo, jer su i Raj i Pakao „od iste građe” i da sve zavisi od našeg izbora. Ti doživljaji su toliko jaki i čudesni, upravo zbog istovetnosti svega, zbog brzine proticanja i veličanstvene harmoničnosti, u kojima se čovek istovremeno oseća i kao mrvica i kao ravnopravni učesnik. Ići kroz ovde iznete snove i vizije znači zagaziti u duboki zdenac neizvesnosti... i na dnu njegovom naći neverovatna, sjajna zrnca čiste duhovnosti i imaginacije... * „Vasuka je sišao na Zemlju i godinama putovao svetom, ne bi li sakupio Cigane i odveo ih u Radžastan... Govorio je da u Radžastanu, Kući Kraljeva, sja trostruko Sunce. Tamo su svi ljudi braća, a ljubav je jedini zakon. Vreme teče po otkucajima čovekovog srca i um odlučuje o njegovom postojanju. Zemlja je svim ljudima nežna mati, koja ih obasipa milošću i darovima. Pripitomljena nebesa bdiju nad njihovim domovima. Uvek pred vratima opasnosti i smrti, Vasuka je prošao sedamnaest zemalja. Izvadio je sopstveno srce i nosio ga da mu svetli u tim dugim noćima i hrabri ga među neprijateljima. Najteže mu je bilo da sakupi narod koji je kao trava i onde je gde i vetar, po svim drumovima sveta. Sada, kada je to učinjeno, nikakva zemaljska sila sa svojim zakonima, policijom i topovima, udružena sa svom vojskom iz Pakla, neće moći da ih spreči i zaustavi da odu tamo gde će biti srećan narod...″

Autor - osoba Kapor, Momo, 1937-2010 = Kapor, Momo, 1937-2010 Naslov 101 priča / Momo Kapor Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Znanje, 1980 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 444 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Mandić, Igor, 1939-2022 = Mandić, Igor, 1939-2022 Zbirka Biblioteka izabranih novela (Karton) Napomene Str. 5-28: Urbana mitologija u prozi Mome Kapora / Igor Mandić. Predmetne odrednice Kapor, Momo, 1937-2010 Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti vise od dve decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umeće fascinacije zasniva se na različitim znanjima i istančanim darovima opažanja i raščlanjavanja stvarnosti i oblika života, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedočeći uvek iz vremena, Kapor našem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamćenja i likova oblikuje njegove junake i obeležava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani čitaoca, na strani onih oblika oslobađanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i čistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija preživljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironičnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i života. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginuli osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi „Prijatelji“, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima – saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti. Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti. U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča. Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja). MG117 (N)

Autor - osoba Haushofer, Marlen, 1920-1970 = Haushofer, Marlen, 1920-1970 Naslov Kako smo ubili Stelu / Marlen Haushofer ; izbor, prevod i pogovor Spomenka Krajčević Jedinstveni naslov Wir töten Stella. scc Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : AED studio, 2005 (Beograd : Studio MS) Fizički opis 112 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Krajčević, Spomenka, 1949- = Krajčević, Spomenka, 1949- ISBN 86-83907-29-5 (broš.) Napomene Antologijski izbor Tiraž 500 `Ovde nisam kod kuće...` : (nova čitanja pripovedaka Marlen Haushofer): str. 103-112. Predmetne odrednice Haushofer, Marlen, 1920-1970 – Proza „Marlen Haushofer se, po plastičnosti prikazivanja likova i kritičkom osvetljenju njihovih duševnih stanja, može ubrojiti u velike pripovedače svoje zemlje. Gotovo je neverovatno sa koliko uverljivosti kao odrasla osoba uspeva da analizira psihu jednog četvorogodišnjaka i sa kolikom upečatljivošću predočava moru, koja je devojku Stelu dovela do neizbežne duhovne i fizičke propasti.“ (Wiener Zeitung) „Njeno minuciozno prikazivanje sveta u malom i onih ličnih, prikrivenih teškoća zajedničkog života, njen način na koji – skromno ali izrazito umetnički – predstavlja svest pripovedača i njen stil negativne ironije ubrajaju se u najpreciznija i najznačajnija ostvarenja moderne književnosti.“ (Tagesspiegel) Marlen Haushofer rođena je 1920. godine kao Marija Helena Frauendorfer, kći nadšumara u podnožju Senzenskog gorja (Krečne Alpe). Sa deset godina roditelji je šalju u žensku realnu gimnaziju, što je podrazumevalo i internat, u ovom slučaju internat ursulanki sa svim lepotama internatskog režima. Po završetku škole, pošto je posle Anšlusa Austrija postala deo Rajha, odslužila je svoju radnu obavezu u Istočnoj Pruskoj. Od 1940. s prekidima je studirala germanistiku u Beču, od 1943. u Gracu. Zaljubila se, neželjeno zatrudnela (u ultrakatoličkoj Austriji bilo je nezamislivo prekidanje trudnoće), još tokom trudnoće se razišla s ocem deteta i 1941. se udala za studenta medicine i kasnijeg stomatologa Manfreda Haushofera. Par se seli u Štajer gde se odmah posle prvog sina Kristijana rodio i drugi, nazvan po, ovog puta biološkom ocu, Manfred (1943). Dakle s 23. godine Marlena je već bila majka dvoje dece, te je dakle morala da okači o klin studije i sve nade u budući poziv za račun domaćičkih i materinskih dužnosti. Ali ova, književnošću oduševljena, probuđena mlada žena nije tako zamišljala svoj život. Izgubila je velegradski instinkt Beča i verovatno se samo površinski uklopila u ograničenja. U suštini živela je podeljen život o čemu svedoče njene dnevničke beleške iz tog perioda (Trajno živeti u više svetova koji su razdvojeni ponorima). Takav život proizvodio je teskobno nezadovoljstvo okolinom koju je doživljavala kao sudbinsku, što se do kraja i pokazalo kao tačno. To duševno stanje je verovatno mesto nastanka kasnijih ženskih likova u romanima M. H. Stranice koje je u tim godinama ispunjavala u rano jutro i kasno noću za kuhinjskim stolom, opisivale su sudbine sapatnica koje su se osećale podjednako utamničeno, na izvestan način morale da vode dvostruki život, pocepane između realnih društvenih, odnosno porodičnih zahteva i svojih maštarija o bekstvu. 1946. piše svoje prve kratke priče i štampa ih u novinama i časopisima. 1952. objavila je novelu Peta godina za koju je sledeće godine dobila Državnu nagradu za podsticanje književnosti. Potom je, kako su joj rasla deca, pisala dečju i omladinsku književnost koja je naišla na dobar odziv i bar dva od tih naslova danas se smatraju svetskim klasicima dečje književnosti. U istom peridu javljala se i u području radio drame. 1956, Manfred i Marlena su se razveli, ostali u istoj kući i 1958. se iznova venčali. Sve u svemu, uspelo joj je da u svakodnevici supruge stomatologa, domaćice i majke, pronađe vreme za pisanje, tako da njeno delo pored četiri dečje knjige obuhvata i šest romana i nekoliko knjiga pripovedaka. 1963. napisala je Die Wand (Zid) njen najznačajniji roman, a 1969, godinu i po pre smrti, Mansardu. Bez obzira na to što je za svoje pisanje bila nagrađena svim najvažnijim književnim nagradama Austrije, za života nije bila dobro primana od kritike, nije bilo razumevanja za njen precizni stil koji je često bio omalovažavan kao dosadno naklapanje domaćice. Satisfakcija je stigla sa zakašnjenjem, kako to već biva u Austriji koja ne mazi svoje veličine dok su živi, i danas se M. H. smatra jednim od najznačajnijih imena austrijske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Sredinom šezdesetih Marlena je obolela od raka kostiju. Umrla je 21. marta 1971 posle operacije u Beču i sahranjena je u Štajeru. Jedna ulica na periferiji Štajera, u zoni jeftinijeg zemljišta, dobila je njeno ime. Mesec dana pre smrti, M. je sledeće reči zapisala u svoj dnevnik: „I da imaš besmrtnu dušu, ona ne bi želela ništa do duboki san bez snova. Nevoljeno telo više neće boleti, krv, meso, kosti, koža, sve će biti hrpica pepela i mozak će najzad prestati da misli. Za to hvala bogu kojega nema. Ne brini – sve je bilo uzalud – kao kod svih ljudi pre tebe. Sasvim obična priča.“ MG75

Autor - osoba Turnije, Mišel Naslov Male proze / Mišel Turnije ; [prevela Ivana Hadži Popović] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1990 (B. [Bački] Petrovac : Kultura) Fizički opis 148 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Hadži-Popović, Ivana Zbirka Biblioteka Mali svet ; 3 Sadržaj S a d r ž a j: Kuća (5); Mačka i kornjača (6-7); Čar i lepota (8-9); Ključevi i brave (10-11); Duh stepeništa (12-13); Telefon (14); Šupljine (15-16); Nokturno (17); Gradovi (18); Fantom iz Arla (19-20); Poslednji gledalac iz Avinjona (21-22); Pet dana--- pedeset godina--- u Hamametu (23-31); Nirnberg, 1971. (32-35); Večera u Tangeru (36-38); Republic Day u Nju Delhiju (39-41); Kairo (42-44); Od Jerusalima do Nirnberga (45-46); Tela (47); Sumrak maski (48-50); Veruška (51-53); Ruke (54-55); Mozak gospodar (56-57); Moje jaje i ja (58); Kosa (59); Oda stražnjici (60); Baletska suknjica (61); Pohvala beživotnoj koži (62); Seks (63); Deca (64); Treće A (65-66); Dodir (67); Lude ljubavi (68-69); Verenici s plaže (70-71); Akvarijum (72); Jednom jedna žena (73); Slike (74); Barok (75); Crveni i beli (76); Život u jednoj ravni (77-78); Slika sa dubinom (79); Ogledalo (80); Dijafragma (81-82); Autoportret (83-84); Akt-portret (85-87); Erotska slika (88-90); Slikar i njegov model (91-98); Slika vlasti (99-108); Pejzaži (109); Indijska smokva (110); Pirinač (111); Mediteran (112-114); Gospodin Maestral (115-116); Vetrenjača iz Bosa (117-118); Normandijski vidik (119); Nežnost i bes elemenata (120-121); Drvo i put (122-123); Zima i njene prednosti (124-125); Test drveta (126); Godišnja doba (127); Knjige (128); Odgovor (129-131); Muzika (132-134); Jevanđelje (135); Smrt (136); Lepa smrt (137-139); Senka (140); Pouka iz tmine (141); Nekrolog pisca : Mišel Turnije (1924-2000)(143). Pogovor za Male proze / Ivana Hadži-Popović (145-146). ISBN 86-7331-185-3 (Broš.) Napomene Prevod dela: Petites proses / Michel Tournier. Beleška o autoru i delu na koricama. Pogovor za Male proze / Ivana Hadži-Popović: str. 145-146. Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bachelarda-a. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademie Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja) . Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L`heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1 . Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije. Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program. Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini. Odabrani radovi Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l`Académie française Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre) Le Roi des aulnes je napravljen film 1996. godine Der Unhold (The Ogre), u režiji Volker Schlöndorff-a i takođe je prilagođen za scenu Tom Perrin 2002. godine. Les Météores (Blizanci, 1975) Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977) Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977) Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978) Gaspard, Melchior et Balthazar (Četiri mudraca, 1980) Le Vol du vampire (1981) Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983) La Goutte d`or ( Zlatna kapljica, 1986) Petites Proses (1986) Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989) La Couleuvrine (1994) Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994) Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar, Izlazak na zapad, 1996) Časopis ektime (2002) MG143 (N)

