SAVREMENE SKELE I OPLATE, latinica Izdavač: SAVEZ GRADJEVINSKIH INŽENJERA I TEHNIČARA SRBIJE Kneza Miloša 7a/II Beograd, 1987. Meke korice Format: 17x24 cm 490 strana Nova i nekorišćena knjiga

Časopis Izgradnja A4 format, 200 strana. Lepo očuvana.

Drvene konstrukcije, Naučna knjiga 1988, mek povez, vrlodobro stanje, 24 cm, 372 strane, težina oko 510 gr

NOVO,NERASPAKOVANO,U FOLIJI. TITANIC REKONSTRUISAN PREMA ORIGINALNIM NACRTIMA IZ TOG DOBA! IDENTIČAN U SVIM DETALJIMA IZGRADNJE, SA NEVEROVATNO VERODOSTOJNIM SVETLOSNIM I ZVUČNIM EFEKTIMA Veličanstvena i do sada neobjavljena maketa od drveta i metala najčuvenijeg prekookeanskog broda svih vremena. Velika i veoma detaljna, projektovana po originalnim planovima izgradnje u razmeri 1:200. Verodostojnost i savršenstvo koji zaslužuju divljenje u pogledu svih detalja, od dizajna palube, preko oplata trupa, pa sve do mehaničkih delova...

NOVO,NERASPAKOVANO,U FOLIJI. TITANIC REKONSTRUISAN PREMA ORIGINALNIM NACRTIMA IZ TOG DOBA! IDENTIČAN U SVIM DETALJIMA IZGRADNJE, SA NEVEROVATNO VERODOSTOJNIM SVETLOSNIM I ZVUČNIM EFEKTIMA Veličanstvena i do sada neobjavljena maketa od drveta i metala najčuvenijeg prekookeanskog broda svih vremena. Velika i veoma detaljna, projektovana po originalnim planovima izgradnje u razmeri 1:200. Verodostojnost i savršenstvo koji zaslužuju divljenje u pogledu svih detalja, od dizajna palube, preko oplata trupa, pa sve do mehaničkih delova...

NOVO,NERASPAKOVANO,U FOLIJI. TITANIC REKONSTRUISAN PREMA ORIGINALNIM NACRTIMA IZ TOG DOBA! IDENTIČAN U SVIM DETALJIMA IZGRADNJE, SA NEVEROVATNO VERODOSTOJNIM SVETLOSNIM I ZVUČNIM EFEKTIMA Veličanstvena i do sada neobjavljena maketa od drveta i metala najčuvenijeg prekookeanskog broda svih vremena. Velika i veoma detaljna, projektovana po originalnim planovima izgradnje u razmeri 1:200. Verodostojnost i savršenstvo koji zaslužuju divljenje u pogledu svih detalja, od dizajna palube, preko oplata trupa, pa sve do mehaničkih delova...

NOVO,NERASPAKOVANO,U FOLIJI. TITANIC REKONSTRUISAN PREMA ORIGINALNIM NACRTIMA IZ TOG DOBA! IDENTIČAN U SVIM DETALJIMA IZGRADNJE, SA NEVEROVATNO VERODOSTOJNIM SVETLOSNIM I ZVUČNIM EFEKTIMA Veličanstvena i do sada neobjavljena maketa od drveta i metala najčuvenijeg prekookeanskog broda svih vremena. Velika i veoma detaljna, projektovana po originalnim planovima izgradnje u razmeri 1:200. Verodostojnost i savršenstvo koji zaslužuju divljenje u pogledu svih detalja, od dizajna palube, preko oplata trupa, pa sve do mehaničkih delova...

NOVO,NERASPAKOVANO,U FOLIJI. TITANIC REKONSTRUISAN PREMA ORIGINALNIM NACRTIMA IZ TOG DOBA! IDENTIČAN U SVIM DETALJIMA IZGRADNJE, SA NEVEROVATNO VERODOSTOJNIM SVETLOSNIM I ZVUČNIM EFEKTIMA Veličanstvena i do sada neobjavljena maketa od drveta i metala najčuvenijeg prekookeanskog broda svih vremena. Velika i veoma detaljna, projektovana po originalnim planovima izgradnje u razmeri 1:200. Verodostojnost i savršenstvo koji zaslužuju divljenje u pogledu svih detalja, od dizajna palube, preko oplata trupa, pa sve do mehaničkih delova...

NOVO,NERASPAKOVANO,U FOLIJI. TITANIC REKONSTRUISAN PREMA ORIGINALNIM NACRTIMA IZ TOG DOBA! IDENTIČAN U SVIM DETALJIMA IZGRADNJE, SA NEVEROVATNO VERODOSTOJNIM SVETLOSNIM I ZVUČNIM EFEKTIMA Veličanstvena i do sada neobjavljena maketa od drveta i metala najčuvenijeg prekookeanskog broda svih vremena. Velika i veoma detaljna, projektovana po originalnim planovima izgradnje u razmeri 1:200. Verodostojnost i savršenstvo koji zaslužuju divljenje u pogledu svih detalja, od dizajna palube, preko oplata trupa, pa sve do mehaničkih delova...

Naslov: Teorija i opis vazduhoplova Autor: vazd. tehn. major Vuksanović Nino Izdavač: Vazduhoplovnotehnički školski centar Godina izdanja: 1966 Broj strana: 422 Povez: tvrd Format: 17x24cm Stanje: korice su nešto lošije očuvane (oštećene na ćoškovima, delimično promenile boju), na njima je nalepnica sa inventarnim brojem, unutrašnjost je čista, bez pisanja, podvlačenja ili markiranja teksta. Iz sadržaja: - istorijat i podela vazduhoplova; - teorija vazduhoplova: glavni delovi; osnovi aerodinamike; nadzvučna strujanja; elise i rotori; mehanika leta; centraža, ravnoteža, stabilnost i upravljanje avionom; opterećenje vazduhoplova; - opis i konstrukcija vazduhoplova: osnove konstrukcije; konstrukcija krila; konstrukcija trupa; konstrukcija repnih površina; konstrukcija komandi aviona; konstrukcija stajnih i plovnih organa; konstrukcija kabina i kabinskih uređaja; konstrukcija nosača i oplata motora; konstrukcija elise; konstrukcija helikoptera; uređaji na avionu. K-10*

SV10 60830) Betoniranje i zidanje , Hans Herman Gores , Građevinska knjiga Beograd 1984 , Hobi biblioteka, Sadržaj : Poznavanje građevinskih materijala : Vezivna sredstva , Dodatni materijali , Beton , Malter , Blokovi i opeka, forme i formati Sa viskom i metrom : Od ideje do radnog crteža , Uređenje gradilišta , Nabavka materijala , Razmeravanje , Merenje visine uz pomoć spojenih sudova , Određivanje linija sa padom , Zemljani radovi Odbrana od vode i drenaža Beton : Mešavina betona , Ugradnja betona , Završni radovi , Cementni estrih Oplata i armiranje : Pravljene oplate , Armirani beton , Konstrukciona armatura Oblikovanje betonom : Oplate sa strukturom , Gotovi betonski delovi , Betonski proizvodi ,Ploče za međuspratne tavanice i krovove , Alat i sprave Zidanje : Metalna traka , Slaganje opeke , Mere i moduli , Tehnika zidanja , Uzdužni vez , Blokovski i krstasti vez Zidanje za iskusnije : Skele , Otvori u zidu , Zidani stubovi , Zidani dimnjaci , Laki pregradni zidovi , Zaštita od vlage Građevinska kozmetika : Zaglađivanje fuga , Dekorativni zidovi , Ugaoni završeci , Malterisanje pomoću četke , Malterisanje unutrašnjih prostorija , Malterisanje na spoljnim zidovima . Masa za špahlovanje od veštačkih smola Blokovi : Šuplji blokovi , Blokovi od lakog betona , Oplatni blokovi , Blokovi za dimnjake , Zidanje sa prirodnim kamenom , Način rada , Staze od ploča , Stepenice mek povez , format 15 x 19,5 cm , ilustrovano, latinica , potpis na predlistu , 116 strana

Tabellen schalungstechnik `PERI` Germany,iz 1979 godine,sa tragovima pisanja na belim listovima i žutih kartona. Tablice tehnologije oplate u građevinarstvu.

Tvrdokoriceno izdanje. Par fleka na prednjoj korici. Nešto hemijske na oplati korica. Filozofsko mitoloska prica. Potraga za odgovorima u filozofakom smislu.

