Dr Aleksandar Kalomiros - Protiv laznog jedinstva Jednostavne misli pravoslavnog hriscanina u odnosu na nerazborite pokusaje stvaranje Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve sa takozvanim crkvama Zapada Hriscanska misao, Beograd, Valjevo, Srbinje, 1998. Mek povez, 154 strane, ponegde uredno podvlaceno hemijskom olovkom, posveta. RETKO! Jednog dana, pre ili kasnije, niko ne zna tačno kada, crkve i religije će se ujediniti. U tom haosu laži će čak i izabrani biti u opasnosti da izgube svoj put. To će biti doba Antihrista. Kako i kada će Antihrist doći, niko ne može da kaže. Ne zna se ni koliko njih će biti u stanju da ga prepoznaju, jer će on doći kao dobrotvor čovečanstva. Za sada možemo sa sigurnošću reći samo jednu stvar: svi ovi pokreti prema ujedinjenju nacija i crkava, svi ovi kompromisi i svo ovo uniformisanje čovečanstva postepeno činjeno pod parnim valjkom tehnološke kulture, priprema put za dolazak Antihrista. Ovakav razvoj čovečanstva, prema kriterijumu sveta je divan. Ali, prema hrišćanskom kriterijuumu vodi ka uništenju. Ovo ne iznenađuje i ne plaši hrišćane. Oni znaju da je svet sam sebe osudio. Zato Hristos nije htio da se moli za svet. „Ne molim se za svet.“ Knez ovoga sveta je đavo i on je „čovekoubica od početka.“ Smrt će zateći svet na vrhuncu njegove slave, na vrhuncu njegove samoobmane, na samitu kule vavilonske, kada će čovek biti u zenitu svoga starog pokušaja da postane bog svojom ličnom moći, bez Boga. Kada Sin Čovečiji dođe, naći će čoveka u punoj slavi svoje satanske opsednutosti. Bog ne traži od hrišćana da spasu svet. Svaki pokušaj od strane hrišćana da promjene smer u kome se svet sada kreće bio bi uzaludan i smešan. Svet je brod koji tone i on tone zato što mu je sama struktura pokvarena. Bog ne traži od hrišćana da spasu brod, već da spasu koliko god mogu brodolomnika. Nova Nojeva barka, Hristova crkva, plovi blizu mesta brodoloma. Svako ko hoće da se spase od vode mora da potraži utočište u njoj. Ali, da bi našao utočište, čovek mora da se odrekne sveta, ne toliko geografski, koliko suštinski. „Zato iziđite između njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se do nečistote, i ja ću vas primiti.“ tags: ekumenizam, antiekumenizam...

Arhimandrit Rafail (Karelin) TAJNA SPASENJA Manastir ZUspenja Presvete Bogorodice-Podmaine 2014. Mek povez, klapna, 342 strane, kao NOVO. Arhimandrit Rafail (Karelin) bez sumnje je jedan od najoriginalnijih i najznačajnijih crkvenih pisaca današnjice. Njegove knjige svakako su među naizdavanijima i najčitanijima. Autor je mnogobrojnih beseda i članaka polemičkog karaktera posvećenih aktuelnim pitanjima današnjeg crkvenog života, članaka u kojima se govori o raznim problemima asketskog i moralnog karaktera. Za oca Rafaila s pravom se može reći da uvek i u svim okolnostima teži da prvenstveno govori o o spasenju kao o onome što nam je jedino potrebno (vidi, Lk. 10, 42). Danas se o mnogo čemu piše i polemiše, ali se, nažalost, veoma često zaboravlja na ono najvažnije, na čovekovu dušu koja je, po reči Spasiteljevoj, dragocenija od celog sveta. Zaboravlja se na dušu i njen skriveni život u Bogu. To naravno nije slučajnost. Da bi se raspravljalo o teološkim pitanjima, treba dobro izučiti teologiju. Da bi se raspravljalo o problemima pred kojima se danas Crkva nalazi, treba dobro izučiti crkvenu istoriju. Ali da bi se govorilo i pisalo o duši i njenom životu, preba dobro upoznati svoju dušu, ali i duše drugih ljudi. To je svakako mnogo teže i komplikovanije nego li izučiti teologiju ili istoriju Crkve. Čovek