SMEŠNE LJUBAVI - Milan Kundera Naslov originala: Smesne Lasky Izdavač: Prosveta, Beograd Džepna kniiga Godina izdanja: 1988 Format: 18 X 10.5 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 196 `Smešne ljubavi` je zbirka kratkih prica Milana Kundere, virtuoza ocaravajuce iluzije i iznenadenja. U jednoj od pripovedaka iz ove knjige, ljubavnici se pretvaraju da su stranci koji su se slucajno sreli na ulici. U drugoj, žene po celom gradu cekaju istog ljubavnika, sredovecnog Don Žuana koji je u stvari otišao kuci, svojoj ženi. Sve price obiluju igrama, fantazijama i raznim šemama o ljubavi, dok likovi u njima reaguju na sasvim posebne i razlicite nacine.. `Smešne ljubavi` predstavljaju zbirku od sedam prica koje u sebi objedinjuju erotske epizode ciste fizicke ljubavi sa religijskim uticajima i banalnim greškama nekih obicnih ljudi, željnih i žednih ljubavi ali sa vecitom nespretnošcu i nemogucnošcu da istu i dosegnu. Bezazlene laži, apsurd,pokušaj da se spreci otrgnuce mladosti i samoljublje, glavni su uzroci unesrecenosti Kunderinih junaka i njihove nesposobnosti da se izbore za ono što zaista žele - istinitu i cistu partnersku emociju `Niko se nece smejati`, `Zlatna jabuka vecne cežnje`, `Lažni autostop`, `Simpozijum`, `Neka stari mrtvi ustupe mesto mladim mrtvima`, `Doktor Havel posle 10 godina` i `Edvard i Bog`, govore o nama. O svim mladicima koji `kontaktiranjem i registracijom` ostaju na nultoj tacki svojih neutoljivih, intimnih cežnji; o svim ženama koje svoje strahove skrivaju pod banalnim velom razuzdanosti; o svima onima koji se nespretno hvataju u koštac sa lažima uplicuci druge i podmecuci ih kao žrtve svoje slabosti; o cesto prisutnom,muškom ponosu i samoživosti koja ne štedi druge zarad ispunjenja sopstvenih prohteva; o žalu za prohujalom, naprasitom mladošcu cije senke ostaju da lebde iznad nas i podsecaju nas na sve ono što nam odraz u ogledalu vec dugo ne govori... i o svim malim i velikim ljudima željnim bliskosti, pažnje, zajedništva. Pod bremenom ljubavi,svi postajemo isti. Obicni ljudi u trci za srecom. Milan Kundera roden je u Brnu 1929. godine. U rodnom gradu je 1948. godine maturirao, a zatim upisao Filozofski fakultet Karlovog univerziteta u Pragu. Završio je nekoliko semestara, prekinuo studije, ali ostao uvek vezan za filozofsku literaturu. Studirao je muzicku kompoziciju kod poznatog profesora Vaclava Kaprala. I sam je u mladosti komponovao. To ce iskustvo znacajno uticati i na kompoziciju njegovih romana. Kundera 1958. godine završava Filmsku akademiju – i kod nas poznatu FAMU, na kojoj su studirali mnogi naši filmski reditelji i umetnici. Na FAMU je Kundera kao asistent i docent predavao svetsku književnost. Kao pisac i intelektualac angažovao se u širokom pokretu ceških i slovackih intelektualaca, poznatom pod nazivom Praško prolece. Veliki odjek je doživelo njegovo istupanje na Kongresu cehoslovackih pisaca 1967. godine. Bio je istaknuti saradnik, zajedno sa kod nas dobro poznatim filozofom Karelom Kosikom, slavnih praških Literarnih novina. Posle gušenja Praškog proleca i okupacije Cehoslovacke 21. avgusta 1968. godine Kundera je u svojoj domovini bio nepostojeca licnost. Samo su dve njegove knjige – roman Šala i zbirka pripovedaka Smešne ljubavi – ugledale svetlo dana u Cehoslovackoj do 1970, kada su bile povucene iz knjižara i biblioteka. Godine 1975. Kundera prihvata poziv francuskih intelektualaca koji su ga podržavali da bude gostujuci profesor na fakultetu u Renu. Kunderini romani doživeli su svetski uspeh. U nizu polemickih intervjua i ogleda koji su doživeli veliki odjek u Francuskoj i u svetu, Kundera je izazovno progovorio o važnim istorijskim i društvenim temama. Zbog takvog njegovog književnog i vanknjiževnog delovanja, komunisticke vlasti u Cehoslovackoj mu 1978. oduzimaju državljanstvo. Punih dvadeset godina, od 1970. do 1990. godine, Kundera ce biti zabranjen u svojoj domovini. Njegove pripovetke i romani bice u toku tih dvadeset godina objavljivani na ceškom u inostranstvu, u Kanadi, u izdavackoj kuci Zdene Salivarove Škvorecki i Jozefa Škvoreckog u Torontu i u francuskim prevodima u Parizu. Bice prevodene širom sveta u velikim tiražima. Pisac slavan u citavom svetu bio je u isto vreme zabranjen i precutan u svojoj domovini. U toku tih dugih dvadeset godina Milan Kundera u Francuskoj pronalazi svoju novu, drugu domovinu. Godine 1981. dobija francusko državljanstvo, ali odlucno odbija etiketu „disident“ koju mu novinari nastoje prišiti. Svakako da je u njegovom slucaju „kulturna asimilacija“ bila znacajan deo i njegove književne poetike. Na ceškom jeziku objavio je romane: Šala (1967), Život je drugde (1973), Oproštajni valcer (1973), Knjiga smeha i zaborava (1978), Nepodnošljiva lakoca postojanja (1984) i Besmrtnost (1990); zbirku pripovedaka Smešne ljubavi (1968) i dramu Žak i njegov gospodar (1971). Na francuskom jeziku objavio je romane: Usporavanje (1995), Identitet (1997), Neznanje (2000) i Praznik beznacajnosti (2013); kao i knjige eseja: Umetnost romana (1986), Iznevereni testamenti (1993), Zavesa (2005) i Susret (2009). ***Očuvano***

- 500 strana, 200 godina, 57 priča, 36 prevodilaca, 11 jezika, 2 urednika NOVO! Antologija svetske priče KULE, GRADOVI Majstori kratke proze: od Gogolja do Fostera Volasa 57 priča isto toliko autora (prevedenih sa 11 jezika) Priredili: Arijana Božović Borivoj Gerzić Izdavač: SAI, Beograd Obim: 512 strana Format: 15,5 x 23 cm Meki povez, latinica Prvo izdanje, izašlo iz štampe 18. decembra 2013. CENA KNJIGE U KNJIŽARAMA: 2200 din. Iz predgovora: Jedna od osobenosti ove zbirke mogla bi biti raznovrsnost tema i književnih postupaka na osnovu kojih se uočavaju metamorfoze i mogućnosti kratke proze tokom dva poslednja veka. Imamo, recimo, sveznajućeg pripovedača kod Gogolja, Mopasana, Čehova; pripovedanje u prvom licu (Po, Džojs, Babelj), ili u trećem, iz ugla glavnog junaka (Mensfild, Hemingvej); autore koji se poigravaju s pripovedačkim perspektivama (Akutagava, Kortasar). Tu su priče-snoviđenja (Kafka, Bucati, Saramago), dramski monolozi (Beket, Bernhard), priče sa istorijskim motivima (Jursenar, Andrić) i one gde je motiv legenda ili bajka (Akutagava, Karter). Borhesov „magijski realizam“ uticao je na čitavu jednu generaciju pisaca druge polovine 20. veka (između ostalih, na Kortasara, Kalvina, Kiša, takođe ovde zastupljenih). Tu su i začetnici modernizma (Džojs, Kafka, Lorens), pa, uslovno rečeno, pozni modernisti i postmodernisti (Bartelmi, Albahari, Basara, Bernhard, Kuci), moderni tradicionalisti (Singer, Andrić, Manro, Trevor), kao i predstavnici „prljavog realizma“ (Karver, Bukovski, Velš). Komentar: Ne mogu a da ne podelim oduševljenje: petsto strana, 57 priča sa 11 jezika, pokrivaju vremenski raspon od blizu 200 godina. To što se statistike tiče. Predgovor izvrstan, ne sećam se kad sam bolji pročitala, dizajn, prelom, ekonomičnost i bogatstvo dodatnih informacija (o piscu, vremenu kad je priča napisana, godinama koje je tad pisac imao, gde je priča bila objavljena i pod kojim naslovom). Divan slog, divan papir. Za prevode sam sigurna da su svi odlični, znajući ko ih je gledao i prevodioce u red uterivao... Sve divno, velika mi je čast što sam sa dva prevoda učestvovala u ovom poduhvatu. Knjiga je idealan poklon ljubiteljima kratkih i svakojakih priča. Ja sam je već namenila nekome. Bravo, priređivači! Jelena Stakić Pogledajte i ostale knjige koje prodajem: https://www.kupindo.com/MojKupindo/Prodajem

Autor - osoba Janković, Tatjana, 1973- = Janković, Tatjana, 1973- Naslov Pogled pod suknju sveta : priče / Tatjana Janković Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 2023 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin ; Novi Sad : Agora, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 95 str. ; 22 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Kalendar` ; ǂknj. ǂ126 (karton) Napomene Beleška o autorki: str. 93 Tiraž 1.000. DETALJI I RASPLETI KOJI DOLAZE DA NAS IZNENADE Tatjana Janković je jedinstven pisac. Njen manir podseća na Fleneri O’Konor. Samo je drugačiji. Kao kod Alis Manro, kod Jankovićeve postoji osećaj prigušene opasnosti. Ljudi i žene kreću se protiv tog sveprisutnog osećanja. Ipak, život je veličanstven kao balerina na hali galiju. Njime vlada bog malih stvari. Jankovićeva zna da nađe priču u svemu. Beba je oblak u povoju. Devojčica stiče moć nad svojim telom i interpretativnu moć nad svetom. Postoji nešto tajanstveno kao Indija, ali Indija nije tamo gde je tražimo. Nada za spasenje lebdi nad buvljom pijacom. Sklapanje braka je momenat mistične promene. Majka je nekad volela da čita. Majka je plela protiv smrti. Baba i deda su pobegli sa Šagalove slike. Od uživanja baba je sebi dopuštala sunce. Baba je zatvorila šake. Potom je zatvorila usta. Zatim oči. Sklopila se kao cvet u sumrak. Detalji i raspleti dolaze da nas iznenade. Vesna je prodavala korpice od suvog cveća, besplatni osmeh sveta. Profesorka fizičkog na lošem glasu bila je čamac protiv struje – Ema Bovari, Ana Karenjina, ledi Četerli. Ove vinjete na neki način opisuju jednu žensku sudbinu. Simboličko i faktuelno se prepliću. Bajka je ustav života. U ovim pričama se proverava njegova ustavnost. Da bismo videli svet moramo biti neustrašivi. Ono što je stvarno važno skriveno je. Kada pročitamo naslov knjige Pogled pod suknju sveta, pada nam na pamet vašarska balerina sa ukočenim očima. Zažarene lampice na zavitlanoj suknji zamiču u mrak i ponovo izviru. Strašna je. Divna je. Takav naslov sugeriše da je reč o ženskoj priči. Duhovitost, poezija i empatija je čine univerzalnom. Vladimir Pištalo Tatjana Janković (1973, Kragujevac), objavila zbirke kratkih priča Priča Babinog sina (2008) i Danas sam bila u našoj kući (2016), i knjigu putopisne proze Prisvajanje Venecije (2018). Član redakcije časopisa Koraci od 2013, na mestu glavnog i odgovornog urednika od 2017. Živi u Kragujevcu. MG103

OTKRIJTE SVET NAPUŠTENIH PASA KROZ NJIHOVE OČI I OSEĆANJA! Šapice sa hladnog betona će vas uvesti u razmišljanje i patnju napuštenih i odbačenih pasa. Pokazaće vam njihovu borbu i volju za preživljavanjem. Videćete put i želju za večnim domom i najboljim prijateljem. Svaki pas je neverovatan na svoj način, krenite sa mnom u neverovatno putovanje kroz njihove misli i osećanja. Postoje mnoge knjige o psima, o njihovim rasama, treningu, ishrani i predispozicijama, ali ovo je drugačija knjiga. Ovde govorim o njihovim osećanjima, njihovoj svakodnevnoj borbi za preživljavanje i nesrećama koje im se dešavaju. Svako treba da pročita ove priče, otvoriće vam oči o stvarima koje se dešavaju svaki dan oko vas ali ih vi prosto ne primećujete. Plakaćete i smejati se, ali ćete i shvatiti realnost i surovost u svetu u kome živimo, zajedno sa njima. Imaju samo vas, od vas sve zavisi. Kada volite psa, uvek će vas neko sačekati kada dođete kući. Život će vam biti pun maženja, igre i smeha. Podelićete specijalne trenutke koji će vam pokazati kako je dobar osećaj biti voljen. Imaćete najboljeg prijatelja za ceo život. Spasite psa sa ulice, ulepšajte i sebi i njemu život. TINA HORVAT U srcu svake priče koju je napisala leži neizmerna ljubav prema životinjama, posebno prema psima. Ova mlada autorka, zaljubljenik u sve što ima četiri noge, krzno i ponekad lavež, provela je svoje najranije godine učeći o čarima i izazovima brige o životinjama. Njen dom je uvek bio prepun ljubavi i životinjskog veselja. Trenutno deli svoj život sa dva vragolasta psa, dva razigrana zeca, veselim kanarincem i mudrom kornjačom, koji su ne samo njeni ljubimci, već i neiscrpna inspiracija. Ono što je posebno izdvaja je njena posvećenost psima lutalicama. Svaki slobodan trenutak provodi brinući se o napuštenim psima, pružajući im hranu, ljubav i, što je najvažnije, nadu. Kroz ove susrete, rodila se ideja za knjigu - zbirku priča koja odražava njenu strast i posvećenost ovim divnim bićima. Njene priče su više od pukih bajki o psima; one su odraz stvarnih iskustava, dubokih emocija i neizmernog poštovanja prema ovim četvoronožnim čudesima. Svaka priča u ovoj knjizi je prožeta ljubavlju i poštovanjem prema životinjama, čime autorica ne samo što zabavlja čitaoca, već ga i podučava o važnosti brige i ljubavi prema životinjama.

