Admiral Books, 2014. Udžbenički format, 204 strane. Lepo očuvana, listovi požuteli, spolja sa sitnim `pegicama`. Dejvid Ajk , britanski istraživač i pisac, više od 20 godina radi na razotkrivanju skrivene „mreže moći“ koja vlada svetom, manipulišući ljudima i svetskim zbivanjima. Na početku svog puta ismevan i proglašavan „ćaknutim teoretičarem zavere“, Dejvid Ajk danas ima na hiljade poštovalaca širom sveta, njegove knjige (više od 20) prevode se na veliki broj jezika, a za njegova predavanja koja ponekad traju i po 8 časova, traži se karta više, kao što je to, recimo, bio slučaj kada je govorio na prepunom stadionu Vembli u Londonu. Kako je došlo do tolike promene? Jednostavno, i oni najuporniji skeptici koji su vrteli glavom na sam spomen „teorije zavere“ i mogućnost da postoji neka sila ili grupa ljudi koja iz potaje upravlja svetom, vremenom su počeli da priznaju da je Dejvid Ajk bio u pravu. Najveći deo onoga što je govorio i na šta je upozoravao u proteklih 20 godina već se ostvario ili se upravo ostvaruje. Svakodnevno smo svedoci sve veće centralizacije moći i slivanja ogromnog kapitala u ruke monopolističkih koorporacija, smanjenja ljudskih prava i građanskih sloboda, privatizacije prirodnih resursa i gušenja slobode medija. Jedan mali broj ljudi postaje sve bogatiji, a većina sve siromašnija. Pod plaštom „borbe protiv terorizma“ i smanjenja stope kriminala, kamere za nadzor budno prate svaki naš korak.

Autorsko izdanje, 2015. 215 strana, manji format. Veoma očuvana. Ima posvetu. Dejvid Ajk , britanski istraživač i pisac, više od 20 godina radi na razotkrivanju skrivene „mreže moći“ koja vlada svetom, manipulišući ljudima i svetskim zbivanjima. Na početku svog puta ismevan i proglašavan „ćaknutim teoretičarem zavere“, Dejvid Ajk danas ima na hiljade poštovalaca širom sveta, njegove knjige (više od 20) prevode se na veliki broj jezika, a za njegova predavanja koja ponekad traju i po 8 časova, traži se karta više, kao što je to, recimo, bio slučaj kada je govorio na prepunom stadionu Vembli u Londonu. Kako je došlo do tolike promene? Jednostavno, i oni najuporniji skeptici koji su vrteli glavom na sam spomen „teorije zavere“ i mogućnost da postoji neka sila ili grupa ljudi koja iz potaje upravlja svetom, vremenom su počeli da priznaju da je Dejvid Ajk bio u pravu. Najveći deo onoga što je govorio i na šta je upozoravao u proteklih 20 godina već se ostvario ili se upravo ostvaruje. Svakodnevno smo svedoci sve veće centralizacije moći i slivanja ogromnog kapitala u ruke monopolističkih koorporacija, smanjenja ljudskih prava i građanskih sloboda, privatizacije prirodnih resursa i gušenja slobode medija. Jedan mali broj ljudi postaje sve bogatiji, a većina sve siromašnija. Pod plaštom „borbe protiv terorizma“ i smanjenja stope kriminala, kamere za nadzor budno prate svaki naš korak.

Zagreb 1987. Mek povez, bogato ilustrovano, tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku, 116 strana. Knjiga je odlično očuvana. K6 Kao dizajner koji djeluje u vremenu postmoderne, Hržić ne robuje onom tipično modernističkom zahtjevu za jedinstvom stila: naprotiv, ne uzdržava se od disparatnih dijelova u jednom oblikovnom rješenju, uživa u vezivanju nespojivog, traži sklad neuskladivog. Pri tome mu sigurnost daje spoznaja da ni u dizajnu ne vladaju norme i kanoni, nego ukus i imaginacija pojedinca: sve se može uraditi, sve će što se uradi funkcionirati, ako u tome, naravno, ima dovoljno duha, mašte i senzibiliteta. Hržić je projektant ali ne i neposredni izvođač svolih stolaca: on ih crta na papiru, u dvije dimenzije, no kao trodimenzionalni predmeti u prostoru ti su stolci djelo drugih ruku, ruku vještih majstora-obrtnika. Tu se i krije još jedna suprotnost, još jedan kontrast u ovom poslu: ti plodovi neke postmoderne imaginacije, ovog doba tehničkih i tehnoloških čudesa, zapravo su objekti zanatske izrade, izvedeni načinom rada starim gotovo više stoljeća unatrag. U tome, međutim, ne treba vidjeti ništa proturječno: jer Hržić nije projektant `po zadatku`, u ritmu stroja, na traci, po nalogu tržišta, nego je po odnosu što ga prema vlastitom radu gaji pravi autor, u biti je - zašto to ne reći svojevrsni umjetnik, netko tko radeći moguće uporabne predmete zadovoljava prije svega porive svoje fantazije. Ješa Denegri

Arhimandrit Zaharija Zaharu je naš savremenik i sadašnji duhovnik manastira Sv. Jovana Krstitelja u Eseksu u Engleskoj. On je učenik i duhovni nastavljač asketske i bogoslovske prakse prepodobnog starca Sofronija Saharova, učenika Sv. Siluana Atonskog, odnosno, duboke i drevne molitveno-asketske tradicije Pravoslavne Crkve. Skriveni čovek srca je knjiga koja predstavlja niz duhovnih izlaganja o mestu srca u duhovnom životu hrišćanina. Pošto je, po rečima Hristovim, Carstvo Božije u nama, onda je srce bojno polje našeg spasenja. Svaki duhovni podvig i sav trud duhovnog čoveka usmeren je na to da očisti srce od prljavštine, i da ga sačuva čistim pred Gospodom. Srce je „hram“ istinskog susreta čoveka i Boga. Ljudsko srce „traži znanje“, i umno i božansko, i ne može da nađe pokoja dok Gospod slave ne dođe i ne useli se u njega. U rečima oca Zaharije čitalac će naći reči iz samog jezgra drevnog predanja Crkve, na takav način i sa takvim smislom izrečene, kako mi danas obično nigde ne čujemo. Nauka koju svedoči otac Zaharije prenosi duhovnu misao i poruke Svetih Otaca Crkve, od davnina pa sve do dvojice svetih staraca koji su praktično savremenici našeg doba – Sofronija Esekskog i Siluana Atonskog. Strana: 189 Povez: tvrdi Pismo: ćirilica Format: 21,5 cm

