O knjizi: GODINA JE 1930. I BRITANCI ČVRSTO DRŽE ARABIJU POD SVOJOM VLAŠĆU. AJVOR VILOBI, MLADI ORIJENTALISTA, POLAZI U SMELU POTRAGU ZA OCEM, OFICIROM BRITANSKE VOJSKE. Od Ajvorovog rođenja, Robert je u Engleskoj bio samo jednom, obuzet pričama o Asiru, zemlji u kojoj žive šeici i razbojnici pod belim turbanima; zemlji u kojoj se borio rame uz rame sa čuvenim kapetanom Lorensom. Posle tog jedinog susreta, porodica više nije imala vesti od Roberta. Deset godina kasnije, Ajvor želi da sazna šta se sa njim dogodilo i polazi u avanturu života. Putuje u Kairo, zatim u Abhu, Jemen i na obale Crvenog mora ne bi li saznao nešto o ocu, ali njega se naizgled niko ne seća, ili se plaši da to prizna. Usput, Ajvor sluša priče o ratnici Naemi, čija se sudbina neraskidivo prepliće sa očevom. Ne bi li pronašao rešenje misterije, Ajvor odlazi u potragu za abisinskim vidovnjakom koji se nekada davno našao na istom brodu za prevoz robova kao i Naema...

O knjizi: GODINA JE 1930. I BRITANCI ČVRSTO DRŽE ARABIJU POD SVOJOM VLAŠĆU. AJVOR VILOBI, MLADI ORIJENTALISTA, POLAZI U SMELU POTRAGU ZA OCEM, OFICIROM BRITANSKE VOJSKE. Od Ajvorovog rođenja, Robert je u Engleskoj bio samo jednom, obuzet pričama o Asiru, zemlji u kojoj žive šeici i razbojnici pod belim turbanima; zemlji u kojoj se borio rame uz rame sa čuvenim kapetanom Lorensom. Posle tog jedinog susreta, porodica više nije imala vesti od Roberta. Deset godina kasnije, Ajvor želi da sazna šta se sa njim dogodilo i polazi u avanturu života. Putuje u Kairo, zatim u Abhu, Jemen i na obale Crvenog mora ne bi li saznao nešto o ocu, ali njega se naizgled niko ne seća, ili se plaši da to prizna. Usput, Ajvor sluša priče o ratnici Naemi, čija se sudbina neraskidivo prepliće sa očevom. Ne bi li pronašao rešenje misterije, Ajvor odlazi u potragu za abisinskim vidovnjakom koji se nekada davno našao na istom brodu za prevoz robova kao i Naema...

Година је 1905. Упознајте Арсена Лупена: господина лопова. Непријатељ богатих и моћних; пријатељ сиромашних - Арсен Лупен неће стати ни пред чим док не добије оно што жели. Када је Арсен Лупен ухапшен, полиција мисли да је све готово. Али најопасније место за Лупена је да буде иза решетака... * „Господине Бароне, У галерији ваша два салона, налази се слика Филипа од Шампање изванредне израде, која ми је јако запала за око. Ваши Рубени су такође по мом укусу као и најмањи Вато. У салону, десно, приметио сам креденац: Луја XVIII, скупоцене засторе Бовеа, округао сто на једној нози из доба Царевине, обележен са „Јаков” и један ковчег из доба ренесансе. У оном салону лево, пак, све стаклене ормане са накитима и ситним предметима. Овога пута задовољићу се са предметима који ће бити, верујем, згоднији за пренос. Молим вас да их добро упакујете и да их експедујете на моје име (превоз ја плаћам) на станицу Батињол најкасније за осам дана... у противном, бићу принуђен да их лично ја изнесем, ноћу између среде 27. четвртка 28. септембра. Али, у томе случају што је уосталом сасвим логично, нећу се задовољити само стварима горе изложеним... Ствар је већ заинтересовала ширу јавност. Она је износила догађај на тако разноврсне начине, дижући име Асена Лупена са таквом