Autor - osoba Derrida, Jacques, 1930-2004 = Derida, Žak, 1930-2004 Naslov Uliks gramofon : da-govor kod Džojsa / Žak Derida ; [s francuskog prevela Aleksandra Mančić Milić ; pogovor Novica Milić] Jedinstveni naslov Ulysse gramophone. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1997 (Beograd : Codex Comerce) Fizički opis 78 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mančić, Aleksandra, 1961- = Mančić, Aleksandra, 1961- Milić, Novica, 1956- = Milić, Novica, 1956- Zbirka ǂKolekcija ǂPečat (broš.) Napomene Prevod dela: Ulysse gramophone: ouï-dire de Joyce / Jacques Derrida Nekoliko opštih mesta o Deridi, uz par reči za Džojsa: str. 71-78 Autorova slika na koricama. Predmetne odrednice Joyce, James, 1882-1941 -- `Uliks` Potpis prethodnog vlasnika na najavnoj strani, inače solidno očuvana. Gde se, i kako, mogu susresti dva velika iskustva XX veka – literatura koja, u slučaju Džejmsa Džojsa, odlučno ispituje granice svih svojih oblika, i filozofija koja, u slučaju Žaka Deride, nastoji da vlastitu granicu pomeri ka oblicima govora koje je ranije često sistematski odbijala? U zajedničkom, saglasnom podsmehu tim granicama? Žak Derida (Jacques Derrida), 15.7.1930 – 8.10.2004, francuski filozof. Kao mali, veoma je voleo i igrao fudbal i želeo da postane profesionalni fudbaler. Najpoznatiji je po sistemu dekonstrukcije - filozofske doktrine koja predstavlja sistem analize i kritike koja vodi ka razotkrivanju razlika između strukture i osnove značenja subjekta. Javlja se u mnogim disciplinama a prvenstveno u lingvistici, književnosti, umetnosti. Dekonstrukcija se prvi put pojavljuje u književnosti a sistem je razvio Derida u svojim dekonstrukcijskim analizama zapadnih filozofa. U svojim analizama pokazuje kako se književno delo ne može posmatrati samo kao delo jednog pisca nego kao rezultat konflikata unutar jedne kulturne sredine ili mišljenja. Dekonstrucijska dela u svom obliku prikazuju više mišljenja i značenja u jednom trenutku koja su često u uzajamnom konfliktu i suprotnosti. Dekonstrukcijom se mogu otkriti i videti koja mišljenja i suprotnosti su bili zapostavljeni u delu koje je nastalo tradicionalnom metodom stvaranja. Osnovna osobina ovog sistema analize jeste da upoređuje binarne suprotnosti (npr. muškost i ženskost) te da umesto opisivanja njihove stroge kategorizacije prikaže koliko su takve suprotnosti suštinski izmešane i koliko je nemoguće da se u potpunosti razdvoje. Cilj je da se prikaže da kategorije i kategorizacije ne postoje u apsolutnim i strogim značenjima. Njegovo obimno delo imalo je značajan uticaj na književnu teoriju i filozofiju. Bio je profesor na Sorboni, na École Normale Supérieure. Držao je predavanja i na Univerzitetu Džon Hopkins, Jejlu, Njujorškom univerzitetu itd. Dobio je počasne doktorate na Kembridžu, Kolambija univerzitetu, Univerzitetu u Eseksu, Luvenu itd. Radio je i na École des Hautes Études en Sciences Sociales u Parizu. Bio je jedan od osnivača Collège international de philosophie (CIPH), institucije zamišljene tako da bude mesto za filozofska istraživanja koja se ne bi mogla raditi na drugim mestima. Bio je prvi predsednik tog Instituta. Kao profesor je radio i na Kalifornijskom univerzitetu. Žestoka osporavanja njegovog rada dolazila su uglavnom iz analitičke filozofije. Takođe, neki drugi kritičari tvrde da je dekonstrukcija nihilistička i da je Deridino pisanje pokušaj rušenja etičkih i intelektualnih normi, a dekonstruktivistički pristup negacija mogućnosti znanja i smisla, mešavina ekstremnog skepticizma i nihilizma. Bio je politički angažovan. MG98

Detalji predmeta Stanje Polovno Maslačkovo vino Rej Bredberi(autor) Tanja Brkljač(prevod) Izdavač: Solaris Naslov originala: Dandelion Wine / Ray Bradbury U neobičnom svetu Zelengrada, u državi Ilinois, živeo je trgovac starim gvožđem koji je spasavao živote; postojale su patike u kojima dečaci postaju brzi kao jelenovi; čovek-vremeplov; voštana veštica koja je zaista znala da proriče budućnost; čovek koji je umalo uništio sreću pokušavajući da napravi Mašinu sreće. I još jedan dvanaestogodišnji dečak po imenu Daglas Spolding koji se u tom fantastičnom svetu osećao baš kao kod kuće... Ova dirljiva priča o davno prošlom zlatnom dobu zasigurno je jedan od najzanosnijih romana Reja Bredberija. Maslačkovo vino izdvaja se iz Bredberijevog literarnog opusa kao delo u kom je autor lično najdublje prisutan, kao gotovo autobiografsko prisećanje na jedno magično leto u jednom malom gradu, 1928. godine. Dvanaestogodišnji Daglas Spolding zna da je Zelengrad, u državi Ilinois, velik i dubok kao i čitav svet koji se prostire izvan granica grada. Tu je najnoviji par patika, prva žetva maslačaka za dedino čuveno vino, udaljeni zvon tramvaja u popodnevnoj izmaglici. Tu su prošla godina i sutrašnji dan, stopljeni u jedno nezaboravno uvek. Ali, kako će mladi Daglas ubrzo otkriti, leto može biti i više od običnog ponavljanja ustaljenih rituala čija mistična snaga drži vreme u šaci. Postoji mogućnost da vam se najbolji prijatelj odseli, da vas čovek-vremeplov prebaci u Građanski rat, ili da pronađete mehaničku vešticu koja je u stanju da zaviri u gorko-slatku budućnost. Rej Bredberi destiluje sve što je večno u dečaštvu i letu, slatkom vinu nema cene, probajte ga i uverite se i sami u njegov savršeni ukus. ”Nostalgična priča koju ćete dugo pamtiti... Maslačkovo vino spada među Bredberijeva najbolja dela koja se bave planetom Zemljom... Pisao je o životu na ovoj planeti tako bogato poetičnim stilom da nam se često čini da je ovaj, nama dobro poznati svet, podjednako fantastičan i misteriozan koliko i daleka budućnost ili čak svemir.” Vašington post *25

U dorbom stanju! Zadnja korica pocela malo da se odvaja od tabaka, nista strasno, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Dušan Radović - Antologija srpske poezije za decu, Srpska književna zadruga,1984.god. Tvrd povez, 363.strane Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...`

Izdavač: Laguna, Beograd Prevod: Nikola Pajvančić Povez: broširan Broj strana: 536 Odlično očuvana. Telegrafska avenija, boemska ulica koja povezuje oronuli centar Ouklanda i Univerzitet u Berkliju. Dok se leto 2004. bliži kraju, Arči Stolings i Net Džafi nekako još plivaju – davnašnji drugovi, muzičari u istom bendu i suvlasnici prodavnice ploča Broukland, kraljevstva polovnog vinila, na granici Berklija i Ouklanda. Njihove žene Gven Šenks i Aviva Rot-Džafi su Berklijske porodiljske partnerke, dve legendarne babice koje su na svet donele skoro hiljadu novih građana te pohabane utopije u čijem je srcu – delom svratište, delom svetilište – prodavnica ploča Broukland. Kada Gibson Gud, bivša zvezda američkog fudbala, peti najbogatiji crnac u Americi, najavi da će sagraditi svoju najnoviju megaprodavnicu na obližnjem placu na Telegrafskoj aveniji, Net i Arči slute da to znači gotovo sigurnu propast njihovog klimavog malog preduzeća. U međuvremenu, Aviva i Gven takođe moraju da se bore za svoj profesionalni opstanak, a ta borba će testirati granice njihovog prijateljstva. A povrh svega toga, u njihove već i previše zamršene živote, iznenada stiže Tajtus Džojner, petnaestogodišnji sin koga Arči nikada nije priznao, i velika ljubav petnaestogodišnjeg Džulijusa Džafija. Roman velikog srca koji istražuje duboko prožete veze između dve kalifornijske porodice, jedne crne i jedne bele, čiji je svet utemeljen u pop kulturi sedamdesetih, vinilnim LP izdanjima, džez i soul muzici. Bravurozna i epska priča o iskrenom prijateljstvu, rasnim odnosima i skrivenim istorijama. „Iznenađujuće bogata, emotivno detaljna priča. Šejbonovi junaci su toliko stvarni, a njihovi problemi gotovo fizički opipljivi da ovu ekspresivnu prozu počinjemo doživljavati kao sopstveno iskustvo iz realnog života. To je zaista velika retkost u sadašnjem vremenu.“ New York Times (K-94)

U dobrom stanju Nogomet - politika - nasilje : ogledi iz sociologije nogometa / Srđan Vrcan Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naklada Jesenski i Turk : Hrvatsko sociološko društvo, 2003 Fizički opis 270 str. ; 21 cm Zbirka Sociološka biiblioteka Bibliografija: str. 263-270. Predmetne odrednice Fudbal -- Navijači -- Politika Sport -- Nasilje -- Sociološki aspekt U ovoj je knjizi, kao što se i iz naslova vidi, obrađen društveni problem, tema, fenomen koji se zove nogomet. Naime, iako sportski uspjesi hrvatskih klubova i reprezentacija mogu izazvati masovne skupove usred Trga bana Josipa Jelačića i proslave kakve ne mogu biti vezane uz bilo koje drugo okupljanje (osim možda glazbenih koncerata) na njega se i dalje gleda kao naprosto kao na vrstu igre oko koje se nema što posebno reći. … Moderni nogomet kakvog ga danas poznajemo nastaje u razdoblju kasne moderne, dakle poslije 2. svjetskog rata. Glavno svojstvo takvog sporta postaje njegova profesionalizacija, a nogomet prestaje biti igra a počinje biti posao. Glavni cilj postaje zarada, a prestaje biti zabava. Nogomet “treće faze”, kakvog ga i danas poznajemo, mada gubi ono jedinstvo između igrača i navijača zadobiva izuzetnu moć nad njegovim konzumentima, tj. navijačima, ali i nad tek malo zainteresiranijim gledateljima. On ih može toliko zaokupiti da se u slučaju ekstremnog navijanja (fanatic) osobnost pojedinca gotovo potpuno oblikuje prema klubu za koji navija. Zainteresirani promatrači, s druge strane, mogu provesti sate promatrajući i analizirajući utakmice, tako da ni nije čudno kada se kaže da Hrvatska ima zapravo 4 milijuna nogometnih izbornika. Klubovi ne samo da prestaju prezentirati kvart, već prestaju prezentirati i zemlju iz koje dolaze. … Drugi dio je posvećen nogometnom navijaštvu općenito, a posebno nogometnim navijačkim plemenima. Naime, ovdje autor koristi mnoge teorijske perspektive kojima se može objasniti fenomen nogometnih navijača i njihovog nasilnog ponašanja tijekom posljednjih tridesetak godina. Naime, zanimljiva je činjenica koja govori da se navijačko organizirano nasilje pojavljuje tek u zadnjih trideset godina baš kada nogomet postaje visoko profesionalna i medijski praćena priredba. Time se očito otvara prostor za njegovu sve veću politizaciju jer nogometni stadioni prestaju biti okupljališta “kvartovske bagre”, a počinju biti mjesta idealna za propagandu ideologija svih vrsta pošto medijski sudjeluju na puno većoj, globalnoj pozornici. Tako su i različiti sistemi (pogotovo socijalistički) koristili nogomet kao sredstvo svoje propagande što dokazuje činjenica da je ime Dinamo postojalo za nogometni klub u Moskvi, Kijevu, Dresdenu, Tblisiju, Zagrebu, Bukureštu, a slično vrijedi i za vojnički klub tradicionalno zvan CSKA koja je također postojao u gotovo svakoj socijalističkoj zemlji. Tako se i u bivšoj Jugoslaviji postavljalo klubove prema političkoj orijentaciji. Dinamo je bio ustaški, Zvezda četnički, a Hajduk i Partizan jugoslavenski klubovi. Takva podjela je prisutna i u drugima zemljama gdje je primjerice Barcelona katalonski, a Espanyol španjolski klub. Osim nacionalne, pojavljuje se i klasna ideologija: za sarajevski klub Željezničar navija radnička, a za klub Sarajevo srednja klasa. Sve te i slične podjele su važne jer one određuju navijačko ponašanje i izgradnju ličnosti samih navijača. Navijači (fanovi) smatraju kako se uprave i igrači mijenjaju, a oni kao pravi predstavnici klubova ostaju zauvijek. Zbog takvog fanatičnog razmišljanja i ne treba čuditi što shvaćaju svoj klub kao integrativni dio svoje ličnosti. …. Nakon predstavljanja mnogih mogućih teorijskih shvaćanja nasilnog navijačkog ponašanja autor prelazi na jedan primjer iz prakse. To je sukob navijača Dinama Bad blue boysa s čitavom HDZ-ovskom vladajućom strukturom, a pogotovo s tadašnjim predsjednikom države Franjom Tuđmanom i tadašnjim predsjednikom kluba Zlatkom Canjugom. Gotovo je fantastično koliko je nasilja uzrokovala simbolika oko promjene imena kluba iz Dinamo u Croatia. Za vladajuću strukturu to je bila promjena iz prokomunističkog u prohrvatsko ime, iz istočne regije u nacionalni identitet, iz borbe za bratstvo i jedinstvo u borbu za hrvatstvo. No, za navijače je to ime već predstavljalo otpor bivšoj jugoslavenskoj vlasti (što dokazuju i brojni nemiri), oni ga nisu doživljavali niti kao istočno niti kao komunističko nego kao svoje.

