Knjaževac Rad, 1993; BIGZ, 1995, Stubovi kulture, 1996. Prva izdanja prve tri knjige uglednog pisca Aleksandra Gatalice. Nekorišćene. Aleksandar Gatalica (Beograd, 1964) srpski je književnik, prevodilac sa antičkog grčkog jezika i muzički kritičar. Obavlja dužnost prvog savetnika ambasade Republike Srbije u Ljubljani.[1] Biografija U Beogradu je diplomirao 1989. opštu književnost i teoriju književnosti, sa starogrčkim jezikom.[2] Tokom karijere bio je na sledećim funkcijama: Urednik Edicije Evropa, Urednik stranica Svetske književnosti, list Danas, urednik multimedijalnog CD-roma Contemporary Serbian Art, član Uprave Srpskog PEN Centra, član Upravnog odbora Evropskog pokreta u Srbiji, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji, urednik Godišnjaka srpske književnosti Srpskog PEN centra, urednik izdanja Ko je ko (Who`s who), izdanje Srpski PEN centar, Član Saveta za muziku RTS, Umetnički direktor Opere i teatra Madlenianum, urednik dodatka BLIC knjiga, urednik kulture Informativnog programa RTS, Upravitelj Fondacije Narodne biblioteke Srbije, načelnik odeljenja za programe iz kulture, odnose sa javnošću i protokol NBS. Kao muzički kritičar pisao je kritike za novine u Srbiji.[3] Kao pisac pojavio se u srpskoj književnosti 1993. godine i do sada objavio preko jedanaest knjiga. Proza Aleksandra Gatalice prevedena je na deset evropskih jezika. Proza Aleksandra Gatalice objavljivana je u svim književnim časopisima u nekadašnjoj Jugoslaviji i Srbiji. Član je Srpskog književnog društva.[4] Tokom 2021. odbio je da njegova knjiga bude u konkurenciji za NIN-ovu nagradu, što je objasnio stanovištem da je žiri te godine nekompetentan.[5] Dela Književnost Linije života (roman, Rad, Beograd, 1993) Naličja (roman, BIGZ, Beograd, 1995) Mimikrije (pripovetke, Stubovi kulture, Beograd 1996) Vek (ciklus pripovedaka), Stubovi kulture, Beograd 1999, Prosveta 2010, Mono i Manjana 2012), Kraj (roman, Glas srpski, Banja Luka, 2001) Čioda sa dve glave (drama, postavka: Beogradsko dramsko pozorište, izdanje Naš trag, 1-4/2009 ) Euripidova smrt (roman, Filip Višnjić, Beograd 2002) Najlepše priče Aleksandra Gatalice (priredio Petar Pijanović, Edicija Naj, Prosveta, Beograd 2003) Beograd za strance (ciklus pripovedaka, Filip Višnjić, Beograd 2004, isti izdavač 2008) Dijalog sa opsenama (dve novele, Glas Srpski, Banjaluka, 2006) Dnevnik poraženih neimara (pripovetke, Zavod za udžbenike, Beograd, 2006) Nevidljivi (roman, Zavod za udžbenike, Beograd 2008) Proces (Franc Kafka, dramatizacija Aleksandar Gatalica, KOV, Vršac, 2011) Veliki rat (roman, Mono i Manjana, Beograd 2012)[6][7][8][9][10] Dvadeset peti sat, roman, 2021.[11] Varia, zbirka pripovetki, 2023.[12] Muzičke knjige Govorite li klasični? (muzički eseji 1989 – 1992), Klio, Beograd 1994. Crno i belo (biografije pijanista stereo-ere) Evropa, Beograd 1998. Rubinštajn protiv Horovica i obrnuto, Evropa, Beograd 1999. Zlatno doba pijanizma, Glas srpski, Banja Luka, 2002. Kvadratura nota (eseji i kritike 1997 – 2004), Povelja, Kraljevo 2004. Anegdote o velikim muzičarima (Kreativni centar, 2010) Prevodi Eshil: Prometej u okovima, Sofokle: Gospodar Edip, Euripid: Alkesta), Fineks, Beograd, 1993. Umetnička lirika stare Grčke (Poezija Alkeja, Sapfe i Anakreonta), Evropa, Beograd 1994.[13] Dvojica jambičara (Poezija Arhiloha i Hiponakta), Evropa, Beograd, 1998. Helenske drame (odabrani prevodi Miloša Đurića, Aleksandra Gatalice i Eduarda Dajča. Uz stare prevode i novi, Euripid: *Ifigenijina smrt u Aulidi), CID, Podgorica, 2002, u dva izdanja: broširano i bibliofilsko Helenska poezija (od Tirteja do Anakreonta), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 2003. Euripid izabrane drame (prethodni prevodi Euripida i novi prevod `Bahantkinja`), Plato, 2007. Sofokle: Gospodar Edip i Edip na Kolonu (Kolo SKZ), 2011 Priređivač Jovica Aćin i Aleksandar Gatalica 2018. Dokumentarac o životu dokumentariste (Vladan Slijepčević 1930 – 1989), Evropa, 1997. Književni voz, Evropa 2000 (kopriređivač sa Vidom Ognjenović i Vladislavom Bajcem), Geopoetika, Beograd 2001. Prosvetina knjiga fantastične priče, Prosveta, Beograd 2004. Nouvelle prose Serbe (Textes reunis par Mirjana Avramović -Ouaknine et ), L`age D`Homme, Paris 2004. Pozorišne postavke U prevodima Aleksandar Gatalice do sada su postavljene tri antičke drame. Ifigenijina smrt u Aulidi (Produkcija Narodnog pozorišta iz Beograda, režija Stevan Bodroža 2004) Prometej u okovima (Produkcija festivala BELEF i Madlenianuma, režija Stevan Bodroža 2006) Bahantkinje (Produkcija Narodnog pozorišta Beograd, režija Stafan Valdemar Holm) Priznanja Odlikovanja Zlatna medalja za zasluge (Republika Srbija), 2021.[14] Književne nagrade Nagrada „Miloš Crnjanski”, za roman Linije života, 1994. Nagrada „Ivo Andrić”, za najbolju zbirku pripovedaka na srpskom jeziku, za knjigu Vek, 1999.[15] Nagrada „Giorgio la Pira”, za roman Linije života, 2001. Nagrada Udruženja dramskih umetnika, za dramu Čioda sa dve glave, 2002. Nagrada „Stevan Sremac”, za roman Nevidljivi, 2009. Nagrada „Umberto Saba”, za italijansko izdanje knjige Vek, 2010. NIN-ova nagrada, za roman Veliki rat, za 2012. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Veliki rat, 2012.[16] Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu eseja Pisac ne stanuje ovde, 2013.[17] Nagrada „Kočićevo pero”, za knjigu Ogromni mikrokosmosi, 2013.[18] Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Veliki rat, 2014.[19] Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Poslednji argonaut, za 2018.[20] Nagrada „Danko Popović”, za roman Dvadeset peti sat, 2022.

Autor - osoba Smith, Wilbur, 1933- = Smit, Vilbur, 1933- Naslov Bog reke / Vilbur Smit ; [prevela s engleskog Dragana Ćirović] Jedinstveni naslov River God. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2004 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Moć knjige : Mono & Mañana, 2004 (Beograd : Beoknjiga) Fizički opis 633 str. : ilustr. ; 19 cm Drugi autori - osoba Ćirović, Dragana (MK; broš.) Napomene Prevod dela: River God / Wilbur Smith Tiraž 1.000. Najpopularnija knjiga autora, koji je do sada napisao oko trideset romana, vodi nas u doba starog Egipta. Radnja se događa u davnašnje vreme, negde u 18 vekova pre naše ere, u tmurno doba za Egipat, kada Hiksosi napadaju ovu zemlju, a Egipćani se Nilom povlače u srce Afrike. Taitina gospodarica, prelepa Lostris i hrabri Tanus, vojskovođa, dopuniće sva stradanja drevnog naroda čudesnom ljubavnom pričom, dok će autor objasniti i prikazati pravu sudbinu blaga faraona Mamosa, za kojim će junaci Vilbura Smita tragati u sjajnom omanu „SEDMI SVITAK`, čime ovaj majstor avanturističke novele od dva uzbudljiva i samostalna dela čini vekovima razdvojenu, a ipak neraskidivu celinu. Vilbur Adison Smit (Broken Hil, 9. januar 1933 – Kejptaun, 13. novembar 2021) bio je zambijski romanopisac specijalizovan za istorijsku fikciju o međunarodnom učešću u Južnoj Africi tokom četiri veka, gledano sa stanovišta i crnih i belih porodica. Bibliografija When the Lion Feeds, 1964 Dark of the Sun, 1965 The Sound of Thunder, 1966 Gold Mine, 1970 The Diamond Hunters, 1971 The Sunbird, 1972 Eagle in the Sky, 1974 The Eye of the Tiger, 1975 Cry Wolf, 1976 A Sparrow Falls, 1977 Hungry as the Sea, 1978 Wild Justice, 1979 A Falcon Flies, 1980 Men of Men, 1981 The Angels Weep, 1982 The Leopard Hunts in Darkness, 1984 The Burning Shore, 1985 Power of the Sword, 1986 Rage, 1987 A Time to Die, 1989 Golden Fox, 1991 Elephant Song, 1993 River God, 1995 The Seventh Scroll, 1997 Birds of Prey, 1999 Monsoon, 2001 Warlock, 2003 Blue Horizon, 2005 The Triumph of the Sun, 2007 The Quest, 2009 Assegai, 2011 Those in Peril, 2013 Vicious Circle, 2014 Desert God, 2014 Golden Lion, 2015 Predator, 2016 Pharaoh, 2016 MG54 (N)

Komplet od 2 romana i jedne knjige muzičkih eseja poznatog pisca srednje generacije Aleksandra Gatalice: 1. Crno i belo: kratka istorija desetorice velikih pijanista XX veka, Dragstor ozbiljne muzike Beograd 202, 1998. 2. Nevidljivi: pikarski roman u pismima, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2008. (na uvodnoj strani pečat: Dar Zavoda za udžbenike) 3. Sonata za lošeg čoveka, Vulkan, 2015. Aleksandar Gatalica (Beograd, 1964) srpski je književnik, prevodilac sa antičkog grčkog jezika i muzički kritičar. Obavlja dužnost prvog savetnika ambasade Republike Srbije u Ljubljani.[1] Biografija U Beogradu je diplomirao 1989. opštu književnost i teoriju književnosti, sa starogrčkim jezikom.[2] Tokom karijere bio je na sledećim funkcijama: Urednik Edicije Evropa, Urednik stranica Svetske književnosti, list Danas, urednik multimedijalnog CD-roma Contemporary Serbian Art, član Uprave Srpskog PEN Centra, član Upravnog odbora Evropskog pokreta u Srbiji, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji, urednik Godišnjaka srpske književnosti Srpskog PEN centra, urednik izdanja Ko je ko (Who`s who), izdanje Srpski PEN centar, Član Saveta za muziku RTS, Umetnički direktor Opere i teatra Madlenianum, urednik dodatka BLIC knjiga, urednik kulture Informativnog programa RTS, Upravitelj Fondacije Narodne biblioteke Srbije, načelnik odeljenja za programe iz kulture, odnose sa javnošću i protokol NBS. Kao muzički kritičar pisao je kritike za novine u Srbiji.[3] Kao pisac pojavio se u srpskoj književnosti 1993. godine i do sada objavio preko jedanaest knjiga. Proza Aleksandra Gatalice prevedena je na deset evropskih jezika. Proza Aleksandra Gatalice objavljivana je u svim književnim časopisima u nekadašnjoj Jugoslaviji i Srbiji. Član je Srpskog književnog društva.[4] Tokom 2021. odbio je da njegova knjiga bude u konkurenciji za NIN-ovu nagradu, što je objasnio stanovištem da je žiri te godine nekompetentan.[5] Dela Književnost Linije života (roman, Rad, Beograd, 1993) Naličja (roman, BIGZ, Beograd, 1995) Mimikrije (pripovetke, Stubovi kulture, Beograd 1996) Vek (ciklus pripovedaka), Stubovi kulture, Beograd 1999, Prosveta 2010, Mono i Manjana 2012), Kraj (roman, Glas srpski, Banja Luka, 2001) Čioda sa dve glave (drama, postavka: Beogradsko dramsko pozorište, izdanje Naš trag, 1-4/2009 ) Euripidova smrt (roman, Filip Višnjić, Beograd 2002) Najlepše priče Aleksandra Gatalice (priredio Petar Pijanović, Edicija Naj, Prosveta, Beograd 2003) Beograd za strance (ciklus pripovedaka, Filip Višnjić, Beograd 2004, isti izdavač 2008) Dijalog sa opsenama (dve novele, Glas Srpski, Banjaluka, 2006) Dnevnik poraženih neimara (pripovetke, Zavod za udžbenike, Beograd, 2006) Nevidljivi (roman, Zavod za udžbenike, Beograd 2008) Proces (Franc Kafka, dramatizacija Aleksandar Gatalica, KOV, Vršac, 2011) Veliki rat (roman, Mono i Manjana, Beograd 2012)[6][7][8][9][10] Dvadeset peti sat, roman, 2021.[11] Muzičke knjige Govorite li klasični? (muzički eseji 1989 – 1992), Klio, Beograd 1994. Crno i belo (biografije pijanista stereo-ere) Evropa, Beograd 1998. Rubinštajn protiv Horovica i obrnuto, Evropa, Beograd 1999. Zlatno doba pijanizma, Glas srpski, Banja Luka, 2002. Kvadratura nota (eseji i kritike 1997 – 2004), Povelja, Kraljevo 2004. Anegdote o velikim muzičarima (Kreativni centar, 2010) Prevodi Eshil: Prometej u okovima, Sofokle: Gospodar Edip, Euripid: Alkesta), Fineks, Beograd, 1993. Umetnička lirika stare Grčke (Poezija Alkeja, Sapfe i Anakreonta), Evropa, Beograd 1994.[12] Dvojica jambičara (Poezija Arhiloha i Hiponakta), Evropa, Beograd, 1998. Helenske drame (odabrani prevodi Miloša Đurića, Aleksandra Gatalice i Eduarda Dajča. Uz stare prevode i novi, Euripid: *Ifigenijina smrt u Aulidi), CID, Podgorica, 2002, u dva izdanja: broširano i bibliofilsko Helenska poezija (od Tirteja do Anakreonta), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 2003. Euripid izabrane drame (prethodni prevodi Euripida i novi prevod `Bahantkinja`), Plato, 2007. Sofokle: Gospodar Edip i Edip na Kolonu (Kolo SKZ), 2011 Priređivač Dokumentarac o životu dokumentariste (Vladan Slijepčević 1930 – 1989), Evropa, 1997. Književni voz, Evropa 2000 (kopriređivač sa Vidom Ognjenović i Vladislavom Bajcem), Geopoetika, Beograd 2001. Prosvetina knjiga fantastične priče, Prosveta, Beograd 2004. Nouvelle prose Serbe (Textes reunis par Mirjana Avramović -Ouaknine et ), L`age D`Homme, Paris 2004. Pozorišne postavke U prevodima Aleksandar Gatalice do sada su postavljene tri antičke drame. Ifigenijina smrt u Aulidi (Produkcija Narodnog pozorišta iz Beograda, režija Stevan Bodroža 2004) Prometej u okovima (Produkcija festivala BELEF i Madlenianuma, režija Stevan Bodroža 2006) Bahantkinje (Produkcija Narodnog pozorišta Beograd, režija Stafan Valdemar Holm) Priznanja Odlikovanja Gold Medal for Merits (Serbia).png Zlatna medalja za zasluge (Republika Srbija), 2021.[13] Književne nagrade Nagrada „Miloš Crnjanski”, za roman Linije života, 1994. Nagrada „Ivo Andrić”, za najbolju zbirku pripovedaka na srpskom jeziku, za knjigu Vek, 1999.[14] Nagrada „Giorgio la Pira”, za roman Linije života, 2001. Nagrada Udruženja dramskih umetnika, za dramu Čioda sa dve glave, 2002. Nagrada „Stevan Sremac”, za roman Nevidljivi, 2009. Nagrada „Umberto Saba”, za italijansko izdanje knjige Vek, 2010. NIN-ova nagrada, za roman Veliki rat, za 2012. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Veliki rat, 2012.[15] Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu eseja Pisac ne stanuje ovde, 2013.[16] Nagrada „Kočićevo pero”, za knjigu Ogromni mikrokosmosi, 2013.[17] Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Veliki rat, 2014.[18] Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Poslednji argonaut, za 2018.[19] Nagrada „Danko Popović”, za roman Dvadeset peti sat, 2022.

