Opusteno druzenje za stidljivu damu...nis i okolina

Potrebna mlada zenska osoba,sledi nagrada po dog...

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Proces - Franc Kafka Izdavač: LOM Godina izdanja: 2018 Broj strana: 241 Format: 21 cm Povez: Broširani Franc Kafka 1883-1924, jedan od najvećih pisaca u svetskoj literaturi, stvorio je u svom najplodnijem periodu Presudu, Preobražaj, Ameriku i, u svojoj tridesetoj godini, Proces, možda najvažniji roman XX veka. Proces ima zagonetnu strukturu sna i, mada fragmentaran, nikad ne prestaje da fascinira čitaoce; ova knjiga je predmet nebrojenih studija i različitih tumačenja, ali nesumnjivo je u nju utkano mnogo od Kafkine lične situacije u ključnom periodu njegovog života. Da bi se Proces bolje shvatio, neophodno je pročitati Kafkine dnevnike i pisma. Novi prevod Procesa inspirativno traži ponovno čitanje ovog velikog romana. „Mada sam u hotelu razgovetno napisao svoje ime, mada su mi i oni već dva puta tačno pisali, dole na tabli ipak stoji Jozef K. Treba li ja da prosvetim njih, ili da pustim da oni prosvete mene?“ „Cela ova literatura jeste jurišanje na granicu, i ona bi se, da se cionizam nije umešao, lako mogla razviti u neko tajno učenje, u neku kabalu. Začeci toga postoje. Istina, tu se traži neki neshvatljiv genije, genije koji će ponovo uvrežiti svoje korenje u stara stoleća, ili stara stoleća ponovo sazdati, a svim tim neće se istrošiti, nego tek tada početi da se troši. . . “ iz Kafkinih dnevnika

Knjiga je kao nova. Galveston - Nik Picolato Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2019 Broj strana: 268 Format: 21 cm Povez: Broširani Istog dana kada Roj Kejdi, poznatiji kao Kauboj, sazna da boluje od terminalnog raka pluća, njegov gazda Sten Ptitko, vlasnik bara, zelenaš i gangster, šalje ga s kolegom Anđelom na naizgled rutinski zadatak, ali uz naređenje da ne nose pištolje. Sluteći da je zbog ovog neuobičajenog zahteva u pitanju nameštaljka, Roj ipak kreće naoružan, što će se pokazati kao dobra odluka. Zaseda se završava sa šest leševa, ali Roj nije među njima. On beži iz Nju Orleansa, a sa sobom vodi i prestravljenu devojku koja je, osim njega, jedina preživela krvoproliće. Tinejdžerka Roki magnet je za probleme, prostitutka i narkomanka s mračnom tajnom, kojoj su, kao i Roju, u životu dodeljene loše karte. Zajedno sa njenom malom sestrom Tifani zaputiće se ka Rojevom rodnom gradu, Galvestonu u Teksasu, krijući se usput po sumnjivim barovima i neuglednim motelima. Beg od neprijatelja i briga o Roki i Tifani, koje mu sve više prirastaju za srce, navešće glavnog junaka da duboko preispita svoj život – u kom trenutku je prestao da traži istinsku bliskost sa ljudima i da li je sada, kada mu je ostalo još samo par meseci života, isuviše kasno za to? Zbog svoje mračne atmosfere, ciničnih replika i egzistencijalne teskobe, Galveston Nika Picolata smatra se vrhunskim primerom neonoara. Ovaj fascinantni roman dobio je brojne književne nagrade i preveden je na više od dvadeset jezika širom sveta, a 2018. godine snimljen je i istoimeni film.

Opis proizvoda Kada na šumskome putu u središnjoj Bosni pronađu mrtvo, poluraspadnuto muško tijelo s tetovažom na arapskome, policijski inspektori Vinko Marić zvan Sećija i Sadik Šarić smatraju da će to biti još jedan slučaj u nizu koji će brzo zaključiti i nastaviti raditi po uobičajenoj shemi. Dva inspektora jednako kao i svi oko njih, od Sanele, tajnice zaposlene po vezi, do nadređenog šefa, ali i lokalnih i državnih političara, teže samo jednome - kako se obogatiti, živjeti lagodno bez prevelikog rada, od namještenih kladioničarskih rezultata, i uživati u nekom od poroka, od droge do seksa. No slučaj smrti tajanstvenog mladića sve će ih dovesti u škripac, a dvojica će inspektora usprkos upozorenjima željeti razmotati klupko koje vodi do Višegrada i ratnih zločina silovanja, domova za ratnu siročad, ucjena televizijskih zvijezda, poslova s mafijom… Inspektori Sećija i Sadik junaci su tranzicijskoga poratnog doba koji savršeno ocrtavaju bosansku svakodnevicu premreženu interesima, lažnim prorocima i novopečenim bogatašima. Crni gavran i bijele vrane istinski je tvrdokuhani krimić, svijet u njemu nije ocrtan ni crno-bijelo ni u nijansama sive, već onakav kakav jest, a u njemu ima mjesta samo za ptice grabljivice i lešinare. Svaki Mlakićev lik, često doveden do krajnosti svoje moguće egzistencije, ima svoje razloge da bude razočaran, ali nijedan ne traži pravdu, već prije svega osvetu. “Bio je kraj radnog vremena. Sadik i Sećija izišli su zajedno. Kamera Televizije Federacije bila je postavljena ispred ulaza u policiju. Gađala je ulazna vrata. Našli su se ispred nje kao ispred streljačkog voda. Oko nadzorne kamere iznad njih stidljivo je zurilo u stubište po kojem je ležao ugaženi snijeg. Iza televizijske kamere stajalo je dvadesetak znatiželjnika koji su, valjda, ugledavši je, nanjušili krv i čekali što će se dogoditi: kamera Televizije Federacije u Travniku obećavala je dobru zabavu. Sećija je prepoznao novinarku koja je s bucmastim mikrofonom u ruci potrčala prema Sadiku. Zvala se Mirela Šteta. Njeno prezime bilo je predmet brojnih šala. Zvali su je primjerice Mirela Štetočina. Imala je jako političko zaleđe, iako se voljela furati na neovisno i istraživačko novinarstvo. Bila je bahata i pokvarena. Uz nju je kaskao Salko Balić, sitni travnički kriminalac. ‘Gospodine Šariću, gospodin Balić vas optužuje da ste ga reketarili’, rekla je novinarka. ‘Jebo te on u usta žvaljava!’ rekao je Sadik i prošao pored nje. Publika se dobro zabavljala. Kamera je pratila Sadika. On je to vidio, vratio se i oborio je nogom u snijeg. Sadik je postao vijest dana.”

Knjiga je kao nova. Nesretan slučaj - Jasna Šamić Izdavač: Factum izdavaštvo Godina izdanja: 2022 Broj strana: 228 Format: 19 cm Povez: Broširani (odlomak iz romana) “Almi se činilo da Angela ima nešto od kipa Marije Magdalene, koji je izradio Gregor Erhart u 16. stoljeću ; ta čuvena skulptura nalazi se u Louvreu i visoka je 170 cm. Pogled je spušten prema zemlji, glava nagnuta. I Maria Magdalena ima blago kovrdžavu kosu, i toliko dugu da joj skriva bedra, pokrivajući joj jednu dojku i pubis. Usne joj odaju istovremeno i zadovoljstvo, i tugu, i skromnost, i radost, i ravnodušnost i zadovoljstvo. Obavještenje kraj svetice kaže nam da je živjela u pećini, gola, da joj je jedina odjeća bila kosa, da nije ni jela ni pila, i da se svake večeri dizala u nebesa da sluša koncert anđela. Da, Angela je Almu podsjećala na ovaj lik što je neprestano slušao koncert anđela. Njih dvije će kasnije često ići u Louvre da se dive ovoj ljepoti. Neposredno nakon vjenčanja, Angela otkriva da je trudna. Odlazi u Kotor da rodi, ostavivši muža samog u Beogradu. Pirodno je za nju da to obavi kod svoje kuće, sa majkom i rodicama, “ne daj Bože u bolnici”. Rodiće dječaka, koga će nazvati Mario, i kojeg će dojiti dva mjeseca, prije nego što će se vratiti u Beograd suprugu. Ona međutim i dalje ne voli ovaj grad, sad možda još manje nego ikad ranije. Izlaziće vani samo da bi vidjela neke pozorišne predstava, kao i jednu rodicu, koja će uskoro otići u Sjedinjene Države kako bi se pridružila suprugu, koji se u međuvremenu obogatio. Angela nikad nije znala šta je zanimanje njenog tetka, misleći, bog-zna-zašto, da je bio inženjer. Njegova kćerka, mlađa od Angele, ali već mlada i vrlo razmažena damica, pripadala je po Angelinim riječima toj novoj klasi prema kojoj Angela nije gajila nikakve simpatije. Ali ona je ipak bila njena rođaka, neko njoj blizak, kao što su joj bili i otac i brat, pa je voljela i nju, i podnosila je kao i svu svoju rodbinu. Ubrzo će Angela jednostavno zaključiti da treba još da se obrazuje. Drugim riječima, kupiće voznu kartu za Kotor, preko Sarajeva i Dubrovnika, s namjerom da nakon posjete svom rodnom kraju, otputuje u Francusku na studij; ili na ponovno studiranje. Sa tek nedavno rođenim sinom u naručju oprašta se od svog supruga, istovremeno traži od njega da se raziđu sporazumnim razvodom braka. Da li joj je Kemo rekao ili učinio nešto što joj se nije dopalo, pa je tako naglo odlučila da ga napusti, Alma to nikad nije saznala. Sve što je znala bilo je da je Angela supruga smatrala pretjerano ljubomornim. Iako je bio dobar čovjek. Često je naglašavala taj njegov kvalitet pred Almom.” Jasna Šamić (rođena 1. aprila 1949) jest francusko-bosanski pisac, orijentalist, prevodilac, autor brojnih dokumentaraca i pozorišnih predstava koje je sama postavljala na scene Pariza i Sarajeva.

Izdavač: Biblioteka grada Beograda Biblioteka Srbija i jugoslovensko pitanje Autor: Vladimir Ćorović Pogovor: Radoš Ljušić Povez: tvrd Broj strana: 870 Sadržaj priložen na slici. Sa nalepljenom posvetom na predlistu, veoma dobro očuvana. U odnosima srpskog naroda i Habsburške monarhije dva su momenta bitna: 1) U vreme Srpske revolucije Srbi u Turskoj su konačno shvatili da im slobodu ne donosi Austrija, već da se za nju mogu izboriti uz pomoć Rusije. To je bila, nesumnjivo, jedna od najznačajnijih prekretnica u ovim odnosima. Nastankom novovekovne srpske države, srpsko pitanje dobilo je nove sadržaje. Vaskrs Srbije bio je stvarnost koja se morala poštovati. 2) Habsburška monarhija nije uspela da reši srpsko pitanje. Ni Kneževina, odnosno Kraljevina Srbija nije bila u stanju, do početka XX veka, da pronađe konačan put ka srpskom ujedinjenju. Znalo se da više Srba živi u Habsburškoj monarhiji nego u Srbiji, ali ona nije imala snage i moći da pred svetsku javnost postavi konačno rešenje srpskog pitanja. Izazvana austrougarskom agresivnom politikom u carinskom ratu, aneksijom Bosne i Hercegovine i objavom rata, Srbija je prvi put otvoreno proklamovala svoj cilj: ujedinjenje svih Srba i Južnih Slovena. Time je presečen čvor konačnog rešenja srpskog pitanja, koje se moglo ostvariti samo na ruševinama moćnog severnog carstva. Dakle, odnosi Srba i Habsburške carevine u XIX i XX veku kretali su se od ideje da slobodu ne donosi Austrija do ideje da se srpsko ujedinjenje mora ostvariti na ruševinama Turske i Austro-Ugarske. Ćorovićeva knjiga posvećena je drugom pitanju, odnosno diplomatskoj istoriji srpsko-austrougarskih odnosa, sa naglašenom kojoj je pisao s izvesnom toplinom i nadahnućem. Možda su to najuspelije stranice ove knjige, pošto je uspeo da prikaže pravo stanje duha u jugoslovenskim zemljama, posebno u Bosni i Hercegovini, i da na posredan način dovede ovo pitanje u vezu sa sukobom Srbije i Austro-Ugarske. On je ubedljivom analizom pokazao da „Narodna odbrana” nije imala potrebe da podstiče nacionalizam kod jugoslovenske omladine, već da su omladinci prilazili ovoj svesrpskoj organizaciji zato što su „verovali da će u njoj naći ono što oni traže i žele”. Ćorović je i na ovaj način branio Srbiju od odgovornosti za Prvi svetski rat. U jugoslovenskim zemljama uzdizao se postepeno kult Srbije, koji je dosegao do neslućenih visina u vreme balkanskih ratova, posle kojih je Kraljevina želela mir, ali ga nije mogla obezbediti. S druge strane, Austro-Ugarska je bila nesnosno agresivna. Došavši do ovih saznanja, Ćorović je pisao da ona „1914. nije ušla u rat zbog sarajevskog atentata ili zbog uverenja da za to ima krivice do srpske vlade, nego stoga što je rat htela iz političkih razloga diplomatske i političke prirode. (K-127)

Autor: Bekim Sejranović Godina izdanja: 2020. Br. str.: 340 Povez: Mek Format: 135mm x 200mm Pismo: Latinica Opis Tvoj sin Huckleberry Finn – autor Bekim Sejranović Tvoj sin Huckleberry Finn jedan je od onih romana koji pišete jednom u životu, u koji uložite cijeli život. -Roman Simić Najbolji roman jednog od najzanimljivijih postjugoslavenskih pisaca. -Zoran Ferić Tvoj sin Huckleberry Finn – Matori, pripovjedačev otac, teško je bolestan, prije smrti dolazi iz Australije u Brčko vidjeti sina s kojim je cijeli život u zategnutim i kompliciranim odnosima. Njegov sin je pisac koji se iz Osla vratio u Brčko i živi u brodici na rijeci – plovi, ponekad piše i redovito se drogira. Otac mu kupuje veći, ali stari brod koji zajedno pokušavaju obnoviti, a u tome im pomaže Crnac, piščev prijatelj i riječni krijumčar. Matori se jednog jutra nije vratio s noćnog ribolova. Sin se boji da se dogodilo najgore. Krene obilaziti savske ade i ribičke loge, traži Matorog, a istovremeno ga je strah onoga što će naći. Neprestano se puca svojim ‘koktelima’. Tijekom potrage pripovijeda nam povijest kompleksnog odnosa s ocem. Opisuje i druge ključne trenutke svog života, kao i svoju najveću riječnu avanturu, plovidbu Savskom bubom. U nju se upustio s Norvežaninom Petterom i Japancem Mokuom, od Brčkog do Crnog mora. Bekim Sejranović napisao je fascinantan roman o životu na rijeci. Ovo je prvi takav na ovim prostorima, pa posveta Marku Twainu nije nimalo slučajna. To je istovremeno i roman o potrazi za vlastitim identitetom, roman o odrastanju odnosno odbijanju da se odraste, roman o odnosu oca i sina, ljubavni roman, i na kraju, roman o drogiranju i borbi s ovisnošću, također prvi takav na ovim prostorima. Zadnjih godina jedan drugi Norvežanin, Karl Ove Knausgaard, postao je svjetska književna zvijezda opisavši do najsitnijih i najintimnijih detalja svoj život, pritom nimalo ne štedeći ni sebe ni svoju obitelj. Sejranović radi slično, samo što je njegov roman beskompromisniji, iskreniji, kompleksniji, uzbudljiviji, autoironičniji, duhovitiji… O autoru: Bekrim Sejranović rođen je 1972. godine u Brčkom. Godine 1985. preselio se u Rijeku gdje je pohađao pomorsku školu i studirao kroatistiku. Od 1993. godine živio je u Oslu u Norveškoj gdje je na Povijesno-filozofskom fakultetu magistrirao južnoslavensku književnost. Od 2011. do 2014. godine živio je u Ljubljani, a od svibnja 2015. godine živio je i radio u Zagrebu. Preminuo je u Banja Luci, 21. svibnja 2020. godine, u 49. godini života. Po primitku vijesti, Veleposlanstvo Bosne i Hercegovine u Pragu istoga je dana spustilo zastavu Bosne i Hercegovine na pola koplja u znak žaljenja na prerano preminulog književnika.

Geekvape Wenax M1 800mAh POD. Wenax su proizvodi namenjeni korisnicima koji traže jednostavne i pouzdane uređaje malih dimenzija, lake za korišćenje uz maksimalan užitak. Geekvape Wenax M1 800mAh POD e-cigareta M1 POD je novi model u Wenax kolekciji e-cigareta kompanije Geekvape. Wenax su proizvodi namenjeni korisnicima koji traže jednostavne i pouzdane uređaje malih dimenzija, lake za korišćenje uz maksimalan užitak. Telo M1 POD e-cigarete je izrađeno od aluminijuma pa je kompletan uređaj težak samo 34g. Kertridž ima kapacit od 2ml i u njemu je ugrađen grejač, a integrisana baterija je kapaciteta 800mah. Wenax M1 predstavlja sjajan izbor za korisnike koji traže jednostavan uređaj malih dimenzija, koji će pružiti dobru aromu i biti lak za korišćenje. Wenax M1 POD se može podjednako dobro koristiti kako sa standardnim e-tečnostima (tzv. Freebase tečnosti) tako i sa tečnostima na bazi nikotinskih soli (tzv. NicSalt tečnosti). Više o POD sistemima i NicSalt tečnostima možete saznati na linku Nikotinske soli i POD uređaji - šta su i čemu služe? Našu ponudu NicSalt tečnosti možete pronaći na linku NicSalt tečnosti Na Geekvape M1 POD e-cigareti ne postoji prekidač. Uređaj se aktivira automatski, povlačenjem vazduha. Kapacitet tanka je 2ml. Otvor za punjenje je na boku uređaja, iza gumenog poklopca. Kad želite da dopunite tank, izvučete kertridž i sklonite poklopac pa sipate e-tečnost. Usnik na kertridžu nije izmenljiv i presvučen je finim gumenim premazom za veći užitak. Na boku uređaja je LED lampica koja služi kao indikator napunjenosti baterije. Lampica se upali prilikom svake aktivacije uređaja, zeleno svetlo označava da je baterija napunjena iznad 70% itd... Wenax M1 ne poseduje opciju podešavanja protoka vazduha. Ako ste klasičan MTL korisnik, za Vas je pravi izbor kertridž sa grejačem otpora 1.2 oma koji je deo kompleta. Za one koji vole malo otvoreniji MTL protok, dostupni su i kertridži sa grejačem otpora 0.8 oma. Kod ovog uređaja su grejači integrisani u kertridž, tako da se tokom korišćenja menja kompletan kertridž. Zamenski tank kertridž možete pronaći na stranici Geekvape Wenax M1 zamenski kertridž Baterija ovog uređaja se puni preko USB Tip-C porta. Prilikom punjenja, maksimalna dozvoljena struja je 1A! SADRŽAJ KOMPLETA: - Geekvape Wenax M1 POD e-cigareta (kertridž sa grejačem otpora 1.2 oma) - Uputstvo USB kabal nije deo kompleta! Za punjenje koristite klasičan USB Tip-C kabal. Uz ovaj komplet možete poručiti i malu Inhalika torbicu po specijalnoj ceni od 149din! Ova torbica je veoma zgodan dodatak svakoj POD e-cigareti, jer se u nju pored POD-a može spakovati i mala bočica tečnosti, usb kabal i rezervni kertridž / zamenska glava. Inhalika torbicu možete dodati u meniju na vrhu stranice. VAŽNA NAPOMENA: Na kutiji svakog proizvoda se nalazi serijski broj(S/N) pomoću kojeg na sajtu proizvođača možete proveriti originalnost svog primerka! NEOPHODNO JE DA SAČUVATE OVAJ SERIJSKI BROJ RADI EVENTUALNE REKLAMACIJE! Zahtev proizvođača je da se uz reklamaciju priloži fizički primerak sličice sa serijskim brojem (dakle, sačuvate celo pakovanje ili samo deo gde je S/N) ili fotografija na kojoj se pored uređaja vidi S/N. Unapred se zahvaljujemo na Vašem razumevanju.

Опис Dodatni opis Postavi pitanje o proizvodu Рецензије (0) Opis proizvoda Geekvape Wenax M1 800mAh POD e-cigareta M1 POD je novi model u Wenax kolekciji e-cigareta kompanije Geekvape. Wenax su proizvodi namenjeni korisnicima koji traže jednostavne i pouzdane uređaje malih dimenzija, lake za korišćenje uz maksimalan užitak. Telo M1 POD e-cigarete je izrađeno od aluminijuma pa je kompletan uređaj težak samo 34g. Kertridž ima kapacit od 2ml i u njemu je ugrađen grejač, a integrisana baterija je kapaciteta 800mah. Wenax M1 predstavlja sjajan izbor za korisnike koji traže jednostavan uređaj malih dimenzija, koji će pružiti dobru aromu i biti lak za korišćenje. Wenax M1 POD se može podjednako dobro koristiti kako sa standardnim e-tečnostima (tzv. Freebase tečnosti) tako i sa tečnostima na bazi nikotinskih soli (tzv. NicSalt tečnosti). Više o POD sistemima i NicSalt tečnostima možete saznati na linku Nikotinske soli i POD uređaji – šta su i čemu služe? Našu ponudu NicSalt tečnosti možete pronaći na linku NicSalt tečnosti Na Geekvape M1 POD e-cigareti ne postoji prekidač. Uređaj se aktivira automatski, povlačenjem vazduha. Kapacitet tanka je 2ml. Otvor za punjenje je na boku uređaja, iza gumenog poklopca. Kad želite da dopunite tank, izvučete kertridž i sklonite poklopac pa sipate e-tečnost. Usnik na kertridžu nije izmenljiv i presvučen je finim gumenim premazom za veći užitak. Na boku uređaja je LED lampica koja služi kao indikator napunjenosti baterije. Lampica se upali prilikom svake aktivacije uređaja, zeleno svetlo označava da je baterija napunjena iznad 70% itd… Wenax M1 ne poseduje opciju podešavanja protoka vazduha. Ako ste klasičan MTL korisnik, za Vas je pravi izbor kertridž sa grejačem otpora 1.2 oma koji je deo kompleta. Za one koji vole malo otvoreniji MTL protok, dostupni su i kertridži sa grejačem otpora 0.8 oma. Kod ovog uređaja su grejači integrisani u kertridž, tako da se tokom korišćenja menja kompletan kertridž. Zamenski tank kertridž možete pronaći na stranici Geekvape Wenax M1 zamenski kertridž Baterija ovog uređaja se puni preko USB Tip-C porta. Prilikom punjenja, maksimalna dozvoljena struja je 1A! SADRŽAJ KOMPLETA: – Geekvape Wenax M1 POD e-cigareta (kertridž sa grejačem otpora 1.2 oma) – Uputstvo USB kabal nije deo kompleta! Za punjenje koristite klasičan USB Tip-C kabal. Uz ovaj komplet možete poručiti i malu Inhalika torbicu po specijalnoj ceni od 149din! Ova torbica je veoma zgodan dodatak svakoj POD e-cigareti, jer se u nju pored POD-a može spakovati i mala bočica tečnosti, usb kabal i rezervni kertridž / zamenska glava. Inhalika torbicu možete dodati u meniju na vrhu stranice. VAŽNA NAPOMENA: Na kutiji svakog proizvoda se nalazi serijski broj(S/N) pomoću kojeg na sajtu proizvođača možete proveriti originalnost svog primerka! NEOPHODNO JE DA SAČUVATE OVAJ SERIJSKI BROJ RADI EVENTUALNE REKLAMACIJE! Zahtev proizvođača je da se uz reklamaciju priloži fizički primerak sličice sa serijskim brojem (dakle, sačuvate celo pakovanje ili samo deo gde je S/N) ili fotografija na kojoj se pored uređaja vidi S/N. Unapred se zahvaljujemo na Vašem razumevanju.

Bacardi Carta Blanca rum se ubraja u veoma popularne bele rumove širom sveta. Nastao je 1862. godine u mestu Santiago de Cuba, na Kubi, tako što je Don Facundo Bacardí Massó nakon deset godina usavršavanja svojih rumova predstavio Bacardi Carta Blanca. Predstavlja mešavinu rumova koji su odvojeno sazrevali u blago barikiranim bivšim burbon bačvama od belog američkog hrasta u periodu od 12 do 24 meseci. Bacardi Carta Blanca rum je laganih, svežih cvetnih i voćnih aroma, u kojima do izražaja dolaze note narandže, lavande i ruže, na koje se nadovezuju esencije kajsije, kokosa i zrele banane. U pozadini nešto malo začina i arome crnog bibera. Srednjeg tela sa primesama tropskog voća, notom smeđeg šećera i karanfilića. Završnica je suva, sveža i dovoljno lepa sa aromom vanile i badema koje su se razvile u bačvama od američkog belog hrasta i oblikovale kroz tajnu mešavinu uglja koja mu daje neobično gladak i kremast karakter. Pakuje se u prozirnu staklenu bocu na kojoj je utisnut zaštitni znak kompanije Bacardi – slepi miš. U gornjem levom uglu naići ćete na natpis „The Regent, María Cristina, conferred on BACARDI rums the distinction of Purveyors to the Royal Court“ (Regent Maria Cristina dodeljuje Bacardi rumu zvanje dobavljača Kraljevskog dvora). Idealan je sastojak brojnih rum koktela i mešanih pića. Additional Information Zemlja porekla Portoriko Destilerija Bacardi Zapremina 0.70l % alkohola 37.5% Uvoznik Rauch doo decorateTable('product-attribute-specs-table') Be the first to review this product Bacardi priča duga je više od 150 godina. Nju započinje Don Facundo Bacardí Massó u mestu Santiago de Cuba, na Kubi 1862. godine nakon više od deset godina eksperimentisanja plasiranjem svog prvog i do danas najpopularnijeg ruma Bacardi Carta Blanca. Facundova supruga, Dona Amalia, primećuje koloniju voćnih slepih miševa na drvenom tavanu destilerije i prepoznaje značaj koji oni imaju za španske i kubanske Taino Indijance kod kojih predstavljaju simbol dobrog zdravlja, porodičnog jedinstva i sreće. Tako slepi miš postaje zaštitni znak na svakoj etiketi Bacardi ruma i uskoro meštani počinju da traže „el ron del murcielago“ - rum šišmiša. Zahvaljujući kvalitetu Bacardi rum ubrzo postaje miljenik bogatih i slavnih. Godine 1888. kompanija Bacardi osvaja zlatnu medalju na Exposición Universal de Barcelona i imenuje se za „dobavljača Kraljevskog španskog domaćinstva“. Dve decenije kasnije postaje i prva multinacionalna kompanija na Kubi, jer u Španiji (Barselona), a potom i u SAD (Njujork) osniva svoje ispostave u kojima radi punjenje boca. Nakon uvođenja Zakona o prohibiciji u SAD, Bacardi zatvara svoj pogon u Njujorku, a Kubu promoviše tropski beg iz „suvih“ Sjedinjenih Država. Amerikanci hrle na ostrvo da uživaju u BACARDI rumu, što je ubrzalo rast, prodaju i popularnost pravljenja i ispijanja koktela širom sveta. Godine 1930. Bacardi Bacardi osniva svoj prvi proizvodni pogon u Meksiku, u kom se Bacardi rum pevi put proizvodi van Kube. Ubrzo Kompanija osniva i drugi proizvodni pogon i to u Catanu u Portoriku, koji je danas najveća destilerija premium ruma na svetu. Kompletna imovina kompanije Bacardi oduzeta je od strane revolucionarnih snaga na Kubi oktobra 1960. godine. Porodica Bacardi ostaje jaka, mada su mnogi prisiljeni da sa ostrva emigriraju. Na vreme su uspeli da sa Kube presele zaštitni znak kompanije i soj kvasca koji koriste, nastavljajući da rade u SAD-u, Meksiku, Portoriku, Španiji i na Bahamima. Danas je kompanija Bacardi Limited prva na svetu u prodaji ruma premium kvaliteta. Ima 5 odvojenih poslovnih centara (Bacardi International Limited – Bermuda; Bacardi & Company Limited – Bahamas; Bacardi Corporation – Puerto Rico; Bacardi Imports, Inc. – United States; Bacardi y Compañía S.A. de C.V. – Mexico) koji posluju u skladu sa svim svetski priznatim standardima za kvalitet, zaštitu životne sredine i bezbednost i zdravlje na radu.