Autor je ovo delo nazvao trećim kanonom mišljenja, ili logikom budućnosti. U pitanju je, naime, unio mistika umnog bića i objektivnog sveta, koje se postiže putem mističke logike. Prvi kanon mišljenja je Aristotelov Organon, drugi je Bekonov Novum organum, i treći je ovaj – Tertium organum, ili organum mistikum. Knjiga sadrži 23 poglavlja o mnogim filozofskim temama, a koristi se na većini filozofskih fakulteta kao udžbenik za metafiziku i filozofiju. Iz sadržaja: Misterija vremena i prostora; Senke i Realnost, okultizam i ljubav; Matematika beskonačnog; Logika ekstaze; Mistična teozofija; Kosmička svesnost; Nova moralnost; Rođenje nadčoveka. Izvod iz knjige – o pozitivizmu: Isuviše smo navikli na „pozitivističke“ metode pa ne opažamo da nas oni često vode u apsurd i, ako tražimo objašnjenje značenja nečega, oni nipošto ne vode cilju. Istina je u tome da pozitivizam nije prikladan za objašnjenje značenja. Priroda je za njega zatvorena knjiga koju on proučava sa spoljne strane. U proučavanju delovanja prirode pozitivistički metodi idu vrlo daleko, što dokazuju svi brojni uspesi savremenih tehničkih nauka, uključujući i avijaciju. Ali sve na svetu ima određeno područje delovanja. Pozitivizam je vrlo dobar kad traži odgovor na pitanje kako. Ali kad pokušava da odgovori na pitanje zbog čega i zašto, on postaje komičan jer zalazi u njemu strano područje. Doduše, ozbiljniji pozitivistički mislioci odriču svaku mogućnost pitanja zbog čega i zašto u „pozitivističkom istraživanju“. Pozitivistička filozofija smatra potragu za smislom i svrhom gotovo za apsurd. U tome, svakako, ima istine, jer je, s pozitivističkog stajališta, teleologija uistinu besmislica. Ali pozitivističko stajalište nije i jedino moguće stajalište. Greška pozitivizma je u činjenici da on ne vidi ništa osim sebe i smatra da je za njega sve moguće, ili da je nemoguće vrlo mnogo onoga što je sasvim moguće, ali ne njemu. Čovečanstvo nikad neće prestati da traži odgovore na pitanja zbog čega i zašto. Pozitivistički naučnik je pred prirodom u gotovo istom položaju kao divljak u biblioteci punoj vrednih i retkih knjiga. Knjiga je za divljaka stvar određene veličine i težine. Ma koliko razmišljao čemu može da služi ta čudna stvar, po njenoj spoljašnjosti on to nikada neće shvatiti, a sadržaj knjige će njemu ostati nedokučivi noumenon. Ali ako čovek zna za postojanje sadržaja knjige, noumenona, ako zna da se iza vidljivih pojava krije skriveni smisao, on će na kraju dokučiti suštinu knjige. Za tako nešto je potrebno shvatiti ideju sadržaja knjige, odnosno značenje stvari po sebi. Naučnik koji je pronašao pločice sa hijeroglifima ili klinastim pismom na nepoznatom jeziku, nakon velikog napora ih dešifruje i čita. Da bi ih pročitao neophodno mu je samo jedno: on mora biti upoznat s tim da znakovi predstavljaju pismo. Dok misli da je to samo ornament, spoljašni ukras na pločicama ili slučajni crtež nepovezan sa ikakvim značenjem, dotle će mu njihovo značenje i smisao biti sasvim nedostupni. Čim pretpostavi postojanje značenja, stvorena je mogućnost shvatanja. Svaka šifra može da se pročita čak i bez ikakvog ključa. Ali treba znati da se radi o šifri. To je prvi i neophodni uslov. Bez toga ništa ne može da se učini. Ideja postojanja vidljive i skrivene strane života odavno je poznata filozofiji. Priznavalo se da događanja ili pojave (fenomeni) predstavljaju samo jednu stranu sveta, vidljivu, lišenu stvarnog postojanja, a koja stupa u biće u trenutku našeg dodira sa stvarnim svetom, stranu sveta beskonačno malu u poređenju s drugom stranom. Druga strana, pojmovi (noumeni), smatralo se da stvarno postoje po sebi, ali su nedostupni našem opažanju. Ali najveća greška je svet smatrati podeljenim na pojave i pojmove, smatrati da su pojave i pojmovi međusobno odvojeni, da postoje nezavisno jedan od drugoga i da se mogu opaziti nezavisno jedan od drugoga. To posvemašnje filozofsko neznanje najjasnije se ispoljava u dualističkim duhovnim teorijama. Podela na pojave i pojmove postoji samo u našem opažanja. „Pojavni svet“ samo je naša netačna predstava o svetu. Broj strana: 420 Povez: Tvrd

I izdanje 1961. Freud and the post-freudians J.A.C.Brown Frojd i postfreudisti J.A.C.Brovn U ovom klasičnom delu, prvobitno objavljenom 1961. godine, Džejms Braun daje ubedljiv prikaz kako Frojdovih originalnih ideja, tako i kasnijih razvoja koji su iz njih proizašli. On na zanimljiv, ali informisan način objašnjava osnovne koncepte psihoanalitičke teorije, uključujući pregled doprinosa Frojdovih savremenika. Istražuju se ideje ranih raskolnika - Karla Junga, Otoa Ranka, Alfreda Adlera i Vilhelma Stekela, kao i ideje različitih britanskih škola, uključujući rad Vilijam Riversa, Iana Satija, Melani Klajn i Ronalda Ferberna. Posebna pažnja posvećena je takozvanim neofrojdovcima, sa poglavljima o Karen Horni, Erihu Fromu i Hariju Staku Salivanu, između ostalih. Psihoanaliza se često koristi kao sveobuhvatni termin za opisivanje mnogih škola mišljenja koje vode poreklo od Frojdovog dela, koliko god se sada od njega odstupile. Za one koji traže informisanije izlaganje osnovnih koncepata psihoanalize i njenog naknadnog razvoja, ova knjiga predstavlja idealan uvod. dobro očuvana LOK.4

Helen Fišer - Anatomija ljubavi: prirodna istorija parenja, braka i zašto lutamo Prvi put objavljena 1992. godine, `fascinantna` (Njujork tajms) Anatomija ljubavi Helen Fišer brzo je postala klasik. Od tada je Fišer sprovela pionirsko istraživanje mozga o požudi, romantičnoj ljubavi i vezanosti; prikupila je podatke o više od 80.000 ljudi kako bi objasnila zašto voliš onoga koga voliš; i prikupila informacije o više od 30.000 muškaraca i žena o seksu, vezivanju, prijateljima sa povlasticama i drugim trenutnim trendovima u udvaranju i braku. I ona predstavlja novu, naučno zasnovanu i optimističnu perspektivu odnosa u našem digitalnom dobu - ono što ona naziva `laganom ljubavlju`. Ovo je najsavremenije putovanje sile koje prati porodični život čoveka od svog porekla u Africi pre više od dvadeset miliona godina do internet stranica za sastanke i današnjih spavaćih soba. I ima sve: kopulatorni pogled i druge prirodne igre udvaranja; ko, kada, gde i zašto čini preljubu; ljubavne zavisnosti; njeno otkriće četiri široka hemijski zasnovana stila ličnosti i šta svaki od njih traži u romansi; najnoviji podaci o svetskim (biološki utemeljenim) obrascima razvoda; kako i zašto muškarci i žene misle drugačije; prava priča o ženama, muškarcima i moći; uspon i pad seksualnog dvostrukog standarda; i šta nam nauka o mozgu govori o tome kako napraviti i održati srećno partnerstvo. Dr Helen Fišer jedna je od najistaknutijih antropologa u Americi. Pre nego što je postala profesor istraživač na Univerzitetu Rutgers, bila je naučni saradnik u Američkom muzeju prirodne istorije u Njujorku. Dr Fišer je sprovela opsežno istraživanje o evoluciji, izražavanju i hemiji ljubavi. Njene dve najnovije knjige, Prvi pol i Zašto volimo, bile su na listi Njujork tajmsovih zapaženih knjiga. Odrasla je u Konetiketu, a živi u Njujorku.

STANJE PREDMETA: Zaštitni omot korice sa sitnijim udubljenjima u vidu linija. Posveta prethodnom vlasniku društva od koje ju je dobio. Sem toga, sjajno očuvana. Možda čak i neotvorena. OPIS: Realizacija jednoga ovakvog izdanja pretpostavlja i predstavlja veoma obiman i odgovoran posao, kako u pogledu pravljenja opšteg plana i njegove razrade do pojedinosti (azbučnih), tako i u pogledu razrade jedinica na odgovarajući enciklopedijski način, pri čemu se mora voditi računa da one sadrže najnovije podatke o temama koje obrađuju. Uraditi sve to kako valja bilo je još teže zbog toga što sličnih radova do sada nije bilo na ovim prostorima. Do pojave Narodne enciklopedije SHS (I-IV) Stanoja Stanojevića (1874-1937) naša kultura nije imala toliko obimno delo ovakve vrste; od tada je objavljeno više enciklopedijskih izdanja opšteg ili posebnog karaktera, ali ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVLJA je prvi realizovan poduhvat ove vrste kod nas. `Savremena administracija` je preuzela ovaj posao sa verom u uspeh, a taj je posao i nezahvalan i zahvalan; nezahvalan, jer pretpostavlja mnoge velike i male teme i sadržaje... pa ma koliko da smo sadržaja obuhvatili i obradili, opet će ostati stvari van pažnje i obima koje korice knjige obuhvataju; a posao je zahvalan iz razloga što pruža ono što naš čovek, i duhovno i naučno, danas traži više nego ikad ranije. U pitanju je odgovor na dvostruko pitanje. U stvari, grade se mostovi i vaspostavljaju kontinuiteti ne samo između arheoloških iskopinai muzejskih eksponata, nego između dubokih slojeva mentaliteta i duhovne arheologije i sadašnjeg naraštaja i trenutka u nauci, ostajući otvoreni prema budućnosti i pružajući pouzdan osnov za dalju izgradnju. U dimenziji i pogledu retrospektivnog ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVLJA oživljuje i aktuelizuje odgurnuto i zanemareno, a u dimenziji i pogledu perspektivnog ona otvara balgotvornu duhovnu i naučnu klimu i omogućuje buduće razrastanje i bogaćenje. NAPOMENA: Ostale predmete u mojoj ponudi možete proveriti preko sledećih linkova: - Kupindo: https://www.kupindo.com/Clan/Duduledu/SpisakPredmeta - Limundo: https://www.limundo.com/Clan/Duduledu

