Beograd 2012. Tvrd povez, ćirilica, bogato ilustrovano, 272 strane. Na predlistu posveta autora. Knjiga je odlično očuvana. K4 Sadržaj: Prva gerila u okupiranoj Evropi Hronologija podizanja spomenika Čiča Draži u Subjelu O akterima, taocima i trojanskim konjima istorije Istorijski lokalitet i ljudi - nekad i sad Crnogorska brigada JVuO 1941-1945 Spisak poginulih u četničkim odredima Draže Mihailovića od 1941. do 1945. godine Pošumljavanje spomen-parka čiča Draži u Subjelu Draža i Tito kao antipodi Beleška o autoru

IZDAVAC SPOMEN PARK KRAGUJEVACKI OKTOBAR,1981,288 STR,TVRD POVEZ,VECI FORMAT,ILUSTROVANA KNJIGA JE ODLICNO OCUVANA

IVICA MARUŠIĆ RATKO - Advan Hozic - Rade Basic - Vukasin Krneta Izdavac: Nacionalni park Kozara - Prijedor 1987. Cvrst povez 252 str.

Službeni glasnik „Čovek je izgradnjom grada rekonstruisao samog sebe…“, kaže Robert Park u knjizi Grad (The City, 1925). I to je ključna misao, koja objašnjava „ekspresivnu želju“ (A. Lefevr) i put minucioznog istraživanja autora ove knjige. Njihov pogled ka činjen icama i vidljivom gradu otkriva njegovu nevidljivu sliku u slojevima istorijskog pamćenja i trudu čoveka da od reke otme obalu i svoje parče zemlje. U toj kompleksnoj slici, „heterotopiji“ (M. Fuko) grada u nastajanju na pustopoljini savske obale prepune bara i rukavaca, urbana vizija graditelja uobličila je ideju o Beogradu koji je prešao reku, tražeći svoj novi oblik i identitet u intenzivnom osvajanju prostora, ali i u „neprestanom individualnom otkriću pojedinca“, kako kaže Markes u autobiografskoj knjizi Living to Tell the Tale. Beograđanin s druge obale Save, zagledan u „stari“ Beograd gradio je svoj grad, urbano lice svakodnevnog života. To lice prikazano je i opisano u ovoj jedinstvenoj studiji, džojsovskoj odiseji ulicama novoga grada, dinamičnim pulsacijama urbane stvarnosti i psihografskim i topografskim tragovima prošlih vremena. Tajna Novog Beograda je povelja grada, palimpsest na koji su autori upisali i u kojem su opisali ideje i slike nastajanja, ali i sve mene i transformacije koje su pomogle da jedna urbana celina stekne i zasluži svoju tajnu, koju svaki istraživač, ali i običan građanin, otkriva u gradu oko sebe i u gradu u sebi...

Uspon Srbije od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata Nebojša Bogunović Press ekspress Beograd 2002, odlično očuvano, tvrd povez, format 25 x 22,5 cm , ilustrovano, ćirilica, ilustrovano , 255 strana, sadržaj : Dr Slavenko Terzic-REČ O OVOJ KNjIZI Nebojša Bogunović-AUTOR ČITAOCIMA ZNAČAJNI DOGAĐAJI Karađorđe pre prvog srpskog ustanka AUSTRIJSKI VOJNIK Buna na dahije KAKO JE KARAĐORĐE POSTAO VOŽD Boj na Mišaru NAJVEĆA POBEDA U PRVOM SRSKOM USTANKU Oslobodjenje Beograda 1806. ČARAPIĆEVA POGIBIJA NA STAMBOL KAPIJI Život u Beogradu za vreme Prvog srpskog ustanka VOŽD ZAVODI RED Propast Karađorđeve Srbije VOŽDOVA BOLEST U ZAO ČAS Ubistvo vožda Karađorđa KRVAVA SEKIRA RADOVANJSKA Takovski ustanak EVO MENE,A ETO VAMA RATA SA TURCIMA Vojne i diplomatske pobede kneza Miloša BOLJI JE DOBAR MIR NEGO NEIZVESTAN RAT Borba kneza Miloša za srpsku autonomiju CILJ OPRAVDAO SREDSTVA Prosperitet Miloševe Srbije DOK SE NE OPISMENE NAŠI SINOVI Knez Miloš kao neimar HRABRI RATNIK,VREDAN GRADITELj Prvi strani diplomati u Srbiji KNEŽEV NALOG-BEZ LjUBLjENjA I GRLjENjA Abdikacija kneza Miloša U SLOBODI STASAVA DEMOKRATSKA SVEST Kratkotrajna vladavina Miloševih sinova SAMO MESEC DANA NA PRESTOLU Dolazak na vlast Aleksandra Karađorđevića SRBIJA NA KLACKALICI VELIKIH SILA Vlada ustavobranitelja KNEZ KAO PARAVAN Život kneza Miloša u emigraciji HRVATSKI ZATVOR ZA SRPSKOG KNEZA Svetoandrejska skupstina NAJMIRNIJA REVOLUCIJA U SRPSKOJ ISTORIJI Druga vladavina Miloša Obrenovića STARI KNEZ DOČEKAN OVACIJAMA Knez Mihailo ponovo na kneževom tronu POBORNIK NACIONALNOG POMIRENjA Bombardovanje Beograda 1862 POGIBIJA SIME TERDŽUMANA Velika srpska diplomatska pobeda KLJUČEVI BEOGRADA U RUKAMA KNEZA MIHAILA Prvi Beogradski hoteli SRBI VEĆI ENGLEZI OD ENGLEZA Novogodišnje dvorske svečanosti VEČERAS,GOSPO,KOD KNEZA NA BALU Veliko slavlje u Topčideru DO MIHAILA I JULIJE - KĆERI KARAĐORĐEVE Bračne nevolje kneza Mihaila STO SE BORE MISLI MOJE Ubistvo kneza Mihaila UMESTO VENČANjA SAHRANA Izgradnja narodnog pozorišta u Beogradu POSMRTNA SLAVA KNEZA MIHAILA Otkrivanje spomenika knezu Mihailu A GDE MU JE KAPA Namesnički rezim DOK DEČAK NE DORASTE ZA KNEZA Prvi srpsko turski rat POBEDA NA ŠUMATOVCU Drugi srpsko turski rat BERLINSKOM KONGRESU U SUSRET Oslobodjenje Niša SVEČANI DOČEK KNEZA MILANA Posle pet vekova SRBIJA POSTAJE KRALJEVINA Osnivanje radikalske stranke i dizanje Timočke bune SELJAČKI POKRET PROTIV BIROKRATSKE DRŽAVE Srpsko - bugarski rat OLAKO IZGUBLJEN TEŠKO STEČENI UGLED Razvod braka kralja Milana i kraljice Natalije SRCU SE NE MOŽE KOMANDOVATI Dva atentata na kralja Milana GLAVA ČITAVA,REPUTACIJA TEŠKO RANJENA Smrt kralja Milana u Beču CAR FRANJO JOSIP