60131) Priručnik za armirače , S.Z. Aljerović , Građevinska knjiga Beograd 1962 Materijali za armiračke radove Zavarivanje i vezivanje mreža i skeleta Postavljanje armature i armaturnih skeleta u oplatu i kalupe Armiranje temelja za stubove Prednaprezanje armature Zaštita rada pri izradi i postavljanju armature Organizacija rada Prilozi mek povez, format 14,5 x 20 cm , latinica, ilustrovano, 94 strane ,

Autor - osoba Muravljov, Mihailo, 1937-2024 = Muravljov, Mihailo, 1937-2024 Naslov Osnovi teorije i tehnologije betona / Mihailo Muravljov Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 2010 Izdanje 5. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Građevinska knjiga, 2010 (Zrenjanin : Budućnost) Fizički opis 451 str. : graf. prikazi, tabele ; 24 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂKonstrukcije (broš.) Napomene Tiraž 500 Bibliografija: str. 442-444. Predmetne odrednice Beton – Tehnologija Knjiga Osnovi teorije i tehnologije betona predstavlja pokušaj da se na jednom mestu izlože neki bitni stavovi teorije betona, odnosno osnovna pitanja njegovih komponenata, strukture i svojstava, a takođe i osnovna materija koja se odnosi na područje tehnologije betona. Štaviše, u knjizi je tehnologija betona shvaćena šire nego što je to uobičajeno, tako da su kroz odgovarajuća poglavlja obrađeni i neki problemi koji u suštini pripadaju oblasti tehnologije betonskih konstrukcija. SADRŽAJ 1. UVODNA RAZMATRANJA 1 1.1 Osnovni pojmovi 1 1.2 Komponente beton 3 1.3 Osnovni aspekti procesa hidratacije cementa 39 2. SVOJSTVA SVEŽEG BETONA 50 2.1 Uvod 50 2.2 Struktura svežeg betona 51 2.3 Reološka svojstva 54 2.4 Faktori koji utiču na reološka svojstva svežeg betona 61 2.5 Tehnološka svojstva svežeg betona 64 2.6 Merenje konzistencije betonske mešavine 67 2.7 Uticaj pojedinih faktora na tehnologičnost svežeg betona 71 2.8 Ostala svojstva svežeg betona 77 3. STRUKTURA OČVRSLOG BETONA 87 3.1 Uvod 87 3.2 Formiranje strukture betona 87 3.3 Makrostruktura betona 89 3.4 Mikrostruktura betona 92 3.5 Voda u očvrslom betonu 96 3.6 Prsline i pukotine u betonu 97 4. FIZIČKO-MEHANIČKA SVOJSTVA BETONA 98 4.1 Osnovni zakoni čvrstoće betona 98 4.2 Mehanizam loma betona 102 4.3 Čvrstoća betona pri pritisku 108 4.4 Čvrstoća betona pri zatezanju 119 4.5 Čvrstoća betona pri čistom smicanju 122 4.6 Čvrstoća betona pri složenim naponskim stanjima 123 4.7 Čvrstoća betona pri dinamičkom opterećenju 125 4.8 Vodonepropustljivost betona 127 4.9 Otpornost prema dejstvu mraza 130 4.10 Otpornost prema dejstvu mraza i soli 132 4.11 Otpornost na habanje 133 4.12 Otpornost na hemijske agense 133 4.13 Deformacije betona pod uticajem kratkotrajnih opterećenja 134 5. REOLOŠKA SVOJSTVA OČVRSLOG BETONA 143 5.1 Uvod 143 5.2 Skupljanje betona 144 5.3 Deformacije betona pod uticajem spoljašnjih opterećenja 150 5.4 Linearno tečenje betona 154 5.5 Relaksacija napona 161 5.6 Reološki model betona 163 6. TRAJNOST BETONA I BETONSKIH KONSTRUKCIJA 167 6.1 Uvod 167 6.2 Koroziona otpornost agregata i cementnog kamena 168 6.3 Osnovni oblici korozije betonskih konstrukcija 177 6.4 Fizičko-mehanički i tehnološki faktori trajnosti betona 199 6.5 Uslovi kvaliteta i osnovni kriterijumi za izbor sastava betona s obzirom na agresivnost sredine 206 7. ISPITIVANJE BETONA METODAMA BEZ RAZARANJA 209 7.1 Uvod 209 7.2 Metoda ultrazvuka 211 7.3 Metoda rezonantne frekvencije 215 7.4 Metoda gama-zračenja 218 7.5 Metode merenja površinske tvrdoće 220 7.6 Metode lokalne destrukcije 223 7.7 Magnetne metode 224 7.8 ISAT-test (Initial Surface Absorption Test) 226 7.9 Metoda linijske mikroskopske analize 227 8. ODREĐIVANJE SASTAVA BETONA 8.1 Uvodne napomene 230 8.2 Izbor komponentnih materijala 232 8.3 Sastav betona B.I 240 8.4 Sastav betona B.II 242 9. SPRAVTJANJE BETONA 258 9.1 Osnovni principi 258 9.2 Fabrike betona 260 9.3 Mešalice za beton i teorijski kapacitet fabrike betona 266 9.4 Automatizacija procesa proizvodnje svežeg betona 272 10. ARMIRAČKI RADOVI I PRIPREMA ČELIKA ZA PREDNAPREZANJE 275 10.1 Karakteristike čelika za armirani beton 275 10.2 Proces obrade armature 280 10.3 Postavljanje armature u konstrukcije 285 10.4 Vrste i osnovne karakteristike čelika za prednapregnuti beton 287 10.5 Postupci i sistemi prednaprezanja 289 10.6 Krojenje i formiranje kablova 292 10.7 Montaža kablova i ankernih kotvi 296 10.8 Neke dopunske napomene u vezi izvođenja prednapregnutih konstrukcija 298 11. OPLATE 300 11.1 Osnovni tehnički uslovi 300 11.2 Neki osnovni tipovi savremenih oplata 302 11.3 Mere za smanjenje prianjanja između betona i oplate 312 12. TRANSPORT SVEŽEG BETONA 322 12.1 Osnovni stavovi 322 12.2 Transportovani beton – sredstva spoljašnjeg transporta 325 12.3 Unutrašnji transport svežeg betona 327 12.4 Transportovanje svežeg betona pomoću pumpi 333 13. UGRAĐIVANJE BETONA 338 14. POSTUPCI IZVOĐENJA NEKIH UOBIČAJENIH TIPOVA KONSTRUKCIJE 350 14.1 Načini i faze betoniranja 350 14.2 Prekidi betoniranja, radne razdelnice i nastavci betoniranja 360 15. NEGA UGRAĐENOG BETONA I DEMONTAŽA (UKLANJANJE OPLATE) 365 15.1 Nega betona 365 15.2 Skidanje (demontaža) oplate 366 15.3 Saniranje pojedinih defekata registrovanih na elementima po njihovom oslobađanju od oplata (kalupa) 16. SPECIJALNI POSTUPCI BETONIRANJA I NEKE SPECIFIČNE TEHNOLOGUE UGRAĐIVANJA BETONA PRI PROIZVODNJI PREFABRIKATA 16.1 Uvod 16.2 Tehnologija livenja 16.3 Podvodno betoniranje 16.4 Prepakt-beton 16.5 Torkretiranje – mlazni beton 16.6 Vakuumiranje 16.7 Centrifugiranje 16.8 Presovanje 16.9 Vibrovaljanje 16.10 Ekstrudiranje 17. UBRZANO OČVRŠĆAVANJE BETONA 17.1 Uvod 17.2 Tehnološke metode 17.3 Kemijske metode 17.4 Fizičke metode 18. POSEBNE VRSTE BETONA 18.1 Hidrotehnički beton 18.2 Beton za kolovozne konstrukcije 18.3 Beton za prednapregnute konstrukcije 18.4 Prefabrikovani beton 18.5 Dekorativni (vidljiv) beton 19. IZVOĐENJE BETONSKIH RADOVA U EKSTREMNIM KLIMATSKIM USLOVIMA 19.1 Uvod 19.2 Izvođenje radova na niskim temperaturama 19.3 Izvođenje radova u uslovima povišenih temperatura 20. KONTROLA KVALITETA BETONA 20.1 Opšti stavovi 425 20.2 Partije betona 426 20.3 Kontrola proizvodnje betona 427 20.4 Kontrola saglasnosti sa uslovima projekta konstrukcije 431 21. PROJEKAT BETONA 435 LITERATURA 442 SPISAK STANDARDA UZ PRAVILNIK О TEHNIČKIM NORMATIVIMA ZA BETON I ARMIRANI BETON (BAB 87) 445 SPISAK STANDARDA SA UŽEG PODRUČJA PREDNAPREGNUTOG BETONA – STANDARDI KOJI PRATE VAŽEĆI PRAVILNIK О TEHNIČKIM MERAMA I USLOVIMA ZA PREDNAPREGNUTI BETON IZ 1971. GODINE 451 MG146 (N)

Naslov: Fundiranje II Autor: Veselin M. Kostić Izdavač: Beograd : Naučna knjiga Pismo: latinica Br. strana: 383, ilustr. Format: 24 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`; ivice uz riknu su minimalno pohabane; na belini predlista uredno prelepljen potpis bivšeg vlasnika. Iz sadržaja (naslovi poglavlja): ◾ Fundiranje u otvorenoj jami bez zaštite ili pod zaštitom obične drvene oplate ◾ Fundiranje pod zaštitom priboja ◾ Fundiranje pod zaštitom zagata ◾ Izrada šipova ◾ Šipovi kao temelji ◾ Fundiranje na bunarima i sanducima ◾ Pneumatičko fundiranje Pogledajte i ostale knjige iz oblasti građevinarstvo koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=403&fv=96025&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

