Opis "Devojka sa ljubičicama - Elizabet Robards" Nežnim potezima četkice, među lepotom i raskoši pariskih salona, ova dirljiva priča slika upečatljiv portret rađanja impresionizma. Šezdesetih godina XIX veka Parizom duvaju vetrovi promena, a briljantni mladi umetnici bune se protiv uštogljenih pravila prošlosti kako bi slobodno istraživali nove stilove stvaranja – i smele nove načine života. Strastvena, lepa i izuzetno talentovana, Berta Morizo hrabro korača ispred svog vremena i sledi svoj san: da postane priznata slikarka. Budući da je žena, često ostaje u senci svojih muških kolega i prijatelja, među kojima su Mone, Pisaro, Dega. Osim kao genijalni slikar impresionizma, Eduar Mane je u pariskim krugovima poznat kao bestidni razvratnik, nesputan i neodoljiv, okružen skandalima. Jedan susret u Luvru biće dovoljan da između ovo dvoje umetnika sevnu varnice. Mane postaje Bertin mentor, učitelj i ljubavnik, a ona njegova muza, ovekovečena na brojnim platnima. Povez knjige : Mek Strana : 272 Format knjige : 145x205x16 mm Pismo : Latinica

Dubina slave 2 priča o životu Kamija Pisaroa Irving Stoun Vulkan izdavaštvo 2019 g. /336 str. Odlicno ocuvana knjiga. Intrigantna pripovest o briljantnom i plodnom slikaru, jednom od začetnika impresionizma, ali i zadivljujuće svedočanstvo o raznolikosti talentovanih pojedinaca sa kojima je delio život, prijateljstvo i ljubav prema umetnosti. U središtu pažnje je Kamij Pisaro, vizionar čiji je život tesno povezan sa životima drugih velikih umetnika, među kojima su: Mone, Dega, Renoar, Mane, Sezan, Gogen, Van Gog, Bodler, Zola i mnogi drugi. Svi ovi slikari, pisci, trgovci umetninama, bili su važne figure francuske umetničke scene te epohe, a mnogima od njih je dobrodušni i plemeniti Pisaro pomagao da usavrše tehniku, ali i nesebično nudio hranu i krov nad glavom. Međutim, umesto romantične vizije boemskog života Monmartra i leve obale Sene, mi se na stranicama ove knjige teško mirimo sa omalovažavanjem i siromaštvom impresionista čija se veličanstvena, drugačija dela nisu uklapala u zastarela merila kritike i publike. Tek nakon mnogo godina njihova će se upornost isplatiti, a javnost će najzad priznati vrednost njihovih dostignuća i početi da posmatra svet očima impresionista. vr212

DUBINA SLAVE 1-2 Irving Stoun Izdavac: Vulkan Cvrst povez 350, 334 str. Druga knjiga ima fleku od vina sto se moze videti na fotografiji, ostecenje na omotnici sa unutrasnje strane. Intrigantna pripovest o briljantnom i plodnom slikaru, jednom od začetnika impresionizma, ali i zadivljujuće svedočanstvo o raznolikosti talentovanih pojedinaca sa kojima je delio život, prijateljstvo i ljubav prema umetnosti.U središtu pažnje je Kamij Pisaro, vizionar čiji je život tesno povezan sa životima drugih velikih umetnika, među kojima su: Mone, Dega, Renoar, Mane, Sezan, Gogen, Van Gog, Bodler, Zola i mnogi drugi. Svi ovi slikari, pisci, trgovci umetninama, bili su važne figure francuske umetničke scene te epohe, a mnogima od njih je dobrodušni i plemeniti Pisaro pomagao da usavrše tehniku, ali i nesebično nudio hranu i krov nad glavom.Međutim, umesto romantične vizije boemskog života Monmartra i leve obale Sene, mi se na stranicama ove knjige teško mirimo sa omalovažavanjem i siromaštvom impresionista čija se veličanstvena, drugačija dela nisu uklapala u zastarela merila kritike i publike. Tek nakon mnogo godina njihova će se upornost isplatiti, a javnost će najzad priznati vrednost njihovih dostignuća i početi da posmatra svet očima impresionista.

Novo, nečitano, nema posvete. 50 ideja koje bi stvarno trebalo da znate: Umetnost - Suzi Hodž Godina izdanja: 2020 Broj strana: 208 Povez: Mek Poseta umetničkoj galeriji može da zbuni – sluđujuća parada slika, skulptura, umetnika i umetničkih pravaca, a vrlo malo uvida u to kako se sve jedno s drugim uklapa. Zato je tu knjiga 50 ideja koje bi stvarno trebalo da znate: UMETNOST da vam pomogne. Za sve one koji ne znaju po čemu se razlikuju Dega i Dali, Mone i Mane, kubizam i fovizam, ovaj informativni i analitični vodič razlaže pedeset najvažnijih i najuticajnijih koncepcija u umetnosti, od stare Grčke do danas.Obuhvatajući presudne umetničke trenutke u istoriji, među kojima su barok, renesansa, impresionizam, bauhaus, nadrealizam, pop-art i sve ono između, ova knjiga ujedno ispituje uticajne pravce kao što su romantizam, kubizam i minimalizam. Jezgroviti tekst Suzi Hodž propraćen je rečnikom gde se objašnjavaju ključni pojmovi, kao i mini-esejima i informativnim biografijama najvažnijih umetnika određenog perioda.Dopunjena izborom slika koje ilustruju ključne koncepcije i obuhvatnim hronološkim tablicama kako bi svaki pravac ili pokret bio smešten u svoj kontekst, ova knjiga daje, u najširem rasponu, pregled najznačajnijih novina u svetu umetnosti i dizajna. Ona će oduševiti svakog kog je bar nekad zbunio umetnički žargon i želi da dostigne dublje, temeljnije razumevanje umetnosti.

Odlično očuvana !!! Izdavač: Mono & Manjana 613 strana , 550 grama `Rođen sam dva puta: prvo, kao devojčica, jednog izuzetno vedrog dana u Detroitu 1960; a zatim ponovo, kao dečak tinejdžer, u jednoj bolnici kraj Petoskija, u Mičigenu, avgusta 1974.` Tako Džefri Eugenides, Amerikanac grčkog porekla, započinje ovaj roman, koji će veoma brzo biti ovenčan svetskom slavom, donoseći autoru Pulicerovu nagradu. Čudesna, slojevita i bogata priča, koja počinje na obalama turske imperije, pa preko američkih oblakodera stiže natrag u Evropu, prateći sudbinu bića koje u sebi objedinjuje oba pola, pokazaće vam da vreme velikih pisaca još nije prošlo! `Sada, u četrdeset i prvoj, osećam da se ponovo rađam. Preporuka Opre Vinfri! „Punih osamdeset godina istorije porodice Stefanides i povesti velike američke nacije Eugenides je utkao u fascinantnu pripovest tanane i filigranske strukture, duhovitih dijaloga, britkih komentara i paralela, i moćnih opservacija o porodici, ljubavi i smrti. Ono što krasi njegovo pisanje jeste neverovatno umeće zadržavanja pažnje i perfektan tajming uvođenja novih i novih, čini se beskrajnih ali nikada izlišnih detalja, motiva i likova. Moderna književnost retko iznedri ovako zrelo i zaokruženo delo koje bez zazora može da izdrži svako poređenje sa delima Tomasa Mana ili nekog sličnog klasika. Midlseks je jedno od najdubljih, najuzbudljivijih, najzabavnijih i najtoplijih čitalačkih iskustava koja možete imati – a iskustva čine život vrednim.“ Ivan Bevc, Yellow cab KSS1

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Mono i Manjana - Beograd, 2010. god. Broširan povez, 16,5 cm. 212 str. Knjiga koja je prošla probu vremena! Roman dvostrukog dobitnika Gonkurove nagrade nas na nežan, ali i surov i ironičan način uvodi u svet malog Mome, baveći se filozofijom življenja, odnosima među različitim narodima, ljubavlju, prijateljstvom, siromaštvom, starošću i nadom, gledanim očima jednog desetogodišnjeg dečaka. Glavni junak, mali Arapin Momo, svoj “svesni” život započinje u prihvatilištu kod stare gospođe Roze. To nije obično prihvatilište jer se tu nalaze samo deca prostitutki, a gospođa Roza, stara Jevrejka, se nekada i sama bavila najstarijim zanatom na svetu. Ali bez obzira na nesrećne okolnosti mali Momo nas sa velikim optimizmom i objektivnošću upoznaje sa svojim prijateljima: gospođom Rozom, starim prodavcem ćilima, gospodinom Ćamilom, decom iz prihvatilišta i ostalim stanovnicima ne tako blistavog dela Pariza. Na isti način on priča o životu, sreći, Jevrejima, Arapima, Francuzima, crncima... Kroz Momino pripovedanje o stvarima i ljudima koji ga okružuju istovremo se provlači i filozofija, način razmišljanja ljudi sa margine, koji su od rođenja bili osuđeni na gubitke, patnju i težak život... Specifičan humor u određenim trenucima samo pojačava gorak ukus koji ova ispovest ostavlja na čitaoca. Prvobitno objavljen pod pseudonimom Emil Ažar, roman Život je pred tobom, je doneo Romenu Gariju drugog Gonkura, najprestižnije francusko priznanje za književnost koje se po pravilu dodeljuje samo jednom za života. „Ovo je priča i tužna i vedra, s nezaboravnim, slikovitim likovima, puna vere u dragocenost prijateljstva i ljubavi...“ Mond

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Bazar tufnaste zebre - Rafael Žordano Godina izdanja: 2021 Broj strana: 264 Povez: Mek Autorka bestselera Drugi život počinje kad shvatiš da imaš samo jedan... Samo smeličanstveno! Bazil, pomalo otkačeni ali genijalni pronalazač, vraća se u Mon Veni odlučan da otvori „biheviorističku prodavnicu“ sa provokativnim predmetima i izumima koji golicaju maštu i kreativnost i podstiču na odvažno razmišljanje. Kako se zove ta neobična prodavnica? Bazar tufnaste zebre. Đulija, talentovani profesionalni „nos“, traći svoj dar na proizvode za ličnu higijenu. Ona mašta da vrati dušu svom poslu i napravi miris koji se ne bi svodio samo na to da „lepo miriše“. Artur, Đulijin sin, buntovni tinejdžer ljut na sistem, ima samo jedan ventil: grafite. Ulična umetnost mu pomaže da iznese svoje mišljenje dok traži put kojim će ići kroz svet u kome, izgleda, nema mesta za njega. Kad se ovo troje ljudi okupi oko zajedničke ideje, poredak stvari će se zauvek promeniti. Tokom seansi zajedničkog stvaranja nastaće amalgam koji će im otvoriti novi, slobodniji, srećniji put. Ali tu je i Luiz Mortej, glavna urednica lokalnih novina i predsednica udruženja Civilissime, koja čvrsto veruje u vrednosti za koje se bori: poštovanje utvrđenih okvira, kulturu i građansku svest. Ubeđena da radi za opšte dobro, smatra da joj je dužnost da zabija klipove u točkove Bazara tufnaste zebre... Čitavom galerijom likova, zanesenjaka, osetljivih duša i namćora, oslobađajući ih od straha pomoću odvažnosti, uz mnogo zamki i iznenađenja, predmeta čudesnih i poetičnih u isti mah, kroz nevolje i s ljubavlju, novi roman Rafael Žordano budi u nama želju da unesemo više zanosa u sopstveni život i prihvatimo filozofiju Bazara tufnaste zebre: „smeličanstvenost“.