Bacardi Carta Blanca rum se ubraja u veoma popularne bele rumove širom sveta. Nastao je 1862. godine u mestu Santiago de Cuba, na Kubi, tako što je Don Facundo Bacardí Massó nakon deset godina usavršavanja svojih rumova predstavio Bacardi Carta Blanca. Predstavlja mešavinu rumova koji su odvojeno sazrevali u blago barikiranim bivšim burbon bačvama od belog američkog hrasta u periodu od 12 do 24 meseci. Bacardi Carta Blanca rum je laganih, svežih cvetnih i voćnih aroma, u kojima do izražaja dolaze note narandže, lavande i ruže, na koje se nadovezuju esencije kajsije, kokosa i zrele banane. U pozadini nešto malo začina i arome crnog bibera. Srednjeg tela sa primesama tropskog voća, notom smeđeg šećera i karanfilića. Završnica je suva, sveža i dovoljno lepa sa aromom vanile i badema koje su se razvile u bačvama od američkog belog hrasta i oblikovale kroz tajnu mešavinu uglja koja mu daje neobično gladak i kremast karakter. Pakuje se u prozirnu staklenu bocu na kojoj je utisnut zaštitni znak kompanije Bacardi – slepi miš. U gornjem levom uglu naići ćete na natpis „The Regent, María Cristina, conferred on BACARDI rums the distinction of Purveyors to the Royal Court“ (Regent Maria Cristina dodeljuje Bacardi rumu zvanje dobavljača Kraljevskog dvora). Idealan je sastojak brojnih rum koktela i mešanih pića. Additional Information Zemlja porekla Portoriko Destilerija Bacardi Zapremina 0.70l % alkohola 37.5% Uvoznik Rauch doo decorateTable('product-attribute-specs-table') Be the first to review this product Bacardi priča duga je više od 150 godina. Nju započinje Don Facundo Bacardí Massó u mestu Santiago de Cuba, na Kubi 1862. godine nakon više od deset godina eksperimentisanja plasiranjem svog prvog i do danas najpopularnijeg ruma Bacardi Carta Blanca. Facundova supruga, Dona Amalia, primećuje koloniju voćnih slepih miševa na drvenom tavanu destilerije i prepoznaje značaj koji oni imaju za španske i kubanske Taino Indijance kod kojih predstavljaju simbol dobrog zdravlja, porodičnog jedinstva i sreće. Tako slepi miš postaje zaštitni znak na svakoj etiketi Bacardi ruma i uskoro meštani počinju da traže „el ron del murcielago“ - rum šišmiša. Zahvaljujući kvalitetu Bacardi rum ubrzo postaje miljenik bogatih i slavnih. Godine 1888. kompanija Bacardi osvaja zlatnu medalju na Exposición Universal de Barcelona i imenuje se za „dobavljača Kraljevskog španskog domaćinstva“. Dve decenije kasnije postaje i prva multinacionalna kompanija na Kubi, jer u Španiji (Barselona), a potom i u SAD (Njujork) osniva svoje ispostave u kojima radi punjenje boca. Nakon uvođenja Zakona o prohibiciji u SAD, Bacardi zatvara svoj pogon u Njujorku, a Kubu promoviše tropski beg iz „suvih“ Sjedinjenih Država. Amerikanci hrle na ostrvo da uživaju u BACARDI rumu, što je ubrzalo rast, prodaju i popularnost pravljenja i ispijanja koktela širom sveta. Godine 1930. Bacardi Bacardi osniva svoj prvi proizvodni pogon u Meksiku, u kom se Bacardi rum pevi put proizvodi van Kube. Ubrzo Kompanija osniva i drugi proizvodni pogon i to u Catanu u Portoriku, koji je danas najveća destilerija premium ruma na svetu. Kompletna imovina kompanije Bacardi oduzeta je od strane revolucionarnih snaga na Kubi oktobra 1960. godine. Porodica Bacardi ostaje jaka, mada su mnogi prisiljeni da sa ostrva emigriraju. Na vreme su uspeli da sa Kube presele zaštitni znak kompanije i soj kvasca koji koriste, nastavljajući da rade u SAD-u, Meksiku, Portoriku, Španiji i na Bahamima. Danas je kompanija Bacardi Limited prva na svetu u prodaji ruma premium kvaliteta. Ima 5 odvojenih poslovnih centara (Bacardi International Limited – Bermuda; Bacardi & Company Limited – Bahamas; Bacardi Corporation – Puerto Rico; Bacardi Imports, Inc. – United States; Bacardi y Compañía S.A. de C.V. – Mexico) koji posluju u skladu sa svim svetski priznatim standardima za kvalitet, zaštitu životne sredine i bezbednost i zdravlje na radu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga dr Berni Zigel: LJUBAV MEDICINA I ČUDA jedna je od onih knjiga koje vam mogu promeniti život. Poznati američki lekar u ovoj čudesnoj knjizi svedoči kako je od klasičnog hirurga i onkologa postao - lekar iscelitelj. Šta se promenilo u njegovom životu, u njegovom odnosu sa pacijentima i šta je naučio od svojih - izuzetnih pacijenata. Za početak, obrijao je glavu, da bi bio bliži pacijentima, kojima je opadala kosa zbog zračenja. .. Istina je, ljubav leči, rak je izlečiv, čuda se događaju svakoga dana kod - izuzetnih pacijenata! `Ja ništa ne mogu da učinim za vas, ako vi ne volite sebe, ako niste spremni da se menjate, ako nemate hrabrosti da se suočite sa svojom bolešću. .. Bezuslovna ljubav je najbolji imunološki stimulans, i svaki čovek poseduje samoiseeljujuću moć`, poručuje Dr Zigel. Ova knjiga može biti od velike pomoći svakome ko se suočio sa bolešću opasnom po život - rakom, ejcom, leukemijom. .. Za dr Vladetu Jerotića i dr Vuka Stambolovića to je jedna od najznačajnijih knjiga posvećenih zdravstvenom prosvećivanju. `Ovo je prva knjiga koju bih preporučio studentima medicine`, kaže dr Stambolović u pogovoru ove knjige. U predgovoru, dr Jerotić govori o značaju psihe za naše zdravlje. `Rak je simbol, najveći od svih bolesti, koji pokazuje da je nešto pogrešno u životu pacijenta, opomena da mora da krene drugim putem. .. ` Rak je izlečiv Kancerologija kao deo medicinske nauke saopštava da su za početak stvaranja tumora odgovorni virusi, opšta mutacija ćelija i raznovrsni karcinogeni činioci; uzima se u obzir i nasledna predispozicija, ali ono što je bitno u nastupanju, a zatim u napredovanju ili povlačenju malignog procesa, jeste odbrambena sposobnost organizma, njegov imunološki sistem. Shodno mojim psihijatrijskim i psihoterapeutskim razmišljanjima i istraživanjima, uspešan razvoj psihosomatske medicine u toku proteklih četrdeset - pedeset godina i možda pre svega odlučujuća otkrića u psihoneuroendokrinoimunologiji, bitno su unapredili naša znanja o raku, najavljujući nam i obećavajući ne toliko pronalazak nekog čudotvornog leka koji će, u jedan mah, otkloniti i uništiti rak, koliko stavljanje odlučnog akcenta u lečenju raka na čovekovu volju, želju, slobodnu odluku da se leči. Još je slavni Hipokrat rekao da on radije želi da sazna kakva je ličnost čoveka koji se razboleo od neke ozbiljne bolesti nego kakvu bolest ima taj čovek. I danas, međutim, mnogo je više lekara koji misle i postupaju tako kao da bolest napada ljude, umesto da shvate da su ljudi ti koji ,,ulove` bo lest, i to onda kada postanu prijemčivi za uzročnike bolesti kojima smo svakodnevno svi izloženi. Naš savremenik, američki hirurg, pedijatar i onkolog Berni Zigel iz Nju Hejvena, profesor na Jejlskom univerzitetu, napisao je neobičnu i uzbudljivu knjigu, naučnu i filosofsku, psihološku i psihoterapeutsku. Posle višegodišnjih priprema, koje su se sastojale u prikupljanju empirijskog znanja i korišćenju probrane literature (naročito iz dubinske analitičke psihologije Karla Gustava Junga), kao i religijske i religijsko-ezoterne literature azijskih religija i hrišćanstva (naročito literature o meditaciji i molitvi), Berni Zigel je 1978. godine započeo originalan i pionirski rad na lečenju teških i takozvanih neizlečivih bolesti u medicini, u prvom redu na lečenju raznih oblika raka. Nakon što je deset godina radio sa takvim bolesnicima koristeći snove bolesnika i njihove crteže, podstičući ih na stvaralaštvo manifestovano na različite načine, služeći se individualnom i grupnom psihoterapijom, Berni Zigel je postigao izvanredne uspehe u lečenju, često i izlečenje teških oblika raka kod pacijenata različitog uzrasta. Knjiga koju prikazujemo plod je, dakle, spomenutog dugogodišnjeg rada Bernija Zigela. Ona se odlikuje ozbiljnom naučnom opremom, preciznim navođenjem bolesti i njenog toka, procesa lečenja i upotrebljenih metoda. Onkološki radovi u svetu i kod nas poslednjih godina, a za mene naročito plodna knjiga Bernija Zigela Ljubav, medicina i čuda, nedvosmisleno su mi pokazali da je rak izlečiva bolest. Odmah se, naravno, postavlja glavno pitanje, važnije čak i od vrste raka, doba bolesnika, njegovog socijalnog stanja; naime - kakvo je psihičko ustrojstvo bolesnika, koliki su potencijali njegove vere, nade i ljubavi, koliko je u njemu želje da živi, a ne da umre, da se bori, a ne da se preda. Iz dosadašnjih istraživanja poznato je da se od raka najčešće razboljevaju ljudi sa dugotrajnim psihičkim konfliktima seksualne, agresivne ili neke druge prirode, depresivni ljudi, previše racionalni ljudi sa nerazvijenim emocijama ili strahom od emocija, siromašnog života fantazije, kao i ljudi sputanih i pasivnih emocija. Spremnost čoveka da ispolji svoje emocije straha i besa, kao i svoja tužna osećanja i doživljaj krivice (otud veliki značaj ispovedništva u hrišćanskoj crkvi u toku dve hiljade godina), smanjuju (prema verodostojnim istraživanjima naučnika) verovatnoću razboljevanja od raka. Ne treba zaboraviti da je ljutnja normalna emocija, ako se ispolji onda kada se oseća i ako odgovara stvarnom izazovu. Ako se ona, međutim, ne ispolji pravovremeno, razvija se skrivena, dugotrajna, često nesvesno u sebi gajena kivnost, pa i mržnja koja deluje destruktivno i samodestruktivno. Elida Evans, Jungova učenica, u mnogome je utrla put današnjim psihoonkolozima 1926. godine, kada je objavila knjigu Psihološke studije raka. Evansova zaključuje svoj rad rečima: `Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje daje nešto proticalo pogrešno u pacijentovom životu i opomena je da treba da ide drugim putem. `Evo, kako smo dobili, prema mom mišljenju, ključ za razrešavanje zagonetke raka. Ako se čovek već razboleo od raka, ne može i ne treba da izbegne egzistencijalno sučeljavanje sa samim sobom, sa u nečem bitnom - pogrešnim sobom. Šta je to bitno pogrešno bilo u prošlosti pacijenta - možda neka krivica koju je hteo od sebe i drugih da sakrije, dugotrajan strah ili žalost čije uzroke nije želeo da upozna? A potom stižu dva nova značajna pitanja koja treba uputiti sebi sebi; prvo pitanje: želiš li svim bićem svojim da se promeniš, da ono pogrešno, staro, okaješ, a novo i drukčije izabereš i, drugo pitanje, ko mi može u ovom preobražaju istinski pomoći? Kako je žalosno mali broj ljudi koji su stvarno spremni za preobražaj, hrišćani bi rekli, za metanoju, preumljenje! Kada je Berni Zigel nudio svojim pacijentima obolelim od raka izbor između operacije i promene njihovog životnog stila kao realnu šansu za izlečenje, osmoro od deset paci- jenata odgovorilo je: `Operacija. Manje boli`. Četiri su pitanja koja Berni Zigel postavlja svakom svom onkološkom pacijentu: 1. šta vam se dogodilo poslednjih godinu-dve pre izbijanja bolesti? 2. šta bolest za vas znači? 3. zašto vam je bolest bila potrebna? i 4. želite li da živite? Ono što se od kanceroznih bolesnika u psihoterapiji traži jeste preuzimanje odgovornosti i aktivno sudelovanje u sopstvenom lečenju. Ništa nije nemoguće u lečenju čak i najtežih oblika raka. Berni Zigel traži da se iz rečnika izbriše reč ,,nemoguće`, podsećajući na čuveni poklič nekadašnjeg izraelskog predsednika Davida Ben Guriona: `Niko ko ne veruje u čuda nije realist“. Ovakav ili sličan usklik traje već četiri hiljade godina u judeo-hrišćanskoj religiji. Ipak, čvrsto i duboko religiozno ubeđenje, prosto rečeno, vera u Boga nije jedini, pa čak ni nužan uslov da se neko izleči od raka. Iako takva vera jeste jedna od najvažnijih poluga za izbacivanje sebe iz lažnog na pravi kolosek življenja, iskustva Elizabete Kibler-Ros i Bernija Zigela ukazuju i na mogućnost izlečenja agnostika i ateista. Ono, međutim, što svaki kancerozan bolesnik mora iskreno i duboko da preživi, kao prvi uslov za početak uspešnog lečenja, jeste pošten uvid u sopstvene pogreške, uz jaku želju da iz njih izađe i pođe drugim, ispravnijim, moralnijim, manje sujetnim životnim putem. Problem sa kojim se suočava bolesnik od raka koji veruje u Boga nije nimalo lakši od onog sa kojim se suočava ateist. Ukoliko i sačuva veru koju je imao pre bolesti, bolesnik od raka može ovako da razmišlja: ako mi je Bog poslao ovu bolest, ko sam ja da tražim izlečenje? Takav način razmišljanja je isto tako pogrešan kao i onaj drugi: neka me samo još ovoga puta Bog spasi i promeni moje bolesno stanje! U prvom slučaju, bolesnik je opterećen neplodnim osećanjem grešništva i rado se predaje sudbini, što ne predstavlja dobre uslove za lečenje. U drugom slučaju, čovek se ponaša detinjasto, jer traži da mu Bog izmeni spoljašnje manifestacije njegove unutarnje bolesti, izbegavajući da sam preuzme odgovornost kako za nastanak bolesti tako i za lečenje. Zato je Berni Zigel s pravom upozoravao svvoje religiozne bolesnike da o bolesti ne misle kao o Božijoj volji, ili, još gore, Božijoj kazni (samo je čovek taj koji kažnjava sebe, nikad Bog!), već upravo kao o posledici zastranjivanja ili skretanja od Božije volje. Zaključićemo naše razmišljanje o raku i psihi ovako: onaj koji je bio voljen, i naročito obaj ko voli, ređe oboljevaju od raka. I kao hrišćanin i kao lekar-psihoterapeut, potpuno se slažem sa Bernijem Zigelom, koji pri kraju svoje knjige Ljubav, medicina i čuda piše kako oseća da sve bolesti mogu da se dovedu u vezu sa nedostatkom ljubavi ili sa uslovljenom, zapravo sebičnom ljubavi; mržnja, sebična „ljubav“ ili nedostatak ljubavi iscrpljuju tokom godina imunološki sistem organizma, dovodeći ga u jednom trenutku u stanje depresivne ispražnjenosti, nemoći za dalju odbranu. To je trenutak, kada se čovek razboljeva – od raka ili neke druge bolesti. Samo bezuslovna ljubav je moćan – najmoćniji – podsticaj za naš imunološki sistem. Ljubav sve leči! Ali ona ljubav koja se ravna prema Božijoj zapovesti:Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe! Dr Vladeta Jerotić SADRŽAJ Predgovor (Dr Vladeta Jerotić), 7 Povodom izlaska novog izdanja, 13 Uvod, 19 ODUHOVLJAVANJE TELA Privilegovan slušalac, 31 Isceljujuća saradnja, 65 Bolest i duh, 111 Volja za životom 161 OTELOVLJAVANJE UMA Početak putovanja, 197 Usmeravanje uma na isceljenje, 227 Slike kod bolesti i isceljenja, 241 Postati izuzetan, 247 Ljubav i smrt, 309 Dodatak, 339 O autoru, 353 Pogovor (Dr Vuk Stambolović), 355

Bacardi Spices Rum napravljen je od ruma koji je sazrevao u barikiranim bačvama od američkog hrasta, minimum godinu dana, bez glutena, sa prizvukom dima, mešan sa prirodnim začinastim aromama i izuzetnom glatkoćom ukusa kako bi se postigao izrazito smeo i gladak ukus. Ovaj rum zapravo nastavlja tradiciju Bacardi Oakheart ruma, koji je kompanija Bacardi na tržištu plasirala 2011., a potom povukla i u elegantnijoj boci 2019. predstavila kao Bacardi Spices Rum. Zlatne ćilibar boje, sa kristalnim odsjajem, sa aromom vanile, putera i suvog voća, među kojima se izdvajaju brusnica i suvo grožđe, a na koje se u pozadini nadovezuju note cimeta i karanfilića dajući mu zavodljivu začinjenost. Srednjeg tela, blago sladak tamni rum, sa ukusom cimeta, karanfilića i crnog bibera, na koje se nadovezuju tragovi vanile, sa primesom javora i nagorelog hrasta u kom je sazrevao. Srednje duga završnica, sa aromom izmrvljenog crnog bibera, vanile i začina. Upečatljiv, lepo izbalansiran rum, koji su Bacardi Master Rum Blenders mešali sa muskatnim oraščićem, cimetom i ekstraktom madagaskarske burbon vanile, kako bi se dobio gotovo savršen, kompleksan i pun kremast ukus. Aroma vanile dodatno pojačava suptilne note badema i sušenog, tamnog voća koje se nalaze u osnovi ruma. Barikirane hrastove bačve daju mu dodatni ukus dima, koji zaokružen dodirom meda daje lepo uravnotežen rum, idealan za spravljanje brojnih koktela. Nećete pogrešiti ni ako ga poslužite uz kockicu leda. Additional Information Zemlja porekla Portoriko Destilerija Bacardi Zapremina 0.70l % alkohola 37.5% Uvoznik Rauch doo decorateTable('product-attribute-specs-table') Be the first to review this product Bacardi priča duga je više od 150 godina. Nju započinje Don Facundo Bacardí Massó u mestu Santiago de Cuba, na Kubi 1862. godine nakon više od deset godina eksperimentisanja plasiranjem svog prvog i do danas najpopularnijeg ruma Bacardi Carta Blanca. Facundova supruga, Dona Amalia, primećuje koloniju voćnih slepih miševa na drvenom tavanu destilerije i prepoznaje značaj koji oni imaju za španske i kubanske Taino Indijance kod kojih predstavljaju simbol dobrog zdravlja, porodičnog jedinstva i sreće. Tako slepi miš postaje zaštitni znak na svakoj etiketi Bacardi ruma i uskoro meštani počinju da traže „el ron del murcielago“ - rum šišmiša. Zahvaljujući kvalitetu Bacardi rum ubrzo postaje miljenik bogatih i slavnih. Godine 1888. Kompanija Bacardi osvaja zlatnu medalju na Exposición Universal de Barcelona i imenuje se za „dobavljača Kraljevskog španskog domaćinstva“. Dve decenije kasnije postaje i prva multinacionalna kompanija na Kubi, jer u Španiji (Barselona), a potom i u SAD (Njujork) osniva svoje ispostave u kojima radi punjenje boca. Nakon uvođenja Zakona o prohibiciji u SAD, Bacardi zatvara svoj pogon u Njujorku, a Kubu promoviše tropski beg iz „suvih“ Sjedinjenih Država. Amerikanci hrle na ostrvo da uživaju u BACARDI rumu, što je ubrzalo rast, prodaju i popularnost pravljenja i ispijanja koktela širom sveta. Godine 1930. Bacardi osniva svoj prvi proizvodni pogon u Meksiku, u kom se Bacardi rum pevi put proizvodi van Kube. Ubrzo Kompanija osniva i drugi proizvodni pogon i to u Catanu u Portoriku, koji je danas najveća destilerija premium ruma na svetu. Kompletna imovina kompanije Bacardi oduzeta je od strane revolucionarnih snaga na Kubi oktobra 1960. godine. Porodica Bacardi ostaje jaka, mada su mnogi prisiljeni da sa ostrva emigriraju. Na vreme su uspeli da sa Kube presele zaštitni znak kompanije i soj kvasca koji koriste, nastavljajući da rade u SAD-u, Meksiku, Portoriku, Španiji i na Bahamima.