CEREMONIJAL-MAJSTOR SAHRANE Dolazak na presto Aleksandra Obrenovića Jedna država a dva kralja Knjaz Nikola u Beogradu KO ĆE KOME PRE U GOSTE Fatalni brak kralja Aleksandra KAD KUMUJE RUSKI CAR Tragičan kraj dinastije Obrenović KRVAVI EPILOG MAJSKOG PREVRATA Beograd ukorak sa svetom KAD SE TELEFON TRKAO SA KONJANICIMA Uređenje Kalemegdanskog parka PAŠIĆ ISPUNIO AMANET KNEZA MIHAILA Ponovni dolazak dinastije Karađorđević NA PRESTOLU VOŽDOV UNUK Protesti u Srbiji protiv aneksije Bosne i Hercegovine ZAKON SILE UMESTO SILE ZAKONA Balkanski ratovi LAKŠE OSVOJITI NEGO PODELITI Sarajevski atentat EPICENTAR SVETSKOG ZEMLJOTRESA Početak prvog svetskog rata ULTIMATUM KAO PARAVAN Cerska i Kolubarska bitka DOŠO SVABA SVE DO RALJE,A OD RALJE NIKUD DALJE Odbrana Beograda 1915 ZA OBRAZ PRESTONICE,IZBRISANI IZ BROJNOG STANJA Niška i Krfska deklaracija U VIHORU RATA RAZMIŠLJA SE O NOVOJ DRŽAVI Srpska golgota TAMO DALEKO JEDINI BIO JE PUT Okupacija Srbije 1915 - 1918 PRAĆENI SVIM JAHAČIMA APOKALIPSE Solunski proces KO JE KRIV ZA APISOVU SMRT Solunski front SA SOKOLA SE,REKOŠE NAM,VIDI OTADŽBINA Oslobodjenje Srbije 1918 godine KA BEOGRADU-BRŽE OD OLUJE ZNAMENITE LIČNOSTI biografija 85 najznačajnijih ličnosti ovog perioda

BRANKO ŽIVKOVIĆ BORA RADONJIĆ CETINJE AND THE RIVIERA OF MONTENEGRO Prevod na engleski - Vera Blečić Izdavač - Beogradski izdavačko grafički zavod, Beograd Godina - 1957 190 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: BOKA KOTORSKA Geographical Information A Short Historical Survey Art in Boka THE BAY OF TOPLA Hercegnovi Story of the Town Walls with Four Towers Traces of the Past A Place for Rest and Amusement Vicinity of the Town Topla Igalo Sutorina Luštica Mamula Savina Monastery Meljine, Zelenika The Kumbor Channel THE BAY OF TIVAT Djenovići Baošići Bijela Kruševica Jošica Kamenari Djurići Lepetane Lastva TIVAT Prevlaka Soliotsko Polje Stradioti Otok The Verige Channel THE BAY OF RISAN Kostajnica and Morinj RISAN- THE OLDEST TOWN OF BOKA The Town of Centuries The Immediate Vicinity of the Town Risan Today Krivošije Ledenice Dragalj Zvečeva Knez-Lazar Ubli The Monastery of Banja PERAST - DEAD TOWN Remains of Previous Wealth The Town of Silence The Island of the Dead Captains The Monument to the Vanquished Sea THE BAY OF KOTOR Dražin Rt Orahovac DOBROTA The Place of Eminent Captains History of the Place Monuments KOTOR The History of the Town Historical Monuments The Marine of Boka Prčanj On the Way to Montenegro OLD MONTENEGRO Krstac Geographical Features Historical Survey On the Way to Cetinje Njeguši CETINJE The Vicinity of the Town Lovćen - National Park Lake Skadar On the Road to Budva BUDVA Historical Monuments Closer Surroundings Grbalj Bečići Kamenovo Miločer Saint Stefan PETROVAC NA MORU (PETROVAC ON THE SEA) Sutomore Spič Toplica BAR Novi Bar (New Bar) Stari Bar (Old Bar) ULCINJ Bibliography Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Knjiga je na engleskom jeziku

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Osamdeset godina gradskog saobraćaja Novog Sada 1911-1991 Autori: Agneš Ozer, Ljubo Marković, Radojko Milićević, Izdavač: Matica srpska - Novi Sad, Gradsko saobraćajno preduzeće - Novi Sad, 1991. god. Broširan povez, 22,5X22,5 cm. 98 str. Kunstdruk, ilustrovano Osamdeset godina gradskog saobraćaja Novog Sada 1911-1991 Začeci javnog prevoza u Novom Sadu sežu do 1868, kada je tadašnjim gradskim vlastima podneta molba kojom se tražila dozvola za prevoz putnika fijakerom po gradu. Njihov broj je stalno rastao, pa je 1884. godine njihova delatnost regulisana statutom. Sa razvojem Grada Novog Sada pojavila se i ideja o uvođenju električnog tramvaja koji je tada bio zadnja reč tehnike. Prvi tramvaj u Novom Sadu pušten je 30. septembra 1911. Kada je Novi Sad postao centar Dunavske banovine, 1929. godine, teritorijalno se proširivao i broj stanovnika se povećavao. Tako je 1930. godine gradska uprava donela odluku da se za potrebe javnog prevoza kupe tri autobusa. Javni prevoz je bio u stalnom porastu ali je izbijanjem Drugog svetskog rata i okupacijom došlo do smanjenja autobuskog saobraćaja. Prekid tramvajskog saobraćaja došao je 1944. usled savezničkog bombardovanja kada je teško oštećena električna centrala. Tramvajski prevoz je ponovo zaživeo 25. maja 1945. Rešenjem narodnog odbora 1946. osnovano je Gradsko saobraćajno preduzeće. Tramvajski prevoz potpuno je ukinut 1958. Radi obezbeđenja boljih uslova za prihvat i otpremu putnika u međumesnom saobraćaju, izgrađena je Međumesna autobuska stanica i u rad puštemna u decembru 1967. Sedamdeset novih autobusa marke „Volvo“ pušteno je u saobraćaj 1969. od 110 koliko ih je bilo u voznom parku GSP-a te godine. Odlukom Skupštine opštine grada Novog Sada 1991. GSP proglašen je za javno preduzeće u nadležnosti Grada. Ukinut je Radnički savet i formiran Upravni odbor u čijem sastavu se nalaze predstavnici Grada i Preduzeća.