Naslov Vreme neprolazno : pripovetke o ratu i revoluciji / izbor i predgovor Petar Džadžić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1966 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1966 (Beograd : Kultura) Fizički opis XII, 325 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Džadžić, Petar, 1929-1996 = Džadžić, Petar, 1929-1996 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ59, ǂknj. ǂ401 (Karton.) Napomene O ovom izboru: str. VII-XII. SADRŽAJ PREDGOVOR VII Isidora Sekulić: DEDA MAŠA 3 Veljko Petrović : PREPELICA U RUCI 63 Ivo Andrić: BIFE „TITANIK` 87 Jovan Popović: BRILE 121 Meša Selimović: TUĐA ZEMLJA 13 5 Erih Koš: TEFERIČ POD MAJEVICOM 183 Mihajlo Lalić: KOPNI SNIJEG 199 Branko Ćopić: PREPISKA OKO KRABE 213 Jara Ribnikar: ZASEDA 221 Antonije Isaković: PAPRAT I VATRA 233 Miodrag Pavlović: MASKA 247 Sveta Lukić: ZA DVADESET I ČETIRI ČASA 259 Živojin Pavlović: LEGENDA 287 Branimir Šćepanović: PRE ISTINE 301 NAPOMENE UZ KNJIGU 327 Petar Džadžić (Bitolj, 18. septembar 1929 – Beograd, 31. jul 1996) je bio srpski književni kritičar, dopisni član SANU. Rođen je u Bitolju. Gimnaziju je završio u Požarevcu 1948. godine, a Filozofski fakultet u Beogradu. Doktorirao je na temu iz stvaralaštva Ive Andrića. Kao kritičar javio se krajem pedesetih godina. Zalagao se za nove, modernističke struje u srpskoj književnosti, u opreci sa tada vladajućim socijalnim realizmom, koji je bio u službi ideologije Komunističke partije. Bio je glavni urednik studentskog lista Vidici, a potom pokretač i urednik uticajnog časopisa Delo, koji je promovisao i branio modernizam u književnosti. Kao pisac dnevne kritike, smatrao je da novinska kritika treba da se bavi ne samo prikazivanjem književnih dela, već i njihovim vrednovanjem. Pisao je kritike za NIN, Politiku i Televiziju Beograd. Radio je kao urednik u izdavačkoj kući Prosveta. Bio je dopisni član SANU. Tekstovi su mu prevođeni na francuski, ruski, engleski, hindu, španski, italijanski, mađarski, japanski i druge jezike. Dobitnik je više književnih nagrada, kao što je Oktobarska nagrada za studiju „Branko Miljković ili neukrotiva reč“; „Đorđe Jovanović“ za knjigu „Kritike i ogledi“; „Milan Bogdanović“ za prikaz knjige „Peščanik“ Danila Kiša. Umro je 31. jula 1996. godine u Beogradu i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG127

Ljudi koje je Bog zaboravio - Alber Kosri Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2009 Broj strana: 116 Format: 20 cm Povez: Broširani Prva knjiga Albera Kosrija, zbirka priča Ljudi koje je Bog zaboravio, objavljena je početkom četrdesetih godina minulog veka istovremeno na arapskom i engleskom i, uz posebnu preporuku Albera Kamija, velikog poštovaoca Kosrijevog dela, na francuskom jeziku. U isto to vreme Kosri je iz rodnog Kaira došao u Pariz i tu ostao do kraja života, napisavši, ukupno, samo osam knjiga, koje su ostavile značajan trag u francuskoj književnosti. Pisao je na francuskom, ali su likovi njegovih priča smešteni u Egipat. Jedan drugi veliki pisac, Henri Miler je, kao i Kami, nesumnjivo bio dirnut apsurdnošću situacija u Kosrijevim delima. S jedne strane, jednostavan narod, krotak, stvoren da bude srećan, prelepa zemlja, otelotvorenje lepote, a s druge strane, ubitačno siromaštvo, surovo i bezizlazno. Henri Miler je i preveo ovu knjigu na engleski jezik. San je glavni junak većine pripovedaka iz ove knjige. San, koji omogućava, ako ne sreću, onda bar mir i zaborav gladi. Tu je i pobuna, kao lek protiv apsurda. Na čitaoca ipak najjači utisak ostavlja način na koji se raščlanjuje i razdanjuje beda u različitim situacijama, bez prekora ili prezira, ali i bez saosećanja, sa nekom vrstom nežnosti. Iako je uronjen u prljavštinu koja se lepi za kožu, do guše zaglavljen u sveprisutni kal, čitalac lako proguta i najgore situacije zahvaljujući jetkom humoru kakav se retko sreće u književnosti. Alber Kosri je rođen 1913. godine u Kairu. Iako poreklom Egipćanin, piše na francuskom. Prvu knjigu Ljudi koje je Bog zaboravio napisao je kad je imao dvadeset sedam godina. Tu je knjigu na engleski preveo Henri Miler i ona je u SAD objavljena 1940. godine. Zatim slede romani: Kuća izvesne smrti (1944), Lenjivci iz plodne doline (1948), Siroti i gordi (1955), Nasilje i propast (1964), Zavera lakrdijaša (1975), Ambicija u pustinji (1984) i Boje prljavštine (1999). Po njegovim romanima snimljeni su i filmovi koje je režirala egipatska rediteljka Ašma el Bakri: Siroti i gordi (1991) i Nasilje i propast (2004). Dobio je značajne nagrade, među kojima su `Grand Prix de La Francophonie de l’Académie Française`, 1990, `Prix Méditerranée`, 2000, `Grand Prix Poncetton de la SGDL`, 2005.

Prema rečima Dejana Bogojevića ovo je vešto ispričana priča u tri kruga, tri ciklusa, koja se međusobno dodiruju, susreću, seku i dopunjavaju čineći skakutavi tok teksta od početka do kraja. Taj tekst je privlačan za čitaoce koji uspevaju da se prepuste sugestivnom vođenju i aktivnom učestvovanju u napisanom, ali koji su kadri i da napisano nadograde sopstvenom maštom i iskustvenom osnovom. Autorka je ponudila više rešenja da, dakako, ostanemo „u mreži“ – u mreži ljubavi, slobode i spokojstva. Moć umetnosti je, na sreću, iznad moći osamljenosti. Kada je Žana prvi put primetila paukove, nije pokazala zlovolju. Sujeverno se obradovala dobrom predznaku. “Biće nekih para”, pomislila je. A pauci su bili sićušni, žuti, gotovo ljupki, i nisu izgledali nimalo zastrašujuće. Ipak, kada ih je pronašla u posteljini, Žanin entuzijazam je naglo opao. Gamizali su po krevetu, golicali je, spuštali se sa dlačica njene punđe, klizili joj niz vrat, i mileli svuda po koži. Onda je zapazila jednog koji uopšte nije bio tako mali i naježila se. “Odvratno, moraću ovih dana da pometem sve ćoškove po kući”. Pitala se, koliko li je godina prošlo od kada je čistila gornje površine ormara? Koliko dugo nije pomerala kuhinjske elemente? Više nije bilo vremena za odlaganje. Ali nije to uradila “ovih dana”. “Ovih dana” je ponovo bila pretrpana obavezama, večito u žurbi, preopterećena poslom. U stan je navraćala samo da prespava. Nije samo nečistoća predstavljala problem. Ako bi uredila jedan čošak, sve stvari koje nisu imale stalno mesto, samo je prebacivala na drugu gomilu. Naramci krpa, novina, svakakvih sitnurija, selili su se sa jedne na drugu fotelju. Odustala je. Sledećeg meseca krenula je iznova. Bio je pravi čas za prolećno čišćenje. Korpe za veš su bile pune stvari još od letovanja. Izvadila ih je i bacila u kupatilo. Tu su i ostale, jer je hitno morala da izađe. Neodložne obaveze ponovo su iskrsle. Unutra je sve ostalo isto. Na stolovima nigde nije bilo slobodne površine za odlaganje. Ćase sa kojima je prašina srasla i postala jedno, presipale su se kojekakvom bižuterijom, naočarima za suncem, neseserima, maramicama, blokčićima, dugmićima, računima, katalozima, tabletama… I knjige, svuda knjige, nebačene skripte, hartije, sveske, kesice i kese…izgledalo je da se te stvari razmnožavaju. “Ovde definitivno fali još polica”, pomislila je, pre no što je zatvorila vrata za sobom. Sutradan je sa tavana unela stare police i plakare. U skučenom stanu to je bio samo dodatni balast. Provlačila se između crvotočne drvenarije, obećavajući sebi da će za vikend sve dovesti u red. Za vikend je pomislila da joj treba odmor. A kakav je to odmor u onakvom brlogu? Doterala se i izašla napolje. Žana je sve više vremena provodila van kuće. Posle posla je sedela po kafićima, noću spavala kod dečka, a u svoj stan dolazila sve ređe i ređe. “Raskrčiću to kad odem na odmor”, ubedila je sebe. “Sve ću pobacati”. A kad je došao odmor pomislila je: “Pa neću ga valjda straćiti u ovom đubretu”, i kupila je kartu za Alanju. Te noći, pred putovanje, Žana se uvukla u stan ispod merdevina dopremljenih za čišćenje tavanice. Brzo se svukla i bacila u zgužvanu posteljinu. Uspavala se. Bila je blizu da zakasni na avion. Uspaničeno je treskala po stanu. Koferom je oborila klimavu policu. Nigde nije mogla da nađe drugu čarapu, patike, novčanik… U žurbi je udarila čelom o vrata plakara, dva mala prsta na nozi zakucala o nešto bolno-tvrdo na podu, a lakat žestoko odalamila o neku iskrslu ivicu. “Ne mogu da verujem”, nervirala se, “ove stvari su se urotile protiv mene! Kada se vratim sa odmora sve ću izbaciti!” Zgrabila je kofer i izletela iz stana. Ali bila je naglo zaustavljena već na izlazu. Marama oko njenog vrata zakačila se, verovatno za merdevine, a vrata su se bučno zalupila kao da ih je neko nogom gurnuo. Zatim se začuo tresak nalik lavini. Žana nije uspela ni da se okrene. Marama ju je odjednom povukla unazad, i zakucala za vrata. Predmet za koji je zapela, svom silinom je zategnuo tkaninu dok je padao. Zatim je nešto gromko tresnulo o vrata. Bila su blokirana. Žana je gurala laktom bravu, ali se brava nije pomerala. “Ovo je apsurdno”, mislila je “samo da se izvučem odavde pa ću sve…” rukom nije mogla da oslobodi vrat upetljane marame, i još više se razbesnela: “Neću valjda morati da zovem komšiluk da me oslobađa… koja sam budala…” Ruku je gurnula u torbu da uzme mobilni, ali ga je u žurbi ostavila na punjenju. Odjednom, da li zbog panike, ili te knedle u grlu, osetila je da je marama zateže. Počela je da pretura po torbi prisećajući se da je imala grickalicu sa nožićem, nešto čime će razrezati tkaninu… ali je grozničava ruka zahvatala samo papirne maramice, hartije, nebačene račune… Torba je ispala i prosula se po hodniku. “Zar niko ne čuje ovu buku?” uzrujala se. Možda treba da počne da zapomaže, pa neka posle komšije zbijaju šalu na njen račun. Spremila se da zavrišti iz petnih žila. Unutra, sa druge strane, vladao je muk posle urušavanja. Pitala se, da li je to što je zakačilo maramu naišlo na neki oslonac u padu, i da li će se još pomerati? Zamrzla se.Učinilo joj se da neko iznutra polagano, jedva osetno, sve više zateže omču oko njenog vrata. Presing 2022 170 str K.D.S.3.1.