KNJIGA JE NOVA, NECITANA. LAGUNA, 2015 Dobitnik Pulicerove nagrade. Bestseler New York Timesa. „Remek-delo!“ People „Beskrajno talentovan pisac i čaroban prozni stilista.“ New York Times Telegrafska avenija, boemska ulica koja povezuje oronuli centar Ouklanda i Univerzitet u Berkliju. Dok se leto 2004. bliži kraju, Arči Stolings i Net Džafi nekako još plivaju – davnašnji drugovi, muzičari u istom bendu i suvlasnici prodavnice ploča Broukland, kraljevstva polovnog vinila, na granici Berklija i Ouklanda. Njihove žene Gven Šenks i Aviva Rot-Džafi su Berklijske porodiljske partnerke, dve legendarne babice koje su na svet donele skoro hiljadu novih građana te pohabane utopije u čijem je srcu – delom svratište, delom svetilište – prodavnica ploča Broukland. Kada Gibson Gud, bivša zvezda američkog fudbala, peti najbogatiji crnac u Americi, najavi da će sagraditi svoju najnoviju megaprodavnicu na obližnjem placu na Telegrafskoj aveniji, Net i Arči slute da to znači gotovo sigurnu propast njihovog klimavog malog preduzeća. U međuvremenu, Aviva i Gven takođe moraju da se bore za svoj profesionalni opstanak, a ta borba će testirati granice njihovog prijateljstva. A povrh svega toga, u njihove već i previše zamršene živote, iznenada stiže Tajtus Džojner, petnaestogodišnji sin koga Arči nikada nije priznao, i velika ljubav petnaestogodišnjeg Džulijusa Džafija. Roman velikog srca koji istražuje duboko prožete veze između dve kalifornijske porodice, jedne crne i jedne bele, čiji je svet utemeljen u pop kulturi sedamdesetih, vinilnim LP izdanjima, džez i soul muzici. Bravurozna i epska priča o iskrenom prijateljstvu, rasnim odnosima i skrivenim istorijama. „Iznenađujuće bogata, emotivno detaljna priča. Šejbonovi junaci su toliko stvarni, a njihovi problemi gotovo fizički opipljivi da ovu ekspresivnu prozu počinjemo doživljavati kao sopstveno iskustvo iz realnog života. To je zaista velika retkost u sadašnjem vremenu.“ New York Times

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo pohaban sama knjiga i unutrasnjost knjige u dobrom i urednom stanju! Duško Milanović FK Obilić je srpski fudbalski klub iz Beograda. Klub je osnovan 1924. godine na Vračaru. Nazvan je po srednjovekovnom srpskom heroju Milošu Obiliću. Najveći uspeh kluba je osvajanje prvenstva SR Jugoslavije 1998. godine i dva finala jugoslovenskog kupa, 1995. i 1998. Domaće utakmice igra na stadionu Obilića, koji ima kapacitet od 4.508 mesta. Boje kluba su žuta i plava. Od 2001-02 sezone, kada je završio na četvrtom mestu, Obilić je naglo opao, od kluba koji se nekada takmičio u evropskim klupskim takmičenjima istupio je na najniži nivo u fudbalskom sistemu liga u Srbiji. Klub su 1924. godine osnovali mladi Srbi Milan Petrović, Boža Popović, Danilo `Dača` Anastasijević, Petar Daničić, Dragutin Volić i Svetislav Bošnjaković, prvi sekretar i golman. Godinu dana nakon osnivanja, klub je počeo da se takmiči tokom sezone 1925-1926. godine u okviru beogradske fudbalske subasocijacije, organizacije pod okriljem Jugoslovenskog fudbalskog saveza. Srpski fudbalski komitet je bio veoma dobro organizovan i podeljen na tri nivoa. Obilić je uživao rani uspeh i preselio se na prvu poziciju u sezoni 1928.-1929. Oni bi ostali pri vrhu nakon što bi završili kao drugi i treći tri puta. To se nastavilo do Drugog svetskog rata, što je dramatično promenilo strukturu jugoslovenskog fudbala. Za vreme Drugog svetskog rata klub je igrao u Srpskoj fudbalskoj ligi, koja se obično sastojala od deset klubova, a takmičenje je trajalo od 1941.–1944. Obilićev plasman u tu ligu je obično bio treći, odmah iza poznatih beogradskih klubova BSK i SK Jugoslavija. U sezoni 1942. završili su sedmi; Međutim, te sezone su u timu stekli Valoka, Zečevića, Lojančića, Anđelkovića i Dimitrijevića,[1] koji su ponovo osvojili treće mjesto 1943. godine.... Željko Ražnatović Arkan

"Sreda, 24. mart 1999. godine Probudio sam se potpuno iscrpljen u 5.30h, umio se, pristavio kafu i probudio Sandru. Bili smo naumili da ubuduće ranije odlazimo na spavanje, jer rasprave vođene do kasno u noć, kao štoje bila sinoćna, a zbog kojih sutradan hodamo natečenih očiju i podbulog lica, ne vode ničemu. Juče, posle vesti, pridružili su nam se Goja, Laza i njegova žena Jovanka. Nešto kasnije pristigli su Slobodan i Biljana. Svi smo pratili vesti i svako ih je drugačije tumačio. Pre svega, odgonetali smo šta je sa ugovorom iz Rambujea: zašto Milošević ne potpisuje? I zašto su ugovor prihvatili samo Albanci? Pitanje je dolazilo za pitanjem, a za odgovore smo bili uskraćeni............ ..........U 15h posao je bio gotov, ali sam se još malo podružio se kolegama. I ovde je vladalo uverenje kao i kod nas u dvorištu. Činilo se da je prosto nemoguće da nas iz Vojvodine, a pre svega iz Novog Sada, uvuku u problem sa Kosovom. Oko 18h stigao sam kući. Sandra još nije bila došla. Danas je morala duže da radi, jer se jedna njena koleginica, zbog bolesti, nije pojavila na poslu. Nakon što sam sebi ispržio dva jajeta, legao sam na kauč. Pošto sam bio zadremao, uplašio sam se kada se neko iznad mene sagnuo i poljubio me u usta. Naravno, bila je to Sandra. – Koliko si već ovde? – upitao sam. – Upravo sam stigla. Onako pospan škiljnuo sam na sat, koji je inače stajao pored gramofona. Bilo je 19.45h. Nekoliko minuta pre dvadeset časova začuo sam Majin glas koji je iz stana sa trećeg sprata pozivao blizance, koji su u dvorištu igrali fudbal. To je značilo da treba da prekinu igru i da se popnu gore. Sandra je nameravala da se presvuče. Još jednom sam se okrenuo i navukao ćebe preko lica. Iznenada sam, kao nekom ogromnom rukom, bio visoko podignut i zbačen sa kauča. Potom smo začuli jaku detonaciju, a nekoliko sekundi kasnije sve se ponovilo. Ponovo me obuhvatila ruka “duha”, visoko odbacila i već je usledila sledeća detonacija. Bila je iste jačine kao i prethodna. Zadrmala se čitava kuća do temelja. Pod, zidovi... sve se ljuljalo kao da je zemljotres, a onda je ponovo nastupila tišina. Sve se odigralo za nekoliko sekundi. Mahinalno sam pogledao na sat – bilo je tačno 20.03h. Sandra je stajala naslonjena na ormar i zurila u mene bledog, kao kredo namazanog lica, i razrogačenih očiju. Zatim su se njene usne otvorile i počela je da vrišti, a ja sam počeo da vičem: – Šta se dešava?! Šta se dešava?! Uhvatio sam je za ramena rekavši joj da uzme sveće, lična dokumenta i jednu baterijsku lampu i da izađe napolje u dvorište. U trenutku dok smo istrčavali kroz otvorena vrata, osetili smo jak vazdušni pritisak od kojeg nam se odeća cepala. Ponovo je zagrmelo. Ova detonacija bila je toliko snažna da su se sve kuće oko nas zadrmale. Neka prozorska krila, isčupana iz svojih držača, visila su na iskrivljenim šarkama ili ležala razbacana po dvorištu. Velika i teška ulazna vrata, koja su pre detonacija bila širom otvorena od pritiska su se, i uz tresak, zatvorila. Sa ulice i parkinga zapištali su alarmi parkiranih automobila u svim mogućim tonalitetima. Bilo je neopisivo – potpuni haos!............." „Javljam se iz lavljih čeljusti!“ - ovo su reči Bertolda Knabe, pisca ove knjige, koje je poslao putem razglednice svojim prijateljima u Nemačkoj, u svom prvom dodiru sa Srbijom. Srbija je za njega bila samo mala čudna zemlja u Srcu Balkana gde žive neki čudni ratoborni ljudi i bilo ga je strah da dodje ... Mediji u Nemačkoj bili su izvor svih informacija koje je dobijao o Srbiji. Vera, sa kojom se venčao 1998. godine u leto, poslala je Bertolda u Srbiju da uporedi svoju sliku o Srbiji sa stvarnim stanjem. „Javljam se iz lavljih čeljusti!“, ove reči pokazuju strah, nepoverenje, očaj, smrtnu opasnost. Bertold je u lavljim raljama. Međutim, po povratku u Nemačku, posle susreta sa „lavom“ i njegovim stanovnicima, Verinom rodbinom, komšijama, počinje velika borba Bertolda o Srbiji i njenom narodu. Prvo što radi, šalje pisma Špiglu, uglednom nemačkom časopisu i iznosi jednu drugu sliku od uobičajene u to vreme, koja se plasirala putem medija u Nemačkoj. Zbog svog stava i pisanja pisama medijima o Srbiji i dogadjanjima oko NATO agresije, koji se nisu uklapali u šemu tadašnju medijsku sliku, Berold dobija otkaz u firmi. Bertold ne posustaje. Angažuje se oko prikupljanja pomoći za Srbiju. Skuplja hranu, odeću, sredstva za kućnu i ličnu higijenu. Pomoć dovozi do Segedina, a „novosadska veza“ doprema pomoć u Srbiju. Znajući da Bertold ne može da dobija prave informacije o događanjima unutar Srbije, Goran Stefanović Frile, njegov kum, počinje da mu piše pisma. Na osnovu tih pisama Bertold je napisao ovu knjigu. Čovek koji ima „ogromno“ srce za sve ljude i veliku ljubav prema Srbiji, od pre godinu dana se šlogirao bez šansi za oporavak i sada je u invalidskim kolicima. Njegova ogromna želja je da napiše još jednu knjigu o njegovim iskustvima, doživljajima i prijateljima koje je stekao u Srbiji.