ISTORIJA I UTOPIJA - Emil M. Sioran Izdanje: GRADAC K Čačak, 2009. F: 12x23 cm O: 105 str Mek povez, latinica. Knjiga je potpuno N O V A, neotvorena. Sioran je mislilac koji može dvostruko da deluje, zavisno od prirode onoga koji ga čita. Slabe obeshrabruje, ali jake čeliči za životne strahote. Njegova filosofija, nastojanjem da odbaci sve moguće iluzije, deluje oslobađajuće na ljude sklone da žive u iluzijama, ali ne i na one koji su slabi i skloni neaktivnosti: njih može odvesti u propast. Sioran pretežno izražava ideje koje su istoriji ljudske misli već manje-više poznate, ali je on te ideje radikalizovao, zaoštrio, doveo do ekscesa. A to je baš ono što ga čini jednim od mislilaca tipičnih za duhovnu klimu našeg vremena. Sledbenik više filosofa i ideologa, on je stvorio filosofiju koja je antifilosofija i ideologiju koja je antiideologija. Primena njegove filosofije, međutim, može da bude samo nemoć, iz koje svaki čovek i svako društvo nastoji svim snagama da izađe i da ostvari neke, bar dogledne ciljeve. Ali prava primena njegove misli je njegovo književno delo. Oštroumni kritičar mnogih društvenih zala i čovekovih nedostataka, on i u svoje stavove o indiferentnosti unosi uzbuđenost i polet, koji njegov stil čine duboko ličnim i zavodljivim. Dok ga čitamo, čini nam se da zajedno s njim učestvujemo u uzbudljivoj avanturi otkrivanja često skrivenih nepravdi istorije i nesposobnosti čoveka da radikalno izmeni svoj položaj. Lepotom slika, finoćom zapažanja i toplinom iskaza, Sioran se donekle iskupljuje za jednostranost i neprihvatljivost svog nihilizma. - - - Emil M. Sioran rođen je 1911. godine u selu Rasinari u Karpatima, Rumunija, kao sin pravoslavnog popa (na rumunskom jeziku njegovo ime se izgovara Čoran). Po završetku gimanzije u Sibiu-u, studirao je filosofiju u Bukureštu, gde je i diplomirao, odbranivši rad o Bergsonu. Svoju prvu knjigu, na maternjem jeziku, pod naslovom `Na vrhovima očajanja`, objavio je 1933. godine i za nju dobio i nagradu. Tokom 1936. i 1937. godine bio je profesor u gimnazijama u Brašovu i Sibiu-u, a krajem 1937. godine dobio je stipendiju Francuskog instituta u Bukureštu za nastavak studija u Parizu, gde je trebalo da pripremi disertaciju i Ničeovoj etici, koju, kako sam priznaje, nikada ozbiljno nije nameravao da napiše. Od tog momeneta, međutim, nije napuštao Francusku, a deset godina kasnije počeo je da piše na francuskom jeziku i u međuvremenu postao jedan od korifeja savremene francuske misli. Nikada se nije vratio u Rumuniju. Sioran je bio poslednji veliki `mrzovoljnik` ovoga veka. Uticaj njegovog dela u direktnoj je suprotnosti sa njegovim načinom života, usamljenošću i odnosom prema javnosti i onim što obično nazivamo slavom. Stanovao je u potkrovlju u blizini Luksemburškog parka i tvrdoglavo odbijao da učestvuje u javnom životu. Između ostalog, odbio je nagradu Francuske akademije u iznosu od 200 000 franaka. Najčešće se hranio po jevtinim studentskim menzama. Nikada se nije ženio ali nije bio ženomrzac. Pored uzglavlja je stalno držao `Knjigu o Jovu` (a pri tome se gnušao žrtvovanja). U mladosti je izučavao Bergsona, Šestova i Kjerkegora i bio pod velikim uticajem nemačkog filozofa Zimela. Celoga života je prebacivao sebi zbog toga što ne može da raskrsti sa životom. Njegove knjige su taj stav samo pojačavale. Napustivši rumunsko govorno područje i preselivši se u francusko ubrzo je postao jedan od najvećih stilista francuskog jezika. Time se Emil Sioran pridružio velikanima poput Jozefa Konrada i Vladimira Nabokova. Pa ipak, raskid sa maternjim jezikom veoma mu je teško pao. Iako ne osobito plodan, on je za petnaest godina objavio više knjiga eseja, zapisa i aforizama: `Kratak pregled raspadanja` (1949), `Silogizmi gorčine` (1952), `Iskušenje da se postoji` (1956), `Istorija i utopija` (1960), `Pad u vreme` (1964) i `Rđavi demijurg` (1969) kao i nekoliko studija i članaka o piscima i misliocima (Makijaveli, Žozef de Mestr, Pol Valeri, Sen Džon Pers). Ovaj bliski prijatelj Semjuela Beketa i Ežena Joneska bio je pravi spomenik avangarde i svoje vlastite sudbine. Za jugoslovenske izadvače i čitaoce posebnu vrednost predstavlja to što je kod nas objavljeno toliko Sioranovih knjiga i što su sve za vrlo kratko vreme bile rasprodane - bez obira na to što smo, za razliku od Emila Siorana, većinom bili ubeđeni optimisti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga čaja (chá no běn, Cha no Hon) je dugačak esej o ulozi koju čaj igra u japanskom načinu života i kulturi. Napisao ga je Okakura Kakuzo, a objavljen je 1906. [1] Knjiga je napisana za zapadnu publiku. Prvobitno je napisana na engleskom jeziku. Okakura je u mladosti naučio da govori engleski i dobro je prenosio svoje misli zapadnjacima. U svojoj knjizi razmatra zen i taoizam, ali i sekularne (nereligiozne) aspekte čaja i japanskog života. U knjizi se ističe kako je teizam (umetnost čaja) mnogim stvarima podučavao Japance. Ono što je najvažnije, naučilo ih je jednostavnosti. Kakuzo kaže da je ta jednostavnost, inspirisana čajem, uticala na umetnost i arhitekturu. Esejistička knjiga koja se smatra najboljim delom koje čitaocu sa Zapada predočava istočnjački način razmišljanja. Kroz istoriju čaja i čajnu ceremoniju autor nam približava kulturu, umetnost i filosofiju Dalekog istoka. Iz sadržaja: Šoljica čovečnosti Škole čaja Taoizam i zen Čajna soba Poštovanje umetnosti Cveće Majstori čaja Okakura Tenšin (japanski: gāng cāng tiān xīn Okakura Tenšin) je japanski naučnik i pisac istorijskih romana i dokumentarnih filmova. Smatra se jednom od najznačajnijih i zagonetnijih ličnosti u japanskoj umetnosti i kulturi u periodu Meijia. Piše pod pseudonimom Kakuzo Okakura. Kakuzo Okakura rođen je 14. februara 1863. godine u Jokohami, Kanagava (tada provincija Musashi) u Japanu, u porodici samuraja, a kasnije je njegov otac postao bogat trgovac svilom. Odgajan je u tradicionalnim japanskim idealima i umerenim nacionalizmom. Sa 7 godina počeo je da studira engleski jezik u misionarskoj školi koju je vodio dr Curtis Hepburn, a 1873. ušao je u školu stranih jezika u Tokiju. Sa 15 godina upisao se u Tokijski carski univerzitet, gde je 1880. godine diplomirao englesku filologiju. Jedan od njegovih nastavnika bio je američki filozof Ernest Phenolosa, kome je kasnije postao prevodilac tokom svojih turneja po Japanu. Po završetku studija radio je u Ministarstvu prosvete. 