Bacardi Spices Rum napravljen je od ruma koji je sazrevao u barikiranim bačvama od američkog hrasta, minimum godinu dana, bez glutena, sa prizvukom dima, mešan sa prirodnim začinastim aromama i izuzetnom glatkoćom ukusa kako bi se postigao izrazito smeo i gladak ukus. Ovaj rum zapravo nastavlja tradiciju Bacardi Oakheart ruma, koji je kompanija Bacardi na tržištu plasirala 2011., a potom povukla i u elegantnijoj boci 2019. predstavila kao Bacardi Spices Rum. Zlatne ćilibar boje, sa kristalnim odsjajem, sa aromom vanile, putera i suvog voća, među kojima se izdvajaju brusnica i suvo grožđe, a na koje se u pozadini nadovezuju note cimeta i karanfilića dajući mu zavodljivu začinjenost. Srednjeg tela, blago sladak tamni rum, sa ukusom cimeta, karanfilića i crnog bibera, na koje se nadovezuju tragovi vanile, sa primesom javora i nagorelog hrasta u kom je sazrevao. Srednje duga završnica, sa aromom izmrvljenog crnog bibera, vanile i začina. Upečatljiv, lepo izbalansiran rum, koji su Bacardi Master Rum Blenders mešali sa muskatnim oraščićem, cimetom i ekstraktom madagaskarske burbon vanile, kako bi se dobio gotovo savršen, kompleksan i pun kremast ukus. Aroma vanile dodatno pojačava suptilne note badema i sušenog, tamnog voća koje se nalaze u osnovi ruma. Barikirane hrastove bačve daju mu dodatni ukus dima, koji zaokružen dodirom meda daje lepo uravnotežen rum, idealan za spravljanje brojnih koktela. Nećete pogrešiti ni ako ga poslužite uz kockicu leda. Additional Information Zemlja porekla Portoriko Destilerija Bacardi Zapremina 0.70l % alkohola 37.5% Uvoznik Rauch doo decorateTable('product-attribute-specs-table') Be the first to review this product Bacardi priča duga je više od 150 godina. Nju započinje Don Facundo Bacardí Massó u mestu Santiago de Cuba, na Kubi 1862. godine nakon više od deset godina eksperimentisanja plasiranjem svog prvog i do danas najpopularnijeg ruma Bacardi Carta Blanca. Facundova supruga, Dona Amalia, primećuje koloniju voćnih slepih miševa na drvenom tavanu destilerije i prepoznaje značaj koji oni imaju za španske i kubanske Taino Indijance kod kojih predstavljaju simbol dobrog zdravlja, porodičnog jedinstva i sreće. Tako slepi miš postaje zaštitni znak na svakoj etiketi Bacardi ruma i uskoro meštani počinju da traže „el ron del murcielago“ - rum šišmiša. Zahvaljujući kvalitetu Bacardi rum ubrzo postaje miljenik bogatih i slavnih. Godine 1888. Kompanija Bacardi osvaja zlatnu medalju na Exposición Universal de Barcelona i imenuje se za „dobavljača Kraljevskog španskog domaćinstva“. Dve decenije kasnije postaje i prva multinacionalna kompanija na Kubi, jer u Španiji (Barselona), a potom i u SAD (Njujork) osniva svoje ispostave u kojima radi punjenje boca. Nakon uvođenja Zakona o prohibiciji u SAD, Bacardi zatvara svoj pogon u Njujorku, a Kubu promoviše tropski beg iz „suvih“ Sjedinjenih Država. Amerikanci hrle na ostrvo da uživaju u BACARDI rumu, što je ubrzalo rast, prodaju i popularnost pravljenja i ispijanja koktela širom sveta. Godine 1930. Bacardi osniva svoj prvi proizvodni pogon u Meksiku, u kom se Bacardi rum pevi put proizvodi van Kube. Ubrzo Kompanija osniva i drugi proizvodni pogon i to u Catanu u Portoriku, koji je danas najveća destilerija premium ruma na svetu. Kompletna imovina kompanije Bacardi oduzeta je od strane revolucionarnih snaga na Kubi oktobra 1960. godine. Porodica Bacardi ostaje jaka, mada su mnogi prisiljeni da sa ostrva emigriraju. Na vreme su uspeli da sa Kube presele zaštitni znak kompanije i soj kvasca koji koriste, nastavljajući da rade u SAD-u, Meksiku, Portoriku, Španiji i na Bahamima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Free to Choose: A Personal Statement Milton Friedman Rose Friedman U ovoj klasičnoj raspravi o ekonomiji, slobodi i odnosu između njih dvoje, Milton i Rouz Fridman objašnjavaju kako je naša sloboda narušena i naše bogatstvo potkopano eksplozijom zakona, propisa, agencija i potrošnje u Vašingtonu. Takođe, oni pažljivo ispituju kako dobre namere često daju žalosne rezultate kada vlada uđe kao posrednik. Fridmanovi takođe pružaju lekove za te ekonomske bolesti – energično nas obaveštavaju o tome šta treba da uradimo da bismo proširili našu slobodu i unapredili prosperitet. Snažna i ubedljiva, evo važne analize o tome šta je u Americi pošlo naopako u prošlosti i šta je neophodno da bi naše ekonomsko zdravlje cvetalo. Milton Fridman (engl. Milton Friedman; Njujork, 31. jul 1912 — San Francisko, 16. novembar 2006) je bio američki ekonomista, dobitnik Nobelove nagrade za „svoj doprinos na polju analize potrošnje, monetarne istorije i teorije i za demonstraciju složenosti stabilizacione politike”.[1] Osnovne doprinose Fridman je dao na području teorije cena, inflacije i monetarne politike. Gotovo sam je tokom 1950-ih i 1960-ih godina držao opoziciju vladajućem kejnzijanizmu. Tvrdio je da nivo cena zavisi od količine novca u opticaju, čime je vaskrsnuo klasičnu kvantitativnu teoriju novca. U dugom roku, po Fridmanu, povećanje novčane mase povećava cene, ali ne i ekonomsku aktivnost i zaposlenost. Samo u kratkom roku monetarni rast povećava proizvodnju i zaposlenost. Rešenje problema inflacije i kratkoročnih fluktuacija zaposlenosti i realnog nacionalnog dohotka Fridman je video u jednostavnom monetarnom pravilu: novčana masa treba da raste jednako kao realni društveni proizvod (GNP). Nije imao poverenja u sposobnost države da koriguje greške tržišta. Tražio je i da se smanji javna potrošnja kako bi privredi i stanovništvu ostajalo više novca. Bio je savetnik Ronalda Regana[2] i Margaret Tačer.[3] Njegove knjige, eseji ostvarili su veliki uticaj širom sveta, uključujući komunističke zemlje.[4][5][6] Uopšte, bio je jedan od najvećih liberala 20. veka. U knjizi Kapitalizam i sloboda dokazivao je da sistem zasnovan na slobodama daje najbolje rezultate i zalagao se, između ostalog, za dobrovoljnu vojsku, negativan porez na dohodak, fluktuirajuće kurseve valuta, ukidanje licenciranja za lekare i druge itd. TV serija i knjiga pod nazivom Sloboda izbora, koje je pripremio zajedno sa suprugom Rouz, učinili su ga popularnim širom sveta. Osnovao je, zajedno sa Hajekom, Društvo Mont Pelerin, gde je preispitivana i jačana liberalna ideja. Detinjstvo i mladost Fridman je rođen u Bruklinu, u Njujorku, u porodici jevrejskih doseljenika Sare Ethel (rođ Landau) i Jena Saula Fridmana,[7] iz Beregzasima u Zakarpatima, kraljevina Ugarska (danas Berehove u Ukrajini), trgovaca tekstilnom robom. Nakon Miltonovog rođenja, porodica se preselila u Rehvej, Nju Džerzi. U svojim tinejdžerskim danima, Fridman je stradao u saobraćajnoj nesreći usled čega mu je ostao trajni ožiljak na gornjoj usni.[8] Kao nadareni učenik, Fridman maturira nešto pre svog šesnaestog rođendana.[9] [10] Nakon diplomiranja ponuđene su mu dve stipendije za diplomski rad. Jedna iz matematike na Univerzitetu Braun, druga iz ekonomije na Univerzitetu u Čikagu.[11] Fridman bira potonju, te tako 1933. godine stiče titulu magistra nauka. Na njega su snažno uticali Džejkob Viner, Frank Najt i Henri Simons. U Čikagu je Fridman upoznao svoju buduću suprugu, ekonomistkinju Rouz. Tokom školske 1933/1934. na Univerzitetu Kolumbija je studirao statistiku s poznatim statističarem i ekonomistom Haroldom Hotelingom. Vraća se u Čikago školske 1934/1935. godine kao asistent Henriju Šulcu, koji je tada radio na `teoriji i merenju potražnje`. Te godine Fridman se upoznao sa Džordžom Stiglerom i Vilsonom Alenom Valisom sa kojima će ostati prijatelj do kraja života.[12] Naučni doprinos Fridman je najpoznatiji po oživljavanju interesa za ponudu novca kao odrednice nominalne vrednosti proizvodnje, to jest, kvantitativnu teoriju novca. Monetarizam je skup stavova povezanih sa modernom kvantitativnom teorijom Njegovi počeci mogu se pratiti unazad do škole Salamanka iz 16. veka ili čak i dalje. Međutim, Fridmanov doprinos je u velikoj meri odgovoran za modernu popularizaciju. On je koautor, sa Anom Švarc, `Monetarne istorije SAD, 1867-1960` (1963), koja je ispitivala uloge ponude novca i ekonomske aktivnosti u istoriji SAD. Upečatljiv je zaključak njihovog istraživanja u vezi načina na koji promene ponude novca doprinose ekonomskim fluktuacijama. Nekoliko studija regresije sa Davidom Mizelmanom tokom 1960-ih predlagale su primat ponude novca u odnosu na investicije i državnu potrošnju u određivanju potrošnje i proizvodnje. Fridman je bio glavni zagovornik monetarističke škole ekonomije. On je tvrdio da postoji bliska i stabilna veza između inflacije i ponude novca, uglavnom da se inflacija može izbeći uz pravilnu regulaciju stope rasta monetarne baze. On je koristio slavnu analogiju o `bacanju novca iz helikoptera.`,[traži se izvor] kako bi se izbegli mehanizmi za ubrizgavanje novca i drugi faktori koji bi njegove modele činilo prekomplikovanim. Fridmanovi argumenti su se suprotstavljali popularnom konceptu inflacije troškova, da je povećan opšti nivo cena u to vreme bio rezultat povećanja cena nafte, odnosno povećanja plata; kao što je on pisao, Inflacija je uvek i svugde novčani fenomen 1963.[13] Fridman je takođe poznat po svom radu na funkciji potrošnje, hipoteze o stalnom prihodu (1957), koji je sam Fridman nazivao svojim najboljim naučnim radom.[14] Ovo delo je tvrdilo da će racionalni potrošači trošiti proporcionalnu količinu onoga što percipiraju da je njihov stalni prihod. Slučajne dobitke će uglavnom sačuvati. Poreska odbijanja isto tako, jer racionalni potrošači predviđaju da će porez morati da se poveća zbog balansiranja budžeta. Drugi važni doprinosi su njegova kritika Filipsove krive i koncepta prirodne stope nezaposlenosti (1968). Vlada koja donosi veću inflaciju ne može trajno smanjiti nezaposlenost na taj način. Nezaposlenost može biti privremeno manja, ako je inflacija neočekivana, ali na duge staze nezaposlenosti će biti određena trvenjima i nesavršenostima na tržištu rada. Stanovišta u vezi državnih politika Javna dobra i monopoli Fridman je podržavao državno upravljanje javnim dobrima tamo gde se smatralo da privatne firme ne mogu da pruže zadovoljavajuće usluge, međutim, tvrdio je da bi mnoge usluge koje pruža Vlada bile bolje pružene od strane privatnog sektora. Vojna obaveza Milton Fridman je bio glavni zagovornik dobrovoljnog služenja vojske, navodeći da je regrutacija u `neskladu sa slobodnim društvom.`[15][16] U delu `Kapitalizam i sloboda`, on je tvrdio da je vojni rok nepravedan i proizvoljan i sprečava mladiće u oblikovanju života po svojoj meri.[17] Tokom Niksonove administracije bio je na čelu odbora kako bi istražio prebacivanje na plaćene / dobrovoljačke oružane snage. On će kasnije tvrditi da je njegova uloga u uklanjanju regrutacije u Sjedinjenim Američkim Državama bilo njegovo najponosnije postignuće.[18] Fridman je, međutim, smatrao da bi se narod mogao prisiliti na vojnu obuku kao rezervu u slučaju rata.[17] Ekonomske slobode Majkl Voker iz Frejzer instituta i Fridman ugostili su niz konferencija od 1986. do 1994. Cilj je bio da se stvori jasna definicija ekonomske slobode i metoda za njeno merenje. Na kraju je to rezultiralo prvim izveštajem o svetskoj ekonomskoj slobodi, `ekonomske slobode u svetu`. Fridman je zagovarao jaču osnovnu pravnu (ustavnu) zaštitu ekonomskih prava i sloboda u cilju daljeg promovisanja industrijsko-komercijalnog razvoja, prosperiteta i podupirao demokratiju i slobodu te uopšteno vladavinu prava u društvu.[19] Politika u vezi socijalnih davanja Fridman predlaže da ako bi sistem socijalnih davanja uopšte postojao, zamenio bi postojeći sistem negativnim porezom na dohodak, odnosno progresivnim poreskim sistemom, u kojem bi siromašni od Vlade primali osnovni životni prihod.[20] Prema Njjujork tajmsu, Fridmanovo stanovište po ovom pitanju su sledeća: ″Tržište postiže sjajne stvari, ali ne može vršiti distribuciju prihoda koji svim građanima omogućava zadovoljenje osnovnih životnih potreba″[20] Gej prava Fridman je bio pristalica gej prava. Nikada nije jasno podržao istopolne brakove, umesto toga je rekao „Ne smatram da bi trebalo biti bilo kakve diskriminacije prema homoseksualcima[21][22] Politika u vezi droga Fridman se takođe zalagao za libertarijansku politiku kao što je legalizacija droge i prostitucije. Tokom 2005. godine Fridman i još pet stotina ekonomista predstavili su ekonomske prednosti u legalizaciji marihuane.[23] Smrt Fridman je preminuo u 94. godini u San Francisku 16. novembra 2006. godine.[24] Još uvek je radio kao ekonomista, njegova poslednja kolumna objavljena je dan nakon smrti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zalepljeno 96 od 119 Fali 23 slicice Jugio (jap. 遊☆戯☆王 - Yūgiō; eng. Yu-Gi-Oh!) popularna je manga, nastala u Japanu 1996. godine, a čiji je crtač Kazuki Takahaši. Po uzoru na mangu, napravljena je i animirana TV serija, kao i mnoge karte za igranje. Originalni Jugio serijal je imao 5 sezona, i 224 epizode, od čega je studio Laudvorks, uzimajući za osnovu američku prerađenu i cenzurisanu verziju, na srpski jezik sinhronizovao prve četiri sezone, odnosno 184 epizode.[traži se izvor] Odmah nakon toga, krenulo se sa radom na sledećem serijalu, Jugio Ge-Iks- u, tako da je peta sezona preskočena. Ranije je napravljena i zasebna serija od 27 epizoda, koja ne ulazi u drugu Jugio priču. Ta sezona se popularno naziva sezona 0 i nije internacionalno sinhronizovana.[1][2] Priča Priča prati dečaka koji nalazi hiljadugodišnju zagonetku i u njoj otkriva duha drevnog bezimenog faraona. U početku Jugi nije svestan njegovog prisustva, ali će uskoro saznati za njega. Boreći se na raznim turnirima s prijateljima protiv zlikovaca kao što su Maksimilijan Pegaz, Marik Ištar i Darc, on shvata da je njegova sudbina da spasi svet od zlih igrača koji žele zagospodariti svetom - Jami Marik, Jami Bakura, Darc i drugi. Priča takođe prati sudbinu vlasnika mističnih hiljadugodišnjih elemenata. Glavnog junaka Jugija na tom putu prati društvo, Džoi, Tea i Tristan. Kasnije im se pridružuju i Djuk i Sereniti (Džoijeva sestra). Likovi Jugi Moto Jugi je glavni lik. Od deke je dobio hiljadugodišnju zagonetku. Kada se zagonetka aktivira, Jugi postaje Jami Jugi. Jami ne samo da je majstor dvoboja, već je hrabar i pun samopouzdanja. Jugi u dvobojima koristi dekin špil. U svom prvom velikom dvoboju protiv Seto Kaibe, pobedio je uz pomoć nezaustavljivog Eksodije. Ipak, na putu u Kraljevstvo dvoboja, Vivl Andervud mu je bacio svih pet delova Eksodije u okean. To nije omelo ovog majstora u dvobojima i Jugi je pobedio na Kraljevstvu dvoboja. Jugijeva omiljena karta je Mračni čarobnjak. Kasnije Jugi dolazi do sva tri egipatska boga, najmoćnijih karata na svetu. Prvo je dobio Slajfera - nebeskog zmaja protiv jednog od Marikovih sluga, drugog Obiliska mučitelja (Обелиск тхе Торментор) protiv Seto Kaibe a trećeg Krilatog zmaja Ra protiv Marika. Od svih neprijatelja, koje će imati na svom putovanju Jugi, najveći je Marik Ištar koji ga pokušava poslati u carstvo senki i uzeti mu Egipatske Bogove. Solomun Moto Solomun je Jugijev deda. On mu je dao da sklopi mističnu slagalicu. Bio je arheolog. Njega je Pegaz zarobio u kraljevstvo senki da bi se Jugi borio na turniru Kraljevstva dvoboja. Solomun je veoma mudar i veoma strog čovek. Jugi je od njega naučio najbolje taktike kako poraziti neprijatelja i mnoge druge veštine. Za Jugija i njegove prijatelje Solomun je bio kao Guru-zaštitnik. Seto Kaiba Seto Kaiba je vlasnik Kaiba korporacije, koju je nasledio od svoga očuha. Seto ima malog brata Mokubu. Njegov večiti rival je Jugi Moto, koji ga je jedini porazio u dvoboju i od tog trenutka Jugi postaje slavan. Seto Kaiba je vrlo arogantna i ponosna osoba koja misli samo na sebe i svoga brata. Njegovo omiljeno čudovište je Plavi plavooki zmaj. Maksimilijan Pegaz Sofisticiran i kulturan, Pegaz je ne samo genijalni tvorac igre Dvoboj čudovista - koju je stvorio po uzoru na drevne egipatske igre u senci, nego je i savršeni džentlmen. Međutim, Pegaz ima mnogo mračnih tajni. Njegovo levo oko je zamenjeno drevnim egipatskim artefaktom pod nazivom Hiljadugodisnje oko. Pegaz najčešće koristi crtani špil. Najdraža karta mu je Crtani svet. Takođe Pegaz je organizovao i Karljevstvo dvoboja kako bi došao do što više elemenata uključujući i Jugijevu zagonetku. Džoi Viler Džoi je plahoviti borac poznat po svojoj impulsivnoj prirodi i sreći. Počinje da učestvuje u dvobojima da bi sakupio novac za sestrinu operaciju očiju. Iako ume da bude tvrdoglav i pun nepromišljenih poteza, ima zlatno srce i učinio bi sve za svoje prijatelje i za svoju mlađu sestru, koja ne živi sa njim. Glavna karta Džoijevog špila je Pakleni zmaj. Mai Valentin Mai Valentin se prvi put pojavljuje u 1. sezoni ( у 3. епизоди). Ona je na turniru Kraljevstva dvoboja zbog novca i luksuznog života. Mai je u početku egoistična i zla osoba, ali od kada je počela da se druži sa Jugijem i ostalima postala je dobra i brižna osoba, naročito prema Džoiju. Na turniru Kraljevstva dvoboja nije dobro prošla, bila je na 4. mestu. Mai je oduvek bila usamljena i neshvaćena osoba. Njeni roditelji su bili veoma zauzeti da bi joj se i malo posvetili, to je bio razlog zašto je Mai bila tako okrutna. Ona je lepa plavokosa devojka, koliko je i lepa toliko je i opasna, njena najdraza karta je Okrutna dama. Jedino je sa opakim damama imala da deli i radost i tugu. Znala je koliko god njene dame bile snažne one nisu prave, u 4. sezoni pojavila se jedna grupa ljudi, koji su krali ljudske duše, Mai je bila njihov član. Želela je moć to je i dobila. Njen cilj je da uništi to prijateljstvo, počevši od Vilera. Na kraju Viler gubi dušu, ali Mai postaje dobra osoba. Marik Ištar Prvi put se pojavljuje u drugoj sezoni. Zahvaljujući svom hiljadugodišnjem štapu može da upravlja ljudima, odnosno njihovim umovima. U početku ima dva egipatska boga kod sebe, ali gubi Slajfera od Jugija. Kasnije Marikova još lošija strana preuzima njegovo telo i tada njegova dobra strana pokušava da ispravi sve što je uradio tako što koristi Teu, kako bi stupio u kontakt sa Jugijem. Bakura Prijatelj je Jugija. Ima hiljadugodišnji prsten. Međutim u tom prstenu živi zli duh Jami Bakura, koji pravi nevolje već od prve sezone. Cilj mu je da skupi svih sedam hiljadugodišnjih elemenata, kako bi vladao svetom. Jami Bakura preuzima telo dobrog Bakure i pokušava da pošalje Jugija i njegove prijatelje u carstvo senki i uzme mu hiljadugodišnju zagonetku. Međutim, Jami Jugi ga sprečava u tome. Kasnije Jami Bakura će biti najveći neprijatelj Jugija do kraja. Tea Gardner Tea je najbolja Jugijeva prijeteljica. San joj je da ode u Njujork i da nauči da pleše. Slabo se bori ali daje podršku Jugiju i Džoiju kad se bore. Najviše zahvaljujući njoj Jugi uvek zna da nije sam u dvobojima, već da ga bodre prijatelji. Rebeka Hopkins Rebeka je unuka Solomunovog prijatelja i kolege, koja je do ušiju zaljubljena u Jugija. Ona živi u Americi i prvak je Amerike u dvoboju čudovista. Njen špil sadrži uglavnom karte zmajeva, ali ima i veoma jakih karata zamki i karata magija. Sem što koristi kombinacije zmaja, ona koristi još i karte koje nanose štetu protivniku. Tristan Tejlor Takođe Jugijev prijatelj. Kao i Tea slabo se bori, ali daje podršku Jugiju i Džoiju u njihovim dvobojima. Njegova simpatija je Džoijeva sestra Sereniti, što Džoija nervira. Sereniti Viler Džoijeva mlađa sestra. Ona mnogo voli Džoija. Kada su se njihovi roditelji razveli, Džoi je morao da se rastane sa sestrom. Ona od rođenja ima problema sa očima. Džoi se borio u Kraljevstvu dvoboja zbog njene operacije. Sereniti je dobra i lepa osoba. Kako je Tristan zaljubljen u nju i ona oseća isto. Sereniti nije neki borac, borila se samo u virtualnom svetu sa Tristanom protiv Nezbita.

PC Watch Dogs Proizvođač: Ubisoft Datum izlaska: 27.05.2014. Dugo očekivana avantura iz Ubisofta je konačno u prodaji! Igrajući kao vrhunski haker Aiden Pearce, zaustavite veliku zaveru koja se dešava u Čikagu. Smeštena u izuzetno vernu digitalnu verziju Čikaga, Watch Dogs igračima daje slobodu istraživanja i rešavanja misija na više načina od kojih neki uključuju hakovanje Aidenovim već legendarnim telefonom. U svetu u kome je sve povezano, kome ćete verovati? Moramo da odamo priznanje ljudima iz Ubisofta! Iako uzimajući u obzir kvalitet njihovih naslova, ne možemo da ih svrstamo bilo gde drugde osim u rang EA-ova i Activision-a gaming industrije, makar možemo da kažemo da su uspeli da dođu do tog kvantiteta. Pogledajte liste najprodavanijih igara poslednjih godina. Nekako tiho ali sa velikim samopouzdanjem, Ubisoftovci su uvek tu, bilo sa svojim franšizama koje su „uzdigli“ na godišnji nivo teških udarača pred-božićne sezone (AC), bilo sa nekim novim naslovima za koje Ubisoft nema problem da izdvoji milionske sume uložene u marketing. Upravo najbolji primer za ovo drugo je pred nama. Watch Dogs je igra koja je od kada je najavljena na E3-u pre dve godine, uspela da održi vrlo zavidan nivo hajpa među publikom, u jednom tako dugačkom vremenskom periodu. Od igre se najpre očekivalo da bude glavna perjanica next-gen konzola. Trebalo je da se pojavi kada i same konzole, a prvobitno prikazani snimci iz igre su zaista obećavali nešto što PS3 i X360 nisu mogli da nam pruže. Da li smo dobili pravu next-gen open world igru kako je to bilo i najavljeno? Već sad da vam spojlujemo ostatak teksta i kažemo da definitivno nismo. Jedna od stvari koja je interesantna je da je Watch Dogs igra koja je od trenutka kada je prvobitno prikazana, pa do njenog izlaska na tržište, kroz svaki naredni trejler izgledala sve gore i gore. Iako ovo nije prvi ovakav slučaj za igre koje budu najavljene u toku jedne, a izađu na početku sledeće konzolne generacije (setite se samo legendarnog prvog, ispostaviće se pre renderovanog, trejlera za Killzone 2) i dalje svakako ne možemo da kažemo bilo šta pozitivno u vezi ove prakse. Sa druge strane, ne treba ni preterivati, i ljudima iz Ubisoft Montreala (potpomognutim sa još čak tri velika Ubijeva tima, nešto što je za ovog izdavača postala praksa) dati oduška, imajući u vidu da im je zadatak bio da igra bude dovoljno scalable da može da izađe za sve aktuelne konzole i PC. Ono gde nisu imali razloga „da se štede“ su nove gameplay ideje i realizacija open world koncepta na način koji do sad nismo videli. To što u ovome nisu uspeli je možda i naša najveća zamerka na Watch Dogs. Igra vas stavlja u ulogu Aiden Pearce-a, briljantnog hakera (imajte u vidu da ćemo do kraja ovog teksta reč haker i hakovanje koristiti u ovom, jeftinom kontekstu), koga je turbulentna prošlost navela na to da traži odmazdu za smrt svoje rođake. Aiden veruje da je osoba odgovorna za njenu smrt povezana sa kompanijom CtOS čije mreže dosežu do informacija iz svih sfera života stanovnika Čikaga (koji je u velikoj meri verno predstavljen u igri). Aiden uspešno provaljuje u sve njihove sisteme, dobija informacije u vezi stanovnika grada, kontrolu nad sveprisutnim security kamerama, kontrolu nad javnim prevozom i mnogim drugim stvarima. A da, on sve to inače radi uz pomoć pametnog telefona. Prepametnog telefona. Ne bi smo se previše zadržavali na priči, pošto po našem skromnom mišljenju, ona i ne zaslužuje previše pažnje. Znate onaj osećaj kad gledate u telefon i proveravate šta se dešava u raznim sferama vašeg realnog virtuelnog života (pun intended), dok u igri ide cutscene? E pa to je ono što vas lako može zadesiti dok se odvija priča u Watch Dogs-u. Potpuno je jasno da je Ubisoft išao na to da privuče pažnju tematikom gubitka privatnosti koja je i inače u poslednje vreme „vruća tema“. Međutim sama realizacija je prilično mlaka. Aiden nam do kraja igre nije postao zanimljiv lik. Neki od dijaloga i nisu toliko loši, međutim priča na toliko mesta deluje „provaljeno“ da jednostavno nismo mogli sebe da nateramo da se u nju uživimo. Centralni element igre je samo okruženje u kome se ona odvija (kao što je to obično slučaj kod open world igara) kao i par novih gameplay mehanika koje su vezane sa Aidenovu mogućnost hakovanja svega što ga okružuje. I odmah da napravimo neizbežno poređenje. Ne, grad iz Watch Dogs-a, iako prilično dobro odrađen, ipak nije ni blizu onog iz GTA5. Standard koji je Rockstar postavio je jednostavno toliko visok, da ćemo izgleda morati njih da čekamo da bi se te granice pomerile. Da li to znači da je Čikago iz Watch Dogs-a dosadno mesto? Daleko od toga… Ono u čemu igra najviše toga pruža u poređenju sa ostalim open world naslovima, je kao što smo napomenuli, ono što vam donosi vaš prepametni telefon. Misije su uglavnom koncipirane tako da se od vas očekuje da koristeći šunjanje ili pucanje, infiltrirate zatvore, delove grada gde su stacionirani razne bande ili druge teritorije sa na neki način zabranjenim pristupom. Nakon obavljenog poslića koji vas je tamo i naveo, čeka vas povratak koji takođe obično od vas zahteva ili efektno šunjanje ili efektno povlačenje obarača. Ubacite tu i po neku jurnjavu kolima, odbranu baze i slično, i eto vama prilično klasičnog open world mission based odvijanja single player kampanje. Ono što je novo je mogućnost kontrolisanja svih električnih naprava u okruženju. Aiden će imati pristup security kamerama i na osnovu njih planirate svoj sledeći potez ako ste se odlučili za šunjanje. Tu je i tagging sistem, a neprijatelje je moguće čak i ometi u patroliranju slanjem tekstualnih poruka koje će se odnositi na neku od stvari koja će njih zanimati, pošto kao što ste već verovatno ukapirali, lični podaci o stanovnicima grada su vam u svakom trenutku „na izvolte“. Gameplay se sastoji i od sada već prilično standardne i razrađene TPS mehanike sa cover sistemom napucavanja. A ako ste se odlučili za ovu „bučniju“ infiltraciju, tu su i određeni objekti koji nakon hakovanja mogu da eksplodiraju, pa je na vama samo da spojite lepo i korisno, navodeći čuvara baš na to mesto u pravom trenutku. Uz sve ovo, ne zaboravite i na mogućnost hakovanja bukvalno svega, od semafora, vozova i mostova, do specifičnih mogućnosti poput toga da noću ostavite grad u potpunom mraku. Osim ovih glavnih misija vezanih za priču, igra poseduje zaista velik broj stvari koje vam stoje na raspolaganju u vidu sporednih misija i raznih manje ili više interesantnih mini igara. Neke su iz realnog života, kao što su drinking games, poker, šah i slično. Možda još interesantnije su igre koje su bazirane na virtuelnoj stvarnosti i one variraju od napucavanja do trkanja ili prikupljanja žetona. Moramo da priznamo da su nam neke od ovih mini igara osvežile igru na dobar način, dok su druge jednostavno dosadne. Inače u Watch Dogs je preko ovih mini igara implementiran i multiplayer mod. Naime Ubisoft se nije odlučio za potpuno odvojenu sekciju posvećenu multiplayeru, kao što to mnogi rade, već će drugi igrači preko ovih mini igara pokušati da vam pokvare dan. Ovo ponekad može i da bude frustrirajuće ako vam takozvani „fixer“ upadne u igru dok ste na putu ka važnoj story misiji, ali sam koncept „neplaniranog“ multiplayera ima potencijal i kada proradi, to ume da bude zabavno. Naravno ne treba zaboraviti i jednu od najinteresantnijih stvari generalno u igri, a to je jednostavno šetanje gradom i gledanje informacija o svakom prolazniku. Dobićete informacije o njihovom imenu, plati kao i jednu od rečenica koja na interesantan način sumira njihov privatni život. Takođe, čini nam se da su se najbolji i najzabavniji trenuci koje smo doživeli u igri, dogodili sasvim slučajno i ne planirano. A to je veliki kompliment za open world igru! Kada vam samo okruženje pruži neki od ovih trenutaka, a ne skriptovana sekvenca, onda znate de je open world koncept pogodio tačno u centar mete. Na kraju treba istaći da je Watch Dogs kad se sve sabere i oduzme, igra koja jeste vredna vaše pažnje. Možda ne donosi toliko koliko je obećavala, ali tu je dobro odrađeni open world settting sa glavnim i velikim brojem side misija, vožnja, pucanje sa cover mehanikom, hakovanje svega i svačega. Sigurni smo da će makar nešto od ovoga uspeti da vas zabavi. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Francuska