Izdavač: Naučna knjiga, Beograd Autori: Branislav Ivković, Dragan Arizanović Povez: broširan Broj strana: 237 Ilustrovano. Potpisana, selotejpom učvršćena poslednja dva lista, čista i veoma dobro očuvana. S A D R Ž A J: 1. ANALIZA TEHNOLOŠKIH PROCESA - Karta procesa za betonske radove - Karta procesa za zemljane radove - Karta procesa za montažne radove 2. PRIMENA GRAĐEVINSKE MEHANIZACIJE - Mehanizacija za zemljane radove - Mehanizacija za betonske radove - Mehanizacija za izgradnju puteva 3. PRIMENA MATEMATIČKE STATISTIKE - Statistička analiza jedne aktivnosti 4. POUZDANOST PROIZVODNIH SISTEMA - Sistem mašina za betonske radove - Sistem mašina za zemljane radove 5. PLANIRANJE U GRAĐEVINARSTVU - Nasuta brana - Tunel - Cevovod pod pritiskom - Put - Visokogradnja - panelni sistem montažnog načina građenja - Visokogradnja - sistem prenosne oplate i OMNIA tavanica 6. OPERACIONA ISTRAŽIVANJA - Linearno programiranje: Simplex metoda / Transportna metoda - Dinamičko programiranje 7. BETONIRANJE U ZIMSKIM USLOVIMA - Primena Termos-metode 8. PRILOZI - Parametri za proračun učinka mašina - Tabele za širi izbor mašina - Normiranje u građevinarstvu (k-148)

Atlas krovnih konstrukcija – kosi krovovi Autori: Schunk, Oster, Barthel, Kiessl Broj strana: 450 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 31 cm Izdavač: Građevinska knjiga Prvi Atlas krovnih konstrukcija – kosi krovovi doseže na početke uspešnog niza Atlasa konstrukcija, koji sadrži sedam tomova. Bez obzira što je potpuno novo prerađeno izdanje iz 1991. godine dva puta aktualizirano i dopunjeno, novi zakoni, norme i stručne regulative kao i novi principi konstrukcija učinili su neophodnim sadašnju, obimnu preradu. Sva postojeća poglavlja su zbog toga aktualizirana, a neka su koncipirana na potpuno novi način. Novo poglavlje su “Noseće konstrukcije” – koje sada sadrži uticaje na krov isto kao i odvođenje opterećenja sa pokrivača u noseću konstrukciju i, pored važnih tradicionalnih krovnih stolica, i pregled krovova sa velikim rasponom. U delu “Građevinska fizika” se po prvi put, pored nezaobilaznih i naučno-prirodnih principa, predstavlja i metoda proračuna nove uredbe o štednji energije sa svim uputstvima koje sadrži. Svi materijali za pokrivanje iz starog Atlasa pojavljuju se ponovo i u ovoj knjizi. Oni predstavljaju važan fundus u oblasti tradicionalnog pokrivanja i za ovo aktuelno stanje ponavljaju tehničke uslove. Ipak i novi materijali za pokrivanje krovova pronalaze svoje mesto – tako je po prvi put “Membranama” posvećeno posebno poglavlje. To je nama prvo poznato objavljivanje, koje u ovoj formi pokazuje principe konstrukcija. Takođe je novo i poglavlje “Dobijanje energije” – jer je to tema koja i na kosom krovu ima sve veću ulogu. U delu s primerima predstavljene su mnoge građevine koje su nastale mnogo ranije, a koje pokazuju stanje krovne tehnike i estetski spektar u današnjoj arhitekturi. Takođe, dokumentovano je nekoliko klasika, s detaljima, koji su objavljivani samo retko i najčešće nepotpuno. Glosar po prvi put dopunjuje spisak reči za najčešće upotrebljavane stručne izraze. Želja Atlasa krovnih konstrukcija je, ne samo da prezentira gotovu dokumentaciju konstrukcija, već i da ponudi principe za konstrukciju i oblikovanje krova kao klimatskog omotača. DEO 1 · KOSI KROV U ISTORIJI I SADAŠNJOSTI, EBERHARD SCHUNCK Krovni materijali i tehnike u 19. veku 11 Situacija u građevinarstvu 11 Izmene 11 Nauka građenja 11 Građevinski materijali 12 Krovni materijali, krovne tehnike 12 Novi kriterijumi 15 Dalji razvoj u 20. veku 17 Promene 17 Ekonomija 17 Ekologija 19 Nauka o građevinarstvu 21 Industrijalizacija i novi građevinski materijali 21 Forme pokrivanja i materijali 22 Korišćenje i oblik 30 Korišćenje i oblik krova 30 Stanovanje u tavanskom prostoru 31 Korišćenje krovne površine 32 Oblici krova 33 Delovi oblasti krova 34 Oblik krova i korišćenje 37 Oblik krova i materijal 37 Oblik krova i telo građevine 38 Oblik krova i životna sredina 39 DEO 2 · OSNOVE Noseće konstrukcije Rainer Barthel Uticaji 45 Sopstvena opterećenja 46 Korisna opterećenja 46 Opterećenja od snega 50 Ukrućenje 52 Od krovnog pokrivača do noseće konstrukcije 54 Ljuske na letvama 56 Krovna oplata od drveta 57 Oplata od krovnih ploča 58 Trapezasti limovi 59 Ploče od čeličnih trapezastih limova 60 Ploče od masivnog drveta 61 Drvene table 61 Ploče od lakog betona 61 Sendvič elementi 61 Staklo 61 Krovovi na rogove i krovovi na rožnjače 62 Krov na rogove i krov na raspinjače 62 Krovna rožnjača 62 Ukrućenje krova na rogove i krova na rožnjače 64 Istorijske krovne noseće konstrukcije 65 Noseće konstrukcije za kose površine krova 66 Ravne krovne površine 67 Jednostruko zakrivljene krovne površine 68 Dvostruko zakrivljene krovne površine 69 Građevinska fizika, Kurt Kießl Zaštita od toplote 71 Osnovni pojmovi 71 Mehanizmi prenosa toplote 71 Prodor toplote kroz delove građevine 73 Toplotni mostovi 75 Nepropuštanje vazduha 76 Zahtevi za toplotnu zaštitu 77 Toplotna zaštita sa uštedom energije – Uredba o štednji energije 78 Zaštita od vlage uslovljena klimom 82 Osnovni pojmovi 82 Vlaga i prenošenje vlage 82 Nastanak rošenja i kondenzacija 84 Slojevi zaštite od vlage 85 Provetravanje krova – otvorenost difuzije 86 Zahtevi za zaštitu od vlage 88 Realno približno proračunavanje vlage 89 Zaštita od zvuka 90 Osnovni pojmovi 90 Prenošenje zvuka 90 Zaštita od vazdušne buke 92 Zaštita od buke kod kosog krova 93 Zaštita od požara – zaštita od korozije 95 Konstrukcija, Eberhard Schunck i Hans Jochen Oster Konstruktivni principi 97 Pojmovi – definicije 97 Vetreno – nevetreno 97 Fabrička izrada 100 Modularni krov 102 Slojevi – krovni materijali 105 Pokrivanje 105 Pokrivajući sklopovi 105 Oblici pokrivača i materijali 106 Stabljike trave 108 Trska 108 Ravni ljuskasti pokrivač 111 Drvo 111 Škriljac, cement s vlaknima 119 Bitumen 132 Crep i beton 137 Oblikovani ravni ljuskasti pokrivač 149 Crep i beton 149 Ravne ploče 158 Staklo 158 Oblikovne ploče 173 Cement s vlaknima 173 Bitumen 181 Metal 184 Trake 190 Metal 190 Staze 205 Ozelenjeni krov 205 Membrane 218 Dobijanje energije 228 Provetravanje 232 Potkrov 239 Parozaštitni sloj, brana od vazduha 243 Toplotna izolacija 246 Odvođenje vode 250 DEO 3 · KONSTRUKCIJE DO DETALJA, EBERHARD SCHUNCK I HANS JOCHEN OSTER Konstrukcije do detalja 256 Stabljike trave 258 Trska i slama 258 Ravni ljuskasti pokrivač 260 Drvo 260 Škriljac, cement s vlaknima 264 Bitumen 270 Crep i beton 274 Oblikovani ljuskasti pokrivač 284 Crep i beton 284 Pokrivanje iznad otvorenog tavanskog prostora 284 Pokrivanje sa ispod razapetim stazama 286 Pokrivanje sa donjim zaptivanjem 292 Ravne ploče Staklo 298 Oblikovane ploče 302 Cement s vlaknima 302 Metal 312 Trake 316 Metal 316 Staze 322 Biljke 322 Vetrena toplotna izolacija 322 Nevetrena toplotna izolacija 324 Saniranje 327 DEO 4 · IZGRAĐENI PRIMERI DO DETALJA, EBERHARD SCHUNCK I HANS JOCHEN OSTER Izgrađeni primeri do detalja 336 Stabljike trave 338 Trska 338 Ravni ljuskasti pokrivač 340 Drvo 340 Škriljac 344 Cement s vlaknima 346 Bitumen 348 Crep 350 Beton 352 Oblikovni ravni ljuskasti pokrivač 360 Crep 360 Ravne ploče 366 Prirodni kamen 366 Drvo 368 Staklo 372 Plastika 386 Oblikovane ploče 388 Cement s vlaknima 388 Metal 390 Plastika 400 Keramika 402 Trake 405 Metal 405 Staze 412 Bitumen 412 Pokrivač od folije 414 Zeleni krov 419 Membrane 422 Tekstil 422 Tkanine sa premaznim slojem 428 Plastika 433