1882. godine predavač je u Strukovnoj školi (danas Univerzitet Senshu). 1887. suosnivač je Tokijske škole likovnih umetnosti, kojoj je bio rektor 10 godina. Doprinosi veliko u organizaciji Japanske akademije umetnosti. 1889. godine postao je jedan od osnivača časopisa `Coca` posvećen umetnosti Istoka. Godine 1902., tokom putovanja u Indiju, upoznao je Rabindranath Tagore. Godine 1904. pozvao ga je Villiam Bigelov u Muzej likovnih umetnosti u Bostonu, a 1910. postao je prvi šef azijskog odeljenja za umetnost. Njegova najpoznatija dela su „Ideali istoka“, Japansko buđenje i „Čajna knjiga“, piše na engleskom jeziku, a u svojoj ikoničnoj knjizi čaja objašnjava poetično i zadivljujuće istoriju čaja i sve aspekte japanskog čaja. ceremonije, i za kulturu, istoriju i filozofiju Istoka. Dela pisca su pogodna za upoznavanje zapadnog sveta sa Japanom, mentalitetom istočnog čoveka. Njegova teorija umetnosti nosi duh Istoka, sa njegovom suptilnom poetskom intuicijom. Aktivni je pobornik očuvanja temelja tradicionalne japanske kulture i tradicionalnog japanskog slikanja nihonga. Kakuzo Okakura umro je 2. septembra 1913. u Mioku, Niigata, u Japanu. 1967. godine u Tokiju je otvoren memorijalni park nazvan po njemu, mesto tokijske škole likovnih umetnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jasenovac: Genocid i zlocni NDH nad srbima, jevrejima i romima u drugom svetskom ratu Logor Jasenovac,[5] kao sistem logora pod komandom iz logora Jasenovac, je bio najveći koncentracioni i logor smrti na prostoru Kraljevine Jugoslavije za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu. Logor je formirala Nezavisna Država Hrvatska, istočno od istoimenog gradića, u avgustu 1941. godine, a uništile su ga ustaše u aprilu 1945. godine da bi sakrili i umanjili zločin koji su počinili. Državna administracija Hrvatske nazvala ga je „Sabirni i radni logor Jasenovac“, ali to je bio logor smrti, mesto za mučenje i ubijanje prvenstveno Srba, Roma i Jevreja (svih uzrasta, polova, starosnih dobi, socijalnih, obrazovnih i drugih profila), a u to mučilište su dovođeni i svi drugi koji su podržavali Srbe, Rome, Jevreje, komuniste, partizane, ili su prosto bili ljudska bića i „nisu odgovarala“ tadašnjim vođama ustaške Hrvatske.[6] Sistem logora Jasenovac je bio zloglasan po varvarskim metodama i velikom broju žrtava.[7] Logor Jasenovac je bio prvi sistematski izgrađivani logorski kompleks na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske, jedini koji je neprekidno delovao sve do kraja njenog postojanja, najveći po prostoru koji je zauzimao, po broju logoraša koji su kroz njega prošli i po broju žrtava koje su u njemu stradale. U njega su se upućivali ne samo muškarci, nego i žene i deca. Sistem koncentracionih logora Jasenovac je u egzilu osmislio Vjekoslav Luburić, koji je bio i njegov prvi komandant. Prof. dr Gideon Grajf, istoričar specijalizovan za Holokaust, autor izuzetno značajne monografije „Jasenovac – Aušvic Balkana – Ustaška imperija okrutnosti“ kaže: „ Jasenovac je daleko brutalniji od Aušvica. ” [8] Logor je građen od sredine avgusta 1941. do proleća 1944. godine.[9] Veći deo logora se nalazio u mestu Jasenovac, oko 100 km jugoistočno od Zagreba. Logori I i II bili su u selima Bročici i Krapju, ali su brzo rasformirani zbog čestih poplava. Zatvorenici su prebačeni u logor Ciglana (Jasenovac III), koji je bio najveći logor i uključivao je krematorijum. U Donjoj Gradini sa druge strane reke Save vršena su pogubljenja. Logor za decu bio je u Sisku i u Jastrebarskom, a ženski logor u Staroj Gradiški jugoistočno od Jasenovca, mada je žena i dece bilo i u Jasenovcu. U Jasenovcu je Nezavisna Država Hrvatska izvršila genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima. U njemu je stradao i određen broj Hrvata i Muslimana. To su bili antifašisti, komunisti i simpatizeri i pomagači Srbima. Ovaj jedinstveni kompleks logora, uređen po uzoru na koncentracione logore Trećeg rajha, službenog imena „Ustaška odbrana, Zapovjedništvo sabirnih logora Jasenovac“, bio je pod zapovedništvom Ustaške nadzorne službe (UNS) odnosno njenog Ureda III Ustaške odbrane čija je funkcija bila osnivanje i organizacija te uprava i osiguranje logora.[10] Uz centralni logor III Ciglana, postupno su tokom 1942. formirani i drugi delovi logora: radna grupa Kožara — osnovana 1942. godine u samom mjestu Jasenovac; logor Stara Gradiška — drugi po veličini logor, smješten unutar objekta bivše kaznionice; te logorske ekonomije Mlaka, Jablanac, Gređani, Bistrica i Feričanci. Tačan broj žrtava u sistemima logora Jasenovac nije nikada utvrđen.[11] Spomen park Jasenovac je do 2012. sastavio nepotpuni poimenični spisak oko 83.000 žrtava,[1][2] dok su istraživači Muzeja žrtava genocida do sada sastavili nepotpuni poimenični spisak od oko 88.000 žrtava.[12] Nasuprot nepotpunim brojevima popisanih ubijenih lica, ranije su pravljene zvanične, ali grube procene o stotinama hiljada ubijenih. Jedna takva procena o oko 700.000 ubijenih na području pod komandom iz logora Jasenovac stoji u Spomen području Donja Gradina (Republika Srpska).[3] Deo ustaške emigracije po završetku rata je sprečen operacijom Gvardijan, u kojoj su neki od zapovednika logora Ljubo Miloš i Ante Vrban, kao i pojedini pripadnici Ustaške vojnice zarobljeni i pogubljeni. Zapovednici Ivica Matković i Miroslav Filipović pogubljeni u drugim procesima nedugo nakon rata, dok je Vjekoslav Luburić ubijen u emigraciji 20 godina kasnije pod nerazjašnjenim okolnostima. Danas, 22. aprila, na dan proboja logoraša iz Jasenovca, Srbija obeležava državni praznik posvećen žrtvama holokausta, genocida i fašizma, dok Hrvatska održava zvaničnu komemoraciju na Spomen-području Jasenovac...