PARACELZUS METAFIZIČKA MEDICINA Alfa Beograd i Draganić Zemun, 1990. godine, meki povez ojačan klapnama. KNJIGA JE VEOMA RETKO U PRODAJI !!! Alhemičar, lekar, astrolog, okultista, živeo krajem XV i u prvoj polovini XVI veka, rođen u Švajcarskoj. Počinje studije medicine u Bazelu, ubrzo se prebacuje u Beč a doktorat konačno stiče na Univerzitetu u Ferari, Italija. Ubrzo po doktoriranju, Paracelzus napušta Evropu, i u Egiptu, Arabiji, Konstantinopolju i Svetoj zemlji traži alhemičare od kojih bi mogao da uči. Paracelzusova alhemijska učenja označila su epohu u kojoj alhemija polako počinje da odumire. On je odbacio magijske tradicije koji su njegovi prethodnici praktikovali u alhemiji i, za razliku od njih, u potpunosti je odbio gnostičke tradicije i praktikovanje alhemije striktno vezano za okultizam, preferirajući hermetička učenja. Ipak, za Paracelzusa, kao i za većinu univerzitetski obrazovanih ljudi tog vremena, astrologija je imala važnu ulogu i on je išao toliko daleko da prepisuje i odgovarajuće astrološke talismane za pojedine bolesti. Poznata je njegova misao: `Mnogi su govorili o alhemiji, da služi pravljenju srebra i zlata. Za mene to nije cilj, već samo da razmotrim kakve vrline i moć mogu da leže u lekovima.` Ipak, Paracelzusova praksa medicine uvela je i broj revolucionarnih tretmana. Praksa je u to vreme bila da se rane kauterizuju vrelim uljem ili da se gangrenozni udovi amputiraju. Paracelzus je ipak otkrio da ukoliko se rana redovno drenira i drži čistom, šansa da se sama zaleči je daleko veća nego kod tada standardne procedure. Ovakav tretman doneo mu je slavu u krugovima zapadne medicine. Takođe, on je prvi uveo upotrebu raznih hemikalija i minerala u lečenju, prvi davši ime cinku. Verovao je ipak, da je zdravlje moguće ostvariti samo kroz harmoniju čoveka, mikrokosmosa i makrokosmosa. Jedno vreme bio je profesor Univerziteta u Bazelu i mnogi izvori govore da je imao velika neslaganja sa kolegama, dok su čak postojale i glasine da je spaljivao tradicionalne udžbenike koje je smatrao pogrešnim. Bazel je morao da napusti zbog izvesne tužbe. Kraj života proveo je u današnjoj Austriji, gde je preminuo i sahranjen u Salcburgu. Nakon njegove smrti javlja se pokret Paracelzusijanizam, zahvaljujući kome je ostao zapamćen u istoriji medicine. # 100

OCUVANA Alfa Beograd i Draganić Zemun, 1990. godine, meki povez sa klapnama. Alhemičar, lekar, astrolog, okultista, živeo krajem XV i u prvoj polovini XVI veka, rođen u Švajcarskoj. Počinje studije medicine u Bazelu, ubrzo se prebacuje u Beč a doktorat konačno stiče na Univerzitetu u Ferari, Italija. Ubrzo po doktoriranju, Paracelzus napušta Evropu, i u Egiptu, Arabiji, Konstantinopolju i Svetoj zemlji traži alhemičare od kojih bi mogao da uči. Paracelzusova alhemijska učenja označila su epohu u kojoj alhemija polako počinje da odumire. On je odbacio magijske tradicije koji su njegovi prethodnici praktikovali u alhemiji i, za razliku od njih, u potpunosti je odbio gnostičke tradicije i praktikovanje alhemije striktno vezano za okultizam, preferirajući hermetička učenja. Ipak, za Paracelzusa, kao i za većinu univerzitetski obrazovanih ljudi tog vremena, astrologija je imala važnu ulogu i on je išao toliko daleko da prepisuje i odgovarajuće astrološke talismane za pojedine bolesti. Poznata je njegova misao: `Mnogi su govorili o alhemiji, da služi pravljenju srebra i zlata. Za mene to nije cilj, već samo da razmotrim kakve vrline i moć mogu da leže u lekovima.` Ipak, Paracelzusova praksa medicine uvela je i broj revolucionarnih tretmana. Praksa je u to vreme bila da se rane kauterizuju vrelim uljem ili da se gangrenozni udovi amputiraju. Paracelzus je ipak otkrio da ukoliko se rana redovno drenira i drži čistom, šansa da se sama zaleči je daleko veća nego kod tada standardne procedure. Ovakav tretman doneo mu je slavu u krugovima zapadne medicine. Takođe, on je prvi uveo upotrebu raznih hemikalija i minerala u lečenju, prvi davši ime cinku. Verovao je ipak, da je zdravlje moguće ostvariti samo kroz harmoniju čoveka, mikrokosmosa i makrokosmosa. Jedno vreme bio je profesor Univerziteta u Bazelu i mnogi izvori govore da je imao velika neslaganja sa kolegama, dok su čak postojale i glasine da je spaljivao tradicionalne udžbenike koje je smatrao pogrešnim. Bazel je morao da napusti zbog izvesne tužbe. Kraj života proveo je u današnjoj Austriji, gde je preminuo i sahranjen u Salcburgu. Nakon njegove smrti javlja se pokret Paracelzusijanizam, zahvaljujući kome je ostao zapamćen u istoriji medicine.

PARACELZUS METAFIZIČKA MEDICINA Alfa Beograd i Draganić Zemun, 1990. godine, meki povez ojačan klapnama. Alhemičar, lekar, astrolog, okultista, živeo krajem XV i u prvoj polovini XVI veka, rođen u Švajcarskoj. Počinje studije medicine u Bazelu, ubrzo se prebacuje u Beč a doktorat konačno stiče na Univerzitetu u Ferari, Italija. Ubrzo po doktoriranju, Paracelzus napušta Evropu, i u Egiptu, Arabiji, Konstantinopolju i Svetoj zemlji traži alhemičare od kojih bi mogao da uči. Paracelzusova alhemijska učenja označila su epohu u kojoj alhemija polako počinje da odumire. On je odbacio magijske tradicije koji su njegovi prethodnici praktikovali u alhemiji i, za razliku od njih, u potpunosti je odbio gnostičke tradicije i praktikovanje alhemije striktno vezano za okultizam, preferirajući hermetička učenja. Ipak, za Paracelzusa, kao i za većinu univerzitetski obrazovanih ljudi tog vremena, astrologija je imala važnu ulogu i on je išao toliko daleko da prepisuje i odgovarajuće astrološke talismane za pojedine bolesti. Poznata je njegova misao: `Mnogi su govorili o alhemiji, da služi pravljenju srebra i zlata. Za mene to nije cilj, već samo da razmotrim kakve vrline i moć mogu da leže u lekovima.` Ipak, Paracelzusova praksa medicine uvela je i broj revolucionarnih tretmana. Praksa je u to vreme bila da se rane kauterizuju vrelim uljem ili da se gangrenozni udovi amputiraju. Paracelzus je ipak otkrio da ukoliko se rana redovno drenira i drži čistom, šansa da se sama zaleči je daleko veća nego kod tada standardne procedure. Ovakav tretman doneo mu je slavu u krugovima zapadne medicine. Takođe, on je prvi uveo upotrebu raznih hemikalija i minerala u lečenju, prvi davši ime cinku. Verovao je ipak, da je zdravlje moguće ostvariti samo kroz harmoniju čoveka, mikrokosmosa i makrokosmosa. Jedno vreme bio je profesor Univerziteta u Bazelu i mnogi izvori govore da je imao velika neslaganja sa kolegama, dok su čak postojale i glasine da je spaljivao tradicionalne udžbenike koje je smatrao pogrešnim. Bazel je morao da napusti zbog izvesne tužbe. Kraj života proveo je u današnjoj Austriji, gde je preminuo i sahranjen u Salcburgu. Nakon njegove smrti javlja se pokret Paracelzusijanizam, zahvaljujući kome je ostao zapamćen u istoriji medicine.