Knjiga je A4 formata i mekih je korica. Evo odlomka iz knjige: Krajem 2006.godine Muzej Vojvodine u Novom Sadu otkupio je izuzetan nalaz koji se sastojao od većeg broja fragmenata srebrnog lima ukrašenih reljefnim ornamentima, dve manje srebrne kopče, više ukrasnih zakivaka i nitni, takođe izrađenih od srebra. Uvidom u nađene predmete ustanovljeno je da se radi o luksuznoj oplati kasnorimskog šlema koji pripada tipu Berkasovo. Delovi šlema otkriveni su krajem leta iste godine tokom poljoprivrednih radova na oko 17 km jugoistočno od Sremske Mitrovice na potesu Jarčine između današnjih sremskih sela Jarak i Hrtkovci u severozapadnoj Srbiji.... Knjiga ima 128 strana. Napisana je stubačno, u levom stupcu je na srpskom jeziku pisano, a u desnom je na engleskom. Na tzv ,,masnom` papiru je rađena, evo sadržaja: 1. Uvod/ Introduction 2. Rimski šlemovi kasnoantičke epohe/ Late Roman Helmets 3. Mesto i uslovi nalaza/ Location and Conditions of the Find 4. Opis nalaza/ Description of the Find 5. Tehnika izrade/ Manufacturing Technique 6. Rekonstrukcija šlema/ Reconstruction of the Helmet 7. Analiza ornamenata/ Ornamental Analyses 8. Natpisi/ Inscriptions 9. Zaključak/ Conclusion 10. Dodatak I - Fizičko-hemijske analize/ Appendix I - Physical and Chemical Analyses 11. Dodatak II - Konzervacija i restauracija/ Appendix II - Conservation and Restoration 12. Dodatak III - Bibliografija i index/ Appendix III - Bibliography and Index

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! LZ 129 Hindenburg (registracija: D-LZ 129) bio je veliki njemački komercijalni putnički cepelin, vodeći zračni brod u klasi Hindenburg. Bio je najduži u klasi letećih naprava i najveći zrakoplov po obujmu te širini i visini.[1] Projektiran je i izgrađen u tvrtci Zeppelin (Luftschiffbau Zeppelin GmbH) na obali Bodenseea u Friedrichshafenu. Zrakoplov je letio od ožujka 1936. godine do 6. svibnja 1937. kada je pri slijetanju u Mornaričku zrakoplovnu bazu Lakehurst (Manchester Township, New Jersey), nakon svog prvog transatlantskog putovanja za Sjevernu Ameriku, potpuno izgorio. U nesreći je poginulo trideset i šest osoba. Hindenburg je dobio ime po feldmaršalu Paulu von Hindenburgu (1847. – 1934.), predsjedniku Njemačke od 1925. do 1934. godine. Dizajn i razvoj Konstrukcija Hindenburga Blagovaonica Karta svijeta na zidu u dnevnom boravku Hindenburg je imao duraluminijsku konstrukciju koja uključuje uzduž poredanih 15 pregrada u obliku velikih obruča između kojih se nalazilo 16 pamučnih vreća ispunjenih plinom. Pregrade su bile međusobno ojačane uzdužnicama postavljene u krug uzduž pregrada. Oplata cepelina bila je od pamuka impregniranog s mješavinom reflektirajućih materijala kako bi se plinske vreće zaštitile od ultraljubičastog zračenja koje bi ih oštetilo i infracrvenog zračenja koje bi moglo izazvati pregrijavanje. Godine 1931. tvrtka Zeppelin kupila je u listopadu 1930. godine 5000 kg duraluminija koji su spašeni nakon pada britanskog cepelina R101 te su ga nakon recikliranja koristili u gradnji Hindenburga.[2] Za unutrašnji dizajn Hindenburga bio je zadužen Fritz August Breuhaus čije je dizajnersko iskustvo bilo uključeno u vagone Pullman Coachesa, prekooceanske linijske brodove kao i ratne brodove za Njemačku ratnu mornaricu.[3] U sredini gornje `A` palube nalazile su se velike javne prostorije: blagovaonica s lijeve i dnevni boravak s prostorijom za pisanje na desnoj strani (gledajući prema nosnom dijelu zrakoplova). Male putničke kabine protezale su se oko ovih prostorija. Slike na zidovima blagovaonice prikazivale su putovanja Graf Zeppelina u Južnu Ameriku. Stilizirana karta svijeta prekrivala je zid u dnevnom boravku. Dugi kosi prozori nalazili su se uzduž obje palube. Od putnika se očekivalo kako će većinu svog vremena provesti u javnim prostorima, a ne svojim skučenim kabinama.[4] Na donjoj `B` palubi nalazile su se praonice, blagovaonica za posadu te prostorija za pušenje. Harold G. Dick, američki predstavnik iz tvrtke Goodyear Zeppelin se prisjeća[5]: `Jedini ulaz u prostoriju za pušenje (koja je bila pod tlakom kako bi se spriječio ulazak vodika ako bi negdje propuštao) bio je preko bara koji je imao nepropusna vrata sa zakretnim zaključavanjem, a svi putnici koji su htjeli ući bili su pomno pretraženi od upravitelja bara kako bi bili sigurni da ne nose upaljenu cigaretu ili lulu.[6][7]` Upotreba vodika umjesto helija Kao plin za podizanje prvobitno je bio odabran helij jer je radi svoje nezapaljivosti najsigurniji za zračne brodove.[8] Međutim, u to vrijeme je helij bio relativno rijedak i iznimno skup. Dostupan je bio samo kao popratni proizvod izvornog prirodnog plina koje su se nalazili u SAD-u. Vodik se, u usporedbi, mogao jeftino proizvesti od strane bilo koje industrijalizirane nacije, lakši je od helija i postiže veći uzgon. Zbog svoje rijetkosti i troška, američki zračni brodovi koji koriste helij bili su prisiljeni očuvati plin po svaku cijenu što je otežavalo njihov rad.[9] Unatoč zabrani američkog izvoza helija (prema zakonu koji je taj plin odredio kao materijal s `vojnom vrijednosti`), Nijemci su osmislili cepelin za korištenje daleko sigurnijeg plina u uvjerenju kako će uvjeriti američku vladu za odobrenje izvoza. Kada su dizajneri doznali kako Amerika ne će odustati od zabrane izvoza bili su prisiljeni prilagoditi Hindenburg za korištenje vodika kao plina za uzgon.[8] Unatoč opasnosti korištenja zapaljivog vodika nijedan alternativni plin koji može pružiti dovoljno uzgona nije mogao biti proizveden u odgovarajućim količinama. Jedina korisna strana je bila mogućnost ugradnje više putničkih kabina. Njemačka duga povijest letenja vodikom ispunjenih putničkih zračnih brodova bez ijedne ozljede ili nezgode izazvalo je općeprihvaćeno vjerovanje kako su ovladali sigurnim korištenjem vodika. Hindenburgova prva sezona letenja to je i demonstrirala...

The Complete Practical Woodworker: A Comprehensive and Easy-to-Follow Course for the Home Woodworker Stephen Corbett Ovo je definitivan referentni vodič za početnike i iskusne entuzijaste u obradi drveta. Sa jasnim uputstvima korak po korak koja je lako pratiti i praćena veličanstvenom fotografijom u punoj boji, pruža sveobuhvatan kurs o obradi drveta sa opsežnim odeljcima o svakom aspektu zanata. Stolar (od praslavenskog stol[1]) ili sve rijeđe tišler (od njemačkog: tischler, od tish - stol[2]) je zanimanje koje se bavi obradom i izradom predmeta od drva. Stolari obrađujući drvo proizvode namještaj, građevinsku stolariju, oplate, obloge i razne upotrebne predmete. Na temelju tehničko-tehnološke dokumentacije (nacrta i opisa) ili šablona izabiru materijale, alate i mašine sa kojima mogu obaviti zadani posao. Na predmetima koje obrađuju, a to su najčešće ploče, daske ili letve, najprije vrše mjerenje]] i skiciranje (zacrtavanje), a zatim to oblikuju, tako da pile, blanjaju, bruse, buše, glodaju i dube.[3] Kako najčešće izrađuju predmete iz više dijelova, nakon njihove obrade moraju ih pripasati i spajiti. To obavljaju ljepilima, čavlima, vijcima i raznim vrstama okova.[3] Zavisno od poslova koje obavljaju, mjestu rada i konačnom proizvodu, razlikuju se; stolari zanatlije koji izrađuju namještaj i druge predmete za široku potrošnju, građevinski stolari koji izrađuju i ugrađuju prozore, vrata, stepenišne ograde i druge predmete od drva za potrebe građevinarstva i industrijski stolari koji rade u drvnoj industriji kao radnici na doradi industrijskih proizvoda.[3] Stolari koji rade kao samostalne zanatlije ponekad sami izrađuju tehničku dokumentaciju, troškovnike i određuju cijene svojih proizvoda. Pored tog što izrađuju predmete od drva, većina stolara bavi se i popravcima i zamjenom istrošenih dijelova stolarije.[3] Historija Najstariji primjeri stolarskog umjeća stari su više od 5000 godina, pronađeni u grobnici kralja Semerketa iz Prve dinastije Drevnog Egipta. I brojni faraoni pokopani su sa fino obrađenim stolarskim predmetima.[4] Prema nekim naučnicima Drevni Egipćani su izmislili prvo zaštitno sredstvo (nešto poput laka), kojim su premazivali svoju stolariju, iako se ni danas ne zna za njegov sastav.[4] Egipćani su koristili razne alate; sjekire, pile, dlijeta i bušilice, a razne komade spajali su perom i utorom, a od Novog kraljevstva 1570. - 1069. pne. počeli su koristiti i životinjska ljepila.[4] U Drevnoj Kini stolarsko umjeće počelo je oko 750. pne..[4] Arheolozi su u frigijskom Gordiumu pronašli neobično fino izrađene komade namještaja iz oko 800. pne. sa inkrustacijama od slonovače i metala.[4] Rimljani su izrađivali namještaj visoke kvalitete, a poznavali su gotovo sve alate današnjice, to je otkriveno u Pompejima gdje su arheolozi iskopali stolarsku radionicu zatrpanu erupcijom vulkana 79.[4] Za ranog srednjeg vijeka to znanje je poprilično nazadovalo, ali se počelo obnavljati od 11. vijeka naovamo.