mora prema sebi biti veoma strog i pažljiv da bi mogao da razlikuje glas duše od glasa strasti i da bi mogao da shvati da li duša stremi ljubavi prema Bogu ili, pak, ljubavi prema samoj sebi. Čovek istovremeno mora da nauči da voli one koji su pored njega jer će samo tada kroz nesavršenstva i nedostatke, kroz nemoći i poroke moći u ljudima da vidi ono što je dobro i čisto, što su, bez obzira na iskvarenost čovekove prirode, sačuvali, ono zbog čega Gospod i voli čoveka. Drugim rečima, da bi neko pisao o duhovnosti, mora sâm postati duhovan, mora primiti Duha, a za to treba dati krv i znoj. Dakle, neophodno je podvižničko iskustvo čiji su plod prave i nelažne reči o putu spasenja. Upravo takav duhovni plod ponuđen je čitaocima u ovoj knjizi kroz autorva razmišljanja, misli i ocene, koje nam se ponekad čine veoma oštrima i kategoričnima. Ponekad nam je ipak žao što arhimandrit Rafail, kao po pravilu, izbegava da govori o sebi, a kad je to ipak neophodno, čini to samo uzgred. Zato su njegove knjige, koje izazivaju tako veliko interesovanje, lišene biografskih podataka o autoru. No pošto je autor monah, sasvim je razumljivo nepostaojanje želje da piše o sebi. Verovatno ne bi bila velika greška ako bismo rekli da su knjige oca Rafaila u neku ruku i njegova biografija. On nam se u njima otkriva, između ostalog, i kao izuzetno iskren čovek. On prosto ne podnosi ni najmanju laž ili lukavstvo čime se i mogu objasniti njegova oštrina i kategoričnost i njegova uverenost da je put mučeništva iznad puta kompromisa. Treba istaći da se knjiga oca Rafaila “Tajna spasenja” ipak razlikuje od njegovih do sad štampanih knjiga. Naime, ova knjiga sastoji se iz dva dela. U prvom delu govori se o duhovnom životu, o onome što se čoveku otkriva na njegovom putu ka Bogu, što izaziva radost i tugu i ponekad nas primorava da zastanemo i s bolom se zagledamo u svoje srce. Tu se na izuzetan način govori o tome kako postići blaženstvo koje je dostupno samo onima koji sebe svesno osude na to da budu istinski siromašni duhom. U prvom delu ove knjige nalazi i učenje o molitvi koja za hrišćanina treba da postane glavno delanje u njegovom životu i njegov pokretač i oslonac. Tu je i odsjaj one Božije lepote pred kojom čovekova duša, kad je iznenada otkrije, ponekad zamire od oduševljenja i koju nakon toga celog života traži u suzama pokajnog plača. Drugi deo knjige čine sećanja oca Rafaila na izuzetne podvižnike XX veka koje je, po milosti Božijoj, poznavao. Reč je o neobično jarkim ličnostima koje pažnju čitalaca bukvalno prikuju za sebe. Ali sećanja nas navode da se od tih ličnosti mislneno vraćamo autoru koji o njima piše s toliko ljubavi. Kroz sećanja na podvižnike otac Rafailo nam se sâm otkriva mnogo više nego u prethodnim knjigama. Tako nam postaje jasno da se i kao čovek, i kao monah i sveštenik, ali i kao pisac formirao upravo zahvaljujući druženju s podvižnicima o kojima piše. Kad ovu knjigu pročitaju do kraja oni kojima će se otac Rafail u početku učiniti suviše srogim, uveriće se da je podjednako strog i prema sebi samom, s tom razlikom što njegova strogost prema sebi samom više liči na nemilosrdnost. Čini nam se da je povod tome to što otac Rafail prosto nije u stanju da greši dušu ili da ne bude do kraja iskren kad je u pitanju istina. Jer ukoliko je u istini prisutno i najmanje zrnce laži, onda to više nije istina, nego je laž. Tajna spasenja, kao najvažnija tajna može se čoveku otkriti samo u svetlosti istine. c8