уобразиљом, да су најфантастичнијим чланцима испуњавали ступце листова и ојачавали машту публике. Нарочито препоручено писмо Арсена Лупена, које је публиковао Глас Француске (за које нико никада није сазнао на који је начин достављено редакцији), а са којим је известио барона Каорна шта ће га снаћи, изазвало је огромне узбуђење. Одмах су се почеле препричавати најразноврсније гатке. Оживљено је сећање на чувене подруме замка. Чак и судско особље, по тим утицајем, разграна своја истраживања у томе правцу. 190 стр. mek povez: 770 tvrd povez: 990

ROMAN O LONDONU 1-2 Miloš Crnjanski Izdavac - Nolit, Beograd Godina - 1977 Zasnovan na ličnom iskustvu samog Crnjanskog, Roman o Londonu prati život bračnog para ruskih emigranata u Londonu u godinama posle Drugog svetskog rata, koji jedva sastavlja kraj sa krajem u toj ogromnog varoši čiji zagrljaj guši... Ima li mesta sreći u posleratnom svetu u kome se ljudi, kao sardine u limenkama, prevoze na posao i s posla, u kome nema prijatelja, već samo poznanika i prolaznika, u kome je, čak i u gomili, svako sam... Povez: tvrd povez sa zaštitnim omotom Broj strana: 388 + 383 L.1.POL. 2

Miloš Čejović – POČETNICA Izdavač: POETA Beograd Broj str. 180 Broj pesama: 68 --- ИЗВОД ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ (рецезент: песникиња Милица Бакрач) ---- Опште место ове књиге песама јесте љубав са свим њеним смерницама: Љубав према Богу, љубав према својој деци, љубав према жеснком роду, где се Чејовић на јесењиновски начин ,,обраћа` мајци – старици која остаје да сачува дом; нани, која и дан данас окупља унучад у породичном дому; љубав према драгој, вољеној жени: у овим стиховима песник опет ,,руски`, пушкиновски пише Тањи, док је физички опис жене ренесансан. Иако је ,,драга` тужна, и невесела у градском превозу, Чејовић описима не занемарује сваки детаљ од њене косе до руку, струка и стопала. Читајући песме ове књиге проналазимо неизоставну ,,напомену`, односно, питање које тражи јасан одговор: да ли све животне среће ,,дарива` или не дарива Бог: Да ли је то љубав, неки вишњи склад? Да ли је то срећа ил` будући јад? Можемо ли знати шта нам шаље Бог? Смирај душа наших, делић духа свог? (Љубав или нешто друго)

Maj 1940. Nemački tenkovi kotrljaju se ka zapadu. Dok se u Parizu širi strah, Orijent ekspres poslednji put kreće za Istanbul. U vozu je okupljena družina spojena sudbinskim okolnostima. Svaki putnik ima svoj razlog zbog kojeg po svaku cenu želi da učestvuje u toj poslednjoj vožnji. Jedan balkanski kralj želi da povrati vladavinu nad svojom zemljom. Njegova jevrejska ljubavnica strahuje za svoju ljubav – i svoj život. Nemački špijun daje sve od sebe da je zaštiti. Ruski veliki knez je u bekstvu, dok mu je sovjetska vlast za petama. Diva nemog filma više strahuje od zaborava nego od rata. U vozu su i špijuni svih velikih sila. Niko, međutim, ne zna da voz prevozi nešto za čime Hitlerove trupe tragaju po čitavoj Evropi. Od samog početka, zvezde nisu naklonjene ovom putovanju. Svaki prelazak granice može se završiti kobno. Naposletku u vozu izbija vatra. I dok Evropa tone u tamu, Orijent ekspres juri kroz noć poput rasplamsale baklje... Knjiga je nekorišćena.