Boris Ciglic, Dragan Savic - Dornier Do 17 The Yugoslav story Operational record 1937-1947. Jeroplan Books, Beograd, 2007. Mek povez, 155 strana, bogato ilustrovano, posveta jednog od autora. RETKO! Дорније Do 17 (нем. Dornier Do 17) је лаки бомбардер, производио се у немачкој фабрици авиона Дорније. Због своје витке линије, у земљама енглеског говорног пордучја добио је надимак „Летећа оловка“. За време Другог светског рата, био је један од три бомбардера који су чинили главни ослонац тактичких бомбардерских снага Луфтвафеа у првим годинама рата.[1] Релативно кратко време га је користила Луфтвафе да би био замењен бољим Јункерсом Ju 88. Усавршена верзија Do 215 произведена је у мањој серији, али ни она није остала дуго у употреби. Дорнијеа покрећу два радијална мотора, уграђена на крилима, а репне површине имају два вертикална стабилизатора. Био је популаран међу својим посадама због лаког управљања на мањим висинама што му је омогућавало изненадне нападе. Ради његове танке конструкције био је мањи циљ и било га је теже погодити него друге немачке бомбардере. Развој Дорније Do 17 је конструисан почетком 1930-их, вођа пројектантског тима је био др. Клод Дорније. Авион је био један од три главна немачка бомбардера кориштена у прве три године Другог светског рата. Своју прву борбену мисију авион је имао 1937. године током Шпанског грађанског рата, у различитим улогама у Легији Кондор. Током Другог светског рата коришћен је у великом броју у предњој линији сваке веће акције све до краја 1941. године, када му је коришћење ограничено само на ношење бомби с чиме му је смањена ефикасност и долет. Производња Дорнијеа је завршена у лето 1940, у корист тада новог и снажнијег Јункерса Ju 88. Наследник Do 17 је био Do 27, који се почео појављивати 1942. године. И поред новијих авиона Do 17 је наставио службу у флоти Луфтвафеа до краја рата у различитим улогама, као ноћни ловац, извиђач, транспортер, школски и авион за разна аеро-испитивања. Знатан број преосталих авиона послат је у земље савезнице Немачке. Само неколико авиона је преостало после рата, а задњи је приземљен у Финској 1952. године. Мања количина модернизованих авиона произвођена је за извоз под ознаком Do 215, али су на крају и ови авиони завршили у флоти Луфтвафеа. Производња Do 215 је престала 1941. Верзије Do 17K На основу успеха Do 17 за време циришких авио трка, Југословенско краљевско ратно ваздухопловство је откупило лиценцу за производњу авиона у Државној фабрици авиона у Краљеву. Модификације су се састојале у уградњи бољих звезда мотора Гном Рон 14Н, а додат је топ „хиспано“ од 20 mm као и три митраљеза браунинг 7,92 mm. У тадашњој Југославији израђиване су три верзије: бомбардер Do 17 Kb-1, извиђачки Do 17 Ka-2 и такође извиђачки Do 17 Kb-3. Између Ка-1 и Ка-2 постојала је незнатна разлика, задњи нешто увећани део кабине био је помакнут мало уназад. На Do 17 Ka-3 је, према моделу М-1, доњи део крила био прекривен Дуралуминијумом, а ради ширих мотора увећана је и његова оплата. Главни чланак: Југословенско краљевско ратно ваздухопловство у Априлском рату До почетка Априлског рата укупно је произведено 70 авиона. У току Априлског рата већину авиона су на земљи уништили или непријатељ или посаде авиона. Неколико посада је са авионима пребегло на страну савезника, а 11 су Немци продали квислиншкој НДХ Do 17Z Дорније До-17 Ка-3 ЈКРВ по слетању на Хелиополис Египат април 1941. год. Дорније Do 17Z серија је била је најпрепознатљивија верзија, која је израђена у великом броју. Перформансе ове варијанте су знатно надмашиле перформансе претходника. Прве модификације су настале након стицања борбених искустава у Шпанском грађанском рату, када је уочеан мана да је Do 17 слабо заштићен од напада одоздо. Услед ограничења поља гађања, његов једини митраљез који је постављен надоле није био довољно ефикасан. Због тога је реконструисан предњи део трупа, са застакљеним носом на врху, заједно с пилотском кабином, која је проширена и спуштена с чиме је омогућена уградња додатног митраљеза. И сама купола кабине је била потпуно у стаклу, протегнута је уназад тако да је била упоредна с нападном ивицом крила и његовим кореном. За тестирање ови верзије израђени су модели Do 17S и Do 17U на које су уграђени мотори DB 600. Како су ови мотори били резервисани за ловачке авионе, користили су се Брамо Фафнир 323 А радијални звездасти мотори. Авион је могао понети до 1000 kg бомби, а посади је додат и четврти члан. Ради додатне тежине наоружања и посаде, мотори су се показали преслаби, па су замењени са јачим моторима Брамо 323 P. Изграђена су само три Do 17S и 15 Do 17U. Модификоване верзије су са пуним оптерећењем имале борбени радијус од 322 km. Касније верзије, Do 17Z-3, Z-4 и Z-5, које су биле опремљене с камерама, двоструким контролама и пловцима (за поморске операције) и даље нису могле потпуно савладати проблеме с долетом и пуним оптерећењем наоружања.[2] Верзије Z модела наставиле су се и даље развијати. Z-6 је био извиђачки авион, иако је израђен само као прототип, а Z-8 се није производио. Z-9 је био опремљен посебним механизмом за испуштање бомби и њиховим ослобађањем са задршком за нападе са мањих висина. Посљедње Z верзије, Z-7 Кауц I и Z-10 Кауц II биле су ноћни ловци, који су коришћени до краја 1941. године. Do 215 Do 215 је била извозна (експортна) варијанта авион Do 17 Z, вредно је напоменути да је за њу била заинтересована и Југославија. Та, измењена верзија са ознаком Do 215, од којих је неколико испоручено Луфтвафеу и пре него што је основни нацрт прерађен у знатно бољи модел Do 217. Задње варијанте типа Do 17 били су ноћни ловци Do 17 Z-6 и Do 17 Z-10, код којих је стаклени нос замењен чврстим, наоружаним једним топом и митраљезима.[1] Do 17Z-10 Ћук Три прототипа су израђена из конструкције постојеће З-серије за модел Do 17Z-7 Кауц I (нем. Kauz - Ћук). Каснији редизајнирани модел Do 17Z-10 Кауц II је у свом металном носу имао један IR рефлектор за Spanner Anlage сиситем откривања. Z-10 је био наоружан с четири 7,92 mm MG 17 митраљеза и два 20 mm MG FF у доњем делу носа. Само десет Кауц II авиона је настало реконструкцијом постојећих авиона Z-серије. Спанер систем се показао у већини случајева бескорисним, па у већину авиона Z-10 није уграђиван. Један Z-10, са ознаком као CD+PV је служио је за тестирање и развој Лихтенштајн радарског система 1941. и 1942. године.[3] У тако раној фази рата није се уграђивао радар, а у пролеће 1942, ловци Do 17 кауц искључени су из наоружања. Земље корисници авиона Дорније Do 17 Краљевина Бугарска Финска Краљевина Италија Краљевина Југославија Краљевина Мађарска Хрватска НДХ Њемачка Трећи рајх Краљевина Румунија САД Шпанија Шпанија Швајцарска Уједињено Краљевство Употреба у Краљевини Југославији Дорније До-17 К Југословенског краљевског ратног ваздухопловства Југословенске власти су 1936. године наручиле од Немачке 36 авиона Do 17E, а преговори за добијање лиценце за 36 Do 17Ka су завршили 27. јуна 1938. Југославија је 18. марта 1938. наручила 16 комплета Do 17 Ka-2 и Ка-3 по цени од 3.316.788 РМ. Авиони су испоручени у деловима, а посљедњи је примљен 21. априла 1939. Влада је такође тражила куповину лиценце за производњу. На авион се гледало као на поуздан и квалитетан. Југославија је још током 1920. купила Дорније Комет, којег је користило тадашње Поморско ваздухопловство. Иако много скупљи од Комета, с обзиром на немачку спремност за краткорочну испоруку без ограничења у броју, ипак је одабрана верзија Do 17Ka. Дорнијеи су испоручивани без немачке опреме и мотора те су ови делови набављани из Француске. За уградњу су одабрани француски Гноме-Рон Мистрал Мајор мотори за које се тврдило да имају 649 kW (870 КС) и да могу развити брзину 420 km/h на 3.850 m висине. Пропелери сталне брзине такође су били слаби, а испорука је каснила што је довело и до судског процеса с Пијађо Аеро и Ратијер пропелерсом. Само један од Do 17 испоручен је с немачком опремом. Остали Дорнијеи су били опремљени с белгијским митраљезима FH 7,9 mm, чешким камерама, а неколико је имало Телефункен радио сет. Свеукупно је у југословенским фабрикама израђено 70 примерака авиона Do 17.