Knjiga je kao nova. General Samoća - Erik Fraj Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2014 Broj strana: 133 Format: 20 cm Povez: Broširani Obična tabla s nazivom ulice dovoljna je talentovanom piscu da počne sa zamišljanjem priče. Tako je roman General Samoća, prvi roman Erika Faja, nastao pošto je autor, izlazeći iz jednog pariskog parka, spazio tablu „Ulica Simona Bolivara”. U jeku rata za nezavisnost Južne Amerike, koji je predvodio Simon Bolivar, jedan kraljevski španski puk, pod komandom generala Soledada, tajanstveno je nestao u džungli, privučen nepoznatim vatrama na horizontu. Drugi general, San Martinez, Soledadov najbolji prijatelj i suparnik kod neuhvatljive Marije-Elene del Tesko, čija slika lebdi nad divljinom, uzalud i nestrpljivo čeka svog kolegu, čije elitne jedinice treba da budu pojačanje u predstojećoj presudnoj bici s pobunjenicima. Mnogo godina kasnije, jedna španska patrola ući će u trag onome što se dogodilo sa nestalom vojskom i njenim zapovednikom. No samo će San Martinez saznati tajnu do kraja, i neće je saopštiti nikome. Da li je general Samoća on, usamljen u svom otkriću? Ili Soledad, čije ime i znači samoća? Ili možda čovek pred Prirodom, u njenim najmanjim manifestacijama kao što je ljudski miris, i najvećim kao što su vulkanske erupcije i zemljotresi. Napeta i uzbudljiva priča o polaganom propadanju jednog carstva, jedne ljubavi i jednog prijateljstva. Prvi, i otrovno elegantan roman. Francuski pisac i novinar agencije Rojters, Erik Faj (1963), autor je dvadesetak zapaženih knjiga – romana, pripovedaka i eseja – a za kratki roman Nagasaki dobio je krajem oktobra 2010. Veliku nagradu Francuske akademije. Čuveni francuski kritičar Reno Martinjon, oduševljen njegovim romanom prvencem Usamljeni general (Le Général Solitude, 1995) napisao je za Figaro literer, književni dodatak dnevnika Figaro, da „zalazi u predele po kojima su bludeli Dostojevski i Kafka“. Za zbirku pripovedaka Ja sam čuvar svetionika (Je suis le gardien du phare, 1998), dobio je nagradu „Deux Magots“, a za roman Krstarenje na kiši (Croisière en mer des pluies, 1999) Uneskovu nagradu „Fransoa Galimar“. Na veliki uspeh kod kritike i čitalačke publike naišli su i njegovi romani „Pepeo moje budućnosti“ (Les cendres de mon avenir, 2002) i Moji noćni vozovi (Mes trains de nuit, 2005). Napisao je i više eseja o Ismailu Kadareu. O svom detinjstvu, odrastanju i o tome šta znači biti pisac, govori u svom autobiografskom delu Uvek ćemo imati Pariz (Nous aurons toujours Paris, 2009).

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Zanimanje oca - Sorž Šalandon Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2019 Broj strana: 232 Format: 20 cm Povez: Broširani Surova i potresna priča o razorenom, ali uzbudljivom detinjstvu dečaka Emila, zarobljenog u paranoična bunila svog oca koji regrutuje sina za svoje nerealne poduhvate. U Emilu, koji jedini kontakt sa ocem ima dok ga ovaj surovo prebija, povereni zadaci izazivaju strah i zebnju da li će oca zadovoljiti, ali istovremeno i ponos zbog važne uloge koju naizgled dobija. U ovoj svojoj najintimnijoj knjizi Šalandon slika jezivi portret jedne porodice, pri čemu smo užasnuti i duboko dirnuti nesrećom svakog njenog člana. “Moj otac je govorio da je bio pevač, fudbaler, trener džuda, pastor Pentekostne američke crkve i lični savetnik generala De Gola sve do 1958. Jednoga dana rekao mi je da ga je General izdao. Najbolji prijatelj postao mu je najgori neprijatelj. Tad mi je otac saopštio da će ubiti De Gola. I zatražio da mu pomognem. Nisam imao izbora. To je bilo naređenje. Bio sam ponosan. Ali sam se, isto tako, i plašio… Kad imate trinaest godina, pištolj je čudno težak.” – Sorž Šalandon Sorž Šalandon je francuski novinar i pisac, rođen 1952. godine u Tunisu. Kao novinar, od 1973. do 2007. godine, pisao je za list Liberasion, gde je osim ostalog pratio i tadašnja aktuelna dešavanja u Iranu, Iraku, Libanu, Somaliji i Avganistanu. Godine 1988. primio je Nagradu „Alber Londr“ za svoje reportaže o Severnoj Irskoj i o suđenju Klausu Barbiju. Potom je radio za list Kanar anšen. Autor nekoliko romana, među kojima su Le petit Bonzi (Maleni Bonzi, 2005), Mon traître (Moj izdajnik, 2008) i La Légende de nos pères (Legenda naših očeva, 2009), za svoj drugi roman Une promesse (Obećanje, 2006) dobio je Nagradu „Medici“ (Prix Médicis). Za roman Povratak u Kilibegz (Retour à Killybegs, 2011) Šalandon je dobio Veliku nagradu Francuske akademije, potom Nagradu čitalaca Festivala „Ulica knjiga” (Festival Rue des Livres 2012), a ovaj se roman našao i u užem izboru za prestižnu Gonkurovu nagradu. Sorž Šalandon prvi je dobitnik Gonkurove nagrade studenata Srbije, 2012. godine i to upravo za roman Povratak u Kilibegz. Gonkurovu nagradu gimnazijalaca dobio je za roman Le Quatrième mur (Četvrti zid, Geopoetika, 2015). Godine 2015. objavio je knjigu Profession du pére (Zanimanje oca, Geopoetika, 2019).

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Nagasaki - Erik Faj Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2011 Broj strana: 94 Format: 20 cm Povez: Broširani Sve počinje time što stvari nestaju, ili menjaju mesto. Šimura-san živi sam u tihoj kući koja gleda na zaliv i brodogradilište Nagasakija. Taj sasvim običan čovek svakoga jutra odlazi na posao u gradsku meteorološku stanicu proklinjući zričanje zrikavaca, ručava sam i rano se vraća u svoj dom u kom vlada red i odmerenost. Ipak, on počinje pedantno da popisuje količinu namirnica u svojim kuhinjskim plakarima i proverava nivo pića u frižideru. Jer, u tome svetu u kojem ništa nepredviđeno ne može da se desi, nešto nije u redu. „Kao što ću saznati kasnije, kad mi bude telefonirao jedan inspektor,agenti su na mojoj kući zatekli zaključana vrata. Nijedan prozor nije bio otvoren, što ih je začudilo. Pošto su obili bravu, još su se više začudili kad unutra nisu uhvatili nikoga. A sve je bilo zatvoreno. Verujući da je posredi neko zavitlavanje, zamalo nisu odmah otišli. Taj što je smislio tu šalu skupo bi platio, gospodine Šimura, naglasio mi je. Da umire savest, ipak, pretražili su svaku odaju. I tek u poslednjoj, u sobi sa tatamijima…“ Ovaj roman je inspirisan istinitim događajem, a pisac je od jedne male novinske vesti uspeo da, umnožavanjem glasova, saopšti razmišljanja o Japanu, starosti, usamljenosti, položaju žena u njemu. Na samom rubu stvarnosti, ovaj roman nas poziva da preispitamo međuljudske odnose u savremenim društvima. Francuski pisac i novinar agencije Rojters, Erik Faj (1963), autor je dvadesetak zapaženih knjiga – romana, pripovedaka i eseja – a za kratki roman Nagasaki dobio je krajem oktobra 2010. Veliku nagradu Francuske akademije. Čuveni francuski kritičar Reno Martinjon, oduševljen njegovim romanom prvencem Usamljeni general (Le Général Solitude, 1995) napisao je za Figaro literer, književni dodatak dnevnika Figaro, da „zalazi u predele po kojima su bludeli Dostojevski i Kafka“. Za zbirku pripovedaka Ja sam čuvar svetionika (Je suis le gardien du phare, 1998), dobio je nagradu „Deux Magots“, a za roman Krstarenje na kiši (Croisière en mer des pluies, 1999) Uneskovu nagradu „Fransoa Galimar“. Na veliki uspeh kod kritike i čitalačke publike naišli su i njegovi romani „Pepeo moje budućnosti“ (Les cendres de mon avenir, 2002) i Moji noćni vozovi (Mes trains de nuit, 2005). Napisao je i više eseja o Ismailu Kadareu. O svom detinjstvu, odrastanju i o tome šta znači biti pisac, govori u svom autobiografskom delu Uvek ćemo imati Pariz (Nous aurons toujours Paris, 2009).

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Majstor vodopada - Kristof Ransmajer Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2022 Broj strana: 140 Format: 20 cm Povez: Broširani U podnaslovu određen kao „kratka priča o ubijanju“, ovaj roman pred čitaocima ocrtava sliku Zemlje u neodređenoj, ali bliskoj budućnosti: u društvu razorenom klimatskim promenama i političkim prevratima, pretvorenom u hrpu krhotina i sve manjih država i državica, nivoi svetskih mora rastu a pitke vode je sve manje. Kroz takav postapokaliptični svet, koji evocira rane Ransmajerove romane poput Poslednjeg sveta ili Morbus Kitahare, putuje i pripovedač-protagonista Majstora vodopada, neimenovani hidrotehničar progonjen krivicom. Uveren u to da je njegov otac odgovoran za smrt petoro ljudi, on traga za odgovorima na pitanja koja ga muče: o iščezlom ocu, majci Jani deportovanoj u jadransku postojbinu, o upornom ćutanju sestre Mire. Svojim karakterističnim raskošnim stilom Ransmajer u ovom kratkom romanu opisuje distopijske pejzaže u koje bi se mogli pretvoriti slivovi velikih reka, od Amazona do Tonle Sapa. Ipak, počasno mesto u njemu zauzima Bela reka, reimaginirani Dunav, čija strujanja, virove i slapove, tek delimično ukroćene, autor upečatljivo opisuje. Tok te reke poput lajtmotiva uvezuje u celinu distopijski prikazani svet, pripovedačeva sećanja na detinjstvo i mladost provedene u kući majstora vodopada, i kontemplaciju o prirodi nasilja i ljubavi. Iako se bavi aktuelnim pitanjima, dalekosežnim posledicama klimatskih promena, fragmentacijom državnih i političkih zajednica i previranjem identiteta, ovaj roman krije neočekivanu i opskurnu ljubavnu priču. Tijana Tropin Kristof Ransmajer je rođen 1954. godine u Velsu, Gornja Austrija. Studirao je filozofiju i etnologiju; živi u Beču. Pored romana Užasi leda i mraka (1984, Geopoetika 1997), Poslednji svet (1988, Geopoetika 2003), Morbus Kitahara (1995, Geopoetika 1999), Atlas uplašenog čoveka (2012, Geopoetika 2014), Koks ili tok vremena (2016, Geopoetika 2017) i Majstor vodopada (2021, Geopoetika 2022), autor je i drugih proznih dela u kojima je eksperimentisao sa narativnom formom – pored ostalog: Put za Surabaju (1997), Nevidljivo (2001), Priznanja jednog turiste (2004), Leteća planina (2006, Geopoetika 2008), Dame i gospoda pod vodom (zajedno sa Manfredom Vakolbingerom, 2007), pozorišni komad Odisej, zločinac (2010). Za svoje knjige, do sada prevedene na više od trideset jezika, dobio je veliki broj nagrada, među kojima su i one nazvane po Fridrihu Helderlinu, Francu Kafki, Bertoltu Brehtu i Ernstu Toleru, Velika austrijska nagrada za književnost, italijanska književna nagrada Mondelo, nagrada Aristeion Evropske unije, francuska nagrada za najbolji strani roman (Prix du meilleur livre étranger), počasna nagrada premijera Bavarske, nagrada „Žan Mone“ za evropsku književnost i nagrada „Mariluize Flajser“, koju je 2017. godine dobio za Atlas uplašenog čoveka i Koks ili tok vremena.