PC Watch Dogs Proizvođač: Ubisoft Datum izlaska: 27.05.2014. Dugo očekivana avantura iz Ubisofta je konačno u prodaji! Igrajući kao vrhunski haker Aiden Pearce, zaustavite veliku zaveru koja se dešava u Čikagu. Smeštena u izuzetno vernu digitalnu verziju Čikaga, Watch Dogs igračima daje slobodu istraživanja i rešavanja misija na više načina od kojih neki uključuju hakovanje Aidenovim već legendarnim telefonom. U svetu u kome je sve povezano, kome ćete verovati? Moramo da odamo priznanje ljudima iz Ubisofta! Iako uzimajući u obzir kvalitet njihovih naslova, ne možemo da ih svrstamo bilo gde drugde osim u rang EA-ova i Activision-a gaming industrije, makar možemo da kažemo da su uspeli da dođu do tog kvantiteta. Pogledajte liste najprodavanijih igara poslednjih godina. Nekako tiho ali sa velikim samopouzdanjem, Ubisoftovci su uvek tu, bilo sa svojim franšizama koje su „uzdigli“ na godišnji nivo teških udarača pred-božićne sezone (AC), bilo sa nekim novim naslovima za koje Ubisoft nema problem da izdvoji milionske sume uložene u marketing. Upravo najbolji primer za ovo drugo je pred nama. Watch Dogs je igra koja je od kada je najavljena na E3-u pre dve godine, uspela da održi vrlo zavidan nivo hajpa među publikom, u jednom tako dugačkom vremenskom periodu. Od igre se najpre očekivalo da bude glavna perjanica next-gen konzola. Trebalo je da se pojavi kada i same konzole, a prvobitno prikazani snimci iz igre su zaista obećavali nešto što PS3 i X360 nisu mogli da nam pruže. Da li smo dobili pravu next-gen open world igru kako je to bilo i najavljeno? Već sad da vam spojlujemo ostatak teksta i kažemo da definitivno nismo. Jedna od stvari koja je interesantna je da je Watch Dogs igra koja je od trenutka kada je prvobitno prikazana, pa do njenog izlaska na tržište, kroz svaki naredni trejler izgledala sve gore i gore. Iako ovo nije prvi ovakav slučaj za igre koje budu najavljene u toku jedne, a izađu na početku sledeće konzolne generacije (setite se samo legendarnog prvog, ispostaviće se pre renderovanog, trejlera za Killzone 2) i dalje svakako ne možemo da kažemo bilo šta pozitivno u vezi ove prakse. Sa druge strane, ne treba ni preterivati, i ljudima iz Ubisoft Montreala (potpomognutim sa još čak tri velika Ubijeva tima, nešto što je za ovog izdavača postala praksa) dati oduška, imajući u vidu da im je zadatak bio da igra bude dovoljno scalable da može da izađe za sve aktuelne konzole i PC. Ono gde nisu imali razloga „da se štede“ su nove gameplay ideje i realizacija open world koncepta na način koji do sad nismo videli. To što u ovome nisu uspeli je možda i naša najveća zamerka na Watch Dogs. Igra vas stavlja u ulogu Aiden Pearce-a, briljantnog hakera (imajte u vidu da ćemo do kraja ovog teksta reč haker i hakovanje koristiti u ovom, jeftinom kontekstu), koga je turbulentna prošlost navela na to da traži odmazdu za smrt svoje rođake. Aiden veruje da je osoba odgovorna za njenu smrt povezana sa kompanijom CtOS čije mreže dosežu do informacija iz svih sfera života stanovnika Čikaga (koji je u velikoj meri verno predstavljen u igri). Aiden uspešno provaljuje u sve njihove sisteme, dobija informacije u vezi stanovnika grada, kontrolu nad sveprisutnim security kamerama, kontrolu nad javnim prevozom i mnogim drugim stvarima. A da, on sve to inače radi uz pomoć pametnog telefona. Prepametnog telefona. Ne bi smo se previše zadržavali na priči, pošto po našem skromnom mišljenju, ona i ne zaslužuje previše pažnje. Znate onaj osećaj kad gledate u telefon i proveravate šta se dešava u raznim sferama vašeg realnog virtuelnog života (pun intended), dok u igri ide cutscene? E pa to je ono što vas lako može zadesiti dok se odvija priča u Watch Dogs-u. Potpuno je jasno da je Ubisoft išao na to da privuče pažnju tematikom gubitka privatnosti koja je i inače u poslednje vreme „vruća tema“. Međutim sama realizacija je prilično mlaka. Aiden nam do kraja igre nije postao zanimljiv lik. Neki od dijaloga i nisu toliko loši, međutim priča na toliko mesta deluje „provaljeno“ da jednostavno nismo mogli sebe da nateramo da se u nju uživimo. Centralni element igre je samo okruženje u kome se ona odvija (kao što je to obično slučaj kod open world igara) kao i par novih gameplay mehanika koje su vezane sa Aidenovu mogućnost hakovanja svega što ga okružuje. I odmah da napravimo neizbežno poređenje. Ne, grad iz Watch Dogs-a, iako prilično dobro odrađen, ipak nije ni blizu onog iz GTA5. Standard koji je Rockstar postavio je jednostavno toliko visok, da ćemo izgleda morati njih da čekamo da bi se te granice pomerile. Da li to znači da je Čikago iz Watch Dogs-a dosadno mesto? Daleko od toga… Ono u čemu igra najviše toga pruža u poređenju sa ostalim open world naslovima, je kao što smo napomenuli, ono što vam donosi vaš prepametni telefon. Misije su uglavnom koncipirane tako da se od vas očekuje da koristeći šunjanje ili pucanje, infiltrirate zatvore, delove grada gde su stacionirani razne bande ili druge teritorije sa na neki način zabranjenim pristupom. Nakon obavljenog poslića koji vas je tamo i naveo, čeka vas povratak koji takođe obično od vas zahteva ili efektno šunjanje ili efektno povlačenje obarača. Ubacite tu i po neku jurnjavu kolima, odbranu baze i slično, i eto vama prilično klasičnog open world mission based odvijanja single player kampanje. Ono što je novo je mogućnost kontrolisanja svih električnih naprava u okruženju. Aiden će imati pristup security kamerama i na osnovu njih planirate svoj sledeći potez ako ste se odlučili za šunjanje. Tu je i tagging sistem, a neprijatelje je moguće čak i ometi u patroliranju slanjem tekstualnih poruka koje će se odnositi na neku od stvari koja će njih zanimati, pošto kao što ste već verovatno ukapirali, lični podaci o stanovnicima grada su vam u svakom trenutku „na izvolte“. Gameplay se sastoji i od sada već prilično standardne i razrađene TPS mehanike sa cover sistemom napucavanja. A ako ste se odlučili za ovu „bučniju“ infiltraciju, tu su i određeni objekti koji nakon hakovanja mogu da eksplodiraju, pa je na vama samo da spojite lepo i korisno, navodeći čuvara baš na to mesto u pravom trenutku. Uz sve ovo, ne zaboravite i na mogućnost hakovanja bukvalno svega, od semafora, vozova i mostova, do specifičnih mogućnosti poput toga da noću ostavite grad u potpunom mraku. Osim ovih glavnih misija vezanih za priču, igra poseduje zaista velik broj stvari koje vam stoje na raspolaganju u vidu sporednih misija i raznih manje ili više interesantnih mini igara. Neke su iz realnog života, kao što su drinking games, poker, šah i slično. Možda još interesantnije su igre koje su bazirane na virtuelnoj stvarnosti i one variraju od napucavanja do trkanja ili prikupljanja žetona. Moramo da priznamo da su nam neke od ovih mini igara osvežile igru na dobar način, dok su druge jednostavno dosadne. Inače u Watch Dogs je preko ovih mini igara implementiran i multiplayer mod. Naime Ubisoft se nije odlučio za potpuno odvojenu sekciju posvećenu multiplayeru, kao što to mnogi rade, već će drugi igrači preko ovih mini igara pokušati da vam pokvare dan. Ovo ponekad može i da bude frustrirajuće ako vam takozvani „fixer“ upadne u igru dok ste na putu ka važnoj story misiji, ali sam koncept „neplaniranog“ multiplayera ima potencijal i kada proradi, to ume da bude zabavno. Naravno ne treba zaboraviti i jednu od najinteresantnijih stvari generalno u igri, a to je jednostavno šetanje gradom i gledanje informacija o svakom prolazniku. Dobićete informacije o njihovom imenu, plati kao i jednu od rečenica koja na interesantan način sumira njihov privatni život. Takođe, čini nam se da su se najbolji i najzabavniji trenuci koje smo doživeli u igri, dogodili sasvim slučajno i ne planirano. A to je veliki kompliment za open world igru! Kada vam samo okruženje pruži neki od ovih trenutaka, a ne skriptovana sekvenca, onda znate de je open world koncept pogodio tačno u centar mete. Na kraju treba istaći da je Watch Dogs kad se sve sabere i oduzme, igra koja jeste vredna vaše pažnje. Možda ne donosi toliko koliko je obećavala, ali tu je dobro odrađeni open world settting sa glavnim i velikim brojem side misija, vožnja, pucanje sa cover mehanikom, hakovanje svega i svačega. Sigurni smo da će makar nešto od ovoga uspeti da vas zabavi. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Francuska

Autor - osoba Janjić, Sava, jeromonah Naslov Ekumenizam i vreme apostasije / jeromonah Sava (Janjić) Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Prizren : Eparhija raškoprizrenska, 1995 (Beograd : Novi dani) Fizički opis 108 str., [8] str. s tablama (fotogr.) ; 24 cm (Broš.) Napomene Tiraž 2.000 Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Pravoslavna crkva -- Ekumenizam MG26 (N) S A D R Ž A J EKUMENIZAM U VREME APOSTASIJE JERES NAD JERESIMA POČECI EKUMENIZMA CARIGRADSKA ENCIKLIKA IZ 1920. GODINE SERGIJANIZAM U RUSKOJ CRKVI SVETSKI SAVEZ CRKAVA EKUMENIZAM PATRIJARHA ATINAGORE — „VREME DOGMATA JE PROŠLO“ PATRIJARH DIMITRIJE – NA STRANPUTICI SVOGA PRETHODNIKA APOSTOLI EKUMENIZMA SPEKTAKLI SVETSKOG SAVEZA CRKAVA KOKETIRANJE SA ISLAMOM I DRUGIM RELIGIJAMA PARLAMENT SVETSKIH RELIGIJA SINKRETISTIČKA PAPAZJANIJA – KANBERA 1991. GLASOVI SAVESTI I OBRAČUNI SA NJIMA NASTAVAK APOSTASIJE NOVI VASELJENSKI PATRIJARH VARTOLOMEJ EKUMENISTIČKA (TRAGI)KOMEDIJA NA UPSALI UNIJA SA MONOFIZITIMA PATRIJARH DIODOR NA BRANIKU PRAVOSLAVNA SABOR U CARIGRADU – 1993. G. PAPISTIČKA EKLISIOLOGIJA CARIGRADA TEŽNJE ZA REORGANIZACIJOM DIJASPORE UNIJA U BALAMANDU – POBEDA VATIKANSKE DIPLOMATIJE PAPIZAM KAO „SESTRINSKA CRKVA“ OBRAČUN SA SVETOGORSKIM ZILOTIMA A ŠTA KAŽU KANONI SVETIH SABORA? CILJEVI EKUMENIZMA ŠTA ČINITI? Sava (svetovno Dragutin Janjić; Dubrovnik, 6. decembar 1965) pravoslavni je arhimandrit i iguman Manastira Visoki Dečani. Rođen je 1965. godine u Dubrovniku. Rođen je u porodici oca Srbina i majke Hrvatice. Još kao dete sa porodicom se preselio u Trebinje, gde je proveo period školovanja i mladosti, završio osnovnu i srednju školu. Studirao je engleski jezik na Beogradskom Univerzitetu. U manastir Crna Reka došao je 1989. godine. Tu je proveo nekoliko godina. Zajedno sa ostalim bratstvom prešao je u manastir Dečane, sa željom da povrate duhovni ugled ove zadužbine kralja Stefana Dečanskog. Rukopoložen je u čin jerođakona 4. juna 1992. godine, a 8. januara 1993. u čin jeromonaha. Po manastirskom poslušanju, počev od 1994. godine bavi se informacionim tehnologijama. Uspeo je da Crkvu približi novoj tehnici. Zahvaljujući njemu tokom čitave NATO agresije i kosovske krize svet je imao informacije koje se nisu mogle naći na drugom mestu. Nakon toga bio je sekretar vladike raško-prizrenskog Artemija. Zajedno s njim i Momčilom Trajkovićem putovao je tokom 1998. i 1999. godine svetom pokušavajući svetskim državnicima da objasni istinu o stanju na Kosovu i Metohiji. Bio je član SNV Kosova i Metohije. Godine 2011. je na predlog episkopa raško-prizrenskog Teodosija izabran za igumana manastira Visoki Dečani. Ekumenizam ili vaseljenizam (grč. οικουμενισμός – „ekumenizam, vaseljenizam, ekumenstvo, vaseljenstvo“) je eklisiološki pojam kojim se označavaju težnje, nastojanja i pokreti usmereni ka zbližavanju, saradnji, pomirenju i jedinstvu hrišćanskih crkava. Pojam je proistekao iz prvobitnog koncepta o hrišćanskoj ekumeni, odnosno hrišćanskoj vaseljeni, kao opštoj zajednici svih hrišćana. Dok se međureligijski dijalog odnosi na sve religije, ekumenizam je dijaloški napor unutar hrišćanskih crkava. Za razliku od unijaćenja (na primer, odvajanje od Pravoslavne crkve radi uključivanja u Katoličku crkvu), u ekumenizmu se naglašava ravnopravan dijalog među hrišćanskim konfesijama, ono što je pojedinim crkvama zajedničko i ide se za potvrdom duhovnoga i moralnog poslanja Hristove Crkve. Ekumenizam je nastao u 19. veku unutar protestantskih crkava (ekumenski pokret). Unutar Katoličke crkve zagovornici ekumenizma u 19. veku su bili: J. H. Njuman, D. Mercier, J. J. Štrosmajer, a u 20. veku benediktinci iz Čevetohena u Belgiji, dominikanski centar Istina u Parizu, a svojim ekleziološkim radovima dominikanac Kongar. Nakon Drugog vatikanskog koncila (1962–1965) Katolička crkva je prihvatila osnovna načela ekumenizma i načelno je odustala od daljeg unijaćenja. (Dekret 2. Vat. Sabora: Unitatis redintegratio 1964) Razvoj ekumenskog pokreta Počeci Počeci ekumenskog pokreta stavljaju se u 1805. godinu, kada se protestantski, baptistički misionar Viljem Keri (engl. William Carey) založio za osnivanje „opšteg udruženja“ svih hrišćanskih veroispovesti. Ovaj zahtev je nastao tokom njegovih misionarskih aktivnosti u Africi, kada je na delu uvideo slabost hrišćanstva usled njegovih unutrašnjih podela. Crkve koje su delovale misionarski, počele su sa osnivanjem različitih društava, sve u cilju usklađivanja njihovog misionarskog delovanja. U to vreme osnovana su u Londonu udruženja „YMCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade muškarce“). „YMCA“ je 1894. imalo oko deset hiljada odeljenja po celom svetu, sa četiri miliona članova. Uskoro su osnovana i ženska udruženja. Ema Roberts je tako osnovala kružok za molitveno ujedinjenje, a gospođa Kinerd je u Londonu organizovala dobrotvorno društvo za pomoć mladim ženama. Ta dva društva su se ujedinila 1897. i dobila naziv „YWCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade žene“). Ove organizacije su delovale na principima humanističkih doktrina. Krajem 19. veka osnovana je i „Svetska studentska hrišćanska federacija“ (engl. World Sudent Christian Federation). Valja pomenuti da je 1864. godine osnovano udruženje „Jevanđelska alijansa“, a 1914. je osnovana „Svetska alijansa za unapređenje internacionalnog prijateljstva preko Crkava“. Može se smatrati da su ovakva udruženja predstavljala začetak budućeg ekumenskog pokreta. Godine 1854. osnovan je ekumenski savet. Tokom vremena, rad ovog saveta je doprineo da 1910. dođe do skupa u Edinburgu (engl. Edinburgh) u Škotskoj, što predstavlja zvanični početak ekumenskog pokreta. Ovde je i pojam ekumenizma po prvi put upotrebljen u njegovom sadašnjem značenju. Želja je bila da se izbegne pojam „internacionalni“ koji sobom implicira nacionalnu podeljenost dok pojam „ekumenski“ (prema istočnom izgovoru grčkog „ikumenski“) ukazuje na sveukupnost bez podela. Konferencija u Edinburgu bila je naslovljena „Međunarodna misionarska konferencija“ (engl. International Missionary Conference). Na ovoj konferenciji je ustanovljeno stalno povereništvo koje je trebalo da usklađuje ekumenske aktivnosti u skladu sa predlozima i idejama koje su se na skupu pojavile. Jedno od tih povereništva imalo je naziv „Život i rad“ (engl. Life and Work). Za njega se posebno zalagao luteranski episkop iz Upsale Natan Zoderblom (engl. Nathan Soderblom) (1866–1931). Ovo povereništvo je imalo za cilj da rešava pitanja odnosa crkava prema društvu. Godine 1925. u Stokholmu je održana konferencija ove organizacije pod nazivom „Opšta hrišćanska konferencija Života i rada“ (engl. Universal Christian Conference of Life and Work) na kojoj je bilo reči o međunarodnim odnosima kao i o društvenom i ekonomskom životu viđenom iz hrišćanske perspektive. Veliki doprinos radu pokreta „Život i rad“ (engl. Life and Work) dao je luteranski arhiepiskop Sederblum (engl. Soderblom), kasniji dobitnik Nobelove nagrade za mir. Donosimo odlomak iz Zvaničnog izveštaja sa ove konferencije u kome se apeluje na poslušnost Bogu koji želi jedinstvo hrišćana: „Ako pravednost vaša ne bude veća od pravednosti književnika i fariseja nećete ući u carstvo Božje. Crkva veoma mnogo sluša čoveka a veoma malo Boga... Da bismo čuli glas Božji neophodno je da se molimo.“ Anglikanski episkop Čarls Henri Brent (Chales Henry Brent) najviše se zalagao za povereništvo Vera i Poredak (Faith and Order), koje se bavilo teološkim pitanjima, pre svega onim koje su predstavljale uzrok podela među hrišćanima. U Lozani je 1927. održana konferencija Vere i Poretka (Faith and Order), koja je predstavljala početak redovnih sastanaka na kojima su se razmatrala dogmatska pitanja uz učešće različitih hrišćanskih crkava. U Edinburgu je 1937. održana još jedna konferencija na kojoj je prisustvovalo pet nezvaničnih posmatrača Katoličke Crkve. Na ovoj konferenciji je izrečena tvrdnja koja i do danas ostaje važeća u ekumenskom pokretu: „doktrina razdeljuje a služenje ujedinjuje“. Ova dva tela imala su i različite pristupe. Dok je povereništvo „Život i Rad“ bilo inspirisano liberalnom teologijom i Američkim pokretom Social Gospel, i bavilo pre svega društvenim i haritativnim problemima, povereništvo „Vera i Poredak“ se bavilo prevashodno teološkim pitanjima, i svoju inspiraciju je nalazilo u dijalektičkoj teologiji. Ono se posebno zalagalo za postizanje napretka na doktrinarnom planu. Ipak, iako su se njihovi metodi i prioriteti razlikovali, njihovi ciljevi su ipak bili isti. Na kraju je postignuta saglasnost da i jedan i drugi metod - socijalna uloga hrišćanstva i doktrinarna pitanja - imaju svoju važnost na putu postizanja jedinstva među hrišćanima. Godine 1912. stvoren je i treći ekumenski pokret koji je nosi naziv „Internacionalni savet misija“. On je stvoren sa ciljem koordinacije misijskih društava. Svetski savet crkava Tako su se ove dve organizacije spojile i – 1938. godine u Utrehtu - nastao je Svetski savet crkava (World Council of Churces – WCC). Pored toga, organizacija Vera i Poredak je nastavila da postoji i kako posebno telo. Nakon konferencije koja je održana u mestu Santijago Di Kompostelo u Španiji, 1993. godine, 2004. je održana i konferencija u Kuala Lumpuru u Maleziji. Razmatrano je stanje ekumenskog pokreta i njegov razvoj od prve konferencije organizacije Vera i Poredak do danas. Danas ogrankom Vera i Poredak upravlja komisija od 120 članova. Predstavnici Pravoslavne crkve u današnjem sastavu su Arhiepiskop Albanski Anastasios, profesor Jovan Krisavgis iz Grčke pravoslavne Crkve Amerike, inače profesor na visokoj teološkoj školi Svetog Krsta, zatim episkop Ilarion (Alfejev) iz Ruske pravoslavne crkve, o. Heiki Hutunen (Heikki Huttunen) iz Finske, Mitropolit mar Grigorije Johana Ibrahim iz Antiohijske Patrijaršije, o. dr Viorel Jonita (Viorel Ionita) i dr Mihael Tit iz Rumunske PC, dr Roman Juriga iz Pravoslavne crkve Češke i Slovačke, o. Jan Kulazuk iz Poljske, Makarije Arhiepiskop Kenije i Irinupolisa, o. Mihail Naim iz Antiohijske Patrijaršije, sveštenik dr Predrag Puzović iz Srpske pravoslavne crkve, Vladimir Šmali iz RPC, Konstac Tarasar iz Pravoslavne crkve Amerike, Nakon osnivanja SSC je trebalo da održi prvu opštu skupštinu 1941. godine. Međutim, pošto je otpočeo rat, ovaj događaj je odložen za kasnije. Prva skupština je održana tek 1948. „Vera i Poredak“ i Život i Delovanje“ ušle su u SSC. U SSC je oformljen centralni odbor koji svakih šest do sedam godina organizuje jedan opšti skup. Na tim skupovima se potvrđuje volja članica da nastave svoje delovanje u SSC a određuju se i smernice za budući rad. 1952. godine carigradski patrijarh Atinagora izdao je encikliku u kojoj poziva sve poglavare pomesnih pravoslavnih crkava da se pridruže Svetskom savezu crkava. Već od 1952. pojedine pravoslavne crkve počele su da se uključuju u SSC, a 1955. g. Vaseljenska patrijaršija šalje svoje stalne predstavnike u centralu SSC, u Ženevi. Godine 1959. centralni komitet SSC se sastaje na Rodosu sa predstavnicima svih pravoslavnih crkava. 1964. godine patrijarh Atinagora se susreo rimskim papom u Jerusalimu. Susret pape Pavla VI i patrijarha Atinagore u Jerusalimu bio je prvi susret poglavara Rima i Carigrada u poslednjih 526 godina, tačnije od susreta u Ferari između patrijarha Josifa II i pape Evgenija IV. Pošto su zajednički pročitali molitvu Oče naš, izmenili celiv mira i zajednički blagoslovili narod, na kraju je patrijarh darivao papu arhijerejskom panagijom, sa predstavom Gospoda kao učitelja, simbolom episkopske časti pravoslavnih jerarha. 7. 12. 1965. godine Carigrad i Rim ukidaju uzajamne anateme iz 1054. godine. „Imamo mnoge razlike, kažu. Koje? Filiokve? Pa, on postoji još od 7. veka, a Crkve se nisu razdvojile. Primat i nepogrešivost? Šta se to nas tiče! Neka svaka crkva drži svoje običaje. Ako to želi Katolička crkva neka to drži. Ali vas pitam, gde je ta nepogrešivost danas, kada papa ima stalni petnaestočlani savet koji odlučuje... Teološki dijalog neće doneti rezultate. Nismo spremni i trebaće nam vekovi. Samo je jedan dijalog moguć - dijalog ljubavi.” – Vaseljenski patrijarh Atinagora Od 1971. SSC ima tri ogranka koje međusobno usklađuje centralni odbor. Prvi ogranak nosi naziv „Vera i svedočanstvo“. U njenom okviru dela i organizacija „Vera i Poredak“ koja se bavi doktrinarnim pitanjima. Drugi ogranak se naziva „Pravednost i služenje“ i bavi se praktičnim problemima u odnosima crkava članica i prema svetu. Treći ogranak je „Odgoj i obnova“. On se bavi pitanjem obrazovanja. Od 24. jula do 10. avgusta 1983. u Vankuveru je održan veliki skup Svetskog saveza crkava. Služena je protestantska misa kojoj je prisustvovalo oko 3.500 hrišćana iz raznih krajeva sveta. Službu je služio arhiepiskop kenterberijski Robert Ransi sa dve sveštenice, dok su pravoslavni, rimokatolici i monofiziti učestvovali u proiznošenju jektenija. Od 7–20. februara 1991. godine u Kanberi, u Australiji, održan je 7. Generalna konferencija SSC. Na njoj su pored predstavnika brojnih protestantskih crkava, učestvovali i predstavnici svih pomesnih pravoslavnih crkava (osim jerusalimske Patrijaršije koja je istupila iz SSC) kao i predstavnici Vatikana na čelu sa kardinalom Edvardom Kasidijem. Na ovom skupu je usvojen jedan veoma zanimljiv dokument pod imenom „Jedinstvo crkve kao opštenje: Dar i poziv“. SSC upućuje ovaj dokument kao apel svim crkvama kako bi prihvatile sedam osnovnih teza „u cilju punog vidljivog jedinstva“: međusobno priznanje krštenja prihvatanje Nikejsko-carigradskog Simvola vere kao zajedničkog izraza apostolske vere evharistijsko opštenje međusobno priznavanje sveštenstva zajedničko svedočenje evanđelja zajedničko delovanje u cilju očuvanja mira i poretka u svetu omogućavanje parohijama i zajednicama da izraze na odgovarajući način lokalni stepen postojećeg opštenja. Različiti pristupi hrišćanskom jedinstvu Pravoslavna crkva i ekumenizam Pravoslavna crkva je od samog početka uzela značajno učešće u radu ekumenskog pokreta. Jedan od najznačajnijih dokumenata je enciklika Carigradske patrijaršije iz 1920: U enciklici se, između ostalog, kaže: „Naša crkva smatra zbližavanje među crkvama i njihova prisnost nisu isključeni zbog doktrinarnih razlika koje među njima postoje. Prema našem mišljenju takvo približavanje je veoma poželjno i neophodno. Ono može biti korisno na mnogo načina za stvarne interese svake pojedinačne crkve i čitavog hrišćanskog tela, a takođe i za pripremanje i napredovanje prema blagoslovenom jedinstvu koje će se ostvariti u budućnosti u skladu sa voljom Božjom.“ Valja pomenuti da je naročit doprinos učestvovanju Pravoslavnih u ekumenskom pokretu dao i German Tiatirski. Smatra se da je on izradio nacrt navedene enciklike iz 1920. Kao ilustraciju njegovog stava, navodimo deo iz njegovog izlaganja sa konferencije u Lozani održane 1927: „Iako Pravoslavna crkva smatra jedinstvo u veri primarnim uslovom ponovnog uspostavljanja jedinstva crkva, ona odbacuje teoriju ekskluzivnosti prema kojoj jedna crkva, smatrajući sebe kao jedinu istinitu Crkvu, insistira da oni koji traže jedinstvo sa njom moraju ući u nju“. German dalje navodi Sv. Fotija Carigradskog kao uzor mogućeg puta ka jedinstvu i citira deo iz njegovog pisma papi Nikoli prvom: „U slučajevima kada se neslaganje javlja po pitanjima koja nisu stvar vere, i kada ta pitanja ne pokazuju neposlušnost bilo kom opštem ili katoličanskom (= sabornom) autoritetu, čovek sposoban da rasuđuje biće u pravu kada zaključi da ne greše ni oni koji te stvari prihvataju ni oni koji ih ne prihvataju“. U nastavku German zaključuje da je slaganje potrebno samo u stvarima koje se tiču vere, tj. u stvarima koje su presudne za veru. On postavlja pitanje, koje su to stvari, i predlaže da se na ovo pitanje ne da odmah odgovor ali napominje da je „to već određeno u starim simvolima i odlukama sedam vaseljenskih sabora. Sledstveno, učenje drevne i nepodeljene Crkve prvih osam vekova, slobodno od svakog pitanja koje nema direktne veze onim u šta verujemo, mora i danas predstavljati osnovu ponovnog ujedinjenja Crkava.“ Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) je danas partner u teološkom i ekumenskom dijalogu svim verskim zajednicama sveta, posebno Katoličkoj Crkvi. Godine pristupanja pravoslavnih crkava: Carigradska patrijaršija – Carigrad, avgust 1947. Aleksandrijska patrijaršija – Egipat 1948. Antiohijska patrijaršija – Damask, decembar 1946. i 1952. Jerusalimska patrijaršija – decembar 1946, i 1961. Ruska patrijaršija – Nju Delhi, 1961. Srpska patrijaršija – Beograd 1965. Rumunska patrijaršija – Nju Delhi 1961. Kiparska crkva, Nikozija, novembar 1946. Grčka crkva – Atina 1947. Poljska pravoslavna crkva – Nju Delhi 1961. Gruzijska pravoslavna crkva – Pariz 1962. Čehoslovačka crkva – Ženeva 1966. Američka pravoslavna crkva – Evanston 1954. Japanska pravoslavna crkva – Ženeva 1973. Pravoslavna antiohijska arhiepiskopija u Americi – Evanston 1954. Rimokatolička crkva i ekumenizam Rimokatolička Crkva još uvek zvanično ne učestvuje u radu SSC, ali učestvuje u mnogim ekumenskim inicijativama na zbližavanju crkve. Pre sredine devetnaestog veka, učešće Rimokatoličke crkve u ekumenskom pokretu nije bilo zamislivo. Papa Pije IX je u svojoj enciklici Syllabus of Errors (1864) osudio modernizam. Papa Pije XI je u encilkiki Mortalium Animos (1928) osudio duh ekumenizma koji je izrastao na protestantskim osnovama, i pozvao sve hrišćane na povratak zajedništvu sa Rimskom Crkvom. Pre toga je, 1848. objavio encikliku „In suprema Petri Apostoli Sede“, u kojoj je pozivao Pravoslavne da priđu Rimskoj Crkvi. Njen autoritativni stil, i poziv na „povratak“ u Rimsku Crkvu izazvali su negodovanje i odbacivanje od strane Pravoslavnih. Slično je prošao i njegov poziv „Arcano Divinae Provindentiae consilio“ od 1868. pisan u istom tonu. Iako je zvanični stav bio ovakav, već krajem 19. veka vođeni su nezvanični razgovori između pojedinih Anglikanskih i Rimokatoličkih teologa u kojima su sa Anglikanske strane učestvovali laik Čarls L. Vud (Charles L. Wood) i lord Halifaks (Halifax) a sa Katoličke kardinal Desir Jozef Marcir (Desire Joseph Mercier). Oni su se bavili pitanjem mogućnosti obnavljanja jedinstva među ovim Crkvama. Otac Pol Džejms Votson (Paul James Wattson) i mati Lurana Meri Vajt (Lurana Mary White) osnovali su Anglikanski red Franciskanskih monaha i sestara društva za jedinstvo (1898), čiji je cilj bio promovisanje jedinstva među hrišćanima. Oni su i u narednim godinama nastavili sa svojim naporima. Već 1908, u mnogim protestantskim crkvama bila je prihvaćena „Oktava Molitve“ za ujedinjenje hrišćana, promovisana od strane ovog bratstva. Papa Lav XIII je pokazao posebno interesovanje za jedinstvo hrišćana mada ga je on video kao vraćanje odeljenih hrišćana u Katoličku Crkvu. Tako se on u svojoj besedi o Sv. Kirilu i Metodiju, 1880. obratio Slovenima enciklikom „Grande munus christiani nominis propagandi“ naglašavajući brigu Pape za Slovene. Papa je ovde posebno istakao svoju žarku želju za postizanjem jedinstva sa Istočnim Crkvama. Godine 1894. Papa Lav XIII je u apostolskom pismu „Praeclara gratulationis“ ponudio Pravoslavnim Crkvama ujedinjenje sa Rimom, koji su one odbile. I ovaj papa je poput svog prethodnika, mogućnost jedinstva video u povratku Pravoslavnih i drugih u Rimokatoličku Crkvu. U tom smislu je čak naredio da se iskuje medalja koja je sa prednje strane imala njegov lik sa natpisom „Pontifex maximus“, a na suprotnoj je stajao natpis „Da bude jedno stado i jedan pastir“. Početkom 20. veka na patrijarškom tronu u Konstantinopolju nalazio se patrijarh Jeremija III. On je 1920. objavio encikliku u kojoj je pozivao pravoslavne da ostanu verni svom predanju ali i da budu otvoreni prema hrišćanima koji pripadaju drugim Crkvama. Vaseljenski patrijarh je 1920. u svojoj enciklici, nazvao hrišćane koji nisu Pravoslavni „rođacima“ koji su „deo doma Hristovog“. Papa Pije XI je pokazao veliko interesovanje za pravoslavlje. Od 1922. do 1939. on je objavio preko dvadeset dokumenata koji su se ticali pravoslavnih. Izvršio je i reorganizaciju Pontifikalnog Orijentalnog (Istočnog) Instituta, koji je bio osnovan 1917. godine. Između ostalih, osnovao je i rusku višu školu u Rimu. Od 1925. Benediktinsko udruženje je, molitvama i studijama, činilo značajne napore za prevazilaženjem podela među hrišćanima, naročito u odnosu prema Pravoslavnima. Od 1939. u Čevtognu je postojala kuća u kojoj su živele dve grupe monaha, Latina i Vizantijskog obreda koje su vršile bogosluženja jedna pored druge. Naročit doprinos Katoličkom prihvatanju ekumenskog pokreta dao je Iv Kongar (Yves Congar), koji je 1937. objavi knjigu „Podeljeno hrišćanstvo“. On je postavio temelje koji će svoje rezultate pokazati naročito na Drugom Vatikanskom Saboru. Kongar je u početku bio ućutkivan od strane Vatikana, da bi nakon ovog sabora, njegov stav preovladao. Godine 1932, Pjer Pol-Irinej Kuturijer (Pere Paul - Irenee Couturier) je sastavio koncept o trodnevnoj molitvi za jedinstvo hrišćana. Ova inicijativa se poklopila sa nedeljom molitve za hrišćansko jedinstvo (od 18. do 25. januara). On je inicirao i međukonfesionalni dijalog u manastiru Domb (Trappe des Dombes). Tu su se održavali redovni godišnji sastanci, a učesnici su postali poznati kao Dombska grupa. Oni su imali nezavisni status, ali su mnoge od njihovih ideja kasnije prihvaćene te su postale i zvanični dokumenti različitih. U svakom slučaju Rimokatolička crkva je bila prilično zatvorena prema ekumenskom pokretu, smatrajući ga protestantskim pokretom. Sebe je, pak, videla kao jedinu istinitu crkvu kojoj se ostali mogu samo priključiti i koja u suštini nema šta da promeni kod sebe ili prihvati od drugih. U tom smislu govori i enciklika Pija XI iz 1928. Mortalium animos koja osuđuje ondašnja ekumenska kretanja i nezvanične ali prilično duboke kontakte Katoličkih zvaničnika sa drugim hrišćanskim konfesijama. Ovaj stav je papa nešto ublažio dvadesetak godina kasnije. Godine 1949. objavljena je Instrukcija Sv. Oficija De motione oecumenica (Ekumesnki pokret), što je predstavljalo izvesno zvanično otvaranje. Sada je dopušten ravnopravan dijalog ovlašćenih sveštenih lica sa nekatolicima. Situacija se naročito promenila kada je za papu izabran Jovan XXIII. On je dugo godina službovao u Bugarskoj i Carigradu, gde je bio apostolski delegat. Službovanje među pravoslavnima je verovatno učinilo da on postane vatreni pobornik jedinstva hrišćana. Već nakon nekoliko meseci od početka svog pontifikata papa je 1959. najavio vaseljenski sabor. Sledeće godine je osnovao Sekretarijat za promovisanje hrišćanskog jedinstva (Secretariatus ad unitatem christianorum promovendam). Ovaj sekretarijat je nakon dve godine (1960) proglašen za jednu od komisija za pripremu budućeg sabora, te je tako još više dobio na značaju. Drugi vatikanski sabor je doneo dosta promena. Rimokatolička Crkva se u priličnoj meri otvorila za dijalog sa nekatolicima. U tom smislu su interesantna dva dokumenta: Dekret o ekumenizmu i Dekret o Istočnim katoličkim Crkvama. Dekretu o ekumenizmu Sabor se založio za istiniti dijalog jer bi „svako zataškavanje teškoća ili odstupanje od načela i verskih istina značilo ne dijaloški ekumenizam nego lažni irinizam, kompromis i neekumenizam“ (I, d). Ovom prilikom rimokatolička crkva je u više navrata definisala svoj stav prema nekatolicima. Kao ilustraciju navodimo deo sa samog početka trećeg poglavlja koji je naslovljen „Odnos između odeljene braće i Katoličke Crkve“. Tu se, između ostalog kaže da su tokom vekova nastajale razne nesuglasice te da su u raznim prilikama „znatne zajednice odvojene od punog zajedništva Katoličke crkve, i to katkad ne bez krivice ljudi sa obe strane. A oni koji se sada u takvim zajednicama rađaju i napajaju verom u Hrista ne mogu se optužiti za greh odeljenosti, pa ih Katolička Crkva grli bratskim poštovanjem i ljubavlju. Oni naime koji u Hrista veruju i koji su valjano primili krštenje, tvore neko, iako ne savršeno, zajedništvo sa Katoličkom Crkvom“. Svakako, i u ovom dokument je Katolička Crkva zadržala stanovište po kome se „samo u Katoličkoj Crkvi Hristovoj, koja je opšte pomagalo spasenja, može dosegnuti sva punoća spasonosnih sredstava“ (isto, d). Kao moto svoga ekumenizma Katolička Crkva uzima izraz Sv. Avgustina In necessariis unitas, in dubiis libertas, in omnibus caritas (U bitnom jedinstvo, u nebitnom sloboda u svemu ljubav). Nakon Drugog vatikanskog sabora, Rimokatolička crkva je umnogome promenila svoj dosta tvrdi stav prema nekatolicima. Pomenute odluke ovog sabora otvorile su vrata dijalogu. Svakako, i u pomenutim dokumentima i u pristupu Katoličke crkve dijalogu još se primećuje dosta jaka nota ekskluzivnosti, tako da nisu bez ikakve osnove optužbe čak i nekih katoličkih teologa da je takav ekumenizam u stvari pokušaj uvođenja drugih hrišćana na mala vrata u Katoličku Crkvu, odnosno da je dotadašnji kruti stav samo zamenjen drugačijim rečima koje izražavaju istu veru – da je Rimokatolička Crkva jedina Crkva Hristova. U svakom slučaju, Drugi Vatikanski Sabor je otvorio vrata dijaloga – „Zato, ove odvojene Crkve i zajednice kao takve, premda verujemo da pate od nedostataka, ni na koji način nisu lišene značaja i važnosti u tajni spasenja“ (Unitatis redintegratio, 3). Apostasija (grč. αποστασία) je termin u religiji koji označava otpadništvo od vere, a time i crkve, i predstavlja jedan od najtežih grehova u većini religija. Apostasija u pravoslavlju Apostasija u pravoslavlju predstavlja odbacivanje Gospoda Isusa Hrista (prestanak verovanja u Njega kao Sina Božjeg, Iskupitelja i Spasitelja), i prelazak u neku drugu religiju, rodnoverje-neopaganizam, satanizam ili gubitak religije - ateizam, agnosticizam ili antiteizam. To odvajanje (temelji se na slobodnoj volji) od jedinstva sa Hristom, znači isključenje iz Crkve Hristove vidljivim aktom Crkvene vlasti, a koliko je to težak greh, objašnjava nam Sveti Pavle: „Kad neko prestupi Mojsijev zakon bez milosti umire u prisustvu dva ili tri svedoka. Koliko goru kaznu mislite da će zaslužiti onaj koji pogazi Sina Božijega i krv saveza, kojom je osvećen smatra nečistom i ogreši se ο Duha blagodati.` (Jev 10, 28–29). U Crkvenom pravu, apostasija označava otpadništvo, odmetanje, odstupanje, odvajanje, od Pravoslavne Vere i Crkve. Najteži prestup protiv Vere jeste kada se jedno kršteno lice odmetne (odrekne) te Vere i pređe u neke druge religijske skupine, čiji sledbenici ne priznaju Isusa Hrista za Sina Božjeg i Iskupitelja od greha, smrti i đavola. Svako odricanje od Vere čini prestup koji se označava tehničkim terminom: apostasija. Lice koje se odreklo Vere zove se apostata. Pripadnik Pravoslavne Vere, koji se samovoljno odrekne Hrišćanstva, postaje za Crkvu i Hrista, tuđ odnosno stran. Iako je ovim prestupom sam sebe osudio pred Crkvom i time se odrekao svih prava u njoj, ipak je Crkva takve apostate osuđivala i izricala im najtežu kaznu - kaznu isključenja iz Crkve (ekskomunikacija). Primera otpadništva od Hrišćanstva najviše je bilo u vreme progona Crkve i Hrišćana od strane rimskih vladara prva tri veka, za vreme Nerona, Trajana, Marka Aurelija, Decija Trajana, a naročito za vreme Dioklecijana, njegovih suvladara i najbližih naslednika (284–312). U periodu od 313. do 323. gonjenje je bilo ređe. Iako su po vestima savremenika stotine hiljada hrišćana izginule kao žrtve ovog gonjenja, ipak hrišćanstvo nije oslabljeno, nego je samo sjajno manifestovalo svoju nepokolebljivu veru u Gospoda Hrista. Zbog velikih mučenja tokom ovih progona, mnogi mučenici nazvani su velikomučenicima. Međutim, bilo je i hrišćana koji su bili maloverni, te su se pod različitim pritiscima odricali svoje prave Vere, i prinoseći žrtve mnogobožačkim idolima, postajali su mnogobošci. U hrišćanskoj Crkveno-pravnoj literaturi, takvi „hrišćani“ nazivani su pali (grč. πάραπεπτωκότες) – 10. kanon Prvog vaseljenskog sabora. Pristup apostasiji u istoriji Apostasija je mogla biti svojevoljna, svesna, odn. namerna, kao kod poslednjeg rimskog mnogobožačkog cara Julijana (361–363); upravo zbog otpadništva od Hrišćanstva i nazvan je Apostat – Otpadnik (grč. Αποστάτης). Češći slučajevi apostasije bili su iz malodušnosti, odnosno straha. U početku gonjenja Hrišćanstva, mnogi hrišćani su se odricali Vere, i time sami sebe isključivali iz Crkve i gubili sva prava, a Crkvene vlasti su to, nažalost, samo morale konstatovati kao žalosnu činjenicu, odnosno kao veliki greh. Ali, apostata je i dalje živeo i to kasnije u hrišćanskoj državi, te je i u njoj takvoj gubio pojedina prava, jer je apostasija smatrana za javni prestup, i nije postojala zastarelost prestupa. U grčko-rimskoj carevini hrišćanska vera je postala u IV veku državnom verom, i od pripadanja toj veri zavisilo je za dotične uživanje odnosnih građanskih prava. Prelaz, otpadništvo iz iste vere u judejstvo ili mnogoboštvo, neznaboštvo podlegalo je kazni. U Teodosijevom Kodeksu (438) ceo sedmi naslov, titula XVI knjige govori isključivo ο apostasiji (De apostatis). Car Gracijan konstitucijom 381. godine lišava prava intestabiliteta (prava svedočenja pred sudom i pravljenja testamenta) svakog onog hrišćanina koji otpadne i pređe u neznaboštvo ili u judejstvo prema kaznama pri caru Konstanciju II. Pored intestabiliteta, apostate su potpadale i infamiji (gubitak građanskih prava ili gubitak pojedinih prava i povlastica u Crkvi), a u vreme cara Justinijana, polovinom 6. veka, takođe i izgonu iz države. Državni zakoni protiv apostata bili su na snazi za sve vreme dok je postojala Vizantijska carevina; isto kao što su slični zakoni važili za apostate uvek i u drugim hrišćanskim državama. Crkvene kazne za apostasiju određivale su se prema okolnostima pod kojima je ona učinjena, i prema tome da li je počinilac običan vernik, svetovnjak, laik ili je član crkvenog klira, tj. klirik. Prema svetim kanonima, Crkvene vlasti su apostate, koji su ostajali uporni u prestupu, kažnjavale i klirike i laike, isključenjem iz crkvene zajednice, tj. anatemom. Međutim, oni koji su otpadali od Vere bez prisile, tj. svojevoljno, pa su tražili oproštaj od Crkve, i da se ponovo vrate u krilo Crkvene zajednice, ako su bili svetovljaci, laici, odlučivani su od Svetog Pričešća za sav život, a ako su bili klirici, sveštenoslužitelji ili crkvenoslužitelji – isključivani su iz crkvene zajednice. Ako je prestup apostasije učinjen (a najčešće je tako bilo) iz straha, svetovnjak se kažnjavao na pokajanje i bez Svetog Pričešća za 12 godina, a svešteno lice, klirik, mogao je da zadrži čin i obeležja sveštenog lica ali bez prava na sveštenodejstvo (Apostolsko pravilo 62; 11. kanon Prvog vaseljenskog sabora; 1,2,3,4. kanon Ankirskog pomesnog sabora; i 73. pravilo Sv. Vasilija Velikog). MG26 (N)