KNJIGA PROCITANA SAMO JEDNOM. IMA POTPIS BIVSEG VLASNIKA NA PRVOJ BELOJ STRANI. MONO I MANJANA, 2007 Vreme magova je na izmaku... Preostao je samo jedan od ovih zastrašujućih, misterioznih ljudi - mračni i zagonetni lord Eldrič... Iako u svetu već poznate i priznate kao epska fantastika dostojna Tolkina knjige Šona Rasela do sada nisu prevođene na srpski jezik. Roman Stazama i dvoranama podzemlja je prvi deo serijala pod nazivom Rečni sliv tmine u prevodu Dejana Inića. Smeštajući radnju u kasni srednji vek Rasel vešto izbegava klišee epske fantastike sa plemenitim herojima koji se bore protiv mračnih sila zla. Njegovi likovi i mesta su obrađeni do poslednjeg detalja, napisani tako da poseduju izraženu personalnost, niko nije idealan, pa ni pozitivni junaci, što čitaocu daje osećaj ljudi i mesta u koje lako veruje. Vraćajući se na jednog od likova prvog serijala u Stazama i dvoranama podzemlja Rasel uvodi čitaoca u početke priče o Erazmu Flateriju i njgovom odnosu sa mračnim i zagonetnim lordom Eldričom. Kao dečak, Erazmo Flateri je tri godine obučavan u kući poslednjeg maga, lorda Eldriča. Pa ipak je njegov dodir s magijom bio ograničen. Do dana današnjeg on se još pita zašto je uopšte tamo i pozvan. Ostaci jednog fanatičnog društva poznatog kao teleriti i tajanstvena crkva veruju da je Erazmo ključ velikih događaja koji će uskoro uslediti. Zato ga njeni pripadnici prate čak i u utrobu zemlje, kuda on polazi u potragu za svojim prijateljima i izgubljenim tajnim znanjem. „Rasel je jedan od najboljih pisaca fantastike iz generacije posle Tolkina i Ursule Legvin.“ - Amazon „Rasel ima moć da tako potpuno uvuče svoje čitaoce u priču da na kraju imate osećaj kako ste se probudili iz izuzetno živog sna.“ - Barns end Nobl

Autor - osoba Cankar, Ivan, 1876-1918 = Cankar, Ivan, 1876-1918 Naslov Proza / Ivan Cankar ; [izbor Marija Mitrović ; prevod Marija Mitrović, Milorad Živančević, Roksanda Njeguš, Dora Pilković-Maksimović, Jovanka Hrvaćanin, Emilija Jurišić, Vida Županski-Pečnik, Gojko Janjušević] Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1981 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 458 str., [1] list s autorovom slikom ; 21 cm Drugi autori - osoba Mitrović, Marija, 1941- = Mitrović, Marija, 1941- Živančević, Milorad, 1933- = Živančević, Milorad, 1933- Njeguš, Roksanda, 1915-2009 = Njeguš, Roksanda, 1915-2009 Pilković, Dora, 1911-2001 = Pilković, Dora, 1911-2001 Hrvaćanin, Jovanka Jurišić, Emilija = Jurišić, Emilija Županski-Pečnik, Vida Janjušević, Gojko, 1936-2000 = Janjušević, Gojko, 1936-2000 Dobrovoljc, France, 1907-1995 = Dobrovoljc, France, 1907-1995 Zbirka Slovenačka književnost ; 11 SADRŽAJ Marija Mitrović, VIŠEZNAČNOST I DEKLARATIVNOST U CANKAREVOM DELU 5 MOJA MAJKA Njena slika (prevela Dora Pilković-Maksimović) 31 Desetica (prevela Dara Pilković-Maksimović) 35 Šoljica kafe (prevela Dora Pilković-Maksimović) 41 Tuđa učenost (prevela Marija Mitrović) 45 MOJA UMETNOST Bela hrizantema (prevela Roksanda Njeguš) 51 Jubilej (prevela Emilija Jurišić) 92 Epil`Og vinjetama (prevela Vida Županski-Pečnik) 103 Original (prevela Marija Mitrović) 108 Crno uokršnje jaje (prevela Marija Mitrotić) 111 Crtice (prevela Marija Mitrović) 115 Nenapisani romani (prevela Marija Mitrović) 119 OGLEDALO Muve (prevela Dora Pilković-Maksimović) 125 Lisac (prevela Dora Pilković-Maksimović) 131 Iščekivanje (prevela Marija Mitrović) 135 Ogledalo (prevela Jovanka Hrvaćanin) 139 Zaključana sobica (prevela Jovanka Hrvaćanin) 143 Mona Liza (prevela Marija Mitrović) 146 Kuća Marije Pomoćnice (preveo dr Milorad Živančević) 180 ISKRIVLJENO OGLEDALO Smrt kontrolora Stepneka (prevela Marija Mitrović) 273 Razbojnik Petar (prevela Marija Mitrović) 304 Zločinac (prevela Marija Mitrović) 330 Gospodin kapetan (prevela Jovanka Hrvaćanin) 340 „BAJKA“ Petar Klepec (prevela Jovanka Hrvaćanin) 347 Kesten naročite vrste (prevela Jovanka Hrvaćanin) 350 Kurent (prevela Marija Mitrović) 353 SATIRA Sveti Janez u Biljkama (prevela Marija Mitrović) 415 Kako se useknuo gospodin Petar Mozolec (prevela Marija Mitrović) 426 Neobična pojava (prevela Marija Mitrović) 436 France Dobrovolec, Bibliografski podaci (preveo Gojko Janjušević) 443 Ivan Cankar (Vrhnika, 10. maj 1876 – Ljubljana, 11. decembar 1918) je bio slovenački književnik. Život i rad Završio je realku u Ljubljani (1888–1889) kao osrednji đak. Studirao je u Beču tehniku, ali je nije završio i potpuno se posvetio književnosti. U slovenačkoj književnosti javio se pesmama i zbirkom „Erotika“ (1899), koja je ozlojedila konzervativne krugove te je ljubljanski biskup Jeglič otkupio celu zbirku i zapalio je. Jedan je od tvoraca slovenačke moderne književnosti, u savremenom političkom životu bio je angažovan kao socijaldemokrata, a njegove političke ideje našle su odraza u svim njegovim delima. Tematski je obuhvatio sve slojeve slovenačkog društva: od seljaka do inteligencije, a stilom varira od neoromantičkog do naturalističkog. Glavne su karakteristike njegovih proza i drama oštra psihološka i sociološka analiza. Njegova dela su delimično prevedena na mnoge jezike, čak i na kineski i indijski. Cankar se 1913. u predavanju Slovenci i Jugosloveni nedvosmisleno opredeljuje za jugoslovensko zajedništvo. Cankar biva osuđen na sedam dana zatvora koji je odslužio od 12. do 19. septembra 1913. godine. Zbog toga je i u jesen 1914. bio nekoliko nedelja zatvoren u ljubljanskom Gradu. Umro je 11. decembra 1918. godine usled komplikacija prilikom upale pluća i sahranjen na groblju Žale u Ljubljani. Dela Poezija Erotika (1899, 2. izdanje 1902) Proza Vinjete (1899) Knjiga za lakomislene ljude (1901) Stranci (1901) Na klancu (roman) (1902) Ob zori (1903) Život i smrt Petra Novljana (1903) Gospođa Judit (1904) Kuća Marije Pomoćnice (1904) Krst na gori (1904) Potepuh Marko in kralj Matjaž (1905) V mesečini (1905) Martin Kačur (roman) (1906) Nina (roman) (1906) Smrt n pogreb Jakoba Nesreče (1906) Aleš iz Razora (1907) Sluga Jernej i njegovo pravo (1907) Novi život (roman) (1908) Zgodbe iz doline šentflorjenske (1908) Kurent (1909) Komšija Luka (1909) Za križem(1909) Tri drame (1911) Volja i moč (1911) Milan i Milena (roman) (1913) Podobe iz sanj (1920) Mimo življenja (1920) Moj život (1920) Grešnik Lenart (1921) Drame Jakob Ruda (1901) Za dobro naroda (1901) Kralj Betajnove (1902) Pohujšanje v dolini šentflorjenski (1908) Sluge (1910) Lepa Vida (1912) Romantične duše (1922) Eseji Krpanova kobila (1907) Bela hrizantema (1910) Njegova najznačajnija dela su Hlapci, Za narodov blagor i Na klancu. MG74 (L)

Autor - osoba Ransmayr, Christoph, 1954- = Ransmajer, Kristof, 1954- Naslov Užasi leda i mraka : roman / Kristof Ransmajer ; preveo s nemačkog Zlatko Krasni Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Geopoetika, 1997 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 197 str. ; 20 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Krasni, Zlatko Zbirka Edicija Svet proze Napomene Prevod dela: Die Schrecken des Eises und der Finsternis / Christoph Ransmayr Beleška o autoru na koricama. Autor romana Poslednji svet kojim je stekao status kultnog pisca, Kristof Ransmajer u knjizi Užasi leda i mraka koju je napisao 1984. g. povezuje formu romana sa elementima istorijske dokumentacije stvarajući tako novo literarno jedinstvo. Jozef Macini – mladi Italijan koji voli da izmišlja stvarnost, smišlja priče i potom otkriva stvarne događaje koji se sa njima podudaraju – postaje opsednut Austrougarskom ekspedicijom na Arktik 1872. godine. Više od stotinu godina kasnije, on se odlučuje na podražavanje njihove avanture. Ransmajer koristi njegovu priču i dnevnike prvobitne ekspedicije, brilijantno rekonstruiše oba putovanja, ujedno ispitujući krajnosti čovekove psihe. Užasi leda i mraka se ne mogu čitati samo kao izveštaj o avanturi, već i kao parabola jedne stvarnosti koja daleko prevazilazi granicu ovih putovanja. U ovom romanu se izvorna narativnost putovanja pretvara u brilijantno delo puno neizvesnosti koje predstavlja i lirsku meditaciju o metafizici istraživanja. Kristof Ransmajer je rođen 1954. godine u Velsu, Gornja Austrija. Studirao je filozofiju i etnologiju; živi u Beču. Pored romana Užasi leda i mraka (1984, Geopoetika 1997), Poslednji svet (1988, Geopoetika 2003), Morbus Kitahara (1995, Geopoetika 1999), Atlas uplašenog čoveka (2012, Geopoetika 2014), Koks ili tok vremena (2016, Geopoetika 2017) i Majstor vodopada (2021, Geopoetika 2022), autor je i drugih proznih dela u kojima je eksperimentisao sa narativnom formom – pored ostalog: Put za Surabaju (1997), Nevidljivo (2001), Priznanja jednog turiste (2004), Leteća planina (2006, Geopoetika 2008), Dame i gospoda pod vodom (zajedno sa Manfredom Vakolbingerom, 2007), pozorišni komad Odisej, zločinac (2010). Za svoje knjige, do sada prevedene na više od trideset jezika, dobio je veliki broj nagrada, među kojima su i one nazvane po Fridrihu Helderlinu, Francu Kafki, Bertoltu Brehtu i Ernstu Toleru, Velika austrijska nagrada za književnost, italijanska književna nagrada Mondelo, nagrada Aristeion Evropske unije, francuska nagrada za najbolji strani roman (Prix du meilleur livre étranger), počasna nagrada premijera Bavarske, nagrada „Žan Mone“ za evropsku književnost i nagrada „Mariluize Flajser“, koju je 2017. godine dobio za Atlas uplašenog čoveka i Koks ili tok vremena. MG38 (L)