Autor - osoba Krauthajmer, Ričard Ćurčić, Slobodan Naslov Ranohrišćanska i vizantijska arhitektura / Ričard Krauthajmer, Slobodan Ćurčić ; [prevod Srđan Krtolica] Jedinstveni naslov Early Christian and Byzantine Architecture. scc Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Građevinska knjiga, 2008 (Novi Sad : AMB grafika) Fizički opis 548 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Krtolica, Srđan Zbirka ǂBiblioteka ǂKolonada ISBN 978-86-395-0529-5 (karton) Napomene Prevod dela: Early Christian and Byzantine Architecture / by Richard Krautheimer with Slobodan Ćurčić Tekst štampan dvostubačno Tiraž 1.000 Beleška o autorima: str. 5 Napomene uz tekst Napomene: str. 451-511 Rečnik termina: str. 513-517 Bibliografija: str. 519-521 Spisak ilustracija: str. 523-532 Registar. Predmetne odrednice Ranohrišćanska arhitektura Vizantijska arhitektura Knjiga sveobuhvatno predstavlja tematiku vezanu za arhitekturu od početaka hrišćanstva pa sve do kraja Vizantijskog carstva. Istraživanja dvojice autora trajala su godinama, s obzirom na raštrkanost spomenika i na njihov stepen očuvanosti. Autori se bave hrišćanskom arhitekturom na Istoku od njenog početka do pada Carigrada, dok na Zapadu predstavljaju razvoj do kraja IV veka, ali ne i posle toga. Razlozi za takvo viđenje stvari nalaze se u činjenici što hrišćanska arhitektura na istoku nastavlja principe kasnoantičkog graditeljstva u prirodnom razvoju, dok na Zapadu tip antičke građevine, relativno ranog datuma, izumire, samo da bi bio ponovo oživljen kao deo pokreta obnove. Knjiga Ranohrišćanska i vizantijska arhitektura, danas već klasik u oblasti kojom se bavi, predstavlja koherentni pregled istorije i prati promene koje su se odigravale u i ranohrišćanskoj i vizantijskoj arhitekturi, od Rima (uključujući i ranu crkvu Sv. Petra) i Milana, do severne Afrike, zatim od Carigrada do Grčke i Balkana, preko Egipta i Jerusalima, pa sve do sela i manastira u Siriji, Maloj Aziji, Jermeniji i Mesopotamiji. Za ovo četvrto izdanje, profesor Ričard Krauthajmer u saradnji sa kolegom profesorom Slobodanom Ćurčićem sa Prinston univerziteta, izvršio je temeljitu reviziju, a knjiga je osavremenjena uz pomoć oko 700 napomena, konceptovanih u vidu informacija većeg obima, kao i pomoću 400 ilustracija, čime je postignuta ravnoteža između ondašnjih istraživanja i podataka koje knjiga sadrži. Vizantijska arhitektura Vizantijska arhitektura je nastala na području koje se nalazi na teritoriji Istočnog rimskog carstva (Vizantija) i vezana je za Carigrad i ako nema tačne demarkacione linije njenog odeljivanja od hrišćanske umetnosti može se smatrati da je nastala u početku 5. veka.[1][2] Ovaj naziv koriste moderni istoričari prilikom označavanja srednjovekovnog rimskog carstva, koje se razvilo kao prepoznatljivi kulturni i umjetnički entitet sa središtem u Konstantinopolju novom središtu carstva nakon Rima. Kao i kod Vizantijske umetnosti, rana vizantijska arhitektura je bila samo nastavak tradicije rimske arhitekture, te zbog toga istoričari umetnosti nisu bili u stanju da uspostave oštru liniju njihovog arhitektonskog stilskog razdvajanja. Tokom više od 11 vekova postojanja, Vizantijsko carstvo (koje je objedinjavalo bogatu grčko-rimsku tradiciju) je imalo ogroman uticaj na evropsku i bliskoistočnu arhitekturu, te je na taj način bilo glavna osnova za kasniji razvoj renesansne i osmanlijske arhitektonske tradicije. Ovo doba arhitekture može se grubo podeliti u tri faze: rana, srednja i kasna (komnenska i paleološka) epoha. Ranovizantijska arhitektura Ranohrišćanska i vizantijska arhitektura Vizantijske crkve u osnovi imaju oblik krsta kod koga su svi kraci jednake dužine. Prostor u sredini krsta kao i sva četiri bočna prostora presvojavaju se kupolama. Grupisanje polukupola oko centralne kupole je karakteristično za ovu arhitekturu. Primenom pandantifa ostvareno je prelaženje sa kvadratne osnove u prizemlju na kružnu osnovu kupole. Sa konstruktivne tačke gledišta pandantifima je omogućeno da se izbegnu masivni bočni zidovi pošto se opterećenje od kupole prenosi na oporce u uglovima kvadratne osnove. Na taj način kvadratna osnova se može sa svih strana otvoriti lukovima čime se redukuju bočne zidne površine i omogućava prirodno osvetljenje. Kod građenja kupola vizantijski građevinari su uvek primenjivali lake građevinske materijale kao što je šuplja opeka, ili liveni zidovi sa agregatom od plovućca. Grandiozno dostignuće, kako u spoljnom oblikovanju tako i formiranju unutrašnjeg prostora vizantijskim zasvođavanjem, ostvareno je crkvom Sv. Sofije u Carigradu. MG139 (N) Posle ranovizantijskog perioda, arhitektura Vizantije teži da razvije jedinstven plan centralnog tipa sa kupolom koja simbolizuje vaseljenu. Građevine centralnog plana su najčešće u obliku krsta, slobodno razvijenog ili upisanog krsta. Iz arhitekture hrišćanskog istoka – Vizantije usavršen je oblik upisanog krsta, koji se javlja u više varijanti: Razvijeni upisani krst(sa jednom ili pet kupola), Sažeti upisani krst sa jednom kupolom, Razvijeni upisani krst sa obimnim brodom(jedna ili pet kupola), Upisani krst sa suženim kracima, Kombinovani sa elementima upisanog krsta. Pored toga grade se i manje crkve sa planom slobodnog krsta. Najuticajnije su bile Carigradska i Grčka škola. Najznačajniji spomenici rane vizantijske arhitekture i umetnosti se nalaze u Carigradu – Konstantinopolju, širom Vizantijskog carstva, italijanskoj Ravenni koja je 402. g. bila prestonicom Rimskog carstva, a za vreme cara Justinijana tu je sedište vizantijske vlasti u Italiji (535. g.). Crkva San Vitale u Ravenni (526–547. g.) ima osnovu osmougaonika iznad čijeg središnjeg dela je kupola. Središnji brod komplikovano je povezan s bočnim brodom i to nizom polukružnih niša. Crkva ovakve osnove sa kupolom preovladava u pravoslavlju sve od Justinijana, kao što na Zapadu preovladava bazilikalni tip crkve. Crkva Aja Sofija (532–537) u Carigradu je najpoznatija građevina Vizantijske umetnosti. Osnova je kombinacija uzdužne bazilike i centralnog tipa sa kupolom u sredini. Tada najveću kupolu na svetu podupiru dve polu-kupole i sferni (kružni) trouglovi zvani pandatifi. Kupola je prošarana prozorima i svjetlucavim mozaicima pa se čini kao da je bez težine. Spolja je volumen zatvoren ravnim geometrijskim površinama, dok je iznutra zid potpuno dematerijalizovan mermernim oplatama i mozaicima koji mu daju slikarski karakter. U kasnijim razdobljima vizantijske arhitekture javlja se nekoliko tipova crkava, smanjuju se veliki jedinstveni prostori (koji su dominirali u zlatnom dobu), a spoljašnja obrada volumena dobija na važnosti gde se javljaju i ornamentalni ukrasi od opeke (npr. Crkva sv. Luke u Fokidi, Grčka, manastiri Svete gore, Manastir Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu koji je zadužbina kralja Milutina ili sv. Pantelejmon kod Skoplja, Makedonija). Jedini očuvani ranovizantijski spomenik u Hrvatskoj je trobrodna Eufrazijana|Eufrazijeva bazilika u Poreču iz 5. veka, sa mozaicima iz 6. veka. Poznovizantijska arhitektura Početkom 10. veka potpuno će se oformiti tipična građevina Vizantije, to je crkva u osnovi upisanog krsta (istokrakog) u osnovu kvadrata. Kupole će povećati svoj tambur (donji okvir kupole) i na tom visokom tamburu otvoriti će se mnogi prozori i tako obasjati tu građevinu građenu potpuno bez prozora na zidu. Takav tip crkve je i crkva Sv. Marko u Veneciji (1063), iako nije bila pod vlašću Vizantije, bila je pod direktnim umetničkim uticajem. Ona ima osnovu grčkog upisanog krsta u osnovu kvadrata i kupole iznad središnjeg kvadrata i svakog kraka krsta - odlike vizantske gradnje. Venecijanske kupole nemaju tambur nego su obložene drvenim krovovima. Unutrašnjost je vrlo prostrana i ukrašena mozaicima. U 13. veku Carigrad pada u ruke krstaša i formira se latinsko carstvo, što dovodi do intenzivnijeg razvoja umetničke delatnosti na periferiji Vizantije kao što je Makedonija, Srbija i Rusija. U Srbiji nastaju crkve „Raške škole“ u kojoj se osjete uticaji romanike. Dok Crkva Manastira Gračanice na Kosovu (1315. god.) zbog svoje visine podsjeća na gotičku građevinu. Ona ima predulaz spojen s centralnim prostorom kvadratne osnove (upisan grčki krst) koji je spolja naglašen stupnjevanjem četiri manje kupole iz kojih se u sredini izdvaja peta – najviša i najveća. Sjajan ritam nižih i viših tela koja skoro ne izlaze iz kvadratne osnove. MG139 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Imfrid Libšer, Franc Vilert Keramika je naziv za grupu proizvoda iz glinenih sirovina. Osnovne sirovine za keramiku su kaolin (bela i mekana vrsta zemlje), ilovače i gline koji su plastički sastojci dok su kao neplastički sastojci: kremen, krečnjak, šamot i drugi materijali.