Vilijem Gibson Monalizin natpogonMeki povezisanje, narocito nadrealnih novela, koje govore o najsavremenijim tehnikama i Internetu. Gibson je vec napisao cuveni "The Fragments of a Hologram Rose", u kome se bavi virtuelnom realnoscu, kada je ranih osamdesetih, poceo da pise novelu o Internetu. Nazvao je "Neuromancer". Novela je imala snazan uticaj na nadolazece generacije maldih SF pisaca. "Neuromancer" je i kolevka termina "cyberspace" i ona utire put novom pravcu u SF literaturi koji se popularno zove "cyberpunk". William Gibson uskoro pleni paznju siroke publike i za svoj rad dobija nekoliko nagrada: Hugo Award, Nebula Award i Philipp K. Dick Memorial Award. Poslednje dve novele koje je napisao su zapravo deo cyberspace trlogije i zovu se "Count Zero" i "Mona Lisa Overdrive". Ipak, da se vratimo za trenutak najzasluznijem "Neuromancer"-u. Zaplet novele je centriran na hakera po imenu Case, koji za zivot zaradjuje provaljivanjem u racunarske sisteme. Uhvacen u kradji od strane svojih predpostavljenih, Case je onesposobljen da prevazidje prepreke i udje u centralni kompjuterski sistem. Nesposoban za rad, on pomislja na samoubistvo i upada u poslove koji mogu imati samo jedan ishod – los. Resen da uradi bilo sta, samo da bi se vratio svom poslu, obraca se misterioznoj personi pod imenom Armitage. Armitage isplacuje njegove dugove, ispravlja svu stetu i stavlja ga pod zastitu profesionlnog ubice po imenu Molly. Dalje vam necu otkrivati sadrzaj, jer mi to nije cilj. Ne mislim da cete propustiti novelu koja je ustanovila termin cyberpunk, koja je i dalje najpoznatija novela ovog pravca i koja je dobila tri SF nagrade. Trziste SF prica i novela je od II sv. rata konstantno bombardovano novitetima i razvijano, cemu je doprineo naravno i sam napredak moderne nauke. Cyberpunk je na vise nacina prekretnica kada govorimo o SF-u. Ranije su pisci obicno polazili od jedne ideje, dok cyberpunk ide mnogo sire i ne posmatra stvari i pojave izolovano. Razmatrajuci mnoge pojave koje mogu imati uticaja na buducnost, cyberpunk predstavlja spekulaciju sa mnogo vise kredibiliteta i sa mnogo sofisticiranijim stilom pisanja. Razvijajuci i predvodeci novi cyberpunk pokret, William Gibson je postao jedan od najcuvenijih pisaca SF-a, pri cemu konkurencija, kako nam je od ranije poznato, uopste nije zanemarljiva. Gibson buducnost vidi prepunu prljavstine i kriminala i uopste nema utopistickih ideja, kao sto prezentuje vecina autora. Pri tome, treba obratiti paznju na cinjenicu da se cyberpunk, kao takav, verovatno nece prevariti u svojim prognozama, upravo zbog svog opsteg i sirokog pristupa i preklapanja najrazlicitijih naucnih dostignuca danasnjice. Cak i mnogo nazadniji nacini pisanja i razmisljanja, kao sto je Zil Vernov rad, su dali prilicno vernu sliku nase danasnjice. Ovde se, naravno, postavlja i neizbezno pitanje: sta je u sustini cyberspace? Cyberspace je metafora koja nam dozvoljava da razumemo mesto gde zivimo, gde je od poslednjeg svetskog rata ucinjeno previse poteza koje nazivamo civilizacijskim. Cyberspace je mesto gde se nalazi nas bankovni racun, jer ovih dana to u stavri nisu banke, sve se radi elektronski. To je i mesto gde funkcionise trziste jer se i ono desava u elektronskoj razmeni informacija izmedju svetskih berzi. Kako se sve odvija elektronski, korisno je razmisljati da je to sve deo jedne, zamislive teritorije. To sliku cini mnogo jasnijom. Ako okrenete telefonski broj koji je u nekoj drugoj zemlji, vec ste usli u cyberspace. Da ne govorimo o onima koji svakodnevno koriste Internet i njegove mogucnosti. Na Internetu je cyberspace samo vrlo ocigledan. Na tom mestu nestaje geografija kao pojam. Cyberspace, kao takav, nije ni pozitivan ni negativan dok ne pocnete da ga koristite u neku svrhu. Ljudi mu, u krajnjoj liniji, daju obelezja zla ili dobra. Iako postoji teznja da se fizicko neutralise, a duh favorizuje, ne treba odmah pomisliti da je cybrespace bolje i lepse mesto od stvarnog, fizickog zivljenja. Takav nacin poimanja stvari bi mnoge odveo u zamke koje jos nisu dovoljno istrazene i iz kojih se ne zna put natrag. Junak ove price, Gibson, cak ne poseduje kompjuter i ne kaci se na Internet. Ma koliko mu se divi, on istovremeno pati od literarne agofobije, sto bi znacilo, od straha od trzista. Cesto izjavljuje da ne zeli da prima tone e-mailova od raznoraznih ljudi koje ne poznaje, a koji zele da komuniciraju sa njim. To samo zbog toga sto bi se nasao u iskusenju da sva ta pisma cita. Na pitanje da li ce ikada koristiti internet, Gibson kaze: "Kada jos malo uznapreduje i kada budem imao vise vremena za druge stvari osim pisanja, sigurno hocu. On svakako ubrzava i mnoge stvari cini prijatnijima. Jedna stvar koja mi se sada kod Interneta ne dopada je komplikovano koriscenje, pa se ljudi koji nauce da barataju tom tehnikom i koji surfuju, osecaju gotovo kao da su nesto postigli u zivotu. To mu daje izvestan elitisticki prizvuk. To ce narano nestati sa razvojem interfejsa. Deca ce moci da ga koriste, svi ce ga koristiti i tek onda ce nastati ozbiljne drustvene promene."6/10

Novo - Nekorišćeno stanje 1055 grama KNJIGA TRI ZNANJA (168 strana 190 grama) Taran mašta o pustolovini, ali njemu, Svinjaru Pomoćniku, nikad se ništa zanimljivo ne događa – sve dok mu svinja ne pobegne. Potera kroz šumu odvešće Tarana daleko od doma i u veliku opasnost, jer zlo krstari Pridejnom. Okupivši oko sebe neobične i čudesne prijatelje koje će sresti na svom putu, Taran će se naći usred borbe ne bi li dobro odnelo pobedu nad zlom – i da njegov voljeni dom ne bi pao u vlast nečastivog zlotvora. CRNI KOTAO (177 strana 210 grama) U Ker Dalbenu, gde boravi Taran Svinjar Pomoćnik, caruje mir, ali ostalom delu Pridejna preti zlo. Nečastiva Araunova vojska narasta sa svakim danom, a ti jezoviti ratnici nikada ne umiru.Rađaju se iz Crnog kotla, od ukradenih tela izginulih vojnika.Ako junaci ove pripovesti misle da pobede zlo, moraće da unište kotao. Taran se dobrovoljno javlja da putuje do Araunovog uporišta i pomogne da se gnusni kotao uništi. Zajedno s nanovo okupljenim vernim prijateljima, Taran hrabra srca kreće u susret ogromnoj opasnosti. LIROV ZAMAK (158 strana 175 grama) Dosad se princeza Ajlonvi pridruživala Taranu u svim njegovim pustolovinama. Međutim, jednoj princezi potrebna su naročita znanja, kakva se mogu steći samo na kraljevskom dvoru, pa tako Ajlonvi putuje na ostrvo Monu da otpočne s pravim učenjem. No ispostaviće se da život na dvoru i nije toliko dosadan kako je isprva delovao neradoj princezi – prijatelji i neprijatelji iskrsavaju pod svakojakim maskama, a iza svakog ugla vreba opasnost. Kad Ajlonvi odjednom iščezne a na površinu izbiju uznemirujući glasovi o zloj čarobnici Ahren, Taran i njegova družina otisnuće se u uzbudljiv i zastrašujući zadatak – da izbave svoju princezu. Ali hoće li se Taran boriti za Ajlonvin život tek zato da bi je na samom kraju izgubio? TARAN LUTALICA (203 strane 225 grama) Taran je dosad bio Svinjar Pomoćnik i ratnik, ali srce mu je na mukama. Ko su mu roditelji? Odakle je poreklom? Otisnuvši se u potragu za saznanjem ko je zaista on, Taran putuje Pridejnom, u pratnji vernih drugova, tragom tajni koje je odavno sahranilo vreme i ćutnja. Ukoliko su mu roditelji bili plemenitog porekla, kao što se on nada, možda će princeza Ajlonvi zlatnoriđe kose početi da misli na njega podjednako često i podjednako toplo kao što on misli na nju. SVETLI KRALJ (240 strana 255 grama) Mač Dirnvin, najsnažnije oružje Pridejnskog kraljevstva, dopao je šaka Araunu, Gospodaru Smrti. Sada će Svinjar Pomoćnik Taran i knez Gvidion povesti vojnu protiv moćnog gospodara. Posle pohoda koji traje čitavu zimu i prepun je opasnosti, Taranova vojska stiže na planinu Alu, uporište zla. Tamo će Taran biti primoran da načini najznačajniji izbor svog života, u trenutku kad se suoči sa zlom čarobnicom Ahren i strahotnim Araunom. HLUD1

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Povratak u Kilibegz - Sorž Šalandon Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2013 Broj strana: 304 Format: 20 cm Povez: Broširani Tajron Mihen odrasta u brojnoj porodici u siromašnom irskom selu, pored nasilnog oca, veterana Irskog rata za nezavisnost, u paklu fizičkog zlostavljanja i jada nemaštine i gladi, ali u vatrenom zanosu istorijskih sukoba sa Britancima. Njegovi su idoli mladići iz redova radikalnih irskih nacionalista, ulicama svakodnevno odjekuju pesme o napaćenoj zemlji u kojoj živi, a jedini dostojanstveni smisao života koji poznaje ogleda se u borbi za oslobođenje Republike. Životne okolnosti utabale su jedan jedini put za ovog dečaka – život aktiviste Šin fejna, političkog krila IRA. Ali, kako neko ko je osvedočeni patriota, neko ko je gledao svoje najbliže prijatelje i saborce kako ginu od britanskih metaka, postaje plaćeni doušnik omražene MI-5, britanske tajne službe? Francuski novinar Sorž Šalandon trideset godina prati događaje o kojima je kao izveštač svojevremeno sam pisao i sa dubokim razumevanjem i iskrenim saosećanjem, kao da ispisuje sopstvenu povest u žaru dešavanja, pripoveda ispovest srčanog Irca. Povratak u Kilibegz strukturiran je tako da paralelno prati Tajronovo mladalačko veličanje pobune i patriotizma i njegove bolne nedoumice, sumnju u čistotu ideologije i životni zamor čoveka koji je dao sve i, naposletku, izgubio sve. Upravo u ovom sukobu leže čar i moć ovog romana – Šalandon relativizuje ono što društvo doživljava kao herojstvo i dovodi u pitanje ono što se često olako označava kao kukavičluk. Možda je samo stranac mogao tako spretno da napiše roman koji beskompromisno raspliće duševno klupko jednog irskog revolucionara – heroja i izdajnika – jer zaviruje u mračne hodnike kojima njegov junak luta, ali u koje nikada ne bi imao hrabrosti nikog drugog da pozove. Sorž Šalandon je francuski novinar i pisac, rođen 1952. godine u Tunisu. Kao novinar, od 1973. do 2007. godine, pisao je za list Liberasion, gde je osim ostalog pratio i tadašnja aktuelna dešavanja u Iranu, Iraku, Libanu, Somaliji i Avganistanu. Godine 1988. primio je Nagradu „Alber Londr“ za svoje reportaže o Severnoj Irskoj i o suđenju Klausu Barbiju. Potom je radio za list Kanar anšen. Autor nekoliko romana, među kojima su Le petit Bonzi (Maleni Bonzi, 2005), Mon traître (Moj izdajnik, 2008) i La Légende de nos pères (Legenda naših očeva, 2009), za svoj drugi roman Une promesse (Obecanje, 2006) dobio je Nagradu „Medici“ (Prix Médicis). Za roman Povratak u Kilibegz (Retour à Killybegs, 2011) Šalandon je dobio Veliku nagradu Francuske akademije , potom Nagradu čitalaca Festivala „Ulica knjiga” (Festival Rue des Livres 2012), a ovaj se roman našao i u užem izboru za prestižnu Gonkurovu nagradu. Sorž Šalandon prvi je dobitnik Gonkurove nagrade studenata Srbije, 2012. godine i to upravo za roman Povratak u Kilibegz. Gonkurovu nagradu gimnazijalaca dobio je za roman Le Quatrième mur (Četvrti zid, Geopoetika, 2015). Godine 2015. objavio je knjigu Profession du pére (Zanimanje oca, Geopoetika, 2019).

Knjiga je kao nova. U dubini duše : lični dnevnici Logana Mauntstjuarta - Vilijam Bojd Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2022 Broj strana: 565 Format: 21 cm Povez: Broširani Nikad nemoj ni pomisliti da znaš šta se krije u dubini nečije duše. Henri Džejms Logan Mauntstjuart bio je priznati engleski pisac, esejista i galerista, čiji su dnevnici upečatljivo svedočanstvo o dvadesetom veku i ljudima i događajima koji su ga obeležili. Rođen je u Montevideu, školovao se u Engleskoj, diplomirao istoriju na Oksfordu. Tokom dvadesetih i tridesetih godina živeo je u Londonu i Parizu i imao priliku da upozna Džejmsa Džojsa i Ivlina Voa, ali i da postane zakleti neprijatelj Virdžinije Vulf. Dok je izveštavao iz Španije o Građanskom ratu, družio se s Ernestom Hemingvejem. Tokom Drugog svetskog rata bio je obaveštajac Mornaričke obaveštajne službe, sve dok, najverovatnije zaslugom vojvode od Vindzora, nije završio kao ratni zarobljenik u Švajcarskoj. Pedesetih se u Njujorku kretao u istim umetničkim krugovima kao Džekson Polok i Vilem de Kuning. Kraj šezdesetih dočekao je izveštavajući iz Bijafranskog rata u Nigeriji, a sedamdesetih je silom prilika bio umešan u terorističke aktivnosti saradnika bande Bader-Majnhof. I što je najzanimljivije od svega – nikad nije postojao. U dubini duše je (izmišljena) ispovest neobično običnog čoveka u kome se svako može prepoznati, tako vešto napisana i koncipirana da se već posle nekoliko strana stiče utisak da je sve autentično, da se zaista tako odigralo, jer su čak i najneverovatnije situacije zapravo posledica spletova okolnosti kakvi postoje samo u životu. Vilijam Bojd rođen je 1952. u Gani. Detinjstvo je proveo u Africi, osnovnu i srednju školu završio je u Škotskoj, studirao je u Nici i Glazgovu, a doktorirao na oksfordskom koledžu „Isus“. Tokom bogate stvaralačke karijere oprobao se kao pisac (šesnaest romana i pet zbirki priča), dramaturg, scenarista i esejista, a njegova dela prevedena su na više od trideset jezika. Član je Kraljevskog književnog društva i Umetničkog kluba Čelsi, a četiri engleska univerziteta dodelila su mu počasne doktorate iz književnosti. Za svoja dela dobio je više prestižnih priznanja i nagrada, a za zasluge na polju književnosti odlikovan je Ordenom Britanske imperije i francuskim Ordenom za umetnost i književnost. Za prvi roman, A Good Man in Africa (1981), dobio je Vitbredovu nagradu i Nagradu „Somerset Mom“, dok se delo An Ice Cream War (1982) našlo u užem izboru za Bukerovu nagradu 1982. i dobilo Nagradu „John Llevellin Rhis“. Od nagrađenih romana trebalo bi spomenuti i Brazzaville Beach (1990) ‒ nagrade McVitie’s i James Tait Black Memorial, potom The Blue Afternoon (1993) ‒ Sunday Express Book of the Year Award (1993) i The Los Angeles Times Book Award for Fiction (1995). Roman U dubini duše (2002) nagrađen je priznanjem „Žan Mone“, a roman Restless, objavljen u septembru 2006, iste godine dobio je Nagradu Costa Book za roman godine. Među mnogobrojnim Bojdovim delima ističe se kontroverzna biografija Nat Tate. An American Artist 1928–1960.