Autor - osoba Ransmayr, Christoph, 1954- = Ransmajer, Kristof, 1954- Naslov Morbus Kitahara / Kristof Ransmajer ; preveo s nemačkog Zlatko Krasni Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1999 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Geopoetika, 1999 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 297 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Krasni, Zlatko Zbirka Edicija Svet proze ; 11 Napomene Prevod dela: Morbus Kitahara / Christoph Ransmayr. „Mir u Oranijenburgu` jeste naziv za godine i decenije nakon velikog evropskog rata. Ovo ime ne obeležava, medjutim, epohu nove izgradnje, već se odnosi na kaznu, odmazdu i osvetu. Po volji pobednika, potučeni neprijatelj mora da se iz svojih razrušenih gradova i industrijskih postrojenja vrati na pašnjake i polja repe, nazad u prošli vek. Troje ljudi se susreće u Moru, opusteloj varošici kraj jezera u senci visokih planina. Ambras, „kralj pasa` i nekadašnji logoraš, postaje nekoliko godina posle svog oslobadjanja upravnik istog kamenoloma u kome je patio kao robijaš. Mrze ga i plaše ga se dok sa svojim čoporom podivljalih pasa živi u nekadašnjem sjaju Vile Flora. Lili, „Brazilka`, sanja - dok ilegalno prelazi granicu između okupacionih zona - o miru na obali daleke zemlje, i živi povučeno u ruševinama predratne banje. Ponekad pak odlazi do svog planinskog skrovišta, s oružjem iz bivšeg rata i pretvara se u snajperistu koji ubija neprijatelje. I Bering, „čovek-ptica`, kovač iz Mora, napušta svoj dom, svoj u korov zarastao gvozdeni otpad, kako bi najpre postao vozač kralja pasa, potom njegov naoružan, na sve spreman, telohranitelj. Ali u ovom svom drugom životu postaje žrtva zagonetnog očnog oboljenja po imenu Morbus Kitahara: postepeno pomračenje vida. Kristof Ransmajer je izvanredan stilista, pisac dugog daha i majstor držanja čitaoceve pažnje. Morbus Kitahara je roman koji donosi inovacije u žanru. Zasigurno je jedan od najintrigantnijih, koji su poslednjih godina objavljeni u Evropi. Kristof Ransmajer je rođen 1954. godine u Velsu, Gornja Austrija. Studirao je filozofiju i etnologiju; živi u Beču. Pored romana Užasi leda i mraka (1984, Geopoetika 1997), Poslednji svet (1988, Geopoetika 2003), Morbus Kitahara (1995, Geopoetika 1999), Atlas uplašenog čoveka (2012, Geopoetika 2014), Koks ili tok vremena (2016, Geopoetika 2017) i Majstor vodopada (2021, Geopoetika 2022), autor je i drugih proznih dela u kojima je eksperimentisao sa narativnom formom – pored ostalog: Put za Surabaju (1997), Nevidljivo (2001), Priznanja jednog turiste (2004), Leteća planina (2006, Geopoetika 2008), Dame i gospoda pod vodom (zajedno sa Manfredom Vakolbingerom, 2007), pozorišni komad Odisej, zločinac (2010). Za svoje knjige, do sada prevedene na više od trideset jezika, dobio je veliki broj nagrada, među kojima su i one nazvane po Fridrihu Helderlinu, Francu Kafki, Bertoltu Brehtu i Ernstu Toleru, Velika austrijska nagrada za književnost, italijanska književna nagrada Mondelo, nagrada Aristeion Evropske unije, francuska nagrada za najbolji strani roman (Prix du meilleur livre étranger), počasna nagrada premijera Bavarske, nagrada „Žan Mone“ za evropsku književnost i nagrada „Mariluize Flajser“, koju je 2017. godine dobio za Atlas uplašenog čoveka i Koks ili tok vremena. MG38 (L)

1. Slava moga oca 2. Dvorac moje majke 3. Vreme tajni Pečat biblioteke, nedostaju najavni listovi, unutra ineče kompletno, bez pisanja, podvlačenja… Autor - osoba Panjol, Marsel, 1895-1974 = Pagnol, Marcel, 1895-1974 Naslov Slava moga oca. [Knj. 1] / Marsel Panjol ; prevela Mirjana Vukmirović Jedinstveni naslov ǂLa ǂgloire de mon père. srpski jezik Vrsta građe dokumentar.lit. Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga ; Gornji Milanovac : Dečje novine, 1993 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 190 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vukmirović, Mirjana, 1936-2015 = Vukmirović, Mirjana, 1936-2015 Zbirka Knjiga za decu i odrasle ; 31 (karton) Napomene Prevod dela: La gloire de mon père / Marcel Pagnol Tiraž 3.000. Autor - osoba Panjol, Marsel, 1895-1974 = Pagnol, Marcel, 1895-1974 Naslov Dvorac moje majke. [Knj. 2] / Marsel Panjol ; prevela Mirjana Vukmirović Jedinstveni naslov ǂLe ǂchâteau de ma mère. srpski jezik Vrsta građe dokumentar.lit. Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga ; Gornji Milanovac : Dečje novine, 1993 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 188 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vukmirović, Mirjana Zbirka Knjiga za decu i odrasle ; 32 ISBN 86-379-0408-4 (karton) Napomene Prevod dela: Le château de ma mère / Marcel Pagnol Tiraž 3.000. Autor - osoba Panjol, Marsel, 1895-1974 = Pagnol, Marcel, 1895-1974 Naslov Vreme tajni. [Knj. 3] / Marsel Panjol ; prevela Mirjana Vukmirović Jedinstveni naslov ǂLe ǂtemps de secrets. srpski jezik Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga ; Gornji Milanovac : Dečje novine, 1993 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 265 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vukmirović, Mirjana Zbirka Knjiga za decu i odrasle ; 33 ISBN 86-379-0409-2 (karton) Napomene Prevod dela: Le temps de secrets / Marcel Pagnol Tiraž 3.000. Marsel Panjol (Obanj, 28. februar 1895 – Pariz, 18. april 1974) bio je francuski književnik, dramaturg i filmski reditelj. 1946. godine je postao prvi režiser izabran u sastav Francuske akademije. Iako je njegov rad manje popularan nego što je bio ranije, Panjol se ipak smarta jednim od najvećih francuskih pisaca 20. veka i izuzetan je po tome što je uspeo u mnogim književnim žanrovima—memoarima, romanu, drami i filmu. Detinjstvo Marsel Panjol je rođen 28. februara 1895. godine u gradu Obanj, Ušće Rone, u južnoj Francuskoj u blizini Marseja, kao najstariji sin učitelja Žozefa PanjolaA i krojačice Avgustine Lanso. Marsel Panjol je odrastao u Marseju sa mlađom braćom Polom i Reneom, i mlađom sestrom Žermenom. Školske godine U julu 1904. godine porodica je iznajmila Bastide Neuve, kuću u uspavanom provansalskom selu La Treille, za vreme letnjeg raspusta, prvog od mnogih provedenih u brdskom području između Obanja i Marseja. O[1]tprilike u isto vreme, Avgustinino zdravlje, koje nikada nije bilo robusno, je počelo primetno da se pogoršava i 16. juna 1910. godine preminula je od upale pluća (`mal de poitrine`) u dobi od 36. godina. Žozefa se ponovo oženio 1912. godine. 1913. godine, u dobu od 18 godina, Marsel je dobio bečelor dilpomu u oblasti filozofije[2]i počeo da studira književnost na univerzitetu u Eks an Provans. Kada je izbio Prvi svetski rat, pozvan je u pešadiju u Nici, ali je u januaru 1915. godine otpušten zbog slabe konstitucije (`faiblesse de constitution`). 2. marta 1916. godine oženio je Simon Kolin u Marseju, a u novembru diplomirao engleski. Potom je postao nastavnik engleskog jezika, predajući na različitim lokalnim fakultetima i u Marseju. Karijera Vreme u Parizu 1922. godine se preselio u Pariz, gde je predavao engleski do 1927. godine, kada je odlučio da posveti život pisanju drama. Tokom tog vremena, pripadao je grupi mladih pisaca i u saradnji sa jednim od njih, Polom Nevua , napisao je komad, Trgovci slavom, koji je završen 1924. godine. Nakon toga, 1928. godine, je sledio Topaz, satira zasnovana na ambiciji. U Parizu se zbog nostalgije vratio svojim provansalskim korenima, što je predstavljalo osnovu za njegov komad, Marije, koji je kasnije postao njegov prvi rad koji je adaptiran u film1931. godine. Rastavljen od Simon Kolin od 1926. godine (iako se nisu razveli do 1941. godine), započeo je vezu sa mladom engleskom plesačicom Kiti Marfi: njihov sin, Žak Panjol, rođen je 24. septembra 1930. godine. (Žak je kasnije postao asistent svom ocu, a potom i snimatelj za televizijsku stanicu France 3 Marseille.) Filmska karijera 1926. godine, tokom posete Londonu, Panjol je prisustvovao prikazivanju jednog od prvih zvučnih filmova i bio toliko impresioniran da je odlučio da usmeri svoje napore na film. Kontaktirao je Paramount Picture studije i predložio adaptiranje svoje predstave Marije u film. Film je režirao Aleksandar Korda i završen je 10. oktobra 1931. godine.