[1][2] Prema hemijskom sastavu i toploti keramičarski materijali se dele na opekarske, grnčarske, porozne, kamenite i porcelanske. Naziv keramika potiče od reči keramikos, kerameus i keramos (grčki: κεραμικός)[3] koji je bio opšti naziv za proizvode od gline i ilovače koji se plastično stvaraju, suše i peku u posebnim pećima.[4] Najranije poznato pominjanje korena „keram-“ je mikensko grčki ke-ra-me-we, radnici na keramici pisan linearnim B slogovnim pismom.[5] Reč keramika se može koristiti kao pridev za opisivanje materijala, proizvoda ili procesa, ili se može koristiti kao imenica, bilo u jednini, ili češće, kao imenica u množini.[6] Postoji veliki broj materijala prema upotrebi i svrhama. Po izgledu i upotrebi sva keramika se deli na na grubu keramiku (za industrijsku upotrebu i upotrebu u građevinarstvu, kao crep, opeke, pokrivne ploče, podovi izolatori itd.) i finu keramiku (za elektro materijale, materijale koji se koriste u zdravstvu, grnčarske proizvode i proizvode za svakodnevnu upotrebu, ukrasni predmeti i sl). Keramički materijali su složena hemijska jedinjenja koja sadrže metale i neorganske elemente. Keramički materijali imaju raznovrsna mehanička i fizička svojstava. Granica između metala i keramike se najlakše definiše pomoću temperaturnog koeficijenta električne otpornosti. Kod keramičkog materijala ovaj koeficijent ima negativan predznak dok za metale ima pozitivan predznak. Primena keramike varira od keramičkih pločica, grnčarske robe, opeke, odvodnih cevi, posuđa, vatrostalnih materijala, magneta, električnih uređaja, vlakana do abrazivnih materijala. Keramički materijali nastaju pod uticajem visoke toplote (pečenjem, topljenjem). Najranija keramika koju su pravili ljudi bili su grnčarski predmeti (lonci, posude ili vaze) ili figurice napravljene od gline, bilo same po sebi ili pomešane sa drugim materijalima poput silicijum dioksida, očvršćene i sinterovane u vatri. Kasnije je keramika glazirana i pečena da bi se stvorile glatke, obojene površine, smanjujući poroznost upotrebom staklastih, amorfnih keramičkih premaza na vrhu kristalnih keramičkih podloga.[7] Keramika sada uključuje domaće, industrijske i građevinske proizvode, kao i širok spektar materijala razvijenih za upotrebu u naprednom keramičkom inženjerstvu, kao što su poluprovodnici. Materijali SEM mikrografija sa malim uvećanjem naprednog keramičkog materijala. Svojstva keramike čine lomljenje važnom metodom inspekcije. Keramički materijal je neorganski, nemetalni oksidni, nitridni ili karbidni materijal. Neki elementi, kao što su ugljenik ili silicijum, mogu se smatrati keramikom. Keramički materijali su krhki, tvrdi, jaki na kompresiju i slabi na smicanje i zatezanje. Oni izdržavaju hemijsku eroziju koja se javlja u drugim materijalima koji su podvrgnuti kiselom ili kaustičnom okruženju. Keramika generalno može da izdrži veoma visoke temperature, u rasponu od 1.000 °C do 1.600 °C (1.800 °F do 3.000 °F). Kristalnost keramičkih materijala veoma varira. Pečena keramika je najčešće vitrifikovana ili polustaklena, kao što je slučaj sa zemljanim, kamenim i porcelanskim posuđem. Različita kristaliničnost i elektronski sastav u jonskim i kovalentnim vezama uzrokuju da većina keramičkih materijala budu dobri toplotni i električni izolatori (istraženi u keramičkom inženjerstvu). Sa tako velikim rasponom mogućih opcija za sastav/strukturu keramike (skoro svi elementi, skoro svi tipovi vezivanja i svi nivoi kristalnosti), opseg predmeta je ogroman, a prepoznatljivi atributi (tvrdoća, žilavost, električna provodljivost) teško je odrediti za grupu u celini. Opšta svojstva kao što su visoka temperatura topljenja, visoka tvrdoća, loša provodljivost, visoki [elastic modulus[|moduli elastičnosti]], hemijska otpornost i niska duktilnost su norma,[8] sa poznatim izuzecima od svakog od ovih pravila (piezoelektrična keramika, temperatura prelaska stakla, superprovodna keramika) . Mnogi kompoziti, kao što su fiberglas i ugljenična vlakna, dok sadrže keramičke materijale ne smatraju se delom porodice keramike.[9] Mnogi stručnjaci za keramiku ne smatraju materijale sa amorfnim (nekristalnim) karakterom (tj. staklo) keramikom, iako izrada stakla uključuje nekoliko koraka keramičkog procesa i njegova mehanička svojstva su slična keramičkim materijalima. Međutim, toplotni tretmani mogu pretvoriti staklo u polukristalni materijal poznat kao staklokeramika.[10][11] Osobine Zbog svojih jonskih i kovalentnih veza, keramika je obično tvrda, krta, ima visoku temperaturu topljenja, nisku električnu i toplotnu provodljivost, dobru hemijsku i toplotnu stabilnost i visoku čvrstoću na pritisak. Keramike mogu da budu jednostavni monofazni materijali ili složeni materijali. Najčešći tip monofazne keramike su aluminijumov i magnezijumov oksid. Složeni (višeslojni) keramički materijali su kordierit (magnezijum-alumosilikat) i forsterit (magnezijum-silikat). Primena keramike Keramički materijali imaju široku primenu; od izrade građevinarskih opeka, crepova, sanitarnih uređaja, alata za sečenje metala, vatrostalnih obloga ložišta, vetrobrana i stakala vozila, svećica motora, dielektrika kondenzatora, senzora, magnetnih memorija. I spejs šatlovi imaju toplotnu izolaciju od 25.000 lakih poroznih keramičkih pločica koje joj štite aluminijumske oplate od prekomernog zagrejavanja pri prolazu velikim brzinama kroz Zemljinu atmosferu. Istorijat i razvoj keramike Razvoj keramike možemo pratiti od paleolita i pojave najstarijih kultura. Iz paleolitskih grnčarija razvila se današnja savremena keramika. Proizvodnja keramike koja je danas u velikoj meri industrijska je jedna od najstarijih ljudskih delatnosti. Najstariji nalazi se mogu datirati do mlađeg kamenog doba. Prvo su to bili koševi koji su bili oblepljeni glinom, a posle celoglineni proizvodi. Posude koje su proizvedene ručno bile su ne samo za svakodnevnu upotrebu već su služile i u kultne, religiozne svrhe (npr. za pohranjivanje pepela umrlih). Plastični proizvodi od gline i glineni idoli su najstariji dokazi religioznih predstava ljudskog roda. U praistoriji je keramika bila pretežno lepljena iz pojaseva i izuzetno gnječena, a kasnije je bila proizvedena na grnčarskom točku koji je značio znatni tehnološki napredak u proizvodnji keramike i grnčarije. Keramika je često bila pre pečenja ili posle njega obrađivana ili oslikavana. U arheologiji je jedno od najznačajnijih vidova poznavanja slojeva kultura, njenih razvojnih odnosa, umetničkih potreba kao npr. gajtanska keramika ili češljasta keramika predstavljaju arheološke grupe koje se zovu kulture u praistoriji.[12] U istorijskoj epohi su poznate keramike iz 4000. godine p. n. e. iz staroegipatske grnčarije koja je ukrašena bogatim oslikavanjem i glazurama u boji kao i iz prednje Azije iz arhitekture od opeka i reljefa od opeka u boji pa preko kritsko-mikenske kulture do grčkih vaza i etrurskih glinenih sarkofaga, da bi sa raspadom rimske imperije nestala i keramika u Evropi. Značajna je i kineska keramika koja je naročiti značaj dobila u vreme dinastije Ming. Takođe se beleži i razvoj keramike kod Indijanaca Južne Amerike koja je dobila na značaju i dostizala zavidan nivo. U srednjem veku se ponovo razvija keramika i dobija na značaju naročito u doba gotike i proizvodnji gotskih pehara. Sa islamskom kulturom se u Evropu javlja interes za fajans i pod imanom majolika se žiri u Italiji u 13. veku i iz nje se raširuje po Francuskoj, Švajcarskoj, Nizozemskoj i u 16. veku u Nemačku.[12]Raširenost fajansa je postepeno potisnuo kineski porcelan koji je u Evropu bio dovezen u 15. veku, U težnji da se imitira kineski porcelan je bila imitacija porcelana u Italiji (medičijevski porcelan) u i Francuskoj a kasnije i u Engleskoj kao meki porcelan koji je bio potisnut nakon pronalazka tvrdog porcelana od strane majisenskog apotekara i alhemičara Johana Fridriha Botgera („Johann Friedrich Böttger“) koji je prvi u Evropi upotrebio kaolin i 1710. godine je nastala prva manufakturna proizvodnja u Majisenu („Meißen“) nedaleko od Drezdena u Nemačkoj.[12] Postepeno se ova proizvodnja raširila po celoj Evropi....