Kao novo. Bez posvete. Building Trust and Reconciliation in Bosnia and Gercegovina: Different approaches - Više Autora Godina izdanja: 2021 Broj strana: 151 Povez: Mek The local religious communities are traditionally “overly-focused" on mass gatherings of believers, e.g. in terms of numbers (how many believers will go to the pilgrimage, Ajvatovica, Medjugorje ...). They want to leave the impression of their "power". And often their "power" and influence on the believer (especially on their intimate life) do not go beyond the threshold of the church / mosque. That is why this monograph "Building Trust and Reconciliation in Bosnia and Herzegovina: Different Perspectives" comes to us as a real refreshment. Academician Prof. Dr. Ivan Cvitković It would be sad and frightening if, at this advanced stage of Western cultural development, social life in B&H did not find a way to overcome the paradoxes of cultural identity politics. That would entail the collapse of the sacred, but also the defeat of the type of education that this mono- graph warns us about. That is why the drive for awareness among citizens is important. This relies on NGOs, and more broadly on an articulated civic activism which concretizes reconciliation by strengthening trust between the people in B&H, and which thus establishes and preserves a free society. Prof. Dr. Želimir Vukašinović They know that the key is in the hands of politicians and the state, leaders of ethnic groups and statesmen (along with the so-called international community). But they don't seem to take it in their hands intentionally; they are not used for the purpose of reconciliation and mitigation of multiple war consequences in Bosnia and Herzegovina. Should we be passive and calmly wait for reconciliation? No, one should work on it using every opportunity! Even this kind of research and this publication, which is a valuable contribution to social sciences and humanities. Prof. Dr. Dragoljub B. Đorđević The publication points out the PROCESS of changes and the need to establish values of trust and coexistence, that needs to be consciously encouraged in educational systems, media, and religious institutions. Unfortunately, what we learn is that there is no consensus omnium about this need, despite the passage of time, and in some segments of social life it has not even begun. Prof. Dr. Danijela Gavrilović This study has a special methodological contribution which is reflected in the recognition of the need that such a complex research problem must be investigated by triangulation of methods and techniques. Namely, the study combines qualitative and quantitative methodology, which is recognized, above all, in linking the results obtained by interviews with already published results of quantitative research. Prof. Dr. Snežana Stojšin Therefore, the authors of this research propose a peace strategy of inclusion, which means accepting the diversity of citizens of different identities and living together, rather than living side by side. Then, a systemic approach to peacebuilding, in which key institutions of the system of government, media, academic and civil society institutions will work together and in a coordinated manner on peacebuilding, rather than undermining each other. In addition, the authors appeal to the importance of the individual responsibility of each citizen, because they ultimately make up the system, as well as the willingness to work for the common good for their community and people. Prof. Dr. Zilka Spahić Šiljak

Knjiga je kao nova. Virus u tekstu - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2020 Broj strana: 203 Format: 17 cm Povez: Broširani Iz Predgovora: Neki događaji koji su me podstakli da napišem tekstove koji čine ovu knjigu, kao što su litije i kriza vlasti u Crnoj Gori ili epidemija virusa korona, bili su i još su u žiži javnosti u Srbiji i nekim susednim zemljama. Drugim događajima inspirativnim za pisca ovih tekstova javnost se bavila manje i kraće. Ko se još seća upisa srpskih gusala na Uneskovu listu nematerijalnog nasleđa čovečanstva, ili uzbune zbog navodne zamene reči majka i otac u rečniku školske administracije terminima roditelj 1 i roditelj 2, ili napada desničarskih ekstremista na pekaru Albanca Mona Ðuraja u Borči? Najzad, podstrek za pisanje ovde objavljenih tekstova našao sam i u događajima koji su ostali izvan pažnje javnosti. Takvi su bili, na primer, promocija izabranih dela mitropolita Amfilohija (Radovića) u Beogradu ili “kulturalni rat” koji je Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, objavio kolegama Hrvatima. U nekim slučajevima podsticajan događaj za mene bila je pojava nekog teksta, neke pesme, nekog članka. Međutim, i kad je reč o događajima druge vrste, kakvi su ulične demonstracije, politički skupovi, komemoracije ili vojne parade, za mene je u njima bio interesantan pre svega, ako ne i isključivo, tekst, ono što govore učesnici takvih događaja, a zatim ono što u medijima kažu njihovi komentatori i tumači. Dakle, ovu knjigu čine tekstovi o tekstovima ili, može se i tako reći, o tekstovima kao događajima. Da bih to istakao, izabrao sam naslov Virus u tekstu, a čitalac će razumeti da su, pored virusa korona, i druge stvari o kojima se ovde govori nađene u tekstu, kao i to da i te druge stvari imaju nešto virulentno. U tekstovima koje ovde komentarišem govori se o raznim temama, a povezuje ih nekoliko toposa koji čine njihovu zajedničku narativnu matricu. Na jedan od njih svode se priče o ugroženosti takozvanog “nacionalnog identiteta” i navodno odsudnoj (biti ili ne biti!) borbi da se on zaštiti. Oživljen u vreme raspada Jugoslavije i ratova devedesetih, ovaj topos je odmah dobio centralno mesto u nacionalističkom političkom imaginarijumu na Zapadnom Balkanu, generator nacionalističkih mitova i gral oko koga se otimaju, glože i (zasad samo) mentalno ratuju ovdašnje političke i kulturne elite. S toposom “nacionalnog identiteta” čvrsto je povezan drugi važan topos u ovim tekstovima, topos “nacionalnog prostora”, koji se u primerima koje ovde navodim najčešće javlja kao naracija o prostoru koji navodno pripada srpskoj naciji. Najpre se pojavila priča o “velikoj Srbiji”, kasnije se prešlo na dočaravanje srpskog “duhovnog i kulturnog prostora”, da bi pre izvesnog vremena ovaj topos bio obnovljen i osnažen novom figurom – “srpski svet”, skovanom po uzoru na “ruski svet”, jednu od ključnih figura savremenog ruskog političkog imaginarijuma. Jer, ako već postoje srpski identitet, srpski kulturni prostor i srpske zemlje, zašto onda njih ne smestiti u poseban, od drugih svetova odvojen, srpski univerzum? Važno mesto u tekstovima koje ovde komentarišem ima i topos “naroda mučenika i žrtve”. U primerima koje nalazim u današnjoj Srbiji primetno je nastojanje da se uloga ovog toposa ograniči tako što će se u kazivanju o srpskom narodu u ratovima devedesetih godina više mesta dati komplemenarnom toposu, toposu “herojskog i pobedničkog naroda”. Nećemo se više stideti naših pobeda i naših junaka, govori danas predsednik Srbije Vučić. Na ovaj način je uspostavljena narativna ravnoteža između srpske nacionalne viktimizacije i heroizacije. Tako su, na primer, mladi regruti JNA, koji su poginuli u leto 1999. godine u rejonu karaule Košare na granici sa Albanijom, boreći se protiv OVK, i zatim zaboravljeni, pre nekoliko godina proizvedeni u nove kosovske junake. Priznanje za herojske podvige nije mimoišlo ni druge srpske vojnike koji su učestvovali u ratovima devedesetih, uključujući tu i one osuđene zbog ratnih zločina, pa su u knjigu slavnih srpskih ratnika “upisani” i oni koji su rušili Vukovar i opsedali Sarajevo i tako u zvaničnoj politici sećanja izjednačeni sa srpskim oficirima i vojnicima koji su se borili u ustancima za vreme Turaka i u Prvom svetskom ratu. Topos izabranog naroda, “božjeg naroda”, poslednjih godina oživljen najviše u Crnoj Gori, samo na prvi pogled stoji nezavisno od drugih toposa nacionalističkog imaginarijuma koje nalazim u osnovi ovde komentarisanih tekstova. Njega modelira ista matrica. Bog koji se “dogodio” u Crnoj Gori i božanskim dahom zapahnuo Srbiju je bog srpskog “identiteta”, bog srpskog nacionalnog prostora, srpske pasije, srpskog junaštva, zaštitnik i čuvar “srpskog sveta”. On je, kao i ostala metafizička uporišta srpskog nacionalizma u srpskoj kulturi, u službi naroda. Pomislili biste da srpski rod, srpske gusle i druga srpska poezija i proza, uključujući i onu koju neguju neki najviši velikodostojnici SPC, slave Boga. Ne, razmislite malo, pročitajte i ponešto od ovoga što ovde pišem, i videćete da srpski nacionalisti Boga pozivaju da prizna jedno od njega važnije božanstvo – obogotvorenu naciju. Koncentrišem se na tekst – ne samo u ovoj knjizi – zato što on zaslužuje punu pažnju, ali ne mislim, kao neki radikalni konstrukcionisti, da izvan teksta nema ničega. Pri tom želim da istaknem da pažnju zaslužuje ne samo značenjska sadržina teksta, koja se može “izvući” iz jednog i preneti u drugi tekst, nego i njegova forma, njegove figure, njegova retorička i poetička sredstva. Objašnjavajući kako treba shvatiti podnaslov njegove knjige o Hitlerovom Mein Kampfu, koji glasi – “Ka poetici nacionalsocijalizma”, Albreht Košorke kaže da se radi o tome “da se predoči blizina između jedne u najširem smislu ʼpoetskeʼ imaginacije i razularenog političkog nasilja”.1 I u tekstovima koje ovde čitam i komentarišem često nalazim tu blizinu, tesnu vezu između tekstova s karakteristikama književne naracije i najgoreg političkog nasilja, i fizičkog i mentalnog. Zbog toga radije govorim o figurama, simbolima i toposima nacionalističkog imaginarijuma nego o ideologiji i kolektivnim verovanjima, jer na taj način mogu bolje da istaknem naizgled nevažnu činjenicu da politika voli da priča i peva. Što je gora to je pričljivija i raspevanija. Zbog toga što se uverljivost tekstova koje ovde komentarišem zasniva pre svega na pretpostavci o neupitnoj istinitosti i emotivnoj nosivosti toposa koji se u njima variraju, a samo u neznatnoj meri na argumentaciji, u mom čitanju ovih tekstova ima manje osporavanja iznetih tvrdnji a više raščaravanja, ako tako mogu da nazovem nastojanje da sredstvima ironije i humora dovedem u pitanje opsene političke magije kojoj pribegava savremeni nacionalizam u Srbiji. Ovako zamišljen obračun sa nacionalizmom praktikovali su – jer, razume se, nisam ga ja prvi započeo – i danas praktikuju i mnogi njegovi kritičari u Srbiji i izvan Srbije, svuda gde su čudesne i očaravajuće nacionalističke priče moćno oružje politike. Na žalost, malo gde nisu. U takvim okolnostima raščaravati i dekontaminirati nacionalističke svetinje svuda nosi sa sobom veći ili manji rizik, svuda vladajuće elite to nazivaju otpadništvom i izdajom. Ali i za ovu vrstu kritike – koja je kritika politike pretvorene u magiju – važi ono što je za književnu kritiku rekao T. S. Eliot, a rekao je, u eseju “Tradicija i individualni talenat”, da je kritika neophodna književnosti kao što je ljudima neophodno disanje. Ivan Čolović (Beograd, 1938) je politički antropolog i pisac. Njegove najpoznatije knjige su: Divlja književnost (1985), Bordel ratnika (1993), Politika simbola (1997), Balkan – teror kulture (2008), Rastanak s identitetom (2014), Smrt na Kosovu polju (2016) i Slike i prilike (2018). Neke od ovih knjiga prevedene su na engleski, francuski, grčki, italijanski, makedonski, nemački, poljski i slovenački jezik. Čolović je osnivač i urednik (1971), a od 1989. godine i izdavač serije knjiga Biblioteka XX vek. Dobio je nekoliko priznanja, među kojim Herderovu nagradu (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagradu „Konstantin Obradović“ (2006), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagradu „Vitez poziva“ (2010) medalju „Konstantin Jireček“(2012). Za knjigu Smrt na Kosovu polju dobio je nagradu “Mirko Kovač” (2017), a za knjigu Slike i prilike nagradu DK Studentski grad za najbolje delo nefikcijske književnosti (2019). Ova knjiga objavljena je u saradnji sa portalom Peščanik. Čine je trinaest ogleda objavljenih na ovom portalu 2019. i 2020. godine. U njima autor nastavlja – knjigom Bordel ratnika. Folklor politika i rat započeta – istraživanja odnosa između politike i kulture u postkomunističkoj Srbiji i u drugim zemljama Zapadnog Balkana.

Izuzetno retko u ponudi. Otpis iz biblioteke, omot iskrzan i repariran, nekoliko rečenica u pogovoru podvučeno grafitnom olovkom (može se izbrisati), inače dobro očuvano. Autor - osoba Vilijams, Tenesi, 1911-1983 Naslov Izabrane drame / Tenesi Vilijams ; preveli Ivo Juriša i Dalia Grin Vrsta građe drama ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1967 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Matica hrvatska, 1967 (Zadar : Narodni list) Fizički opis 435 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Juriša, Ivo Grin, Dalia Zbirka Svjetski uspjesi Sadržaj Staklena menažerija; Tramvaj zvan žudnja; Tetovirana ruža; Mačka na vrućem limenom krovu. ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevodi dela: 1. The Glass Menagerie ; 2. A Streetcar Named Desire ; 3. The Rose Tattoo ; 4. Cat On a Hot Tin Roof Tennessee Williams / Ivo Juriša : str. 7-19 Napomene : str. 423-427 / [I]vo [J]uriša Štampana i izvedena dela Tennesseeja Williamsa : str. [436] Tomas Lanir Vilijams III (engl. Thomas Lanier Williams III; 26. mart 1911 — 25. februar 1983.), poznatiji pod pseudonimom Tenesi Vilijams, je bio veliki američki dramski pisac i jedan od najznačajnijih dramskih pisaca dvadesetog veka. Ime „Tenesi“ su mu nadenule kolege na koledžu inspirisane njegovim južnjačkim akcentom i činjenicom da mu je otac bio poreklom iz Tenesija. Osvojio je dve Pulicerove nagrade za dramu: za komad Tramvaj zvani želja 1948. i za dramu Mačka na usijanom limenom krovu 1955. Pored toga, njegove drame Staklena menažerija iz 1945. i Noć iguane iz 1961. osvojile su nagradu Njujorškog udruženja dramskih kritičara. Drama Tetovirana ruža (koju je posvetio svom ljubavniku, Frenku Marlouu) je 1952. osvojila nagradu Toni za najbolji pozorišni komad. Žanrovski kritičari su smatrali da je Vilijams pisao u južnjačkom gotskom stilu. Odrastao je u problematičnoj porodici koja mu je poslužila kao inspiracija za većinu dela. Rođen je u Kolambusu, država Misisipi, u kući majčinog dede, lokalnog episkopalnog sveštenika (danas je ta kuća pretvorena u centar za dobrodošlicu u Misisipi i gradski centar za informacije za turiste). Njegov otac, Kornelijus Vilijams (Cornelius Williams), je bio trgovački putnik koji je postajao sve veći nasilnik kako su mu deca odrastala. Često je favorizovao Tenesijevog brata, Dejkina Vilijamsa (Dakin Williams). Njegova majka, Edvina Vilijams (Edwina Dakin Williams), bila je potomak plemenite južnjačke porodice. U vreme kada je Tomas imao tri godine, porodica se preselila u Klarksdejl, u državi Misisipi. Sa pet godina mu je postavljena dijagnoza difterije, zbog čega su mu noge bile paralizovane dve godine, a posledica tog stanja je bila da nije mogao skoro ništa da radi. Potom ga je majka počela podsticati da koristi maštu, a u trinaestoj godini poklonila mu je pisaću mašinu. Tenesi Vilijams je umro u sedamdeset prvoj godini od posledica gušenja poklopcem od bočice sa lekovima, u svojoj sobi u hotelu Elysee u Njujorku. Prema nekima, uključujući i brata Dejkina, slavni pisac je bio ubijen. Sa druge strane, prema policijskom izveštaju o njegovoj smrti, postoje indicije da su u pitanju bili lekovi; u njegovoj sobi je nađeno mnogo recepata, pa se smatra da je do nesrećnog završetka došlo pod uticajem alkohola i lekova. Bibliografija Komadi Prvi komadi Candles to the Sun (Sveće suncu), 1936. Fugitive Kind, 1937. Spring Storm (Prolećna oluja), 1937. Not about Nightingales, 1938. Battle of Angels, 1940. (ponovo napisana 1957. pod nazivom Orpheus Descending) You Touched Me, 1945. Stairs to the Roof (Stepenice za krov), 1947. Značajne drame The Glass Menagerie (Staklena menažerija), 1944. A Streetcar Named Desire (Tramvaj zvani želja), 1947. Summer and Smoke (Leto i dim), 1948. (ponovo napisana 1964. pod nazivom The Eccentricities of a Nightingale) The Rose Tattoo (Tetovirana ruža), 1951. Camino Real, 1953. Cat On a Hot Tin Roof (Mačka na usijanom limenom krovu), 1955. Suddenly, Last Summer (Iznenada, prošlog leta), 1958. Sweet Bird of Youth (Slatka ptica mladosti), 1959. Period of Adjustment (Period prilagođavanja), 1960. The Night of the Iguana (Noć iguane), 1961. Kasniji komadi The Milk Train Doesn`t Stop Here Anymore, 1963. The Slapstick Tragedy: The Gnadiges Fraulein and The Mutilated, 1966. The Seven Descents of Myrtle, 1968. In the Bar of a Tokyo Hotel, 1969. Will Mr. Merriweather Return from Memphis?, 1969. Small Craft Warnings, 1972. The Two-Character Play, 1973. (poznat i pod nazivom Out Cry) The Red Devil Battery Sign, 1975. This Is (An Entertainment), 1976. Vieux Carré, 1977. Tiger Tail, 1978. A Lovely Sunday for Creve Coeur, 1979. Clothes for a Summer Hotel, 1980. The Notebook of Trigorin, 1980. (adaptacija Čehovljevog Galeba) Something Cloudy, Something Clear, 1981. A House Not Meant to Stand, 1982. Kratke priče The Vengeance of Nitocris, 1928. The Field of Blue Children, 1939. Hard Candy: a Book of Stories, 1954. Three Players of a Summer Game and Other Stories, 1960. The Knightly Quest: a Novella and Four Short Stories, 1966. One Arm and Other Stories, 1967. Eight Mortal Ladies Possessed: a Book of Stories, 1974. Tent Worms, 1980. It Happened the day the Sun Rose, and Other Stories, 1981. Ostala dela Jednočinke Tenesi Vilijamsa Baby Doll, 1956. (scenario, adaptiran za pozorište 1978. pod nazivom Tiger Tail) In the Winter of Cities, 1956. (poezija) Memoirs, 1975. (autobiografija) Androgyne, Mon Amour, 1977. (poezija) MG53 (N)