[2]To je postao jedan od prvih uspešnih zvučnih filmova na francuskom jeziku. 1932. godine Panjol je osnovao sopstveni filmski studio u selu nedaleko od Marseja.[2]Tokom naredne decenije Panjol je producirao sopstvene filmove, uzimajući mnoge različite uloge u proizvodnji filma – finansijer, reditelj, scenarista, direktor studija i prevodilac skripta na stranom jeziku – i angažujući najveće francuske glumce tog vremena. 4. aprila 1946. godine Panjol je izabran za člana Francuske akademije, zauzimajući svoje mesto u martu 1947. godine, prvi režiser kome je pripala ova čast. Teme Panjolovih filmova U svojim filmovima, Panjol prenosi svje talente u pisanju drame na veliki ekran. Njegov uređivački stil je rezervisan, stavljajući akcenat na sadržaj slike. Kao vizuelnu prirodnjak, Panjol se oslanja na film kao umetnost, da prenese dublje značenje, a ne samo kao sredstvo za pričanje priče. Panjol je takođe pažljivo odabirao glumce koje je zapošljavao, angažujući lokalne glumce za svoje filmovime, kako bi naglasio njihove jedinstvene akcente i kulturu. Kao i njegove predstave, Panjolovi filmovi naglašavaju dijalog i muzikalnost. Teme mnogih Panjolovih filmova se vrte oko stalnog posmatranja društvenih rituala. Koristeći naizmenično simbole i ciklične uloge likova, kao i ponosni očevi i buntovnička deca, Panjol osvetljava provincijski život niže klase. Uočljivo, Panjol često poredi žene i zemlju, pokazujući kako može biti jalova ili plodna. Pre svega, Panjol koristi sve ovo da bi ilustrovao značaj ljudskih odnosa i njihove obnove. Kao romanopisac 1945. godine Panjol se ponovo oženio, sa glumicom Žaklinom Panjol. Imali su dvoje dece, Frederika (rod. 1946) i Estel (rod. 1949). Estela je umrla u dobi od dve godine. Panjol je bio toliko očajan da je pobegao sa juga i vratio se da živi u Parizu. Ponovo je počeo da piše drame, ali nakon što je njegova sledeća predstava loše primljena, odlučio je da ponovo promeni posao i počeo da piše seriju autobiografskih romana – Suveniri detinjstva – zasnovanih na njegovim dečijim iskustvima. 1957. godine, prva dva romana u seriji, Slava mog oca i Zamak moje majke su objavljeni i odmah priznati. Smrt Marsel Panjol je umro u Parizu, 18. aprila 1974. godine. Sahranjen je u Marseju na groblju La Treille, pored majke, oca, braće i supruge. MG85 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Nijedna predstava u modernom pozorištu nije toliko zaokupila maštu i srce američke javnosti kao Staklena menažerija Tenesija Vilijamsa. Kao Vilijamsov prvi popularni uspeh, pokrenuo je briljantnu, iako pomalo kontroverznu, karijeru našeg eminentnog lirskog pisca. Od svoje premijere u Čikagu 1944. godine, sa legendarnom Loret Tejlor u ulozi Amande, Menagerija je bila bravurozno delo za velike glumice od Džesike Tendi do Džoan Vudvord, a proučava se i izvodi u učionicama i pozorištima širom sveta. Staklena menažerija (u tekstu koji je autor preferirao) sada je dostupan samo u izdanju Nev Directions Paperbook. Novi uvod urednika The Tennessee Villiams Annual Reviev, Roberta Breja, ponovo ocenjuje predstavu više od pola veka nakon što je osvojila nagradu Njujorškog kruga dramskih kritičara. Ovo izdanje Staklene menažerije takođe uključuje Vilijamsov esej o uticaju iznenadne slave na pisca koji se bori, „Katastrofa uspeha“, kao i kratak odeljak Vilijamsovih sopstvenih „Produkcionih beleški“. Tenesi Vilijams, pravo ime Tomas Lanir Vilijams III (engl. Thomas Lanier Williams III; Kolambus, 26. mart 1911 — Njujork, 25. februar 1983) je bio američki dramski pisac i jedan od najznačajnijih dramskih pisaca 20. veka. Ime „Tenesi“ su mu nadenule kolege na koledžu inspirisane njegovim južnjačkim akcentom i činjenicom da mu je otac bio poreklom iz Tenesija. Osvojio je dve Pulicerove nagrade za dramu: za komad Tramvaj zvani želja 1948. i za dramu Mačka na usijanom limenom krovu 1955. Pored toga, njegove drame Staklena menažerija iz 1945. i Noć iguane iz 1961. osvojile su nagradu Njujorškog udruženja dramskih kritičara. Drama Tetovirana ruža (koju je posvetio svom ljubavniku, Frenku Marlouu) je 1952. osvojila nagradu Toni za najbolji pozorišni komad. Žanrovski kritičari su smatrali da je Vilijams pisao u južnjačkom gotskom stilu.[1] Biografija Odrastao je u problematičnoj porodici koja mu je poslužila kao inspiracija za većinu dela. Rođen je u Kolambusu, država Misisipi, u kući majčinog dede, lokalnog episkopalnog sveštenika (danas je ta kuća pretvorena u centar za dobrodošlicu u Misisipi i gradski centar za informacije za turiste). Njegov otac, Kornelijus Vilijams (Cornelius Williams), bio je trgovački putnik koji je bivao sve nasilniji kako su mu deca odrastala. Često je favorizovao Tenesijevog brata, Dejkina Vilijamsa (Dakin Williams). Njegova majka, Edvina Vilijams (Edwina Dakin Williams), bila je potomak plemenite južnjačke porodice. U vreme kada je Tomas imao tri godine, porodica se preselila u Klarksdejl, u državi Misisipi. Sa pet godina mu je postavljena dijagnoza difterije, zbog čega su mu noge bile paralizovane dve godine, zbog čega nije mogao skoro ništa da radi. Potom ga je majka počela podsticati da koristi maštu, a u trinaestoj godini poklonila mu je pisaću mašinu.[traži se izvor] Posle nekoliko pokušaja da bude sa ženama, Tenesi Vilijams je krajem tridesetih godina prošlog veka napokon priznao svoju homoseksualnost. U Njujorku se pridružio krugu gej ljudi, među kojima je bio i njegov blizak prijatelj pisac Donald Vindham (1920–2010) i tadašnji partner Fred Melton. Tenesi Vilijams je umro u sedamdeset prvoj godini od posledica gušenja poklopcem od bočice sa lekovima, u svojoj sobi u hotelu Elysee u Njujorku.[2] Prema nekima, uključujući i brata Dejkina, slavni pisac je bio ubijen. Sa druge strane, prema policijskom izveštaju o njegovoj smrti, postoje indicije da su u pitanju bili lekovi; u njegovoj sobi je nađeno mnogo recepata, pa se smatra da je do nesrećnog završetka došlo pod uticajem alkohola i lekova. Bibliografija Komadi Prvi komadi Candles to the Sun (Sveće suncu), 1936. Fugitive Kind, 1937. Spring Storm (Prolećna oluja), 1937. Not about Nightingales, 1938. Battle of Angels, 1940. (ponovo napisana 1957. pod nazivom Orpheus Descending) You Touched Me, 1945. Stairs to the Roof (Stepenice za krov), 1947. Značajne drame The Glass Menagerie (Staklena menažerija), 1944. A Streetcar Named Desire (Tramvaj zvani želja), 1947. Summer and Smoke (Leto i dim), 1948. (ponovo napisana 1964. pod nazivom The Eccentricities of a Nightingale) The Rose Tattoo (Tetovirana ruža), 1951. Camino Real, 1953. Cat On a Hot Tin Roof (Mačka na usijanom limenom krovu), 1955. Suddenly, Last Summer (Iznenada, prošlog leta), 1958. Sweet Bird of Youth (Slatka ptica mladosti), 1959. Period of Adjustment (Period prilagođavanja), 1960. The Night of the Iguana (Noć iguane), 1961. Kasniji komadi The Milk Train Doesn`t Stop Here Anymore, 1963. The Slapstick Tragedy: The Gnadiges Fraulein and The Mutilated, 1966. The Seven Descents of Myrtle, 1968. In the Bar of a Tokyo Hotel, 1969. Will Mr. Merriweather Return from Memphis?, 1969. Small Craft Warnings, 1972. The Two-Character Play, 1973. (poznat i pod nazivom Out Cry) The Red Devil Battery Sign, 1975. This Is (An Entertainment), 1976. Vieux Carré, 1977. Tiger Tail, 1978. A Lovely Sunday for Creve Coeur, 1979. Clothes for a Summer Hotel, 1980. The Notebook of Trigorin, 1980. (adaptacija Čehovljevog Galeba) Something Cloudy, Something Clear, 1981. A House Not Meant to Stand, 1982. Kratke priče The Vengeance of Nitocris, 1928. The Field of Blue Children, 1939. Hard Candy: a Book of Stories, 1954. Three Players of a Summer Game and Other Stories, 1960. The Knightly Quest: a Novella and Four Short Stories, 1966. One Arm and Other Stories, 1967. Eight Mortal Ladies Possessed: a Book of Stories, 1974. Tent Worms, 1980. It Happened the day the Sun Rose, and Other Stories, 1981. Ostala dela Jednočinke Tenesi Vilijamsa Baby Doll, 1956. (scenario, adaptiran za pozorište 1978. pod nazivom Tiger Tail) In the Winter of Cities, 1956. (poezija) Memoirs, 1975. (autobiografija) Androgyne, Mon Amour, 1977. (poezija)