Kao osmogodišnjak, ne poznajući pravila fudbala, u igri postiže autogol i uz odobravanje učitelja dobija batine. Voli algebru i ima neutaživu ’čežnju za društvom devojčica’. Zalaže se za ’nenasilje, za iste šanse svih ljudi, za optimalnu raspodelu dobara i vrednosti. Snatri o „računskim mašinama za šumarske inženjere“ i, napunivši 13, izjašnjava se za „za totalnu ravnopravnost“. „Selo“ voli skoro isto koliko i debele žene“. „Nikada nije postao pristojan“, iako je početkom 70-ih pokušao nešto iznenađujuće solidno, „naime brak“. „Širokim grudima pliva protiv struje“, priželjkuje „besklasno, nekonfliktno, nerepresivno društvo“ i pored „ljubavi za selo“ u sebi objedinjuje i ljubav „prema širini i detalju, šarenilu i pokretu“. On je „pasivni levičar“ i misli „da ćemo već za samo nekoliko miliona godina postati pravi ljudi bez ratova i brutalnosti“. On kaže „dâ demontaži elita“ i katkad kao roda stoji na jednoj nozi ispred frižidera, u tom položaju čita neku Andersenovu bajku i pritom brizne u suze. Raspolaže „etičkim angažmanom“ i uvek je simpatisao „pobunjenike“. Na svet je došao 1930. u Košicama, odrastao u „Slovačkim rudnim gorama“ (jednome raju, („u izvesnoj meri“) i u „Karpatoukrajini“, gde 1938 – baš kad puni osam godina – zavladava ratno pravo a „glave Ukrajinaca vise po šumskom drveću“ Marta 1939. njegovi roditelji i on „kao nepoželjni auslenderi“ dospevaju u Beč. Tamo će živeti sve do svoje smrti 2010, iako su se na putu do Austrijanca u njega pozabadali „različiti trnovi“, kao na primer u obliku onog razgalamljenog činovnika koji će mu odbiti „zahtev za boravkom u Austriji“. Uprkos takvim negativnim iskustvima, on kao takozvani „Zuagraaster“ (dođoš, dotepenac) „rado živi u toj zemlji“, iako se oseća kao „jezički bogalj“, jer „nije ukorenjen u nekom dijalektu“ kao svaki normalan čovek. Njegova opsesija za jednim između mnogih „austrijski obojenih govornih jezika“ svakako je imala tu prednost što se oslobodio ustaljenih fraza. I na tome na kraju krajeva počiva njegova jedinstvenost koja ga doduše – moglo bi se čak reći prirodno – „ostavlja da zauvek sedi između svih stolica“; ipak njegove su pesme „zbog svoje kritičke zajedljivosti prema vremenu i prema malograđanštini svojom drskošću i otkačenošću bile uspele da dignu prašinu sve do Parlamenta. Nažalost ta slava mu nije pomogla da popravi svoje prihode tako da je do kraja života vegetirao na stipendijama, književnim nagradama i honorarima od radio-drama, ipak nikad nezadovoljan izborom zanimanja. Pre svega zato što „poeziju uvek uzima angažovano, komunikacionoangažovano, životnoangažovano“, „s akribijom prirodonaučnika“. Meša „međuljudski empatično s trezvenim, politički ili erotski ispovedno sa sprdnjom i glupiranjem, smrtnotužno s bizarnim, nežno-sanjarsko sa surovim seksom“ što mu omogućuje „da kroz ono što upada u oči vidi ono što je bitno“, „zakovanu ljudski glupost“ i „tu nepromešanu mešavinu sveta“. Tekstovi koji su složeni u pet tematskih blokova i kojima je pridodat i izvestan broj informativnih crno-belih fotografije zasnivaju se između ostalog i na „hroničkim zapisima iz dokumenata i fotografija, sećanja i crteža njegove rodbine i njega samoga. Posle ove knjige malo bolje ćemo svakako razumeti i današnja zbivanja u Ukrajini i najzad za kraj još nešto.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Maslačkovo vino U neobičnom svetu Zelengrada, u državi Ilinois, živeo je trgovac starim gvožđem koji je spasavao živote; postojale su patike u kojima dečaci postaju brzi kao jeleni; čovek-vremeplov; voštana veštica koja je zaista znala da proriče budućnost; čovek koji je umalo uništio sreću pokušavajući da napravi Mašinu sreće. I još jedan dvanaestogodišnji dečak po imenu Daglas Spolding koji se u tom fantastičnom svetu osećao baš kao kod kuće... Ova dirljiva priča o davno prošlom zlatnom dobu zasigurno je jedan od najzanosnijih romana Reja Bredberija. Maslačkovo vino izdvaja se iz Bredberijevog literarnog opusa kao delo u kom je autor lično najdublje prisutan, kao gotovo autobiografsko prisećanje na jedno magično leto u malom gradu, 1928. godine. Rej Daglas Bredberi (engl. Ray Douglas Bradbury, Vokigan, 22. avgusta 1920. — Los Anđeles, 5. jun 2012.) bio je američki pisac naučne fantastike. Pretežno poznat po pisanju ikoničnog distopijskog romana Farenhajt 451 (1953), i njegovim naučnofantastičnim i horor kolekcijama priča, Marsovske hronike (1950), Ilustrovani čovek (1951), i Ja pevam telesno električno (1969), Bredberi bio je jedan od najslavnijih američkih pisaca 20. i 21. veka.[1] Dok je većina njegovih najpoznatijih dela iz oblasti fantastične fantastike, on je isto tako pisao i u drugim žanrovima, poput romana o dosezanju punoletstva Maslačkovo vino (1957) i fikcionalizovanih memoara Zelene senke, beli kit (1992). Nakon njegove smrti 2012. godine, Njujork tajms je Bredberija nazvao „piscem najodgovornijim za uvođenje moderne naučne fantastike u glavni književni tok” Rej Bredberi rođen je 22. avgusta 1920. godine u Vokiganu, u državi Ilinois, a umro je Los Anđelesu 22. avgusta 2012. godine. Najpoznatiji je po distopijskom romanu Farenhajt 451 koji je njegov prvi roman objavljen 1953. godine. To je antiutopijska priča o društvu koje, u ime jednakosti, spaljuje knjige, a i uništava individualnost pojedinaca. Postoje i oni koji pružaju otpor koji žive alternativni život u divljini. Fransoa Trifo je 1967. godine snimio film po ovoj knjizi. Poznat je i po zbirkama priča Marsovske hronike i Ilustrovani čovek. Mnoga njegova dela su ekranizovana u vidu televizijskih serija i igranih filmova. Rej Bredberi sa Arturom Klarkom recituje pesmu Da smo samo viši bili na jednom simpozijumu 1971. Video je 2012. objavila agencija NASA[3] Ubedljiva atmosfera (najčešće bogata tamnim valerima) vladanje tenzijama, interesantni zapleti i lirski opisi (gde je sklon preterivanju) karakteristični su za dela ovog pisca koji je za života postao klasik žanra.[2] Njegovo ime je svrstano pri vrhu lista najznačajnijih autora naučne fantastike 20. veka pored Isaka Asimova, Artura Klarka, Stanislava Lema.[4] U karijeri, koja je trajala više od sedamdeset godina, Rej Bredberi je inspirisao generacije čitalaca da sanjaju, razmišljaju i stvaraju.[5] Preko 500 priča, koje je objavljivao Bredberi tokom plodonosne karijere, dugo vremena nisu mogle da se svrstaju u naunu fantastiku po nekim žanrovskom čistuncima, za razliku od čitalaca koji su bili više nego zadovoljni.[2] Bibliografija Marsovski letopisi, 1950. Ilustrovani čovek, 1951. Farenhajt 451, 1953. Oktobarska zemlja, 1956. Maslačkovo vino, 1957. Dan kada je zauvek padala kiša, 1959. R je za raketu, 1960. Nešto zlo nam se prikrada, 1962. Jesenji ljudi, 1965. S je za svemir, 1966. Sutra u ponoć, 1966. Ukleti kompjuter i androidski papa, 1981. Nagrade Dobitnik je Pulicerove nagrade 2007. godine. Godine 2004. je dobio Nacionalnu medalju za umetnost, 2000. godine Medalju Nacionalne fondacije za knjigu za istaknuti doprinos američkih pisaca.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Sećanje na nadu - Andreas Okopenko Izdavač: Futura publikacije Godina izdanja: 2016 Broj strana: 243 Format: 22 cm Povez: Broširani Kao osmogodišnjak, ne poznajući pravila fudbala, u igri postiže autogol i uz odobravanje učitelja dobija batine. Voli algebru i ima neutaživu ’čežnju za društvom devojčica’. Zalaže se za ’nenasilje, za iste šanse svih ljudi, za optimalnu raspodelu dobara i vrednosti. Snatri o „računskim mašinama za šumarske inženjere“ i, napunivši 13, izjašnjava se za „za totalnu ravnopravnost“. „Selo“ voli skoro isto koliko i debele žene“. „Nikada nije postao pristojan“, iako je početkom 70-ih pokušao nešto iznenađujuće solidno, „naime brak“. „Širokim grudima pliva protiv struje“, priželjkuje „besklasno, nekonfliktno, nerepresivno društvo“ i pored „ljubavi za selo“ u sebi objedinjuje i ljubav „prema širini i detalju, šarenilu i pokretu“. On je „pasivni levičar“ i misli „da ćemo već za samo nekoliko miliona godina postati pravi ljudi bez ratova i brutalnosti“. On kaže „dâ demontaži elita“ i katkad kao roda stoji na jednoj nozi ispred frižidera, u tom položaju čita neku Andersenovu bajku i pritom brizne u suze. Raspolaže „etičkim angažmanom“ i uvek je simpatisao „pobunjenike“. Na svet je došao 1930. u Košicama, odrastao u „Slovačkim rudnim gorama“ (jednome raju, („u izvesnoj meri“) i u „Karpatoukrajini“, gde 1938 – baš kad puni osam godina – zavladava ratno pravo a „glave Ukrajinaca vise po šumskom drveću“ Marta 1939. njegovi roditelji i on „kao nepoželjni auslenderi“ dospevaju u Beč. Tamo će živeti sve do svoje smrti 2010, iako su se na putu do Austrijanca u njega pozabadali „različiti trnovi“, kao na primer u obliku onog razgalamljenog činovnika koji će mu odbiti „zahtev za boravkom u Austriji“. Uprkos takvim negativnim iskustvima, on kao takozvani „Zuagraaster“ (dođoš, dotepenac) „rado živi u toj zemlji“, iako se oseća kao „jezički bogalj“, jer „nije ukorenjen u nekom dijalektu“ kao svaki normalan čovek. Njegova opsesija za jednim između mnogih „austrijski obojenih govornih jezika“ svakako je imala tu prednost što se oslobodio ustaljenih fraza. I na tome na kraju krajeva počiva njegova jedinstvenost koja ga doduše – moglo bi se čak reći prirodno – „ostavlja da zauvek sedi između svih stolica“; ipak njegove su pesme „zbog svoje kritičke zajedljivosti prema vremenu i prema malograđanštini svojom drskošću i otkačenošću bile uspele da dignu prašinu sve do Parlamenta. Nažalost ta slava mu nije pomogla da popravi svoje prihode tako da je do kraja života vegetirao na stipendijama, književnim nagradama i honorarima od radio-drama, ipak nikad nezadovoljan izborom zanimanja. Pre svega zato što „poeziju uvek uzima angažovano, komunikacionoangažovano, životnoangažovano“, „s akribijom prirodonaučnika“. Meša „međuljudski empatično s trezvenim, politički ili erotski ispovedno sa sprdnjom i glupiranjem, smrtnotužno s bizarnim, nežno-sanjarsko sa surovim seksom“ što mu omogućuje „da kroz ono što upada u oči vidi ono što je bitno“, „zakovanu ljudski glupost“ i „tu nepromešanu mešavinu sveta“. Tekstovi koji su složeni u pet tematskih blokova i kojima je pridodat i izvestan broj informativnih crno-belih fotografije zasnivaju se između ostalog i na „hroničkim zapisima iz dokumenata i fotografija, sećanja i crteža njegove rodbine i njega samoga. Posle ove knjige malo bolje ćemo svakako razumeti i današnja zbivanja u Ukrajini i najzad za kraj još nešto.

Rekla bih da je Aleksandar Genis predstavnik najređeg mislilačkog epikurejstva, koje neumorno prigrljuje najrazličitije načine konzumiranja života. Presudna je, naravno, okolnost njegovog davnašnjeg priklanjanja najžrtvenijem i najhranljivijem načinu – umetnosti. Oduzme li mu se nešto, u neko sunčano popodne, takvom faunu ostaju prelepe uspomene i preveliko znanje da bi tek uvređeno ćutao. A neće se ni razmetati frustracijama, poput nekog novopečenog stoika. Na njegovoj skali vrednosti postoji čudan podeljak. Oslonjen na njega, ne bez elegancije, živiš kao optimista bez obzira na sav svoj pesimizam. U potrazi za izgubljenim, nalaziš ga, makar u svom oku, levom ili desnom. Zato i ova knjiga izgleda ovako. To nam je pisac pružio svoje ruke, baš levu i baš desnu. Nakon njihovog iskrenog stiska, tu je i mali poklon-buket, koji spaja nespojivo: razigranu gustioznost sa tamnim, serioznim tonovima. Srećni smo! I posle ovog susreta sa njegovim najnovijim esejima, možemo ubeđeno reći: Genis je – Genis. Draginja Ramadanski Aleksandar Genis je rođen 1953. godine u Rjazanju (Rusija); rano detinjstvo proveo je u Kijevu, a najveći deo mladosti u Rigi, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu Letonskog univerziteta. Od 1977. godine živi u Sjedinjenim Američkim Državama. Radio je na poslovima uređivanja publikacija na ruskom jeziku, bavio se književnom kritikom, i bio kolumnista u programima iz kulture na radiju. Autor je i voditelj televizijskog serijala Genis. Pisma iz Amerike (ruski TV kanal Kultura). Od 2004. godine vodi stalnu rubriku u Novoj gazeti, ima svoju kolumnu u časopisu Eskvajer, uređuje blog na sajtu Snob. Jedan je od urednika časopisa Strana književnost. Bio je član žirija Bukerove nagrade (1993) kao i žirija nagrade Liberti. Član je Akademije Ruske filologije. Dobitnik je prestižne nagrade peterburškog književnog časopisa Zvezda (1997) i dr. Poznat i uticajan autor postao je po knjigama napisanim u koautorstvu sa Petrom Vajlom, Savremena ruska proza (1978), Maternji jezik (1989), Ruska kuhinja u izgnanstvu, (1987), Šezdesete. Svet sovjetskog čoveka (1998) i dr., koje su obavezno štivo u ruskim gimnazijama. Od 1990. godine piše samostalno. Među ostalim objavio je knjige eseja Američka azbuka (1994), Crveni hleb, Kulinarski aspekti sovjetske civilizacije (1995) (Američka azbuka/Crveni hleb Geopoetika 1999) Kula vavilonska, Umetnost vremena sadašnjeg, (1996, Geopoetika 2002) Deset razgovora o novoj ruskoj književnosti (1997), Tama i tišina, Umetnost oduzimanja (1998, Geopoetika 2000), Dovlatov i okolina, Filološki roman (1999, Geopoetika 2000) Ivan Petrović je umro (1999), Pejzaži (2002), Koloplet (2002), Vesti iz Edena (Geopoetika 2003), Sladak život (2004), knjigu kulinarskih putovanja Stočiću, postavi se (Geopoetika 2004), knjigu Zen fudbala i druge priče; Šest prstiju (2008), Lični slučaj (2009), Omoti bombona (2010), Kosmopolita (Geopoetika 2012), Časovi čitanja. Kamasutra zaljubljenika u knjigu (2013, Geopoetika 2015). Autor je teksta dokumentarnog filma o ukrajinskoj revoluciji (“Narandžasta zima”, režija A. Zagdanski). Njegove knjige prevedene su sa ruskog na engleski, japanski, nemački, francuski, italijanski, srpski, mađarski, letonski i druge jezike.