Odlično očuvano. Poslednje putovanje legendarnog Orijent ekspresa. Maj 1940. Nemački tenkovi kotrljaju se ka zapadu. Dok se u Parizu širi strah, Orijent ekspres poslednji put kreće za Istanbul. U vozu je okupljena družina spojena sudbinskim okolnostima. Svaki putnik ima svoj razlog zbog kojeg po svaku cenu želi da učestvuje u toj poslednjoj vožnji. Jedan balkanski kralj želi da povrati vladavinu nad svojom zemljom. Njegova jevrejska ljubavnica strahuje za svoju ljubav – i svoj život. Nemački špijun daje sve od sebe da je zaštiti. Ruski veliki knez je u bekstvu, dok mu je sovjetska vlast za petama. Diva nemog filma više strahuje od zaborava nego od rata. U vozu su i špijuni svih velikih sila. Niko, međutim, ne zna da voz prevozi nešto za čime Hitlerove trupe tragaju po čitavoj Evropi. Od samog početka, zvezde nisu naklonjene ovom putovanju. Svaki prelazak granice može se završiti kobno. Naposletku u vozu izbija vatra. I dok Evropa tone u tamu, Orijent ekspres juri kroz noć poput rasplamsale baklje... „Svet u plamenu je vremeplov koji će vas odvesti u jedan od najuzbudljivijih istorijskih trenutaka. Uživaćete u svakoj stranici.“ – AstroLibrium

Prodajemo knjigu Harlan Koben - Drži se. Toplo Vam preporučujemo ovu knjigu ukoliko ste ljubitelj romana Harlana Kobena. Ovaj provokativni bestseler obećava da će biti triler o kojem će se još decenijama govoriti. Godina izdanja: 2014 Izdavač: Laguna, Beograd Povez: Meki Broj strana: 448 Cena za ovaj proizvod je 600 dinara. Ako želite da kupujete predmete sa dobrim vibracijama na pravom ste mestu. Verujemo da možete da nađete bar jedan predmet u okviru našeg izloga koji odgovara Vašoj vibraciji. Stanje svakog predmeta je prikazano jasno putem fotografija. Takođe i detaljan opis će Vam pomoći da se lako odlučite za kupovinu oglašenog predmeta. Moguće je lično preuzimanje u Beogradu ili slanje kurirskom službom (primalac plaća poštarinu). Ako se šalje kurirskom službom, poslaćemo Vam kod za praćenje pošiljke. U slučaju slanja predmeta kurirskom službom svaki predmet je dobro upakovan. Shodno tome nismo odgovorni za eventualne reklamacije u slučaju štete na predmetu koja može nastati tokom samog prevoza od strane kurirske službe. Imajući to u vidu, napominjemo da Vam šaljemo kupljeni predmet upravo onakav kakav je na fotografijama. Želimo vam dobre vibracije i srećnu kupovinu!

Pate li ljudi i dalje od Stendalovog sindroma, da li je sada holivudskim glumicama teže nego ranije, zašto smo ožalili Ostoju koji prevozi klavire; zašto su danas aktuelne Vlajčićeve uspomene iz vojske, da li bi sreća postojala bez nesreće, otkud su baš plavuše postale erotski simbol, odakle eksplozija memoara, šta se desilo s filmovima na nitratu, koja je autorova omiljena književna i filmska lektira, da li smo dobili svet koji zaslužujemo, kakav je zapravo naš obrazovni sistem, šta znači prijateljstvo, koji su Srbi u Nojevoj barci a koji van nje, kako se dodeljuju književne nagrade, da li je istina da „glupost ne boli”, zašto je značajna pesma „Zelena trava doma mog”? U svojoj novoj „kulturološkoj svaštari”, Vlajčić se još jednom pokazuje kao beskompromisno iskren i bridak komentator današnjice. Između duhovitih redova o raznovrsnim pitanjima iz oblasti filma, književnosti, muzike, elitne umetnosti i kulture, ulične kulture, naše i svetske kulturne politike, izbija autorova subjektivna, ironična ocena života, pohvala jednima, kritika