Aleksandar Šmeman – Istorijski put pravoslavlja Završavajući ovaj kratak pregled istorijskog puta Pravoslavlja, mi se ne odlučujemo da „svedemo račune”. Put nije završen. Istorija se nastavlja. A sve dok se ona nastavlja, za hrišćanina ne može biti konačnog „računa”. Jedno samo želimo da dodamo: za mnoge, istorija crkve predstavlja sablazan i oni je izbegavaju, bojeći se „razočarenja”. Plašim se da će i u ovoj knjizi oni naći i jedno i drugo. U istoriji Pravo-slavlja, kao i u istoriji hrišćanstva uopšte, mnogo je padova i ljudskih grehova. Ja nisam hteo da ih prikrivam zato što verujem da je sva sila Pravoslavlja u istini i zato što „razlikovanje duhova” u prošlosti smatram preduslovom svakog istinskog crkvenog delanja u sadašnjosti. U savremenoj crkvenoj svesti prošlost često više opterećuje i sputava, nego što se stvaralački pretvara u vernost istinskom predanju. Očituje se nesposobnost da se oceni prošlost, da se u njoj jednostavno razlikuje Istina od same prošlosti. Predanje se do nepre-poznatljivosti meša sa svakojakim „predanjima”, koja, sa svoje strane, traže dodatnu ocenu u svetlosti večne istine crkve. Ono što je jednostrano, pa čak i iskrivljeno, izdaje se ponekad za „suštinu” Pravoslavlja. Postoji i greh „apsolutizacije” prošlosti, koji neizbežno dovodi do druge krajnosti – do „modernizma” – zapravo do odricanja prošlosti uopšte, i prihvatanja „savremenosti”, „nauke”, i „potreba tekućeg trenutka” za jedinstveno merilo. Ali, kao što samo čuvanje „pravoslavne” spoljašnosti nije u stanju da sakrije duboku krizu savremene Pravoslavne crkve, tako ni „modernizam” ne može da je promeni. Jedini izlaz uvek je bio u obraćanju samoj Istini crkve, a preko nje u ovladavanju prošlošću: u prošlosti nalazimo i večno predanje crkve, ali i bezbrojna izneveravanja toga predanja. Pravoslavna svest je uvek „istorična”, ona uvek uključuje u sebe prošlost, ali joj nikada ne „robuje”. Hristos je „juče, danas i vavek Isti , a sila crkve nije u prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, nego u Hristu, koji će biti s njom do kraja vekova, kako bi svako od nas mogao u Njemu i sa Njime da nađe smisao života.

Izdavači: Mitropolija crnogorsko-primorska, Cetinje / Atos, Podgorica Biblioteka Putevi pravoslavlja, knj. 1 Prevod: Marija Marković, Branislav Marković Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 380 Sadržaj priložen na slici. Bez predlista (slika 3) inače veoma dobro očuvana. Završavajući ovaj kratak pregled istorijskog puta Pravoslavlja, mi se ne odlučujemo da „svedemo račune”. Put nije završen. Istorija se nastavlja. A sve dok se ona nastavlja, za hrišćanina ne može biti konačnog „računa”. Jedno samo želimo da dodamo: za mnoge, istorija crkve predstavlja sablazan i oni je izbegavaju, bojeći se „razočarenja”. Plašim se da će i u ovoj knjizi oni naći i jedno i drugo. U istoriji Pravoslavlja, kao i u istoriji hrišćanstva uopšte, mnogo je padova i ljudskih grehova. Ja nisam hteo da ih prikrivam zato što verujem da je sva sila Pravoslavlja u istini i zato što „razlikovanje duhova” u prošlosti smatram preduslovom svakog istinskog crkvenog delanja u sadašnjosti. U savremenoj crkvenoj svesti prošlost često više opterećuje i sputava, nego što se stvaralački pretvara u vernost istinskom predanju. Očituje se nesposobnost da se oceni prošlost, da se u njoj jednostavno razlikuje Istina od same prošlosti. Predanje se do neprepoznatljivosti meša sa svakojakim „predanjima”, koja, sa svoje strane, traže dodatnu ocenu u svetlosti večne istine crkve. Ono što je jednostrano, pa čak i iskrivljeno, izdaje se ponekad za „suštinu” Pravoslavlja. Postoji i greh „apsolutizacije” prošlosti, koji