Autor - osoba Delbo, Charlotte, 1913-1985 = Delbo, Šarlot, 1913-1985 Naslov Aušvic i posle njega / Šarlot Delbo ; sa francuskog prevela Olja Petronić Jedinstveni naslov Auschwitz et après. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 391 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Petronić, Olja, 1970- = Petronić, Olja, 1970- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂbr. ǂ7 Napomene Prevod dela: Auschwitz et après / Charlotte Delbo Tiraž 500 Predmetne odrednice Delbo, Šarlot, 1913-1985 – Memoari Delo Šarlot Delbo jedno je od ključnih ostvarenja logoraške književnosti i književnosti Holokausta. Njeno memoarsko vraćanje pitanjima svedočenja krize tokom decenija nakon oslobođenja iz nacističkih logora pokazuje posvećenost prikazivanju traume koju je doneo lʼunivers concentrationnaire, traume koja se ne sagledava kao događaj iz prošlosti, već kao istorija koja se ne završava. Prvi deo svoje trilogije Aušvic i posle njega ona započinje rečima: „Danas nisam sigurna da je ovo što sam napisala istinito. Sigurna sam da je istinsko.“ Ovo razlikovanje između vrai i véridique predočava svest autorke o nemogućnosti svedočanstva da ponudi zaokruženu ili potpunu transpoziciju iskustava preživelih ili da dâ presudu o istorijskim događajima. Ona upućuje na istorijski metanarativ kao istinu, ali upravo subjektivno iskustvo, kao istinsko, jeste onaj višak koji se možda ne očituje u zvaničnim formulacijama i izveštajima, ali koji presudno određuje naš odnos s prošlošću. U svojim memoarskim – ili pak antimemoarskim – zapisima, Delbo opisuje zatočenje u zatvoru Sante u Parizu, pogubljenje supruga Žorža Didaša, opraštanje s njim, deportaciju u Aušvic-Birkenau, u stočnom vagonu, zajedno s dvesta dvadeset devet žena pretežno uhapšenih zbog delovanja u Pokretu otpora, boravak u logoru i potom u povlašćenom odredu u Rajskom, prebacivanje u Ravenzbrik, oslobađanje, povratak i život posle. Ali se ovih događaja ili stanja ne dotiče linearno: Niko od nas neće se vratiti, Beskorisno znanje i Mera naših dana uporno i mučno cirkulišu oko rane, ukidaju hronologiju i prostorom zamenjuju vreme kao narativnu postavku. Za razliku od brojnih književnih dela o Holokaustu koja se zasnivaju na realističkom pripovedanju, uz miran, razborit iskaz svedoka, koji Primo Levi vidi kao najubedljiviji, Aušvic i posle njega odlikuje se složenom estetikom i modernističkom strukturom. Sonja Veselinović O AUTORKI Šarlot Delbo (Charlotte Delbo) rođena je 1913. godine u Vinje-sir-Senu (Eson), od roditelja italijanskih imigranata. Nakon što je završila obuku za stenodaktilografkinju, od sedamnaeste godine je radila u Parizu kao sekretarica. Pristupila je pokretu Komunističke omladine 1932. godine. Godine 1934. upoznaje Žorža Didaša, angažovanog komunistu, veoma aktivnog u Partiji, i udaje se za njega 1936. Godinu dana kasnije postaje sekretarica Luja Žuvea, u to vreme upravnika pozorišta Atene. Pozvao ju je nakon što je pročitao tekst o pozorištu koji je napisala za časopis Kaje de la ženes, čiji je Didaš bio glavni urednik. U leto 1941. godine, Šarlot Delbo prati trupu pozorišta Atene na turneji po Južnoj Americi. Žorž Didaš, angažovan u Pokretu otpora, ostao je u Parizu. Ona odlučuje da mu se pridruži u tajnosti, protivno mišljenju Luja Žuvea, koji je preklinje da ne učini ništa tim povodom. Šarlot se vraća u Pariz i pronalazi muža u novembru 1941. Žive skriveni, nikada se ne pojavljuju zajedno. Žorž krstari Parizom, susreće se s kontaktima, prenosi informacije, dok Šarlot kuca na mašini tajne letke i novine. Ali policija strpljivo postavlja mreže. U februaru 1942, godine, ušli su u trag mnogim pripadnicima njihove mreže komunističkog Pokreta otpora. Sredinom februara nižu se hapšenja: Žorž i Mai Polcer, Danijel Kazanova, Lisjen Dolan, Lisjen Langloa, potom Andre i Žermen Pikan, Žak Dekur... Obruč se sve više steže. Žorža Didaša i Šarlot Delbo uhapsile su specijalne jedinice francuske policije 2. marta 1942. godine. Delbo je zatvorena u Santeu, gde će 23. maja videti muža poslednji put; Didaš je istog dana streljan u Mon-Valerijanu. Šarlot Delbo je u avgustu prebačena u For de Romenvil, a potom u Kompjenj, da bi 24. januara 1943. godine napustila Francusku i bila prebačena u Aušvic-Birkenau, u stočnom vagonu, u društvu dvesta dvadeset devet drugih žena, većinom angažovanih u Pokretu otpora, kao i ona. Početkom 1944. prebačena je u Ravenzbrik, a oslobođena u aprilu 1945, nakon dvadeset sedam meseci u logoru. Od dvesta dvadeset devet žena iz konvoja iz 1943. godine, vratilo ih se četrdeset devet. Nekoliko meseci po povratku, u jednom odmaralištu u Švajcarskoj, u svesci je napisala Niko od nas neće se vratiti (Aucun de nous ne reviendra), i taj će roman dvadeset pet godina kasnije postati prvi tom trilogije Aušvic i posle njega (Auschwitz et après). Od 1947. radi za UN u Ženevi. Dvanaest godina živi u Švajcarskoj pa se vraća u Pariz, zapošljava se u CNRS-u1960. godine i postaje asistentkinja filozofa Anrija Lefevra, koga je upoznala 1932. Karijeru završava u CNRS-u 1978, a umire 1985, sa sedamdeset dve godine. Šarlot Delbo je dvadeset godina čuvala rukopis romana Niko od nas neće se vratiti, noseći ga svuda sa sobom jer nije mogla da odluči da ga objavi. Posvećenost sasvim drugom cilju – osudi rata u Alžiru – navodi je da svoju prvu knjigu objavi u izdavačkoj kući „Edisjon de Minui” pod nazivom Lepa pisma (Les Belles Lettres). Revoltirana kolonijalnim ratom, ali ne osećajući se merodavnom da neposredno svedoči o njemu, prikuplja pisma i objavljuje ih u jednom zborniku, postajući na taj način soba odjeka za zgroženost onih koji su ih napisali. „Edisjon de Minui” je objavio Pitanje (La Question) Anrija Alega i niz angažovanih – i u više navrata cenzurisanih – svedočanstava protiv mučenja u Alžiru. U toj će kući Šarlot Delbo objaviti Lepa pisma 1961. godine. Nekoliko godina kasnije, 1964. godine, Šarlot Delbo saznaje od poznanice iz CNRS-a da Kolet Odri za ediciju koju uređuje u izdavačkoj kući „Gontje” traži tekstove koje su napisale žene. Šarlot Delbo pristaje da im poveri svoje svedočanstvo o boravku u logoru. Njena prijateljica Klodin Rijera-Kole predlaže da ga otkuca na mašini umesto nje. Tako Niko od nas neće se vratiti prvi put izlazi 1965. kod „Gontjea”. Iz tog prvog svedočanstva odmah nastaje još jedna knjiga, rođena iz pitanja koja joj je prijateljica postavljala tokom pripremanja rukopisa: ko su bile sve te žene, kako su završile u Aušvicu, šta je sa njima bilo? Šarlot odlučuje da prikupi sve što zna ili uspe da sazna o tih dvesta dvadeset devet žena. O svakoj piše belešku, a beleške su poređane po abecednom redu. Više od godinu dana radi na toj knjizi, završava je u julu 1965. i odnosi Žeromu Lendonu u „Edisjon de Minui”. Konvoj od 24. januara (Le Convoi du 24 janvier) izlazi u novembru 1965. I tako 1965. godine izlaze prve dve njene knjige o logorima, međusobno veoma različite. Obe imaju univerzalni domašaj: prva senzibilitetom, ljudskošću i ispravnošću jedne lične pripovesti, druga time što izveštava o sudbini svake žene sa činjeničnog i istorijskog stanovišta. Iako se slabo prodaju, te knjige su hvaljene dovoljno da navedu Šarlot Delbo da nastavi priču iz Niko od nas neće se vratiti. Prebacivanje u Ravenzbrik 1944. godine, oslobađanje logorâ, povratak, ničega od toga nema u prvoj knjizi. Povrh toga je, kako su proticale godine, napisala nekoliko pesama kojima će naglasiti svoju pripovest: i tako nastaje drugi tom trilogije, Beskorisno znanje (Une connaissance inutile). „Edisjon de Minui” objavljuje tu knjigu 1970. godine i istovremeno reizdaje Niko od nas neće se vratiti. Treći tom stiže ubrzo nakon toga: istraživanja obavljena za Konvoj, pronađene preživele drugarice, razgovori s njima i obnovljena prijateljstva, sve to je navelo Šarlot na ideju da i o tome piše: šta s čovekom biva posle Aušvica? U Meri naših dana (Mesure de nos jours), kojom se 1971. završava trilogija Aušvic i posle njega, portretiše svoje preživele drugarice. Svaka od njih je na svoj način izgradila vlastitu strategiju, više ili manje svesnu, da pokuša da živi iako više nikad ništa neće biti kao ranije, zato što se niko nikad nije zaista vratio.