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Keramika je naziv za grupu proizvoda iz glinenih sirovina. Osnovne sirovine za keramiku su kaolin (bela i mekana vrsta zemlje), ilovače i gline koji su plastički sastojci dok su kao neplastički sastojci: kremen, krečnjak, šamot i drugi materijali.[1][2] Prema hemijskom sastavu i toploti keramičarski materijali se dele na opekarske, grnčarske, porozne, kamenite i porcelanske. Naziv keramika potiče od reči keramikos, kerameus i keramos (grčki: κεραμικός)[3] koji je bio opšti naziv za proizvode od gline i ilovače koji se plastično stvaraju, suše i peku u posebnim pećima.[4] Najranije poznato pominjanje korena „keram-“ je mikensko grčki ke-ra-me-we, radnici na keramici pisan linearnim B slogovnim pismom.[5] Reč keramika se može koristiti kao pridev za opisivanje materijala, proizvoda ili procesa, ili se može koristiti kao imenica, bilo u jednini, ili češće, kao imenica u množini.[6] Postoji veliki broj materijala prema upotrebi i svrhama. Po izgledu i upotrebi sva keramika se deli na na grubu keramiku (za industrijsku upotrebu i upotrebu u građevinarstvu, kao crep, opeke, pokrivne ploče, podovi izolatori itd.) i finu keramiku (za elektro materijale, materijale koji se koriste u zdravstvu, grnčarske proizvode i proizvode za svakodnevnu upotrebu, ukrasni predmeti i sl). Keramički materijali su složena hemijska jedinjenja koja sadrže metale i neorganske elemente. Keramički materijali imaju raznovrsna mehanička i fizička svojstava. Granica između metala i keramike se najlakše definiše pomoću temperaturnog koeficijenta električne otpornosti. Kod keramičkog materijala ovaj koeficijent ima negativan predznak dok za metale ima pozitivan predznak. Primena keramike varira od keramičkih pločica, grnčarske robe, opeke, odvodnih cevi, posuđa, vatrostalnih materijala, magneta, električnih uređaja, vlakana do abrazivnih materijala. Keramički materijali nastaju pod uticajem visoke toplote (pečenjem, topljenjem). Najranija keramika koju su pravili ljudi bili su grnčarski predmeti (lonci, posude ili vaze) ili figurice napravljene od gline, bilo same po sebi ili pomešane sa drugim materijalima poput silicijum dioksida, očvršćene i sinterovane u vatri. Kasnije je keramika glazirana i pečena da bi se stvorile glatke, obojene površine, smanjujući poroznost upotrebom staklastih, amorfnih keramičkih premaza na vrhu kristalnih keramičkih podloga.[7] Keramika sada uključuje domaće, industrijske i građevinske proizvode, kao i širok spektar materijala razvijenih za upotrebu u naprednom keramičkom inženjerstvu, kao što su poluprovodnici. Materijali SEM mikrografija sa malim uvećanjem naprednog keramičkog materijala. Svojstva keramike čine lomljenje važnom metodom inspekcije. Keramički materijal je neorganski, nemetalni oksidni, nitridni ili karbidni materijal. Neki elementi, kao što su ugljenik ili silicijum, mogu se smatrati keramikom. Keramički materijali su krhki, tvrdi, jaki na kompresiju i slabi na smicanje i zatezanje. Oni izdržavaju hemijsku eroziju koja se javlja u drugim materijalima koji su podvrgnuti kiselom ili kaustičnom okruženju. Keramika generalno može da izdrži veoma visoke temperature, u rasponu od 1.000 °C do 1.600 °C (1.800 °F do 3.000 °F). Kristalnost keramičkih materijala veoma varira. Pečena keramika je najčešće vitrifikovana ili polustaklena, kao što je slučaj sa zemljanim, kamenim i porcelanskim posuđem. Različita kristaliničnost i elektronski sastav u jonskim i kovalentnim vezama uzrokuju da većina keramičkih materijala budu dobri toplotni i električni izolatori (istraženi u keramičkom inženjerstvu). Sa tako velikim rasponom mogućih opcija za sastav/strukturu keramike (skoro svi elementi, skoro svi tipovi vezivanja i svi nivoi kristalnosti), opseg predmeta je ogroman, a prepoznatljivi atributi (tvrdoća, žilavost, električna provodljivost) teško je odrediti za grupu u celini. Opšta svojstva kao što su visoka temperatura topljenja, visoka tvrdoća, loša provodljivost, visoki [elastic modulus[|moduli elastičnosti]], hemijska otpornost i niska duktilnost su norma,[8] sa poznatim izuzecima od svakog od ovih pravila (piezoelektrična keramika, temperatura prelaska stakla, superprovodna keramika) . Mnogi kompoziti, kao što su fiberglas i ugljenična vlakna, dok sadrže keramičke materijale ne smatraju se delom porodice keramike.[9] Mnogi stručnjaci za keramiku ne smatraju materijale sa amorfnim (nekristalnim) karakterom (tj. staklo) keramikom, iako izrada stakla uključuje nekoliko koraka keramičkog procesa i njegova mehanička svojstva su slična keramičkim materijalima. Međutim, toplotni tretmani mogu pretvoriti staklo u polukristalni materijal poznat kao staklokeramika.[10][11] Osobine Zbog svojih jonskih i kovalentnih veza, keramika je obično tvrda, krta, ima visoku temperaturu topljenja, nisku električnu i toplotnu provodljivost, dobru hemijsku i toplotnu stabilnost i visoku čvrstoću na pritisak. Keramike mogu da budu jednostavni monofazni materijali ili složeni materijali. Najčešći tip monofazne keramike su aluminijumov i magnezijumov oksid. Složeni (višeslojni) keramički materijali su kordierit (magnezijum-alumosilikat) i forsterit (magnezijum-silikat). Primena keramike Keramički materijali imaju široku primenu; od izrade građevinarskih opeka, crepova, sanitarnih uređaja, alata za sečenje metala, vatrostalnih obloga ložišta, vetrobrana i stakala vozila, svećica motora, dielektrika kondenzatora, senzora, magnetnih memorija. I spejs šatlovi imaju toplotnu izolaciju od 25.000 lakih poroznih keramičkih pločica koje joj štite aluminijumske oplate od prekomernog zagrejavanja pri prolazu velikim brzinama kroz Zemljinu atmosferu. Istorijat i razvoj keramike Razvoj keramike možemo pratiti od paleolita i pojave najstarijih kultura. Iz paleolitskih grnčarija razvila se današnja savremena keramika. Proizvodnja keramike koja je danas u velikoj meri industrijska je jedna od najstarijih ljudskih delatnosti. Najstariji nalazi se mogu datirati do mlađeg kamenog doba. Prvo su to bili koševi koji su bili oblepljeni glinom, a posle celoglineni proizvodi. Posude koje su proizvedene ručno bile su ne samo za svakodnevnu upotrebu već su služile i u kultne, religiozne svrhe (npr. za pohranjivanje pepela umrlih). Plastični proizvodi od gline i glineni idoli su najstariji dokazi religioznih predstava ljudskog roda. U praistoriji je keramika bila pretežno lepljena iz pojaseva i izuzetno gnječena, a kasnije je bila proizvedena na grnčarskom točku koji je značio znatni tehnološki napredak u proizvodnji keramike i grnčarije. Keramika je često bila pre pečenja ili posle njega obrađivana ili oslikavana. U arheologiji je jedno od najznačajnijih vidova poznavanja slojeva kultura, njenih razvojnih odnosa, umetničkih potreba kao npr. gajtanska keramika ili češljasta keramika predstavljaju arheološke grupe koje se zovu kulture u praistoriji.[12] U istorijskoj epohi su poznate keramike iz 4000. godine p. n. e. iz staroegipatske grnčarije koja je ukrašena bogatim oslikavanjem i glazurama u boji kao i iz prednje Azije iz arhitekture od opeka i reljefa od opeka u boji pa preko kritsko-mikenske kulture do grčkih vaza i etrurskih glinenih sarkofaga, da bi sa raspadom rimske imperije nestala i keramika u Evropi. Značajna je i kineska keramika koja je naročiti značaj dobila u vreme dinastije Ming. Takođe se beleži i razvoj keramike kod Indijanaca Južne Amerike koja je dobila na značaju i dostizala zavidan nivo. U srednjem veku se ponovo razvija keramika i dobija na značaju naročito u doba gotike i proizvodnji gotskih pehara. Sa islamskom kulturom se u Evropu javlja interes za fajans i pod imanom majolika se žiri u Italiji u 13. veku i iz nje se raširuje po Francuskoj, Švajcarskoj, Nizozemskoj i u 16. veku u Nemačku.[12]Raširenost fajansa je postepeno potisnuo kineski porcelan koji je u Evropu bio dovezen u 15. veku, U težnji da se imitira kineski porcelan je bila imitacija porcelana u Italiji (medičijevski porcelan) u i Francuskoj a kasnije i u Engleskoj kao meki porcelan koji je bio potisnut nakon pronalazka tvrdog porcelana od strane majisenskog apotekara i alhemičara Johana Fridriha Botgera („Johann Friedrich Böttger“) koji je prvi u Evropi upotrebio kaolin i 1710. godine je nastala prva manufakturna proizvodnja u Majisenu („Meißen“) nedaleko od Drezdena u Nemačkoj.[12] Postepeno se ova proizvodnja raširila po celoj Evropi.....