Borisav Stanković Pripovetke Tvrdi povez Borisav Bora Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski pripovedač, romansijer, dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti.[1] Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu u 20. vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. godine. Državni službenik postaje 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kad se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana, okušao se i kao dramski pisac.[2] Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike književne kritike. Jedan od najpoznatijih srpskih romana, Nečista krv, objavljuje 1910. godine. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata radio je u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. Biografija Mladost Kuća Bore Stankovića u Vranju. Izgled enterijera kuće, koja se nalazi u Baba Zlatinoj ulici u Vranju. Rodna kuća Bore Stankovića u Vranju. Bio je prvo muško dete oca Stojana i majke Vaske, rođen 31. marta 1876. godine u Vranju,[3] iako se podaci o tačnom datumu rođenja razlikuju. Njegov otac Stojan, radio je kao obućar, a majka je bila ćerka bogatog vranjskog trgovca po imenu Rista Grk. Deda po ocu, Ilija, koji je došao sa sela, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne kuće Jovčića. Posle Ilijine smrti, Zlata se preudala, ali joj je drugi muž, trgovac, ubrzo umro. Od nasleđa je podigla kuću i dala sina na očev zanat. Stojan, obućar u Gornjoj mahali, bio je i čuveni pevač.[4] Borisavu je bilo pet godina kada mu je umro otac, 21. septembra 1881. godine, a kada je imao sedam, preminula je i njegova majka Vaska 1. marta 1883.[4] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[3] Brigu o njemu preuzela je njegova baba Zlata. Baba Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom“ Vranju.[5] Kako su bili siromašni, baba Zlata je tkanjem, preprodajom starih stvari, pletenjem i ostalim poslovima uspevala da obezbedi sebi i svom unuku normalan život. Prvi i početni dani bili su ispunjeni siromaštvom, na sve to nadovezivalo se i odsustvo oba roditelja, koje je njegov život činilo još težim.[6] O svom detinjstvu, kasniji pisac imao je potrebu da govori, i u nekim od svojih pripovedaka (`Uvela ruža`, `Na onaj svet`, `Tetka Zlata`). Ostao je da živi sa Zlatom, a njen brat Jovča je takođe brinuo o Bori i njegovom razvoju.[4] Školovanje Školske 1883/84. upisan je u prvi razred osnovne škole i svih pet razreda završio je kao solidan učenik. Godine 1888/1889. upisuje se u prvi razred Vranjske niže gimnazije. Godine 1892/93. upisuje se u peti razred više Vranjske gimnazije i završava je dve godine kasnije. Stanković je imao prilike da bude učenik profesorima poput: Ilije Vukićevića, Draže Pavlovića, Milivoja Simića i druge, koji su znatno uticali na njega. Milivoje Simić bio je direktor škole, koji je Stankoviću i novčano pomagao, savetovao ga i hrabrio da nastavi sa školovanjem, jer je Borisav zbog teških materijalnih prilika razmatrao da odustane.[6] Stanković je počeo da piše pesme još u gimnaziji, pesme pune pesimizma, bez uspeha. Ubrzo je ostavio pisanje pesama, ali je nastavio mnogo da čita. Ono što je kao gimnazijalac osetio, video, čuo, to će postati njegov kapital za čitav život i umetničko stvaranje. Krajem avgusta 1895. godine postaje učenik osmog razreda Niške više gimnazije, gde se sreće sa profesorom Milivojem Bašićem, koji preuzima očinsku ulogu Milivoja Simića, iako će ga Simić pratiti do kraja života. U Niškoj gimnaziji maturira.[7][5] Somborski Golub objavljuje pesme `Želja` i `Majka na grobu svoga jedinca`, sa potpisom Borko.[4] Prelazak u Beograd Početkom februara 1896. godine, njegova baba Zlata umire. O njoj je napisao sledeće: „ Dakle, umrla je! Dođe i taj čas... Ona, ona! Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kutak moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja, umrla je! Ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od `mrvu mrvku` očuvala. Nje nema više. ” — Borisav Stanković, Na onaj svet, 1896[8] Iste godine, upisuje se na Pravni fakultet u Beogradu, ekonomski odsek.[3] U Brankovom kolu (1896) izlazi pesma `Počuj pesmu`. Na drugoj godini studija počeo je da piše prozu i 1898. godine da štampa prve priče. Zbog finansijskih poteškoća, prodaje kuću lokalnom svešteniku.[3][5] Početne i kasnije radove studenata prihvatio je Andra Gavrilović, koji je doprineo da se Stankovićeva dela pronađu u zbirci Iz starog jevanđelja (`Đurđev dan`, `Prva suza`, `U noći`, `Stanoje`, i `Uvela ruža`). Stanković se zaposlio kao praktikant Državne štamparije 1897. gde je radio tri godine, dok nije postao praktikant ministarstva prosvete. Ubrzo zatim prelazi u Narodno pozorište gde ostaje sve do maja 1901. godine. Prvog juna je zauvek napustio Vranje.[7] Godine 1900, izdaje, u časopisu Zvezda treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima pozorišna igra u četiri čina. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902. godine, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904.[9] Devetog maja 1901. godine postavljen je za praktikanta ministarstva inostranih dela, gde ostaje dve godine. Godine 1902. objavljuje nekoliko dela: Stari dani, Božji ljudi, Koštana. Iste godine se ženi s Angelinom. Od jula 1903. do jula 1904. bio je zaposlen kao pisar poreske uprave, da bi otišao i u Pariz na specijalizaciju, za šta je dobio stipendiju. Zatražio je da ostane još godinu dana u Parizu, što mu nije odobreno, zbog čega je uputio javno pismo Nikoli Pašiću. Po povratku u Beograd, podnosi ostavku, ima neprilike u službi i pridružuje se književnicima koji su se, iz sličnih razloga, osećali `suvišnim u Srbiji`. Radoje Domanović to zamera Stankoviću i uvlači ga u polemiku. U božićnjem broju Pravde objavljuje pripovetku `Rista bojadžija`, prvu sa nadnaslovom Iz moga kraja.[10] Sve do 1913. godine, on ostaje na dužnosti činovnika ministarstva finansija Kraljevine Srbije.[11] Tokom rata Borisav Stanković u poznijim godinama. Fotografisano u Vranju. U januaru 1903. dobio je prvo dete, ćerku Desanku, a godinu i po dana kasnije i drugu ćerku, Stanku.[12] Letopis nije prihvatio Stankovićevu ponudu i pisac sam odlučuje da objavi svoj najpoznatiji roman, Nečista krv. Jedan deo romana već je bio odštampan kada se obratio Odboru Kolarčeve zadužbine za pomoć, prilažući gotove tabake kako `bi se mogla proveriti vrednost dela`. Pomoć nije dobio i daje `Književni oglas` za Nečistu krv. Srpski književni glasnik objavljuje prvi čin, a Politika odlomak drugog čina Tašane.[13] U januaru 1913. postavljen je za referenta crkvenog odeljenja ministarstva prosvete, gde ga zatiče i rat, a dobija i treće dete, po imenu Ružica.[14] Pošteđen `vojništva i učešća u ratnim naporima` nalazi se jedno vreme u Vranju, a zatim dolazi u Niš, gde je bila prešla vlada sa čitavom državnom administracijom. Kao referent Crkvenog odeljenja određen je da službeno prati vod koji, u povlačenju, prenosi mošti kralja Stefana Prvovenčanog, iz Studenice prema Peći.[14] Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu.[15] U Peći napušta vojsku, koja je krenula preko Albanije i odlazi u Podgoricu, a zatim na Cetinje. Posle kapitulacije Crne Gore pošao je preko Bosne za Beograd, ali je na putu zarobljen i `kao poluinternirani` zadržan u Derventi. Ovde je napisao skicu `Ludi Rista` iz ciklusa Božji ljudi.[12] Zahvaljujući Kosti Hermanu, nekadašnjem uredniku sarajevske Nade, tada zameniku vojnog Guvernemana za okupiranu Srbiju, Stanković se, pošteđen internacije, vratio u Beograd. Počinje da piše za okupatorske novine `Beogradske novine`, o ratnim sećanjima ljudi koji su radili za okupatore, kako bi prehranio porodicu.[12][15] Sarađivao je od 1916. godine do završetka rata.[14] U Zagrebu izlazi Nečista krv 1917. godine, dok je zbirka `novela` pod naslovom `Vrela krv` objavljena u Sarajevu. Sledeće godine, Nečista krv izlazi u Ženevi, kao izdanje `Biblioteke jugoslovenske književnosti`. U kalendaru CMK, Vojne glavne gubernije u Srbiji, objavljuje pripovetku `Crveni krst`. Ostao je na istoj dužnosti referenta i u novom ministarstvu vera Kraljevine SHS.[12] Posleratni život i smrt Godine 1919. objavljuje uspomene `Pod okupacijom` u listu Dan. Godinu dana kasnije, postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju, a zatim za administratora inspektora ministarstva.[16] Godine 1921. objavljuje pripovetku `Njegova Belka`, a sledeće godine, Novosti objavljuju u nastavcima Stankovićeve uspomene `Pod okupacijom` i `Zabušanti`.[17] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.[15] Iste godine objavljuje i svoju poslednju pripovetku `Moji zemljaci`.[17] Sledeće godine, od vranjske opštine dobija plac na kom zida kuću.[12] Sve više se povlači iz književnosti i javnog života, što zbog bolesti, uremije, što zbog konstantnih napada na njegovu ličnost u štampi. Rado se druži sa glumcima Narodnog pozorišta, posebno Čiča-Ilijom Stanojevićem. Umire u svojoj kući na Dorćolu 21. oktobra 1927. godine. Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu.[18] Od 1928. do 1930. štampaju se njegova dela u redakciji Dragutina Kostića, sve ono što je napisao tokom života.[12] Ličnost O ličnosti poznatog pisca se jako malo zna. Njegova unuka Zora o njemu je pričala u jednom intervjuu:[19] „ Mislim da je imao plave oči, tako ga se sećam iz priča. Bio je strog, jer je imao tri ćerke i onda je taj način vaspitanja nastavljen tako da čak ni moja majka nije pričala tako neke stvari koje bi bile zanimljive pa da od toga pravimo priču. Čula sam da bi pre nego ode da piše imao običaj da u razgovoru sa ukućanima samo protrlja ruke i kaže „odoh“, i onda ode u svoju sobu. Da li je to bio znak da je osetio potrebu da nešto napiše, to je vrlo verovatno. Znalo se jedino da mu je potrbna kafa u sobi u kojoj je radio, a sve ostale priče ljudi izmišljaju, mislim da vole da izmišljaju, jer bi svi voleli da više znamo. ” — Zora Živadinović Davidović, unuka Borisava Stankovića Književno delo Poštanska marka s likom Borisava Stankovića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine. U skoro svim opisima Vranja – istoriografskim, književnim ili putopisnim – ističe se da je njegova prošlost ispunjena burnim događajima, jer se grad nalazi na raskrsnici važnih puteva i kulturnih dodira. Vranje je sve do 1878. godine bilo pod vlašću Osmanske imperije. Povoljan geografski položaj grada privlačio je otmenije predstavnike imperije da se u njemu nastane i da izgrade mnogobrojne džamije, konake i hamame. Vranjski trgovci govorili su turski i arapski jezik, putovali preko granice i nalazili načina da sa predstavnicima osmanske vlasti blisko sarađuju. Posle 1878. godine, iseljavanje muslimana bilo je masovno, a džamije i drugi objekti – svedoci turskog perioda bili su izloženi razaranju. Ugledne gradske trgovačke porodice propadale su u sudaru starih i novih vrednosti. Upravo taj period, od 1878. do 1910. godine, na razmeđu vekova, kada su stare forme života rušene i zamenjivane novim, i kada su se u oštrim kontrastima sudarali staro i novo, prikazao je u svojim delima književnik Bora Stanković.