Lepo očuvano Crteži Ivan Šubić Nacrt za korice: Dida de Majo Retko Slobodan Berberski (Bečkerek, 20. oktobar 1919 — 6. april 1989) romski je pisac[1] i prvi predsednik Svetske organizacije Roma. Slobodan Berberski Datum rođenja 20. oktobar 1919. Mesto rođenja Bečkerek Kraljevstvo SHS Datum smrti 1989. Mesto smrti Beograd SFR Jugoslavija Rođen je 20. oktobra 1919. godine u Zrenjaninu,[2] gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Počeo je da studira prava, ali je kao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije uhapšen 1941. godine. Pridružio se 1941. godine Narodnooslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije.[2][3] Berberski je poznat i kao jedan od inicijatora akcije jugoslovenskih Roma pod nazivom „Rom traži mesto pod suncem” koja je započeta 1967. godine. Izabran je za prvog predsednika Svetske organizacije Roma na skupu održanom 1971. godine u Londonu. Njegovi radovi su prevedeni na franscuski, ruski, bugarski, romski, albanski i slovenački jezik.[4] Umro je 1989. godine u Beogradu. Objavljene knjige uredi Za kišom biće duga (1950) Proleće i oči (1952) Uze (1955) Nevreme (1959) Dnevnik rata (1959) Blag dan (1964) Kote (1968) Odlazak brata Jakala (1976) Kao beskožni jeleni(1977) Još san sebe da dovrši (1979) Međe (1982) Svakodnevnica (1983) Vode nečekane (1984) Dub(1986)[5] Dida De Majo (Beograd, 29. mart 1906 – Beograd, 24. jul 1964) bio je grafičar, ilustrator i scenograf. Avangarda avangardna poezija Dida De Majo Biografija uredi Dida De Majo rođen je 29. marta 1906. godine, u Beogradu, u porodici sefardskih Jevreja, na dunavskoj Jaliji. Otac mu se zvao Solomon i bio je trgovac, a majka Jelena-Lenka, rođena Alkalaj, bila je učiteljica. Prvi svetski rat proveo je sa sestrom, Vojkom, u Beču, da bi se u Beograd vratio 1917. godine. Pohađao je beogradsku Realku. Zbog učestvovanja u demonstracijama studenata 1923/24. bio je isključen iz gimnazije. Vanredno je maturirao 1924. godine. Tokom školovanja sarađivao je kao grafičar u časopisu „Refleks mladih”, a izradio je i naslovnu stranu zbirke pesama Desimira Blagojevića „Šaputanje s mostova”. [1] Za vreme boravka u Beču (1924), učio je crtanje i grafiku kod profesora Požedajeva i učestvovao u izradi dekoracija i kostima za predstavu „San letnje noći”, u pozorištu „Teatar u Jozefštatu” (nem. Theater in der Josefstadt) i za Šuv suri (franc. Chauve-souris) baletsku trupu Nikite Balijeva. Iz Beča otišao je u Pariz, gde je ostao do 1932. godine. Krajem dvadesetih, zajedno sa Monijem de Bulijem, priključio se grupi avangardnih umetnika okupljenih oko časopisa „Lu Grand Žu“ (franc. Le Grand Jeu), koji su uređivali pesnici Rože Žilber Lekont i Rene Domal.[2] Školovao se na nekoliko pariskih akademija: Grand Šomijer (franc. Grande Chaumière), Kanson (franc. Canson), Andre Luta (franc. Andre Lotha). U Parizu je radio dekoracije za kabaree „Džokej” (engl. Jockey) i „Batu ivr” (franc. Bâteau ivre). Bio je kostimograf za Mulen ruž. Sarađivao je na scenografijama za reditelje A. Kavalkantija, Ž. Renoara, M. Reja i L. Bunjuela. Radio je crteže za tekstil za pariske modne kuće, ilustrovao je revije i uređivao enterijere pariskih stanova. Bio je jedan od osnivača nadrealističkog časopisa „Diskontinuite” (franc. Discontinuité). Grafički je osmislio diplomu Jevrejskog ženskog društva u Beogradu. Po povratku u Beograd, uspostavlja prijateljstvo sa članovima beogradskog nadrealističkog kruga i angažuje se na ilegalnom radu u Komunističkoj partiji Jugoslavije - radio je na tehničkom opremanju publikacija i letaka i izradi lažne dokumentacije. Zbog te delatnosti, uhapšen je 1935. godine. Bio je nekoliko meseci u Glavnjači, gde je nakon desetodnevnog mučenja, pokušao samoubistvo. Potom je osuđen na dve godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Pušten je 1937. godine, ali je nastavio aktivnost u okviru Komunističke partije Jugoslavije, gde je izradio stotinu i pedeset falsifikovanih putnih isprava za jugoslovenske dobrovoljce na putu za Španiju. Posle pokušaja policije da ga uhapsi, emigrirao je u Francusku, 1938. godine. U Francuskoj je delovao u okviru tehničkog aparata KPJ, na izradi falsifikovanih pasoša. Posle okupacije Pariza odlazi u južni, neokupirani, deo Francuske, gde će u Brivu, u regionu Koreze, provesti najveći deo rata, bez vesti o brojnoj familiji u Beogradu, koja nije preživela Holokaust. U Drugom svetskom ratu borio se kao pripadnik Francuskog pokreta otpora. Jedna od najvećih Demajovih zasluga tokom rata jeste učešće u oslobađanju književnika Andre Malroa, iz gestapovskog zatvora, u Tuluzu. Za Jugoslovensko vojno predstavništvo u Francuskoj, počeo je da radi 1944. godine. U maju 1945. godine, vratio se u Beograd. Odmah po dolasku, uhapšen je i sproveden u Glavnjaču, gde je proveo tri meseca. Posle puštanja iz zatvora, radio je kao tehnički urednik u časopisu „Ošišani jež”. Bio je v.d. direktor Novinsko-izdavačkog preduzeća Saveza udruženja novinara Federativne Narodne Republike Jugoslavije, potpredsednik Zemaljskog veća Saveza sindikata NR Srbije, savetnik u Grafičkoj direkciji SR Srbije i u Komitetu za auto saobraćaj pri Vladi FNRJ. Početkom 1946. godine oženiće se sa Beograđankom Mirom Šoten. U septembru 1948. godine, zbog optužbe da je pristalica „Rezolucije Informbiroa”, uhapšen je i odveden, ponovo, u Glavnjaču, da bi novembra 1949. godine bio poslat na Goli otok, gde je mučen i ponižavan. Prvo je bio u logoru Stara žica, a zatim u specijalnom logoru Petrova rupa. Oslobođen je aprila 1953. godine. Do smrti (1964), radio je kao tehnički urednik časopisa „Žurnal” (engl. Journal) i tehnički urednik u štampariji Beogradskog grafičkog zavoda. Dela uredi Njegova dela izlagana su na kolektivnim izložbama u Brivu 1943. godine, Udruženju primenjenih umetnika Srbije 1955. godine, kao i u okviru izložbe Sefardski slikari u Beogradu 2007. godine. Veliki broj njegovih dela izgubljen je ili uništen. Radovi: Diploma jevrejskog ženskog društva, 1925[2] Tragična istorija jednog nevaljalog dečaka, strip 1925; Crteži (1935, 1936, 1940, 1941); Autoportreti i portreti; Banditski prorok, strip, 1950; Mrtva priroda; Igra, grupa crteža, 1960; Ilustracije i drugi radovi, 1960.

NEPREKIDNA NESANICA POEZIJE - antologija francuske / frankofone nadrealističke poezije Priredio i preveo - Dušan Stojković Izdavač - Društvo za afirmaciju kulture Presing, Mladenovac Godina - 2020 896 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Antologije ISBN - 978-86-6341-499-0 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja AUTORI ZASTUPLJENI U ZBIRCI: Danijel Abel, Marsel Avren, Artur Adamov, Maksim Aleksandr, Pjer Alešinski, Moris Anri, Fernando Arabal, Luj Aragon, Noel Arno, Žan Arp, Antonen Arto Andre Baltazar, Žan Klod Barbe, Žak Baron, Žorž Bataj, Iv Batistini, Marsel Beali, Žan Luj Beduen, Hans Belmer, Rober Benaion, Moris Blanšar, Žak-Andre Buafar, Iv Bonfoa, Alen Born, Viktor Brauner, Ramon Brea, Andre Breton, Simon Breton, Žak-B. Brinius, Luj Brokije, Moni De Buli, Luis Bunjuel, Vinsent Bunur, Pol Burguonji, Žoe Buske Mariana Van Irtum, Žan Venturini, Boris Vijan, Rože Vitrak, Ilarie Voronka Andre Gajar, Tom Git, Klod Govro, Kamil Goemans, Ivan Gol, Žorž Goldfejn, Žilijen Grak, Leon Gabrijel Gros, Žan Mišel Gutije Salvador Dali, Leon-Gontran Dama, Liza Dearm, Lik Dekon, Delkur Leona, Andre Delon Žozef Deltel, Pjer Deno, Gabrijel Der, Rober Desnos, Moamed Dib, Fernan Dimon, Žan Pjer Dipre, Marsel Dišan, Fransoa Doda, Rene Domal, Oskar Dominge, Kristijan Dotremon, Šarl Dits Alberto Đakometi, Đovana Emanuel Ejdu, Iv Eleue, Pol Elijar, Žorž Enen, Žil Eno, Maks Ernst, Žak Erold Eduar Žagije, Ernet Ženženbaš, Rolan Žiger, Rože Žilber Lekont, Alen Žufroa, Pjer Žan Žuv Mišel Zimbaka, Unika Zirn Radomir Ivšić, Pjer Inik, Žorž Inje, Tikaia I`tam`si, Lorens Iše Gi Kabanel, Moamed Kair-Edin, Rože Kajoa, Leonora Karington, Jasin Kateb, Rejmon Keno, Đorđo De Kiriko, Greta Knutson, Pol Koline, Petr Kral, Rene Krevel Žak Lakomble, Pol-Mari Lapuant, Ani Lebren, Žerar Legran, Marel Lekont, Žilber Leli, Mišel Leris, Etijen Lero, Žorž Lembur, Meri Lou, Gerasim Luka Kleman Maglior-Sent-Od, Rene Magrit, Žean Maiu, Leo Male, Žan Malrije, Žorž Malkin, Bona De Mandijarg, Mansur Žojs, Marsel Marien, Andre Mason, Pjer De Maso, Roberto Mata, E. L. T.. Mesens, Pjer Mine, Žuan Miro, Nora Mitrani, Anri Mišo, Maks Moris, Sezar Moro Pjer Navil, Žerald Neve, Madlen Novarina, Pol Nuže Pjer Odar, Žak Odiberti, Gabrijel Odizio, Mere Openhajm, Žak Orize Oktavio Paz, Anri Pasturo, Mark Paten, Žoašin Paulin, Valentina Penroz, Benžamen Pere, Andre Pjer De Mandijarg, Fransis Pikabija, Pablo Pikaso, Anri Pišet, Žizela Prasinos, Žak Prever Žan-Žozef Rabearivelo, Alisa Raon, Man Rej, Andre Rolan De Renevil, Žorž Ribmon Desenj, Žak Rigo, Rober Ris, Marko Ristić, Andre De Rišo, Arman Roben, Stanislas Rodanski, Gi Roze Alberto Savinio, Eme Sezer, Kej Sejdž, Žan Senak, Ektor De Sen Deni Garno, Leoold Sedar Sengor, Klod Serne, Žan Klod Silberman, Luj Skitener, Rene De Solije, Filip Supo Žan Tardije, Klod Tarno, Žan Tierselen, Andre Tirion, Žilijen Torma, Frederik Tristran, Aleksandar Turski Visente Uidobro Alber Fanžo, Mišel Farduslis-Lagranž, Leo Fere, Eli Šarl Flaman, Benžamen Fondan, Andre Frederik Jindrih Hajsler Tristran Cara Žan Fransoa Šabren, Ašil Šave, Malkolm De Šazal, Rene Šar, Žorž Šeade, Andre Šedid, Žan Šuster `Antologija sadrži poeziju 191 pesnika, njihove biografije, ilustracije i fotografije. Antologija koja je pred vama pruža maksimalno širok uvid u nadrealističku poeziju napisanu na francuskom jeziku. Njeni tvorci, njih sto devedeset jedan, rođeni su, osim u Francuskoj, još u trideset dve zemlje. Unutar Neprekidne nesanice poezije nalazi se bonus-antologija pesništva belgijskog nadrealizma koja obuhvata devetnaest pesnika i šezdeset pet pesme, kao i mini antologija nadrealističke kanadske poezije sa pet pesnika i devetnaest pesama. Tu je, takođe, i antologija pesništva pesnika koji su pripadali grupi Le Grand Jeu. Jedanaest ih je (Anri, de Buli, Delon, Domal, Žilber-Lekont, Mine, Odar, de Renevil, Ribmon-Desenj, Serne i Šabren) a prevedene su trideset tri njihove pesme. Mogla bi se oformiti mala antologija od priloga onih pesnika koji su sarađivali unutar Pokreta otpora u časopisu La Main à plume. Dovoljno je i pesnikinja da bi se od njihovih pesama dala skladati antologija ženskog nadrealističkog pesništva. Veliki broj zastupljenih pesnika su slikari (mnogi su mnogo poznatiji i cenjeniji kao takvi). Termin nadrealizam uzet je od Gijoma Apolinera koji je kao nadrealističku odredio svoju dramu Tiresijine dojke (napisana 1916, igrana 1917). U isto vreme istu reč je koristio i u programu za mjuzikl Parada Žana Koktoa i Erika Satija. Pamtimo i njegovu rečenicu: „Kada je čovek odlučio da oponaša hod izmislio je točak koji ne naliči nozi. Tako je, i ne znajući, stvorio nadrealizam.“ ` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Daniel Marcel Havrenne Arthur Maxime Alexandre Pierre Alechinsky Maurice Henry Fernando Enrico - Arrabal Louis Aragon Noël Arnaud Jean Arp Antonin Artaud Balthazar Jean-Claude Barbier Jacques Baron Georges Bataille Yves Battistini Marcel Bealu Jean-Louis Bédouin Hans Bellmer Robert Benayoun Maurice Blanchard Jacques-André Boiffard Yves Bonnefoy Alain Borne Victor Brauner Juan Ramon Brea Andre Breton Simone Breton Jacques Brunius Jacques Henri Cottance Louis Brauquier Luis Bunuel Vincent Bounoure Bourgoin Joe Bousquet Marianne Van Hirtum Jean Venturini Boirs Vian Roger Vitrac Ilarie Voronca Andre Gaillard Tom Gutt Claude Gauvreau Camille Goemans Ivan Goll Goldfein Julien Gracq Leon Gabriel Gros Jean-Michel Goutier Léon Gontran Damas Lisa Deharme Luc Decaunes Léona Delcourt André Delons Joseph Delteil Pierre Dhainaut Gabriel Dheur Robert Desnos Mohammad Dib Fernand Dumont Jean Pierre Duprey Marcel Duchamp Francois Dodat Rene Daumal Oscar Dominguez Christian Dotremont Charles Duits Alberto Giacometti Giovanna Anna Voggi Emmanuel Eydoux Yves Elléouët Paul Eluard Georges Henein Gilles Hénault Max Ernst Jacques Herold Édouard Jaguer Gengenbach Roland Giguère Roger Gilbert Lecomte Alain Jouffroy Pierre Jean Jouve Michel Zimbacca Unica Zürn Pierre Unik Georges Hugnet Tchicaya U Tam`Si Laurence Iché Guy Cabanel Mohammed Khaïr-Eddine Roger Caillois Leonora Carrington Kateb Yacine Raymond Queneau Giorgio De Chirico Greta Knutson Paul Colinet Petr Kral Rene Crevel Krevel Jacques Lacomblez Paul-Marie Lapointe Annie Le Brun Gérard Legrand Marcel Lecomte Gilbert Lely Michel Leiris Etienne Lero Georges Limbour Mary Low Gherasim Luca Clement Magloire Saint Aude Rene Magritte Jehan Mayoux Leo Malet Jean Malrieu Georges Malkine Bona De Mandiargues Joyce Mansour Marcel Marien Pierre De Massot Roberto Matta Édouard Léon Théodore Mesens Pierre Minet Joan Miró Nora Mitrani Henri Michaux Max Morise César Moro Pierre Naville Gérald Neveu Madeleine Novarina Paul Nouge Pierre Odar Jacques Audiberti Gabriel Audisio Meret Oppenheim Jean Orizet Octavio Paz Henri Pastoureau Marc Patin Paulin Joachim Valentine Penrose Benjamin Péret André Pieyre De Mandiargues Francis Picabia Pablo Picasso Henri Pichette Gisèle Prassinos Jacques Prévert Jean-Joseph Rabéarivelo Alice Rahon Man Ray Rolland De Renéville Georges Ribemont-Dessaignes Jacques Rigaut Robert Rius André De Richaud Armand Robin Stanislas Rodanski Guy Rosey Alberto Savinio Aimé Césaire Kay Sage Jean Senac Hector De Saint-Denys Garneau Léopold Sédar Senghor Claude Sernet Jean Claude Silbermann Louis Scutenaire Rene De Solier Philippe Soupault Jean Tardieu Claude Tarnaud Jean Thiercelin André Thirion Julien Torma Frederick Tristan Alexandre Toursky Vicente Huidobro Albert Fanjeaux Michel Fardoulis-Lagrange Leo Ferre Élie-Charles Flamand Benjamin Fondane André Frédérique Jindřich Heisler Tristan Tzara Jean-François Chabrun Achille Chavée Malcolm De Chazal René Char Georges Schéhadé Andrée Chedid Jean Schuster