Ms Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fleš Gordon je junak svemirskog operskog stripa kreiranog i prvobitno nacrtanog od strane Aleks Raimond (engl. Alex Raymond)[1] Strip je objavljen 7. januara 1934. godine, strip je inspirisan i stvoren da se takmiči sa već postojećim avanturističkim stripom Bak Rodžers (engl. Buck Rogers).[2][3] Fleš Gordon strip je preveden na širokom spektru medija, uključujući i filmova, televizije i animiranog serijala. Najnovija verzija, Fleš Gordon televizijska serija, pojavili su se na Syfy kanalu u Sjedinjenim Američkim Državama u periodu 2007-2008. Stvaranje Strip stripovа Bak Rodžers je bio veomа komercijаlno uspešаn, koji se pojаvljivаo nа novelizаcijаmа i dečijim igrаčkаmа,[4]i King Fjučrs Sindikat(engl. King Features Syndicate) odlučio je dа stvori sopstveni strip za naučnu fantastiku kako bi se takmičio sa njim. U početku su kаrаkteristike Kingа pokušаle dа otkupe prаvа nа priče Džonа Kаrterа iz Mаrsа Edgаr Rice Burroughs.[5] Funkcije Kingа su se ondа okrenule Aleku Rаimondu, jednom Funkcije od njihovih osobljа, dа stvore priču.[2][4] Jedаn izvor Fleš Gordаnа bio je romаn 1933. godine od strаne Philip Bilie, Bhen Borlds Collide. Teme prijemne plаnete prijetnje Zemlji, а аtletski heroj, njegovа djevojkа i nаučnik koji su putovаli nа novu plаnetu rаketаmа, аdаptirаo je Rejmond zа početnu priču.[2]Prvi uzorci Rаimondа odbаčeni su zbog togа što nisu sаdržаvаli dovoljne sekvence аkcijа. Rejmond je prerаdio priču i poslаo je nаzаd u sindikаt, koji gа je prihvаtio. Rаimond je bio pаrtner sа Gostvrajterom(engl.Ghostwriter) Don Moore, iskusnim urednikom i piscem.[4] Prvа Rаimondovа pričа o Fleš Gordonu pojаvilа se u jаnuаru 1934. godine, pored Jungle Jim. Čitаč novinаrа dobro je primio strip Gordon Fleš Gordon, postаjući jedаn od nаjpopulаrnijih аmeričkih stripа iz 1930-ih.[4][2][4] Kаo i Buck Rogers, uspeh Fleš Gordonа rezultirаo je prodаjom brojnih licencirаnih proizvodа, uključujući pop-up knjige, bojne knjige i svemirske brodove. Likovi i priča Štrаjk slijedi аvаnture Fleša Gordonа, zgodnog polo igrаčа i diplomirаnog univerzitetа u Lаleu, а njegovi sаputnici Dаle Arden i dr. Hаns Zаrkov. Pričа počinje sа Zemljom kojа je ugroženа sudаrimа sа plаnetom Mongo. Dr. Zаrkov izriče rаketni brod dа leti u svemir u pokušаju dа zаustаvi kаtаstrofu. Polа lud, kidnаpuje Fleša i Dejla i putuju nа plаnetu. Polаzeći nа plаnetu i zаustаvljаnju sudаrа, oni su u sukobu sа Mingom ,zlog vladara Monga.[4][4][6] Već dugi niz godinа, tri prаtnjа imаju аvаnture nа Mongu,putujući u šumsko krаljevstvo Arborije,pod rukovodstvom princа Barina. Pridruženi su u nekoliko rаnih аvаnturа princа Tunа Lion Men. Nа krаju, Ming je srušen, а Mongo uprаvljа sаvet liderа nа čelu sа Bаrinom.[1] Fleš i prijаtelji se vrаćаju nа Zemlju i imаju neke аvаnture pre nego što se vrаte u Mongo i pаdnu u krаljevstvo Tropice, а zаtim ponovo ujedinjuju sа Bаrinom i ostаlimа. Fleš i njegovi prijаtelji putuju u druge svetove i vrаćаju se u Mongo, gde je princ Bаrin udаt zа Mingovu ćerku Princezu Aurа,uspostаvio mirno prаvilo (izuzev čestih revoltа koje je vodio Ming ili jedаn od njegovih mnogih potomаkа).[1] U pedesetim godinаmа,Fleš je postаo аstronаut koji je pored Mongoа putovаo nа druge plаnete.[1] Dugа pričа o rаtu Skorpii uzimа Fleš u druge sisteme zvezdа, koristeći brodove koji su brži od svetlosti. Pored Mingа i njegovih sаveznikа, Fleš i njegovi prijаtelji su se tаkođe borili sа nekoliko drugih zlikovаcа, uključujući Azurа, krаljicu vještice. Posle rejmovskog mаndаtа, kаsniji pisci su stvorili nove neprijаtelje zа Fleša zа borbu. Austin Briggs je stvorio Kаng Cruel, Mingov bezobrаzni sin.[1] Princ Polon, koji je imаo moć za smаnjivаnje ili uvećаnje živih bićа, beskrupuloznа Krаljicа Rubijа i Piron Comet Mаster su bili među аntаgonistimа predstаvljenim tokom trčаnjа Mаc Rаboiа.[7] Skorpi, rаsа vаnzemаljаcа koji su želeli dа osvoje gаlаksiju, ponаvljаju zločince u priči Mаc Rаboi i Dаn Bаrri.[1] Skorpi svemirski borаc Bаron Dаk-Tulа postаo je periodični nemesis Flаsh-а u kаsnim sedаmdesetih godinа. Aleks Rejmond, rođen je kao Aleksandar Gilespi Rejmond (2. oktobar 1909. – 6. septembar 1956), bio je američki crtač stripova, a njegovi najpoznatiji likovi su Flaš Gordon, Rip Kirbi, Tajni agent Iks-9 i Džim iz Džungle. Biografija Aleks Rejmond je rođen u Nju Rošelu predgrađu Njujorka, kao najstariji od sedmoro dece. Nakon smrti oca, 1922. godine, prisiljen je da radi i tako pomaže izdržavanju porodice iako je tada imao svega 13 godina. Ubrzo je morao da se ispiše iz srednje škole, 1928. godine, jer je dobio posao u brokerskoj firmi, ali velika ekonomska kriza i krah berze 1929. ga prisiljavaju da potraži drugi posao. Od 1931. godine radi kao pomoćni crtač Rasa Vestovera na stripu `Mučenik Tili`, u studiju braće Jang. Za Čika radi na stripu `Blondi` a Lajmanu pomaže na stripu `Tim Tajlor`. Zadovoljni radom svog pomoćnika, braća Jang ga predstavljaju Džozefu Konoliju, direktoru King Fičers sindikejta, koji u Rejmondu prepoznaje talenatovanog crtača i traži da kreira nove likove junake avanturističkog stripa koji će biti konkurencija drugim tada popularnim strip junacima. Aleks Rejmond ubrzo kreira dva strip junaka Flaš Gordon kao pandan tada popularnom strip junaku Baku Rodžersu i Džim iz džungle kao pandan za Tima Tajlora. Prvu tablu Flaša Gordona objavio je 7. januar 1934. godine, a uspeh je bio ogroman i trenutan.[1] Godine 1936. snimljena je serija od 13 filmova, a tokom 1938. i 1939. snimljene su još dve serije filmova. Kasnije nastaje Tajni agent Iks-9 koji je trebalo da bude pandan strip junaku Diku Trejsiju. Tajni agent Iks-9 je prvi put objavljen 22. januara 1934. godine, ali Rejmond njime nije bio preterano zadovoljan, pa ga je posle samo godinu i po dana u potpunosti prepustio crtaču Ostinu Brigsu. Poslednji i najpopularniji Rejmondov strip junak je Rip Kirbi[2]. Prvi kaiš stripa o Ripu Kirbiju Rejmond je objavio 4. marta 1946. godine i crtao ga je sve do svoje smrti. `Hteo sam da se u svom novom stripu odmaknem od divlje avanture. Ovo je moj izbor. Želeo sam da radim nešto drugačije, da se spustim na zemlju` - rekao je Aleks Rejmond za Ripa Kirbija. Aleks Rejmond je poginuo u automobilskoj nesreći 1956. godine u svom sportskom automobilu marke Bandini[3]. Uzrok saobraćajne nezgode je neprilagođena brzina, kiša i klizav kolovoz, usled čega se survao sa litice. U vozilu se tada nalazio Sten Drejk, takođe crtač stripova, ali je on preživeo udes. Sahranjen je u Ferfildu u Konektikatu.