PARACELZUS metafizička medicina Alfa Beograd i Draganić Zemun, 1990. mek povez 90 strana format B6 težina ~90gr knjiga je dobro očuvana, u solidnom stanju... nema podvlačenja, posveta, obeležavanja... Alhemičar, lekar, astrolog, okultista, živeo krajem XV i u prvoj polovini XVI veka, rođen u Švajcarskoj. Počinje studije medicine u Bazelu, ubrzo se prebacuje u Beč a doktorat konačno stiče na Univerzitetu u Ferari, Italija. Ubrzo po doktoriranju, Paracelzus napušta Evropu, i u Egiptu, Arabiji, Konstantinopolju i Svetoj zemlji traži alhemičare od kojih bi mogao da uči. Paracelzusova alhemijska učenja označila su epohu u kojoj alhemija polako počinje da odumire. On je odbacio magijske tradicije koji su njegovi prethodnici praktikovali u alhemiji i, za razliku od njih, u potpunosti je odbio gnostičke tradicije i praktikovanje alhemije striktno vezano za okultizam, preferirajući hermetička učenja. Ipak, za Paracelzusa, kao i za većinu univerzitetski obrazovanih ljudi tog vremena, astrologija je imala važnu ulogu i on je išao toliko daleko da prepisuje i odgovarajuće astrološke talismane za pojedine bolesti. Poznata je njegova misao: `Mnogi su govorili o alhemiji, da služi pravljenju srebra i zlata. Za mene to nije cilj, već samo da razmotrim kakve vrline i moć mogu da leže u lekovima.` Ipak, Paracelzusova praksa medicine uvela je i broj revolucionarnih tretmana. Praksa je u to vreme bila da se rane kauterizuju vrelim uljem ili da se gangrenozni udovi amputiraju. Paracelzus je ipak otkrio da ukoliko se rana redovno drenira i drži čistom, šansa da se sama zaleči je daleko veća nego kod tada standardne procedure. Ovakav tretman doneo mu je slavu u krugovima zapadne medicine. Takođe, on je prvi uveo upotrebu raznih hemikalija i minerala u lečenju, prvi davši ime cinku. Verovao je ipak, da je zdravlje moguće ostvariti samo kroz harmoniju čoveka, mikrokosmosa i makrokosmosa. Jedno vreme bio je profesor Univerziteta u Bazelu i mnogi izvori govore da je imao velika neslaganja sa kolegama, dok su čak postojale i glasine da je spaljivao tradicionalne udžbenike koje je smatrao pogrešnim. Bazel je morao da napusti zbog izvesne tužbe. Kraj života proveo je u današnjoj Austriji, gde je preminuo i sahranjen u Salcburgu. Nakon njegove smrti javlja se pokret Paracelzusijanizam, zahvaljujući kome je ostao zapamćen u istoriji medicine.

Okrznuta istina / The Glanced Truth (fotomonografija) Autor: Miroslav Predojević Pančevo 2009. Mek povez sa klapnama, bogato ilustrovano, format 20×24 cm, 142 strane. Napomena: na predlistu posveta; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. K5 Autor, Miroslav Predojević, u knjizi OKRZNUTA ISTINA pokazao je da portretisanje i poziranje pred fotografskom kamerom ima osoben ritam kojim se individualna i pojedinačna ljudska tela pripremaju za život u večnosti. Izvod iz recenzije prof. dr Milanke Todić Predojević se opredelio za emancipovanu ženu iz svoga okruženja, jasnog životnog stava i određene profesije, iz čijeg pogleda zrači samosvest o sopstvenoj lepoti, emotivnom bogatstvu i intelektualnoj vrednosti... ...Njegove žene su galerija najženstvenijih likova; uprkos svojoj superiornosti emancipovanih žena one su emotivne i ranjive. Izvod iz recenzije prof. Branimira Karanovića Svojim tumačenjem žene, kao bića prvog reda interesovanja (a pitanje je da li je muškarac dorastao takvom poduhvatu i avanturi), on samo stvara milje u kojem će likovi, položaj tela, ruke i rad ruku, koji ih isto toliko karakteriše, kostimi i frizure, učestvovati u senkama i svetlostima koji ne dopiru toliko do istine o portretisanoj ličnosti, koliko do istine o portretu žene. Izvod iz teksta Dejana Đorića Osoben rukopis pun stilske jednostavnosti i opore iskrenosti. Lična i dovoljno zahtevna tvorevina, data prepoznatljivim i osobenim „svetlopisom`. Svaki je snimak okno u zamračenoj sobi, u kojoj se ogleda beskraj zagledan u nemo lice svoje vlastitosti, samotno uobličeno u celinu... kao misli koje se mogu opipati. Izvod iz teksta Vladete Kolarevića

KRITIKA SVAKIDAŠNJEG ŽIVOTA Henri Lefebvre ODLIČNO očuvana udzbenički format, mek povez KRITIKA SVAKIDAŠNJEG ŽIVOTA Henri Lefebvre Kritika svakidašnjeg života, Henri Lefebvre ( Anri Lefevr) Pisac ANRI LEFEVR Izdavač NAPRIJED – ZAGREB Izdanje 1988 Povez MEKI Strana 635 `Francuski marksist Henri Lefebvre zanimljiva je i kreativna ličnost, originalni mislilac, koji svoje misli formulira u skladu s osnovnim postulatima marksizma i konkretne historijski situacije, a ne s propagandističkim potrebama jedne države, koja postaje fetiš i sebi prisvaja monopol tumačenja marksizma. Lefebvre je dao marksističku kritiku ideološke hegemomje, koja je pod nazivom »staljinizam« karakteristična za jedan period socijalizma. On traži putove k živim izvorima marksizma, ka kreativnim snagama dijalektičkog materijalizma, koji je u rečenom periodu bio zagušivan ideološkim naredbodavstvom. U ova dva djela Lefebvre ustaje protiv praznog, besadržajnog dogmatizma i pokazuje široku sposobnost marksizma da tumači pojave našeg života, a u tome i jest njegova superiornost građanskoj misli. Lefebreove studije, skupljene u ovoj knjizi, aktuelne su, jer zalaze u analizu aktuelnih fenomena. Ova knjiga nije hrpa citata, kao mnoga djela iz staljinističke ere, ona je djelo misaonog marksista, koji svoj živi intelekt obraća problemima današnje situacije u svijetu i čovjeka u njemu.` Anri Lefevr (16. jun 1901 – 29. jun 1991) bio je francuski marksistički filozof i sociolog, poznat kao začetnik kritike svakodnevnog života, po uvođenju koncepta prava na grad i proizvodnju društvenog koncepta, i po svom radu na dijalektici, otuđenju, i kritici staljinizma, egzistencijalizma i strukturalizma. U svojoj plodonosnoj karijeri Lefevr je napisao više od šezdeset knjiga i trista članaka.