Autor - osoba Knabe, Bertold V. Naslov Kolateralna šteta: Jugoslavija : 78 dana između dvorišta i podruma / Bertold V. Knabe ; [s nemačkog prevela Dožić Emeli] Jedinstveni naslov NATO-Kollateralschaden Jugoslawien 78 Tage zwischen Hof und Keller. srp Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Eden, 2013 (Batajnica : Printer) Fizički opis 283 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Dožić, Emeli = Dožić, Emeli Napomene Prevod dela: NATO-Kollateralschaden Jugoslawien 78 Tage zwischen Hof und Keller / Berthold W. Knabe Tiraž 1.000. Predmetne odrednice NATO agresija -- Jugoslavija -- 1999 -- U literaturi Knjiga je namenjena ljudima koje zanimaju događaji vezani za rat na Kosovu i bombardovanje SRJ, kao i onima koji, uprkos vrstama propagande, žele da saznaju kako su stanovnici Novog Sada preživljavali svoju svakodnevnicu za vreme rata koji je trajao 78 dana. Probudio sam se potpuno iscrpljen u 5.30h, umio se, pristavio kafu i probudio Sandru. Bili smo naumili da ubuduće ranije odlazimo na spavanje, jer rasprave vođene do kasno u noć, kao štoje bila sinoćna, a zbog kojih sutradan hodamo natečenih očiju i podbulog lica, ne vode ničemu. Juče, posle vesti, pridružili su nam se Goja, Laza i njegova žena Jovanka. Nešto kasnije pristigli su Slobodan i Biljana. Svi smo pratili vesti i svako ih je drugačije tumačio. Pre svega, odgonetali smo šta je sa ugovorom iz Rambujea: zašto Milošević ne potpisuje? I zašto su ugovor prihvatili samo Albanci? Pitanje je dolazilo za pitanjem, a za odgovore smo bili uskraćeni... U 15h posao je bio gotov, ali sam se još malo podružio se kolegama. I ovde je vladalo uverenje kao i kod nas u dvorištu. Činilo se da je prosto nemoguće da nas iz Vojvodine, a pre svega iz Novog Sada, uvuku u problem sa Kosovom. Oko 18h stigao sam kući. Sandra još nije bila došla. Danas je morala duže da radi, jer se jedna njena koleginica, zbog bolesti, nije pojavila na poslu. Nakon što sam sebi ispržio dva jajeta, legao sam na kauč. Pošto sam bio zadremao, uplašio sam se kada se neko iznad mene sagnuo i poljubio me u usta. Naravno, bila je to Sandra. – Koliko si već ovde? – upitao sam. – Upravo sam stigla. Onako pospan škiljnuo sam na sat, koji je inače stajao pored gramofona. Bilo je 19.45h. Nekoliko minuta pre dvadeset časova začuo sam Majin glas koji je iz stana sa trećeg sprata pozivao blizance, koji su u dvorištu igrali fudbal. To je značilo da treba da prekinu igru i da se popnu gore. Sandra je nameravala da se presvuče. Još jednom sam se okrenuo i navukao ćebe preko lica. Iznenada sam, kao nekom ogromnom rukom, bio visoko podignut i zbačen sa kauča. Potom smo začuli jaku detonaciju, a nekoliko sekundi kasnije sve se ponovilo. Ponovo me obuhvatila ruka “duha”, visoko odbacila i već je usledila sledeća detonacija. Bila je iste jačine kao i prethodna. Zadrmala se čitava kuća do temelja. Pod, zidovi... sve se ljuljalo kao da je zemljotres, a onda je ponovo nastupila tišina. Sve se odigralo za nekoliko sekundi. Mahinalno sam pogledao na sat – bilo je tačno 20.03h. Sandra je stajala naslonjena na ormar i zurila u mene bledog, kao kredo namazanog lica, i razrogačenih očiju. Zatim su se njene usne otvorile i počela je da vrišti, a ja sam počeo da vičem: – Šta se dešava?! Šta se dešava?! Uhvatio sam je za ramena rekavši joj da uzme sveće, lična dokumenta i jednu baterijsku lampu i da izađe napolje u dvorište. U trenutku dok smo istrčavali kroz otvorena vrata, osetili smo jak vazdušni pritisak od kojeg nam se odeća cepala. Ponovo je zagrmelo. Ova detonacija bila je toliko snažna da su se sve kuće oko nas zadrmale. Neka prozorska krila, iščupana iz svojih držača, visila su na iskrivljenim šarkama ili ležala razbacana po dvorištu. Velika i teška ulazna vrata, koja su pre detonacija bila širom otvorena od pritiska su se, i uz tresak, zatvorila. Sa ulice i parkinga zapištali su alarmi parkiranih automobila u svim mogućim tonalitetima. Bilo je neopisivo – potpuni haos!` „Javljam se iz lavljih čeljusti!“ – ovo su reči Bertolda Knabe, pisca ove knjige, koje je poslao putem razglednice svojim prijateljima u Nemačkoj, u svom prvom dodiru sa Srbijom. Srbija je za njega bila samo mala čudna zemlja u Srcu Balkana gde žive neki čudni ratoborni ljudi i bilo ga je strah da dođe ... Mediji u Nemačkoj bili su izvor svih informacija koje je dobijao o Srbiji. Vera, sa kojom se venčao 1998. godine u leto, poslala je Bertolda u Srbiju da uporedi svoju sliku o Srbiji sa stvarnim stanjem. „Javljam se iz lavljih čeljusti!“, ove reči pokazuju strah, nepoverenje, očaj, smrtnu opasnost. Bertold je u lavljim raljama, namu spasa. Međutim, po povratku u Nemačku, posle susreta sa „lavom“ i njegovim stanovnicima, Verinom rodbinom, komšijama, počinje velika borba Bertolda o Srbiji i njenom narodu. Prvo što radi, šalje pisma Špiglu, uglednom nemačkom časopisu i iznosi jednu drugu sliku od uobičajene u to vreme, koja se plasirala putem medija u Nemačkoj. Zbog svog stava i pisanja pisama medijima o Srbiji i dogadjanjima oko NATO agresije, koji se nisu uklapali u šemu tadašnju medijsku sliku, Bertold dobija otkaz u firmi. Bertold ne posustaje. Angažuje se oko prikupljanja pomoći za Srbiju. Skuplja hranu, odeću, sredstva za kućnu i ličnu higijenu. Pomoć dovozi do Segedina, a „novosadska veza“ doprema pomoć u Srbiju. Znajući da Bertold ne može da dobija prave informacije o događanjima unutar Srbije, Goran Stefanović Frile, njegov kum, počinje da mu piše pisma. Na osnovu tih pisama Bertold je napisao ovu knjigu. Čovek koji ima „ogromno“ srce za sve ljude i veliku ljubav prema Srbiji, od pre godinu dana se šlogirao bez šansi za oporavak i sada je u invalidskim kolicima. Njegova ogromna želja je da napiše još jednu knjigu o njegovim iskustvima, doživljajima i prijateljima koje je stekao u Srbiji. (Bertold V. Knabe) MG15

Portalibris, 2013. 192 strane. Lepo očuvana. Posveta autorke na predlistu, poslednjih nekoliko listova malo valovito od ranijeg vlaženja (zanemarljivo). Roman „Devedesete u kraju“ priča je o mladima i njihovom odrastanju tokom ovog perioda – ulici, kraju, noćnom životu… Iako devedesete najčešće pamtimo po ratovima, sankcijama i lošim vestima, mlada autorka Jovana Ristić kroz ovaj roman želela je da sačuva i sliku svega lepog što su ove godine sa sobom nosile: druženja, izlaske, avanture, komšijske i prijateljske odnose kojih je danas sve manje. Period devedesetih se ovim romanom prvi put prikazuje iz ženske perspektive, kroz sudbinu glavne junakinje Milice koja odrasta upoznajući fenomene ovog doba: šanere, švercere, folk muziku i pevačice, splavove i diskoteke. Ona čezne za tada prestižnim air-max patikama, sanja da postane manekenka, zaljubljuje se u opasnog momka iz kraja… Kao i svako odrastanje, i njeno donosi divne stvari kao što su bliska prijateljstva, prvi izlasci i prvi poljubac. Ipak, još uvek mladalački naivna i neiskvarena, u sistemu koji neguje negativne vrednosti ona je prerano prinuđena da se suoči sa velikim razočaranjima i posledicama svojih odluka. „Devedesete u kraju” našle su se u najužem izboru za nagradu „Proza na putu”, a za veoma kratko vreme stekle su i izuzetnu naklonost čitalaca svih generacija. Međutim, verovatno najveće dostignuće predstavlja veliko interesovanje mladih na čiju se inicijativu u beogradskim školama i gimnazijama trenutno održavaju interaktivne promocije ove knjige praćene video-trejlerom, spotovima, izložbom predmeta i modnih detalja iz devedesetih ali i dramskim izvođenjima delova knjige od strane mladih glumaca Studija Centar. Kako sama kaže, Jovana Ristić, diplomirani profesor književnosti, smatrala je da će roman pre svega biti zanimljiv generacijama koje su i same odrastale devedesetih i koje pamte ovaj period, pa činjenica da i među mladima rođenim krajem ove decenije postoji veliko interesovanje za knjigu iznenađuje jednako kao i to što su same promocije odlično posećene, a polemike na njima vrlo dinamične, iako se smatra da mladi danas ne čitaju. Mladim ljudima je veoma zanimljiva ovakva vrsta literature zasnovana na realnim gradskim pričama putem kojih oni bolje upoznaju vreme u kome su rođeni, pa „Devedesete u kraju” za njih predstavljaju svojevrstan vremeplov koji im pruža lice i naličje ovog perioda. Posebno su zanimljivi njihovi komentari o stvarima koje su se promenile u odnosu na devedesete, primedbe da muškarci više nisu toliko ,,mačo”, da nema više druženja u kraju, već da su se prijateljstva preselila na društvene mreže i da im sve to nedostaje…

Autor - osoba Radović, Dušan Naslov Setite se sami : pesme za decu / Dušan Radović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Divit, 2003 (Beograd : AB Taš) Fizički opis 219 str. ; 21 cm (karton) Napomene Tiraž 1.000 [Beleška o piscu: str. 5]. Stanje: mala mrlja od kafe na spoljašnjoj strani knjižnog bloka, unutra odlično očuvano. VUKOVA AZBUKA SVE ŠTO RASTE IGRE I IGRAČKE SMEŠNE REČI POŠTA POŠTOVANA DECO VEŠTINA ZOOLOŠKI VRT SETITE SE SAMI PESMA DECE VESTERN PESMA ZA STARIJE MALOLETNIKE Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe“ i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.“ „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG62 (N)

Prema rečima Dejana Bogojevića ovo je vešto ispričana priča u tri kruga, tri ciklusa, koja se međusobno dodiruju, susreću, seku i dopunjavaju čineći skakutavi tok teksta od početka do kraja. Taj tekst je privlačan za čitaoce koji uspevaju da se prepuste sugestivnom vođenju i aktivnom učestvovanju u napisanom, ali koji su kadri i da napisano nadograde sopstvenom maštom i iskustvenom osnovom. Autorka je ponudila više rešenja da, dakako, ostanemo „u mreži“ – u mreži ljubavi, slobode i spokojstva. Moć umetnosti je, na sreću, iznad moći osamljenosti. Kada je Žana prvi put primetila paukove, nije pokazala zlovolju. Sujeverno se obradovala dobrom predznaku. “Biće nekih para”, pomislila je. A pauci su bili sićušni, žuti, gotovo ljupki, i nisu izgledali nimalo zastrašujuće. Ipak, kada ih je pronašla u posteljini, Žanin entuzijazam je naglo opao. Gamizali su po krevetu, golicali je, spuštali se sa dlačica njene punđe, klizili joj niz vrat, i mileli svuda po koži. Onda je zapazila jednog koji uopšte nije bio tako mali i naježila se. “Odvratno, moraću ovih dana da pometem sve ćoškove po kući”. Pitala se, koliko li je godina prošlo od kada je čistila gornje površine ormara? Koliko dugo nije pomerala kuhinjske elemente? Više nije bilo vremena za odlaganje. Ali nije to uradila “ovih dana”. “Ovih dana” je ponovo bila pretrpana obavezama, večito u žurbi, preopterećena poslom. U stan je navraćala samo da prespava. Nije samo nečistoća predstavljala problem. Ako bi uredila jedan čošak, sve stvari koje nisu imale stalno mesto, samo je prebacivala na drugu gomilu. Naramci krpa, novina, svakakvih sitnurija, selili su se sa jedne na drugu fotelju. Odustala je. Sledećeg meseca krenula je iznova. Bio je pravi čas za prolećno čišćenje. Korpe za veš su bile pune stvari još od letovanja. Izvadila ih je i bacila u kupatilo. Tu su i ostale, jer je hitno morala da izađe. Neodložne obaveze ponovo su iskrsle. Unutra je sve ostalo isto. Na stolovima nigde nije bilo slobodne površine za odlaganje. Ćase sa kojima je prašina srasla i postala jedno, presipale su se kojekakvom bižuterijom, naočarima za suncem, neseserima, maramicama, blokčićima, dugmićima, računima, katalozima, tabletama… I knjige, svuda knjige, nebačene skripte, hartije, sveske, kesice i kese…izgledalo je da se te stvari razmnožavaju. “Ovde definitivno fali još polica”, pomislila je, pre no što je zatvorila vrata za sobom. Sutradan je sa tavana unela stare police i plakare. U skučenom stanu to je bio samo dodatni balast. Provlačila se između crvotočne drvenarije, obećavajući sebi da će za vikend sve dovesti u red. Za vikend je pomislila da joj treba odmor. A kakav je to odmor u onakvom brlogu? Doterala se i izašla napolje. Žana je sve više vremena provodila van kuće. Posle posla je sedela po kafićima, noću spavala kod dečka, a u svoj stan dolazila sve ređe i ređe. “Raskrčiću to kad odem na odmor”, ubedila je sebe. “Sve ću pobacati”. A kad je došao odmor pomislila je: “Pa neću ga valjda straćiti u ovom đubretu”, i kupila je kartu za Alanju. Te noći, pred putovanje, Žana se uvukla u stan ispod merdevina dopremljenih za čišćenje tavanice. Brzo se svukla i bacila u zgužvanu posteljinu. Uspavala se. Bila je blizu da zakasni na avion. Uspaničeno je treskala po stanu. Koferom je oborila klimavu policu. Nigde nije mogla da nađe drugu čarapu, patike, novčanik… U žurbi je udarila čelom o vrata plakara, dva mala prsta na nozi zakucala o nešto bolno-tvrdo na podu, a lakat žestoko odalamila o neku iskrslu ivicu. “Ne mogu da verujem”, nervirala se, “ove stvari su se urotile protiv mene! Kada se vratim sa odmora sve ću izbaciti!” Zgrabila je kofer i izletela iz stana. Ali bila je naglo zaustavljena već na izlazu. Marama oko njenog vrata zakačila se, verovatno za merdevine, a vrata su se bučno zalupila kao da ih je neko nogom gurnuo. Zatim se začuo tresak nalik lavini. Žana nije uspela ni da se okrene. Marama ju je odjednom povukla unazad, i zakucala za vrata. Predmet za koji je zapela, svom silinom je zategnuo tkaninu dok je padao. Zatim je nešto gromko tresnulo o vrata. Bila su blokirana. Žana je gurala laktom bravu, ali se brava nije pomerala. “Ovo je apsurdno”, mislila je “samo da se izvučem odavde pa ću sve…” rukom nije mogla da oslobodi vrat upetljane marame, i još više se razbesnela: “Neću valjda morati da zovem komšiluk da me oslobađa… koja sam budala…” Ruku je gurnula u torbu da uzme mobilni, ali ga je u žurbi ostavila na punjenju. Odjednom, da li zbog panike, ili te knedle u grlu, osetila je da je marama zateže. Počela je da pretura po torbi prisećajući se da je imala grickalicu sa nožićem, nešto čime će razrezati tkaninu… ali je grozničava ruka zahvatala samo papirne maramice, hartije, nebačene račune… Torba je ispala i prosula se po hodniku. “Zar niko ne čuje ovu buku?” uzrujala se. Možda treba da počne da zapomaže, pa neka posle komšije zbijaju šalu na njen račun. Spremila se da zavrišti iz petnih žila. Unutra, sa druge strane, vladao je muk posle urušavanja. Pitala se, da li je to što je zakačilo maramu naišlo na neki oslonac u padu, i da li će se još pomerati? Zamrzla se.Učinilo joj se da neko iznutra polagano, jedva osetno, sve više zateže omču oko njenog vrata. Presing 2022 170 str K.D.S.3.1.