[20] Iako je gotovo celokupno književno delo Bore Stankovića vezano za Vranje, on je u Vranje retko odlazio. On je za Vranje ostao snažno emotivno vezan i sa očiglednom nostalgijom opisivao je minula vremena i „stare dane“ (jedna njegova pripovetka, objavljena 1900. godine, nosi naziv „Stari dani“). Neke konkretne činjenice nije najbolje poznavao, kao, na primer, geografski položaj okolnih mesta, materijalnih objekata u samom gradu, ili pak elemente običajne prakse. I sâm Bora Stanković je u jednom predavanju objašnjavao da je svoje književne likove oblikovao na osnovu priča koje je slušao, integrišući elemente više ljudskih sudbina u jednu, da bi se postigla njihova punoća i umetnička zaokruženost dela. Bez obzira na sve to, u mnogim etnografskim i folklorističkim radovima, sadržina njegovog književnog dela identifikuje se kao neosporna vranjska tradicija. tj. realan opis života i običaja u Vranju na prelomu dva veka.[20][21] O Stankoviću piše Jovan Skerlić u knjizi Istorija nove srpske književnosti. Prema Skerliću, Stanković je više pesnik nego pripovedač, `više pesnik no ogromna većina srpskih pesnika koji su pevali do danas`. Navodi da Stanković ima svojih mana i nedostataka. Da je pre svega jednolik, dosta uskog vidika, svodi svet i ljude na jedno jedino osećanje, na ljubav, i u svetu vidi samo ljubavnike i ljubavnice, sevdalije i bolnike od ljubavi. Njegove pripovetke su nevezane, nerazvijene, često bez sklada, epizode su razvijane na štetu celine, opisi gutaju radnju, dijalog težak i ispresecan, često izgleda na mucanje, sintaksa je nesigurna, opšta pismenost nedovoljna. Ali, pored tih nedostataka koji se više tiču forme, Stanković ima jednu vrlinu koja nadoknađuje za sve: silan, elementarno, nesvesno silan lirski temperament. To je možda najjači pripovedački talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti.[22] Stanković je nakon dolaska u Beograd, i konstantnog neprihvatanja ranih ostvarenja bio vrlo nezadovoljan. Posebno je ružna epizoda o kojoj svedoči Milan Grol, u članku Jubilej Borisava Stankovića objavljenom u Srpskom književnom glasniku iz 1924. godine: „Da se oslobodi posla [recenzije Stankovićeve zbirke pripovedaka Iz starog jevanđelja (1899)] u kome ga ništa nije privlačilo, Skerlić umoli mene. Sećam se kao danas tog bacanja knjige iz ruku u ruke jednog majskog jutra u učionici Univerziteta, u oči ne znam kog ispita.“ Grolova recenzija je bila pozitivna, ali je on u njoj prvi opisao Stankovićevu sintaksu rečju „mucava“, što se kasnije nekritički prenosilo u brojnim tekstovima o njegovom delu. Verovatno su tekstovi Borisava Stankovića, sve do velikog uspeha Nečiste krvi 1910, svojom neobičnom sintaksičkom organizacijom odbijali pobornike tzv. beogradskog stila.[23] Stanković se nije obazirao na kritike. Jednom prilikom je rekao: „ Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg. ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[24] Prvi književni rad Bora Stanković je objavio prvi književni rad u časopisu Golub. To su bile dve pesme: Majka na grobu svog jedinca i Želja.[25] O svom početku, Stanković je napisao: „ Prve moje pripovetke nije hteo nijedan list da štampa. Kada je Andra Gavrilović pokrenuo svoju Iskru, prvi je on štampao dve moje stvari. Ne samo to, nego me je pozvao i obodrio na dalji rad. I obećao da će za prvu moju zbirku pripovedaka napisati predgovor. Ja sam dao oglas i kod Ace M. Stanojevića, štampao prvu moju zbirku Iz starog jevanđelja. Za vreme kupljenja pretplate, što god novca da sam d obijao, ja sam davao g. Andri Gavrilovuću, da on to čuva, bojeći se da ne potrošim, da bih imao čime da platim kada bude gotova knjiga. Ali, pokazalo se ono staro pravilo, da je moj književni otac i pisac predgovora mojim pripovetkama, kao veoma potrebit, potrošio ono što sam mu davao na čuvanje (oko stotinu dinara) a on običan, prost štampar, Aca Stanojević, pokaza se veći poštovalac književnosti, jer mi ustupi knjige na prodaju, da mu posle otplaćujem koliko mogu. ” — Borisav Stanković, 1919.[26] Moderna srpska proza počela je da živi punim životom u delu Borisava Stankovića. On je njen prvi veliki reformator, tvorac nove književne škole, začetnik simbolističkog stila u srpskoj pripoveci. Stara pripovedačka rečenica zatreperila je pod njegovim drugačijim zvukom, uzdigla se u dotad nedosegnute visine, i doprla do jezgra duševne galaksije modernog čoveka. U njegovim prozama, realistička tradicija se naglo prekida i oplemenjuje oblicima i idejama koje su svojstvene književnim shvatanjima novog doba. Folklorni realizam postaje privid, maska, goli okvir unutrašnje drame.[27] Crte psihološkog, poetskog i simboličkog realizma nove književne epohe nalazile su se tik ispod površine čak i onih ranih Stankovićevih pripovedaka, u kojima su se nostalgično i setno evocirale dečje uspomene na odnose u patrijarhalnoj porodici. Žal za mladošću kao jedna od bitnih idejnih i estetskih odrednica Stankovićeve proze, shvaćen je i dat kao odlika ličnosti, a ne zajednice ili društva, kao lični nemir i lično prokletstvo pojedinca, neprilagođenog svetu u kome se zatekao, osuđenog da živi u suprotnosti sa najdubljim težnjama svog bića, maštanja i zova krvi. Žal za mladošću kod Stankovića je uvek bol za izgubljenim, neproživljenim i promašenim.[27] Nečista krv Detaljnije: Nečista krv Književni oglas Borisava Stankovića, nakon što je Letopis odbio da mu ustupi pomoć za štampanje romana.[13] Roman Nečista krv (1910) ocenjuje se kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne. Sâm Bora Stanković je slabo poznavao književne teorije i pravce, i imao je izrazito negativan stav prema intelektualnim konstrukcijama bilo koje vrste. On je vranjski govor (dijalekat) uveo u književnost, pisao je teško i sporo, duboko proživljavajući životne drame svojih junaka. Govorio je da svaku svoju pripovetku odboluje. Književni savremenici Bore Stankovića kritikovali su njegov jezik i stil pisanja, naglašavajući da on nije do kraja usvojio standardni srpski jezik, te da ima problema sa konstrukcijom rečenice i sintaksom. Školovani na Zapadu ili na produktima zapadne kulture, oni su se distancirali ili čak oštro napadali Stankovićevu književnost, označavajući je kao nepismenu i orijentalnu, ističući pri tom svoju ‘evropsku’ superiornost nad njegovom orijentalnom `zaostalošću`. S obzirom na originalnost i visoke umetničke domete književnog dela Bore Stankovića, on je okarakterisan kao divlji i sirovi talenat, a njegov stil – kao „mucavost genija“. U orijentalističkom maniru (orijentalizam – teorijski koncept Edvarda Saida) obojenu sliku spoljašnjeg izgleda Bore Stankovića ostavio je Velibor Gligorić, koji je kao mlad urednik jednog beogradskog časopisa došao po intervju kod već poznatog pisca:[20] „ Preda mnom je bila glava tipična za Jug, pečalbarska, s duboko utisnutim orijentalskim pečatom sirovosti, tvrdoće i prividno opore divljine. Njegovo odelo, iako ‘evropsko’, činilo mi se da je od vranjskog sukna, toliko je njegova vezanost za zemlju i toliko su njegovo ponašanje, kretanje i stav prema rodbini i gostima bili patrijarhalni […] Gradskog intelektualca nisam imao pred sobom, već sirotog čoveka iz naroda, ali jednog od onih izvornih, autentičnih. ” — Velibor Gligorić[8] Kako piše Skerlić, svojim prvim pripovetkama Stanković je osvojio sebi jedno od najvećih mesta u savremenoj srpskoj književnosti. U jedan mah, posle prvih uspeha, pošto je izneo topla osećanja i jake utiske svoje mladosti, mislilo se da je kazao sve što je imao da kaže, da ne može da se obnavlja i da izlazi iz sebe, da je ispevao svoju pesmu. Ali on je svu tu bojazan razbio svojim romanom Nečista krv, u kome se osetila neiscrpna snaga njegova, zreliji talenat, veće književno iskustvo, šire shvatanje književnosti, sigurnija ruka. To nije niz poređanih i slabo vezanih slika, no široko shvaćen i snažno izveden moderan roman, jedan od najboljih i najpotpunijih romana u srpskoj književnosti. Problem, fiziološka degeneracija jedne stare bogate porodice, poslužio je kao predmet romana, ali roman ne vredi tim problemom, koji nije dovoljno razvijen, no obiljem života, bogatstvom tipova, naročito velikom poezijom kojom Stanković zaliva sve što uzme da radi.[22] Prema njegovoj ćerki, Stani, Stankovićeva žena Angelina pomagala mu je prilikom izrade romana. Najmanje dva ili tri puta, prepisivala je ovo veliko delo, kako bi lakše u štampariji mogli da pročitaju. Nije poznato da li je i ona sama tokom pisanja dodala i svoje reči i misli.[28] Roman Nečista krv adaptiran je u istoimenu TV seriju. Od 4. decembra 2021. se premijerno prikazivala na RTS 1.[29] Koštana Detaljnije: Koštana (drama) Draga Spasić kao Koštana, 1914. godine. Danica Vasiljević u kostimu Kate, iz komada Koštana, 1902. godina. „Koštana“ je prvi put objavljena 1900. godine. Iste godine izvedena je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Bora je tekst više puta prerađivao, menjajući izbor i raspored pesama, tako da postoji veći broj verzija. „Koštana“ je jedna od najčešće igranih i najradije gledanih komada u pozorištima u Srbiji. Kompozitor Petar Konjović transponovao je tekst „Koštane“ u istoimenu operu, čije je prvo izvođenje bilo 1931. u Zagrebu.[20] Drama „Koštana“ bila je naročito popularna na pozorišnim scenama u Srbiji (snimljeno je i nekoliko filmova), a broj pesama u predstavama obično je znatno povećavan u odnosu na Borin tekst. U filmovima i pozorišnim predstavama često se šematizovano, simplifikovano i oblikovano u orijentalističke kalupe prikazuju likovi i radnja. U prvi plan se stavljaju spoljašnji efekti (raskošna odeća, pesma, igra…), a ne dramski tekst. I sâm Bora Stanković bio je razočaran postavkom „Koštane“ u beogradskom Narodnom pozorištu, jer je drama sa tragičnim sudbinama postavljena kao vesela pozorišna igra. On je bio nezadovoljan i zbog toga što su akteri na sceni bili neadekvatno odeveni. O njihovim kostimima je prokomentarisao da tako nešto nikada nije video u Vranju.[20] Pojedine pesme iz „Koštane“ doživljavaju u periodu socijalizma, naročito 60-ih i 70-ih godina 20. veka, veliku popularnost, ali i umetničku obradu i svojevrsnu cenzuru. One bivaju skraćivane, iz njih se izbacuju, prema tadašnjim kriterijumima, nepoželjni elementi, formulacije, manje poznati turcizmi, stihovi koji opevaju ljubav mladih različite vere… One se modeluju tako da postanu razumljivije široj publici, a opet da ostanu prepoznatljivo „vranjanske“. Folklorna društva, koja su u vremenu socijalizma imala funkciju simbolizacije i slavljenja proklamovanog „bratstva i jedinstva“, prikazuju vranjski kraj kroz koreografiju i kostime orijentalnog tipa. Ovakva konstruisana slika o Vranju dalje se potvrđuje do stvaranja potpunog stereotipa. U časopisima i sličnim publikacijama, o Vranju se govori isključivo kroz sintagmu „Borino Vranje“. Uz sve to, adaptacije Borinih ostvarenja u poslednjih petnaest godina, reklamirajući se kao „novo čitanje Bore Stankovića“, uvode elemente kojih uopšte i nema u njegovom delu, dodatno egzotizujući Vranje i dodatno pojačavajući stereotipe kroz koje se ono posmatra.