Čovek jedne dimenzije: rasprave o ideologiji razvijenog industrijskog društva / Herbert Marcuse Sarajevo 1968. Tvrd povez, 269 strana. Knjiga je dobro očuvana. J10 Herbert Marcuse bio je jedan od predstavnika slavne frankfurtskoj škole kojoj je glavna odlika bila kritička filozofija društva. Frankfurtskim filozofima i njihovim kritikama nije izbjegao zapad ali niti tadašnji komunistički istok iako je kritika počivala na marksističkoj premisi otuđenja čovjeka. Filozofi nisu štedjeli kapitalistički zapad ali niti one koji su se predstavljali kao marksisti, revolucionari i proletarijati. Njihova kritika prodirala je i razotkrivala iluzije istoka i zapada do najsitnijih detalja razotkrivajući za većinu nevidljive iluzije koje su oblikovale ljudsko ponašanje na suptilnoj razini. Danas kada su sile koje upravljaju ljudskim ponašanjem postale jasne, razumljive i konkretne vrijeme je da se čovjek zapita je li postao jednodimenzionalno biće – čovjek jednoumlja. Marcuse u svojem najpoznatijem dijelu raspravlja o ideologiji industrijskog čovjeka. Iako je knjiga napisana u prošlom stoljeću, ona je danas aktualnija nego ikada prije. Današnji tehnološki čovjek koji je zapeo u lažnoj demokraciji i lažnim propovijedima o slobodi suočava se sa velikom istinom – sloboda u kojoj smo živjeli bila je iluzija. Marcuse se fokusira na ekonomsko društvene sile koje su oblikovale ljudsko ponašanje kao pojedinca i cjelokupne zajednice. Rasprava o društvenim sila koje od čovjeka čine robu i roba je glavna karakteristika knjige „Čovjek jedne dimenzije.“ Jednodimenzionalni čovjek je nekritički i poslušan čovjek. Onaj čovjek koji ne propitkuje službeni narativ i slijepo ga slijedi unatoč kontradikcijama koje ga prate. Svijet uz pomoć tehnologije i medija nastoji smanjiti kritičko razmišljanje i svesti ga na najmanju moguću mjeru, dapače potpuno ga izbaciti iz javnih i masovnih medija. S druge strane dvodimenzionalni čovjek je kritički čovjek, onaj koji traži promjene i svjestan je dominacije. Za razliku od jednodimenzionalnog čovjeka koji racionalizira dominaciju, nije svjestan da je njezina žrtva i ne želi je biti svjestan, dvodimenzionalni čovjek traži promjenu, uočava dominaciju i kritički se postavlja prema svijetu. Knjigom dominira tzv. kritička teorija društva koja je glavna okosnica frankfurtske škole. Marcuse propitkuje smisao ljudske slobode i nametnute neslobode kao „legitimne“ dominacije sustava nad ljudskim bićem koju smo prihvatili kao dio „normalnog“ svijeta. Upravo se u današnjem svijetu legitimizirane dominacije i anuliranja slobode na razinu životinje pitanje smisla slobode i ljudskosti ponovno aktualizira, a potreba za preispitivanjem „demokratskog“ sustava dovodi na najvišu razinu potreba. Glavna premisa njegovog djela je upozorenje na rastuću dominaciju i totalitarizam koji se stvarao i stvara iza maske slobode i demokracije. Za one koji su dobro vidjeli totalitarističke tendencije „slobodnog“ sistema bile su jasne i vidljive. Za većinu ljudi totalitarističke tendencije postale su razumljive tek u današnje doba kada su oni koji su do jučer predstavljali slobodu postali najveći tirani – za naše dobro naravno.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Uspenski je verovao da je „Tertium Organum“ treća velika filozofska sinteza, a prethodna je bila Aristotelova i Bekonova. Autor je ovo delo nazvao trećim kanonom mišljenja, ili logikom budućnosti. U pitanju je, naime, unio mistika umnog bića i objektivnog sveta, koje se postiže putem mističke logike. Prvi kanon mišljenja je Aristotelov Organon, drugi je Bekonov Novum organum, i treći je ovaj – Tertium organum, ili organum mistikum. Knjiga sadrži 23 poglavlja o mnogim filozofskim temama, a koristi se na većini filozofskih fakulteta kao udžbenik za metafiziku i filozofiju. Iz sadržaja: Misterija vremena i prostora; Senke i Realnost, okultizam i ljubav; Matematika beskonačnog; Logika ekstaze; Mistična teozofija; Kosmička svesnost; Nova moralnost; Rođenje nadčoveka. Izvod iz knjige – o pozitivizmu: Isuviše smo navikli na „pozitivističke“ metode pa ne opažamo da nas oni često vode u apsurd i, ako tražimo objašnjenje značenja nečega, oni nipošto ne vode cilju. Istina je u tome da pozitivizam nije prikladan za objašnjenje značenja. Priroda je za njega zatvorena knjiga koju on proučava sa spoljne strane. U proučavanju delovanja prirode pozitivistički metodi idu vrlo daleko, što dokazuju svi brojni uspesi savremenih tehničkih nauka, uključujući i avijaciju. Ali sve na svetu ima određeno područje delovanja. Pozitivizam je vrlo dobar kad traži odgovor na pitanje kako. Ali kad pokušava da odgovori na pitanje zbog čega i zašto, on postaje komičan jer zalazi u njemu strano područje. Doduše, ozbiljniji pozitivistički mislioci odriču svaku mogućnost pitanja zbog čega i zašto u „pozitivističkom istraživanju“. Pozitivistička filozofija smatra potragu za smislom i svrhom gotovo za apsurd. U tome, svakako, ima istine, jer je, s pozitivističkog stajališta, teleologija uistinu besmislica. Ali pozitivističko stajalište nije i jedino moguće stajalište. Greška pozitivizma je u činjenici da on ne vidi ništa osim sebe i smatra da je za njega sve moguće, ili da je nemoguće vrlo mnogo onoga što je sasvim moguće, ali ne njemu. Čovečanstvo nikad neće prestati da traži odgovore na pitanja zbog čega i zašto. Pozitivistički naučnik je pred prirodom u gotovo istom položaju kao divljak u biblioteci punoj vrednih i retkih knjiga. Knjiga je za divljaka stvar određene veličine i težine. Ma koliko razmišljao čemu može da služi ta čudna stvar, po njenoj spoljašnjosti on to nikada neće shvatiti, a sadržaj knjige će njemu ostati nedokučivi noumenon. Ali ako čovek zna za postojanje sadržaja knjige, noumenona, ako zna da se iza vidljivih pojava krije skriveni smisao, on će na kraju dokučiti suštinu knjige. Za tako nešto je potrebno shvatiti ideju sadržaja knjige, odnosno značenje stvari po sebi. Naučnik koji je pronašao pločice sa hijeroglifima ili klinastim pismom na nepoznatom jeziku, nakon velikog napora ih dešifruje i čita. Da bi ih pročitao neophodno mu je samo jedno: on mora biti upoznat s tim da znakovi predstavljaju pismo. Dok misli da je to samo ornament, spoljašni ukras na pločicama ili slučajni crtež nepovezan sa ikakvim značenjem, dotle će mu njihovo značenje i smisao biti sasvim nedostupni. Čim pretpostavi postojanje značenja, stvorena je mogućnost shvatanja. Svaka šifra može da se pročita čak i bez ikakvog ključa. Ali treba znati da se radi o šifri. To je prvi i neophodni uslov. Bez toga ništa ne može da se učini. Ideja postojanja vidljive i skrivene strane života odavno je poznata filozofiji. Priznavalo se da događanja ili pojave (fenomeni) predstavljaju samo jednu stranu sveta, vidljivu, lišenu stvarnog postojanja, a koja stupa u biće u trenutku našeg dodira sa stvarnim svetom, stranu sveta beskonačno malu u poređenju s drugom stranom. Druga strana, pojmovi (noumeni), smatralo se da stvarno postoje po sebi, ali su nedostupni našem opažanju. Ali najveća greška je svet smatrati podeljenim na pojave i pojmove, smatrati da su pojave i pojmovi međusobno odvojeni, da postoje nezavisno jedan od drugoga i da se mogu opaziti nezavisno jedan od drugoga. To posvemašnje filozofsko neznanje najjasnije se ispoljava u dualističkim duhovnim teorijama. Podela na pojave i pojmove postoji samo u našem opažanja. „Pojavni svet“ samo je naša netačna predstava o svetu. Pjotr Demjanovič Uspenski (rus. Пётр Демьянович Успенский; 4. mart 1878 — 2. oktobar 1947) je bio ruski filozof koji se bavio apstraktnim matematičkim i metafizičkim teorijama. U Moskvi 1915. godine susreće Georgija Ivanoviča Gurdžijeva i od tada se usmjerava na studiranje metoda razvoja čovjekove svijesti. Od 1917. godine živio je u Petrograd u, gdje je držao predavanja. Njegovo djelo Tertium Organum je izazvalo veliki interes, zbog čega je pozvan da posjeti Englesku. U Londonu je radio do 1940. godine, a saradnju sa Gurđijevim je prekinuo. O učenju Gurđijeva napisao je djelo koje je nazvao Fragmenti nepoznatog učenja, a koje je izdato posthumno 1947. godine pod nazivom U potrazi za čudesnim.