U dobrom stanju, potpis autorke Raisa Davydovna Orlova-Kopeleva (ruski : Raisása Davýdovna Orlóva-Kópeleva, 1918. Moskva - 1989. Köln) bila je ruska spisateljica i druga supruga Leva Kopeleva. Воспоминания о непрошедшем времени / Раиса Орлова. - М.: Ardis, 1983. - 330 с., 5 л. ил.; 22,6х15 см. С 14 фотографиями из архива автора. В цветной иллюстрированной издательской обложке. Язык: Русский Эту книгу Раиса Орлова писала двадцать лет. Она вновь и вновь перебирала все случившееся на ее веку, пыталась ответить себе и читателям, как вышло, что в молодые и зрелые годы верила в ложь и была невольной соучастницей этой лжи и зла, до конца ли искупила то, в чем считала себя виноватой. Пожалуй, особая ценность книги в том, что окончательного ответа автор не нашел. Виктор Некрасов «Воспоминания о непрошедшем времени» Раисы Орловой «Новое Русское Cлово», 23 февраля 1984 г. В книге 330 страниц. Для меня это много, читаю я медленно. Но прочел за неделю — невиданные темпы. Люблю и считаю самыми нужными книги о жизни. Подведение каких-то итогов. Пусть это жизни разные, непохожие. Как у Григоренко, Буковского, Евгении Гинзбург, Надежды Мандельштам, Берберовой, Лидии Жуковой... Тюрьмы, лагеря, ссылки, война, эмиграция, Харбин, Шанхай, Париж... Все интересно. Вера, самообман, прозрение, переосмысливание, стыд за прошлое, вера во что-то новое, а может, и отсутствие ее. Исповедь, словом. Книга, которую я только что прочел, и прочел с большим интересом, — книга Раисы Орловой `Воспоминания о непрошедшем времени` — это книга о ее жизни. Я чуть постарше автора, но в общем-то мы жили в одно и то же время — назовем его сталинским, — когда умер Ленин, мне было 13 лет, Орловой — всего пять... Я старше Орловой только на восемь лет, но видел все же немецкий цеппелин над Парижем, ходил с мамой в ее `Опиталь-Станислас`, приносил гостинцы лежавшим там французским солдатам; вернувшись с родителями в Россию, увидел не только живого городового, но и Николая II, когда он приезжал в Киев, а потом, в Николаевском парке, где меня пасли, общался со всеми солдатами, которые ухаживали за нашими нянями — немцами, поляками, белогвардейцами, красноармейцами, петлюровцами, гайдамаками, возможно даже, махновцами. И со всеми дружил. Когда же обстрелы кончились, поступил в гимназию, очень скоро превратившуюся в Единую трудовую школу. В такую же, чуть попозже, поступила и Р. Орлова. Таким образом, мы оба выученики советской школы. Хотя я еще успел захватить пресловутый Дальтон-план — замечательный план, запрещавший строго-настрого готовить дома уроки. Ну, а потом пошли все эти обществоведения, краеведения, природоведения, родиноведение, на которые мы все и выросли... Затем уже ВУЗы. У нее ИФЛИ — литература, у меня Строительный — архитектура. У нее Москва, у меня Киев. Вот и вся разница. Впрочем, довольно существенная. `Введение` в книгу Р. Орловой начинается так: `Эта рукопись началась в 1961 году. — Во что ты верила? — Как ты могла в ЭТО верить? — Во что ты веришь сегодня? Вопросы звучали неотступно, звучали вокруг, звучали в моей душе. И я спрашивала, допрашивала себя. До 1953 года я верила во все, вплоть до `заговора врачей-убийц`. Горько оплакивала смерть Сталина. В 1961 году признаваться в этом себе и другим было не только стыдно, но уже и странно. А я верила. И я не одна!` Именно поэтому интересно, и полезно, и нужно читать книгу Орловой. Это рассказ о своей жизни, жизни человека, интеллигента, москвича, который умудрился до 35 лет прожить, слепо веря в обман, оплакивая смерть тирана. Сейчас это кажется чудовищным, и все же... Для меня и моих друзей смерть Сталина была праздником, днем освобождения, мы тут же распили свою поллитровку. Но могу ли я сказать, что я во что-то не верил? Нет! Ко дню смерти Сталина я уже десять лет был членом партии, вступив еще в Сталинграде (во время войны все вступали) — многое потом мог понять, тем не менее, не кто иной, как я, уговаривал своего ближайшего друга, малость, правда, под градусом: `Слушай, я дам тебе рекомендацию. Именно такие, как ты — честные, правдивые, хорошо воевавшие, именно такие нужны партии! Ты же понимаешь — ты, я, Митька, все мы...` Ну и т.д. А было мне тогда уже под сорок, не сопливый мальчишка. Друг мой не внял моим увещеваниям — в партию не вступил. И ему легче. Во много раз. Но об этом позже. Я слыхал о книге Орловой разные суждения. И чего это она выворачивается наизнанку? И зачем обо всем этом вспоминать? И как можно было во все это верить, а не ненавидеть? И работать на эту власть, укреплять ее? И вообще, она не рассказывает всей правды... О всей правде говорить не будем. Ни Пушкин, ни Гоголь, ни Тургенев, ни Чехов не рассказали всей правды. Даже Толстой, даже Короленко... Так что уж лучше помолчим. А насчет выворачивания наизнанку и веры в какие-то идеалы поговорим. А. Блок поверил в революцию и пошел ей навстречу. Маяковский даже больше, считал себя ее певцом, запевалой. А Мейерхольд? Можем ли мы осудить их за это? Бунин осудил. А я нет. И Орлову тоже. Мы понимаем — то были первые годы. Самодержавие было свергнуто. Зажглась заря нового. Как хотелось в нее верить! `мы наш, мы новый мир построим!` Как всем хотелось тогда этого! Мы — намного более молодое поколение. Но и нам хотелось строить новое. Не без некоторого стыда я вспоминаю свои студенческие годы. Ведь на полном серьезе в своих курсовых проектах, а потом и в дипломном проекте я искал и, как мне казалось, воплощал образ самой радостной, жизнеутверждающей, самой демократичной в мире архитектуры — советской! Да-да, без всяких шуток, так и писал в своей пояснительной записке. Заслужил я, правда, за свой диплом только троечку (так называемое `богатство` — очень любимое тогда слово — сталинской архитектуры, все эти фронтоны и капители, казались мне недемократичными, т.