Dobro očuvano. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 1 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1907 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1907 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis XVII, 150, XVIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 110 (Karton) Napomene Publije Vergilije Maron, rimski pesnik: str. III-XVII Rečnik: str. III-XVIII Beleške uz tekst. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 2 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe dr.knjiž.oblici URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1908 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1908 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis 162, XIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 117 (Plast.) Napomene Rečnik: str. [III]-XIII Beleške uz tekst. Enejida (lat. Aeneis), često nepravilno Eneida, latinska je epska pesma koju je napisao rimski pisac Vergilije tokom poslednjih deset godina svoga života, od 29. do 19. godine pre nove ere, nakon što se Oktavijan Avgust posle bitke kod Akcijuma (31. p. n. e.) konačno učvrstio kao samovladar rimske države. O epu Osnovna svrha epa je da proslavi poreklo i razvitak Rimskog carstva te dostignuća kako Rima tako i samog Avgusta. Temeljna ideja epa jeste legenda o Eneji, trojanskom junaku koji je preživeo osvajanje i pustošenje Troje te je, nakon dugih lutanja, osnovao u italskoj pokrajini Laciju trojansko naselje Lavinij, nazvano po njegovoj italskoj supruzi Laviniji. Time je Eneja, preko svoga sina Jula predak roda Julijevaca, osnivač grada Albe Longe, a u krajnjoj liniji i samoga grada Rima. Ep se sastoji od dvanaest knjiga i ima ukupno 9.896 heksametara. Najvažniji Vergilijev uzor bio je Homer. Od Ilijade i Odiseje zavisna je Enejida i u sadržini i u kompoziciji. Prvih šest pevanja Enejide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade. Od Homera uzeo je Vergilije i ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča kao epizodu (u Odiseji se tako na dvoru feačkoga kralja Alkinoja pripovedaju Odisejeva lutanja). Šesta pesma Enejide – silazak u podzemni svet – odgovara XI knjizi Odiseje, gde Odisej silazi u Had. I u Enejidi imamo igre na grobu Anhizovom (kojima odgovaraju posmrtne igre u Patroklovu čast u Ilijadi), zatim opis Enejinog štita (kome odgovara opis Ahilejevog štita u Ilijadi) itd. U izrazu i stilskim figurama takođe se Vergilije veoma mnogo ugledao na Homera. Vergilija je smrt prekinula u radu na ovom epu; da je pesma ostala nedovršena dokazuje nekih 60 nepotpunih heksametara koji se nalaze raštrkani po celom epu i koje je pesnik sigurno nameravao popraviti. S druge strane, malo je verovatno da je pesnik nameravao dodavati pesmi bilo šta što bi suštinski promenilo, produžilo ili skratilo sadržaj speva. Enejidu su za objavljivanje nakon pesnikove smrti pripremili njegovi prijatelji Varije Ruf i Plocije Tuka. Knjige I–VI: put u Italiju Knjiga I Eneja, koji već sedam godina nakon pada Troje putuje ka Laciju u Italiji, upravo napušta Siciliju. Boginja Junona, neprijateljica Trojanaca i zaštitnica Kartagine (za koju zna da joj je suđeno da jednoga dana bude uništena od strane naroda trojanskoga porekla), naređuje bogu vetrova Eolu da pošalje oluju na Enejine brodove. Tada stradaju neki od brodova, ali bog Neptun umiruje oluju, te Eneja s preostalim brodovima pristaje na obalu Afrike. Trojance srdačno prima Didona, kraljica tek osnovane Kartagine. Didona je nedavno pobegla iz grada Tira, gde je kralj Pigmalion ubio svoga brata i Didoninog supruga Siheja. Boginja Venera, Enejina majka, plašeći se i Junone i Tirijaca, udesi da se Didona zaljubi u Eneju. Knjiga II Na Didoninu molbu, Eneja priča o propasti Troje i događajima koji su usledili nakon pada: o gradnji trojanskog konja i Sinonovom lukavstvu, o Laokontovoj smrti, paljenju grada, očajničkom ali neuspešnom otporu Trojanaca, Prijamovoj pogibiji i Enejinom vlastitom bekstvu na Venerin podsticaj. Priča o tome kako je svoga oca Anhiza na ramenima izneo iz grada, svoga sina Askanija (Jula) uzeo za ruku, kako je izgubio svoju ženu Kreuzu koja ih je sledila, te kako mu je njen duh otkrio sudbinu koja mu je namenjena. Knjiga III Eneja nastavlja svoje pričanje. On i njegovi drugovi koji su s njim izašli iz Troje grade brodove i isplovljavaju. Pristaju u Trakiji, ali odlaze nakon što je Eneja tamo pronašao grob svog ubijenog rođaka Polidora i čuo njegov glas. Zatim otplove na ostrvo Delos, gde im Apolonovo proročište kazuje da treba da traže zemlju koja je prva iznedrila trojanski narod. Oni pogrešno zaključe da je to Krit, te pristanu na tom ostrvu, ali odatle pobegnu zbog neke kuge koja izbije na ostrvu. Eneja sad shvati da treba da plove ka Italiji. Na svom putu ka Italiji oni pristanu na ostrvo na kome su živele Harpije te ih napadnu. Harpija Kelena im proriče da neće osnovati nikakav grad sve dok ne budu tako izgladneli da moraju „jesti svoje stolove” (v. dalje Knjiga VII). U gradu Butrotu u Haoniji sretnu Prijamovog sina Helena i Andromahu. Helen kazuje Eneji kojim putem treba da ide, da treba da poseti Sibilu u Kumi i da svoj novi grad treba da osnuje tamo gde pored jednog osamljenog potoka nađe belu krmaču i njenih trideset prasića. Krenuvši dalje Eneja posećuje zemlju Kiklopa na Siciliji. Njegov otac umire u Drepanonu. Sa Sicilije stiže u Afriku. Knjiga IV Didona, premda se svome pokojnom mužu bila zaklela na doživotnu vernost, priznaje svojoj sestri Ani da se zaljubila u Eneju. Junona i Venera odrede da će se ljubav Didone i Eneje zapečatiti tako što će voditi ljubav nakon što jedan njihov pohod u lov bude prekinut olujom pa budu morali da se sklone u istu pećinu. Glasina o njihovoj ljubavi stiže do Jarbasa, kralja susednog getulskog kraljevstva, koga je Didona odbila kada ju je prosio i koji sada u svom gnevu upućuje molbe Jupiteru. Jupiter određuje da Eneja mora napustiti Kartaginu. Kada Didona shvati da se Enejini brodovi spremaju da isplove, preklinje Eneju da ostane s njom. On joj odgovara da nema izbora jer mu bogovi zapovedaju da krene u Italiju, čak i protiv njegove volje. Didonin bes ne zaustavlja pripreme Trojanaca za pokret, i čak ni njena poslednja molba ne menja Enejinu odluku. Ona se sada priprema na samoubistvo i, kada je videla isplovljavanje trojanskih brodova, pali vlastitu lomaču i proklinje Eneju i celo njegovo potomstvo. Knjiga V Trojanci ponovo pristaju u Siciliji, gde ih ljubazno dočekuje njihov zemljak Acest. Prošlo je godinu dana od Anhizove smrti na tom mestu, te se obeležava godišnjica uz prinošenje žrtava i održavanje nadmetanja. Prvo nadmetanje je trka izm, eđu četiri broda. Gijant, zapovednik broda Himera (Chimaera), ljutito baci svoga krmanoša preko palube kada je izgubio vođstvo od broda Scila (Scylla) kojim zapoveda Kloant; Sergestov brod Kentaur (Centaurus) se nasuče; Mnestej u brodu Pristis prestigna Gijanta, ali ne uspe da stigne Kloanta. Zatim sledi takmičenje u trčanju, tokom kojega Nis, nakon što se sapleo i pao, namerno saplete Salija da bi osigurao pobedu svome prijatelju Eurijalu. U bokserskom meču između Trojanca Daresa i Sicilijanca Entela, Eneja prekine borbu nakon što Sicilijanac okrutno nasrne na Daresa. Zatim sledi nadmetanje s lukom i strelom, te na kraju procesija 36 mladih konjanika predvođenih Askanijem, što će kasnije postati tradicijom u Rimu tokom tzv. Trojanskih igara. U međuvremenu Trojanke, umorne od dugih lutanja, podstakne Junona da zapale brodove. Međutim, uništene su samo četiri lađe jer na Enejinu molbu počne pljusak koji ugasi požar. Kasnije Trojanci ponovo otplove, ali neki ostaju na Siciliji da bi tu osnovali grad po imenu Acest (kasnije Segesta). Krmanoš Palinur zaspi i padne preko palube. Knjiga VI Eneja posećuje Sibilu u Kumi, koja mu predskazuje muke koje ga čekaju u Laciju. Po njenom uputstvu, Eneja otkine zlatnu granu i zatim sa Sibilom kroz Avernijsku pećinu blizu Avernijskog jezera silazi u podzemni svet. Stigavši do reke Stiks ugledaju duhove nesahranjenih ljudi koji ne mogu preći reku, a među njima je i krmanoš Palinur, koji im priča o svojoj sudbini i moli ih da mu prirede pokop. Videvši zlatnu granu, Haron im dopušta da pređu Stiks, a zatim njih dvoje uspavaju Kerbera kolačem „od meda i magijskih trava koje imaju moć da uspavaju”. Iza Kerberove pećine Eneja i Sibila nalaze različite grupe pokojnika: tu su deca, nepravedno osuđeni na smrt, oni koji su umrli od neuzvraćene ljubavi (među njima je i Didona, koja ostaje nedirnuta Enejinim izvinjenima i molbama za oproštaj), te oni koji su poginuli u bitkama. Eneja i Sibila zatim stižu pred ulaz u Tartar, gde najgori grešnici trpe ogromne muke i patnje, a onda nastavljaju put sve dok ne stignu do Elizija, gde u blaženstvu žive duše pravednika. Tu Eneja sreće svoga oca Anhiza te uzalud pokušava da ga zagrli. Eneja ugleda duše kako piju vodu iz reke Lete, te Anhiz objašnjava da su to one duše koje će se ponovo roditi: tokom dugog boravka u podzemnom svetu te su se duše očistile od svojih pređašnjih grehova i sada iz reke Lete piju vodu kako bi izgubili sve svoje dosadašnje sećanje. Ovu teoriju o reinkarnaciji Vergilije je možda preuzeo od Platona ili od orfičkih i pitagorejskih učenja. Anhiz pokazuje Eneji duše onih ljudi kojima je preodređeno da dostignu veliku slavu u rimskoj istoriji, a to su: Romul, rimski kraljevi, veliki rimski vojskovođe, sam Oktavijan Avgust i njegov nećak Marko Klaudije Marcel (o čijem kratkom životu Vergilije pravi dirljivu aluziju). Nakon toga Eneja i Sibila napuštaju podzemni svet kroz „vrata od slonovače”, putem kojih se ljudima šalju lažne vizije (o značaju ovih vrata kod Vergilija mnogo se i dugo raspravljalo, ali bez konačnog zaključka). U ovoj knjizi nalaze se stihovi koji se mogu smatrati središnjim za ceo ep (VI, 851–853): Tu regere imperio populos, Romane, memento: hae tibi erunt artes: pacisque imponere morem, parcere subiectis et debellare superbos. Tvoje će, Rimljanine, biti da narod`ma vladaš: tvoja umeća će biti: da namećeš vladu mira, pokorene da štediš, nemirne snažno da lomiš. Knjige VII–XII: rat u Italiji Knjiga VII Eneja i Trojanci stižu do ušća reke Tibar i pristanu u Laciju. Tu se ispunjava proročanstvo Harpije Kelene (v. gore, Knjiga III), jer jedu kolače od hleba koji su im služili kao kakve zdele. Lavinija, kćerka kralja Latina, koji vlada Lacijem, ima mnogo prosaca od kojih najviše šansi ima Turno, kralj Rutula. Međutim, Latinu je njegov otac prorekao da se Lavinija ne sme udati ni za jednog od Latina nego za stranca koji će sa strane doći u Lacij. Latin ljubazno prima izaslanike Trojanaca, a zatim Eneji nudi savez i ruku svoje kćerke. Junona vidi da se Trojanci spremaju tu nastaniti te poziva Furiju Alektu, koja u dušama Lavinijine majke Amate i Turna podstiče besno neprijateljstvo i mržnju prema Trojancima. Alekta udesi da Askanije, koji je otišao u lov, tom prilikom rani jelena koji je držan kao ljubimac kraljevskog domaćinstva. To izazove borbu. Latin je nemoćan u svojim pokušajima da zaustavi pripreme za rat, i italska plemena se okupljaju pod vodstvo svojih vođa, među kojima se, osim Turna, nalaze Mezencije, mrzitelj bogova i omraženi tiranin, zatim Mesap, Viribije (Hipolitov sin) te volščanska ratnica Kamila. Knjiga VIII Bog reke Tibar hrabri Eneju govoreći mu da traži savezništvo s Arkađanima i njihovim vođom Evandrom, koji je osnovao grad na Palatinu, koji će kasnije postati delom grada Rima. Veslajući uz Tibar, Eneja vidi na obali belu krmaču s njenim prasićima, upravo kako je i bilo predskazano. Evandar obećava svoju pomoć trojanskom junaku. Bog Vulkan, na Venerinu molbu, kuje za Eneju oklop. Evandar, koji je Eneji pokazao različita mesta u svom gradu, koja će kasnije biti znamenitosti Rima, savetuje da se sklopi savez s Etrurcima. Venera donosi Eneji njegov novi oklop, koji uključuje i štit na kome se nalaze prikazi različitih događaja iz rimske budućnosti, sve do bitke kod Akcijuma. Knjiga IX Eneja je svojim Trojancima rekao da se u njegovoj odsutnosti drže tabora, te oni odbijaju da prihvate bitku čak i kada ih okruže Turno i njegova vojska. Kada Turno pokuša da zapali trojanske lađe, Neptun pretvara lađe u morske nimfe. Kada je pala noć, Nis i Eurijal izlaze iz tabora kako bi pronašli Eneju. Tom prilikom ubiju nekoliko neprijateljskih vojnika koji su bili pijani zaspali, ali ih potom spazi kolona konjanika, od čije ruke obojica i ginu, ali tek nakon što je Nis pokušao da spasi svoga prijatelja. Rutuli napadaju trojanski tabor, a Askanije, kome je ovo prva bitka, ubija jednog Rutula koji je uzvikivao uvrede. Turno je odsečen u unutrašnjosti tabora i ubija mnoštvo Trojanaca, a zatim skoči u reku kao bi pobegao. Knjiga X Na Olimpu bogovi raspravljaju o sukobu na zemlji. Eneja sklapa savez sa Tarhonom, etrurskim kraljem, te s njim i Evandrovim sinom Palasom kreće natrag ka Trojancima. Turno ih napada čim su njihovi brodovi došli do obale: dođe do bitke u kojoj gine Palas. Junona stvori ukazanje Eneje, te Turno stane da goni tu prikazu, misleći da je to pravi Eneja: Turno sledi prikazu na jedan brod koji ga odvozi. Eneja rani Mezencija i nevoljno ubija Mezencijevog sina Lausa koji je pokušao da zaštiti svoga oca. Mezencije uzjaše svoga vernog konja Reba (Rhaebus) i krene u poslednji napad na Eneju, ali Trojanac ubija i Mezencija i njegovog konja. Knjiga XI Eneja proslavlja trojansku pobedu i oplakuje Palasovu smrt. Latini šalju izaslanike i sklapa se primirje. Kralj Latin i italski vođe se sreću i raspravljaju; pada predlog da Turno, koji nosi najveću odgovornost za izbijanje rata, treba i da završi taj rat tako što će se ogledati u dvoboju s Enejom. Turno prihvata taj izazov. Latini sada čuju da Trojanci i Etrurci kreću protiv njih, a napadače dočekuju Kamila i njena volščanska konjica. U bici koja je usledila Tarahon svuče Venula s konja, Aruns ubija Kamilu, ali nju osveti Opis, glasnik boginje Dijane. Volščani najzad budu poraženi. Knjiga XII Latini su obeshrabreni i Turno odlučuje da se sam sukobi s Enejom, uprkos tome što kralj Latin i Amata pokušavaju da ga od toga odgovore. Sprovode se pripreme za dvoboj, ali Turnova sestra Juturna podstakne Rutule, koji su ionako već zabrinuti za ishod dvoboja, da se umešaju. Tako se dve vojske ponovo sukobljavaju. Eneju pogodi i rani jedna strela, ali Venera ga izlečuje te on stane da goni Turna. Tada Eneja spazi da je grad Latina nebranjen te povede trojansku vojsku na grad. Amata iz očajanja izvrši samoubistvo. Zatim Turno izaziva Eneju na dvoboj i dve vojske stoje po strani dok se dvojica vođa međusobno bore. Eneja kopljem rani Turna i konačno, kada vidi da njegov neprijatelj na sebi nosi oružje skinuto s mrtvog Palasovog tela, mačem probada i ubija Turna. Društveni i književni kontekst Pobedivši Marka Antonija u bici kod Akcijuma 31. p. n. e. Oktavijan je zavladao i grčkim istokom, postavši samovladar, ali ne monarh helenističkog tipa, nego oslanjajući se, barem formalno, na rimske republikanske tradicije. Voleo je da ga nazivaju princeps, tradicionalnim nazivom za prvaka senata u doba republike (princeps senatus): stoga je i državno uređenje koje je zaveo nazvano principatom. Time su završene decenije krvavih građanskih ratova, ali je time nestalo i Rimske republike. Za tradicionalni datum utemeljenja principata uzima se 13. januar 27. p. n. e., čime je započelo i viševekovno razdoblje Rimskog carstva. Tri dana nakon toga Oktavijan je od senata dobio naziv Avgustus (grčki Sebastós = Uzvišeni), što će otada i on sam i njegovi naslednici isticati kao deo svojega imena: Imperator Caesar Augustus. Koncentrisavši u svojim rukama sve najvažnije časti, od konzulskog naziva i vrhovnog zapovedništva nad vojskom do časti narodnog tribuna, Avgust je postao samovladar, a u Rimu uspostavio mir, nazvan po njemu Pax Augusta. Najjasniju ocenu prilika toga doba sažeo je Tacit u drugom poglavlju na početku svojih Anala: „Kada nakon Antonijeve nasilne smrti ni julijevskoj stranci nije preostalo drugih vođa do Cezara, ovaj se odrekne trijumvirskog položaja, stade se nazivati konzulom i navodno se zadovolji tribunskim pravom da zaštiti narod. Pošto pridobije vojnike darovima, narod obiljem žita, sve pak sladošću mira, stade se postepeno izdizati i sebi prisvajati prava senata, magistrata i zakona. I niko mu se nije protivio, jer najodvažniji bejahu pali u bitkama ili proskripcijama i jer su se ostali nobili toliko više uzdizali u bogatstvu i častima koliko je ko bio spremniji na ropsku poslušnost, a kako su u novome poretku bili na dobitku, više su voleli sigurnu sadašnjost nego pogubnu prošlost”. Avgust, pravim imenom Gaj Oktavije, a otkad ga je Julije Cezar usinio – Gaj Julije Cezar Oktavijan, vladao je kao car punih četrdeset godina tokom kojih je Rim izrastao u milionski velegrad. Ako mu je glavni cilj i bio da mnogobrojnim građevinama uveliča sjaj svoje vladavine, ipak je time i stanovništvu prestonice dao posla, a besposleni je gradski proletarijat smanjio i time što je vojničke veterane naselio po mnogim kolonijama u Italiji i u provincijama. Učvršćujući svoju vlast ograničavanjem vlasti senata, novom upravnom podelom provincija, postavljanjem temelja carskom činovničkom aparatu itd., Avgust je odlučno sprovodio i unutrašnje reforme društva, kao što su zakoni protiv raskoši bogatih, za revitalizaciju bračnog života, protiv nerađanja dece i očuvanje odnosno vraćanje na neke tradicionalne vrednosti života iz starorimske republike. Sve su te Avgustove mere, premda je na njih mnogo polagao, bile kratkoga veka, prvo jer se društveni tokovi teško daju regulisati zakonskim aktima, a zatim i jer se pokazalo nemogućim društvene vrednosti nekadašnjeg polisa preslikati na prestonicu carstva koje je, obnavljajući se iz krivi što ju je za sobom ostavila rimska republika, sada širilo svoje horizonte i objedinjavalo mnoge i različite kulture. Ipak su te Avgustove reforme iscrpljenoj rimskoj eliti dale snažan, iako trenutan, podsticaj da se založe za sve ono što je ostalo i živo i vredno iz razdoblja rasta rimske republike. Za to je car pridobio i neke vrlo ugledne nekadašnje svoje protivnike, otupio oštricu opozicije, pa čak ličnim uticajem pridobio i određenu skonost masa. Doba Avgustove restauracije, kako se često naziva, nametnulo je i naziv „Avgustovo doba” ovom odsečku klasičnog doba rimske književnosti, za čije se međaše tradicionalno uzimaju 30. p. n. e. i 14. godine n. e. i time nedvosmisleno vezuju za period samovlade Oktavijana Avgusta. Iako te godine sigurno nisu ni početak ni kraj i čak nemaju direktnog književnog značaja, ipak su to prekretnice koje se duboko zasecaju u društvenu, političku i kulturnu istoriju. U periodizaciji rimske književne istorije ovde bi se ipak mogla napraviti mala ispravka i početak tzv. Avgustovog doba pomeriti na 43. p. n. e., kada su Oktavijan, Antonije i Lepid uzeli za sebe ovlašćenja ad rem publicam constituendam. Pisci Avgustove obnove počeli su svoje stvaralaštvo upravo između 43. i 30. godine: Vergilije je, nakon svojih mladalačkih pesama sačuvanih u Vergilijevom dodatku, u razdoblju od 42. do 39. godine sastavio Pastirske pesme, svoje prvo znamenito delo, koje veoma dobro simboliše ovo prelazno doba, u kome nestaje republika; a postepeno smirivanje političkih prilika i izrastanje novog poretka ogledaju se u njegovom didaktičkom epu Georgike, pisanom između 37. i 29. godine. Na početku Horacijevog stvaralaštva stoje prva knjiga Satira (izdata 35), te druga knjiga Satira i knjiga Epoda, obe pisane između 35. i 30. godine. I ostali su pesnici, osim Ovidija – dakle, Kornelije Gal, Tibul, Propercije – svoj književni rad počeli pre definitivnog učvršćivanja Avgusta na čelu rimske države. Zbog toga bi se razdoblje od 43. do 30. godine moglo izdvojiti kao „trijumviratski” period rimske književnosti. Prvi Avgustov period započinje, dakle, 30. godine i premda je već 27. formalno utemeljen principat kao novi oblik državnoga uređenja, donja granica ovoga odsečka mora se pomeriti otprilike u 20. godinu p. n. e. Propercijeva druga knjiga Elegija, Tibulova prva i druga knjiga Elegija, Horacijeve Ode I–III i Vergilijeva Enejida – sva ta dela u osnovi pripadaju prvom Avgustovom periodu (premda Enejida ostaje nedovršena i posle Vergilijeve smrti 19. p. n. e.). Kraju ovog odsečka pripadaju Horacijeva Pisma I i II, 1, te Propercijeva treća knjiga Elegija: u tim se delima već primećuju znaci atmosfere drugog Avgustovog doba. Oko 20. godine, naime, dolazi do prekretnice u prirodi vladavine Avgusta, koji napušta raniju politiku „mekog patronata” nad pesnicima i demonstrira čvrstu ruku neprikosnovene vlasti. Mecenat, koji je do tada taktički posredovao između želja cara i moralnih skrupula pesnika, iz nepoznatih se razloga oko 20. p. n. e. povukao iz javnoga života, a Avgust počeo da raskida, ili barem modifikuje mnoge od onih republikanskih formi što su kao atavizmi zaostali iz prethodnog razdoblja. Drugom Avgustovom periodu pripadaju Propercijeva četvrta knjiga i Horacijeve Ode IV, Pisma II, 2 (Avgustu) i II, 3, (tzv. Ars poetica). Ovidijeve Ljubavne pesme zahvataju oba Avgustova perioda, dok sva ostala njegova dela pripadaju drugom periodu. Kao što se prethodni period, Ciceronovo doba, odlikovao izvanrednim usponom proznoga stvaralaštva, tako u Avgustovo doba pesništvo dostiže svoje najsjajnije vrhunce u celokupnoj rimskoj književnosti. Tom su pesništvu i sam Avgust i njegovi bliski saradnici, posebno Mecenat, davali svoju punu podršku, kako moralnu tako i materijalnu. Zato je i dalje aktuelno često postavljano pitanje da li pesništvo Avgustovog doba ima karakter dvorskog pesništva. Potvrdni se odgovor sam nameće, ako se misli na opšte i pojedinačne podsticaje koji su dolazili bilo od cara samoga bilo od ljudi iz njegovog okruženja na planu kulturne propagande, koja se delom svodila na protežiranje tematike u okviru Avgustove obnove, a delom — posebno u drugom Avgustovom periodu — i na slavljenje careve ličnosti i njegovih zasluga za rimski narod. Ovo se pesništvo, pak, ne može okarakterisati kao dvorsko ako se ima u vidu visok stepen estetske slobode koju je uživao svaki stvaralac, kako onaj bliži caru i njegovom krugu tako i onaj dalji. Tim pre što su se i mnogi republikanci u toku Avgustove vladavine intimno složili s načelima mira i reda koje je Avgust sprovodio ne morajući ih pritom nametati jer je veliki deo pisaca tog doba u svojoj mladosti ili čak zrelosti imao prilike doživeti krvavu stvarnost građanskog rata. Kao da se predah, osećaj olakšanja nakon burnih vremena odslikava u njihovom stvaralaštvu. Mada se pokazuje nemogućim dati jednoznačnu karakterizaciju pesništva Avgustovog doba, činjenica je da u tom periodu dolazi do konačne promene statusa pesnika i poezije u rimskom društvu, do promene koja je imala veliki značaj. Pisanje poezije se sada pojavljuje kao ugledna profesija plemenitih Rimljana. Pesnici napuštaju esteticizam, to katulovsko zanimanje za pesničku veštinu radi veštine same, i povezuju se s društvom, otkrivaju ili priznaju svoju društvenu angažovanost — ili se, pak, osećaju obaveznima da brane svoju neangažovanost. Oživljava, dakle, klasični grčki pogled na poeziju: smatra se da je ona delo važnih ljudi i da može koristiti građanima, bilo u moralnom ili u vaspitnom smislu. Od elegijskih pesnika, Tibul je bio viteškog porekla i Horacije ga je smatrao imućnim; Ovidije i Propercije su takođe bili vitezovi (equites), a Propercije je imao veze sa ljudima iz senatorskog staleža i prijatelje u konzulskim porodicama. Horacije ne stoji tako dobro: on je sin oslobođenika, ali oslobođenika koji je ipak imao dovoljno sredstava da svome sinu obezbedi tada najbolje moguće obrazovanje. Na kraju je Horacije dostigao status svojevrsnog dvorskog pesnika (poeta laureatus): on ne samo da na sebe uzima ulogu etičkog i vaspitnog pesnika, nego daje i teoriju takve poezije. Pošto su pesnici tradicionalno poticali iz nižih društvenih slojeva i pošto u rimskome svetu nije bilo nekog sistema „honorara” (osim za pisce drama), njima je sredstva za život obezbeđivalo pre svega pokroviteljstvo. Pesnici su se okupljali oko bogatih rimskih aristokrata, pa je veliki epski pesnik Enije, na primer, za pokrovitelja, pored ostalih, imao i Marka Fulvija Nobiliora, a postoji i čitav niz drugih pesnika koji su živeli od svojih epova u kojima su slavili aristokratske vojskovođe. Premda su se tako pesnici u osnovi uklopili u opšterimski sistem klijenata i patrona, već je u najranije doba postojala razlika između običnih klijenata i klijenata-pesnika, jer je ono što je pesnik mogao pružiti svome patronu bilo na daleko većoj ceni nego ono što su mu pružali ostali klijenti, a to je ovekovečenje njegove slave. Štaviše, mnogi su Rimljani, uključujući Cicerona, smatrali da će im upravo mamoria sempiterna (= večno sećanje) omogućiti da i posle smrti nastave svoj „život”. Ciceron, na svoju žalost, nije uspeo pronaći pesnika voljnog da opeva njegove res gestae, pa se sam preduzeo toga posla. Tako je svaki pesnik na izvestan način mogao obezbediti besmrtnost. Upravo je to ključan argument u poznatoj Ciceronovoj odbrani pesnika Arhije: Arhija je omogućio besmrtnost Mariju i Lukulu, a preko njih i celom rimskom narodu. Ovaj aspekt uloge pesnika u Rimu zadržava svoju izvanrednu važnost i u Avgustovom dobu. Ali s promenom položaja pesnika menjala se i priroda patronata. Katul, čija porodica ima prijateljske odnose s Julijem Cezarom, nema ekonomske potrebe za pokroviteljem. Njegov krug je „koterija”, društvo jednakih: kada se u svojoj prvoj pesmi obraća Korneliju Nepotu, to predstavlja samo gest prijateljstva ili učtivosti i ništa više. Slično je i s Propercijem u vreme kad piše prvu knjigu. Ali patronat postoji i dalje, čak i među pesnicima Avgustovog doba koji se nalaze visoko na društvenoj lestvici. Najvažniji književni krug ovoga doba bio je onaj čiji je zaštitnik i pokrovitelj bio bliski Avgustov saradnik, Gaj Cilnije Mecenat (između 74. i 64. – 8. p. n. e.). Iz uglednog etrurskog roda, na koji je bio veoma ponosan, Mecenat je u vreme Avgustovog uspona obavljao i neke političke funkcije, među ostalim imao i posredničku ulogu u izmirenju Antonija i Oktavijana 40. godine i dva puta bio Oktavijanov zastupnik u Rimu. Inače se držao podalje od državnih službi. Njegovom su književnom krugu, u kojem je, čini se, Epikurova filozofija bila vezna nit, pripadali: Lucije Varije i Vergilije, koji su u krug uveli Horacija, a kasnije im se pridružio Propercije. Među manjim književnicima učestvovali su Mecenatov oslobođenik Gaj Melis i epigramatičar Domicije Mars, zatim Vergilijevi i Horacijevi prijatelji Plocije Tuka i Kvintilije Var. Tokom prvog Avgustovog perioda Mecenat se pojavljuje kao avgustovski patron koji posreduje između pesnikâ i princepsa. Pre svega, Avgust je prirodno želeo da njegova herojska dela budu zabeležena u nekom epu – želeo je, dakle, vlastiti delić besmrtnosti. Problem je bio u tome što su Mecenatovi pesnici – Vergilije, Horacije i zatim Propercije – u većoj ili manjoj meri bili ljudi od načela, i moralnih i književnih. Prilagodljivi je Tibul u svoje elegije ispevane u čast ljubavi i mira mogao uključiti pohvalu svoga pokrovitelja Mesale Korvina i njegovih vojničkih podviga. Ali ne i Propercije. Osim toga, on nije bio epski pesnik, kao što to nije bio ni Horacije, a prvobitno ni Vergilije. To je predstavljalo problem. Ali Avgust je ipak bio, blago rečeno, moćan. Moralna i književna načela pesnika poteklih iz viših društvenih slojeva i želja cara da bude proslavljen u epu tako se izmiruju pomoću diplomatije, posredovanja, objašnjavanja. Upravo je Mecenatova zasluga što su njegovi pesnici imali slobodu da jedno vreme odbijaju careve zahteve ili ih ispunjavaju na njima svojstven način. Mecenatov se krug od drugih razlikovao i u drugim važnim aspektima, a ne samo s obzirom na moralna i umetnička gledišta njegovih pesnika. Pre svega, radi se jednostavno o tome šta se nudi: ovi pesnici doduše nisu bili ponizni siromasi, ali su Horaciju, na primer, bila potrebna neka sredstva za život, a svi bejahu izgubili porodičnu imovinu u zaplenama zemljišta tokom trijumvirskog perioda. Mecenat i Avgust su Horacija i Vergilija darovali velikom imovinom (posebno, čini se, Vergilija), što je tim pesnicima omogućilo da žive u veoma ugodnoj dokolici bilo u gradu ili na selu. Stoga su ovi inače moralno osetljivi ljudi morali imati izvestan osećaj moralne odgovornosti prema svome dobročinitelju. Zatim, zadatak na koji su bili podsticani nije se sastojao samo u proslavljanju herojskih dela velikog vojskovođe. To je bilo nešto jedinstveno za Mecenatov krug i odslikavalo je jedinstvenu prirodu njegovog i zatim Avgustovog pokroviteljstva. Biti njegov štićenik, posredno ili neposredno, značilo je biti štićenik vlasti, pri čemu je postojao pritisak da se politika vlasti protežira i njen ugled uzvisuje. To se moglo činiti nezavidnim zadatkom, ali i izazovom, i ovi su se skrupulozni pesnici toga zadatka prihvatili, iako ne uvek entuzijastički i neposredno. S nastupom drugog Avgustovog perioda menja se priroda carskog pokroviteljstva nad pesnicima. Sofisticirani Mecenat, iz nedovoljno jasnih razloga, gubi na važnosti i pesnici dolaze pod neposredni patronat cara. Njegova je ruka bila teža i postajala je sve teža. Politički život oko 20. p. n. e. otkriva jednog više autokratskoga vladara (18. godine su, na primer, doneti strogi zakoni o braku), a poezija, izgubivši posredništvo Mecenata, takođe mora odgovoriti novim prilikama. Horacije je, na primer, nevoljno izdao četvrtu knjigu Oda, koja sadrži ono što je ranije uglavnom izbegavao: panegirik. Propercije je istovremeno smatrao mudrim da u četvrtu knjigu svojih Elegija uvrsti i pesme koje odgovaraju zvanično proklamovanim idealima Avgustove restauracije. Horacije i Propercije su, dakle, ljubazno odbili Avgustovu i Mecenatovu molbu da napišu delo koje bi proslavilo prvog rimskog cara i njegove res gestae, ali činilo se, bar sudeći po uvodu u treću knjigu Georgika, da bi Vergilije bio voljan sastaviti jedno takvo delo. On se toga i pothvatio, ali na kraju je stvorio delo koje je daleko nadraslo svoju prvobitnu tematiku osnivanja Rima i slavljenja Avgusta. Značaj i uticaj Spev koji je Vergilije stvorio, a koji je prvobitno trebalo da proslavlja rimske početke i prvoga rimskog cara, pred nama stoji kao veoma složeno književno delo. Okvir toga dela čini homerska epika, koja podrazumeva prisustvo božanstava i njihovu intervenciju u ljudsko delovanje, kao i herojske podvige. Pojedine epizode u epu pokazuju dug prema spevu Argonautika Apolonija Rođanina, kao i prema starim rimskim pesnicima Gneju Neviju i Kvintu Eniju. Ipak, cela je Vergilijeva pesma duboko prožeta rimskim temama, rimskim vrednostima i rimskom istorijom. Na osnovnom nivou rimski narod i vodeće rimske porodice proslavljaju se prikazom njihovih predaka koji su živeli u davno herojsko vreme, a istovremeno velike rimske pobede prikazuju se progresivno – tako kao da one neumitno vode ka vrhuncu koji se ostvaruje u Avgustovoj vladavini. I grad Rim i cela Italija prikazani su kao delovi jednog velikog božanskog plana. Važnu karakteristiku epa čini prikaz Italije kao jedinstvene celine, gotovo u modernom značenju nacije, te prikaz rimske istorije kao neprekinute celine od osnivanja grada do utemeljenja carstva. Religijska verovanja kojima je ep prožet mnogo su dublja od tradicionalnih mitoloških predstava grčkih i rimskih božanstava. Antička verovanja i rituali, prema kojima se u epu iskazuje dužno poštovanje, koegzistiraju zajedno sa filozofskim stavovima koje su Rimljani preuzeli iz grčke filozofije i modifikovali ih prema vlastitom sistemu vrednosti. Teologija u VI knjizi i etička pitanja koja se raspravljaju u IV i XII knjizi izazivaju pitanja na koja se ne može dati konačan odgovor. Naročito je ljubav između Eneje i Didone u IV bila predmet mnogih rasprava, a pesnik je izazivao i kritike zbog toga što je tu Eneju predstavio kao prilično zlobnog čoveka, za razliku od Kartaginjanke Didone koja izaziva sve simpatije čitaoca. Veliko je pesnikovo dostignuće ne samo to što je prikazao božansko predoređenje Rima da osvaja, vlada i nameće mir, nego i to što je opisao patnje i osvajača i osvojenih, i plemenitih i običnih ljudi, i onih koji su se zapleli u sudbinu drugih ljudi, kao što su Kreuza, Turno, Laus, Palas i Mezencije. MG105 (L)