neizbežno dovodi do druge krajnosti – do „modernizma” – zapravo do odricanja prošlosti uopšte, i prihvatanja „savremenosti”, „nauke”, i „potreba tekućeg trenutka” za jedinstveno merilo. Ali, kao što samo čuvanje „pravoslavne” spoljašnosti nije u stanju da sakrije duboku krizu savremene Pravoslavne crkve, tako ni „modernizam” ne može da je promeni. Jedini izlaz uvek je bio u obraćanju samoj Istini crkve, a preko nje u ovladavanju prošlošću: u prošlosti nalazimo i večno predanje crkve, ali i bezbrojna izneveravanja toga predanja. Pravoslavna svest je uvek „istorična”, ona uvek uključuje u sebe prošlost, ali joj nikada ne „robuje”. Hristos je „juče, danas i vavek Isti , a sila crkve nije u prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, nego u Hristu, koji će biti s njom do kraja vekova, kako bi svako od nas mogao u Njemu i sa Njime da nađe smisao života. (K-75)

ЈЕДАН ПОЗИВ МЕЊА СВЕ – ЈЕДАН ЧОВЈЕК ПРЕОБРАЖАВА СВАКОГА Има ли још оних који траже Бога? Написан прије седам деценија, спис Антонија Медведева о преподобном Амвросију Миљковском недавно се појавио – у преводу Сестринства Манастира Светог Василија Острошког у Бијељини – у издању Издавачке куће Епархије зворничко-тузланске Синај. Ријеч је о драгоцјеном рукопису који се, као што је познато, не појављује први пут на српском језику трудом истих прегалаца. Спис уоквирују двије информативне студије Ксеније Коначаревић о руском монаштву у егзилу и о Оптинском манастиру. И у древним временима неријетко су ученици остављали писане трагове о онима који су их родили у Господу. Свети Григорије Неокесаријски о Оригену, свети Атанасије Александријски о преподобном Антонију Великом, преподобни Доментијан о светом Сави Српском, свети Филотеј Цариградски о светом Григорију Палами... Спис Антонија Медведева је вјеродостојано свједочанство о човјеку који га је увео у монаштво и који је руководио његовим узрастањем у Господу. Колики је Амвросијев утицај на Антонија лијепо нам илуструје свака страница ове невелике књиге. Треба нагласити да се Антоније Медведев након тридесетдвогодишњег служења на катедри Епископа Сан Франциска Руске Заграничне Цркве, упокојио у последњој години прошлог стољећа. Он је насљедник светог Јована Шангајског и Санфранциског на реченој катедри. И Јован и Антоније су пострижени руком Амвросијевом у Манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Миљкову. Владимир Курганов је рођен у јануару 1894. године. Упечатљиво је да су Георгије Флоровски и Николај Афанасјев, два најутицајнија руска богослова прошлог стољећа, рођена неколико мјесеци раније. Чињеница упечатљивија од припадања истој генерацији је њихова упућеност на Србију, будући да им је заједничко вријеме – испуњено различитим послушањима у различитим периодима и различитим околностима – проведено у њој. Између Оптине и Миљкова стоји – у нашим просторно-временским оквирима – Амвросијево успињање ка Господу. У Оптинском скиту је ударио темељ свом подвигу у послушности старцу Јову. У Миљковском манастиру своје братство руководио је дјелом и ријечју, ношењем болести и старањем о браћи кроз аскетска искушења и подвижничке радости. Како их је руководио свједоче његови и плодови његових ученика и њихових насљедника који су од Витовнице до Сан Франциска и од Сарајева до Шангаја и данас – непуно стољеће од упокојења преподобног Амвросија – аутентични путокази и нелажни одговори долазећим генерацијама. Најлошији начин препоруке књиге је препричавање исте, али не можемо не нагласити одређене детаље из овог списа. Један од тих детаља је истицање писаца уз које је наш