U dobrom stanju Preporod hrvatskih sveučilištaraca : [anatomija slučaja Čičak] / [predgovor Vlatko Pavletić] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1971 Izdanje Posebno izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kritika, 1971 Fizički opis IV, 228 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Pavletić, Vlatko Zbirka Kritika ; sv 8 Predmetne odrednice Čičak, Ivan Zvonimir, 1947- Univerzitet -- Hrvatska Posebno izdanje časopisa KRITIKA svezak 8. zagreb 1971 »Dostojevski izvanredno duboko primjećuje u jednom svom romanu da je njegov junak, što je više bio nošen općečovječanskim idealima, sve manje zapažao i volio svoje bližnje. Vi ne možete poznavati ono daleko ako ne poznajete ono kraj vas. Gubitkom svoje ljudske blizine ili zavičaja čovjeka se nađe u praznini, često opkoljen samo apstrakcijama, a takav ideologizirani usamljenik onda negira sve oko sebe ili prije sebe, a ponajprije povijest, naciju, sve dosadašnje stvaranje i »sitna« ljudska veselja. Premda sam bio jedan od susazivača »Građana svijeta«, ipak sam bio uvijek vrlo nepovjerljiv prema onim internacionalistima koji su olako odbacivali nacionalnu opstojnost i tradiciju, kao što sam i nepovjerljiv prema onima koji dižu svoju naciju iznad svega ostaloga (i na taj joj način obično najviše škode). Univerzalnost je usađena u zavičaj svakoga od nas, i proničući u te svoje dubine, dižemo se i do shvaćanja i štovanja svega ljudskoga.« (Ivan Supek) »Put saznanja i sazrijevanja vodio je našu intelektualnu mladež, od 1968. dalje, sve dublje u proniknuće bitnih razloga naših sadašnjih teškoća, i ona je shvatila da ie najkraći .put do svijeta — put do svoje vlastite biti. Kako može suosjećati za Vijetnamce onaj tko ravnodušno promatra drame tisuća i tisuća hrvatskih obitelji, koje su rastrgane između hranitelja što argatuju negdje u Europi i djece koja rastu i završavaju škole bez potrebnog pouzdanja da će naći kruha u domovini, odnosno da neće morati poći tragom svojih otaca, kruhoboraca, zauvijek u tuđi svijet, ostavljajući svoju lijepu i potencijalno bogatu zemlju! Zar je moguće protestirati protiv nepravdi u dalekom svijetu, a šutjeti gledajući u najbližoj okolini nepravilnosti koje postaju mnogima sudbonosne, i dovode čak u pitanje daljnji biološki opstanak naroda koji je mnogo više od jednog tisućljeća odolijevao najstrašnijim pritiscima najzloglasnijih istrebitelja u historiji? Obratno bismo mogli tvrditi: ona mladež koja poduzme sve što je u njezinoj moći da u vlastitoj domovini pobijedi pravda i osigura se socijalna jednakost, bit će i te kako moralno pripremljena i predodređena, da također na međunarodnoj sceni odigra svoju ulogu borca protiv nepravednih društvenih poredaka i kolonijalističko-imperijalističkih ideologija, borca za istinsku slobodu i ravnopravnost naroda u svjetskoj zajednici univerzalnih interesa Zemaljaca. U novim uvjetima, zahvaljujući drukčijim pobudama i mnogo temeljitijim informacijama o svijetu oko sebe, hrvatski su sveučilištarci postali sudionici u sukobu, koji je započeo naizgled naivno, banalno, i za mnoge neočekivano, ali koji je ubrzo dosegao takve razmjere, da svima postaje jasno kako ovaj put nisu na sceni marionete, nego svjesne ličnosti. Mladi su inicirali` novi, autoktoni studentski pokret, ali oni pri tom prije svega odgovorno prihvaćaju i svoj nacionalni dio zadataka u sklopu mnogo šireg političkog pokreta za daljnju demokratizaciju državnog ustrojstva Jugoslavije i za rješavanje osnovnih pretpostavki privrednog i kulturnog preporoda zasnovanog na socijalističkim načelima i na platformi antidogmatizma.« (Vlatko Pavletić) »Nas ne mogu uplašiti i pokolebati ni insinuacije, ni arogancija, ni sila, ni etiketiranje, kao Što nas nije uplašilo ni u prošlosti, niti nas može natjerati da odstupimo od stavova koje imamo. Prema tome, sve dok se nalazimo na čvrstom tlu, dok izražavamo realne interese Hrvata, Srba i narodnosti u Hrvatskoj, dok izražavamo prvenstveno povijesne interese radničke klase tih naroda i narodnosti, dotle nemamo nikakva razloga da se bojima za svoju budućnost, to više što se nalazimo pred takvim krupnim promjenartia koje nas približavaju ostvarivanju ideala za koje smo se uvijek borili. Možda nije potrebno da govorim da Hrvatska niti traži neke privilegije za sebe, niti želi da te privilegije da nekome drugome. Ono što Hrvatska traži jest potpuna ravnopravnost, sporazumno donošenje odluka, traži da se jugoslavenska politika stvara samo dogovorno, u demokratskoj diskusiji. Ali kad se odluke donesu, onda se sporazumi moraju poštovati. Ono što Hrvatska neće nikome dopustiti da joj oduzima jest da kaže svoju riječ o svemu onome što pripada u domenu federacije, o onome što predstavlja element federalizma, jer federacija nije ničija posebno, ona je naša, federacija je nas sviju. To je stav od koga mi treba da pođemo u diskusiji, da pokažemo maksimalnu toleranciju za tuđe stavove, da pokažemo potpuno razumijevanje za stvaranje jugoslavenske politike u smislu o kojem sam govorio, i da pokažemo potpunu solidarnost đ drugim nacijama i narodnostima Jugoslavije, a posebno s onima koje su ekonomski nerazvjenije od nas.« (Miko Tripalo)

KNJIŽEVNOST KAO SISTEM Klaudio Giljen Str 453 povez tvrd Stanej knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi U jedanaest ogleda Klaudio Giljen istražuje osnovne pojmove koji nam omogućuju da zbir dela koja čine književnost i njenu istoriju posmatramo kao jednu celinu koju nazivamo „književnošću“. Šta sve pojedinačna dela povezuje u književnost? Na početku knjige, naći ćemo dve studije o problemu uticaja u književnosti u kojima Giljen pokušava da razdvoji šta se može smatrati pravim genetičkim izvorom jednog književnog dela, a šta su konvencije i vladajuće književne tehnike jednog vremena. On pokazuje da je problem uticaja u književnosti složeniji nego što se to mislilo u XIX veku, a i danas često misli. Želimo li da zaista relevantno govorimo o uticaju u književnosti, moramo prodreti do samih tvoračkih načela jednog književnog dela, i tek tada samo u stanju da otkrijemo vrstu veza među pojedinim književnim delima. Zatim slede četiri studije o problematici žanra u književnosti. Giljen shvata žanr kao princip jedinstva književnog dela – mi ne možemo sasvim razumeti književno delo ako nismo u stanju da odredimo žanr kome ono pripada, dok je – u isto vreme – žanr ono što povezuje niz dela u jednu čvrstu celinu. U završnom delu knjige naći ćemo tri studije o problemima istorije književnosti kao discipline. U tim studijama Giljen želi da pruži opštu metodologiju istorije književnosti. U tome on ne zanemarije povezanost književnosti i društva, pa čak prebacuje marksističkim kritičarima da u svojim analizama veza književnosti i društva često uzimaju u obzir suviše malo relevantnih ekonomskih činjenica. Književna istorija, kaže Giljen u zaključku svoje knjige, traži načelo koherencije iza pojedinačnih pesničkih dela, kao i iza stilova, žanrova i tema. … Autor Giljen, Klaudio Autor Giljen, Klaudio Naslov Književnost kao sistem : ogledi o teoriji književne istorije / Klaudio Giljen ; preveo Tihomir Vučković