[20] Njegova Koštana je doživela veliki uspeh i kod književno obrazovanih ljudi, kojima se dopala njena prodirna i bolna poezija »derta«, »sevdaha« i »žala za mladost«, i kod velike publike, koja voli ono što je živopisno i hučno u njoj. To je velika ljubavna pesma čežnje, strasti i tuge, puna nostalgične poezije bosanskih sevdalinki, sa nečim opojnim i zanosnim što se hvata oko srca i duše. Kao drama, Koštana je slaba, jer je nevešto pisana, nepovezana, ali svojim visokim književnim osobinama, paroksizmom ljubavne strasti, prodirnim rečima i snažnim akcentom, ona je jedna od najpoetičnijih stvari u srpskoj književnosti, piše Jovan Skerlić.[22] „ Zameralo mi se što sam one tipove nazvao balkanskim a ne srpskim. Ja priznajem da sam od uvek, a ne tada, osećao da su u mojim radovima najviše usredsređene opšte karakterne crte ljudi i prilika Balkana. Jer da nema u njima nečega opštega, balkanskoga a ne sasvim provincialnog, vranjskog, kao što jednako kritičari naglašavaju, otkuda da se Koštani sa istim oduševljenjem i razumevanjem, osećajući u njoj nešto svoje, rođeno, pljeska kako u Beogradu, tako i u Sofiji, Skoplju, Mostaru, Sarajevu, pa čak i u Splitu? ” — Borisav Stanković[30] Prikaz likova Borisav Stanković, jugoslovenska poštanska marka. Borisav Stanković je u svom književnom radu opsesivno opisivao i produbljivao tek nekolike motive, onih o osujećenoj ljubavi (žene ili muškarca), nemogućnosti uspinjanja po vertikali kastinski uređene zajednice, likovima sa socijalne margine, a sve ovo uz dosledno prikazivanje egzistencije ne kao izvora radosti življenja, nego kao mučno trajanje ispunjeno stalnim udesima i zlom kobi. Svestan svoje imaginativne anomalije, Stanković je često modifikovao i transformisao jedne književne tekstove u druge, bilo između bliskih književnih vrsta u okviru istog književnog roda (pripovetka, roman) bilo između različitih književnih rodova (pripovetka, drama). Na ovom mestu treba pomenuti atipičnu zbirku kratkih priča Božji ljudi (1902), inovativnu na formalnom planu ne samo unutar stvaralaštva Borisava Stankovića i srpskog realizma, nego i u polju čitave srpske književnosti. Niz proznih minijatura u Božjim ljudima trebalo je da bude „rezervoar“ tema i motiva odakle bi pisac zahvatao i proširivao postojeće zamisli, što je on delom i činio, dobar primer za ovakvo piščevo postupanje je prerastanje priče Paraputa u dramu Tašana.[23] Ovde treba pomenuti još jednu karakterističnu pojavu u poetici Borisava Stankovića, on je Uvelu ružu, jednu od svojih prvih pripovedaka, iskoristio kao prototekst na osnovu kojeg je kasnije tematski zasnovao romane. Oba, sa ženskog i muškog stanovišta, svedoče neostvarenu i/ili osujećenu ljubav. Borisav Stanković je, poput mnogih naših i svetskih pisaca, pisao „jednu knjigu“. To je knjiga o osujećenju, o neispunjenosti potencijala rane mladosti, o nemogućnosti da se živi u skladu sa sopstvenim prohtevima, nagonima i nadama. Drugim rečima, književni junaci Borisava Stankovića književna su ilustracija onoga što je filozofija Hajdegera, Jaspersa i Šelera nazvala neautentičnom egzistencijom (čoveka). Književni likovi u delima Borisava Stankovića su uskraćeni, nezadovoljni, poraženi, čak ubijeni od života. Do dubokog uvida u prirodu i smisao ljudskog postojanja u pretežno neprijateljski nastrojenom svetu, Stanković nije došao racionalnim raščlanjavanjem etapa na životnom putu svojih literanih junaka, već jednom prenaglašenom senzibilnošću, na granici s vidovitošću, koja mu je pomogla da sagleda istinu iza laži pojavnog sveta.[23] Gazda Mladen i Sofka Fenomen tragičnog i fenomen žrtve u Nečistoj krvi i Gazda Mladenu je ono što spaja ova dva romana. Ova dva romana Borisava Stankovića smatraju se komplementarnim, u njima se paralelno odigrava ubijanje duhovnog života jedne žene i jednog muškarca, dakle čoveka. Ali, iako sudbine junakinje Nečiste krvi i junaka Gazda Mladena svedoče tragiku i žrtvovanje, u njihovnim sudbinama i udesima postoji razlika koja ih individualizuje i ne dozvoljava da se njihove egzistencije posmatraju kao lik i njegov odraz u ogledalu.[23] Čitanje proznih i dramskih tekstova Borisava Stankovića otkriva jednu neobičnu semantičku zakonomernost, koja do sada začudo nije uočena, naime, književni likovi po pravilu imaju samo lična imena, dok prezimena koja upućuju na pripadnost porodici nema. Ova pojava je tim neobičnija kada se zna koliko Stanković u književnim delima posvećuje pažnju brižljivom opisu negovanja familijarnih odnosa, bilo u intimi doma ili na svetkovinama povodom porodičnih praznika. Te porodične gozbe, najčešće krsna slava, Božić ili Uskrs, odvijaju se po veoma strogom protokolu, u toj meri da se njihov opis skoro nepromenjen može transponovati u neki etnološki zapis. Zbog svega toga, izostavljanje prezimena, kao šireg određenja pojedinca, ne može biti slučajno.[23] Prikaz Vranja Najava predstave Koštana. Dopisnica Bore Stankovića iz 1899. Deo kolekcije Adligata. Spomenik Bori Stankoviću u gradskom parku u Vranju. Do Borisava Stankovića srpska pripovetka je bila ograničena samo na severne i zapadne krajeve Srbije. Stanković prvi uvodi u pripovetku jugoistočne krajeve, novooslobođene krajeve, deo Stare Srbije koji je Srbija oslobodila 1877. i 1878. godine. On postaje pesnik toga novog, živopisnog i zanimljivog egzotičnog sveta, svoga rodnog mesta Vranja, u kome je proveo detinjstvo, iz kojeg je izneo najjače i neizgladive uspomene, i iz koga, u svome pripovedačkom radu, ne može da se pomeri. On piše o tadašnjem Vranju, koje se modernizuje, nego Vranju »starih dana«, patrijarhalne ljude, njihove uske pojmove ali srdačan život. On opisuje ono što je video i osetio, vrlo često ljude koji su odista postojali i događaje koji su se odista desili, nalazeći u jednoj poluistočnjačkoj palanci ceo »očarani vrt« ljubavi, prelivajući to sve velikom poezijom svoga srca, dokazujući ne rečju već delom da za pravog pesnika nema banalnosti u životu.[31] U njegovim opisima vranjskog života ima vrlo mnogo vranjskog, lokalnog, počev od zanimljivog arhaičnog srpskog dijalekta pa do starinskih priroda u kojima se pomešala istočnjačka čulnost i slovenska osećajnost. Ali u svemu tom realističnom opisivanju jednoga kuta Srbije, gde se sačuvalo još mnogo starinskog i patrijarhalnog, ima vrlo mnogo ličnog, impresionističkog, lirskog. Stanković se ne zadovoljava da slika spoljni svet, no u svoje delo i u svoje ličnosti unosi lično sebe, jedno jako nostalgično osećanje života, plahovitu strast i bolnu čežnju. U svim tim pripovetkama, gde se bije borba između Istoka i Zapada, između ličnosti i celine, strasti i morala, snova i jave, poezije i proze života, u svim tim predmetima kojima je on umeo dati veličine i poezije, Stanković je uvek prisutan, sa svom svojom širokom dušom. Među svima srpskim pripovedačima niko nije bio subjektivniji i poetičniji, niko nije takav potpun impresionista.[32] Proces konstruisanja identiteta Vranja i Vranjanaca pomoću slika i simbola povezanih sa književnim delom Bore Stankovića krenuo je „spolja“, od strane tadašnje kulturne elite u zemlji, da bi onda bio prihvaćen i podržan produkcijom novih-starih slika „iznutra“, u samom Vranju. Borino delo zainteresovalo je i inspirisalo mnoge istraživače, umetnike i avanturiste da posete Vranje, ne bi li zadovoljili svoju radoznalost prema onome što su oni doživeli kao Orijent, Drugost, samim tim i – egzotičnost, i tako obogatili svoje stvaralaštvo.[20] Javljajući se u vreme kada se mlađa generacija sve intenzivnije orijentiše prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tradicijama; dela su mu prožeta osećanjem naklonosti prema patrijarhalnom svetu stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao „poetične žrtve ljubavi“, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću. Proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za vreme Prvog svetskog rata opisao je u memoarskom delu Pod okupacijom.[33] Nijedan njegov rukopis nije sačuvan.[3] Prestanak bavljenja književnošću Borisav Stanković prestao je da piše nakon rata. U toku Prvog svetskog rata, bio je u logoru u Derventi, a zatim je prebačen u Beograd, gde je radio kao novinar. Traume iz rata su veoma uticale na njega i o svom prestanku, pričao je u intervjuu sa Branimirom Ćosićem: „ Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa. Posle, vi ste mladi, vi to ne možete razumeti, ali je po sredi i rat. Posle ovih grozota, kako mora onome koji je video svu nesreću i razumeo je, koji je video krv, srušene varoši, pomrlu decu, poubijane muževe, upropašćene žene, kako mora onome da izgleda ništavan sav čovekov napor. Kakva umetnost, kakva književnost! Šta ona tu može da učini, kako da oplemeni ono što se ne da oplemeniti: iskasapljene ljude, prosuta creva, krv? A mi koji smo bili tu i videli ne možemo da idemo dalje i da pišemo o drugome: sva ta grozota je prisutna. Možda ćemo moći da je se oslobodimo za desetinu godina. Možda ćete vi mlađi pronaći u svemu tome, tamo kasnije, inspiraciju, ali za nas, da se udaljimo od svega toga treba bar deset godina... Ne, svemu tome je kriv jedan rđavo shvaćen nacionalizam! Ono što se zove: bugarofilstvo, srbofilstvo! A zašto? Čemu? ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[24] Zaostavština Bista u njegovoj kući u Vranju. Bista u Kalemegdanskom parku u Beogradu. Književno delo Bore Stankovića igra ključnu ulogu u priči koju Vranjanci pričaju o sebi samima. On je „naš Bora“, mnogi kod kuće imaju njegova sabrana dela i veoma su osetljivi na novije i slobodnije interpretacije njegovih ostvarenja. Mnoge važne institucije u gradu nose njegovo ime, ili imena njegovih književnih junaka (Gimnazija, osnovana 1881. godine, od 1959. nosi piščevo ime, Pozorište, Gradska biblioteka, Književna zajednica, koja od 1992. godine dodeljuje nagradu sa Borinim imenom za najbolju knjigu proze objavljenu na srpskom jeziku u kalendarskoj godini, Fabrika obuće „Koštana“, poslastičara „Koštana“ u centru grada i tako dalje). Kao godišnja svečanost u čast pisca organizuje se „Borina nedelja“ (ustanovljena 1967, a od 1976. počinje 23. marta, na dan piščevog rođenja), potom „Borini pozorišni dani“ i druge kulturne manifestacije, sve sa zaštitnim znakom Bore Stankovića. Godine 1954. podignut je u gradskom parku spomenik Bori Stankoviću, a njegovu kuću je 1964. opština otkupila od novih vlasnika i 1967. zvanično otvorila kao muzej-kuću. Simbolizacija lokalnog identiteta pomoću Bore Stankovića dobija naročiti zamah od momenta kada je ustanovljena „Borina nedelja“. Bibliografija Krajem devedesetih godina, 1898, javio se u Iskri sa nekoliko pripovedaka, o kojima se stalo govoriti i pisati tek kada su izišle u zbirci Iz staroga jevanđelja (Beograd, 1899). Zatim su izišle zbirke Božji ljudi (Novi Sad, 1902; drugo izdanje, Beograd, 1913). Izbor njegovih najboljih pripovedaka, Stari dani, izišao je u izdanju Srpske književne zadruge, 1902. Komad Koštana izašao je u dva izdanja, u Beogradu 1902, u Karlovcima 1905. Od komada Tašana objavljeni su samo pojedini činovi, koji obećavaju dramu jake strasti i intenzivne poezije. Roman Nečista krv izišao je 1910. u Beogradu. Pored toga ima od Stankovića još izvestan broj pripovedaka rasturenih po raznim listovima i časopisima.