drugima, uvek po zasluzi. Prema sopstvenim rečima, autor daje „dijagnozu” kulturi na intenzivnoj nezi, na šta samo treba dodati da joj on ovom knjigom pruža i reanimaciju. Tijana Petković Prikaz knjige na sajtu Avant Art Magazin i u Kulturnom dnevniku Povez knjige : mek Strana : 205 Format knjige : 21 cm Pismo : latinica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Red Badge of Courage and Other Stories Stephen Crane ~Crvena značka hrabrosti`, koju je 1895. napisao Stiven Krejn (1871-1900), mnogi književni kritičari smatraju jednim od najvećih američkih romana. Ovo je knjiga o građanskom ratu i jednom vojniku Unije bori se sa svojim unutrašnjim demonima dok se priprema i vodi svoju prvu bitku. Stephen Crane (1. novembar 1871 – 5. jun 1900) bio je američki romanopisac, novelist, pjesnik i novinar. Usprkos kratkog života poznat je po obilnom opusu, odnosno kao vodeći predstavnik realističkog pravca, odnosno ranog naturalizma i impresionizma u američkoj književnosti. Suvremeni kritičari ga smatraju jednim od najvažnijih pisaca svoje generacije. Crane je bio osmo dijete bogobojaznih roditelja, te odrastao u nekoliko gradova New Jerseya te u Port Jervisu u državi New York. Pisanjem se počeo baviti odmalena te objavio nekoliko članaka dok još nije napunio 16 godina. Iako je upisao fakultet, za njega nije pokazao mnogo zanimanja te je od 1891. godine radio kao pisac i novinar. Craneov prvi roman - Maggie: A Girl of the Streets - se smatra prvim djelom američkog književnog naturalizma. Međunarodnu slavu je, pak, stekao godine 1895. zahvaljujući svom romanu The Red Badge of Courage (Crvena značka za hrabrost), u kome je realistički opisao iskustvo vojnika u američkom građanskom ratu, iako sam nije imao nikakvih vojničkih ili ratnih iskustava. Godine 1896. Crane je postao sudionikom skandala kada je javno istupio kao svjedok obrane za ženu uhapšenu pod optužbom za prostituciju. Iste godine se novinama ponudio kao dopisnik koji će pratiti kubanski rat za nezavisnost. Dok je čekao za prijevoz na Kubu, u Jacksonvilleu na Floridi je upoznao Coru Taylor, madam lokalnog bordela, a s kojom će biti u ljubavnoj vezi do kraja života. Na putu za Kubu, Craneov je brod potonuo ispred obale Flordie, te je nekoliko dana morao provesti plutajući morem u malom čamcu. Svoja je iskustva kasnije opisao u kratkoj priči `The Open Boat`. Pred kraj života je kao dopisnik pratio grčko turski i špansko-američki rat, te zajedno s Corom živio u Engleskoj, gdje se sprijateljio s Josephom Conradom i H. G. Wellsom. Nakon što su mučili financijski problemi i sve slabije zdravlje, Crane je otišao u sanatorij u Schwarzwaldu gdje je umro od tuberkuloze u dobi od 28 godine. Iako se na kraju života Crane smatrao važnom ličnosti američke književnosti, vrlo brzo je zaboravljen. Kritičari su ga ponovno otkrili tek dvije decenije kasnije. Craneov stil pisanja karakteriziraju detaljni, intenzivni opisi, kao i korištenje posebnih dijalekata i ironije. Česte teme Craneovog opusa su strah, duhovne krize i društvena izolacija. Iako je uglavnom poznat po romanu The Red Badge of Courage, a koji je postao klasik američke književnosti, Crane je poznat po nekonvencionalnoj poeziji i kratkim pričama kao što su `The Open Boat`, `The Blue Hotel`, `The Monster` i `The Bride Comes to Yellow Sky`. Njegov opus je napravio značajan uticaj na kasnije pisce 20. vijeka, od kojih je najpoznatiji Ernest Hemingway.