Strana: 394 Povez: tvrdi Pismo: ćirilica Format: 19,5 cm Umno–srdačna molitva je, uz Svetu Liturgiju, samo srce Pravoslavne Crkve. Konkretan i praktično primenljiv udžbenik molitvenog tihovanja, sa čistih svetogorskih izvora, najzad i na našem jeziku. Knjiga koja će postati sastavni deo Vašeg molitvenog pravila. Isusova molitva je krvotok Crkve, vetar koji razgoni iskušenja, tiho pristanište za uznemirena srca, zaštita od demona i njegovih zamki. Ako je istina (a jeste!) da naš život zavisi od naših pomisli onda je Isusova molitva zlatni put ka postizanju sklada u životu i nebeskog mira u pomislima. Savremeni monasi odvraćaju se od trezvenoumlja i srdačne molitve iz tog razloga što veliki protivnik satana, uznapredovavši u ovom poslednjem veku više nego u prethodnim, nastoji ne samo da zanavek izbriše sećanje na ovu tešku, ali spasonosnu nauku, nego i da uništi čak i usrdno izvršavanje sabornih molitvi i pojanja u crkvi. Međutim, kako do svršetka veka neće iščeznuti izabranici Božiji (ako ne i proroci nove blagodati) koji podstiču druge na podražavanje i dostizanje delatne i sozercateljne vrline, sastavljena je i ova knjiga kao dušekorisna i kao ona koja pokreće na vrlinski i blagočestiv život. Čitanje ove knjige u stanju je da iz svake duše protera dremež – porod beslovesnih i niskih strasti, a takođe i malodušnost i bojažljivost i da pobudi božanstvenu želju, da pomogne napredovanje u dostizanju savršenstav rasta Hristovog i Cartsva nebesekog koje se, prema nepogrešivoj reči Spasiteljevoj, nalazi u nama i unutar nas. Neka niko u ovoj knjizi ne traži skladnu kompoziciju i lepu rečenicu, jer je izlaganje u njoj nevešto. Korist, međutim, ne dolazi od veštine komponovanja, nego od pomisli istine. Sveto Predanje Crkve od Istoka podrazumeva skladno spajanje liturgijskog i podvižničkog, saborne i lične molitve. I saborna i lična molitva ne mogu se zamisliti bez one najkraće i najdejstvenije, Isusove molitve: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Tom molitvom vekovima se spasavaju i ljudi u svetu, i najveći čudotvorci po manastirima i pustinjama. Isusova molitva je krvotok Crkve, vetar koji razgoni iskušenja, tiho pristanište za uznemirena srca, zaštita od demona i njegovih zamki. Ako je istina (a jeste!) da naš život zavisi od naših pomisli – onda je Isusova molitva zlatni put ka postizanju sklada u životu i nebeskog mira u pomislima…

Skepticizam i životinjska vera Santajana U ovom radu, Santajana analizira prirodu procesa saznanja i pokazuje pomoću jasnih, moćnih argumenata kako znamo i šta potvrđuje naše znanje. Centralni koncept njegove filozofije nalazi se u pažljivoj diskriminaciji između svesti o objektima nezavisnim od naše percepcije i svesti o suštinama koje naš um pripisuje objektima, ili između onoga što Santajana naziva carstvom egzistencijalnih i carstvom egzistencijalnih. Pošto nikada ne možemo biti sigurni da su ovi atributi zapravo svojstveni supstratu egzistencija, skepticizam se uspostavlja kao oblik verovanja, ali se životinjska vera pokazuje kao neophodan kvalitet ljudskog uma. Bez ove vere ne bi bilo racionalnog pristupa neophodnom problemu razumevanja i opstanka u ovom svetu. Santajana ovu praktičnu filozofiju izvodi iz širokog i fascinantnog niza izvora. On kritički razmatra stavove takvih filozofa kao što su Dekart, Euklid, Hjum, Kant, Parmenid, Platon, Pitagora, Šopenhauer i budistička škola, kao i pretpostavke koje običan čovek iznosi u svakodnevnim situacijama. Stvari kao što su priroda verovanja, odbacivanje klasičnog idealizma, priroda intuicije i pamćenja, simboli i mitovi, matematička stvarnost, književna psihologija, otkrivanje suštine, sublimacija životinjske vere, podrazumevano biće istine i mnoge druge date su detaljne analize u pojedinim poglavljima. Skepticizam i životinjska vera (1923) je kasnije delo američkog filozofa španskog porekla Džordža Santajane. Nameravao je da to bude „samo uvod u novi sistem filozofije“, delo koje će kasnije biti nazvano Carstva bića, što čini najveći deo njegove filozofije, zajedno sa Životom razuma. Skepticizam je Santajanin glavni traktat o epistemologiji; nakon njegovog objavljivanja, nije više pisao na tu temu. Njegov predgovor počinje ponizno, Santaiana kaže: Evo još jednog sistema filozofije. Ako je čitalac u iskušenju da se osmehne, mogu da ga uverim da se smejem sa njim... Ja samo pokušavam da čitaocu izrazim principe na koje se on poziva kada se smeje. Štaviše, on ne tvrdi filozofsku nadmoć: Ne tražim od nikoga da razmišlja mojim pojmovima da li više voli druge. Neka bolje očisti, ako može, prozore svoje duše, da bi se raznolikost i lepota perspektive jače širile pred njim. Dok Santajana priznaje važnost skepticizma za filozofiju, i počinje sumnjom u skoro sve; odavde traži da pronađe neku vrstu epistemoloških istina. Idealizam je ispravan, tvrdi Santajana, ali nije od značaja. On iznosi ovu pragmatičnu tvrdnju tvrdeći da ljudi ne žive po principima idealizma, čak i ako je to tačno. Funkcionisali smo eonima ne pridržavajući se takvih principa, i možemo nastaviti, pragmatično, kao takvi. On postavlja neophodnost istoimene `Animal Faith`, koja je vera u ono što nam naša čula govore; „Filozofija počinje in medias res“, uverava nas na početku svoje rasprave odlično očuvana LOK.4

57630) TREBA LI SPALITI HANDKEA , Peter Handke i njegovi kritičari / tekstove izabrao i priredio Života Ivanović , Izdavač Filip Višnjić Beograd 2006 , `To više nije otvoreni, demokratski, slobodni svet. On samo glumi: Mi smo sloboda. Mi smo demokratija. Reč demokratija neko vreme ne bi trebalo više upotrebljavati.` (Peter Handke) `Prezir prema zapadnoj civilizaciji koja uništava i prirodu i čoveka izbija iz svakog reda Handkeovih putopisnih eseja. Ali, bekstvo u bajku, u snove, nije nikakav izlaz. Još je manje to oružana intervencija bez obzira na ruho koje joj se daje.` (Mensing `Zemlja bez pravde`) `Histerična kampanja protiv Handkea odražava ni malo bezazlenu novu tendenciju u savremenom društvu - uspostavljanje `blagog`, ili možda bolje rečeno, `mekog` totalitarizma, sveopšte orvelovske kontrole `Velikog brata` nad medijima širom sveta.` (Tomas Dajhman) `Kad vlade prestaju da traže miroljubivo rešenje, kad prestaju da pregovaraju, kad prekidaju svaku komunikaciju i kad vodeći mediji satanizuju suprotnu stranu (Milošević - `diktator, kasapin, novi Hitler`), tad rat nije daleko.` (Mediji i rat) `Svakome ko se makar i malo odvaži da dovede u pitanje zvaničnu, opštevažeću `istinu`, preti moralna osuda i traži se čak uvođenje cenzure. Nekritično potčinjavanje zvaničnim tumačenjima danas ne traže više konzervativci, već intelektualci. Onome ko se, kao Gras kad je reč o ponovnom ujedinjenju, ili Handke kad je reč o ulozi medija na Balkanu, odvaži da postavi nezgodna pitanja, preti kazna koja seže od progonstva do smrtne presude.` (Tomas Dajhman) sadržaj : Handke ponosan na Srbe I pravda i istina Pisac u Hagu Još jednom za Jugoslaviju Grob kao pozornica Handke brani Srbe , a ne Miloševića NOVO , mek povez, format 13,5 x 19,5 cm , latinica, 296 strana,