JOVAN STERIJA POPOVIĆ ZA MLADE PREPRIČANE KOMEDIJE Tvrdi povez Izdavač Bookland Јован Стерија Поповић (Вршац, 13. јануар 1806 — Вршац, 10. март 1856) био је српски књижевник цинцарског порекла и један од водећих интелектуалаца свога времена. Сматра се оснивачем српске драме. Први је и један од најбољих српских комедиографа. Министар просвете Јован Стерија Поповић донео је 10. маја 1844. године указ, којим је основан „Музеум сербски” у Београду чиме се сматра оснивачем ове установе.[1] У Стеријиној спомен кући дуго је година било седиште Књижевне општине Вршац. Биографија Стеријина родна кућа у Вршцу. Јован Стерија Поповић (или Јован Поповић Стеријин) је рођен 13. јануара (1. јануара по јулијанском календару) 1806. године у трговачкој породици. Отац Стерија, трговац, је био Грк (Стерија на грчком значи звезда), по некима Цинцарин; а мајка Јулијана ћерка сликара Николе Нешковића. Основну и средњу школу похађао је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмарку.[2] Још као дете због слабог телесног састава и крхког здравља, био је искључен из дечјих игара, стално уз мајку, са урођеним посматрачким даром. Лева рука му је иначе била `сува` - парализована, услед шлога у раном детињству. Њихова кућа се налазила на почетном делу Пијаце вршачке, у непосредној близини Саборне - Велике цркве. Када му је мајка Јулијана[3] напрасно преминула, Стерија је морао да издржи велику борбу са оцем око даљег школовања. Отац Стерија[4] трговац му је био дошљак. Стерија није забележио одакле му се отац доселио у Вршац. Али сматра се да је његов предак по оцу - Стерија, забележен је од стране `латинске администрације Мађарске` 1753. године, као трговац у Мишколцу.[5] Написао је само биографију свога деде по мајци Николе Нешковића. Кад се оженио, трговац Стерија је као домазет ушао у кућу свог угледног покојног таста Нешковића. Има трага да су старог Стерију, у то време лабавих и неустаљених презимена, писали не само Стефан Поповић (како је забележен у Протоколу крешчајемих, приликом крштења првенца Јована), него и „Штерија Молеров”. За време похађања основне школе у Пешти, Јован је имао прилике да у једном немачком позоришту види класике и најбоље глумце целе Мађарске, а исто тако и мање класична драмска уобличавања у којима се појављују комедиографски уобличени типови блиски његовим дотадашњим искуствима о бидермајерском грађанству. У Пешти је био близак пријатељ са две личности родом из Вршца: Ђорђем Станковићем, једним од каснијих оснивача Матице српске, и Јулијаном Вијатовић-Радивојевић, кћерком вршачког сенатора, школованом у Бечу, која се удала за помодног кројача Радивојевића и сама била списатељица. Јован Стерија Поповић Једно време Стерија је био приватни наставник и адвокат у родном месту док није позван да дође у Крагујевац да буде професор на Лицеју. Након Лицеја је постао начелник Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам година, био главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског”. Од 1848. године и сукоба са политичарима, посебно Томом Вучићем Перишићем, отеран је из Србије и живео је у Вршцу, усамљен и разочаран. Адвокат вршачки Јован се касно оженио; било је то септембра 1850. године, са Јеленом - Ленком Манојловић рођ. Димић, удовицом из Вршца.[6] Јован Стерија Поповић је умро 10. марта (26. фебруара по старом календару) 1856. године.[7] Начелник Министарства просвете Као начелник Министарства просвете (1842—1848) много је учинио за организовано развијање школства. Године 1844. донео је школски закон (Устројеније јавног училишног наставленија), којим је први пут у Србији озакоњена гимнастика као школски предмет од I до VI разреда гимназије, али још увек необавезан за ученике.[8] Посебно је значајан његов напор на проучавању и очувању културног наслеђа Србије. Предложио је Совјету да се донесе Уредба о заштити старина, па је Србија Стеријином заслугом донела први правни акт о заштити споменика културе.[9] Књижевни рад Споменик Јовану Стерији Поповићу у родном граду - Вршцу. Тврдица (Кир Јања). Друго издање из 1838. године. Детаљ споменика Јовану Стерији Поповићу испред Српског народног позоришта у Новом Саду Позоришни плакат за `Смрт Стефана Дечанског` 1841. Поповић је своју књижевну делатност започео слабим стиховима, испеваним у славу грчких народних јунака. Пошто је његов отац био Грк, и у младости се загревао за грчке устанике. То су били невешти ђачки покушаји. Као младић, он пада под утицај Милована Видаковића, и по угледу на њега пише роман „Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида”. То је доста невешта и наивна прерада једног романа од француског писца Флоријана из XVIII века. Као и Видаковић, који му је био узор, тако и он покушава да туђу грађу пренесе у оквир српске прошлости. Роман је препун нелогичности и недоследности сваке врсте. Доцније је у једном свом сатиричном спису („Роман без романа”) исмејао такав начин рада, оштро напао плачевне и фантастичне романе Милована Видаковића и његових подражавалаца и проповедао књижевност која трезвеније и озбиљније гледа на живот. То дело је иначе било посвећено његовом пријатељу епископу вршачком Стефану Поповићу, који настрадао у мађарској буни.[10] Такво схватање је плод његова зрелијег доба, и колико је дубље улазио у живот и књижевност, утолико је постајао реалнији. Он је углавном драмски писац, први српски књижевник који је у овом књижевном роду створио нешто боље и трајније. Писци који су пре њега радили на историјској драми и драми из савременог живота нису имали књижевног успеха. Он је први српски писац који тај посао узима озбиљно, сав се одаје позоришту и ствара на широј основи и са дубоким разумевањем. Он је упоредо радио на историјској драми и на комедији, али на историјској драми са много мање успеха. На књижевност је гледао очима школског човека, педагога и рационалисте. Његови први драмски покушаји су невеште и претерано романтичне драматизације народних песама: „Невиност” или „Светислав и Милева”, „Милош Обилић” и „Наход Симеон”. Доцније ствара боље и снажније историјске драме, не много књижевне, али које су одговарале укусу и схватањима тадашње родољубиве српске публике. Такве су трагедије: „Смрт Стефана Дечанског”, „Владислав”, „Скендербег”, „Лахан” (са предметом из бугарске историје), позоришни комад „Ајдуци”, врло популаран, израђен по народној песми, и још неколико пригодних комада. Фигурина Јована Стерије Поповића, рад Милице Рибникар. Музејска грађа Позоришног музеја Војводине Иако се сматра оснивачем српске драме, он је много важнији као комедиограф, јер се ту тек с успехом огледао његов књижевни талент. Прва му је комедија „Лажа и паралажа”, затим „Тврдица”, „Покондирена тиква” (према којој је 1956. године Миховил Логар компоновао оперу ) и „Зла жена”, све комедије карактера. Од комедија нарави најбоље су му: „Женидба и удадба”, „Кир Јања”, „Родољупци” и „Београд некад и сад”. Поред тога, написао је и неколико позоришних игара мањег значаја, шаљиве или сатиричне садржине. Као драмски писац, Стерија припада групи сентименталиста, и своја дела ствара под импресијом Самјуела Ричардсона, писца грађанских романа. У његовим делима значајно место заузимају одлике попут култа осећања и природе, идеализација живота, пријатељство и љубав. Критички осврт Народно позориште „Јован Стерија Поповић - Вршац”. Трезвен и рационалан дух, он није био песник високих духовних замаха и богате маште, зато његове драме, иако књижевније и писменије од свих сличних покушаја до њега, ипак немају праве уметничке вредности, У њима је мало животне истине, мало поезије и мало историјске истине, а много намештене реторике, неприродности и усиљености. Врло писмен и врло образован писац, он је својим историјским драмама скромно задовољавао велику потребу свога времена за родољубивим репертоаром и имао много успеха. Прецењиване у своје време, те драме су сасвим заборављене; дуже се на репертоару задржала само историјска драма „Смрт Стефана Дечанског”. Насловна страна збирке песама Даворје (1854) Проглас поводом 100годишњице рођења и 50годишњице смрти (1906). У комедији, он је надмашио све оно што је у српској књижевности створено пре њега, и до данас остао најбољи српски комедиограф. Он је писац са већом књижевном културом; он зна за класичне узоре у страним књижевностима и први почиње да разумно, објективно и критички посматра и слика савремени живот српског друштва. По својој природи он је био предодређен само за чисто интелектуална стварања, зато је он само у комедији дао пуну меру. Али и у комедији није без мана. Пре свега, ни у једној комедији није успео да да хумор, највишу особину комичног. Његове комедије су најчешће оштра сатира изопачених карактера и нарави. Он је сувише морализатор и тенденциозан писац: личности карикира и радњу води и завршава ради поучног свршетка. Он није ни сасвим оригиналан писац: код њега се често могу наћи позајмице од других писаца, од Молијера највише. Све његове боље комедије карактера подсећају на Молијерове, и композицијом и комичним оквирима појединих личности. (Молијера је иначе и преводио: његове „Скапенове подвале”). Али у накнаду за то, он је вешт књижевник и врло плодан писац, који је трезвено и реалистички приказивао савремени живот, сликајући снажно и рељефно комичне типове и друштвене сцене, Крајем живота се вратио поезији, на којој је као младић радио. Године 1854. изишла је његова збирка стихова „Даворје”. Био је књижевни куриозум што је Поповић „Даворје” штампао старим црквеним писменима, која је том приликом препоручивао да се усвоје место новије грађанске буквице. То је мисаона лирика, болна, одвећ песимистичка, лирика искусна и зрела човека, који је у животу знао за патње и разочарања, интимна филозофија о величини бола, страдања и смрти и непоправљивој беди људској. Роман без романа Роман без романа (први део написан 1832, објављен 1838. године, други део остао у рукопису), пародијски је роман Јована Стерије Поповића. Стерија је своје дело назвао шаљивим романом, а у предговору је истакао да је ово дело прво овог рода на српском језику. Примарна фабула пародира псеудоисторијске романе, посебно оне које је писао Милован Видаковић, те представља покушај да се напише српски Дон Кихот[11]. Међутим, Стерија проширује пародијски дијапазон дела на „читаву нашу тадашњу књижевну културу чију је основу представљало класично образовање“[11], обухвативши различите књижевне појаве, од инвокације половачету мајданског вина до травестије Аријадниног писма из Овидијевих Хероида“ или делова Енеиде.[12] Увођењем дигресија, дијалога, ауторских коментара, Стерија у потпуности разара романескну форму и Јован Деретић истиче да је Роман без романа „први доследно изведен антироман у српској књижевности“.[11] Споменик Споменик му је откривен у Вршцу 7. октобра 1934. Дародавац бисте је био Драгиша Брашован, међу говорницима су били Вељко Петровић, Бранислав Нушић и Раша Плаовић. Војислав Илић Млађи је прочитао песму а биле су присутне и друге високе личности.[13] Стеријино позорје Главни чланак: Стеријино позорје У склопу обележавања 150 година од рођења и 100 година од смрти Јована Стерије Поповића у Новом Саду је 1956. године основан фестивал „Стеријино позорје”. И данас, овај фестивал, на коме позоришта из земље и иностранства учествују са делима југословенских писаца (у почетку је то био фестивал само Стеријиних дела) важи за најзначајнију позоришну манифестацију у Србији.