Autor: Filip Vandenberg Povez: broširan Br. strana: 286 Format: 12x20 Primećeno je da mnogi oni koji se bave iskopavanjem faraonskih grobnica ili učestvuju u prenošenju njihovih ostataka bivaju pogođeni različitim vrstama nedaća. Za ovu temu se vežu mnoge priče tako da neki ljudi veruju da ta mrtva tela nose sa sobom prokletstvo koje zadesi svakog onoga koji im se približi. Posle dužeg proučavanja ove tajne jedan nemački pisac, Filip Vandenberg, u svojoj knjizi `Prokletstvo faraona` je rekao pitajući se: 1.Da li je ovo prokletstvo povezano sa nuklearnim zračenjem? Ili su faraoni upotrebljavali neke druge radioaktivne materije kojim bivaju izloženi svi oni koji otvore grobnicu? 2.Da li je to neka vrsta otrovnih gasova koji isparavaju iz biljaka i drveća prilikom otvaranja grobnice? 3. Da li je to neka vrsta sujeverja koja sledi svakog onoga ko otkrije grobnicu? 4. Da li je prokletstvo samo koincidencija tako da osoba umre u isto vreme kada se otvara grobnica? 5. Da li slepi miševi koji se nalaze u katakombama i grobnicama imaju kakve veze sa ljudima koji zapadnu u histeriju tako da umru? 6. Da li su pljačkaši grobnica i stranci koji su umrli pod misterioznim okolnostima došli u dodir sa radioaktivnom zemljom ili otrovom iz biljaka? Zatim nastavlja sa izlaganjem svoje zbunjenosti onim što se dešava u egipatskim istorijskim grobnicama, govoreći: `Kako da objasnimo činjenicu da na bilo kojem mestu na kojem se nalazi mumija mora doći do nekakve nesreće, tako da najveći brod kojeg su ljudi načinili tj. Titanik se sudario sa santom leda i potonuo, a razlog je što se na njemu nalazila ukradena faraonska mumija.` Sa istim čuđenjem i zbunjenošću pita se Enis Mensur u svojoj knjizi `Prokletstvo faraona` pa kaže: `Veliki broj naučnika veruje da ima nešto u unutrašnjosti piramida i faraonskih grobnica što utiče na zdravlje čoveka, međutim šta je to? Niko to ne zna.` Kakva je to priča koja se zove `faraonsko prokletstvo`? Kako je počela? Kako objasniti sve ono što se dešava onima koji učestvuju u potrazi za telima drevnih egipatskih faraona i njihovim bogatstvom? Ova priča koja se zove `Faraonsko prokletstvo` je počela 6.novembra 1922 kada je Hauard Karter poslao telegram lordu Karterfonu obavještavajući ga o sledećem: `Otkrio sam nešto veličanstveno u `Kraljevskoj dolini`! Postavio sam prekrivač na vrata i tunel kako bi mogao i ti doći i videti to lično.` Lord je stigao u El-Aksar 23. Novembra, a s njim je bila i njegova kćerka. Kada je došao do `Kraljevske doline` Karter je prišao, slomio katanac i vrata iza kojih je našao telo mrtvog faraona Tutakamona koji je tu počivao 35 vekova. Svetske novine su bile preplavljenje ovim vestima, a ljudi su ih prepričavali, ali odjednom Karterovo srce je počelo brže da udara i oseti paničan strah. Međutim blago, zlato i slava su ga bili zaneli tako da nije obraćao pažnju na ono što oseća. Na dan otvaranja bilo je prisutno 23 osobe koje je pozvao Karter da priustvuju otvaranju, međutim odjednom se desilo nešto čudno! Trinaest ljudi koji su bili pozvani na svečanost su počeli umirati jedan posle drugog i to pod misterioznim okolnostima. Lord Karter je dobio iznenadni napad groznice, te je počeo govoriti: `Vatra je u mom telu!!!