Žanr igre: Akcija, Pucačka Control Ultimate Edition sadrži: - Osnovnu igru - DLC ekspanziju The Foundation - DLC ekspanziju AW Pošto je tajna agencija u Nju Jorku napadnuta od strane sila koje nisu sa ovoga sveta vi postajete novi direktor koji pokušava da povrati Kontrolu. Ova akciona avantura vas stavlja u poziciju da kombinujete natprirodne moći, različite stvari u inventaru i okolinu koja reaguje na vas kako biste se izborili sa ovim nepredvidivim svetom. Kontrol je priča o Džesi Faden koja traži odgovore dok ulazi u ulogu direktora, sreće saveznike usput, radi sa drugim agentima Biroa i otkriva čudne eksperimente i tajne. Karakteristike Platforma Xbox Series X Žanr igre Akcija, Pucačka ESRB ocena M (zrela publika) Izdanje igre Ultimate Verzija jezika Engleski Razvojna kompanija Remedy Entertainment Datum izlaska na tržište (DD/MM/GGGG) 05/03/2021 PEGI klasifikacija 16 Tip distribucije Fizički medij Tip medija Blu-ray PEGI opisi sadržaja Nasilje USK klasifikacija 16 Izdavač 505 Games Broj uključenih dodataka 2 Uključeni dodaci The Foundation, AWE ESRB deskriptor sadržaja Krv, Agresivan jezik, Nasilje Sistemski zahtevi Zahteva VR naočare Težina i dimenzije Širina paketa 136 mm Dubina paketa 15 mm Visina paketa 171 mm Deklaracija Model 505 Games (XSX) Control - Ultimate Edition igrica Naziv i vrsta robe Igrice za Xbox Uvoznik Tačan podatak o uvozniku će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Zemlja porekla Tačan podatak o zemlji porekla će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Poslednje pregledani proizvodi (0) 505 Games (XSX) Control - Ultimate Edition igrica 2.499 RSD MP cena (0) Samsung EF-PS928-TGE zaštitna maska za telefon Samsung S24 Ultra maslinasta 3.999 RSD MP cena (0) 3G (01674) adapter USB 2.0 (muški) na RJ45 (ženski) + USB 3x2.0 (ženski) beli 1.499 RSD MP cena (0) Canon RF 85mm f/2 IS STM objektiv 94.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 84.999 RSD (0) Gembird EG-UPS-B650 UPS ure]aj 650VA/390W line interactive 7.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.499 RSD (0) MS (W2072A) zamenski toner za HP štampače 4ZB94A,4ZB95A,4ZB96A,4ZB97A bez čipa žuti 3.499 RSD MP cena (1) Philips HR2500/00 blender 250W 11.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.999 RSD (0) Nillkin Scrub Pro crna zaštitna maska za telefon Galaxy S23 Plus 2.499 RSD MP cena (0) Just In Case MIXPL207BL 2u1 Extra case MIX PLUS paket maski PLAVI za Galaxy S22 ultra 2.299 RSD MP cena (0) Teracell Giulietta providna zaštitna maska za mobilni Samsung A536B Galaxy A53 5G 699 RSD MP cena (1) Samsung RB38C7B5C22/EF kombinovani frižider 122.221 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 109.999 RSD (0) Kaspersky Plus jedna licenca (pravna lica) 4.479 RSD MP cena Proverite dostupnost 011 318 22 66 (0) 3G CLIP3 crni bluetooth zvučnik 2.299 RSD MP cena (3) Microlab Solo-6c 2.0 Zvucnici Drveni 33.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 29.999 RSD (0) Asus PRIME Z790-P matična ploča 36.478 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 32.830 RSD (9) LG SN4 soundbar 2.1 300W 22.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 19.999 RSD (0) Halnziye HY236 termalna pasta 10G 799 RSD MP cena (0) Intenso 64GB cMobile Line (3536490) USB flash memorija srebrna 1.999 RSD MP cena (0) Vox TDM-815TQ mašina za sušenje veša 8kg 40.235 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 34.199 RSD (0) Gembird (CSGG49510YE) klešta za skidanje izolacije sa RG58/RG59/RG62/RG7 kablova 999 RSD MP cena (0) 3G Colorful Acrylic zelena zaštitna maska za mobilni iPhone 14 Plus 6.7 899 RSD MP cena (0) PDP Nintendo Switch Rematch - Mario Kart Racers džojstik 4.999 RSD MP cena (4) Canyon CND-SGM6N gejmerski optički miš 6400dpi crni 1.959 RSD MP cena (0) Biostar H510MHP 2.0 matična ploča 9.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.599 RSD (0) Crucial 2TB M.2 PCIe Gen4 NVMe T500 (CT2000T500SSD8) SSD disk 32.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 28.999 RSD (0) XLED LED sijalica (026632) E14 7W 6500K 560 lumena 199 RSD MP cena (0) Adata 256GB AUV128-256G-RBE USB flash memorija crno plava 3.899 RSD MP cena (0) Team Group 32GB C141 (TC14132GY01) USB flash memorija žuta 799 RSD MP cena (0) APC Back-UPS ES BE550G-GR offline regulator napona sa 8 utičnica 550VA/330W 15.699 RSD MP cena (0) Everest KM-01K (31508) komplet komplet tastatura+miš crni 2.999 RSD MP cena (0) Smartmi FJY6006EU Air Purifier P1 Silver prečišćivač vazduha 16.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 14.899 RSD (11) AMD Ryzen 5 5600X procesor Hexa Core 3.7GHz (4.6GHz) Box 19.944 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 17.949 RSD (0) Acer P5827a DLP projektor 164.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 147.999 RSD (0) AData MicroSD (AUSDX128GUICL10A1-RA1) 128GB class 10+adapter memorijska kartica 1.999 RSD MP cena (0) Microids (SWITCH) Asterix and Obelix: Slap them All! 2 igrica 4.999 RSD MP cena (0) TCL 65C645 Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 QLED 92.212 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 82.990 RSD (0) Lenovo IdeaCentre 3 24IAP7 (F0GH015ERI) all-in-one Intel Deca Core i7 13620H 23.8" FHD 16GB 1TB SSD Intel UHD Graphics 109.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 98.999 RSD (0) Gembird (CCA-405-6) kabl 3.5mm (muški) na 3.5mm (muški) 1.8m crni 249 RSD MP cena (3) Tesla RH2000H zamrzivač 26.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 23.999 RSD (1) LG 75NANO753QA Smart TV 75" 4K Ultra HD DVB-T2 140.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 126.499 RSD (5) Hama (93731) auto punjač mini USB crni 1.199 RSD MP cena (2) TP-Link AC1200 ARCHER C54 WiFi ruter Dual Band 5.100 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 4.599 RSD (0) 3G (99363) adapter USB 3.0 (muški) na SSD NVMe (ženski) crni 5.999 RSD MP cena (2) Moye Melody V2 BT plavi bluetooth zvučnik 2.999 RSD MP cena (6) Rowenta VU2330 ventilator 11.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 10.799 RSD (0) Corsair 4000D AIRFLOW (CC-9011200-WW) crno gejmersko kućište 13.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 11.999 RSD (2) NOXO Vex (A325284) optički gejmerski miš 7000dpi 3.499 RSD MP cena (0) Xigmatek LUX S belo gejmersko kućište 14.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 13.499 RSD (0) V7 HC701 gejmerske slušalice crne 3.999 RSD MP cena (0) Kingston DDR5 32GB 5600MHz FURY Beast EXP (KF556C36BWE-32) memorija za desktop 15.610 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 14.049 RSD (0) Celly tpu futrola hexalite za iphone 12 pro max 1.899 RSD MP cena (0) E-Green (OST03448) adapter USB 3.1 tip C (Muški) na VGA D-sub (Ženski) beli 1.999 RSD MP cena (0) 3G Hanman Canvas ORG roze preklopna futrola za iPhone 14 Plus 6.7 1.599 RSD MP cena (2) SanDisk 512GB Extreme (SDSDXVV-512G-GNCIN) memorijska kartica SDXC class 10 19.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 17.399 RSD (0) Teracell roze preklopna futrola za mobilni Samsung A336B Galaxy A33 5G 1.099 RSD MP cena (0) 3G Nano Silikon crna zaštitna maska za Samsung A136B Galaxy A13 5G 499 RSD MP cena (0) 3G Carbon Crystal (1121049) zaštitna maska za telefon iPhone 14 Pro 6.1" crna 499 RSD MP cena (0) HP 290 G9 MT (6B2X9EA) kompjuter Intel 12-cores i7 12700 16GB 512GB SSD Ijtel UHD Graphics 108.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 97.999 RSD (0) Bosch SPV2IKX10E ugradna mašina za pranje sudova 9 kompleta 51.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 45.999 RSD (0) 3G Hanman Canvas ORG roze preklopna futrola za Xiaomi 12 Lite 1.499 RSD MP cena (0) Gamdias Hermes M5A RGB gejmerska mehanička tastatura crna 4.199 RSD MP cena (0) Osram LED sijalica E27 7.5W 4000K 649 RSD MP cena (0) Just In Case MIXPL315PK 2u1 Extra case MIX PLUS paket maski PINK za Redmi Note 11s 5G 2.299 RSD MP cena (0) Silicon Power 2TB PX10 (SP020TBPSDPX10CK) eksterni SSD crni 23.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 21.199 RSD (10) LG 65NANO763QA Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 94.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 85.099 RSD (0) DJI TB51 Flight Intelligent baterija 4280 mAh 47.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 42.499 RSD (0) Bahco 2M-6-7 ključ okasti 1.209 RSD MP cena (0) Nillkin CP+ Pro zaštitno staklo za telefon Samsung G991B Galaxy S21 2.699 RSD MP cena (0) Celly futrola feeling za samsung s10 + u crvenoj boji 2.399 RSD MP cena (0) Nillkin Qin Pro zelena kožna preklopna futrola za mobilni iPhone 14 Plus 3.499 RSD MP cena (0) Just In Case MIXPL315BK 2u1 Extra case MIX PLUS paket maski CRNI za Redmi Note 11s 5G 2.299 RSD MP cena (22) Gorenje VC2303GAPRACY usisivač sa posudom 2300W 17.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 16.099 RSD (0) Xwave kabl za punjač USB A (muški) na micro USB (muški) 1.2m zlatni upleteni 449 RSD MP cena (0) Cudy GS108D switch 8-portni 3.299 RSD MP cena (0) Philips EP0820/00 aparat za espresso kafu 54.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 48.699 RSD (0) Ig-Max T5903 gejmersko kućište bez napajanja 4.999 RSD MP cena (0) Teracell Skin crna zaštitna maska za telefon Samsung S908B Galaxy S22 Ultra 5G 699 RSD MP cena (0) 3G Gentle Color crna zaštitna maska za Samsung A235F Galaxy A23 4G/5G 599 RSD MP cena (1) 3G Guess Marble Strap (GUHCP13MKMABPI) roze zaštitna maska za iPhone 13 6.1 4.999 RSD MP cena (1) Western Digital Elements 5TB 2.5" (WDBU6Y0050BBK) eksterni hard disk crni 19.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 17.399 RSD (0) Indesit IS5V4PHW/E staklokeramički šporet 49.529 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 42.099 RSD (4) HP No.302 Color (F6U65AE) 2.999 RSD MP cena (0) Aqara DJT11LM senzor detekcije vibracija 2.690 RSD MP cena (0) 3G Cube Ring crna zaštitna maska za Honor X8 999 RSD MP cena (0) Fast Asia (OST05029) adapter TIP C (muški) na HDMI (ženski) crni 3.999 RSD MP cena (0) Microids (PS5) Horse Tales: Emerald Valley Ranch igrica 4.999 RSD MP cena (7) Trust GXT 970 Morfix gejmerski optički miš 10000dpi crni 3.599 RSD MP cena