Амвросије узрастао. Епископ Антоније Санфранциски нам казује да су списи преподобног Макарија Великог, преподобног Јована Лествичника и светог Исака Сиријског образовали његовог старца. Дакле, Духовне бесједе, Љествица и Подвижничка слова су учинила велики утицај на личност изгнаника из Русије преко Цариграда у Србију. Изводи из дневника и писама које нам Антоније преноси су драгоцијени. У мени је почела да се јавља носталгија за Русијом и то понекад заиста жестока, али о томе уопште не причам. Желим да идем кући... Наведене мисли су заједничке свим изгнаницима из Русије, као и њиховим непосредним потомцима. На примјер, последње реченице које је написао Александар Шмеман – чије рођење је подударно времену у којем Амвросије пише ове реченице – изражавају идентично осјећање. Ја сам Евхаристију писао са мишљу о Русију, односно са болом и уједно радошћу због ње. Након братоубилачког рата који је слиједио Октобарској револуцији 1917. године и пораза Бијеле армије, Владимир Курганов 1920. године долази у Србију. Раваница, Вратна, Петковица – у којој постаје монах 1923. године – и други манастири у којима је Владимир провео своје искушеничке дане могу данас са благодарношћу да истичу да су пружили гостопримство њему и његовим саподвижницима. У чин јеромонаха бива рукоположен 01. октобра исте године. Остаје записано да је тога дана у олтару манастира Петковице виђена Преподобна Параскева. Дух дише гдје хоће... Антоније Медведев нам казује историјски куриозитет: старац Амвросије је 1924. године началствовао пасхалним Сабрањима у Сарајеву. Његов краткотрајни боравак у Сарајеву – у току Страсне седмице и Пасхе – био је довољан да житељи града на Миљацки виде и чују благовијесника долазећег Царства. Старац Амвросије је био искрени саговорник младих руских кадета у Сарајеву. Жеља ми је да сазнам њихов поглед на свијет... Након руковођења манастиром у Јамболу у Бугарској, преподобни Амвросије 24. јануара 1926. године долази у манастир Миљково. Период руковођења братством од којих су неки – попут аутора ове вриједог свједочанства – постали знаменити Епископи, подвижнички препород цијелог браничевског краја, обнова манастирске економије, која је била непостојећа при њиховом доласку, је трајао свега седам година, али је био толико темељан да његови плодови не пресушују ни осам деценија послије упокојења преподобног Амвросија Миљковског. Преподобни Тадеј Витовнички је неријетко истицао да је као манастирски ђак у Миљкову био свједок неосуђивања било кога и било чега од стране преподобног Амвросија Миљковског. Идентично свједочење доноси и Епископ Антоније Санфранциски. Једна од највећих вриједности ове књиге су путокази ка стицању врлине неосуђивања. Читав есеј би се могао написати о Амвросијевим поукама о неосуђивању другог. Млади старац из Миљкова је слушао глас Господњи у Јеванђељу. Не судите да вам се не суди... Здравствене тегобе, болест која га обузима, Амвросијево старање за друге, његово инсистирање да се упокоји у Миљкову, страх братства и њихов бол су насликани изразито упечатљивим бојама. Довољна је једна реченица да нам приближи однос братства према болести, немоћи и упокојењу свог тридесетдеветогодишњег старца. Сви смо плакали... Читајући књигу о подвигу преподобног Амвросија Миљковског, тешко је не сјетити се реченице коју често наводе аутори животописâ Светогорацâ који су сабрани у зборнику Атонски подвижници XIX вијека. На Светој Гори нема више таквих подвижника... Ипак, не може се не вјеровати да и данас и овдје има оних који су кадри да даровима Духа Светога преображавају себе и све око себе.