е. антисоветскими), но самое забавное во всей этой истории — это то, что, попав впервые в Рим, будучи уже не архитектором, но все же советским писателем, я к великому своему недоумению и даже ужасу обнаружил удивительное сходство между своими юношескими проектами и итальянской фашистской архитектурой. Та же якобы простота, та же якобы величественность и монументальность. А ведь я ничего об архитектуре времен Муссолини не знал. Ни `Форо Олимпико` с монументальными мраморными атлетами, ни здания ЭУР — комплекса зданий предполагавшейся, но так и не открытой всемирной выставки. Одно и то же. Или почти одно и то же. Через железную стену. И какую. Весьма знаменательно... После первой войны появился термин `потерянное поколение`. Мы, наше поколение, не было потерянным, оно было погубленным, дико искареженным. Нас всеми силами оболванивали. Всем, чем могли. Лозунгами, трафаретами, газетными передовыми, шестью условиями Сталина. Мы, правда, в это не верили, но в искусство верили. `Путевка в жизнь`, `Броненосец `Потемкин`, `Чапаев`, трилогия о Максиме, `Великий гражданин`, `Ленин в Октябре`, `в 18-м году`! Ходили, смотрели, восторгались. Ах, Чирков, ах, Щукин, ах, Боголюбов! А тут еще челюскинцы, ледокол `Красин`, чкаловские перелеты, стратосфера. Ко всему молодость, влюбчивость, походы с рюкзаками по всяким там Военно-Сухумским и Военно-Осетинским дорогам, и `Сердце, тебе не хочется покоя`, и, конечно же, `Чужой земли не хотим, но и своей, ни одного вершка, своей земли не отдадим!` Во что это последнее вылилось, мы теперь хорошо знаем, но тогда, красивые, двадцатидвухлетние, мы глубоко верили, что не отдадим. Да, мы искалеченное, искореженное поколение... Е. С. Гинзбург была верующей коммунисткой (это чувствуется еще по первой ее книге), П. Г. Григоренко, организатор первых комсомольских ячеек на Украине, был во время войны не только коммунистом, но и ярым сталинистом. Потом стал верить в другое. И много для этого другого сделал. А Р. Орлова просто написала книгу. О том, как верила и перестала верить. В ней нет тюрем и лагерей, нет того, чего так много у Е. Гинзбург и В. Буковского. Нет страха, который сопровождал всю жизнь Надежду Мандельштам. Нет войны, которой так много у генерала Григоренко. В ней все проще и обыденнее — учеба, работа в ВОКСе, в редакции журнала `Иностранная литература`, поездки даже за границу, встречи с людьми — но в этой обыденной, как я сказал, жизни — тоже жизнь. Назовем ее рядовой, рядового советского человека. В ней меньше ужасов, но достаточно того, о чем можно рассказать. Начала Орлова писать свою повесть в 1961 году, в год, когда XXII съезд партии принял решение поставить памятник `жертвам культа личности`, когда она прочитала `Один день Ивана Денисовича`. Мне тогда казалось, — пишет она во введении, — что и моя страна, и партия, членом которой я была два десятилетия, тоже пытается очнуться, разобраться в том, что происходило с ней, что с ней сделали, что она сама с собой сделала. Верила я в то время в `коммунизм с человеческим лицом`, еще не зная этого словосочетания`. Закончена же книга в 1982 году. И заканчивается словами: `Но пока мысль еще ясна, пока рука держит перо, пытаюсь рассказать, как мы жили`. И под этим: `Москва, Жуковка, Переделкино, Комарово, Кельн. 1982 г. А жили мы нелегко, это говорю уже я. И об этом книга Орловой. Сумевшей бесстрашно посмотреть в свое прошлое. И рассказать об этом. Что тоже не просто. rusija - sssr - disidenti

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mustafa Golubić (24. oktobar 1889 - 11. juni 1941), poznat i po nadimku Mujko, rođen u Stocu, tajni agent i obavještajac Sovjetskog Saveza, član Četvrte uprave sovjetskog generalštaba GRU,[1] pukovnik[1] (general)[2] sovjetske tajne službe NKVD, koordinator operativnih akcija Kominterne u Evropi i Americi. Bio je i član Mlade Bosne i surađivao je sa oficirima, članovima militarističke organizacije `Ujedinjenje ili smrt` (Crne ruke), koji su učestvovali u Majskom prevratu 1903. godine.[1][3][4] Biografija Rođen je u siromašnoj bošnjačkoj[nedostaje referenca] porodici u Stocu, Bosna i Hercegovina, tada u sastavu Austro-Ugarske. Njegov otac Muhamed je umro dok je Mustafa još bio dijete. Njegova majka Nura živjela je 102 godine, a umrla je 1953.[5] Kao najboljeg đaka osnovne škole, opština Stolac ga je poslala u gimnaziju u Sarajevo. Tu je tokom svog školovanja postao član ilegalne revolucionare organizacije Mlada Bosna[6], moguće od 1908. godine. Sarađivao je sa Bogdanom Žerajićem, Vladimirom Gaćinovićem, Danilom Ilićem[1] i drugim istaknutim `mladobosancima`. U Sarajevu je završio pet razreda gimnazije, a onda nakon austrijske aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine prelazi da živi u Kraljevina Srbiju. Nastavlja školovanje u Beogradu, gdje ga je zatekao Prvi balkanski rat. Balkanski ratovi Mustafa Golubić (drugi s lijeva u srednjem redu) sa Mišom Živanovićem, Ristom Toholjem, Vladom Voskarom, Jevremom Gerasimovićem, Đurom Šarcem, Vojislavom Tankosićem, Smajom Ferovićem, Dušanom Dučićem, Boškom Arežinom i Milanom Miloševićem. Kao dobrovoljac učestvuje u Balkanskim ratovima odlazi na ratište i pridružuje se četničkom dobrovoljačkom odredu vojvode Vojislava Tankosića, gdje se ističe hrabrošću u borbi na Merdaru. Tokom trajanja vojnih operacija šalje članke za časopise `Ilustrovana ratna hronika`[7] i `Balkanski rat u slici i reči`.[8] Po završetku rata izlazi sa činom narednika u srpskoj kraljevskoj vojsci. Tadašnji prijestolonasljednik Aleksandar Karađorđević ga je nagradio Medaljom `Miloša Obilića` za pokazanu hrabrost. Zagrebački Srbobran je objavio dezinformaciju o pogibiji Mustafe Golubića 1913. u Drugom balkanskom ratu. u velikim bojevima kod Krivolaka. List ga je nazvao čestitim i oduševljenim muslimanskim Srbinom i navodi njegove zasluge što se kao srpski komita borio za oslobođenje srpske zemlje u Prvom balkanskom ratu. U tom ratu se istakao u boju na Bosiljevcu, a kasnije se opet prijavio kao dobrovoljac u Drugom balkanskom ratu.[9] Studij Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji 1913. godine. Upisao je najprije Tehnički, a zatim i Pravni fakultet u Beogradu. Kao najbolji učenik gimnazije, dobio je stipendiju vlade Kraljevine Srbije da studira prava u Lozanu i Ženevi, a onda u Parizu. Od kraja Drugog balkanskog rata, pa do početka Prvog svjetskog rata studirao je pravo u Toulousu u Francuskoj.