Veoma dobro očuvano! Retko u ponudi. Autor - osoba Díaz, Junot, 1968- Naslov Kratki i čudesni život Oskara Vaa / Džuno Dijaz ; prevela sa engleskog Mina Ilić Jedinstveni naslov ǂThe ǂBrief Wondrous Life of Oscar Wao. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Mono i Manjana, 2009 (Lazarevac : Elvod-print) Fizički opis 267 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Ilić, Mina (broš.) Napomene Prevod dela: The Brief Wondrous Life of Oscar Wao / Junot Díaz Napomena prevodioca: str. 267. Dobitnik Pulicerove nagrade za 2008. godinu upoznaće vas sa Oskarom de Lionom – bucmastim tinejdžerom, knjiškim moljcem, koga svi smatraju za čudaka dok su njegove jedine želje da postane dominikanski Tolkin i pronađe pravu ljubav... Čas urnebesno smešna, čas potresna, od prve do poslednje stranice dirljivo ljudski topla, priču o Kratkom i čudesnom životu Oskara Vaa, između ostalog, čini i pripovest o izgubljenom identitetu, bremenu porodičnog nasleđa, zamkama američkog ana, istrajnosti i neuništivosti naše potrebe za ljubavlju. Igrajući se odlomcima i asocijacijama na književnost, muziku, filmove, stripove – sve elemente savremene kulture – Dijaz obuhvata nekoliko decenija istorije, prikazujući istovremeno bogato dominikansko nasleđe i savremeni melpoting pod uticajem američke kulture. Glavni junak ove priče beskrajno se razlikuje od svih nas, ali nosi deliće svih naših nesigurnosti i traganja. Bucmasti tinejdžer, knjiški moljac, koga svi smatraju za čudaka, živi za trenutak kad će postati dominikanski Tolkin i pronaći pravu ljubav. Stvarnost međutim ima svoje namere s njim... „Čudesan roman čiju je originalnost možda jedino moguće opisati kao spoj Marija Vargasa Ljose, Zvezdanih staza, Dejvida Fostera Valasa i Kanije Vesta... Delo s kojim Dijaz postaje jedan od najoriginalnijih i najzavodljivijih glasova savremene američke književnosti.“ – Mičiko Kakatuni, Njujork tajms „Neverovatna knjiga....“ – Dženifer Riz, Entertejment vikli „Ovo je saga o jednoj doseljeničkoj porodici za one koji inače nikada ne čitaju sage o doseljeničkim porodicama.“ – Lev Grosman, Tajm Kratki i čudesni život Oskara Vaa – Džuno Dijaz Postoje knjige koje je nemoguće odrediti do kraja i klasifikovati. U njihovom slučaju zaludno je insistiranje na stavljanju u određenu žanrovsku kategoriju, ništa pametnije nije ni tranžiranje fabule, ne pomaže čak ni analiza likova, vremenskog konteksta i literarnih uticaja. Sve se to ipak može uraditi, i radi se, samo što rezultat izostaje. One najjednostavnije rečeno izmiču iz stega jednosmernih i još češće jednoznačnih karakterizacija. Te knjige su izuzetno retke, toliko retke da je na njihovu pojavu potrebno čekati decenije, pa možda i ceo jedan vek. Jedno takvo delo ugledalo je svetlost dana 1922. godine. Preko dvadeset hiljada sati, po autorovom priznanju, utrošeno je na njegovo pisanje. U sebi sadrži preko trideset hiljada različitih reči i osamnaest poglavlja, napisanih u isto tako različitim stilovima (počevši od monologa, dijaloga, filozofskog i dramskog teksta, pa sve do halucinacija) i posvećenih određenoj grani umetnosti ili nauke (književnost, muzika, ekonomija, politika, medicina). To delo je najveći roman dvadesetog veka – „Uliks“ Džejms Džojsa. Ostavimo li po strani stilske invencije, ako je to uopšte moguće, ono zbog čega je ovaj roman toliko značajan jeste život koji vri iz njega. Žak Derida je tokom jednog predavanja ustvrdio da čitalac prilikom susreta sa „Uliksom“ ne ulazi samo u Džojsov svet, već je i prinuđen da svoj svet meri sa njegovim. A on je toliko bogat da naše uspomene nikada neće moći da se približe Džojsovim. Naravno da je Džojs imao bezbroj sledbenika. Od Virdžinije Vulf koja prezirući Džojsovu „niskost“ ipak koristi njegov tok svesti, preko Foknera, Salmana Ruždija, Kormaka Makartija, pa sve do našeg Danila Kiša. Pojavljivala su se i dela koja u sebi nose svojevrsnu sličnost sa Džojsovim delom, dovoljno je pomenuti samo Koluma Mekena. Ipak tu količinu života koju „Uliks“ nosi u sebi niko do sada nije uspeo da dosegne. Sve dok se nije pojavio prvi roman Džuna Dijaza. Radnja romana „Kratki i čudesni život Oskara Vaa“ smeštena je u dva sveta i u nekoliko vremenskih dimenzija. Glavni lik, pomenut u naslovu, gojazni je tinejdžer dominikanskog porekla koji svoje prve godine zrelosti proživljava u njujorškom kvartu Nju Džerzi. Zbog svog grotesknog fizičkog izgleda Oskar je kako to obično biva osuđen na samovanje i potpuni neuspeh na ljubavnom planu. Utehu mu predstavljaju stripovi i naučno-fantastična književna dela, koja i sam počinje da piše. Oskar je moglo bi se reći tipičan „gik“. Ali nije baš tako, zato što Oskara i njegovu porodicu prati čuveno dominikansko prokletstvo fuku. Prateći uporedo sa Oskarovom sudbinom i životne priče njegove nepokorne majke i seste, ali i babe i dede, Džuno Dijaz slika užasavajući svet Dominikanske republike za vreme vladavine diktatora Truhilja. Bolna dominikanska prošlost stići će do Njujorka i u potpunosti promeniti Oskarov život. Napisana iz ugla neposrednog posmatrača, poprilično ambivalentno nastrojenog, sudbina Oskara Vaa čas je predmet neutralne hronološke naracije, čas direktne emotivne uključenosti. Ironijski otklon se često pretvara u empatično solidarisanje sa nezgodama nespretnog debeljka, ali i obrnuto. Blistava je to mešavina briljantnog akademskog stila sa živim jezikom ulice. Prepun aluzija na popularnu kulturu (beskrajne reference na stripove, knjige i filmove), ovaj roman ništa manje ne zaostaje ni u političkim analizima. Intenzivno korišćenje fusnota, kao sredstva da se priča razgrana i odvede na potpuno drugi kolosek, još su samo jedna Dijazova invencija. Dodajte tome još i kombinaciju engleskih i španskih reči (kritičari su je nazvali spengliš), i tek tad ćete moći da shvatite stilsko bogatstvo ovog romana. Pravi galimatijas, moglo bi se reći, ali tako savršeno izveden da se svaki deo haotične slagalice sastavlja u izuzetnu celinu, sasvim sigurno dosad neviđenu u literaturi dvadeset i prvog veka. Džuno Dijaz je rođen u Santa Domingu, glavnom gradu Dominikanske republike. Kao dete se sa ocem seli u Njujork. Od detinjstva je predani čitalac žanrovske literature, koja će mu kasnije poslužiti kao velika inspiracija. Pohađa studije književnosti i kreativnog pisanja, gde mu je predavala nobelovka Toni Morison. Godine 1996. objavljuje zbirku priča „Daviti“, koja postaje nacionalni bestseler i zadobija niz priznanja. Sledi roman „Kratki i čudesni život Oskara Vaa“ (2007) i zbirka priča „Ovako je gubiš“ (2012). Predani je borac za prava dominikanskih emigranata u SAD, ali i veliki kritičar dominikanskih vlasti. Predaje kreativno pisanje na čuvenom Institutu za tehnologiju u Masačusetsu (MIT). Osim „Kratkog i čudesnog života Oskara Vaa“, na srpskom je objavljena samo jedna njegova priča u zborniku „Otkačene priče Latinske Amerike“. Pojava „Kratkog i čudesnog života Oskara Vaa“ bila je pravi književni zemljotres. Toliki da je jedan roman-prvenac ovenčan sa dva najveća američka književna priznanja – Pulicerovom i Nacionalnom nagradom udruženja književnih kritičara. Pisan punih jedanaest godina, ovaj roman postao je moderni klasik i delo koje je od strane velikog broja književnih kritičara proglašeno za najznačajniju knjigu dvadeset i prvog veka. U čemu je tajna? Koristeći neverovatnu lepezu različitih književnih tehnika sjedinjenih sa besprekornim stilom, Džuno Dijaz je napisao maestralan roman. Još važnije, njegovo delo (uostalom kao i Džojsovo) ne staje samo na stilu. Proizašlo iz samoga života, ono ga prevazilazi i postaje zaseban entitet. Nešto toliko veliko da svojom emotivnom, stilskom i čistom ljudskom veličinom izmiče svakoj karakterizaciji i eventualnom tumačenju. Roman o sudbini štrebera koji sanja da postane dominikanski Tolkin, ustoličio je velikog pisca – dominikanskog Džojsa, i postao prvi klasik veka u kojem živimo. KC (N)