Odlično stanje Retko Devet vekova kasnije: beleške uz `Istočni raskol` Iv Kongar Devet vekova kasnije: beleške uz `Istočni raskol` je nova njiga u srpskoj teologiji, prvo delo Iva Kongara na srpskom jeziku. U knjizi se nalazi predgovor dr Zorana Đurovića, esej o Ivu Kongaru. Predgovor dodatno obogaćuje ove več vredno delo koje predstavlja korak dalje u ekumenskoj misli. Iv Kongar (1904–1995) je bio francuski dominikanski teolog i jedan od začetnika nove teologije (nouvelle théologie), koja je imala za cilj da crkvu reformiše iznutra i da je vrati na put otaca (u Pravoslavnoj crkvi se za ovaj princip zalagao čuveni o. Georgije Florovski, a taj pravac poznatiji je kao neopatristička sinteza). U tom duhu Kongar piše i svoj prvi ozbiljan rad na temu ekumenizma „Podeljeni hrišćani“ (1937) koji izaziva veoma burne reakcije u crkvi na Zapadu. Njegov teološki rad prekida mobilizacija 1938, a onda i ratno zarobljeništvo u periodu od 1940. do 1945. Po povratku iz zarobljeništva Kongar počinje opet da drži predavanja iz eklisiologije u Sošou u Francuskoj, ne odustajući od svojih ekumenskih stavova. Crkva u Francuskoj u to vreme, zahvaljući, pre svega, dominikaskim i jezuitskim profesorima iz škola La Saulchoir i Fourvière dobija jedno novo ili bolje rečeno staro predanjsko lice. Otvara se ka drugim hrišćanskim crkvama i ka narodu, suprotstavljajući novotomizmu i sholastičkoj teologiji živu teologiju, kako ju je nazivao Žan Danijelu. Ostaće poznata iz tog perioda izjava Šenua, Kongarovog učitelja, koji je rekao da je u to vreme katolička teologija oblikovana sholastikom postala logička vežba i da je kao takva mogla da postoji i bez vere. Jedan takav duh, duh žive vere i teologije, poneo je profesora Kongara da napravi presudan korak u svom teološkom radu i 1950. napiše knjigu Istinita i lažna reforma u crkvi. Za tadašnji vrh Katoličke crkve to je bio veliki udarac, tačnije to je bio potez koji papa Pije XII nije mogao da oprosti ovom velikom teologu. Rim je inače i pre pisanja ove knjige stavio pod jedan vid prismotre Kongara zbog njegovih susreta sa protestantima i pravoslavnima, što je u to vreme bilo nepojmljivo za Katoličku crkvu, čija je teologija videla ekuemnizam isključivo kao povratak „otpalih“ crkvi Rima, nikako povratku izvorima, kako je ekumenizam viđen očima dominikanskog oca. Profesori poput Šenua, Danijelua, Libaka i Kongara bivaju jasno upozoreni od crkve iste godine, jer predstavljaju opasnost po krute stavove koje je papa tada zauzimao, naročito u oblasti međucrkvenog dijaloga. Cenzura nad Kongarovim delima se od pisanja ove knjige drastično pooštrava. Proverava se i najmanji spis iz njegovog pera, a onda 1954. godine ovaj veliki katolički teolog biva uklonjen sa profesorske katedre i proteran. Od Jerusalima, preko Kembridža i Rima, Kongar dolazi u Strazbur, gde u jednom samostanu boravi pod kaznom. U to vreme, u tek oslobođeni Pariz dolazi apostolski nuncije nadbiskup Anđelo Ronkali. Nakon nekoliko godina, kao što smo pomenuli, pojavljuje se jedna od najproblematilnijih knjiga u Katoličkoj crkvi u 20. veku – Istinita i lažna reforma u crkvi. Nuncije i sam veliki ekumenista, koji se još kao ambasador Svete Stolice i papin izaslanik u Bugarskoj i Turskoj zalagao za poseban dijalog sa „pravoslavnom braćom“, kako je nazivao Istočnu crkvu, usled velike cenzure uspeva ipak da nabavi kopiju knjige. Papa Pije XII umire 1958. Na konklavi posle jedanaet krugova glasanja za novog papu biva upravo izabran Anđelo Ronkali, tadašnji kardinal i patrijarh Venecije, pre toga diplomatski predstavnik Svete Stolice u Parizu. Novi papa uzima ime Jovan XXIII, po svetom Jovanu Krstitelju i svetom Jovanu Bogoslovu. Njegov pontifikat upravo je bio takav, po Krstitelju misionarski i