Knjaževac Bratstvo jedinstvo, 1968. Prevod Ljerka Radović Odlično očuvana Muževi na iznajmljivanje i druge komedije seksualnog života je zbirka kratkih priča britanskog pisca Grejema Grina, prvi put objavljena 1967. godine.[1] Kao što naslov sugeriše, ova zbirka od dvanaest priča pripada onome što je sam Grin često opisivao kao zabavu.[2] Priče su prilično raznolike, u rasponu od pola, lokacije i epohe i žanra, od farse preko melodrame do tragedije i povremeno svih tih žanrova odjednom.[3] Henri Grejam Grin (2. oktobar 1904—3. april 1991), poznatiji pod pseudonimom Grejam Grin, bio je engleski romanopisac, za koga su mnogi smatrali da je jedan od najvećih Engleskih pisaca 20. veka,[1][2] a Džon Irving ga je pohvalio, pre Grinove smrti, kao „najuspešnijeg živog romanopisca na engleskom jeziku“.[3] Mešavinom kritičkog priznanja i široke popularnosti, Grin je rano u životu stekao reputaciju značajnog pisca, kako ozbiljnih katoličkih romana, tako i trilera (ili „zabava“, kako ih je on nazivao). Ušao je u uži izbor za Nobelovu nagradu za književnost 1966. i 1967. godine.[4][5] Tokom 67 godina karijere, tokom kojih je napisao preko dvadeset pet romana, istraživao je ambivaletne moralne i političke probleme modernog sveta, često iz katoličke perspektive. Iako se Grin snažno protivio tome što su ga opisivali kao katoličkog pisca, umesto kao pisca koji je prosto katolik, katoličke religijske teme su koren mnogih njegovih dela, a pogotovo u njegova četiri glavna „katolička” romana: Brajtonska stena, Moć i slava, Suština stvari i Kraj jedne ljubavne priče,[6] koja se posmatraju kao „zlatni standard” katoličkih romana.[7] Nekoliko dela, kao što su Poverljivi agent, Mirni Amerikanac, Naš čovek u Havani, Ljudski faktor i scenario za Trećeg čoveka, takođe pokazuju Grinovo strastveno interesovanje za delatnost i intrige internacionalne politike i špijunaže. Grin je rođen u Berkamstedu, u okrugu Hartfordšir, u velikoj i uticajnoj porodici, čiji su članovi bili i vlasnici Grin King pivare. Boravio je u internatu pri školi u Berkamstedu, gde je njegov otac predavao i postao direktor. Bio je nesrećan u školi i pokušao je da sebi oduzme život nekoliko puta. Započeo je studije istorije na koledžu Baliol u Oksfordu, gde je još pre diplomiranja objavio svoje prvo delo, knjigu poezije koja je imala slab prijem. Nakon diplomiranja, Grin je prvo radio kao privatni tutor, a zatim kao novinar – prvo u časopisu Nottingham Journal (Notingemski žurnal), a onda kao pomoćni urednik Tajmsa. Prešao je u katolicizam 1926, nakon što je upoznao buduću ženu Vivijen Dejrel Brauning. Kasnije u životu je sebe nazivao katoličkim agnostikom, a nekad čak i katoličkim ateistom. Objavio je svoj prvi roman Čovek iznutra 1929; njegov povoljan prijem mu je omogućio da radi redovno kao romanopisac. Prihod od romana dopunjavao je radeći kao slobodan novinar i pisanjem prikaza knjiga i filmova. Njegov prikaz filma Vi Vili Vinki iz 1937. (za britanski žurnal Night and Day [Noć i dan]) govori o seksualnosti devetogodišnje glavne glumice Širli Templ. Ovo je prouzrokovalo tužbu Tventit senčuri foksa i Grin se preselio u Meksiko dok se suđenje nije završilo. Dok je boravio u Meksiku, Grin je razvio ideje za Moć i slavu. Grin je prvobitno podelio svoju fikciju u dva žanra (koja je nazvao „zabavni` i „ozbiljni“ romani). Jedni su trileri – često sa primetnim filozofskim tonovima – kao što je Ministarstvo straha; drugi su književna dela na kojima je mislio da počiva njegova reputacija – poput knjige Moć i slava. Grin poseduje istoriju depresije koja je imala dubok efekat na njegovo pisanje i privatni život. U pismu svojoj ženi Vivijen rekao je da gaji „snažan antagonizam prema običnom, domaćinskom životu` i da je bolest, nažalost, takođe i materijal za pisanje. Vilijam Golding je opisao Grina kao „vrhunskog hroničara svesti i anksioznosti čoveka dvadesetog veka.` Umro je 1991. u osamdeset šestoj godini, od leukemije, i sahranjen je u Korsou u Švajcarskoj. Detinjstvo i školovanje (1904—1925) Henri Grejam Grin je rođen 1904. u kući Sent Džon, internatu škole u Berkamstedu, gde je njegov otac bio upravnik. Bio je četvrto dete od njih šestoro; njegov mlađi brat, Hju, postao je generalni direktor BBC-ja, a stariji brat Rejmond, istaknuti fizičar i planinar. Njegovi roditelji Čarls Henri Grin i Merion Rejmond Grin su bili drugo koleno srodstva i oboje članovi velike, uticajne porodice čiji su članovi bili vlasnci pivare Grin King, bankari i državnici; njegova majka je bila rođaka Robertu Luisu Stivensonu. Čarls Grin je bio drugi upravitelj škole u Berkamstedu, gde je direktor bio dr Tomas Fraj koji je bio oženjen Čarlsovom rođakom. Drugi rođak je bio desničarski pacifista Ben Grin, čija je politika dovela do njegovog interniranja tokom Drugog svetskog rata. U detinjstvu, Grin je provodio leta sa ujakom ser Vilijamom u kući Harston. U opisu svog detinjstva, Grin objašnjava kako je tamo naučio da čita: „Bio sam u Harstonu kad sam iznenada shvatio da mogu da čitam – knjiga je bila Dixton Brett, Detective (Dikston Bret, detektiv). Nisam želeo da iko zna za moje otkriće, tako da sam čitao u tajnosti, u udaljenom potkrovlju, ali majka mora da je ipak primetila, jer mi je dala Koralno ostvo od Balantajna za putovanje kući vozom – uvek beskrajno putovanje sa dugim čekanjem vozova u Blečliju. 1910. godine Čarls Grin je posle dr Fraja došao na mesto direktora škole. Grejam je takođe pohađao ovu školu kao đak u internatu. Maltretiran i teško depresivan, nekoliko puta je pokušao samoubistvo uključujući, kako je pisao u autobiografiji, Ruski rulet i uzimanje aspirina pre odlaska na plivanje u školskom bazenu. 1920, kada je imao šesnaest godina, poslali su ga u London na šestomesečnu psihoanalizu, što je bio radikalan korak u to vreme, a posle toga se vratio u školu kao redovan đak bez boravka u internatu. Školski prijatelji su mu bili novinar Klod Koubern i istoričar Piter Kvenel. 1922. godine Grin je na kratko vreme bio član Komunističke partije Velike Britanije i tražio poziv za odlazak u novu Sovjetsku uniju, što se nije dogodilo. 1925, dok je još studirao na koledžu Baliol u Oksfordu, objavljeno je njegovo prvo delo, zbirka pesama po imenu Babbling April koja je bila slabo dočekana. Grin je patio od periodičnih napada depresije dok je bio u Oksfordu i to je u velikoj meri zadržavao za sebe. Stekao je diplomu drugog stepena iz istorije 1925. godine. Karijera i stvaralaštvo Nakon što je napustio Oksford, Grin je određeni period radio kao privatni mentor, a zatim se okrenuo žurnalistici – prvo u Notingemskom žurnalu, a onda kao pomoćni urednik Tajmsa. Dok je radio u Notingemu, počeo je da se dopisuje sa Vivijen Dejrel Brauning, koja mu je pisala da ga ispravi po tačkama katoličke doktrine. Grin je u to vreme bio agnostik, ali kada je počeo da razmišlja o tome da oženi Vivijen, palo mu je na pamet, kako je to sročio u autobiografiji A Sort of Life (Nekakav život ): „da bi bar trebalo da nauči o prirodi i granicama verovanja koje poseduje.` Grin je kršten 26. februara 1926. i venčali su se 15. oktobra 1927. u crkvi Sent Meri, u Hampstedu, u severnom Londonu. Grinov prvi objavljeni roman je Čovek iznutra (1929). Povoljan prijem ga je osokolio da napusti posao pomoćnika urednika u Tajmsu i počne redovno da radi kao romanopisac. Sledeće dve knjige The Name of Action (Ime radnje) i Rumor of the Nightfall (Priča se da pada noć) (1932) bile su neuspešne i on ih se kasnije odrekao. Njegov prvi pravi uspeh bio je Voz za Istambul (1932), koji je adaptiran u film Orijent Ekspres 1934. godine. Dok je bio u Meksiku, Grin je razvio ideje za roman, za koji se često smatra da je njegovo remek-delo – Moć i slava. Kako mu je karijera odmicala, i Grin i njegovi čitaoci su uočavali problematičnu razliku između „zabavnih` i „ozbiljnih“ romana. Poslednji roman koji je Grin označio kao „zabavni roman` je Naš čovek u Havani, iz 1958. godine. Grin je takođe pisao i kratke priče i drame koje su doživele uspeh, mada je uvek i pre svega bio romanopisac. Majkl Korda, Grinov prijatelj za ceo život, a kasnije njegov urednik u Sajmon & Šusteru, jednom je posmatrao Grina na poslu. Korda je primetio da je Grin crnim penkalom pisao u maloj, crnoj, kožnoj svesci i da bi otprilike napisao oko petsto reči. Kada bi došao do petsto, odložio bi penkalo i završio s pisanjem za taj dan. Putovanja i špijunaža Grin je tokom svog života putovao daleko od Engleske, u zemlje koje je opisivao kao divlje i daleke. Putovanja su dovela to toga da ga je njegova sestra Elizabet zaposlila u službi MI6, gde je i sama radila. Shodno tome, poslali su ga Sijeru Leone na dužnost tokom Drugog svetskog rata. Kim Filbi, za koga će se kasnije otkriti da je sovjetski agent, bio je Grinov nadzornik i prijatelj u MI6. Grin je posle napisao uvod za Filbijeve memoare, Moj tihi rat iz 1968. Kao romanopisac, Grin je ljude koje je upoznao i mesta gde je živeo pretvarao u materijal za svoja dela. Grin je prvi put otišao van Evrope sa trideset godina, kada je 1935. godine krenuo u Liberiju, a iz tog puta je nastao putopis Journey Without Maps (Putovanje bez mapa). Njegov put za Meksiko 1938, sa ciljem da posmatra efekte vladine kampanje o prisilnoj anti-katoličkoj sekularizaciji, platila je izdavačka kompanija Longman, zahvaljujući Grinovom prijateljstvu sa Tomom Bernsom. To putovanje iznedrilo je dve knjige: The Lawless Roads (Drumovi bez zakona) i Moć i slavu. Godine 1953, Kongregacija za nauku vere je obavestila Grina da Moć i slava šteti reputaciji sveštenstva, ali kasnije u privatnom razgovoru sa Grinom, papa Pavle VI mu je rekao da, iako će pojedini delovi uvrediti neke katolike, treba da ignoriše kritike. 1957, samo par meseci nakon što je Fidel Kastro započeo revolucionarni napad na Batistin režim na Kubi, Grin je odigrao malu ulogu u pomaganju revolucionara, kao tajni kurir koji je odnosio toplu odeću Kastrovim pobunjenicima koji su se tokom Kubanskog rata sakrivali u brdima. Za Grina se govorilo da ga fasciniraju snažne vođe. Nakon jedne posete, Kastro je Grinu dao sliku koju je naslikao, koja je visila u dnevnoj sobi kuće u Francuskoj gde je autor proveo poslednje godine života. Grin kasnije jeste naglas izgovorio sumnje o Kastrovoj Kubi. Francuzu koji ga je intervjuisao 1983. godine rekao je: „Divim mu se na hrabrosti i veštini, ali preispitujem njegov autokratski sistem vladavine,` dodavši: „Sve uspešne revolucije, koliko god bile idealističke, verovatno će vremenom izdati same sebe.` Privatni život Sa Vivijen Dejrel Brauning je imao dvoje dece, Lusi Karolinu (rođena 1933) i Fransis (1936). Početkom 1946, Grin je imao vanbračnu vezu sa Ketrin Volston, ženom Harija Volstona. Generalno se smatra da mu je ova afera poslužila da napiše roman Kraj jedne ljubavne priče, objavljen 1951. godine, kada se afera okončala. Grin je napustio porodicu 1947, ali je Vivijen u skladu sa katoličkim učenjem odbila da mu da razvod i ostali su u braku sve do Grinove smrti 1991. Grin je takođe imao još nekoliko afera i seksualnih odnosa tokom braka, a u kasnijim godinama Vivijen izjavljuje: „Iz ove perspektive, rekla bih da je on bio osoba koja nikad nije trebalo da se ženi.” Ostao je distanciran od svoje žene i dece i rekao je: „Mislim da su knjige moja deca.` Grin je patio od manične depresije (bipolarni poremećaj).