Prva knjiga matice srpske, 1991. Odlično očuvana. Retka! Vladimir Đurić — Đura (Beograd, 11. septembar 1960), poznat pod pseudonimom „Đura Mornar” je srpski prozni pisac i pesnik, pevač, kompozitor, novinar, kolumnista, bloger, voditelj, dramaturg, scenarista, glumac, reditelj, predavač, teoretičar umetnosti i kulture, urednik, marketinški i medijski stručnjak.[1] Biografija U rodnom gradu je pohađao osnovne škole „Žarko Zrenjanin”, „Radoje Domanović” i „Drinka Pavlović”, kao i Petu beogradsku gimnaziju. U osnovnoj školi je bio prvak škole u šahu. Otac, Ostoja Đurić, naučni saradnik i doktor nauka, jedno od velikih imena balkanske rusistike, bio je i direktor Kulturne ustanove „Adrija”. Jedan deo detinjstva Vladimir je proveo sa ocem putujući po cirkusima i luna parkovima Jugoslavije, Italije, Austrije... Majka Dušanka je profesor engleskog jezika, a sestra Vida psiholog. Đurić se sa prvom suprugom Gordanom, sa kojom ima sina Janka, razveo 2003. godine. Od iste godine živi sa drugom suprugom Marinom i posinkom Nikolom. Visoko obrazovanje Đurić je apsolvirao 1986. godine na odseku Opšta književnost sa teorijom Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Paralelno je studirao na katedri dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu, gde je diplomirao 1986. godine. Sledeće godine upisuje poslediplomske studije teatrologije, takođe na FDU.[2] Počasni je istraživač u oblasti medija i predavač na „Školi slovenskih i istočnoevropskih studija” (UCL SSEES = School of Slavonic and East European Studies pri University College London) u Londonu, 1995 godine. Bio je stipendista „Britanskog saveta” (British Council) iste godine. Umetnički rad 1980-tih Đurić je jedan od i danas aktivnih pripadnika generacije „Novog talasa” u SFR Jugoslaviji. Učesnik je i hroničar beogradskog noćnog života tog doba. Grupa „Heroji“ Osamdesetih godina Vladimir Đurić bio je frontmen benda „Heroji”,[3] tada popularnog u SFR Jugoslaviji. Bend je nastao 1984. godine kao Đurićev pozorišni art projekat, koji je u prvu postavu okupio kolege muzičare i glumce, da bi izveli deo njegove drame „Džet set”. Pre toga, Đura je uz Nebojšu Popovića bio član neformalne pozorišne grupe „Nevidljivi”, o čemu piše u romanu „London”. Članovi prve postave „Heroja” su bili Nebojša Popović (violina i klarinet), Bora Miličić (udaraljke), Nebojša Golubović (bas), Nikola Diklić (gitara; kasnije grupa „Ođila”), Nebojša Diklić (bubnjevi), Selena Stanković (mini klavijatura Kasio) i Lenka Udovički (ples). Bend prvi put nastupa na samostalnoj izložbi fotografija Miladina Jeličića Jele u „Manakovoj kući” u Beogradu 1985. godine. Pesme „Noću haramo” i „Kapetanova kći” su se visoko kotirale na beogradskim radijskim demo top listama Zorana Modlija i Marka Jankovića. Bend napušta gitarista Nikola Diklić, a na njegovo mesto dolazi Aleksandar Marić Šule, pridružuje im se i Ivan Minović na klavijaturama. Prvi singl u novoj postavi „Macho tip”, na kom prateće vokale peva Vida Zlatić, objavljen je kao video spot 1986. godine. Sastav se tada kompletno menja, dolaze novi članovi: gitarista Vladan Aćimović Aćim, klavijaturista Miša Savić, basista Rade Bulatović Čeja i bubnjar Ivica Vdović Vd. Snimaju singl „Bilder” 1987. godine (PGP RTB) na kom gostujuće vokale peva Katarina Vešović. Produkciju i aranžmane uradio je Momčilo Bajagić Bajaga. Promociju singla pratio je po omladinskoj štampi umetnički manifest „Nuklearni džez”. Bend svira konceptualni art rok sličan onom koji je proslavio bendove „Kozmetika”, „Idoli” i „U škripcu”. Đurić 1986. piše tekstove za drugi album sarajevske pop pevačice Amile Sulejmanović Igre slobode, kao i za beogradsku grupu „Banana”. Godinu dana kasnije bendu se pridružuje reditelj Milutin Petrović i snimaju singl „Kiza rok” (PGP RTB). Spot je proglašen za najbolji na festivalu muzičkih vizuelnih kratkih formi u Zagrebu. Art akcija „Hiljadu omota” za singl „Kiza rok” urađena je u jesen 1987. godine. Svaki omot singlice je unikatan, jer je naslikan na hepening žurci „Heroja” u „Beograđanci“, gde su poznate ličnosti crtale omote. Prodajna izložba omota sa singlom održana je u „Srećnoj novoj galeriji” Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Snimljen je i video rad o ovoj umetničkoj akciji. Godine 1988. bend je snimio album „88” (PGP) sa hitom „Zgromiću te ja” u produkciji Momčila Bajagića Bajage, sa gostujućim gitarama Vlade Negovanovića, usnom harmonikom Petra Miladinovića — „Pere Džoa” i klavijaturama Aleksandra Loknera. Najveće nastupe bend je imao na Donjem Kalemegdanu, u beogradskom SKC-u kao predgrupa „Partibrejkersima” i na trgu u Podgorici. Zajedno sa brojnim bendovima nastupili su u hali „Pionir“ 25. maja 1988, na dan proslave „Dana mladosti”. Posle smrti legendarnog novotalasnog bubnjara Ivice Vdovića Vda, bend prestaje sa radom. Televizijski rad: Hit meseca i Popovanje Vladimir Đurić i Milutin Petrović studiraju Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i pripremaju scenarije za niz kratkih filmova i spotova. Petrović je angažovan kao reditelj emisije „Hit meseca”, a Đurić radi scenarije, zajedno sa Zlatanom Fazlagićem. Pomenuti trio radi humorističku emisiju „Piratska televizija” u stilu Montipajtonovaca. Sa Milanom Delčićem Delčom, Aleksandrom Vulovićem i grupom „U škripcu” Đurić nastupa na „Panfleks” projektu. Od 1989. do 1991. na Jugoslovenskoj radio-televiziji emitovana je emisija o pop kulturi koja se zvala „Popovanje”. Tadašnji urednik kulturne redakcije Filip David, na inicijativu reditelja Milutina Petrovića i scenariste Vladimira Đurića Đure dao je dozvolu da se radi prvi magazin o popularnoj kulturi u televizijskoj formi na ovim prostorima. Oba autora su bili članovi muzičkog sastava „Heroji”, a prethodno su na JRT sarađivali na emisijama „Hit meseca” i TV drami „Telefomanija”. Format koji su osmislili zvao se „Popovanje” i izvršni urednik bio je Alek Budimlić. U okviru emisije radile su se recenzije najnovijih filmova, ploča i stripova, a njih su radili Gordan Paunović, Dragan Ambrozić, Boško Milin, Momčilo Rajin Moma, Milan Petrović Tica, Slobodan Nešović Loka, Biljana Srbljanović i drugi. Dela pop kulture ocenjivani su od jedne do pet zvezdica. Total dizajn emisije radila je kreatorka Dragana Ognjenović. Emisija je bila popularna i cenjena u celoj Jugoslaviji, a u njoj su često gostovali i umetnici iz Zagreba i Sarajeva. Specijalitet emisije bili su pop eseji koje su radili Srđan Šaper, Nebojša Krstić i Vladimir Đurić Đura. Đurićevi video eseji uključuju rep esej o prosvetljenju, predavanja Džona Kejdža o ničemu, predavanje o pop performansu uz gitaru, umetnost travestije itd. Od 1985. do 1990. Đurić radi kao novinar, scenarista i urednik u redakcijama za kulturu i zabavu RTB. Scenarista, reditelj, autor mnogih priloga u redakciji za kulturu TV Beograd. Režirao je i napisao scenario za polusatnu emisiju serijala „Neobavezno 2” pod nazivom „Mlado beogradsko novinarstvo”. Reditelj i scenarista brojnih priloga emisija Petkom u 22, Nedelja četvrtkom, Popovanje, Kult, Devedesete, Hit meseca, Nove Vrednosti. Pozorište Osamdesetih su mu izvedene dve drame: „Ban Strah” u režiji Aleksandra Gavrilovića, u pozorištu „Boško Buha” 1986., te radio drama „Džet set”, režija Miroslav Jokić, 1989. godine. Glumi u predstavi „Levoruka žena” Petera Handkea, u režiji Aleksandra Gavrilovića 1985. godine u beogradskom SKC. Od 1986. postaje član predsedništva Udruženja dramskih pisaca Srbije, gde dobija status slobodnog umetnika. Umetnički rad 1990-ih Devedesetih nastavlja da radi kao honorarni saradnik emisija kulturne i zabavne redakcije Televizije Beograd: „Winer Broker klub”, „Kristalna prizma”, „Zabavna nedelja”, „Ponovo sa vama — Biljana Ristić Šou”, „Mesečev lov — Goran Bregović”, „Generacija 2000”, „Zora je svanula”, „Niške filmske svečanosti” i jubileja „Večernje revije želja”. Novinar prezenter je pop fenomena u emisiji „Glavni tok”. Sa Dušanom Nikolić, Đurić je voditelj kultne radio emisije „Kurs kreativnog pisanja”, za koju je dobio godišnju nagradu Radija B92. Takođe je radio voditelj u emisijama „Đurina Treš lista”, „Rečnik moderne mitologije” (Radio B92) „Emisija za mlade roditelje” (Studio B) „Pučina” i „Tropikalistički klub” (Radio Indeks). U ediciji „Prva knjiga” Matica srpska mu 1991. godine objavljuje dve novele „Hvalisavi roman” & „Super”. Pozorište i televizija Đurić je u 1990-im bio najaktivniji u pozorištu. Režira svoj tekst „Bilijarska priča” u okviru omnibus predstave Beogradske priče 1993. godine. U predstavi glume Vladislava Vladica Milosavljević, Dubravka Stojanović i Milan „Tica”. Trupa Kuguarsi izvodi njegovu dramu Džet set na Belefu 1993. Iste godine putuje u London i Edinburg na premijere svoje drame „The Games People Play” u izvođenju „Import Theatre Company”. Zahvaljujući dobroj recepciji ove drame Đurić dobija stipendiju „Britanskog saveta” za studijsko usavršavanje Londonu 1995. godine u London, gde, između ostalog, radi radio eseje za BBC World Service. Urađene su 1994. godine dve postavke njegovih dela „Beograd noću” u okviru omnibusa „Beogradske priče 2”, te „Alisa u zemlji čuda” u režiji Alise Stojanović u pozorištu „Boško Buha”. Godine 1996. voditelj je emisije „Kviz poznatih” na TV Politika. Iste godine urađena je postavka drame „Groblje mačaka” u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, u režiji Mikija Milutinovića. Muzika Đurić je uradio samostalni muzički album „Beogradske maštarije”, na kom su mu pomogli Mladen Arsenijević Arsa i Vladan Aćimović Aćim. Album je izdala kuća „L.V.O. Records” 1994. godine, a producent je bio Bane Majo (Mayo). U pitanju je bila autorska muzika za dokumentarni film „Beogradske maštarije” u produkciji „Art kanala”, prikazan na RTS 1994. godine u režiji Dušana Varde. Đurić, sa Milanom Delčićem Delčom 1994. godine vodi emisiju „Kult detektivi” na Art kanalu. Iste godine Đura i Delča glume muzičare koji sviraju androgini tehno u kultnoj TV seriji „Otvorena vrata”, gde pevaju pesme „Zaglavio mi se lift” i „Kad sam bila plavuša”. Nakon što pozorišna grupa „Kuguars” 1995. izvodi Đurinu dramu „Džet set”, Đura im piše tekst za pesmu „Dejo majstore” za predstavu „Smešna strana muzike” koja postaje nacionalni hit. Po povratku iz Londona, Đurić je 1995. godine osnovao muzički sastav „Đura i Mornari”. U prvoj postavi su svirali Mladen Arsenijević Arsa (gitare), Radovan Popović (saksofon), Goran Rakočević Kiki (bas), Ratko Ljubičić Rale (bubnjevi) i specijalni gost na harmonici Milivoje Petrović — „Miško Plavi“. Muzika sa albuma Mediteran 1997. godine, izdatog za PGP RTS korišćena je u radio drami „Balada o unutrašnjem moru” Radio Beograda.[4] Učestvuje kao recitator na art projektu „Aqua” psihodeličnog rokera Baneta Maja (Mayo). Knjige i periodika Zbirka priča Đurine smešne priče izlazi 1997. godine u izdanju „Beografita”. Prvo izdanje romana London objavljeno je u izdanju „Esotheria” 1998. godine. Iste godine izlazi knjiga eseja Mitologije Tehnosveta. Piše eseje i novinske tekstove za Eternu, New Moment, Košavu, Teatron, Severni zid, Kritika Etc, Vreme zabave, Dnevni telegraf (kolumna „Virtualni vodič”), Reporter (kolumna — Svakodnevna kibersfera i Trend), News magazin (kolumna „TV fenomeni”), Blic (kolumne „Rečnik skrivene kulture” i „Pomodarije”)... Umetnički rad u 21. veku Osnivanje srpskog tropikalizma Tropikalizam je umetničko-avangardni pokret sa srpskom verzijom od 2000. godine. Kao pokret, tropikalizam ima korene u Brazilu sredinom 1960-ih godina ali se isključivo odnosio na novu muziku koju izvode umetnici kao što su Kaetano Veloso ili Horhe Ben. Prema njihovim rečima, negovali su jedinstven mentalni stav prema životu — hedonističko uživanje u različitosti. Oslanjajući se na ideje brazilskih tropikalista, srpski tropikalisti objavili su svoj manifest u 2000. godini. Osnivači srpskog tropikalizma su Vladimir Đurić Đura, Nenad Surla Suki, Aleksandar Kisić Kisa i Mladen Arsenijević Arsa. Oni su istovremeno osnivači nevladinog udruženja „Ecologia Urbana” koje se bavi održivim razvojem i zaštitom životne sredine. Đurić i Arsenijević su iste godine snimili kompakt disk i audio kasetu Tropikalizam sa svojim bendom „Đura i Mornari”. Oni su bili muzička pozadina svakog tropikalističkog događaja, uključujući konceptualne art nastupe u klubovima (Klub „Bus” i klub „Fest”). Pokret je širen i kroz pozorišne i koncertne performanse („Barutana” i Dom omladine Beograda), zatim Malu knjigu tropikalizma, sa manifestom pokreta na četiri jezika. Uvodni događaj u klubu „Bus” u Beogradu u septembru 2000. predstavio je muziku i manifest tropikalizma. Prve poklon radove za „Muzej Tropikalizma” na koncertu dali su umetnici Predrag Nešković i Dragan Papić. Na drugom dešavanju u „klubu Bus” u oktobru 2000. prisutni su primani u članstvo Tropikalističkog kluba. Treći događaj je bila predstava „Zima, zima, e pa šta” održan u beogradskom Domu omladine u novembru 2000. Tada je predstavljen Tropikalistički kalendar sa 17 meseci i tropikalistički horoskop sa 17 znakova. Nevladina organizacija „Ecologia Urbana”, kao zvanično promotivno telo tropikalizma, osnovana je 19. decembra 2000, na praznik Sv. Nikole, zaštitnika mornara. „Ecologia Urbana” je predstavila projekat „Tropikalizma” na regionalnoj konferenciji na REReP za Balkan u Beogradu u januaru 2001, a u februaru je počet nedeljni šou „Tropikalistički klub” na beogradskom Radio Indeksu. U interaktivnom živom radio programu obrađene su tzv. tropikalističke teme: „Veličina ničega”, „Konačnost beskonačnog”, „Sociologija grudnjaka”, „Uloga koktela u Tropikalizmu”, „Uloga Pekinških patki u istoriji civilizacije”, „Tajna okruglih piramida”, „Nimfomanija — poremećaj ili božanski dar”, „Kremacije ili tradicionalne sahrane”, „Značaj Bonsaija za Tropikalizam”, „Svrha komaraca”, „Veronauka — da ili ne”, „Pečurke i gljive”, „Parfemi