[1] U Švicarskoj se za vrijeme svog školovanja upoznao sa mnogima iz ruske kolonije, moguće i sa Lenjinom. Na taj način se povezao sa kominternovskom organizacijom i počeo je da radi za nju. Vjerovatno je u Parizu stupio u tajnu oficirsku organizaciju `Crna ruka` kojom je rukovodio Dragutin Dimitrijević Apis. U arhivskim materijalima austro-ugarske istrage o djelovanju `Crne ruke`, Golubić se označava kao jedan od najaktivnijih članova. U ovoj policijskoj istrazi označen je kao učesnik u poznatima akcijama ove organizacije, uključujući Sarajevski atentat. Prvi svjetski rat Za vrijeme Prvog svjetskog rata, prekinuo je studije i vratio se u Kraljevinu Srbiju. Kao član `Crne ruke`[nedostaje referenca] pridružio se vojsci. Unaprijeđen je u čin poručnika i prebačen u Kraljevu gardu. Učestvovao je u bici na Kolubari i nagrađen ordenom. General Apis ga 1915, uz podršku Vrhovne komande, šalje u Rusiju da među tamošnjim Jugoslavenima prikuplja dobrovoljce za srpsku vojsku. Iz Rusije se vraća sa oko hiljadu dobrovoljaca, u trenutku kada se srpska vojska već uveliko povlači preko Albanije. Mustafa Golubić učestvuje u svim borbama, te zajedno sa srpskom vojskom prelazi Albaniju, da bi kasnije učestvovao u probijanju Solunskog fronta. U Solunu se sprijateljio sa generalom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i odbio je da svjedoči protiv njega na Solunskom procesu. Zbog toga je osuđen na godinu dana zatvora i izbačen iz vojne službe. Interniran je na grčko ostrvo Krf, odakle mu je uspjelo da pobjegne. Uz novčanu pomoć dr. Jefta Dedijera odlazi u Francusku. Kraljevina SHS Poslije rata dolazi u Beograd, gdje je bio pod stalnim nazdorom policije. Ubrzo postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Juna 1919. je bio uhapšen zbog učešća u studentskim demonstracijama. Biva interniran u rodni Stolac, gdje provodi neko vrijeme, ali se tajno vratio u Beograd. 1921. godine Golubić je uhapšen zbog sumnje da je učestvovao u pripremanju atentata na regenta Aleksandra Karađorđevića, pa je zbog toga bio interniran u manastir Rakovica. Emigracija u Beču Bečki emigrantski list Balkanska federacija, za koji je Golubović pisao. Srp i čekić, ilegalni komunistički list koji je Golubić pokrenuo u Beču. Nakon protjerivanja iz Francuske i Švicarske 1921. godine odlazi u Beč, gdje 1923. godine postaje i član Komunističke partije Austrije. U Beču je živio narednih osam godina, te bio član jugoslavenskog `Kluba studenata marksista` i kao novinar sarađivao u međunarodnom listu `La fédération balkanique` od 1924-27. Člankom `Tajna beogradska kamarila` koji je pod pseudonimom Nikola Nenadović objavio u broju od 1. decembra 1924., Golubić je u listu `La fédération balkanique` pokrenuo međunarodnu kampanju za reviziju Solunskog procesa. Godine 1925. je inicirao pokretanje komunističkog lista `Srp i čekić`, u čijoj se redakciji nalazio duže vremena. Ovaj list su rasturali ilegalnim putem u Kraljevinu Jugoslaviju, najviše Dunavom preko radnika na brodovima. Iste godine je napisao i ilegalno izdao brošuru Lenjin o vojnim pitanjima. Učestvovao je kao delegat 1926. godine na Trećem kongresu KPJ u Beču. U Beču je živio oskudno i bez stalnih prihoda. Potpomagao ga je pukovnik Božin Simić, član `Crne ruke` koji je živio u Nici, ali najveću pomoć imao je od svog zemljaka Alije Mujkića, obućara kod kog su studenti popravljali cipele. On je bio član Kluba, volio je studente i kuhao im je bosanski lonac. Učestvovao je u Julskim protestima u Beču, kao jedan od organizatora.[1] U Leskovcu je Mustafa boravio u više navrata tokom 1920-ih i 1930-ih. Kretao se sa lažnim ispravama, kao Milorad Nikolić i bio aktivan u Sindikatu. Smatrali su ga za obućara jer je izrađivao moderne ženske sandale `na štiklu` i rukotvorine prodavao radnicama u Radničkom domu i na drugim nmjestima. U Leskovcu je Mustafa otvorio radnju za izradu sandala koja se zvala `Venera` i zaposlio pedesetak radnika. Mustafa Golubić je u Beču na zahtjev tadašnjih jugoslavenskih vlasti bio četiri puta hapšen, da bi na kraju bio protjeran u Berlin. U Berlinu se obraća `Crvenoj pomoći` i od te organizacije dobija 10 njemačkih rentnih maraka sedmično. Pomagao mu je Kosta Novaković koji je poznavao šefa organizacije `Crvena pomoć`. Do januara 1931. je u Berlinu, a u isto vrijeme boravi u Parizu, Moskvi i Pragu. Zvanično, u Parizu je po nalogu `Crvene pomoći`, nabavljao falsifikovane pasoše za komuniste. Sovjetski obavještajac Početkom 1930-ih Golubić radi kao sovjetski obaveštajac i često boravi u Moskvi, u hotelu Luks, gdje su stanovali strani funkcioneri Kominterne. Tu se školovao za oficira NKVD i izlazi sa činom general-majora. U to vrijeme je dobio i rusko državljanstvo. Radio je u Četvrtom odjeljenju GPU (politička policija), čiji je jedan od poslova bio i uklanjanje političkih protivnika. Za vrijeme rada u Kominterni, kao čovjek NKVD služio je za objedinjavanje komunističkih organizacija koje su potpadale pod Kominternu. U zvaničnoj karakteristici sovjetske službe GPU stoji da je negativna osobina Golubića što uporno insistira `da nas poveže sa organizacijom Crna ruka`, prema kojoj gaji određene simpatije, te da se `u svom poslu oslanja isključivo na ljude sa jugoslavenskog područja. Prema memoarima Rodoljuba Čolakovića, Golubić ga je 1932. odveo u Kremaljski dvorac, gde su se sastajali sovjetski rukovodioci i upoznao ga sa Staljinom. Kapiju su prošli bez legitimisanja. Rodoljub Čolaković opisuje Golubića kao fanatičnog izvršioca Staljinovih naloga, ali i kao čovjeka koji u trenucima slabosti čezne za rodnim Stocem. 1934. godine Mustava Golubić je već bio značajan sovjetski obaveštajac u Pragu.[10] U to vreme za njega je radio Ivo Vejvoda, ne znajući njegov identitet: Za vrijeme studija arhitekture u Pragu, radio sam za Mustafu Golubića. Nosio sam njegove šifrovane poruke u Beograd. O njemu, takoreći, nisam znao ništa, nisam imao pojma čime se zapravo bavi. Ali da sam znao tko je Mustafa Golubić - da je jedan od najvećih sovjetskih obavještajaca, kome su vrata Kremaljskog dvorca, gdje se sastajao sa Staljinom, uvijek bila otvorena - ja bih sebe smatrao aristokratom komunističkog pokreta. Jer, raditi za sovjetsku obavještajnu službu, za Kominternu i Staljina, bila je tada najveća čast koja je mogla zadesiti jednog komunistu. Mustafa je posjedovao nevjerojatan lični šarm. Od prvog sam ga dana zavolio kao rođenog oca.[11] – Ivo Vejvoda Radeći kao sovjetski operativac, Golubić je pod lažnim imenima obišao pola svijeta, od Rusije, Kine i Japana na istoku, do Sjedinjenih Država i Meksika na zapadu, dok su mu Beč, Moskva, Prag, Pariz, London i Berlin bile `kućne adrese`. U zimu 1934-35, preselio se u Kanadu, gdje je ostao dvije godine, operišući u Sjedinjenim Državama i Meksiku. Prema tvrdnjama Stevana Dedijera, Mustafa Golubić je bio jako aktivan, ako ne i glavni agent NKVD-a u SAD-u tokom 1930-ih. Nekoliko puta je kao `slijepi putnik` putovao u SAD. U New Yorku je kidnapovao jednog sovjetskog dvostrukog agenta koji je počeo saradnju sa američkim tajnim službama. Uspio ga je oteti i organizovati njegov transport u Moskvu. Digao se na noge cijeli FBI I nastala je potjera za Golubićem, kome je Stevan Dedijer pomogao da umakne i vrati se u Evropu. Prisjećajući se Golubića, Dedijer je rekao: `Mustafa je jedan od svetaca u mome životu.