Izdavač: Harmonija Godina: 2023 Broj strana: 156 Povez: mek Format: 23 x 15 cm Gotovo niko ne razmišlja o tome kakve će koristi doneti kompaniji i poslodavcu lično. Ako smatrate da vaš posao nije idealan i da ste sposobni za više, onda je ova knjiga napisana za vas. Autor deli svoje dvadesetogodišnje iskustvo regrutera; on govori o specifičnostima intervjua za posao, pripremi za njega, pravilnom pisanju CV-ja i detaljno analizira ključne i tipične greške kandidata. Knjiga je namenjena širokom spektru stručnjaka – rukovodiocima srednjeg i višeg zvanja, kao i svima koji traže posao kod cenjenih i dobrih poslodavaca. Iljgiz Valinurov je poznati „hedhanter”, autor je sedam knjiga o potrazi za kadrovima i upravljanju karijerom. Proglašen je za karijernog savetnika godine. Doktor je u oblasti upravljanja ljudskim resursima i predavač na programu MBA Instituta za biznis BGU. Valinurov je poslovni savetnik za strateško upravljanje kadrovima. Tokom dvadeset godina rada obavio je petnaest hiljada intervjua s kandidatima srednjeg i višeg zvanja za najveće svetske korporacije. Njegove seminare i obuke u više od deset zemalja pohađalo je pet hiljada specijalista iz oblasti upravljanja ljudskim resursima. Svrstan je u top deset ruskih stručnjaka za obuku i razvoj kadrova.

KNJIGA JE NOVA, NECITANA. VEGA MEDIA, 2006 Zašto ima toliko proseravanja?Ko se i kada najviše proserava?Naravno da ne možemo da budemo sigurni da danas ima više proseravanja nego u drugim vremenima. Ali vidimo da je danas proseravanje neizbežno kadgod okolnosti traže od čoveka da govori o onome o čemu je neznalica, bilo da je reč o vođenju družavnih poslova ili o političkim porukama u bilo kom delu sveta.Proseravanje je jednako deo javnog, koliko i privatnog života. Ono je sveprisutno. * Reč kritike:U Frankfurtovom analitičkom dogmatizmu ono „nemoj da filozofiraš!” nije tako udaljeno od njegovog „nemoj da se proseravaš!”, što je stvarni epilog ovog eseja. Jer, Frankfurt nije skeptik, kao što sam najpre mislio, nego analitički dogmatik koji bi pre umro za istinu nego od istine, kao što je govorio Niče. Zato Frankfurt kritikuje „antirealističke doktrine i savremen oblike skepse”. Nasuprot tome, ja mislim da nema filozofije bez „proseravanja”, odnosno bez figurativnog mišljenja, bez ljubavi prema obmani i radosti laganja. Filozofija je način pisanja a ne borba za „istinu”, kao teologija.Nenad Daković, NIN: Nemoj da filozofiraš!***Nekada se, brate mili, znalo kojim se pojmovima Filozofija (veliko početno slovo nije slučajno) bavi: um, sloboda, moral… Sada, evo, dogurasmo/dogoresmo do proseravanja. Upravo je tome, naime, svoju kratku studiju posvetio Hari G. Frankfurt (izvorno: On Bullshit; prevela Tamara Radović; Vega Media, Novi Sad, 2006). Pri tome, Frankfurt nije tamo neki šarlatan, nego ugledni penzionisani profesor filozofije na Prinstonu… Kakva “degradacija filozofiranja”? Koješta, autor tu nije baš ništa “kriv”: on samo, rasnim filozofskim instinktom, reaguje na svoje vreme, kao što su Kant, Šopenhauer ili Niče reagovali na svoje. Kada bi, ako ne sada, trebalo da nastane tekst nameran da ozbiljno pretrese pojam i stanovite pojavne oblike proseravanja? Ko će, ako ne čovek ovog vremena, da napravi suptilnu distinkciju između laži, muntanja (humbug) i proseravanja, tih misaono-jezičkih praksi koje se uveliko dodiruju i presecaju, ali nikako nisu jedno te isto, i svaka od njih nosi svoje konotacije i može da rezultira specifičnim posledicama?Teofil Pančić, VREME: Istina, laž i bullshit

Popularnost šiitaki je u stalnom usponu. Knjiga pruža najneophodnije informacije o ovoj egzotičnoj vrsti. U prvom delu knjige su navedeni uslovi uspevanja i važniji sojevi šiitake, kako se obavlja reprodukcija micelija šiitake, zatim koji su tradicionalni način proizvodnje šiitake na oblicima drveta. Drugi deo je posvećen preradi i konzerviranju. Autor takođe navodi bolesti i štetočine i daje predloge za njihovo suzbijanje. Ova publikacija ima za cilj da uz sažeto date pouke pomogne i zainteresovanima da se u najkraćim crtama upoznaju sa gljivama ŠIITAKE, o njihovim zahtevima i načinu gajenja. Ona treba da im pruži najneophodnije informacije na osnovu kojih bi mogli proceniti da li ispunjavaju uslove potrebne za njihovu proizvodnju ili šta bi trebalo da učine, naprave i dograde kako bi započeli sa gajenjem ŠIITAKE. Svaka nova proizvodnja za početak nije laka ni jednostavna. To je tačno. Ali upornim i pedantnim radom, i uz dobro poznavanje tehnologije proizvodnje može se ostvariti dobar rezultat. Naročito ako se zna, da su gljive kao što je slučaj sa ŠIITAKAMA, ne samo interesantne kao životne namirnice već da imaju i značajna lekovita svojstva važna za ljudski rod. Zainteresovani za ovu vrstu proizvodnje treba prethodno da se dobro upoznaju ne samo sa značajem ove egzotične vrste gljiva, pa da na osnovu toga krenu u proizvodnju i da kao nedovoljno nepripremljeni pretrpe neuspeh, a očekivali su dobit, nego treba i da se dobro upoznaju s tim koje uslove za proizvodnju traži gljiva ŠIITAKE, koji sve načini njenog gajenja postoje, koje objekte treba imati, kakve su tržne prilike i tako dalje, pa tek onda da se odluče za tu novu vrstu proizvodnje. Sjajna potpuno nova nekoriscena knjiga

Popularnost šiitaki je u stalnom usponu. Knjiga pruža najneophodnije informacije o ovoj egzotičnoj vrsti. U prvom delu knjige su navedeni uslovi uspevanja i važniji sojevi šiitake, kako se obavlja reprodukcija micelija šiitake, zatim koji su tradicionalni način proizvodnje šiitake na oblicima drveta. Drugi deo je posvećen preradi i konzerviranju. Autor takođe navodi bolesti i štetočine i daje predloge za njihovo suzbijanje. Ova publikacija ima za cilj da uz sažeto date pouke pomogne i zainteresovanima da se u najkraćim crtama upoznaju sa gljivama ŠIITAKE, o njihovim zahtevima i načinu gajenja. Ona treba da im pruži najneophodnije informacije na osnovu kojih bi mogli proceniti da li ispunjavaju uslove potrebne za njihovu proizvodnju ili šta bi trebalo da učine, naprave i dograde kako bi započeli sa gajenjem ŠIITAKE. Svaka nova proizvodnja za početak nije laka ni jednostavna. To je tačno. Ali upornim i pedantnim radom, i uz dobro poznavanje tehnologije proizvodnje može se ostvariti dobar rezultat. Naročito ako se zna, da su gljive kao što je slučaj sa ŠIITAKAMA, ne samo interesantne kao životne namirnice već da imaju i značajna lekovita svojstva važna za ljudski rod. Zainteresovani za ovu vrstu proizvodnje treba prethodno da se dobro upoznaju ne samo sa značajem ove egzotične vrste gljiva, pa da na osnovu toga krenu u proizvodnju i da kao nedovoljno nepripremljeni pretrpe neuspeh, a očekivali su dobit, nego treba i da se dobro upoznaju s tim koje uslove za proizvodnju traži gljiva ŠIITAKE, koji sve načini njenog gajenja postoje, koje objekte treba imati, kakve su tržne prilike i tako dalje, pa tek onda da se odluče za tu novu vrstu proizvodnje. To je pravo rešenje. FORMAT: A5 POVEZ: MEK POVEZ BROJ STRANA: 295 P9