i prekršaji mirisa”, „Nove metode depilacije” itd. Tropikalisti su učestvovali na manifestaciji „Al je lep ovaj svet”, povodom Dana planete Zemlje (april 2001) puštajući zmajeve i čitajući pesme Jovana Jovanovića Zmaja. „Ecologia Urbana” je učestvovala u organizaciji događaja na kalemegdanskom platou ispred Beogradskog pobednika. U junu 2001, izdaju ekološku brošuru koja sadrži Arhusku konvenciju, projekat zaštite životne sredine, poeziju i Tropikalistički horoskop. Letak je distribuiran na Svetski dan zaštite životne sredine u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. Tropikalisti učestvuju na internacionalnom ekološkom seminaru u Berlinu, Parizu i Beogradu. Tropikalisti u septembru 2001. učestvuju u prvoj međunarodnoj konferenciji o stanju životne sredine za oporavak Jugoslavije (ENRI 2001) na tri načina: multimedijalna prezentacija tropikalizma, izložba fotografija „Problemi lokalne zagađenja zajednice” i živo muzičko predavanje uz muziku „Đura i Mornari”. Tropikalizam je imao svoj radijski program „Pučina” na Radio Indeksu, kao i tropikalistička televizijska ostvarenja 2001-2002. u produkciji RTS. „Tropikalizam šou” snimljen je 2001. godine, u režiji Miška Milivojevića. Tropikalistička telenovela „Zima u El Ranchu” ima osam polusatnih epizoda u režiji Petra Stanojlovića. Serija nikad nije emitovana. Na drugom programu RTS, kao deo novogodišnjeg programa (2002) prikazana je specijalna tropikalistička emisija „Zima u selu Zavlaka” u režiji Petra Stanojlovića. Muzika Sa bendom „Đura i Mornari”, Đurić je nastupao na koncertima u Srbiji, kao i na festivalima: „Vest Ritam Festivalu” 1999. u beogradskom Sava centru (kada je svirao i bend „Kubanizmo” sa Kube); Zrenjaninskim danima piva 2003; „Beer Fest” 2007. u Beogradu; te kao predgrupa zagrebačkom bendu „Kubizmo” na „Alter glob festu” 2007. u beogradskom SKC. Đurić je 2002. godine napisao tekstove za solo album Tine Milivojević Uspavanka za bebe. „Đura i Mornari” napravili su himnu Beogradskog maratona „Trči trči Beograde” i nastupili na manifestaciji „Maraton nad Beogradom” 2003. godine. U novoj postavi benda od 2007. godine, bili su Milan Milosavljević Burda (klavijature), Zoran Anić Kiza, (gitara), Ivica Duvnjak (gitara), Dušan Milovanić Dule (harmonika) i Dejan Savić (đembe). Od tada sa Milanom Milosavljević Burdom, kao ko-kompozitorom i aranžerom, Đurić pravi brojne pesme. Neke od njih snimaju pevači Ćira („Fenomenomenalno”, „Dođi da ti dam”), Željko Samardžić („Oči boje dima”), Neda Ukraden („Maribor”), kao i grupa „Flamingosi” („Lumperaj”). Poljska pevačica Tereza Verner (Teresa Werner) snima njihovu pesmu „Ja Ci Dam”, a „Fenomenalno” snima Zlatko Pejaković u Hrvatskoj. Sa Milanom Burdom kao producentom i aranžerom, Đurić je snimio album „Letnja terasa” u studiju „Pink” za „City records”. Bend je snimio kompilaciju „Hitovi” 2010. godine za „City records”. Od 2011. godine u postavi su Boris Đurić (bas), Radivoje Rale Bojanovski (gitara), Dejan Resanović Deki (harmonika) i Nikola Đokić (bubnjevi), kasnije na bubnjevima Nenad Đorđević. Kao specijalni gosti tu su Srđan Tanasković Srki (klavijature) i Miloš Đurić Vudi (timbalesi). Album „Alegria” izlazi za „Multimedia Records” 2014. godine. Na njemu su dueti sa Đorđem Marjanovićem („Marina”), Biljom Krstić („Alegria”) i Inspektorom Blažom („Tekila Meksiko”). Godine 2016. napravili su kabare predstavu „Na moru ljubavi” u saradnji sa glumcem Predragom Peđom Milojevićem. „Đura i mornari” snimili su sa tamburaškim ansamblom „Vojvođanski san” etno album Nove gradske pesme 2017 godine, u aranžmanima koje su uradili Ljubinko Lazić i Stefan Fuks. Album je izdala „Multimedia Records”. Iste godine Đurić nastupa na festivalu „Proleće u Beogradu” sa pesmom „Furuna”. Đura i Burda su tokom 2018. i 2019. nastupali na značajnim festivalima tamburaške muzike u Pančevu i Novom Sadu sa orkestrom „Vojvođanski san”, te na koncertu u Inđiji sa tamburaškim orkestrom Ljubinka Lazića. Takođe, Đurić i Burda su uradili zajedno muziku za predstavu Žena moga muža, kao i TV serije „Kad na vrbi rodi grožđe”, „Solun 100 godina posle”, „Starogradski biseri”, „Tajne službe Srbije” i „Jovanka Broz i tajne službe”. Sredinom 2019. napravljen je „Đura i mornari” akustik bend koji izvodi uglavnom balade. Postavu čine Vladimir Đurić, Milan Milosavljević, Zoran Anić i Nenad Ljubenović. Bend „Đura i mornari” najavio je novi album promo pesmom „Beogradski pobednik” za koju je snimio spot. Bend „Đura i mornari” objavljuju 2021. četvrti album pod nazivom More, oglašen kao „muzika za dušu, radost i tugu”. Autori pesama su i ovog puta Vladimir Đurić Đura i Milan Milosavljević Burda. Ostalo na filmu i TV Osim pomenutih tropikalističkih TV ostvarenja, Đurić je bio voditelj emisije sa Aleksandrom Jovanovićem „Stranci u noći” (TV Pink), te emisije „Prolećni kurs pop kulture” (TV Metropolis). Godine 2004. glumio je transvestita u filmu Srđana Koljevića „Sivi kamion crvene boje”. Knjige i periodika Đurić je u 21. veku objavio veliki broj knjiga eseja, publicističkih izdanja, tri romana i zbirku pesama. Tu su: Izabrane pesme, Beogradske maštarije, Glamur i ezoterija, Katalog novog sveta, Okultura, Nikola Tesla, Treći rajh i vanzemaljci, Atlas bizarne geografije, Vodič kroz Novi talas, Poezija i suština, Zdravko Čolić — vatra ljubavi. Romani su: London, Beograd bez sna i Ciganska strast. Po serijalu knjiga „Starogradski biseri” rađena je TV serija. Tu su još „Smešna knjiga za decu” i kolumna „Cooltura” u City Magazinu. Priređivač je i urednik brojnih kiosk izdanja za „Blic”, kao i kreativni urednik magazina Trend In i Melem. Od 2003. godine do 2015. zapošljava se za stalno kao urednik zabavne rubrike dnevnog lista Blic. Medijski ekspert Đurić je od 2016. do 2018. bio je medijski konsultant „Kancelarije za ljudska i manjinska prava” Vlade Republike Srbije. Od 2019. bavi se kao preduzetnik poslovima odnosa sa javnošću. Konsultant je i saradnik biznis, marketinških i medijskih kuća „Spektra”, „Afirma”, „Motion Avenue Balkans”, „Veduta”, „Arts and Crafts”, „MTK Stars”, MTS, SOKOJ, OFPS, Klinika „Dr Gifing”, FMN Kragujevac, „Centroscena”, „Sky music”, „Studio Berar”, „Gane Factory”, „Music Star production”, „TV Pink”, „Grand produkcija”, „Gold produkcija”, „Hi-Fi Centar”, „Metropolis Records”, „Multimedia Records”, „Fantom production”, „Artimedia”, „TV Happy”, „TV Metropolis”, „Tangram centar”, „I&F McCann Beograd” i druge. Saradnik je na projektima „Lepa Srbija” i „Beograd, grad tajni”. Profesionalna članstva Član je predsedništva Udruženja dramskih pisaca Srbije u više navrata i od 2022. aktuelni potpredsednik. Član je redakcije antologija „Savremena srpska drama”. Član je udruženja kompozitora Srbije. Član je nadzornog odbora Organizacije proizvođača fonograma Srbije (OFPS). Opus Televizija i video Beogradsko mlado novinarstvo (45`), režija Vladimir Đurić, emisija „Neobavezno”, RTS, 1983. Dijalozi Vvdenskog, režija V. Đurić, emisija „Petkom u 22”, RTS, 1984. Kosta Bunuševac čisti grad, režija V. Đurić, „Petkom u 22”, RTS, 1984. Nedelja četvrtkom — video eseji (Kiosci, Automati za zabavu, Agresivna reklamokratija, fenomen Tvin Piks, Igi Pop, Čestitke, Biblioteke itd.), režija Mira Keser i Radivoje Andrić, RTS 1, 1984-1985. Nove vrednosti 1 (umetnost i eskapizam), režija Predrag Milinović, RTS 1, 1985. Nove vrednosti 2 (umetnost ružnog), režija Predrag Milinović, RTS 1, 1985. Telefomanija (55`), režija Milutin Petrović, RTS, 1986. Popovanje (video eseji: Endi Vorhol, Pop mitologija, Smisao popa, Pop rok performans, Predavanje o ničemu Džona Kejdža, Video esej o smehu, Umetnost travestije, Umetnost Trača, Rep esej o prosvetljenju, Želja da budeš Amerikanac), režija Milutin Petrović, RTS, 1989-1991. Koju igru igraš (70`), režija Dušan Varda, 1992, RTS. Devojčica koja se nikada nije smejala (35`), režija Dragan Veselinović,1994, RTS Kult detektivi (serija), režija Marko Đermanović, 1995, Art TV. Beogradske Maštarije (60`), režija Dušan Varda, 1995, Art TV — RTS Tropikalizam (60), režija Miško Mišković, RTS 1, 2000 Zima u selu Zavlaka (tropikalistička novogodišnja telenovela), režija Petar Stanojlović, RTS 1, 2001. Zima u El Ranchu (tropikalističke telenovele), režija Petar Stanojlović RTS 1, 2002 Književni prilozi u periodici Đurić je objavio brojne pesme i kratke priče u periodici: Student, NON, Književna reč, Polja, Talas, Reč, Severni Bunker, Beorama („Đurino smešno ćoše”), Školarac („Ljubav u 100 lekcija”)... Knjige Hvalisavi roman & Super, Matica srpska, edicija „Prva knjiga”, Novi Sad, 1991. „Grad”, Scena, Novi Sad, 1991. „The City”, Scena, English Issue 15, 1995. „In/Out”, Teatron 94, Beograd, 1996. Đurine smešne priče, Beografiti, Beograd, 1997. „Groblje mačaka”, antologija Savremena srpska drama, 1, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 1998. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. London, Ezoterija, Beograd, 1998. Mitologije Tehnosveta, SKC, Beograd, 1998. „Kao božanstvena komunistička komedija”, antologija Savremena srpska drama, 8, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2000. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Gurui digitalne pustare — antologija kiberpank tekstova, zajedno sa Dejanom D. Markovićem, Mono i Manjana, Beograd, 2000. „Koju igru igraš?”, antologija Savremena srpska drama, 12, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2001. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Pesme iz stomaka naroda — antologija turbo folka, zajedno sa Goranom Tarlaćem, SKC, Beograd, 2002. Mala knjiga Tropikalizma (engleski, španski, francuski, nemački), koautor sa Nenadom Surlom Sukijem, Aleksandrom Kisićem Kisom i Mladenom Arsenijevićem Arsom, samostalno izdanje Magnus & Ecologia Urbana, 2002. Izabrane ljubavne pesme, Mono i Manjana, 2002. Beogradske maštarije, Veduta, 2003. Glamur i ezoterija, Nea, 2003. „Ban Strah”, antologija Savremena srpska drama, 19, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2004. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Nikola Tesla, čarobnjak elektriciteta, strip / grafički roman, crtač Dragan Paunović, Pop kult, 2007. Katalog novog sveta, Službeni glasnik, 2010. Okultura, Admiral books, 2013. Zdravko Čolić — vatra ljubavi, Blic, 2014. Nikola Tesla, Treći rajh i vanzemaljci, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2015. Atlas bizarne geografije, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2015. Vodič kroz novi talas u SFRJ, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2016. Starogradski biseri, kako su nastale čuvene pesme 1-5, Hi-Fi Music, 2017. Pesme iz Srbije, Hi-Fi Music, 2017. Beograd bez sna, Laguna, 2017 Smešna knjiga za decu, Blic, 2017. London, Laguna, 2018. Poezija i suština, Prosveta, 2019. Ciganska strast, Blic, 2019 Rečnik pop ikona, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2022. Rečnik junaka pop kulture, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2022. Zastupljen u antologijama Osluškivanje tišine, antologija, Dosije, Beograd, 1989. („Black Magic Woman”) Otkucaji peščanog sata, antologija, Dosije, Beograd, 1990. („Neobjavljena priča Nastasje Kinski”) Gurui digitalne pustare, sa Dejanom D. Markovićem, Mono i Manjana pres, 2000. Pesme iz stomaka naroda, antologija turbo folka, sa Goranom Tarlaćem, SKC, 2001. Mala knjiga Tropikalizma, samizdat, 2001. Melem, Blic, 2022. Muzička izdanja Bilder — Heroji (singl ploča), Produkcija gramofonskih ploča Radio televizije Beograd (PGP RTB), 1986. Kiza rok — Heroji, PGP RTB (singl ploča), 1987. 88 — Heroji, PGP RTB (LP i MC), 1988. Maštarije — Vladimir Đurić Đura, L.V.O. Records (MC),1995. Mediteran — Đura i Mornari, PGP RTS (MC i CD), 1997. The best of Đura — Vladimir Đurić Đura, Gima records (MC i CD), 1998. Tropikalizam — Đura i mornari, Biveco Records (MC i CD), 2000. Uspavanka za bebe — Tina Milivojević, PGP RTS, 2002. Letnja terasa — Đura Mornar, City Records, 2007. Hitovi — Đura i Mornari, City Records, 2010. Alegria — Đura i Mornari, Multimedia Music, City Records, 2014. Nove gradske pesme — Đura i Mornari plus Vojvođanski san, Multimedia Music, 2017. More — Đura i Mornari, Multimedia Music, 2021. Muzika za TV serije Đurić je sa Milanom Milosavljevićem Burdom bio autor muzike za TV serije: „Kad na vrbi rodi grožđe”, TV Pink, 2009. „Srbija 100 godina posle Soluna”, TV Vojvodina, 2018. „Starogradski biseri”, TV Vojvodina, 2019. „Tajne službe Srbije”, RTS, 2021. „Jovanka Broz i tajne službe”, RTS, 2021. Izvedene pozorišne i radio drame Ban Strah, pozorište „Boško Buha”, režija Aleksandar Gavrilović, 1985. Džet set, radio drama, Dramski program Radio Beograda, režija Miroslav Jokić, 1989. Games People Play, Import Theatre Company, London, 1993. Beogradske priče 1 (Billiard Story), Scena SKC, Studentski kulturni centar, Beograd, režija Vladimir Đurić Đura, 1993. Beogradske priče 2 (Belgrade by night), Scena SKC, Studentski kulturni centar, Beograd, režija Miki Milutinović, 1994. Alisa u zemlji čuda, Pozorište „Boško Buha”, Beograd, režija Alisa Stojanović, 1994. Džet set, Malo pozorište „Duško Radović”, Beograd, Trupa „T Kuguar“, režija Saša B. Latinović, 1994. Groblje mačaka, Scena SKC, Beograd, režija Miki Milutinović, 1996. In/Out, Letnja scena Kapetan Mišino zdanje, Beogradski letnji festival (BELEF), Beograd, režija Irena Ristić, 1997. Balada o unutrašnjem moru, radio drama, Dramski program radio Beograda, režija Boda Marković, 1997. Groblje mačaka, Pozorište Dadov, Beograd, režija Miki Milutinović, 1999. Koju igru igraš, Pozorište Dadov, Beograd, Predrag Stojmenović, 2004. Telefomanija, Radio Beograd, RTS, reditelj Zoran Rangelov, 2008. Katero igro igraš, Prvi program Radio Slovenije, režija Igor Likar, 2010. Koju igru igraš, Madlenianum, Zemun, režija Dejan Janković, 2017. Panonija, Radio Beograd 2 RTS, režija Saša Latinović, 2017.