Knjaževac Narodna knjiga, 1985. Biblioteka Mona Liza Prelepo izdanje po mnogima najvećeg romana u istoriji svetske književnosti. Blago iskrzane korice (vidi se na slikama), sve ostalo odlično. Ana Karenjina (rus. Анна Каренина) je roman ruskog pisca Lava Tolstoja, koji je prvo objavljivan u delovima od 1873. do 1877. godine. Prva pojava romana je bila u Ruskom glasniku (rus. Русский Вестник), ali nije objavljen do kraja, pošto je Tolstoj došao u sukob sa urednikom Mihailom Katkovim oko pitanja koja su pokrenuta u završnom delu. Stoga je prva pojava romana u celini bila u obliku knjige. Naširoko smatranu vrhuncem realizma, Tolstoj je ovu knjigu smatrao svojim prvim pravim romanom.[traži se izvor] Lik Ane je verovatno, makar delom, inspirisan Marijom Hartung (1832—1919), starijom ćerkom ruskog pesnika Aleksandra Puškina. Zanimljivo je i to da je kao prototip za lik grofa Vronskog poslužio pukovnik Nikolaj Rajevski, koji je zaista, kao dobrovoljac, učestvovao u Srpsko-turskom ratu i tamo poginuo. Glavni likovi Porodično stablo Ane Karenjina Ana Arkadjevna Oblonska, udata Karenjina (rus. Анна Аркадьевна Каренина): sestra Stepana Oblonskog, Karenjinova žena i ljubavnica Vronskog. Grof Aleksije Kirilovič Vronski (rus. Алексей Кириллович Bpонский): Anin ljubavnik, konjički oficir. Knez Stepan „Stiva” Arkadjevič Oblonski (rus. Степан `Стива“ Аркадьевич Облонский): Anin brat, državni službenik (34 godine). Kneginja Darja „Doli” Aleksandrovna Oblonska (rus. Дарья „Долли“ Александровна Облонская): supruga Stepana Arkadjeviča, (33 godine). Grof Aleksije Aleksandrovič Karenjin: Anin muž, visoki državnik. Broj njegovih godina nije poznat, ali je poznato da je punih dvadeset godina stariji od nje. Konstantin „Kostja” Dmitrevič Ljevin: Kitin prosac, bliski prijatelj Stepana Arkadjeviča i zemljoposednik, (32 godine). Nikolaj Dmitrijevič Ljevin: Konstantinov stariji brat, osiromašen alkoholičar. Sergej Ivanovič Koznišev: Konstantinov polubrat, proslavljen pisac, (40 godina). Kneginja Jekatarina „Kiti” Aleksandrovna Ščerbacki: Dolina mlađa sestra i kasnije Ljevinova supruga, (18 godina). Kneginja Jelisaveta „Betsi” Fjodorovna Tverska: petrogradska bogatašica, sestričina Vronskog, Anina drugarica. Grofica Lidija Ivanovna: Vođa visokog društva, koji uključije Karenjina, a izbegava princezu Betsi. Njeni poslovi su mističnog i spiritualnog karaktera. Grofica Vronski: majka Aleksija Vronskog Sergej „Serjoža” Aleksijič Karenjin: sin Ane i Aleksija Karenjina Ana „Ani”: ćerka Ane i Vronskog Varenjka: mlada devojka siroče, poluusvojena od strane bolesne ruske plemkinje madam Štal, sprijateljuje se s Kiti dok boravi u inostranstvu. Radnja  UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis knjige! Roman je podeljen na osam delova. Njegov epigraf je Osveta je moja, ja ću je vratiti preuzeta je iz poslanice Rimljanima 12:19. Roman počinje sa jednim od Tolstojevih najčešće citiranih redova: „ Sve srećne porodice liče jedna na drugu; svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način. ” Prvi deo Roman počinje scenom Stepana Arkadijeviča Oblonskog („Stive”), moskovskog aristokrate i državnog službenika koji je prevario svoju ženu Darju Aleksandrovnu („Doli”). Doli je otkrila da ju je muž prevario sa njihovom guvernantom, pa porodica i čitavo domaćinstvo pati. Stiva obaveštava ukućane da njegova sestra, Ana Arkadjevna Karenjina, dolazi u posetu iz Sankt Peterburga u pokušaju da smiri situaciju. U međuvremenu, Konstantin Dmitrijevič Ljevin („Kostja”), Stivin prijatelj iz detinjstva, stiže u Moskvu, kako bi zaprosio Dolinu najmlađu sestru, princezu Katarinu Aleksandrovnu Ščerbacki („Kiti”). Ljevin je strastveni, nemiran ali stidljiv aristokratski zemljoposednik koji, za razliku od njegovih prijatelja iz Moskve, bira da živi na selu na svom velikom imanju. Tu on saznaje da ima suparnika u pogledu Kitine udaje, grofa Aleksija Vronskog, vojnog oficira. Čekajući Anu na železničkoj stanici, Stiva susreće Vronskog, koji je tu da dočeka svoju majku, groficu Vronsku. Ispostavlja se da su Ana i grofica Vronska putovale i razgovarale zajedno u istom vagonu. Nakon što se svako pronašao sa svojima i Vronski video Anu po prvi put, jedan železnički radnik gine, slučajno padnuvši ispred voza. Ana to tumači kao „loš znak”. Vronski je, međutim, opčinjen Anom. Ana je, pak, zabrinuta, jer se po prvi put odvojila od svog malog sina Sergeja („Serjože”) na duže vreme. U kući Oblonskog Ana govori emotivno i otvoreno sa Doli o Stivinoj aferi i ubeđuje je da je Stiva još voli, uprkos neverstvu. Doli je dirnuta Aninim govorom i odlučuje da, zbog dece, oprosti Stivi. Kiti, koja dolazi u posetu Doli i Ani, ima samo osamnaest godina. Njoj je ovo prva sezona kada je roditelji daju na udavanje i ona očekuje da će se uskoro udati za čoveka iz svog staleža. Vronski joj pokazuje značajnu pažnju, a ona očekuje da će igrati sa njim na balu te večeri. Kiti je veoma zadivljena Aninom ličnošću i lepotom i postaje opsednuta njom, baš kao i Vronski. Kada Ljevin nasamo zaprosi Kiti u njenom domu, ona ga nespretno odbija, verujući da se Vronski zaljubio u nju i da će je zaprositi. Na taj korak se odlučuje pod uticajem njene majke, ubeđene da je Vronski bolja prilika za Kiti, za razliku od Kitinog oca, koji favorizuje Ljevina. Na balu napravljenom u Kitinu čast, Ana se, na opšte iznenađenje svih, pojavljuje u crnoj somotskoj haljini, jednim delom od crne prozirne čipke koja, u ono vreme, nikako ne priliči Ani, jednoj uglednoj ženi, supruzi i majci. Kiti je ubeđena da će je Vronski definitivno zaprositi i da će se ovim balom sve razrešiti, ali on celo veče igra sa Anom, birajući je kao partnerku za ples pred šokiranom Kiti slomljenog srca. Kiti shvata da se Vronski zaljubio u Anu i da nema nameru da je prosi, uprkos njegovim otvorenim flertovanjima. Vronski je smatrao svoje odnose prema Kiti samo kao izvor zabave i pretpostavljao je da je i Kiti motivisana istim razlozima. Ana, iako je svojevoljno plesala sa Vronskim sve vreme na balu, potresena Kitinim slomljenim srcem, iste večeri se vraća u Sankt Peterburg. Vronski putuje istim vozom. Tokom putovanja, u neko doba noći, njih dvoje se susreću i Vronski izjavljuje Ani svoju ljubav. Ana ga odbija, mada je njegova pažnja ne ostavlja ravnodušnom. Ljevin, uvređen i razočaran što ga je Kiti odbila, vraća se na svoje imanje, napuštajući svaku nadu za brak. Ana se vraća u Sankt Peterburg kod svog supruga, Aleksija Aleksandroviča Karenjina, visokog vladinog zvaničnika i kod sina Serjože. Videvši svog muža po prvi put nakon njenog susreta sa Vronskim, Ana shvata da je on ne privlači, da joj se gadi, iako ona sama kaže da je dobar čovek. Drugi deo Porodica Ščerbacki konsultuje lekara zbog Kitinog zdravlja, koje je narušeno od kada se razočarala u Vronskog. Mladi specijalista savetuje da Kiti treba da ide u inostranstvo, u banju, da se oporavi. Doli govori Kiti da je razume u patnji zbog Vronskog i Ljevina, koga je uzaludno povredila. Kiti, koja se oseća poniženom od strane Vronskog i mučenom od strane njenog odbijanja Ljevina, vređa sestru, pozivajući se na Stivina neverstva, rekavši joj da nikada ne može voleti čoveka koji ju je prevario. U međuvremenu, Stiva posećuje Ljevina na njegovom seoskom imanju radi prodaje šume u blizini parcele, zbog slabe materijalne situacije porodice Oblonski. Za to vreme, u Sankt Peterburgu, Ana počinje da provodi više vremena u krugu kneginje Betsi, moderne bogatašice i rođake Vronskog. Vronski nastavlja da prati Anu. Iako ga se ona u početku pokušavala otarasiti, ipak mu poklanja svoju pažnju. Karenjin podseća ženu da s njene strane nije u redu u javnosti poklanjati previše pažnje Vronskom, jer postaje predmet ogovaranja. On je zabrinut zbog svog i ugleda svoje supruge, iako se nada i želi da veruje da je Ana iznad svake sumnje. Vronski, inače strastveni konjanik, učestvuje u trkama, previše naprežući svoju kobilu Fru-Fru. Njegova neodgovornost je uzrok pada i slomljene kičme nesrećnoj kobili. Ana, sve posmatrajući sa tribina u masi, nije u stanju da sakrije svoju uznemirenost tokom nesreće. Neposredno pre toga, Ana je rekla Vronskom da je trudna i da nosi njegovo dete. Karenjin je takođe prisutan na trkama i, shvativši da je Anino ponašanje neprikladno, nakon trka je opominje. Ana, u izlivu ekstremnog stresa i emocija, priznaje svoju aferu mužu. Karenjin je zamoli da prekinu sa tim, da bi se izbegli dalji tračevi, verujući da će njihov brak biti očuvan. Kiti i njena majka putuju u nemačku banju, da se Kiti popravi zdravlje. Tamo upoznaju madam Štal u invalidskim kolicima i njenu usvojenu kćerku Varenjku. Varenjka ostavlja snažan utisak na Kiti pomaganjem bolesnicima u banji, čitanjem im Jevanđelja i svojim ponašanjem u celini. Pod njenim uticajem tokom druženja, Kiti postaje izuzetno pobožna, ali i razočarana kritikama njenog oca, kada sazna da madam Štal glumi svoju bolest. Uskoro zatim vraćaju se u Moskvu. Treći deo Ljevin nastavlja da radi na svom imanju, pokušavajući da fizičkim radom nekako zaboravi na Kiti i duševni bol, što mu skoro u potpunosti i uspeva. Uskoro mu u posetu dolazi njegov brat Sergej Ivanovič Koznišov. Ovde su posebno istaknute suprotnosti dvojice braće. Dok Ljevin na selu uvek radi, vredan je i gotovo da nema vremena za odmor, Sergej selo smatra mestom za razonodu i relaksaciju. Ljevin razvija svoje ideje, koje se odnose na poljoprivredu, kao i jedinstven odnos između poljoprivrednog radnika i svoje rodne zemlje i kulture. Smatra da se mora nešto promeniti u sistemu, kako bi radnicima bilo stalo do toga što rade i da bi sa zemljoposednicima razvili prijateljski odnos, što i pokazuje ličnim primerom. On veruje da evropske poljoprivredne reforme neće imati efekta u Rusiji zbog jedinstvene kulture i ličnosti ruskog seljaka. Kada Ljevin, na molbu Oblonskog, poseti Doli u obližnjem selu Jerguševu, ona pokušava da razume šta se desilo između njega i Kiti i da objasni i opravda Kitino ponašanje. Sam razgovor o Kiti izbaci Ljevina iz ravnoteže i on stvori odbojnost prema Doli. Nakon toga, Ljevin odlučuje da će zaboraviti Kiti i da će se oženiti seljankom. Međutim, sutradan slučajno viđa Kiti u njenoj kočiji i shvata da slobodno može odbaciti