Ilustrovana monografija KK Crvena zvezda “Pod crveno-belim obručima“, plod je četvorogodišnjeg istraživanja Žarka Dapčevića Dabe. Knjiga tvrdog poveza, na 240 strana, sadrži poglavlja vezana za istorijat kluba, evropske titule, legende kluba, dešavanja na Malom Kalemegdanu, mnogobrojne fotografije koje se ne mogu nigde više pronaći, te kompletnu statistiku sezona KK Crvena zvezda, popis svih igrača koji su ikada igrali u CZ, kao i njihovih trenera. Ako želite da saznate ko su Zvezdine igračke legende i kako su se našle na Malom Kalemegdanu, ko je svojim rukama gradio teren na Kalemegdanu da bi nastala velika KK Crvena zvezda, ko je bio prvi dvometraš u Zvezdi, a ko su bili prvi Zvezdini “Harlemovci”, kako je igran derbi pod bombama i mnoge, mnoge druge detalje – pročitajte ovu fenomenalnu knjigu. Sadržaj REČ AUTORA ISTORUAT KK CRVENA ZVEZDA 7 PRIČE SA MALOG KALEMEGDANA 37 Bosonogi šampioni 39 Bata Aksentijević - Prvi dani na Malom Kalemegdanu 41 Čovek koji je patentirao horog 41 Borovo su dobili drugi 42 Treniralo se dva puta nedeljno 43 Nobelovac Ivo Andrić 44 Prva gostovanja po Jugoslaviji i prva međunarodna utakmica 45 Značka najboljem igraču utakmice 48 Prvi prelasci iz Zvezde u Partizan 48 Zvezdane noći na Malom Kalemegdanu 49 Trofeo Kopa Mita di Milano 50 Crvena zvezda - Zadar, 51-29 (ili kako su navijači Zvezde videli svoje Harlemovce) 52 Zvezdi stiže oprema iz Amerike 53 Parodija na Kališu 1951 55 Prvi dvometraš u Zvezdi 56 Prvo gostovanje u Čačku 57 Čurčić i Demšar kao gosti Partizana u Grčkoj 58 Gec košem sa pola terena doneo pobedu Zvezdi 58 Utakmica završena sa igračem manje 59 Kako je Vasa Stojković silom prilika opet bio među koševima 61 1000. koš državnog prvaka 63 Oglas za dvometraše 63 Duel pod maskama 64 Kako je osvojena deseta titula u nizu 65 Turnir u Egiptu 66 Nebojša Popović napustio Crvenu zvezdu 66 1961-1967 76 Crvena zvezda - Reprezentacija Moskve 80 Crvena zvezda — All Amerikans 82 Prvi puta utakmica igrana bez publike 82 Striptiz pod obručima 83 Poslednja zvanična utakmica na Malom Kalemegđanu 84 Zvezda- Beograd za Slavonski Brod 84 Prvo juniorski potom i seniorski prvaci države 85 Radivoje Žućko Korać odigrao je dve utakmice za Zvezdu 86 Kombinovani tim Zvezde i Partizana protiv Olimpijske reprezentacije Jugoslavije 87 Nakon 14 godina prišivena 11 zvezdica 88 Crvena zvezda - Selekcija Kragujevca 89 Titula izgubljena u poslednjim sekundama 90 Kasnili na utakmicu dva sata direktno iz voza u halu 91 Zlatna generacija 70-ih 91 Žeravica nadomak Zvezde 92 Dragan Kapičić u dresu Jugoplastike ’93 Osvojen prvi Kup Jugoslavije 94 Sreten Dragojlović poginuo u saobraćajnoj nesreći 97 Zvezdi poklon oprema od Brusjanke iz Brusa 98 Crvena zvezda - Simental 84-58 99 Košarkaško prvenstvo Jugoslavije 1972. godine 102 Slavnić na rukama Kapičića zakucao u koš 105 24.10.1972, Veliki Vladimirodlazi u legendu 106 Moka i Šeki 107 Profesionalno igrali košarku a za svoju dušu mali fudbal 108 Duci 109 Zvezdine prve utakmice u Pinkiju i Pioniru 111 Zbog pijanog domara drugo poluvreme kasnilo poia sata 113 Ruke mi se tresle od treme 114 Umesto semaforom kraj napada oglašavan trubom 115 Zvezda odustala od Kupa pobednika kupova 116 Dragan Kapičić postao najbolji strelac u istoriji Crvene zvezde 116 Cvrčak među košarkašima 117 Koš za spas od ispadanja 119 Prota 123 Radivoje Vukosavljević -Čiča 125 Humanitami derbi 128 Poslednja utakmica Vučinića i Žugića u dresu Zvezde 130 Nakon tumira u Kosovskoj Mitrovici vratili se istim autobusom 131 Pobeda u derbiju posle šest godina 133 Košarkaši Zvezde prvi put na američkom tlu 133 Semafor zatajio rezultat pisali kredom 134 Zvezda - Vičita 135 Astibo - Zvezda 135 Debi Bobana Jankovića za prvi tim Crvene zvezde 136 Arsenije Pešić i Boban Perović Partizanove legende su kao gosti igrali za Zvezdu 137 Džordan spasao Amerikance 138 Avdija kao gost KK Mavrovo dao Zvezdi 39 poena 139 Prva trojka u šampionatu Jugoslavije 140 Prva trojka u večitim derbijima 140 Premije i kazne 141 Zvezda - Simak 142 Cibona se bukvalno okliznula u Pioniru 143 Pahlić bio gost Zvezde na tumeji po Francuskoj 144 Autostopom do pobede 145 Srušena Cibona 146 Marin Sedlaček 147 Priča o poslednjoj sekundi Crvena zvezda - Zadar 149 Zadru nije bilo dovoljno ni +19 za pobedu 153 Beograd - basket 90 154 Zvezda-All star 155 Poslednje gostovanje Zvezde u Americi 155 Zvezda selekcija novinari 156 Mini pripreme pred plej-of i titulu 157 Dan kadjeNeša llić dao71 koš 158 Trifina trojka sa pola terena za pobedu u derbiju 160 1 rojka koja je donela titulu posle 21 godine čekanja 161 Košarkaši Zvezde šampioni Jugoslavije doneli sreću fudbalerima u finalu kupa 162 Zvezdina šampionska 1992-93 163 Osvojili juniorsko prvenstvo nakon toga napustili državu 170 Superkup 171 Sudija Milojković u Baru sudio sam 171 Irubači u ledenom Pioniru .’ 173 Kad se pokvare glavni apotom i pomoćni semafor 174 Od metalostrugara do najkorisnijeg igrača lige 175 1997-1998 sezona za pamćenje 187 Osvojili titulu postali prekobrojni 189 Debi Bobana Jankovića za prvi tim Crvene zvezde 136 Arsenije Pešić i Boban Perović Partizanove legende su kao gosti igrali za Zvezdu 137 Džordan spasao Amerikance 138 Avdija kao gost KK Mavrovo dao Zvezdi 39 poena 139 Prva trojka u šampionatu Jugoslavije 140 Prva trojka u večitim derbijima 140 Premije i kazne 141 Zvezda - Simak 142 Cibona se bukvalno okliznula u Pioniru 143 Pahlić bio gost Zvezde na tumeji po Francuskoj 144 Autostopom do pobede 145 Srušena Cibona 146 Marin Sedlaček 147 Priča o poslednjoj sekundi Crvena zvezda - Zadar 149 Zadru nije bilo dovoljno ni +19 za pobedu 153 Beograd - basket 90 154 Zvezda-All star 155 Poslednje gostovanje Zvezde u Americi 155 Zvezda selekcija novinari 156 Mini pripreme pred plej-of i titulu 157 Dan kadjeNeša llić dao71 koš 158 Trifina trojka sa pola terena za pobedu u derbiju 160 1 rojka koja je donela titulu posle 21 godine čekanja 161 Košarkaši Zvezde šampioni Jugoslavije doneli sreću fudbalerima u finalu kupa 162 Zvezdina šampionska 1992-93 163 Osvojili juniorsko prvenstvo nakon toga napustili državu 170 Superkup 171 Sudija Milojković u Baru sudio sam 171 Irubači u ledenom Pioniru .’ 173 Kad se pokvare glavni apotom i pomoćni semafor 174 Od metalostrugara do najkorisnijeg igrača lige 175 1997-1998 sezona za pamćenje i§7 Osvojili titulu postali prekobrojni /89 Zvezda s Divcem srušila Žalgiris 190 Bivši partizanovac presudio trojkom svom nekadašnjem timu 191 Zvezda domaćin u Beču 192 Jovo, zakucaj! 193 Bombardovanje uzelo Zvezdi titulu 194 Večiti derbi igran pod bombama 1999. godine 195 Otkazan humanitami meč zbog nestanka struje i vode 196 Kombinovati tim Zvezde i Beopetrola na gostovanju uBanjaluci 1999. godine 197 Kalemegdan u novom ruhu 198 Dan kada je David srušio Golijata 199 Srcem do trofeja 200 Kraljevski klub pao posle 32 godine u Beogradu 202 Seli i dogovorili se da ne ostave zvezdu na cedilu 203 Zvezdini stranci 204 Mihajlo Uvalin - Veno, vidi, vici 205 1000. koš Raška Katića 207 2.4.1974-2.4.2014 208 Najmanja i najveća poseta na Zvezdinim utakmicama 209 Zvezdine tumeje i turniri 210 Zvezdina mladost i budućnost 212 Jaka Blažić, jaka Zvezda 213 Odbranjen Kup Radivoja Koraća 214 Košarkaši Crvene zvezde prodavali sezonske karte 215 Jaka Blažić TV voditelj na prvoj televiziji 216 Makabi pao u Beogradu posle 42. godine 217 Pobeda nad Panatinaikosom čekana 46 godina 218 100. istorijska pobeda nad ekipom Partizana 220 Zvezda osvojila prvi put Aba ligu 221 Noć kada je Stefan Jović postavio rekord Evrolige 223 Pesma delija nadjačala himnu Evrolige 224 Top 8 225 Veliki preokreti u večitim derbijima 229 Hvala ti, Dejane 233 Zvezdine odiseje 235 Pali su Armejci 238 Pao je i moćni Fener 239 Ponos Izraela pao u Tel Avivu 241 Superkup Laktaši 2018 243 Zvezda je rođena 245 500 ta utakmica Branka Lazića 246 7 5 godina Crvene zvezde 247 Humanost u doba korone 248 Srcem do trofeja 2 249 Pobeda u Sant Petesburgu uz nekoliko jubileja 251 Vladimir Cvetković izabran za počasnog predsednika 252 Zvezdini očevi i sinovi 252 Proslava 50 godima od osvajanja titule prvaka 1972 godine 254 Treneri Crvene zvezde 255 Osvojena šesta Aba titula 263 Specijalno dizajnirani dresovi za finale plej ofa 264 LEGENDE KLUBA 265 Nebojša Popović 267 Aleksandar Gec 268 Ladislav Demšar 270 Srđan Kalember 271 Sreten Dragojlović 272 Ratomir Vićentić 273 Vladimir Cvetković 274 Dragan Kapičić 277 Zoran Slavnić 278 Dragiša Vučinić 280 Ljubodrag Duci Simonović 281 Slobodan Nikolić 282 Rajko Žižić 283 Zoran Radović 285 Slobodan Janković 286 Nebojša llić 288 Aleksandar Trifunović Trifa 289 Saša Obradović 291 Zlatko Bolić 293 Milenko Topić 294 Goran Jeretin 296 Igor Rakočević 297 Milan Gurović 298 Vuk Radivojević 299 De Markus Nelson 300 Vojin Vukosavljević - Čika brka 301 Branko Lazić 302 Čarls Dženkins 303 Kalinić Nikola 304 ZVEZDINI DISKRETNI HEROJI 307 Milan Musa Bjegojević 309 Kolaković Milivoje Mika Matić 310 Umesto ispita otišao na utakmicu - Miroslav Todosijevic 311 Nemanja Neca Đurić 312 Sajonara 315 Tajm-aut 317 Priča o Predragu Bogosavljevu Bogčetu 318 Zoran Lazarević 321 Zuki Mirko Milićević 325 Oliver Popović 327 Srđan Jovanović 330 Milan Dozet 332 Skuni Pen - Ijubimac Zvezdinih navijača 333 Nemanja Bjelica 335 Petar Popović 336 Oliver Olja Stević 338 Pero Antić, povratak kući, odlazak u legende 339 Vladimir Štimac 341 Gospodar prstenova Luka Mitrović 343 Simon 345 Nemanja Dangubić Zvezdin specijalac za odbranu 349 Stefan Jović tmovit put do Zvezdinog sportiste godine 352 Zvezdina zlatna levica Marko Gudurić 355 Dejan Davidovac, Zvezdin dijamant 357 Bili Beron, Zvezdina dalekometna haubica 359 Doktor Stratos Perperoglu 362 Marko Jagodić Kuridža 365 Ognjen Dobrić 367 Ostin Holins 368 Nikola Ivanović Zvezdin džoker 370 PET EVROPSKIH FINALA 373 1971-72 375 1973-74 375 1974-75 382 1983-84 383 1997-98 384 ISTORIJAT SUSRETA 387 Cibona - Zvezda, ex-yu klasik 389 Crvena zvezđa - Jugoplastika 391 Crvena zvezda — Olimpija 395 Međusobni sureti Zvezde i Fenerbahčea 398 Makabi - Zvezda, rivalstvo dugo 47 godina 400 Višegodišnje rivalstvo Zvezde i Milana 404 Večiti rivali 406 Zvezda - Real, rivalstvo dugo pola veka 410 Crvena zvezda - CSKA 417 Zvezda - Olimpijakos 420 Zvezda - Panatinaikos 422 Zvezda - Budućnost 427 Zvezda - Paok, rivalstvo koje prerasta u rat 430 REZULTATIIREKORDI 435 DNEVNIK JEDNOG ZVEZDAŠA I DRUGE NAVIJAČKE PRIČE 597 Priština 1967-1999 599 Prva poseta Pioniru 600 Doživljaji sa gostovanja (Zagreb - Sarajevo - Ljubljana - Sofija - Laktaši) 602 Krasnodar - Atina - Skoplje - Solnok 606 Radost i tuga 610 Pre 30 godina pekle su me suze zbog Cibone, danas me peku zbog Jake 612 Istanbul 2014, put u pakao 613 Cedevita - Zvezda 2014 617 Okupljanje navijača ispred Pionira kao podrška igračima 618 30.04.2015 Flala sportova Zagreb 620 Sofo welcome to Red Star welcome to Belgrade 622 Minhen, Zvezdin grad za velike pobede 624 Jedan je Jera kapiten 627 Bamberg 628 Breša 632 Milano 635 Parter B 638 GALERUA 641 LITERATURA 646