Kao na slikama Retko u ponudi Milena Pavlović-Barili (Požarevac, 5. novembar 1909 — Njujork, 6. mart 1945) bila je srpska slikarka.[1] Neki izvori je opisuju kao jednu od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva svetska rata.[2] Od 1932. godine živi i radi u Parizu, a od 1939. u SAD, gde i umire u 36. godini života. Redovno je učestvovala na izložbama paviljona Cvijeta Zuzorić i umetničke grupe Lada[3] ali je i pored toga, usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, bila u Srbiji gotovo zaboravljena. Svoja dela uspešno je izlagala i na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope, a kasnije i u Americi, gde sarađuje u modnom časopisu Vog. Njeno delo je domaćoj javnosti otkriveno tek 50-ih godina 20. veka, zahvaljujući slikaru, likovnom kritičaru, teoretičaru i istoričaru umetnosti Miodragu Protiću, koji je njeno delo otkrio srpskoj (i jugoslovenskoj) javnosti 50-ih godina 20. veka.[4] Sa Radojicom Živanovićem Noem Milena Pavlović-Barili je jedini afirmisani predstavnik nadrealizma u srpskom slikarstvu.[5] Poreklo[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Danica Pavlović-Barili i Bruno Barili Milenina čukunbaba Sava Karađorđević, Karađorđeva najstarija ćerka . Milena kao mala sedi u krilu bake Bose, otac Bruno, majka Danica i deda Stojan Milena Pavlović-Barili rođena je 1909. godine u Požarevcu, u rodnoj kući svoje majke, Danice Pavlović-Barili. Danica je (po ženskoj liniji) bila praunuka Save Karađorđević, udate Ristić, najstarije Karađorđeve ćerke.[6] Studirala je muziku, klavir i pevanje na konzervatorijumu u Minhenu gde je, u novembru 1905. godine, upoznala Mileninog oca Bruna Barilija.[7] Milenin otac Bruno Barili bio je poznati italijanski kompozitor, muzički kritičar, pesnik i putopisac.[8] U Srbiji je uglavnom poznat kao otac Milene Pavlović-Barili, ali i kao ratni dopisnik iz Srbije tokom Prvog balkanskog i Prvog svetskog rata[9] i pisac memoarskog proznog dela Srpski ratovi.[10] Čuvena parmanska porodica Barili[11] dala je veliki broj umetnika - slikara, pesnika, muzičara[12] i glumaca.[13] Milenin deda Čekrope Barili takođe je bio slikar.[a][15] Milenin deda po majci, Stojan Stojančić Pavlović, bio je predsednik požarevačke opštine, narodni poslanik Napredne stranke, trgovac duvanom i rentijer.[12] Milenina baka Bosiljka godinama je bila predsednica Kola srpskih sestara u Požarevcu.[16] Drugi Milenin deda sa majčine strane bio je Živko Pavlović, poznatiji kao Moler iz Požarevca, koji je krajem 19. veka oslikao unutrašnjost crkve Svetog Arhangela Mihaila u Ramu pored Velikog Gradišta.[17] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Milena sa majkom Danicom, 1911. Već samo srpsko-italijansko poreklo bilo je razlog da najranije detinjstvo Milena provede na relaciji Srbija – Italija,[8] a na to je najviše uticala činjenica da su njeni roditelji živeli razdvojeno, verovatno zbog neslaganja karaktera, da bi se 1923. godine i pravno razveli, mada nikada nisu prekinuli kontakt. Naime odmah po venčanju, 8. januara 1909. godine u pravoslavnoj crkvi u Požarevcu, mladi bračni par odlazi u Parmu, kod Brunove porodice[18] ali, sudeći po zapisima iz Daničinih memoara ona se ubrzo vraća u Srbiju,[b] te je tako Milena Pavlović-Barili rođena u rodnoj kući svoje majke, u Požarevcu. Ipak, već posle šest nedelja, majka i baka Bosiljka odlaze sa Milenom u Rim da bi se nakon osam meseci, zbog Milenine bolesti, vratile nazad u Požarevac.[20][21] Ovakav način života i neprestana putovanja pratiće Milenu sve do odlaska u Sjedinjene Američke Države. Milenin život i rad takođe je obeležila i bolest srca, koja joj je ustanovljena verovatno već u osmom mesecu života[22] i koja će je pratiti do kraja života i biti uzrok njene prerane smrti. Opravdano se pretpostavlja da je upravo bolest imala velikog uticaja na Milenin život i rad i terala mladu umetnicu da aktivno proživi svaki, takoreći poklonjeni trenutak života. Ovako ozbiljni zdravstveni problemi sigurno su u velikoj meri uzrok tako silovitog rada i zaista velikog broja dela koje je iza sebe ostavila.[8] Odnos sa majkom[uredi | uredi izvor] Jedan od prvih majčinih portreta, Milena sa majkom, naslikan 1926. prema staroj fotografiji. Izrađen je u tehnici ulje na kartonu, 47×50,5 cm. Signatura na poleđini (ćirilica): Kopija fotografije iz 1914. mama sa mnom, Milena; (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Portret oca, Bruna Barilija, naslikan 1938. godine. Izrađen je u tehnici ulje na platnu, 41×33 cm (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Iako je završila studije muzike na čuvenim evropskim konzervatorijumima, Danica Pavlović-Barili se nikada kasnije u životu nije aktivno bavila muzikom. Posle Mileninog rođenja ceo svoj život i svu svoju energiju posvetila odgajanju, školovanju, usavršavanju i lečenju ćerke, a nakon Milenine prerane smrti čuvanju uspomene na nju. Bila je tip žene za koju je odnos sa detetom važniji od odnosa sa muškarcem, spremna da za svoje potomstvo podnese izuzetne žrtve, ali i kasnije kada to dete odraste, utiče na njegov život, životne odluke i odnose s drugim ljudima. Preuzela je odlučujuću ulogu u Mileninom vaspitanju i odgajanju i skoro sigurno kasnije predstavljala dominantnu ličnost u njenom životu. Olivera Janković, autorka jedne od mnogih biografija Milene Pavlović-Barili, Danicu poredi sa velikim majkama iz mitologije, Demetrom ili Leto. Postoji veoma malo sećanja savremenika na Milenu Pavlović-Barili, ali prema onima koja su sačuvana „Milena je bila mila i privlačna, volela je da se oblači ekstravagantno i privlači pažnju, ali je bio dovoljan samo jedan pogled njene majke da se njeno ponašanje promeni”. Sa druge strane i Milena je prema majci imala zaštitnički stav. O tome svedoči zaista veliki broj Daničinih portreta koje je uradila, a na kojima ističe majčinu suzdržanost, otmenost i lepotu, kao stvarne činjenice, ali i kao statusni simbol. Osim kratkog perioda službovanja na Dvoru, Danica je sa ćerkom živela u Požarevcu, u roditeljskoj kući sa majkom i bratom, obeležena za to vreme neprijatnom etiketom razvedene žene. Posle smrti njenog oca Stojana Pavlovića 1920. godine porodica je naglo osiromašila i lagodan život na koji su navikli više nije bio moguć. U takvim uslovima Milena se prema majci ponašala ne samo kao ćerka, već i kao prijateljica, zaštitnica i utešiteljka.[7] Školovanje[uredi | uredi izvor] Već u najranijem detinjstvu, čim je progovorila, majka Milenu uči uporedo srpskom i italijanskom jeziku. U tom najranijem periodu pokazuje i veliki interes za crtanje. U to vreme u Srbiji traju Balkanski ratovi, pa Bruno, tada ratni izveštač iz Srbije, obilazi porodicu. U kratkom periodu mira, do izbijanja Prvog svetskog rata, Milena sa majkom obilazi Italiju. Pred izbijanje rata vraćaju se u Požarevac, gde ostaju do 1. jula 1915, kada odlaze u Italiju, a kasnije i u Francusku.[21] Godine 1916. Milena u Bergamu završava prvi razred osnovne škole. Drugi razred pohađa na Italijansko-engleskom institutu u Rimu (Istituto Italiano Inglese), a zatim sa majkom odlazi u Nicu, gde uči i francuski jezik.[23] Po završetku rata Milena se sa majkom, preko Krfa i Dubrovnika, vraća u Srbiju i privatno, za godinu dana, u Požarevcu završava treći i četvrti razred osnovne škole i upisuje gimnaziju. Milena je u to vreme već imala puno crteža za koje su, prema rečima njene majke, mnogi u Italiji, pa čak i čuveni, tada jugoslovenski vajar Ivan Meštrović, govorili da su sjajni. [21] Tokom drugog razreda gimnazije majka odvodi Milenu na putovanje po Evropi. Odlaze u Linc, gde pohađa Majerovu školu u kojoj je prvi put ozbiljnije primećen njen talenat,[20] a zatim u Grac, gde u ženskom manastiru uči nemački jezik. Po povratku u Požarevac 1922. godine Milena privatno završava drugi razred gimnazije i pripremni tečaj za upis u Umetničku školu u Beogradu, na koju biva primljena, prema rečima njene majke, kao „vunderkind” uprkos činjenici da ima tek 12 godina. Umetničku školu pohađa uporedo sa nižom gimnazijom.[24] U Umetničkoj školi predavali su joj poznati srpski likovni pedagozi i umetnici tog vremena: Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Dragoslav Stojanović. Za vreme Mileninog školovanja u Beogradu Danica Pavlović primljena je u službu na Dvor kralja Aleksandra Karađorđevića, prvo kao činovnik u Kancelariji kraljevskih ordena, zatim kao nadzornica, gde između ostalog ima zadatak i da podučava srpskom jeziku kraljicu Mariju.[21] Godine 1925. Milena je privatno završila četvrti razred u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, a naredne, 1926. diplomirala na Umetničkoj školi u Beogradu i stekla pravo na položaj nastavnika.[23] Priredila je prvu samostalnu izložbu u Novinarskom klubu u Beogradu. Izlagala je stotinak slika, akvarela, pastela i crteža.[3] Na prolećnoj izložbi Umetničke škole izlagala je zajedno sa školskim drugovima Đorđem Andrejevićem Kunom i Lazarom Ličenoskim.[11] Dnevni list Politika u svom izveštaju sa tog događaja ističe pored ostalih i radove g-đice Milene Pavlović-Barili „koja ima i nekoliko izvrsnih pastela”.[20] Studije slikarstva[uredi | uredi izvor] Zgrada minhenske slikarske akademije U jesen 1926. godine Milena odlazi sa majkom u Minhen. Posle kraćeg vremena provedenog u privatnim školama Blocherer bosshardt i Knirr-Shule na pripremama, upisuje minhensku slikarsku akademiju Akademie der bildenden Künste. Primljena je u klasu profesora Huga fon Habermena, da bi od drugog semestra studira kod mnogo požnatijeg profesora, Franca fon Štuka.[23] Fon Štuk je, prema majčinim rečima, napravio tri izuzetka od svojih pravila da bi je primio: bila je devojka, bila je premlada i bila je prekobrojna. Stari profesor se toliko vezao za svoju mladu i talentovanu učenicu da se sa njom dopisivao sve do svoje smrti.[21] Uprkos tome Milena se na Akademiji osećala sputana da kroz slikarstvo izrazi svoju ličnost. U jednom intervjuu 1937. godine ona ovako opisuje vreme provedeno u minhenskoj Akademiji: „Patnja koju u meni izaziva slikarstvo neopisiva je... Prvi veliki napor koji sam morala učiniti da... zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule godine akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu”. Zato sredinom 1928. napušta Minhen i Akademiju i sa majkom odlazi u Pariz.[25] Može se reći da odlazak u Minhen predstavlja početak Mileninog nomadskog načina života.[8] Nomadski život[uredi | uredi izvor] Autoportret (1938), ulje na platnu, 64×52,5 cm, bez signature (vlasnik Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Kompozicija (1938) Biografija Milene Pavlović-Barili bitno se razlikuje od biografskog modela većine srpskih umetnika koji su stvarali između dva rata. Ona nije imala stalno zaposlenje, pa samim tim ni stalni izvor prihoda. Nije imala ni finansijsku pomoć mecene ili države, a njena porodica, iako nekada dobrostojeća, nije mogla da joj obezbedi bezbrižan život, s obzirom da je veliki deo novca odlazio i na njeno lečenje, a porodica posle smrti Mileninog dede Stojana Pavlovića prilično osiromašila.[7] Zato je ona rano počela da zarađuje za život. Godine 1928. sa majkom se vraća u rodni Požarevac, gde pokušava da nađe zaposlenje kao profesor crtanja. Ipak, uprkos svestranom obrazovanju i već priznatom talentu, njena molba biva odbijena, kako u Požarevcu, tako i u Štipu, Tetovu i Velesu, sa klasičnim obrazloženjem da „nema budžetskih sredstava”. U martu 1930. preko Italije i Francuske odlazi sa majkom na proputovanje po Španiji, gde obilazi Granadu, Barselonu, Sevilju, Valensiju i Kordobu. Španija je bila Milenina velika čežnja, što pokazuju i mnogi radovi koji su prethodili ovom putovanju (Prvi osmeh, Serenada, Toreador). Iz Španije odlazi u Pariz, a zatim u London, gde ostaje do 1932. godine. Posle Londona vraća se u Pariz gde živi do 1939. godine. Jesen i zimu 1938/39. provodi u Oslu, a u avgustu 1939. odlazi u Njujork, gde ostaje sve do svoje prerane smrti, 6. marta 1945. Ovakav kosmopolitski život svakako je imao veliki uticaj kako na Milenin rad tako i na njenu ličnost u celini. Na svojim putovanjima obilazi galerije i muzeje, prisustvuje brojnim izložbama, a na mnogima i sama izlagala. Svo to ostavilo je trag na njenim slikama.[8] Život i rad u Americi[uredi | uredi izvor] Naslovne strane `Voga` i jedna od dvadesetak haljina koje je Milena kreirala čuvaju se u Galeriji u njenoj rodnoj kući u Požarevcu Hot pink with cool gray (Toplo ružičasto sa hladnim sivim), ilustracija objavljena u Vogu 15. januara 1940. godine Godine 1939, 18. avgusta, Milena kreće iz Avra brodom „De Grasse” za Njujork, gde stiže 27. avgusta.[23] Već u martu sledeće godine samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery koja se pominje kao značajna referenca u izlagačkoj delatnosti mnogih priznatih umetnika, posebno nadrealista. Brojni prikazi u dnevnoj štampi i umetničkim publikacijama ukazuju na dobar prijem u njujorškoj umetničkoj javnosti. Procenivši da se zbog nadolazećeg rata neće skoro vratiti u Evropu, Milena počinje da traži izvor stalnih prihoda. Ohrabrena majčinim sugestijama, sa kojom održava redovan kontakt putem čestih i iscrpnih pisama (i čiji uticaj nije ništa manji zbog udaljenosti), ona počinje da radi portrete ljudi iz visokog društva. Ovaj angažman joj, pored finansijske satisfakcije, svakako pomaže da se snađe u novoj sredini i uspostavi neophodna poznanstva i veze. Ubrzo dobija i angažman u elitnom modnom časopisu Vog, gde njene ilustracije postižu zapažen uspeh i ubrzo u istom časopisu dobija i ugovor o stalnoj saradnji. Zahvaljujući tom uspehu ona proširuje svoj rad na komercijalnom dizajnu kroz saradnju sa mnogim žurnalima i časopisima (Harpers bazar, Taun end kantri...), radeći naslovne strane, dizajn odeće i obuće i reklame za tekstilnu industriju. Radila je i neku vrstu inscenacija za artikle najvećih modnih kuća u Njujorku, dizajn za parfem i kolonjsku vodu firme Meri Danhil, kozmetičke preparate kuće Revlon, kao i ilustracije ženske odeće i obuće za različite modne kreatore.[26] Prve godine u Americi bile su posebno teške za Milenu, naročito 1940. kada je, sudeći po prepisci, već u januaru imala srčane tegobe, a verovatno i srčani udar. Ovoliki komercijalni angažman previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek početkom 1943. godine u Njujorku, a zatim u maju i u Vašingtonu. Prilikom otvaranja vašingtonske izložbe upoznaje mladog oficira avijacije[11] Roberta Tomasa Astora Goselina (Robert Thomass Astor Gosselin). Milena se već 24. decembra 1943. godine udaje za dvanaest godina mlađeg Roberta, ali on ubrzo biva otpušten iz vojske, pa mladi par, zbog finansijskih problema, prelazi da živi na njegovom imanju. U leto 1944. godine odlaze na bračno putovanje, na kome Milena doživljava nesreću. Tokom jednog izleta pada s konja i zadobija ozbiljnu povredu kičme, zbog koje je prinuđena da ostane u gipsanom koritu nekoliko meseci.[27] Po izlasku iz bolnice, radi bržeg oporavka, mladi par seli se u Monte Kasino, mali grad u blizini Njujorka. Tu Milena upoznaje Đankarla Menotija (Gian Carlo Mennoti), slavnog kompozitora čija su dela u to vreme bila najpopularnija među probirljivom njujorškom publikom. Saznavši za njene finansijske probleme, Menoti joj nudi angažman na izradi kostima za balet Sebastijan, za koji je komponovao muziku. Milena oberučke prihvata ovu ponudu i još uvek neoporavljena počinje rad na kostimima. Balet postiže veliki uspeh, a sa njim i Milena. Časopis La Art tada piše: „Izuzetno efektni Milenini kostimi u duhu italijanskog baroka, koji podsećaju na nadrealistički stil ove umetnice izvanredni su kada sugerišu sjaj Venecije, gospodarice mora u vremenu opadanja njene moći...”. Zahvaljujući ovom uspehu Milena potpisuje ugovor o saradnji na izradi kostima za balet San letnje noći.[28] Milenine ruke (posmrtni odlivak u bronzi), paleta i tube sa bojom. Milenini poslednji dani i smrt[uredi | uredi izvor] U martu 1945. godine Milena i Robert sele se u svoj novi stan u Njujorku. Milenin uspeh postaje izvestan i izgleda kao da finansijski problemi ostaju daleko iza nje. Rat u Evropi se završava i ona se nada skorom ponovnom susretu sa roditeljima. Iz pisma koje je uputio majci Danici Robert Goselin, a u kome detaljno opisuje događaje, može se zaključiti koliko je Milenina smrt bila iznenadna i neočekivana: uveče 5. marta mladi bračni par odlazi u restoran da proslavi preseljenje. Vraćaju se kući dosta kasno, odlaze na počinak, a Milena ostavlja sobarici poruku da je ujutru probudi u 10 sati... U svom stanu u Njujorku Milena je umrla od srčanog udara 6. marta 1945. godine. U lekarskom nalazu napisano je da je višemesečni život u gipsanom koritu oslabio njeno srce, tako da bi ostala invalid i da je prebolela udar. Đankarlo Menoti, pišući kasnije o Mileninoj smrti, navodi da niko, pa čak ni njen muž, nije znao da joj je srce u tako lošem stanju.[27][8] Milena Pavlović-Barili je kremirana, a urna sa njenim posmrtnim ostacima sahranjena je na groblju blizu Njujorka. Robert Goselin je 1947. urnu lično odneo Brunu Bariliju i ona je 5. avgusta 1949. godine položena u grobnicu br. 774 na rimskom nekatoličkom groblju Cimitero cacattolico deglinstranieri (Testaccio).[23][v] U istu grobnicu kasnije su, po sopstvenoj želji, sahranjeni i njen roditelji: otac Bruno, 1952. i majka Danica 1965. godine. [29][18][30] Slikarski rad[uredi | uredi izvor] Zgrada Kraljevske umetničke škole u Beogradu, u kojoj se danas nalazi Fakultet primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu Madona, 1929. Interes za likovnu umetnost Milena Pavlović-Barili pokazala je veoma rano. Svoju prvu slikarsku kompoziciju, egzotične cvetove, nacrtala je već sa pet godina, a potom i kompoziciju sa jarićima obučenim u haljinice. Veruje se da su ovi crteži bili neka vrsta kompenzacije za druženje sa vršnjacima, koje joj je bilo uskraćeno zbog bolešljivosti ili drugih zabrana.[31] Već na samom početku profesionalnog stvaralaštva kod Milene se zapaža okrenutost ka ljudskom liku i portretu, dok su pejzaž, mrtva priroda i slični motivi u njenom opusu retki i uglavnom ih koristi kao pozadinu u kompozicijama u kojima dominira ljudska figura. U njenom opusu posebno je veliki broj portreta i autoportreta, koje slika od najranijih dana (brojne portrete majke, ujaka, babe, kolega sa klase, svojih filmskih idola...) pa do njujorškog perioda, kada u jednom periodu na taj način zarađuje za život. Kroz celokupno njeno slikarstvo prožimaju se bajkovitost, usamljenost i seta.[8] Njeni radovi odaju naklonost prema dekorativnosti i ilustraciji.[4] Već posle prve samostalne izložbe u Parizu, u proleće 1932. godine, njen slikarski talenat je zapažen u umetničkim krugovima Pariza. De Kiriko u njoj prepoznaje pravac mekog metafizičkog slikarstva, a Žan Kasu joj piše predgovor za katalog. Njenim slikama očarani su Andre Lot, Pol Valeri i mnogi drugi.[11] U Parizu je došlo do naglog osamostaljenja Milanine umetnosti, za šta je verovatno najzaslužniji novi, prisan odnos sa ocem. Njegova umetnička interesovanja i krug boema, umetnika i intelektualaca u kom se kretao i u koji je uveo i Milenu morali su predstavljati veliko ohrabrenje i podsticaj naglo otkrivenoj samostalnosti likovnog izraza mlade umetnice. Bez njegove pomoći verovatno ne bi bila moguća ni izuzetno velika izlagačka aktivnost tokom prvih godina života u Parizu.[32] Slikarstvo Milene Pavlović-Barili prolazilo je kroz nekoliko faza u kojima nema jasnih i naglih rezova, ali ima bitnih razlika. Klasifikaciju Mileninog slikarstva dao je Miodrag B. Protić, najveći poznavalac i teoretičar Mileninog umetničkog rada:[2] Umetnost Milene Pavlović-Barili u Srbiji, odnosno u Kraljevini Jugoslaviji nije nailazila na razumevanje, što se može videti iz njenih pisama u kojima majci opisuje svoje utiske sa jedne izložbe:[32] oktobar 1932. ... Iz poslanstva mi još niko nije došao. Cela ljubaznost se svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može, preko Ministarstva spoljnih poslova da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. ... Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala... On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da potražim mesto u Južnoj Srbiji, i da je kupovina lična ministrova stvar, itd, itd. I da će videti Presbiro, itd. (Puno lepih reči). Poslepodne je došao iz poslanstva samo on sa ženom. ... Ni jedan novinar jugoslovenski nije došao. ... Akademizam (1922‒1931) Umetnička škola, Beograd (1922‒1926) Umetnička akademija, Minhen (1926‒1928) Prvi znaci: sinteza akademizma, secesija filmskog plakata, Beograd (1928‒1930) Postnadrealizam (1932‒1945) Magički relacionizam (linearni period), Pariz, Rim (1932‒1936) Magički relacionizam („renesansni period), Firenca, Venecija, Pariz - „Nove snage” (1936‒1939) Magički verizam, Njujork (1939‒1945) U odnosu na sve druge naše slikare toga vremena Milena Pavlović-Barili bila je izvan i iznad glavnih razvojnih tokova jugoslovenskog slikarstva, ukalupljenog u stereotip evropske umetnosti tridesetih godina, posebno Pariske škole.[2] Usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, u Srbiji i Jugoslaviji bila je gotovo zaboravljena, sve dok njeno delo domaćoj javnosti nije otkrio Miodrag B. Protić 50-ih godina 20. veka, tekstom u NIN-u (17. oktobar 1954), da bi već u novembru sledeće godine usledila izložba njenih radova u Galeriji ULUS-a.[4] Milena Pavlović-Barili za života je uradila preko 300 radova, kao i veliki broj skica i crteža. Njena dela čuvaju se u Galeriji Milene Pavlović-Barili u Požarevcu, Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, kao i u mnogim svetskim muzejima i privatnim zbirkama. Milenina dela su, u organizaciji Galerije Milene Pavlović-Barili iz Požarevca, izlagana u mnogim evropskim gradovima: Briselu, Parmi, Parizu, Bukureštu, Bratislavi, Pragu, Brnu, Skoplju i Zagrebu[33] kao i u mnogim gradovima u Srbiji među kojima je izložba održana u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, kao i izložbe u Somboru, Sremskoj Mitrovici i Gornjem Milanovcu.[34] Najvažnije izložbe[uredi | uredi izvor] Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu Prvu samostalnu izložbu Milena je otvorila u 16. decembra 1928. godine u Novinarskom domu na Obilićevom vencu u Beogradu[23], gde se predstavila sa 120 radova nastalih tokom školovanja u Beogradu i Minhenu. Kritika je ovaj prvi Milenin korak u svet umetnosti dočekala blagonaklono, predviđajući joj „sjajnu umetničku budućnost”. O njenom radu pozitivne kritike daju, između ostalih likovni kritičar Sreten Stojanović i pesnik Gustav Krklec.[25] Već januara 1929. godine otvara svoju samostalnu izložbu i u Požarevcu, a nešto kasnije postaje članica Lade i učestvuje na Prvoj prolećnoj i Drugoj jesenjoj izložbi jugoslovenskih umetnika u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, zajedno sa našim najpoznatijim slikarima i vajarima - Jovanom Bijelićem, Lazarom Ličenoskim, Vasom Pomorišcem, Ristom Stijovićem, Ivanom Radovićem, Milanom Konjovićem, Marinom Tartaljom, Tomom Rosandićem.[35] Tokom jednogodišnjeg boravka u Londonu, 27. februara 1931. otvara samostalnu izložbu u londonskoj Bloomsbery Gallery. Godine 1932. izleže na 15. izložbi Lade, otvorenoj 15. marta u Beogradu. Iste godine u proleće samostalno izlaže u Galerie Jeune Europe u Parizu. Na jesen iste godine u Rimu, u Galleria d`Arte. Do 1939. godine, kada odlazi u Njujork, Milena izlaže na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope: Sala d`Arte de `La nazione` (sa Marijom Sinjoreli i Adrianom Pinkerele, Firenca, april 1933), XII éme Salon des Tuileries (Pariz, 1934), II Quadriennale d`arte Nazionale (Rim, februar 1935), Galleriadella Cometa (samostalna izložba, Rim, januar 1937), Quatre chemins (samostalna izložba, Pariz, januar 1938), Samostalna izložba u organizaciji ambasade Kraljevine Jugoslavije u Tirani (mart 1938) Galerie Billiet (sa grupom Nouvelle generation, Pariz, april 1938), Galerie Pitoresque (izložba novog nadrealizma, Pariz 1939) i Galerie Beruhcim Jeune (sa jugoslovenskim umetnicima iz Pariza, Pariz i Hag 1939). U avgustu 1939. godine Milena odlazi u Njujork i već u martu 1940. samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery. Komercijalni angažman u Americi previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek u zimu 1943. godine u United Yugoslav Relief Fund u Njujorku, a u maju se izložba seli u Corcoran Gallery u Vašingtonu. Prerana smrt zaustavila je dalji uzlet ove jedinstvene umetnice.[8] Književni rad[uredi | uredi izvor] Prve pesme, začuđujuće zrele za svoj uzrast, Milena je pisala još kao sasvim mala devojčica. Milutin Tasić navodi jednu koju je napisala kao sedmogodišnja devojčica, mada nije poznato da li svoju ili odnekud zapamćenu.[24] Roma sabato, 12. novembre 1916. Milena Kad sunce svanjiva i ptičice pevaju onda, onda je leto al ja neću da ga dočekam neću da dočekam na ovom svetu! Ovaj svet sanak samo sanak lep.[36] Bista Milene Pavlović Barili u Galeriji u Požarevcu, rad vajara Nebojše Mitrića (1965) U tekstu pod naslovom „Milenini nervi“, objavljenom 1943. godine u Njuzviku pominje se da je umetnica, posle 11 godina neprekidnog slikanja, počela da pati od akutne estetske prezasićenosti, zbog čega dve godine nije slikala već je pisala poeziju, kao i da je patila od „užasne” nostalgije praćene čestom promenom raspoloženja. Ovo se verovatno odnosi na period 1934/1935. godine, kada je nastao sasvim neznatan broj umetničkih radova. U ovom periodu napisala je 60 pesama na četiri jezika: 17 na italijanskom, 14 na španskom, 7 na francuskom i 22 na srpskom. Godine 1934. objavljuje svoju poeziju u italijanskom časopisu Kvadrivio (Quadrivio). U pesništvu je, kao i u slikarstvu, ostala dosledna sebi, pa se i kroz poeziju prožimaju bajkovitost, usamljenost i seta.[37] Prevodi pesama Milene Pavlović-Barili prvi put su objavljeni 1966. godine u monografiji Miodraga B. Protića Milena Pavlović Barili, život i delo.[38], a kasnije u katalogu retrospektivne izložbe 1979. i u Protićevoj monografiji iz 1990.[8] Milenine pesme objavljene su prvi put kao zbirka 1998. godine pod naslovom Poezija[39] i u ovoj zbirci su prvi put objavljeni prevodi pesama sa španskog jezika.[40] Kulturološki uticaj[uredi | uredi izvor] U beogradskom naselju Rakovica, Petrovaradinu, Požarevcu, kao i u Lazarevcu i Velikom Gradištu postoje ulice koja nosi ime Milene Pavlović-Barili.[41][42][43][44][45] U Beogradu jedna osnovna škola (opština Palilula, naselje Višnjička banja)[46] i jedna privatna gimnazija (opština Stari grad)[47] takođe nose ime „Milena Pavlović-Barili”. U čast Milene Pavlović-Barili Pošta Jugoslavije, a kasnije Srbije nekoliko puta je objavljivala poštanske marke čiji su motivi njene slike. Marka sa mileninim likom izašla je na dan Mileninog rođendana 2015. godine i u Kanadi.[48] Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Galerija Milene Pavlović-Barili[uredi | uredi izvor] U znak zahvalnosti i sećanja na našu čuvenu, rano preminulu slikarku u Požarevcu je, 24. juna 1962. godine pod krovom preuređene stare porodične kuće Pavlovića, otvorena Galerija Milene Pavlović-Barili. Inicijator i glavni darodavac je slikarkina majka Danica Pavlović-Barili, koja je odlučila da imovinu koju je nasledila od svojih roditelja i umetnički fond svoje preminule kćeri daruje srpskom narodu i da se ova zaostavština sačuva kao celina.[49] Glavni članak: Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu Milenina rodna kuća, sada Galerija Milenina rodna kuća, sada Galerija Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen soba u Galeriji Spomen soba u Galeriji Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine lične stvari Milenine lične stvari Milenin slikarski pribor Milenin slikarski pribor Umetnička dela o Mileni i njenom radu[uredi | uredi izvor] O likovnom i književnom opusu napisane su mnoge monografije i kritike, od kojih su najvažnije navedene u literaturi. Pored toga njen fascinantni život i rad bili su inspiracija mnogim autorima u različitim oblastima književnog i umetničkog stvaralaštva: Romani[uredi | uredi izvor] Mitrović, Mirjana (1990). Autoportret sa Milenom : roman. Beograd: BIGZ. ISBN 978-86-13-00420-2.COBISS.SR 274956 Stojanović, Slobodan (1997). Devojka sa lampom, 1936. Požarevac: Centar za kulturu. ISBN 978-86-82973-03-4.COBISS.SR 129704711 Biografska građa[uredi | uredi izvor] Dimitrijević, Kosta; Stojanović-Guleski, Smilja (1971). Ključevi snova slikarstva : život, delo, pisma, pesme Milene Pavlović-Barili. Kruševac: Bagdala.COBISS.SR 15793415 Graovac, Živoslavka (1999). Ogledalo duše : Milena Pavlović Barilli. Beograd: Prosveta. ISBN 978-86-07-01204-6.COBISS.SR 151631879 Mazzola, Adele (2009). Aquae passeris : o Mileni Pavlović Barili. Beograd: HISPERIAedu. ISBN 978-86-7956-021-6. Приступљено 7. 12. 2017.COBISS.SR 158071308 Stanković, Radmila (2009). Milenin usud. Beograd: Globosino. ISBN 978-86-7900-035-4.COBISS.SR 170036492 Performans Milena ZeVu; „Milena` - Omaž srpskoj umetnici Mileni Pavlović Barili, mart 2019, Dom Jevrema Grujića Beograd, Srbija Drame[uredi | uredi izvor] Milena Barili - žena sa velom i lepezom (autor: Slobodan Marković)[50] Krila od olova (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Bodroža, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 2004)[51] Mesec u plamenu (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Sablić, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 10. decembar 2009)[52] Filmovi i TV emisije[uredi | uredi izvor] Milena Pavlović-Barili (Kratki dokumentarni film, 1962, režija: Ljubiša Jocić, scenario: Miodrag Protić)[53] Devojka sa lampom (TV film, 1992, režija: Miloš Radivojević, scenario: Slobodan Stojanović, glavna uloga: Maja Sabljić)[54] Milena Pavlović-Barili ponovo u Parizu (TV emisija, 2002, autor emisije: Vjera Vuković)[55][56] Autoportret s belom mačkom (Animirani film, 2009, scenario: Mirjana Bjelogrlić, crtež: Bojana Dimitrovski, animacija: Bogdan Vuković)[57][56] Milena (2011, scenario i režija: Čarna Radoičić)[58] Napomene[uredi | uredi izvor] ^ Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu čuva jednu sliku Čerkopea Barilija, portret Danice Pavlović-Barili iz 1910. godine.[14] ^ O međusobnom odnosu bračnog para Pavlović-Barili, kao i problemima koji su se javili i pre Mileninog rođenja, rečito govori jedan pasus iz Danicinih memoara, u kome se, nakon Milenine smrti, obraća Brunu: „Milena je na sigurnom kod mene... pišeš mi. ’Vidiš, ništa nije vredelo što si mi je odnela kada je još bila u tvom stomaku, kao mačke koje se ne uzdaju u svoje mužjake i odlaze da se omace negde daleko’, rekao si mi onda kada nije htela da se vrati sa mnom u Srbiju već da ostane u Rimu, kao sada.”[19] ^ Goselin se kasnije ponovo oženio i dobio ćerku koju je nazvao Mileninim imenom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sedam dana u Budimpešti Dobrica Ćosić Izdavač: NOLIT, Beograd 1957; Detaljnije: mek povez, strana 75, 21cm Dobrosav Dobrica Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (15. jun 1992 — 1. jun 1993).[1] Pored toga bio je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i redovni član SANU. Ćosić je ponekad nazivan „ocem nacije”.[2][3] Za svoj književni opus dobio je većinu nacionalnih nagrada i nekoliko inostranih. Trostruki je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost (1983, 1989, 2011).[4] U Udruženju „Adligat” u Beogradu, čiji je Ćosić bio član, nalazi se Zbirka književnika Dobrice Ćosića sa više od dve stotine njegovih posveta, nekoliko rukopisa i dela knjiga iz njegove lične biblioteke. Biografija Školovao se u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu.[5] Kasnije je završio Višu partijsku školu „Đuro Đaković”. U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista „Mladi borac” i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITPROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića, 1966. godine. Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je sunce”. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti i da značajno pregraniči nacionalne međe. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Koreni”, „Deobe”, „Vreme smrti” (tetralogija), „Vreme zla” („Grešnik”, „Otpadnik”, „Vernik”), „Vreme vlasti”, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb” kojim su obilazili afričke zemlje. U jesen 1965. Broz je Ćosiću ponudio da preuzme vlast u Srbiji, što je on odbio rekavši da hoće da bude pisac i slobodan čovek.[6] Godine 1968. otvara pitanje Kosova i Metohije čime izaziva pažnju članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru”. Od 1969. do 1972. bio je predsednik Srpske književne zadruge.[7] Milan Panić i Dobrica Ćosić u Skupštini SR Jugoslavije Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine, a smenjen je godinu dana kasnije (1. juna 1993.) glasanjem oba veća Saveznog parlamenta.[1] Grob Dobrice Ćosića na Novom groblju u Beogradu Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.[8] Ćosić se u svojoj knjizi „Kosovo“ (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine. [9] Povodom Ćosićevog 80. rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđić[traži se izvor] (nazvavši ga pritom „Srpskim Tomasom Manom“) i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu nazvao Ćosića „najvećim srpskim živim piscem“. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982). Preminuo je 18. maja 2014. u svojoj kući u Beogradu u 93-oj godini.[10] Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, opelo je služio episkop bački Irinej.[11][12] Ćosićev književni rad Sa Antonijem Isakovićem, 1953. godine. Ćosić i Ivo Andrić Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom „Daleko je sunce“ 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman „Koreni“ koji je objavljen 1954. godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.[13] Nakon kultnog romana „Koreni“ sledi delo „Sedam dana u Budimpešti“ (1956), potom roman „Deobe“ (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku. Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija” i 1966. eseje „Odgovornosti”. Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv „Bajka”, a potom ponovo eseje pod nazivom „Moć i strepnje” (1971). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman „Vreme smrti” u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu „Koreni”, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom „Stvarno i moguće”, a potom trilogiju „Vreme zla” („Grešnik” 1985, „Otpadnik” 1986. i „Vernik” 1990), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneskni život u „Vremenu smrti”. Tako je „Vremenom smrti” i „Vremenom zla” popunjena praznina između romana „Koreni” i romana „Deobe” i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna svega, 1996. godine dolazi delo „Vreme vlasti”, u kojem se nastavlja povest započeta romanom „Koreni”. Nacrt za drugi deo knjige „Vreme smrti” Dobrice Ćosića, deo kolekcije u Adligatu U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje „Piščeve zapise”. To su pre svega piščevi zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata period 1969 — 1980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga „Piščevih zapisa“, za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine (1992—1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka. Godine 2002. izlazi Ćosićevo delo „Pisci moga veka”, a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige „Srpsko pitanje”. Godine 2004. izlazi knjiga „Kosovo”, 2005. godine „Prijatelji”, zatim 2007. „Vreme vlasti 2”, koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Pretposlednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv „Vreme zmija”,. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Poslednji roman je izašao 2011. godine „U tuđem veku”; U tuđem veku je dnevnik bivšeg predsednika Savezne Republika Jugoslavije i književnika Dobrice Ćosića. On u dnevniku iznosi svoje stavove prema aktuelnim društveno-političkim temama u Srbiji i svetu. Novo izdanje romana „Vreme smrti”, prvo posle 30 godina, najavljeno je 2014. godine. Ćosić je tim povodom imao svoje „poslednje obraćanje srpskoj javnosti”.[14] Ubrzo je preminuo. Zloupotrebe Nacionalisti iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske u javnosti zloupotrebljavaju citat iz Ćosićevog dela iz domena fikcije Deobe.[15] Ćosić piše ...Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno. U delu romana gde piše „našeg“ prilikom citiranje nacionalisti i šovinisti stavljaju „srpskog“ te dodaju četiri rečenice o „laži kao srpskom državnom interesu“, „laži u samom biću Srbina“, „zemlji u kojoj sve laži postaju istine“ i „Srbima koje spasava laž“ kreirajući narativ o „srpskoj laži” o kojoj navodno piše Ćosić.[15] Nagrade i priznanja Ulica na Kosančićevom vencu je imenovana po Ćosiću Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima, Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i Ordenom za hrabrost. Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman Koreni, a drugi put bio je njen laureat 1961. godine za trilogiju Deobe. Uz Oskara Daviča, Živojina Pavlovića, Dragana Velikića i Svetislava Basaru, jedan je od petorice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta. Udruženje književnika Srbije je Ćosiću 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj ja književno stvaralaštvo. Povelju Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte 1989. Ćosiću je uručio ugledni srpski pisac iz Mađarske Stojan D. Vujičić. Njegoševa nagrada uručena mu je 1990. godine na Cetinju za troknjižje Vreme zla.[16] Dva puta je dobio tradicionalnu godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman „Vernik“ i 1996. za roman „Vreme vlasti“. Jedan je od samo tri pisca (uz Slobodana Selenića i Ljiljanu Habjanović-Đurović) koji je ovu nagradu dobio više puta. Ova nagrada Ćosiću, iz političkih razloga, nije uručena osamdesetih godina za romane Grešnik i Otpadnik, iako su ti romani bili najčitaniji romani u zemlji. Ćosić je 1990. ovu nagradu odbio da primi. Povodom 70. rođendana, Ćosić je 1991. dobio specijalnu Vukovu nagradu. Manje od mesec dana po smenjivanju sa mesta predsednika SRJ, 24. juna 1993, Ćosiću je dodeljena književna nagrada „Zlatni krst kneza Lazara“. Roman „Vreme vlasti“ višestruko je nagrađivan: nagradom Kočićevo pero (1996), koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, nagradom Laza Kostić (1996), koju je Ćosić odbio da primi, nagradom koja nosi ime njegovog prijatelja Meše Selimovića (1997), nagradom Petar Kočić (1997), koju dodeljuje manifestacija „Kočićev zbor“, Kočićeva nagrada 1998, zatim već pomenutom nagradom NBS za najčitaniju domaću knjigu, a ugledni švajcarski list Nuvo Kotidien je, na osnovu ankete među čitaocima u toj zemlji, početkom maja meseca 1996. ovaj roman proglasio jednim od sedam najboljih evropskih romana. Za ovu knjigu dodeljena mu je i prva nagrada Svetozar Ćorović (1997). Godine 1998. Ćosiću je u Kruševačkom pozorištu uručen „Zlatni krst despota Stefana Lazarevića“. Dana 18. maja 2010. u Moskvi Ćosić je postao prvi dobitnik zlatne medalje „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti, u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti Zlatni vitez. Predsednik tog foruma, poznati ruski glumac Nikolaj Burljajev, nazvao je Ćosića „legendarnom ličnošću“ i kazao da je po svom stvaralaštvu Tomas Man okarakterisao početak 20. veka, a kraj tog veka — Dobrica Ćosić. Tom prilikom predsednik udruženja pisaca Rusije Valerij Ganičev, uručio je Ćosiću i nagradu Zlatni vitez za književno stvaralaštvo. [17][18] Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja „65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine“. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Uručivanju nagrade prisustvovali su patrijarh srpski Irinej, predsednik Srbije Boris Tadić, ministri u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić i Ivica Dačić, predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, predstavnici Islamske zajednice i druge zvanice. [19][20] Ćosić je ovu medalju poklonio Vojnom muzeju u Beogradu.[21] Dobrica Ćosić je kandidovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. godine od strane francuskih i britanskih institucija.[22][23] i 2011.[24][25] 6. oktobra 2011. godine, došlo je do višečasovne kontroverze, kada je više medija, uključujući RTS, B92, ali i britanski `Gardijan`, prenelo pogrešnu vest da je Ćosić zapravo dobio Nobelovu nagradu.[26] Kada se saznalo da je pravi dobitnik švedski pesnik Tomas Transtremer, odgovornost za ovu dezinformaciju je preuzela grupa „Samoorganizovani veb aktivisti“, koja se protivi navodnom „opasnom uticaju političara i pisca Dobrice Ćosića“.[26] Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za „Oktobarsku nagradu“ Beograda za prvi deo romana „Vreme smrti”. Izvršni odbor gradske konferencije Socijalističkog saveza i Predsedništvo Gradskog veća Sindikata Beograda usprotivili su se ovome, jer je Ćosić tih godina već bio u žestokom sukobu sa politikom Saveza komunista Jugoslavije. Ćosić nagradu nije dobio.[27] Srpska akademija nauka i umetnosti je 1. novembra 2021. organizovala naučni skup „Romani Dobrice Ćosića” povodom sto godina od njegovog rođenja.[28][29] Zaostavština Dobrica Ćosić i Viktor Lazić tokom potpisivanja knjiga za „Adligat” 2013. godine Dobrica Ćosić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” od samog osnivanja 2012. godine, a rad i formiranje institucije podržavao je od 2010. godine.[30] Udruženju je poklonio jedan broj knjiga iz svoje lične biblioteke, uključujući komplet „Sabrana dela Milutina Bojića”, koji mu je bio veoma drag.[30] U Zbirci književnika Dobrice Ćosića nalaze se njegove naočare i nacrt sadržaja u rukopisu za knjigu „Vreme smrti Drugi deo”. Za života je potpisao više od 200 svojih dela za Udruženje, što predstavlja najveću njegovu zbirku sa posvetama i potpisima koja postoji, a radi se o mnogobrojnim prvim, retkim, stranim i bibliofilskim izdanjima. Udruženje takođe ima veliki broj Ćosićevih posveta u okviru legata i zbirki drugih značajnih ličnosti...