misli o navedenom braku, jer je on još uvek voli. Uskoro mu u posetu stiže drugi brat, Nikolaj. On je vrlo bolestan, razdražljiv i Ljevin oseća sopstvenu krivicu što mu je Nikolaj naporan. Već drugog dana njih dvojica su se posvađali i, iako su znali da je Nikolaj zbog bolesti poslednji put ovde, on odlazi kući. U međuvremenu, u Sankt Peterburgu, Aleksije Karenjin je napisao pismo Ani, u kome traži da se ona vrati kući, ali pre nego što joj je pismo stiglo, ona mu piše da sa sinom odlazi u Moskvu. Dobivši njegovo pismo, Ana se našla uvređena i bila je ubeđena da je njen muž želi kod kuće dokrajčiti i uništiti. Potom se nalazi sa Vronskim i govori mu da njen muž zna za njih dvoje. Kada je Ana najzad otišla kući, njen muž je nije dočekao, već ga je ona našla u kabinetu. Karenjin odbija razvod, insistirajući na tome da će se njihov odnos nastaviti. Zahteva od nje da se prestane viđati sa Vronskim i preti joj oduzimanjem Serjože. Četvrti deo Ana i Aleksije Karenjin nastavljaju da žive zajedno, a sa Vronskim se viđa samo van kuće. Kada ih je jednom muž zatekao u kući, smatra da su preterali i konsultuje se sa advokatom oko dobijanja razvoda. U to vreme, razvod u Rusiji se mogao zahtevati jedino od strane nedužnog supružnika, ali je potrebno ili da optuženi priznaje preljubu − što bi upropastilo Aninu poziciju u društvu ili barem nju prilikom nove udaje − ili da krivac bude uhvaćen u preljubi. Karenjin uzima od Ane neka ljubavna pisma od Vronskog, koja advokat smatra kao nedovoljan dokaz afere. Stiva i Doli su isključivo protiv razvoda Karenjinih. Ana ima težak porođaj. Porođajna groznica, od koje umire 99% žena, traje joj tri dana. Za to vreme, zahteva da se, pored njenog kreveta, Karenjin i Vronski pomire i, pruživši mu ruku, tu Karenjin sve oprašta Vronskom. Međutim, Vronski se oseća neprijatno zbog Karenjinove velikodušnosti, oseća se bezvrednim i poniženim, pokušava samoubistvo, pucajući sebi u grudi, ali pogađa rame i ostaje živ. Tada dolazi do preokreta. Ana se oporavlja i smatra da ne može da podnese život sa Karenjinom, uprkos njegovom oproštaju i njegovoj vezanosti za novorođenče Anu, o kojoj se jedini zaista brinuo i kome je jedino bilo stalo do nje. Kada je saznala da Vronski odlazi u Taškent, po vojnoj obavezi, ona postaje očajna. Tada Ana i Vronski zajedno beže u Evropu, uzevši malu Anu sa sobom, ostavljajući Serjožu i Karenjinovu ponudu razvoda. U međuvremenu, Stiva deluje kao provodadžija sa Ljevinom. On organizuje sastanak između njega i Kiti, što dovodi do njihovog pomirenja i veridbe. Peti deo Ljevin i Kiti su se venčali i započeli novi život na svom imanju. Iako su bili srećni i voleli se, prvih par meseci im je bilo teško da se priviknu jedno na drugo. Ljevin se oseća nezadovoljno zbog vremena koje Kiti želi da provede sa njim i shvata da par meseci ništa konkretno nije uradio. Kada se brak počinje poboljšavati, Ljevin saznaje da njegov brat Nikolaj umire od iscrpljenosti bolešću. Kiti se ponudi da odu zajedno do Nikolaja i tamo se pokazuje od velike pomoći bolesniku. Videvši da je njegova supruga preuzela kontrolu nad situacijom neuporedivo bolje i sposobnije od njega, Ljevinova ljubav prema Kiti raste. Kiti na kraju saznaje da je trudna. U Evropi, Vronski i Ana se bore da pronađu prijatelje koji će ih prihvatiti. Dok se Ana oseća srećno što konačno može da bude nasamo sa Vronskim, on se oseća ugušeno pored nje. Oni ne mogu da se druže sa Rusima iz visoke klase i teško im je da nađu način da se zabave. Vronski, koji je verovao da je Ana ključ za njegovu sreću, shvata da mu je sve dosadno i nezadovoljan je sobom. On počinje da slika. Međutim, Vronski ne vidi da sva ta njegova umetnost nema talenta ni strasti, a da je njegov razgovor o umetnosti izuzetno pretenciozan. Postaje sve nemirniji, biva im sve dosadnije i Ana i Vronski odlučuju da se vrate u Rusiju. U Sankt Peterburgu Ana i Vronski borave u jednom od najboljih hotela, ali su uzeli odvojene apartmane, navodno zbog bebe Ane. Postaje jasno da njima tu nije mesto i da nisu prihvaćeni u ruskom društvu. Svi ih izbegavaju, čak i Anina stara prijateljica Betsi. Ana ima česte promene raspoloženja, napade ljubomore i izlive besa. Ana počinje da se plaši da je Vronski više ne voli. U međuvremenu, Karenjin nalazi utehu kod grofice Lidije Ivanovne, entuzijastkinje verskih i mističnih ideja, osavremenjenih u višim klasama. Ona ga savetuje da drži Serjožu podalje od Ane i Serjoži govori da mu je majka mrtva. Međutim, Serjoža, koji je bio vrlo vezan za majku, odbija da veruje da je to istina. Ana, maskirana, nepozvana odlazi u posetu Serjoži na njegov deveti rođendan, ali ju je zatekao Karenjin. Ana, očajnički pokušavajući da povrati bar neke od svojih nekadašnjih pozicija u društvu, prisustvuje predstavi u pozorištu, na kojoj su prisutni svi iz visokog društva Sankt Peterburga. Vronski je moli da ne ide, ali on nije u stanju da, prvenstveno sebi, objasni zašto ona ne bi trebalo da prisustvuje toj predstavi. U pozorištu, Ana je otvoreno odbijena od svojih bivših prijatelja, od kojih joj jedan namerno pravi scenu, vređa je i ona napušta pozorište. Ana je beznadežna. Ne može da nađe mesto za sebe u Sankt Peterburgu. Iako se često svađaju i prepiru, Ana i Vronski se dogovaraju da odu na njegovo seosko imanje. Šesti deo Doli sa majkom i decom provede leto sa Ljevinom i Kiti. Ljevinov život je jednostavan i neiskvaren, iako je Ljevinu pomalo nelagodno zbog prisustva tolikog broja Ščerbackih. On postaje izuzetno ljubomoran kada jedan od posetilaca, Kitin brat od strica, Veslovski, otvoreno koketira sa trudnom Kiti. Ljevin pokušava da prevaziđe svoja osećanja, ali na kraju podlegne njima i stvara neprijatnu scenu, bukvalno isteravši Veslovskog iz svoje kuće. Veslovski odmah ide da ostane sa Anom i Vronskim na obližnjem njihovom imanju. Kada Doli ode u posetu Ani, ona je pogođena razlikom između Ljevinovog aristokratskog, ali jednostavnog kućnog života i neskrivenog luksuznog i raskošnog imanja Vronskog, na selu. Ona takođe nije u stanju da održi korak sa modernim Aninim haljinama i ekstravagantnim trošenjem Vronskog na bolnicu koju gradi. Pored toga, Ana i Vronski nisu u najboljim odnosima i Doli to primećuje. Takođe vidi da se Ana jako promenila, da je postala anksiozna i da otvoreno flertuje sa Veslovskim. Doli je neugodno zbog toga, a Vronski traži od nje da ubedi Anu u razvod od Karenjina, tako da može da se uda za njega i živi normalno. Ana je postala izuzetno ljubomorna na Vronskog i ne može da podnese kada on odlazi čak i na vrlo kratke izlete. Kada Vronski odlazi na nekoliko dana za vreme pokrajinskih izbora, Ana postaje ubeđena da mora da se uda za njega, kako bi ga sprečila da je napusti. Nakon što Ana napiše pismo svom suprugu Karenjinu, ona i Vronski napuštaju selo i idu za Moskvu. Sedmi deo Dok je u poseti Moskvu, Ljevin se brzo navikava na gradski brzi, skup i frivolan život u visokom društvu. On prati Stivu u džentlmenski klub, gde se njih dvojica susreću sa Vronskim. Ljevin i Stiva posećuju Anu, koja svoje prazne dane provodi brinući se o devojčici bez roditelja iz Engleske. Ljevin se u početku oseća nelagodno zbog posete, ali Ana ga lako očara. Kada priznaje Kiti da je posetio Anu, ona ga optužuje da se zaljubio u nju. Njih dvoje se kasnije mire, shvatajući da je život u moskovskom društvu imao negativan, koruptivni efekat na Ljevina. Ana ne može da razume zašto može da privuče čoveka poput Ljevina, koji ima mladu i lepu ženu, ali više ne može da privuče Vronskog. Njen odnos sa Vronskim je pod sve većim naprezanjem, jer on može slobodno da se kreće u ruskom društvu dok ona ostaje isključena. Njena sve veća ogorčenost, dosada i ljubomora uzrokuju da se njih dvoje posvađaju. Ana koristi morfijum da joj pomogne da zaspi, što je navika koju je stekla dok je živela sa Vronskim na njegovom imanju. Postala je zavisna od toga. U međuvremenu, nakon dugog i teškog porođaja, Kiti rađa sina Dmitrija („Mitja”). Levin je istovremeno užasnut i duboko dirnut prizorom malene, bespomoćne bebe. Stiva posećuje Karenjina i traži od njega da odobri Ani razvod kao nevinoj stranci (što bi od njega zahtevalo da prizna nepostojeću aferu), ali Karenjinovim odlukama sada upravlja francuski „vidovinjak” kojeg je preporučila Lidija Ivanovna. Vidovnjak je imao viziju u snu tokom Stivine posete i daje Karenjinu zagonetnu poruku koju on tumači na način da mora da odbije zahtev za razvod. Ana postaje sve ljubomornija i iracionalnija prema Vronskom, za kojeg sumnja da ima ljubavne veze sa drugim ženama. Takođe je uverena da će on popustiti u majčinim planovima da ga oženi bogatom ženom iz visokog društva. Gorko se posvađaju i Ana veruje da je njihova veza gotova. Počinje da razmišlja o samoubistvu kao o bekstvu od svojih muka. U svojoj mentalnoj i emocionalnoj zbunjenosti, ona šalje telegram Vronskom tražeći od njega da dođe kući kod nje, a zatim posećuje Doli i Kiti. Anina zbunjenost i bes obuzimaju je i, u svesnoj simetriji sa smrću železničara pri prvom susretu sa Vronskim, ona se sa fatalnom namerom baca između točkova vagona teretnog voza koji prolazi kraj železničkog perona. Osmi deo Poslednju knjigu Sergeja Ivanoviča (Ljevinovog brata) čitaoci i kritičari ignorišu i on učestvuje u ruskoj posvećenosti panslavizmu. Stiva dobija radno mesto koje je toliko želeo, a Karenjin preuzima starateljstvo nad Vronskijevom i Aninom bebom, Ani. Grupa ruskih dobrovoljaca, uključujući suicidnog Vronskog, odlazi iz Rusije da se bori u pravoslavnoj srpskoj pobuni koja je izbila protiv Turaka, šire identifikovanoj kao Rusko-turski rat (1877—1878). Na Ljevinovom imanju dešava se grmljavina dok su njegova žena i novorođeni sin napolju i, u strahu za njihovu bezbednost, Ljevin shvata da zaista voli svog sina koliko voli Kiti. Kitina porodica je zabrinuta da čovek tako nesebičan kao što je njen muž ne smatra sebe hrišćaninom. Nakon što je opširno razgovarao sa jednim seljakom, Ljevin se istinski predomislio, zaključivši da veruje u hrišćanska načela koje je naučio u detinjstvu i da više ne dovodi u pitanje svoju veru. On shvata da čovek mora sam da odluči šta je prihvatljivo u pogledu sopstvene vere i uverenja. Odlučio je da ne kaže Kiti o promeni kroz koju je prošao. Ljevin je u početku nezadovoljan što njegov povratak veri ne donosi sa sobom potpunu transformaciju u pravednost. Međutim, na kraju priče Ljevin dolazi do zaključka da je, uprkos novoprihvaćenim uverenjima, ipak samo čovek i da će i dalje praviti greške. Njegov život sada može biti smisleno i istinito usmeren ka pravednosti. Stil i glavne teme Tolstojev stil u Ani Karenjini mnogi kritičari smatraju prelaznim, čineći most između realističkog i modernističkog romana.