` Buncao je dok ga je groznica tresla. Došao je i njegov sin iz Indije kako bi ga posetio, ali je ubrzo umro u hotelu Kontinental u Kairu. Posle njega umire Karterov pomoćnik Vorte Mejs u toku iskopavanja u grobnicama.Njegova smrt je bila neka vrsta samozapaljenja. Doktor Muhamed Muhamed Dža`fer navodi u svojoj knjizi `Sihr` jedan deo ovih priča te kaže: `U britanskom muzeju se trenutno nalazi jedan tabut (kovčeg) veoma precizne izrade u kojoj se nalazi egipatska mumija. Priču ovog kovčega koja sama po sebi izaziva čuđenje beleže akti britanskog muzeja. Ovaj kovčeg je kupio Daglas Mevari kako bi ga preneo u svoju kuću u Londonu. Svi oni koji su imali bilo kakve veze sa ovim kovčegom su zadesile nekakve nedaće tako da su ga se rešili poklonivši ga britanskom muzeju. Na dan kupovanja kovčega dok je Mr. Daglas čistio svoje oružje pištolj je odjednom opalio i pogodio ga u levo koleno. Izvršena je operacija u toku koje je preminuo. Pre operacije je oporučio jednom od svojih drugova koji se nalazio u Egiptu a zvao se Mr. Hobli da ako mu se nešto desi u toku operacije da uruči taj kovčeg njegovoj sestri koja je živela u ulici Bejker u Londonu. Posle smrti Mr. Daglasa krenuo je Mr.Hobli da izvrši testament pa je preneo kovčeg u Bur Seid pripremajući ga za prevoz parnjačom do Londona, međutim kad je došao u Bur Seid dočekao ga je telegram u kome stoji da je njegov brat ubijen. Kada je stigao u London predao je kovčeg sestri pokojnog Daglasa. Postavila je kovčeg u uglu salona i od momenta preuzimanja kovčega nevolje su počele da se ređaju jedna za drugom. Na dan preuzimanja kovčega njena kćerka je poginula od udara auta prelazeći put dok je išla u školu. Posle sedam dana preminuo je muž izvršivši samoubistvo zbog smrti svoje kćerke. Njihovo materijalno stanje se pogoršalo. Pogubila je živce i postala histerična. Pozvala je vračare, sihribaze, astrologe i one koji prizivaju duhove i svi su se svi složili da ta mumija koja se nalazi u njenoj kući izaziva sve ove probleme koje nije moguće sprečiti. Nazvala je britanski muzej kako bi uzeli ovu mumiju od nje i preneli je u muzej. U toku nošenja mumije počeo je jedan od nosača da se ismava i podruguje na račun Engleza koji veruju u takva sujeverja tako da osnivaju posebne muzeje kako bi u njima radili njegovi sunarodnici kao sluge. Kovčeg još nije ni bio postavljen na svoje mesto kada ovog radnika uhvatiše strahoviti bolovi od kojih se uvijao i cvilio nekoliko minuta zatim pade mrtav pokraj kovčega. Svi oni koji su se bavili proučavanjem drevnih egipatskih tragova u Engleskoj su vodili strogog računa o ovom kovčegu tako da su formirali komisiju koja je istraživala taj problem. Ova komisija je zadužila H.I. Mansela da fotografiše ovaj kovčeg iz različitih perspektiva. Njegova kompanija je poslala svog izaslanika da uslika kovčeg što je on i učinio. Kada se vratio u kancelariju dočekao ga je drugi zahtev. Otišao je da ga izvrši i kada se vraćao doživeo je saobraćajnu nesreću u kojoj je izgubio prste desne ruke tako da više nije mogao da slika. Kada je razvio film i izradio slike otkrio je da se na kovčegu nalazi urezbarena slika devojke ili devojčice obučene u vračarsku odoru, na licu joj se odražavao izraz ljutnje i zla. Kada su pitali sve one koji su videli kovčeg ili bili povezani sa njim pre slikanja svi su potvrdili da nisu videli nikakve slike na njemu niti bilo šta slično tome. Tu je i priča Engleza Emerija koji je nadgledao iskopavanje u selu Sekare 10. Marta 1971 godine, kada je odjednom vrisnuo jedan radnik te počeo da mjauče kao mačka, zatim da laje kao pas, zatim da zavija kao vuk. Njegova supruga je bila pored njega u bolnici sve dok nije preminuo 11. marta.