unutra odlicno ocuvano, kao da nije ni otvarana u prethodnih 100 godina. Korice se vide na slici. ima potpis prethodnog vlasnika na praznoj stranici, ne mogu da procenim cije je ime. edicija: Savremeni hrvatski pisci!!! 1918. Zagreb Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature 20. veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. A 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampana je njegova pesma „U početku beše sjaj“, poslata iz Bečkereka.[8] Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Bio je inače vojnik redov austrougarske carske i kraljevske 29. regimente, sa sedištem u Velikom Bečkereku. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Period između dva svetska rata Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Poštanska marka s likom Miloša Crnjanskog, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[9] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. Godine 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svedočanstvo iz septembra 1927. sa potpisom Miloša Crnjanskog i razglednica iz Dubrovnika sa potpisom Miloša Crnjanskog Od 1923. do 1931. godine[10] profesor je IV beogradske gimnazije. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[11][12] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[13] List je sledeće godine prestao da izlazi. Diplomatska služba, emigracija Crnjnaski i članovi jugoslovenske ambasade u Italiji, Rim, 1939 U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Crnjanski je kao dopisnik lista Vreme izveštavao iz Frankovog štaba. Kao osoba koja nije imala lepo mišljenje o komunizmu i staljinizmu pokazivao je više simpatija prema trupama generala Franka, ali je u svojim tekstovima bio i te kako kritičan i prema toj zaraćenoj strani.[14] Posle Španije, kao dopisnik iz Rima, iskazivao je simpatije za neke aspekte Musolinijeve politike i ukazivao na dvoličnost nekih zapadnih zemalja koje su iako i same kolonijalne sile zamerale Italiji njen imperijalizam.[15] Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London. Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo.[16] Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo. Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani. Odmah po okončanju Drugog svetskog rata bio je skrajnut (zajedno sa još nekim istaknutim srpskim piscima poput Dučića i Vinavera) iz sistema obrazovanja od strane komunističke vlasti, da bi tek 80-ih bilo predloženo vraćanje njegovih dela u jezgro nastavnog plana i programa.[17] Tada je Branko Ćopić izjavio da samo najbolji pisci treba da sačinjavaju jezgro, za razliku od kriterijuma posleratne vlasti kada su pisci bili preporučivani po nacionalnosti i `koji su bili poznati kao pisci samo njihovim porodicama`.[18] Bista Miloša Crnjanskog na Kalemegdanu Na poštanskoj markici Srbije iz 2018 Povratak u Beograd Mogućnost povratka u republiku Jugoslaviju nagovestio mu je tokom jednog susreta u Londonu, poznanik iz mladosti, slikar - komunistički funkcioner Moša Pijade.[19] U Jugoslaviju se vratio 1965. godine u društvu sa jugoslovenskim ambasadorom u Londonu, Srđom Pricom.[20] Po dolasku odrekao se britanskog državljanstva, koje je dobio nakon diplomiranja na londonskom Univerzitetu. Isprva je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior“ u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh”. U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje: U tebi nema besmisla i smrti ... Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge. ... A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, tvoj će bagrem pasti na me kao kiša. (Lament nad Beogradom) U Beogradu je preminuo 30. novembra 1977. godine i sahranjen `dostojanstveno ali ne i pompezno` u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Prema želji iz testamenta Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog.[21] O njemu je Danilo Bećković napravio dokumentarni film „Crnjanski...“.[22] Dela Miloš Crnjanski na slici Petra Omčikusa Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: Poezija Lirika Itake (1919) Odabrani stihovi (1954) Lament nad Beogradom (1962) Pripovetke, eseji i putopisna proza Priče o muškom (1920) Pisma iz Pariza (1921) Naše plaže na Jadranu (1927) Boka Kotorska (1927) Tajna Albrehta Direra (1928) Iris Berlina (1929) Ljubav u Toskani (1930) Knjiga o Nemačkoj (1931) Romani Dnevnik o Čarnojeviću (1921) Seobe (1929) Druga knjiga Seoba (1962) Roman o Londonu (1971) Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) — Kap španske krvi i Suzni krokodil (nedovršen).[23] Njegovo učešće u stvaranju i objavljivanju kontroverznog romana „Podzemni klub“ (1921) je sporno, kao autor je potpisan Harald Johanson i postoje mišljenja da je u pitanju prevod ili pseudonim.[24] U poslednje vreme su sve vidljivija nastojanja da se dvotomno delo Crnjanskog Kod Hiperborejaca (1966), žanrovski teško odredivo, stavi u ravnopravan položaj sa ostalim njegovim velikim romanima. Sâm Crnjanski je za to delo rekao da je `i roman, i putopis, i memoari, i poezija, i pamflet`.[25] Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog — „Sin Don Kihotov“ — nažalost je izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu „Brankovo kolo“.) Po „Romanu o Londonu“ snimljena je 1988. istoimena mini serija. Memoari Embahade (1983) Embahade obuhvataju vreme od 1928. do 1945. godine, kada je pisac bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. U prologu Crnjanski je naveo da su to njegove `beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet`, već da su to uspomene pisca - očevica `o dobu koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota`. Drame Maska (1918) Konak (1958) Nikola Tesla (1967) Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda. Firma Catena Mundi je izdala knjigu novinski članaka - Politički članci 1919-1939. „Roman o Londonu” prevden je na više jezika među kojima su: francuski COBISS.SR 45830407, rumunski COBISS.SR 187531783, poljski COBISS.SR 112573196, mađarski COBISS.SR 72968967, češki COBISS.SR 15790604, ruski COBISS.SR 3545862, slovenački, makedonski, a prevod na engleski jezik je u pripremi za 2020. godinu.[26] Glavna obeležja literarnog stvaralaštva Pronicljivo uočivši privid apsolutne prozirnosti u proznim i poetskim ostvarenjima Miloša Crnjanskog, i utkanost jednog drugog, skrivenog značenja u tim delima, Nikola Milošević je razvio čitavu studiju posvećenu piščevom stvaralaštvu.[27] Milošević je na primerima poznatih stihova i delova iz proznih ostvarenja pokazao povezanost melodijske, emotivne i filozofske komponente, pri čemu filozofska dimenzija stihova prevazilazi odgovarajuće prozne odnosno govorne iskaze. No, emotivna boja, melodioznost i filozofsko značenje stihova Crnjanskog „nisu poređani jedno kraj drugog kao slojevi zemljišta“, već između njih postoji duboka organska povezanost i prožimanje, dok filozofska dimenzija igra ulogu „organizatora pesničke strukture“, imajući za posledicu usporeni i slobodni ritam poetskog kazivanja kao adekvatan za pesnikovu filozofsku i emotivnu poruku. U većini dela Miloša Crnjanskog, pesničkim i proznim, isprepletani su tragično osećanje besmisla i uzaludnosti sa utešnom mišlju o kosmičkoj povezanosti stvari. U Seobama se uočava piščeva ideja o univerzalnoj uzaludnosti, iako skrivena iza specifičnog nacionalnog i istorijskog obeležja. Dva osnovna toka koja mogu da se prate u Seobama jesu istorijski i psihološki (jedan tok) , i meditativni i vrednosni (drugi tok). Različite likove i karaktere ujedinjuje isti filozofski rezultat koji ishodi i okončava u metafizičkom osećanju praznine, uzaludnosti čovekovog života i neizbežnosti smrti. Postoji veliki misaoni kontinuitet u literarnom stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, pri čemu se iza istorijskog, psihološkog i kompozicionog toka književne strukture razvija i produbljuje istovetna metafizička vizija čoveka i sveta. Nagrada Miloš Crnjanski Glavni članak: Nagrada Miloš Crnjanski Nagrada se po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, dodeljuje dvogodišnje od 1981. Zadužbina Miloš Crnjanski je dobila svoje prostorije 2013. godine.[28] Nagrada se dodeljuje na dan pesnikovog rođenja 26. oktobra. Izdanja sabranih i izabranih dela Sabrana dela, knjige I-II, Narodna prosveta, Beograd (1930) Sabrana dela, knjige I-X, Prosveta, Beograd (1966): Seobe I-III, Poezija (Lirika Itake i komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), Proza, Putopisi, Kod Hiperborejaca I-II, Drame (Maska, Konak, Tesla) i Eseji Izabrana dela, knjige I-IV, Svjetlost/Naprijed/Prosveta, Beograd (1967):Pesme-Putopisi-Eseji, Dnevnik o Čarnojeviću i druge proze, Seobe I-II Izabrana dela, knjige I-II, Matica srpska/Srpska književna zadruga, Beograd (1972): Lirika-Proza-Eseji, Serbia-Seobe-Lament nad Beogradom Izabrana dela, jedan tom, Parnas Book, Valjevo (2007): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog Sabrana dela, knjige I-XVI, Štampar Makarije, Beograd (2008): Roman o Londonu I-II, Seobe, Druga knjiga Seoba I-II, Lirika Itake i komentari, Knjiga o Mikelanđelu, Kod Hiperborejaca I-II, Drame, Eseji, Embahade 1-3, Embahade 4, Sveti Sava-Dnevnik o Čarnojeviću-Pripovedna proza, Politički spisi, Putopisi Izabrana dela, jedan tom, Leo Commerce, Beograd (2011): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog Crnjanski u sportu Intenzivno se bavio sportom: igrao je fudbal, veslao, jedrio, vežbao, mačevao, skijao, trenirao boks. Sa floretom u ruci, govorio je njegov učitelj mačevanja, imao je „brzinu ludaka“. Milorad Gaković Siki je pričao da je u svojoj školi boksa mnogo očekivao od Koče Popovića, ali „najtalentovaniji, za boksera, borca-takmičara ipak je bio Miloš Crnjanski“. [29] Malo je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da sa Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion FK `Rijeke`. Svedočanstvo Petra Joksimovića sa potpisom Crnjanskog Taj zadatak mu je poverila uprava kluba jer je direktor mađarskog preduzeća kome je kamenolom bio izdat u najam za potrebe izgradnje riječke luke, bio rođak. Na otvaranju je gostovao zagrebački NK Građanski. U intervjuu za „Sportistu“ 1930. godine kaže da bi više voleo da zaigra za Jugoslaviju, no da dobije nagradu Akademije. Iz tadašnjeg perioda po magiji igre izdvaja fudbalere „SK Jugoslavije“: Stevana Luburića, Dragana Jovanovića Ženu. U Četvrtoj beogradskoj gimnaziji njegovi učenici, a fudbaleri beogradske „Jugoslavije“ bili su i Milutin Ivković (Milutinac), Momčilo Đokić (Moša), Branislav Hrnjiček (Hrnja) – reprezentativci, Petar Joksimović. [30] [29] Crnjanski je igrao aktivno fudbal za SK `Pobedu` iz Pančeva. (U prilogu je objavljena službena verifikacija fudbalske registracije za FK Banat između ostalih i MILOŠA CRNjANSKOG - `Politika` 22. decembra 1922. g.)[31] prvo izdanje prva izdanja avangarda ekspresionizam 1. izdanje izdanja antikvarne knjige dela miloša crnjanskog

Ukupna elaboracija razotkriva fenomen, da su razvojni zastoji i stradanja na ovim prostorima više rezultat spolja podsticanih međunacionalnih konflikata nego što su, kako ih zapadne elite predstavljaju, rezultat balkanskog mentaliteta i fenomen, da se ne radi toliko o sukobima kao efektu narcizma malih razlika, kad slične psihičke crte nesvesno dovode do sukoba među bliskim narodima, koliko se radi o malignom delovanju velikih razlika među nacionalnim psihologijama koje su kao kolektivne potrebe, percepcije i vrednosne orijentacije iskovane kroz raniju istoriju i veoma ojačane u ratovima i nakon ratova 1990-ih godina. Ratko Dunđerović je rođen 1941. u Veanjskoj, Bileća. Osnovnu školu završio u Vranjskoj, osmogodišnju/malu maturu u Herceg Novom, učiteljsku u Mostaru a studije psihologije, smer psihologija rada, u Beogradu na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu (1966.). Magistrirao 1975. i doktorirao 1979. na Odjelu za psihologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Radio: od 1966. do 1968. u Zavodu za zapošljavanje Jajce na poslovima profesionalne orijentacije; od 1969. do 1974. u UNIS-u Sarajevo na poslovima kadrovske i organizacione psihologije; od 1975. do 1992. na Filozofskom fakultetu u Sarajevu – izvodio nastavu na predmetima Socijalna psihologija, Psihometrija i Metodologija istraživanja u psihologiji (1988. izabran u zvanje redovnog profesora na predmetu Socijalna psihologija); od 1992. do 2000. radio na Fakultetu fizičke kulture u Novom Sadu (1994. izabran u zvanje redovnog profesora na predmetu Psihologija sporta), a kao spoljni saradnik predavao Socijalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu; poslednjih devet godina (do 2009., do penzije) radio na Filozofskom fakultetu u Istočnom Sarajevu, dok kao spoljni saradnik izvodio nastavu iz odgovarajućih područja psihologije: na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu, na ECPD Fakulteu za sport u Beogradu, na Odsjeku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nikšiću; za sve licence fudbala u UEFA školi za Srbiju predavao Psihologiju sporta. U okviru više poslediplomskih studija (za psihologe, menadžere, medicinare rada, učitelje, za sportiste) izvodio nastavu iz Socijalne psihologije, Psihologije rada, Psihologije menadžmenta i Psihologije sporta. U svom profesionalnom razvoju obavljao niz odgovornih poslova: šef Odjeljenja za proučavanje ljudskih resursa u UNIS-u Sarajevo; pre rata, na Filozofskom fakultetu Sarajevo šef Odsjeka za psihologiju, rukovodilac Psihološke laboratorije i predsednik Nastavno naučnog vijeća – predsednik biblioteke „Kreativnost“, IP „Svjetlost“ Sarajevo – glavni i odgovorni urednik časopisa „Opredjeljenja“; posle rata, na Fakultetu fizičke kulture Novi Sad šef Katedre za društvene i biomedicinske nauke, voditelj poslediplomskih studija i prodekan za nauku – član Saveta Univerziteta Novi Sad – dekan ECPD Fakulteta za sport Beograd – na Filozofskom fakultetu u Istočnom Sarajevu šef Odsjeka za psihologiju, voditelj poslediplomskih studija iz psihologije i član Saveta Univerziteta Istočno Sarajevo. Boravio kao gostujući profesor u USA – Murray State University (1991/1992); istupao na brojnim domaćim i međunarodnim simpozijima i kongresima; napisao brojne recenzije istraživačkih projekata, monografija i udžbenika; održao mnogo predavanja na seminarima za edukaciju prosvetnih radnika i menadžera raznih profila; mentorisao velikom broju diplomanata, magistranata i doktoranata iz područja socijalne psihologije, psihologije menadžmenta i psihologije sporta; postigao značajne i priznate domete na naučno-istraživačkom polju – proučavao psihološke aspekte društvenih pojava, kao što su: vrednosti i ponašanje mlade generacije, odrednice motivacije i zadovoljstva na poslu, problemi profesionalnog razvoja i edukacije kadrova, etnička distanca i socijalno-psihološki izvori diskriminacije u sferi organizacionog i društvenog delovanja, psihološki aspekti sportskih dešavanja. Napisao preko 180 stručnih i naučnih radova, od toge 9 objavio u inostranim časopisima. Autor 9 knjiga i prvi koautor u 10 knjiga. Najvažnije knjige: • Psihološki aspekti samoupravljanja, 1982, „SVJETLOST“, Sarajevo, • Komunisti i klasno socijalne razlike, 1988, NIŠRO „Oslobođenje“, Sarajevo, • Psihologija sporta, 1996, Fakultet fizičke kulture, Novi Sad i 1999, Banjaluka Company, • Osnove psihologije menadžmenta, 2004, Fakultet za menadžment, Novi Sad i 2007, „CEKOM“, Novi Sad. • Upravljanje u razredu – psihološki aspekti upravljačke funkcije nastavnika (koautori: S. Levi, I. Radovanović), 2009, Učiteljski fakultet, Beograd. • Motivacija postignuća u organizacijama (koautor: J. Mašnić), 2012, Filozofski fakultet i Institut za sociologiju, Nikšić, • Psihologija balkanskih stradanja, 2023, Akademska knjiga, Novi Sad. Imao ulogu rukovodioca i metodologa u brojnim empirijskim istraživanjima, od kojih su najkompleksnija: • Odnos između organa upravljanja i poslovodnih organa, 1986, Institut za organizaciju i ekonomiku, Sarajevo. • Komunisti i klasno-socijalne razlike, 1987, projekat gradskih marksističkih centara Sarajeva i Beograda, • Tretman zatvorenika u KPD Zenica, 1989, Ministarstvo pravosuđa BiH, Sarajevo, • Psihološki aspekti ponašanja invalida rada u rudnicima uglja u BiH, 1990, Institut za ustanovljavanje radnih sposobnosti, Sarajevo, • Stavovi studenata BiH o međunacionalnim odnosima, 1991, Institut za proučavanje međunacionalnih odnosa, Sarajevo, • Edukacija kadrova u lokalni organima uprave, 2002, CPCD, Сарајево, • Ddiskriminacija u školi, 2008, Save the Children Norway, Сарајево, • Stavovi studenata i nastavnika o vrijednosti nastave na univerzitetima u Republici Srpskoj, 2009, Filozofski fakultet Istočno Sarajevo. • Motivacija postignuća u crnogorskim organizacijama, 2012, Filozofski fakultet Nikšić.