po Bogoslovu vizionarski. Nije slučajno da su vernici Jovana XXIII prozvali dobri papa. Čovek takvog srca i takve harizme, koji je ljudima jasno i glasno poručio da je crkva njihov dom i da su im vrata širom otvorena, a Istočnu crkvu nazvao sestrinskom nije mogao, a da ne učini i nešto konkretno i veliko što bi izmenilo tok života Katoličke crkve. Postoji jedna anegdota, koja se i danas prepričava u Vatikanu, kako je papa rekao jednom kardinalu da će sazvati 1963. godine Drugi vatikanski koncil. Misleći da je u pitanju još jedna šala harizmatičnog pape, kardinal je odgovorio da je to potpuno nemoguće, a na to je papa Jovan XXIII smireno rekao: Dobro, ako tako kažeš, sazvaću ga onda 1962. Tako je i bilo! Događaj koji će promeniti život i delovanje Katoličke crkve, njen odnos prema vernicima, svetu i drugim hrišćanskim crkvama, sazvan je od strane pape upravo 1962. Mnogi kardinali i biskupi nisu shvatali potrebu za novim koncilom i tumačili ovaj papin potez negativno. No, papa se držao. Za teološke savetnike u pripremi Drugog koncila papa je imenovao ljude, od kojih su neki izazivali podsmeh, kao mladi Jozef Racinger, potonji papa Benedikt XVI, za koga su se pitali „šta tu traži ovaj tinejdžer“, a izbori pojedinih su izazivali i ozbiljna negodovanja, kao što je imenovanje za jednog od vodećih savetnika, dojučerašnjeg progonjenog i cenzurisanog dominikanskog profesora Iva Kongar. On je kao peritus (stručni savetnik) učestvovao u sastavljanju i redigovanju ključnih dokumenata Drugog vatikanskog koncila, najvažnijeg događaja u novijoj istoriji crkve. Posebno je imao uticaja na donošenje dogmatske konstitucije o Crkvi Lumen gentium, kao i dekreta o ekumenizmu Unitatis redintegracio. U godinama Koncila (1962–1965), kao i u postkoncilskom periodu biva prepoznat kao vodeći teolog Katoličke crkve, koga teolozi i vernici počinju da nazivaju ocem koncila ili ocem otaca. Papa Pavle VI je 1985. imao nameru da Iva Kongara uključi u rad jednog vanrednog sinoda za analiziranje rezultata Drugog vatikanskog koncila, a papa Jovan Pavle II da ga 1994. rukopoloži za biskupa. No, bolest je bila ta koja je od 1980. godine pratila dominikanskog profesora, tako da to toga nije došlo. Božija promisao bila je takva da Iv Kongar posle ratnog zarobljeništva i crkvenog progonstva zablista kao zvezda nekada mudracima i da crkvu povede bliže Hristu i njenom predanju. Dominikanac Pol Filibert, jedan od velikih stučnjaka za Drugi vatikanski koncil objavio je da je u ličnoj biblioteci pape Jovana XXIII pronađena kopija celokupne Kongarove knjige koja mu je donela najveće probleme. Istinita i lažna reforma u crkvi je čitava bila ispisana na marginama. Bio je to plan za sazivanje Drugog vatikanskog koncila, čijim će se ocem nazvati Iv Kongar. Zamislite jednog nuncija u Parizu koji kao diplomata usled svih ogromnih obaveza izazvanih tek završenim Drugim svetskim ratom, pronalazi knjigu koju je Katolička crkva u to vreme najviše cenzurisala i čiji se autor nalazio u samostanu u progonstvu, zabranjen i zaboravljen. Umnožava, skriva i čiva kopiju, jer bi automatski bio skunut sa službe da je vrh crkve bilo šta saznao. Čita i promišlja o problemima, o Kongaru, a onda postaje papa. Opet čita tu knjigu, ovog puta i piše i to na njenim marginama. “Izvodi“ progonjenog francuskog dominikanskog profesora iz progonstva i imenuje stručnjakom za pripremu Koncila, dok na marginama njegove knjige ispisuje plan za isti. Iv Kongar postaje jedan od najpriznatijih teologa 20. veka i otac koncilskih otaca, zabranjena knjiga izlazi u štampu, papa Jovan XXIII postaje svetac (proglasio ga je papa Francisko 2014), a Drugi vatikanski koncil događaj koji vraća crkvi njen identitet. Poslednji biće prvi ili duh diše tamo gde hoće!