Светислав Пушоњић: ЈЕДВА ПРОХОДАН ЖИВОТ Друго издање романа Издавач: ВИОГОР, Београд, 2018 Број страна: 490 Књига је нова ``Поред великог броја заиста добрих, па и одличних књига, јако је мало оних које просто надилазе књижевност саму и све што се њоме може. Таква дела се јављају као дар Провиђења, изненадни бљесак који осветљава епоху, њене стазе и беспућа, продирући до дна човекове душе. И она се јављају неочекивано, често од аутора који су са тачке гледишта званичних ауторитета “нико и ниодакле“ (како је о томе недавно писао Емир Кустурица). Једна од таквих књига је и роман “Једва проходан живот“ Светислава Пушоњића, вансеријског, али од домаћих култур-трегера упорно игнорисаног писца. Роман писан са толико оригиналног духа, који кипи од живота сагледаног у свим његовим димензијама, да том својом свежином и надахнућем просто запањује у времену опште једнообразности и јаловости. А у роман се улази лако и неосетно, као кад изађеш из куће да сачекаш превоз, а тамо започне неочекивано путовање на коме доживљаваш потпуни преображај. Главног јунака, гимназијалца Душана Сударицу, срећемо управо у таквој сцени, на почетној аутобуској станици приградског насеља претрпаној путницима, раних деведесетих када су хиперинфлација, ембарго, свеопшта немаштина и тескоба достизали врхунац. Муке главног јунака и његове породице додатно се увећавају нерешеним стамбеним питањем, када након отказа од приградског станодавца морају да се уселе у неопремљено чађаво поткровље надомак центра Београда. Прича се од тог тренутка развија као узбудљива и динамична епопеја преживљавања у условима сурове збиље деведесетих, где непрекидне политичке и економске трзавице доводе до колапса државе и нације и продубљују кризу егзистенције, морала, па и самог животног смисла. Ту су несносни редови и гужве, улични дилери и шверцери, криминални кланови и партијски богаташи-скоројевићи, млади који упркос свему живе своје изазове, љубави и разочарања, псујући државне вође, политику, немаштину, смејући се и инатећи животу из обести и страха истовремено. Душан Сударица је и обеснији и уплашенији него други – од себе, будућности, калупа које намеће школа, држава, друштво у целини. Пун младалачких жеља и страсти, али сапет егзистенцијалним приликама и искушењима хаотичног времена, он се непрестано рве са многим противречностима у себи и око себе, што га често води у горчину, малодушност, кризу идентитета. И баш кад помисли да се круг затворио и да се даље нема куд, њега придижу неочекивана надахнућа и открића важних и окрепљујућих животних истина. Бурним и страсним осцилацијама доприноси његов веома специфичан карактер, који се свом снагом опире животним обрасцима у које га уводи околина, генерација, затупљујуће школовање. Све чему други теже као “позитивном“ и “нормалном“, младог Сударицу доводи до гнева и тескобе. На часу информатике, док гимназијски вршњаци упијају вакеле о будућности незамисливој без “компјутера и енглеског“, њега обузима клонуће усред толике “војске будућих каријериста која се загревала пред стартном линијом“. “Требало је стићи пре осталих“, каже он, “ујагмити што боље место, ушарафити у гломазни компјутерско-енглески свет шта год се тражило у замену. Чему таква “будућност“ и какав је то живот, зар човек није створен за нешто радосније и лепше?“ Док са оцем и братом намиче дневнице по стовариштима и градилиштима, знојећи се од напорног рада, Душан увиђа дубоку лажност идеала на којима модерно човечанство темељи своје постојање, размишљајући тим поводом: “Људи су живели у немом ишчекивању “будућности“, “животног стандарда“ и других награда које су им током одрастања обећавали родитељи, интелектуалци и ТВ-спикери. Час се гледало у државу, час у моћнике белог света и сви су гунђали што се “обећања“ не испуњавају. Тек се на дну разумевало оно једино битно – да се у животу не подразумева ништа. Баш ништа, чак ни следећи дан. Нико ти ништа не дугује, јер ти ништа није ни обећао. Ако јесте, лагао је, према томе зашто и од кога чекати награду?… Приче о “цивилизацијском напретку“ требало је што пре заборавити, јер свет је и даље остао само пећина у коју се мораш склонити, живуљке које ваља ухватити и коже којима се треба огрнути… И једино што обезбеђује будућност у том и таквом свету јесте секира у твојим рукама. Минимуми не постоје, и као краљ и као просјак човек је само дрхтурава гужвица меса и ганглија, бачена у свет као у минско поље. Где год и кад год се родио, увек почињеш од нуле.