Odlično stanje Tvrd povez, Beograd 1990 Miloš Crnjanski (Čongrad,[1] 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977)[2] bio je srpski književnik, novinar, prevodilac, kritičar i diplomata. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Jedan je od najznačajnijih stvaralaca srpske književnosti 20. veka. Ubrajan je među 100 najznamenitijih Srba. Biografija[uredi | uredi izvor] Crnjanski je rođen u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan” iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta „tadašnjeg činovničkog Sibira”.[3] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[4] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[5][6] Pre toga njegovi preci su živeli u Itebeju.[7] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u „srcu Mađarske”,[8] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[9] Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[3] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio.[10] Prvu pesmu „Sudba” Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub” 1908. godine. A 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili” štampana je njegova pesma „U početku beše sjaj”, poslata iz Bečkereka.[11] Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor] Crnjanski za vreme njegovog službovanja u austrougarskoj vojsci, 1914. godine Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Bio je inače vojnik redov austrougarske carske i kraljevske 29. regimente, sa sedištem u Velikom Bečkereku. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire„ malo pre toga”.[3] Period između dva svetska rata[uredi | uredi izvor] Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan”. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i popljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija” nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost značila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocionalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[12] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. Godine 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1923. do 1931. godine[13] profesor je IV beogradske gimnazije. Saradnik uglednog lista „Politika”. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je u listu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku” izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe”. Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.[14] U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila” izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[15][16] U periodu 1928-1929. bio je ataše za kulturu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[17] Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe” dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje” u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi i srpstvu.[18] List je sledeće godine prestao da izlazi. U časopisu „Vreme”, Crnjanski je 22. maja 1934. odgovorio Miroslavu Krleži na njegov članak kojim je replicirao na raniju kritiku Crnjanskog upućenog, kako je smatrao, lažnim pacifistima. Crnjanski je navodio da je Krleža lažni pacifista jer je podržavao austrijske vojne napore tokom Prvog svetskog rata, pseudomarksista, on je navodio da Krleža neadekvatno samom Crnjanskom pripisuje stavove koje izgovora lik iz njegovog romana, Miloš Crnjanski je pisao da Krleža nije čovek za fine analize intelekta a kao pisca ga karakteriše autorom zverskih dijaloga i romana manijaka.[19] Svedočanstvo iz septembra 1927. sa potpisom Miloša Crnjanskog i njegov potpis sa razglednice upućene Slobodanu Jovanoviću iz Dubrovnika Diplomatska služba, emigracija[uredi | uredi izvor] Crnjanski i članovi jugoslovenske ambasade u Italiji, Rim, 1939 U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Crnjanski je kao dopisnik lista Vreme izveštavao iz Frankovog štaba. Kao osoba koja nije imala lepo mišljenje o komunizmu i staljinizmu pokazivao je više simpatija prema trupama generala Franka, ali je u svojim tekstovima bio i te kako kritičan i prema toj zaraćenoj strani.[20] Posle Španije, kao dopisnik iz Rima, iskazivao je simpatije za neke aspekte Musolinijeve politike. posebno na bliskost Musolinijeve ideologije sa socijalističkim idejama. Takođe je ukazivao na dvoličnost nekih zapadnih zemalja koje su iako i same kolonijalne sile zamerale Italiji njen imperijalizam.[21] Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London. Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo.[22] Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo. Pisma Crnjanskog upućena Gvidi Tartalji iz emigracije.[23] Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani. Tokom života u emigraciji nikada nije u javnosti negativno govorio o komunističkom režimu ili novoformiranom državnom uređenju jer je smatrao da izdaja otadžbine predstavlja najveći greh i najveću sramotu.[24] Odmah po okončanju Drugog svetskog rata bio je skrajnut (zajedno sa još nekim istaknutim srpskim piscima poput Dučića i Vinavera) iz sistema obrazovanja od strane komunističke vlasti, da bi tek 80-ih bilo predloženo vraćanje njegovih dela u jezgro nastavnog plana i programa.[25] Tada je Branko Ćopić izjavio da samo najbolji pisci treba da sačinjavaju jezgro, za razliku od kriterijuma posleratne vlasti kada su pisci bili preporučivani po nacionalnosti i `koji su bili poznati kao pisci samo njihovim porodicama`.[26] Povratak u Beograd[uredi | uredi izvor] Spomen ploča u Beogradu Mogućnost povratka u republiku Jugoslaviju nagovestio mu je tokom jednog susreta u Londonu, poznanik iz mladosti, slikar - komunistički funkcioner Moša Pijade.[27] Stručne i druge knjige objavljene u SFRJ predstavljale su Crnjanskog kao fašistu ili ljubitelja fašizma.[28] U Jugoslaviju se vratio 1965. godine u društvu sa jugoslovenskim ambasadorom u Londonu, Srđom Pricom.[29] Po dolasku odrekao se britanskog državljanstva, koje je dobio nakon diplomiranja na londonskom Univerzitetu. Prvobitno je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior” u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh”. U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje: U tebi nema besmisla i smrti ... Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge. ... A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, tvoj će bagrem pasti na me kao kiša. (Lament nad Beogradom) U Beogradu je preminuo 30. novembra 1977. godine i sahranjen „dostojanstveno ali ne i pompezno” u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Prema želji iz testamenta Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog.[30] O njemu je Danilo Bećković napravio dokumentarni film „Crnjanski...”.[31] Gorana Raičević je napisala monografiju na 767 strana Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog za koju je 2021. dobila Nagradu „Laza Kostić” i Nagradu „Nikola Milošević”.[32][33] Obeležja književnog stvaralaštva[uredi | uredi izvor] Pronicljivo uočivši privid apsolutne prozirnosti u proznim i poetskim ostvarenjima Miloša Crnjanskog, i utkanost jednog drugog, skrivenog značenja u tim delima, Nikola Milošević je razvio čitavu studiju posvećenu piščevom stvaralaštvu.[34] Milošević je na primerima poznatih stihova i delova iz proznih ostvarenja pokazao povezanost melodijske, emotivne i filozofske komponente, pri čemu filozofska dimenzija stihova prevazilazi odgovarajuće prozne odnosno govorne iskaze. No, emotivna boja, melodioznost i filozofsko značenje stihova Crnjanskog „nisu poređani jedno kraj drugog kao slojevi zemljišta“, već između njih postoji duboka organska povezanost i prožimanje, dok filozofska dimenzija igra ulogu „organizatora pesničke strukture”, imajući za posledicu usporeni i slobodni ritam poetskog kazivanja kao adekvatan za pesnikovu filozofsku i emotivnu poruku. U većini dela Miloša Crnjanskog, pesničkim i proznim, isprepletani su tragično osećanje besmisla i uzaludnosti sa utešnom mišlju o kosmičkoj povezanosti stvari. U Seobama se uočava piščeva ideja o univerzalnoj uzaludnosti, iako skrivena iza specifičnog nacionalnog i istorijskog obeležja. Dva osnovna toka koja mogu da se prate u Seobama jesu istorijski i psihološki (jedan tok) , i meditativni i vrednosni (drugi tok). Različite likove i karaktere ujedinjuje isti filozofski rezultat koji ishodi i okončava u metafizičkom osećanju praznine, uzaludnosti čovekovog života i neizbežnosti smrti. Postoji veliki misaoni kontinuitet u literarnom stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, pri čemu se iza istorijskog, psihološkog i kompozicionog toka književne strukture razvija i produbljuje istovetna metafizička vizija čoveka i sveta. Crnjanski u sportu[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski sa prijateljima u lovu Intenzivno se bavio sportom: igrao je fudbal, veslao, jedrio, vežbao, mačevao, skijao, trenirao boks. Sa floretom u ruci, govorio je njegov učitelj mačevanja, imao je „brzinu ludaka“. Milorad Gaković Siki je pričao da je u svojoj školi boksa mnogo očekivao od Koče Popovića, ali „najtalentovaniji, za boksera, borca-takmičara ipak je bio Miloš Crnjanski“. [35] Malo je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da sa Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion FK Rijeke. Taj zadatak mu je poverila uprava kluba jer je direktor mađarskog preduzeća kome je kamenolom bio izdat u najam za potrebe izgradnje riječke luke, bio rođak. Na otvaranju je gostovao zagrebački NK Građanski. U intervjuu za „Sportistu” 1930. godine kaže da bi više voleo da zaigra za Jugoslaviju, no da dobije nagradu Akademije. Iz tadašnjeg perioda po magiji igre izdvaja fudbalere „SK Jugoslavije”: Stevana Luburića, Dragana Jovanovića Ženu. U Četvrtoj beogradskoj gimnaziji njegovi učenici, a fudbaleri beogradske „Jugoslavije” bili su i Milutin Ivković (Milutinac), Momčilo Đokić (Moša), Branislav Hrnjiček (Hrnja) – reprezentativci, Petar Joksimović.[36] [35] Crnjanski je igrao aktivno fudbal za SK `Pobedu` iz Pančeva. (U prilogu je objavljena službena verifikacija fudbalske registracije za FK Banat između ostalih i MILOŠA CRNjANSKOG - `Politika` 22. decembra 1922. g.)[37] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Nagrada „Miloš Crnjanski“[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Nagrada „Miloš Crnjanski” Nagrada se po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, dodeljuje dvogodišnje od 1981. Zadužbina Miloša Crnjanskog dobila je svoje prostorije 2013. godine.[38] Nagrada se dodeljuje na dan pesnikovog rođenja 26. oktobra. Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“[uredi | uredi izvor] Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“, sa sedištem u Novom Sadu, nastao je preimenovanjem Zavoda za kulturu Vojvodine. Pod novim nazivom deluje od 28. decembra 2018. godine, odlukom osnivača Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine. Postoji oratorijum „Apoteoza Crnjanskog” koji je premijerno izveden 21. decembra 2022. u Novom Sadu.[39] Dela[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski na slici Petra Omčikusa Bista Miloša Crnjanskog na Kalemegdanu Poštanska marka s likom Miloša Crnjanskog, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Crnjanski na poštanskoj markici Srbije iz 2018 Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: Poezija Lirika Itake (1919) Odabrani stihovi (1954) Lament nad Beogradom (1962) Pripovetke, eseji i putopisna proza Priče o muškom (1920) Pisma iz Pariza (1921) Naše plaže na Jadranu (1927) Boka Kotorska (1927) Tajna Albrehta Direra (1928) Iris Berlina (1929) Ljubav u Toskani (1930) Knjiga o Nemačkoj (1931) Sveti Sava (1934)[40] Romani Dnevnik o Čarnojeviću (1921) Seobe (1929) Druga knjiga Seoba (1962) Roman o Londonu (1971) Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) — Kap španske krvi[mrtva veza] i Suzni krokodil (nedovršen).[41] Njegovo učešće u stvaranju i objavljivanju kontroverznog romana „Podzemni klub“ (1921) je sporno, kao autor je potpisan Harald Johanson i postoje mišljenja da je u pitanju prevod ili pseudonim.[42] U poslednje vreme su sve vidljivija nastojanja da se dvotomno delo Crnjanskog Kod Hiperborejaca (1966), žanrovski teško odredivo, stavi u ravnopravan položaj sa ostalim njegovim velikim romanima. Sâm Crnjanski je za to delo rekao da je „i roman, i putopis, i memoari, i poezija, i pamflet”.[43] Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog — „Sin Don Kihotov” — nažalost je izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu „Brankovo kolo”.) Po „Romanu o Londonu” snimljena je 1988. istoimena mini serija. Memoari Embahade (1983) Embahade obuhvataju vreme od 1928. do 1945. godine, kada je pisac bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. U prologu Crnjanski je naveo da su to njegove `beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet`, već da su to uspomene pisca - očevica `o dobu koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota`. Drame Maska (1918) Konak (1958) Nikola Tesla (1967) Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda. Firma Catena Mundi je izdala knjigu novinski članaka - Politički članci 1919-1939. Nameštaj Miloša Crnjanskog „Roman o Londonu” preveden je na više jezika među kojima su: francuski COBISS.SR 45830407, rumunski COBISS.SR 187531783, poljski COBISS.SR 112573196, mađarski COBISS.SR 72968967, češki COBISS.SR 15790604, ruski COBISS.SR 3545862, slovenački, makedonski, a prevod na engleski jezik je u pripremi za 2020. godinu.[44] Izdanja sabranih i izabranih dela[uredi | uredi izvor] Sabrana dela, knjige I-II, Narodna prosveta, Beograd (1930) Sabrana dela, knjige I-X, Prosveta, Beograd (1966): Seobe I-III, Poezija (Lirika Itake i komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), Proza, Putopisi, Kod Hiperborejaca I-II, Drame (Maska, Konak, Tesla) i Eseji Izabrana dela, knjige I-IV, Svjetlost/Naprijed/Prosveta, Beograd (1967):Pesme-Putopisi-Eseji, Dnevnik o Čarnojeviću i druge proze, Seobe I-II Izabrana dela, knjige I-II, Matica srpska/Srpska književna zadruga, Beograd (1972): Lirika-Proza-Eseji, Serbia-Seobe-Lament nad Beogradom Izabrana dela, jedan tom, Parnas Book, Valjevo (2007): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog Sabrana dela, knjige I-XVI, Štampar Makarije, Beograd (2008): Roman o Londonu I-II, Seobe, Druga knjiga Seoba I-II, Lirika Itake i komentari, Knjiga o Mikelanđelu, Kod Hiperborejaca I-II, Drame, Eseji, Embahade 1-3, Embahade 4, Sveti Sava-Dnevnik o Čarnojeviću-Pripovedna proza, Politički spisi, Putopisi Izabrana dela, jedan tom, Leo Commerce, Beograd (2011): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miloš Crnjanski (Čongrad,[1] 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977)[2] bio je srpski književnik, novinar, prevodilac, kritičar i diplomata. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Jedan je od najznačajnijih stvaralaca srpske književnosti 20. veka. Ubrajan je među 100 najznamenitijih Srba. Biografija[uredi | uredi izvor] Crnjanski je rođen u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan” iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta „tadašnjeg činovničkog Sibira”.[3] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[4] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[5][6] Pre toga njegovi preci su živeli u Itebeju.[7] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u „srcu Mađarske”,[8] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[9] Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[3] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio.[10] Prvu pesmu „Sudba” Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub” 1908. godine. A 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili” štampana je njegova pesma „U početku beše sjaj”, poslata iz Bečkereka.[11] Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor] Crnjanski za vreme njegovog službovanja u austrougarskoj vojsci, 1914. godine Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Bio je inače vojnik redov austrougarske carske i kraljevske 29. regimente, sa sedištem u Velikom Bečkereku. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire„ malo pre toga”.[3] Period između dva svetska rata[uredi | uredi izvor] Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan”. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i popljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija” nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost značila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocionalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[12] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. Godine 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1923. do 1931. godine[13] profesor je IV beogradske gimnazije. Saradnik uglednog lista „Politika”. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je u listu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku” izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe”. Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.[14] U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila” izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[15][16] U periodu 1928-1929. bio je ataše za kulturu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[17] Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe” dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje” u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi i srpstvu.[18] List je sledeće godine prestao da izlazi. U časopisu „Vreme”, Crnjanski je 22. maja 1934. odgovorio Miroslavu Krleži na njegov članak kojim je replicirao na raniju kritiku Crnjanskog upućenog, kako je smatrao, lažnim pacifistima. Crnjanski je navodio da je Krleža lažni pacifista jer je podržavao austrijske vojne napore tokom Prvog svetskog rata, pseudomarksista, on je navodio da Krleža neadekvatno samom Crnjanskom pripisuje stavove koje izgovora lik iz njegovog romana, Miloš Crnjanski je pisao da Krleža nije čovek za fine analize intelekta a kao pisca ga karakteriše autorom zverskih dijaloga i romana manijaka.[19] Svedočanstvo iz septembra 1927. sa potpisom Miloša Crnjanskog i njegov potpis sa razglednice upućene Slobodanu Jovanoviću iz Dubrovnika Diplomatska služba, emigracija[uredi | uredi izvor] Crnjanski i članovi jugoslovenske ambasade u Italiji, Rim, 1939 U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Crnjanski je kao dopisnik lista Vreme izveštavao iz Frankovog štaba. Kao osoba koja nije imala lepo mišljenje o komunizmu i staljinizmu pokazivao je više simpatija prema trupama generala Franka, ali je u svojim tekstovima bio i te kako kritičan i prema toj zaraćenoj strani.[20] Posle Španije, kao dopisnik iz Rima, iskazivao je simpatije za neke aspekte Musolinijeve politike. posebno na bliskost Musolinijeve ideologije sa socijalističkim idejama. Takođe je ukazivao na dvoličnost nekih zapadnih zemalja koje su iako i same kolonijalne sile zamerale Italiji njen imperijalizam.[21] Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London. Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo.[22] Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo. Pisma Crnjanskog upućena Gvidi Tartalji iz emigracije.[23] Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani. Tokom života u emigraciji nikada nije u javnosti negativno govorio o komunističkom režimu ili novoformiranom državnom uređenju jer je smatrao da izdaja otadžbine predstavlja najveći greh i najveću sramotu.[24] Odmah po okončanju Drugog svetskog rata bio je skrajnut (zajedno sa još nekim istaknutim srpskim piscima poput Dučića i Vinavera) iz sistema obrazovanja od strane komunističke vlasti, da bi tek 80-ih bilo predloženo vraćanje njegovih dela u jezgro nastavnog plana i programa.[25] Tada je Branko Ćopić izjavio da samo najbolji pisci treba da sačinjavaju jezgro, za razliku od kriterijuma posleratne vlasti kada su pisci bili preporučivani po nacionalnosti i `koji su bili poznati kao pisci samo njihovim porodicama`.[26] Povratak u Beograd[uredi | uredi izvor] Spomen ploča u Beogradu Mogućnost povratka u republiku Jugoslaviju nagovestio mu je tokom jednog susreta u Londonu, poznanik iz mladosti, slikar - komunistički funkcioner Moša Pijade.[27] Stručne i druge knjige objavljene u SFRJ predstavljale su Crnjanskog kao fašistu ili ljubitelja fašizma.[28] U Jugoslaviju se vratio 1965. godine u društvu sa jugoslovenskim ambasadorom u Londonu, Srđom Pricom.[29] Po dolasku odrekao se britanskog državljanstva, koje je dobio nakon diplomiranja na londonskom Univerzitetu. Prvobitno je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior” u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh”. U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje: U tebi nema besmisla i smrti ... Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge. ... A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, tvoj će bagrem pasti na me kao kiša. (Lament nad Beogradom) U Beogradu je preminuo 30. novembra 1977. godine i sahranjen „dostojanstveno ali ne i pompezno” u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Prema želji iz testamenta Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog.[30] O njemu je Danilo Bećković napravio dokumentarni film „Crnjanski...”.[31] Gorana Raičević je napisala monografiju na 767 strana Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog za koju je 2021. dobila Nagradu „Laza Kostić” i Nagradu „Nikola Milošević”.[32][33] Obeležja književnog stvaralaštva[uredi | uredi izvor] Pronicljivo uočivši privid apsolutne prozirnosti u proznim i poetskim ostvarenjima Miloša Crnjanskog, i utkanost jednog drugog, skrivenog značenja u tim delima, Nikola Milošević je razvio čitavu studiju posvećenu piščevom stvaralaštvu.[34] Milošević je na primerima poznatih stihova i delova iz proznih ostvarenja pokazao povezanost melodijske, emotivne i filozofske komponente, pri čemu filozofska dimenzija stihova prevazilazi odgovarajuće prozne odnosno govorne iskaze. No, emotivna boja, melodioznost i filozofsko značenje stihova Crnjanskog „nisu poređani jedno kraj drugog kao slojevi zemljišta“, već između njih postoji duboka organska povezanost i prožimanje, dok filozofska dimenzija igra ulogu „organizatora pesničke strukture”, imajući za posledicu usporeni i slobodni ritam poetskog kazivanja kao adekvatan za pesnikovu filozofsku i emotivnu poruku. U većini dela Miloša Crnjanskog, pesničkim i proznim, isprepletani su tragično osećanje besmisla i uzaludnosti sa utešnom mišlju o kosmičkoj povezanosti stvari. U Seobama se uočava piščeva ideja o univerzalnoj uzaludnosti, iako skrivena iza specifičnog nacionalnog i istorijskog obeležja. Dva osnovna toka koja mogu da se prate u Seobama jesu istorijski i psihološki (jedan tok) , i meditativni i vrednosni (drugi tok). Različite likove i karaktere ujedinjuje isti filozofski rezultat koji ishodi i okončava u metafizičkom osećanju praznine, uzaludnosti čovekovog života i neizbežnosti smrti. Postoji veliki misaoni kontinuitet u literarnom stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, pri čemu se iza istorijskog, psihološkog i kompozicionog toka književne strukture razvija i produbljuje istovetna metafizička vizija čoveka i sveta. Crnjanski u sportu[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski sa prijateljima u lovu Intenzivno se bavio sportom: igrao je fudbal, veslao, jedrio, vežbao, mačevao, skijao, trenirao boks. Sa floretom u ruci, govorio je njegov učitelj mačevanja, imao je „brzinu ludaka“. Milorad Gaković Siki je pričao da je u svojoj školi boksa mnogo očekivao od Koče Popovića, ali „najtalentovaniji, za boksera, borca-takmičara ipak je bio Miloš Crnjanski“. [35] Malo je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da sa Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion FK Rijeke. Taj zadatak mu je poverila uprava kluba jer je direktor mađarskog preduzeća kome je kamenolom bio izdat u najam za potrebe izgradnje riječke luke, bio rođak. Na otvaranju je gostovao zagrebački NK Građanski. U intervjuu za „Sportistu” 1930. godine kaže da bi više voleo da zaigra za Jugoslaviju, no da dobije nagradu Akademije. Iz tadašnjeg perioda po magiji igre izdvaja fudbalere „SK Jugoslavije”: Stevana Luburića, Dragana Jovanovića Ženu. U Četvrtoj beogradskoj gimnaziji njegovi učenici, a fudbaleri beogradske „Jugoslavije” bili su i Milutin Ivković (Milutinac), Momčilo Đokić (Moša), Branislav Hrnjiček (Hrnja) – reprezentativci, Petar Joksimović.[36] [35] Crnjanski je igrao aktivno fudbal za SK `Pobedu` iz Pančeva. (U prilogu je objavljena službena verifikacija fudbalske registracije za FK Banat između ostalih i MILOŠA CRNjANSKOG - `Politika` 22. decembra 1922. g.)[37] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Nagrada „Miloš Crnjanski“[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Nagrada „Miloš Crnjanski” Nagrada se po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, dodeljuje dvogodišnje od 1981. Zadužbina Miloša Crnjanskog dobila je svoje prostorije 2013. godine.[38] Nagrada se dodeljuje na dan pesnikovog rođenja 26. oktobra. Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“[uredi | uredi izvor] Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“, sa sedištem u Novom Sadu, nastao je preimenovanjem Zavoda za kulturu Vojvodine. Pod novim nazivom deluje od 28. decembra 2018. godine, odlukom osnivača Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine. Postoji oratorijum „Apoteoza Crnjanskog” koji je premijerno izveden 21. decembra 2022. u Novom Sadu.[39] Dela[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski na slici Petra Omčikusa Bista Miloša Crnjanskog na Kalemegdanu Poštanska marka s likom Miloša Crnjanskog, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Crnjanski na poštanskoj markici Srbije iz 2018 Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: Poezija Lirika Itake (1919) Odabrani stihovi (1954) Lament nad Beogradom (1962) Pripovetke, eseji i putopisna proza Priče o muškom (1920) Pisma iz Pariza (1921) Naše plaže na Jadranu (1927) Boka Kotorska (1927) Tajna Albrehta Direra (1928) Iris Berlina (1929) Ljubav u Toskani (1930) Knjiga o Nemačkoj (1931) Sveti Sava (1934)[40] Romani Dnevnik o Čarnojeviću (1921) Seobe (1929) Druga knjiga Seoba (1962) Roman o Londonu (1971) Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) — Kap španske krvi[mrtva veza] i Suzni krokodil (nedovršen).[41] Njegovo učešće u stvaranju i objavljivanju kontroverznog romana „Podzemni klub“ (1921) je sporno, kao autor je potpisan Harald Johanson i postoje mišljenja da je u pitanju prevod ili pseudonim.[42] U poslednje vreme su sve vidljivija nastojanja da se dvotomno delo Crnjanskog Kod Hiperborejaca (1966), žanrovski teško odredivo, stavi u ravnopravan položaj sa ostalim njegovim velikim romanima. Sâm Crnjanski je za to delo rekao da je „i roman, i putopis, i memoari, i poezija, i pamflet”.[43] Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog — „Sin Don Kihotov” — nažalost je izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu „Brankovo kolo”.) Po „Romanu o Londonu” snimljena je 1988. istoimena mini serija. Memoari Embahade (1983) Embahade obuhvataju vreme od 1928. do 1945. godine, kada je pisac bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. U prologu Crnjanski je naveo da su to njegove `beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet`, već da su to uspomene pisca - očevica `o dobu koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota`. Drame Maska (1918) Konak (1958) Nikola Tesla (1967) Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda. Firma Catena Mundi je izdala knjigu novinski članaka - Politički članci 1919-1939. Nameštaj Miloša Crnjanskog „Roman o Londonu” preveden je na više jezika među kojima su: francuski COBISS.SR 45830407, rumunski COBISS.SR 187531783, poljski COBISS.SR 112573196, mađarski COBISS.SR 72968967, češki COBISS.SR 15790604, ruski COBISS.SR 3545862, slovenački, makedonski, a prevod na engleski jezik je u pripremi za 2020. godinu.[44] Izdanja sabranih i izabranih dela[uredi | uredi izvor] Sabrana dela, knjige I-II, Narodna prosveta, Beograd (1930) Sabrana dela, knjige I-X, Prosveta, Beograd (1966): Seobe I-III, Poezija (Lirika Itake i komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), Proza, Putopisi, Kod Hiperborejaca I-II, Drame (Maska, Konak, Tesla) i Eseji Izabrana dela, knjige I-IV, Svjetlost/Naprijed/Prosveta, Beograd (1967):Pesme-Putopisi-Eseji, Dnevnik o Čarnojeviću i druge proze, Seobe I-II Izabrana dela, knjige I-II, Matica srpska/Srpska književna zadruga, Beograd (1972): Lirika-Proza-Eseji, Serbia-Seobe-Lament nad Beogradom Izabrana dela, jedan tom, Parnas Book, Valjevo (2007): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog Sabrana dela, knjige I-XVI, Štampar Makarije, Beograd (2008): Roman o Londonu I-II, Seobe, Druga knjiga Seoba I-II, Lirika Itake i komentari, Knjiga o Mikelanđelu, Kod Hiperborejaca I-II, Drame, Eseji, Embahade 1-3, Embahade 4, Sveti Sava-Dnevnik o Čarnojeviću-Pripovedna proza, Politički spisi, Putopisi Izabrana dela, jedan tom, Leo Commerce, Beograd (2011): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog

Reprint iz 1927 g 1987 g Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Dnevnik o Čarnojević - Priče o muškom - Suzni krokodil Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.