` Godine 1937. odlazi u Španiju, gdje je bjesnio Španski građanski rat, ali mu je bilo naređeno da se naseli neko vrijeme u Parizu da identifikuje `trockiste` u redovima jugoslavenskih komunista. Tih godina u Moskvi je upoznao budućeg vođu jugoslavenskih komunista Josipa Broza Tita i imao je zadatak da vodi računa o njemu. Golubić je, kao i Tito, preživio Staljinovu Veliku čistku 1936-38. u kojoj je ubijeno gotovo cijelo vođstvo KPJ. Godine 1938. novo Titovo rukovodstvo je povelo kampanju protiv njega i drugih istaknutih komunista (Rajko Jovanović, Pavle Bastajić, Labud Kusovac...) optužujući ih da su `špijuni, provokatori i dupli agenti`.[12] Više puta je po zadatku putovao u Meksiko. Tamo je u izbjeglištvu boravio Lav Trocki, najveći i najopasniji Staljinov neprijatelj, koji ga je u svojim veoma čitanim tekstovima raskrinkavao kao komunističkog diktatora.Postoje indicije da je Mustafa Golubić bio jedan od organizatora ubistva Lava Trockog. Povratak u Jugoslaviju U martu 1940. Mustafa Golubić se vraća u Beograd. U to vrijeme, nakon uspostavljanja sovjetsko-jugoslavenskih odnosa 10. juna 1940. godine, uspostavljane su veze sovjetskih predstavnika i jugoslavenskih oficira u cilju saradnje protiv Hitlera.[13] Mustafa Golubić je 1940. ili 1941. uspostavio u Beogradu kontakt sa Dragišom Vasićem i Mladenom Žujovićem, koji su kasnije postali bliski politički savjetnici Draže Mihailovića.[14] Golubić je sa bivšim pripadnicima `Crne ruke` učestvovao u pripremanju vojnog puča 27. marta 1941. godine, protiv prostupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. On je preko Božina Simića bio u dosluhu sa generalom Dušanom Simovićem. Božin Simić je posjetio generala Simovića 26. marta i obavijestio ga je o raspoloženju Sovjeta da sa Jugoslavijom zaključe sporazum. Nakon uspješnog prevrata, Golubić je po zadatku sovjetske službe, pomoću svojih saradnika iz `Crne ruke`, inicirao obraćanje nove vlade generala Simovića sovjetskom rukovodstvu. Odmah poslije Vojni puč od 27. marta 1941.|vojnog puča 27. marta, on i Božin Simić, su zajedno iz Beograda, avionom otputovali za Moskvu kako bi prisustvovali potpisivanju Sporazuma o prijateljstvu Jugoslavije i SSSR-a (potpisan prekasno u zoru 6. aprila 1941. godine).[15] Po izbijanju Drugog svjetskog rata, nalazi se u Moskvi. Kao specijalni povjerenik Kominterne dolazi u Beograd aprila 1941, za vrijeme trajanje aprilskog rata, da izvrši konsolidovanje u redovima KPJ, a zatim da se uputi za Grčku i da utvrdi odgovornost zamjenika generalnog sekretara tamošnje komunističke partije. Kad je Rodoljub Čolaković 15. aprila 1941. godine sreo Mustafu u okupiranom Sarajevu ovaj mu je navodno rekao: `Valter neće dugo trajati i moraće da bude maknut`. Čolaković u svojim memoarima piše da je to odmah javio Titu, čije je konspirativno ime u to doba bilo Valter. Milovan Đilas je kasnije tvrdio da je postojala odluka da se Mustafa Golubić ukloni, jer su dobili podatke da se on sprema lividirati Tita. Titovi najbliži saradnici tada su počeli govoriti o Golubiću kao neprijatelju i `trockisti`, ali on se nije uzrujavao jer je imao podršku SSSR. U predustaničkim danima, u maju 1941. godine Golubić se sastajao sa Titom, koji je tada boravio u Beogradu, i sa još nekim članovima Politbiroa KPJ. Neki autori vjeruju da je između njih postojala tenzija ili konkurencija oko vođstva u predstojećim događajima. Neki publicisti vjeruju da je 5. juna 1941. godine Mustafa Golubić organizovao dizanje u vazduh tvrđave u Smederevu, gdje su Nijemci uskladištili municiju poražene vojske Kraljevine Jugoslavije. Međutim, za tako nešto ne postoje dokazi, niti se takve optužbe pominju u dokumentima sa njegovog saslušanja u Gestapou. Hapšenje i smrt Spomen ploča Mustafe Golubića u Aleji boraca NOR-a na Novom groblju u Beogradu. Golubić je stigao u Beograd odmah nakon njemačkog zauzimanja, kada se njihova uprava tek uspostavljala. Međutim, neko je u Beogradu 10. juna 1941. obavijestio novooformljeni Gestapo i Specijalnu policiju da se u jednom ilegalnom stanu nalazi veliki boljševički agent i general NKVD Golubić. Gestapo je odmah provalio u stan na adresi Mirijevski put 97, gdje se smjestio Mustafa Golubić i uhapsio ga. Tom prilikom je ubijena kćerka vlasnika stana pod sumnjom da je špijun NKVD. Uhapšeni Golubić je sproveden do zatvora Gestapoa, na današnjem Trgu Nikole Pašića. Tu je bio mučen i pod batinama, ali unatoč svemu ništa nije priznao. 11. juna 1941, Nijemci su ga slomljenih ruku i nogu vezali za stolicu, streljali u dvorištu zgrade Gestapoa, raskomadali i zakopali pod velom noći na nekoliko lokacija u Pionirskom parku. Vojnici Crvene Armije su odmah po oslobođenju Beograda 1944. godine, po Staljinovoj direktivi pronašli njegove ostatke, otkopali, a zatim poslali u Moskvu gdje je i sahranjen sa najvišim vojnim počastima. Đurica Labović (Andrijevica, 20. mart 1930 — Beograd, 7. avgust 2004) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, pravnik, književnik, novinar i publicista. Biografija Rođen je 20. marta 1930. godine u Andrijevici. Njegov otac Staniša bio je kapetan Jugoslovenske vojske, a majka Milena, rođena Aletić, domaćica. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Godine 1943, sa svega trinaest godina, otišao je u partizane — bio je najpre u Četvrtoj crnogorskoj proleterskoj brigadi, a potom u Komskom partizanskom odredu. Godine 1946. primljen je u Odeljenje za zaštitu naroda (OZN) i poslat na doškolovanje. Godine 1948. je maturirao, a potom je upisao i Pravni fakultet u Beogradu, na kome je diplomirao 1969. godine. U Službi državne bezbednosti (SDB) je ostao sve do 1979. godine, kada je penzionisan. Od 1960. do 1979. bio je glavni savetnik u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove (SSUP), a od 1971. do 1974. glavni urednik lista „Džudo“. Godine 1948. počeo je da se bavi književnošću. Autor je preko 30 romana, dve knjige pripovedaka, 19 feljtona, 22 romansirane hronike, dva stručna rada, više studija i dr. Godine 1975. zajedno sa Zdravkom Velimirovićem i Mladenom Oljačom učestvovao je u pisanju scenarija za film „Vrhovi Zelengore“, za koji su bili nagrađeni Zlatnom arenom za najbolji scenario na Pulskom festivalu, 1976. godine. Pored Zlatne arene, dobitnik je i Nagrade SUBNOR-a „4. jul“, 1989. godine i Nagrade „21. jul“, 1976. i Nagrade „22. oktobar“, 1981. godine. U braku sa suprugom Verom, rođenom Tančić, imao je četvoro dece — ćerke Tatjanu i Natašu i sinove Andreja i Marka. Umro je 7. avgusta 2004. godine u Beogradu.