[1] Prema Rut Benson u svojoj knjizi o Tolstojevim heroinama, Tolstojevi dnevnici pokazuju koliko je bio nezadovoljan svojim stilom i pristupom pisanju u ranim nacrtima Ane Karenjine, citirajući ga kako je izjavio: „Gnušam se onoga što sam napisao. Galije Ane Karenjine za aprilski broj Ruskog vestnika sada leže na mom stolu, a ja stvarno nemam srca da ih ispravljam. Sve je u njima tako trulo, i celu stvar treba prepisati − sve što je i štampano − otpisati, istopiti, baciti, odreći ga se (1876, JI 62: 265)”.[2] Naširoko se smatra da Ana Karenjina istražuje teme licemerja, ljubomore, vere, vernosti, porodice, braka, društva, napretka, telesne želje i strasti i agrarne veze sa zemljom u suprotnosti sa načinom života u gradu.[3] Prema teoretičaru književnosti Korneliju Kvasu, u romanu Ana Karenjina „nezvanične institucije sistema, predstavljene kroz društvene salone, funkcionišu kao deo aparata moći koji uspešno smiruje poremećaj nastao Aninom iracionalnom emocionalnom akcijom, koja je simbol otpora sistemu društvene kontrole ponašanja”.[4] Prevodilac Rouzmari Edmonds napisala je da Tolstoj ne moralizuje eksplicitno u knjizi, već umesto toga dozvoljava da njegove teme prirodno izbiju iz „ogromne panorame ruskog života”. Ona takođe kaže da je jedna od ključnih poruka romana da „niko ne sme da gradi svoju sreću na tuđem bolu”.[5] Ljevin se često smatra poluautobiografskim prikazom Tolstojevih uverenja, borbi i životnih događaja.[traži se izvor] Tolstojevo ime je „Lav”, a rusko prezime „Ljevin” znači „Lavov”. Prema fusnotama u prevodu Pevear/Volohonski, gledišta koja Ljevin podržava kroz roman u svojim argumentima poklapaju se sa Tolstojevim otvorenim stavovima o istim pitanjima. Štaviše, prema V. Garetu Džounsu, Ljevin je zaprosio Kiti na isti način kao Tolstoj Sofiju Bers. Pored toga, Ljevinov zahtev da njegova verenica pročita njegov dnevnik kao način da otkrije njegove greške i prethodne seksualne odnose paralelan je sa Tolstojevim zahtevima njegovoj verenici Sofiji.[6] Istorijski kontekst Događaji u romanu odvijaju se u pozadini brzih transformacija kao rezultat liberalnih reformi koje je pokrenuo ruski car Aleksandar II, među kojima je glavna reforma emancipacije iz 1861. godine, praćena reformom pravosuđa, uključujući sistem porote; vojne reforme, uvođenje izabranih lokalnih samouprava (zemstva), brz razvoj železnice, banaka, industrije, telegrafa, uspon nove poslovne elite i pad stare zemljoposedničke aristokratije, slobodnija štampa, buđenje javnog mnjenja, panslavistički pokret, pitanje žena, volja da se pomogne Srbiji u njenom vojnom sukobu sa Osmanskim carstvom 1876. itd. Likovi u romanu žestoko raspravljaju o ovim dešavanjima.[7] Prigradska železnička stanica Obiralovka, gde je jedan od likova izvršio samoubistvo, sada je poznata kao grad Željeznodorožni u Moskovskoj oblasti . Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910)[1] bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba.[2] Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja oslikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku.[3] Bio je esejista, poznati borac za prava radnika, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar.[2] Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[4] i Gandi.[5] Prema glasanju 125 poznatih svjetskih autora Tolstojeve knjige uvrštene su u najveće knjige svih vremena.[6] Biografija Tolstoj u svojoj dvadesetoj godini, 1848. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7,5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[7][8] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[9] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci.[2] Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[10] Tolstoj je napustio univerzitet usred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji.[11] U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledili istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[12] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[13] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indiciraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvojica su diskutovali o obrazovanju, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bih pokazao da je u mom ličnom iskustvu on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škola za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[14] Tolstojevi obrazovni eksperimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao direktna preteča A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[15] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[16] Oni su imali 13 dece, od kojih je osam preživelo detinjstvo.[17] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak je od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[16] Uprkos tome, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[16][18] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedska pevačica Viktorija Tolstoj[19] i švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njegovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, izjavio je: „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seoskom imanju, napisao je: „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[20] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscem od svih“.[20] Džejms Džojs je zapazio: „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnosti: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode.“ Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabokov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[21] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[22] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofskog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustva već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u Ratu i miru, Levin u Ani Karenjinoj i u izvesnoj meri princ Nehludov u Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugih fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vremena romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako se ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[23] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep u prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[24] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[25] Uprkos svim pohvalama koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[26] U svom romanu Vaskrsenje Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je predani zagovarač postao pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena.[27] I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela Rat i mir, Ana Karenjina. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu Kozak (1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo Ana Karenjina (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[28] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje škole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa Jasna Poljana, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagošku aktivnost, kada objavljuje Azbuku, Novu azbuku i Rusku knjigu za čitanje, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitanja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[28] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Jasnoj Poljani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[29] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplašiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu Jasna Poljana, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se da je Tolstojeva aktivnost izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-ih godina.[28] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[28] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola unapred određuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju im je Tolstoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[30] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobuđuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[28] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa objašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposredno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja. Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji priznati su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada sa decom.[28] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom.[31] Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“.[32] Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste. Dela Tolstojev portret iz 1887. koji je naslikao Ilja Rjepin Romani i novele Detinjstvo (rus. Детство; 1852) Dečaštvo (rus. Отрочество; 1854) Mladost (rus. Юность; 1856) Porodična sreća (novela, 1859) Kozaci (rus. Казаки; 1863) Rat i mir (rus. Война и мир; 1865–1869) Ana Karenjina (rus. Анна Каренина; 1875–77) Smrt Ivana Iliča (rus. Смерть Ивана Ильича; 1887) Krojcerova sonata (rus. Крейцерова соната; 1889) Vaskrsenje (rus. Воскресение; 1899) Hadži - Murat (rus. Хаджи-Мурат; napisano 1896–1904, izdano 1912) Kratke priče Upad (1852) Sevastopoljske priče (rus. Севастопольские рассказы; 1855–56) Ivan glupak: Izgubljena prilika (1863) Polikuška (1863) Kavsaski zarobljenik (rus. Кавказский пленник; 1872) Putnik: Priča jednog konja (1864, 1886) Koliko je čoveku poterbno zemlje? (rus. Много ли человеку земли нужно; 1886) Kozak i radnik (1895) Otac Sergej (rus. Отец Сергий; (1898) Komadi Carstvo mraka (rus. Власть тьмы; (tragedija, 1886) Voće prosvećenja (komedija, 1889) Živi leš (rus. Живой труп (1900) Naučna dela i polemike Ispoved (Ispovedь; 1882) U šta verujem (i pod nazivom Moja vera) (rus. В чём моя вера; 1884) What Is to Be Done? (1886) Carstvo Božje u tebi (rus. Царство Божие внутри вас; 1894) Jevanđelje u pismima (1896) Šta je umetnost? (1897) Zakoni ljubavi i nasilja; 1940.