“ Над свим тим рано уоченим истинама он блуди попут Спартака, лишен слободе, а слободе жељан. Слободе да буде човек, као што беху његови дедови, прадедови, стричеви и комшије из завичаја његових родитеља. Из гужви Београда он нас повремено одводи у исконску лепоту планине, међу кршеве и четинаре над којима кликћу јастребови и белоглави супови. Тамо одлази у дуге шетње, обилази гробове предака подсећајући се њихових судбина, слуша деда Спасојеве живе приче из прошлости док му помаже да пласти сено или утера овце у тор. Показује нам и споменик поред пута давно умрлом деди-стрицу, чија трагична судбина добија нарочит смисао у роману и има посебан значај за главног јунака, као доказ да прошлост није прошла и да у сваком од нас живе они који су нас створили. И сво време, у гимназији, са породицом, у дружењима и лутањима, трага Душан за собом и смислом, за љубављу и надом, за испуњењем. А препрека је превише, ваздуха мало, смисла премало, али он трага и разгрће, жељан свега, а одвојен од свега. “Једва проходан живот“ саткан је од обиља живописних призора и бритких рефлексија. Ту су стоваришта, градилишта, дружења са радницима-сезонцима, бараке и камиони Градске чистоће са ноћним перачима, па предворја и предавања на факултету где се жива и радознала младост сапиње у “знања“ и формуле, затим рејв-журке, статирање у фолк-сапуници, породично кућење у запуштеном поткровљу, мукотрпно грађење егзистенције кроз бојно-поље савременог градског живота. У том брзом ковитлацу он среће необичне, често беспризорне људе, памти њихове речи, случајне примедбе и пошалице, које преноси кроз лаке, предуховите дијалоге. Порази су свакодневица, ране су свакодневица, патња и очај утапају се у пијанства, бунила и побуне, али понекад, у ретким предасима, и у жељно очекивана љубавна испуњења, рајске тренутке, скоро божанске увиде могућег света. При крају овог неочекиваног, богонадахнутог путовања, читалац осећа да је више човек него што је био. Осећа у исто време и отрежњење и радост и надахнуће, јер је доживео више него што је веровао да је могуће. На последњим странама романа, када Душан након свега излази сам на обалу реке и пита себе “ко је, зашто постоји и зашто је рођен“, следи необична милост која ће га удостојити спознајом, кроз надреални сусрет са давно умрлим претком. Тада се на тајанствен начин, више духом него речима, преносе завети и одговори, успоставља трајна онтолошка веза, након чега и живот може да настави даље између обала, довољно блиских и савршено постављених у току свеколиког постојања. Није претерано рећи да је “Једва проходан живот“ девета симфонија српског романа, невероватно ткање пишчеве особене и многостране личности, духа какав се ретко среће и који је насушно потребан данашњем човеку лишеном свега, доведеном до патоса безличности, безвредности, опустошености, погледа упртог у ништавило будућности изван себе, дома и завичаја. Постоје дела која представљају камене-међаше у развоју једног народа, а ово је такав роман, зато што обамрлој српској књижевности удахњује нови живот и враћа јој смисао и значење, на сасвим јединствен и оригиналан начин.`` Одломак из есеја Невенке Миличић ``Књиге, писци и награђивачи`` facebookreporter, април 2014 ``У Пушоњићевом роману све пршти од ероса и чулности, што је морам признати и на мене деловало окрепљујуће. Сувише се олако, у име неког чистог спиритуализма, занемарује или одбацује снага ероса, а притом се заборавља да је у њему садржана божанска сила, која је жеђ за пуноћом и жеђ за важењем, како је то показао Вишеславцев, односно жудња за рађањем у лепоти како је то наговестио још Платон. Стога није случајно што Душан Сударица започиње своју причу у доба полног буђења, и он се, не одступајући од те перспективе и не прескачући чулно и појавно, креће путањом духа који живом мишљу и живим осећањем реагује на искушења кризног времена, кризног у сваком погледу, у коме се развија и сазрева као личност. Зато он на једном месту у роману каже: ``Може ли човеков живот бити ишта веће од изнурујућег лактања са свима око себе?``. То питање нас враћа на перспективу ``човека из подземља`` Достојевског, ону која низводи у мрачне дубине мржње, зависти, ресантимана. Али у Пушоњићевом роману то питање не поставља човек из подземља већ ``човек из поткровља``, у које се његов јунак силом прилика досељава са породицом. И то београдско поткровље – чађаво, неомалтерисано, готово немогуће за становање – лебди изнад урбане каљуге, изнад кошнице и кошмара велеградског живота, док у његове изукрштане кровне греде Сударица гледа као у ``скелет посувраћеног амбиса``. Генијалан израз из романа, који тренутно и врло упечатљиво обрће перспективу човека из подземља и отвара је ка горе, ка сферама небеског и божанског.`` Владимир Меденица, одломак из говора са промоције романа у Кући Ђуре Јакшића у Београду