Psaltir je jedinstvena knjiga svoje vrste, i to ne samo među biblijskim knjigama nego i u svoj religioznoj književnosti sveta. To je molitvenik svoje vrste, poezija svoje vrste, muzička ritmika svoje vrste, opštenje s Bogom svoje vrste. No glavno je opštenje s Bogom skroz i skroz, s Bogom ličnim i svemoćnim, koji sve vidi, sve čuje, i u svemu dejstvuje, opredeljujući sudbe ljudi i naroda dalekovidnim planovima, koji se svi sustižu i završuju u Hristu. Sveti Oci istočne i zapadne crkve, veoma su cenili Psaltir, i zapovedili da se isti čita i javno i privatno. Ovako piše sv. Vasilije Veliki: "Psalmu su tišina duše, darovatelji mira, uspokojitelji smutnih i burnih pomisli; oni umekšavaju razdraženje duše i umeravaju neuzdržljivost... Iz Psalama poznaješ veličinu hrabrosti, strogost pravde, krasotu celomudrenosti, savršenstvo razumnosti, uzor pokajanja i svakog dobra koje god pomisliš". Dejstvo Psaltira je sasvim neposredno. Nema čoveka, koji čitajući Psalme ne oseti da se to govori baš o njemu lično, rešavaju zagonetke njegovog života, objavljuju njegove tajne i strahovanja, trzaji, mučenja i nadanja. Niti ima druge knjige u svetu, koja je svojom iskrenošću i otvorenošću veći utuk svakom licemerstvu i farisejstvu. Još od apostolskih dana Psaltir je ušao u upotrebu kao bogoslužbena knjiga. Bez njega se ne svršava ni jedno bogosluženje u pravoslavnoj crkvi. U manastirima se Psaltir pročitava ceo u toku svake sedmice. Izuzetno po Karejskom Tipiku sv. Save u njegovoj Isposnici, Psaltir se pročitava celinom svaki Božji dan, evo već 700 godina. Tako je zapovedio sveti otac Sava da se čini za spasenje naroda, i tako se drži. Sve do u drugu polovinu 19. veka učila su deca u posetnim školama ruskim i srpskim čitanje Psaltira i Časoslova. I bilo je manje zla u svetu. Kao što je poznato, Prvi prevod Psaltira na crkveo-slovenski jezik izvršila su sveta braća Kiril i Metodije, ne sa jevrejskog, nego sa Septuaginte, što je i bolje. Srpski prevod Đure Daničića, mada sjajan po bogatstvu i oblicima jezika, učinjen je sa evropskih prevoda, te ima grešaka, koje bi u nekom drugom izdanju trebalo ispraviti. No naš cilj zasad nije bio da ispravljamo stari, niti činimo novi prevod, no da ujednačimo numerisanje Psalama sa slovenskim tekstom, i da srpski Psaltir podelimo na katizme radi koristi novonačalnih po manastirima kao i bogomoljnog naroda, da bi s razumevaljem mogli pratiti čitanje crkvenog Psaltira. Uz to smo još hteli da, po prvi put do sada, štampamo srpski Psaltir u jednom ukusnom i dostojnom izdanju, kako to i priliči ovoj svetoj knjizi. Svi trudbenici oko "SVEČANIKA" smatraće sebe dovoljno nagrađenim, ako ovaj Psaltir prvi put u ovakvom obliku i ruhu - donese srpskim čitaocima onu duhovnu svetlost, moralnu jačinu i nebesnu utehu, koju ovo bogonadahnuto delo od pamtiveka donosi narodima po vascelom svetu. NJujork 1955 g. Episkop Nikolaj Zbog različitih faktora koji utiču na jačinu i svetlinu ekrana, kao i zbog prilagođavanja boja tokom proizvodnje, ne možemo garantovati da će slika prikazana na našem sajtu biti u potpunosti identična predmetu u prirodnom ambijentu. Iako ćemo se truditi da naši prikazi budu što verniji, molimo vas da imate u vidu da se boje, sjaj i drugi faktori mogu razlikovati u zavisnosti od postavki vašeg ekrana i osvetljenja prostora u kojem se nalazite. Uvek smo tu da odgovorimo na vaša pitanja i pružimo dodatne informacije o proizvodu ako vam je potrebno.

Псалтир, Псалми Давидови. Превод црквеног грчког и словенског Псалтира умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), друго, дорађивано издање. Из Речи о Псалтиру и овом преводу из првог издања превода Псалтира еп. Атанасија Јевтића из 2000. године: „Овај ЦРКВЕНИ ПСАЛТИР са грчко-словенског текста (по преводу Седамдесеторице Јевреја, који су превели са јеврејског на грчки давно пре Христа, и по словенском ћириловском преводу), преведосмо верно и дословно, следујући Оцима нашим почев од Св.Кирила и Методија и Св.Саве и њихових ученика, који после Јеванђеља Христовог највише превођаху, преписиваху и умножаваху Христословне Псалме и са њима и на њима себе и свој грешни и страдални, падајући али и устајући,попут Израиља Божијег, народ Српски Православни, псалмочитањем и псалмопојањем тесаху и тешаху, подизаху и оснаживаху, кајху и препорађаху, себи и Богу повраћаху и привођаху… Наслов: ПСАЛТИР Издавач: Духовни луг Страна: 178 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 24 × 17,5 cm Година издања: 2023 ИСБН:

Sadržaj: PSALTIR Psalmi Davidovi Drugo doradjeno izdanje sa prevodom crkvenog grčkog i slovenskog Psaltira umirovljenog Episkopa Atanasija Jevtića. Psaltir je jedinstvena knjiga svoje vrste, i to ne samo među biblijskim knjigama, nego i u svoj religioznoj književnosti sveta. To je molitvenik svoje vrste, poezija svoje vrste, muzička ritmika svoje vrste, opštenje s Bogom svoje vrste. Ipak glavno je opštenje s Bogom skroz i skroz, s Bogom ličnim i svemoćnim, koji sve vidi, sve čuje, i u svemu dejstvuje, opredeljujući sudbe ljudi i naroda dalekovidnim planovima, koji se svi sustižu i završavaju u Hristu. Još od apostolskih dana Psaltir je ušao u upotrebu kao bogoslužbena knjiga. Bez njega se ne svršava ni jedno bogosluženje u pravoslavnoj crkvi. U manastirima se Psaltir pročitava ceo u toku svake sedmice. Izuzetno po Karejskom Tipiku svetog Save u njegovoj Isposnici, Psaltir se pročitava celinom svaki Božji dan, evo već 700 godina. Tako je zapovedio sveti otac Sava da se čini za spasenje naroda, i tako se drži. Sve do druge polovine 19. veka učila su deca u posetnim školama ruskim i srpskim čitanje Psaltira i Časoslova. I bilo je manje zla u svetu. Kada su braća upitala velikog Jovana Zlatousta: da li je dobro ostaviti Psaltir, on reče: bolje je da sunce ostavi put svoj, nego ostaviti Psaltir, jer više je koristi učiti se u psalmima i pažljivo čitati Psaltir. Sve su, veli, knjige na korist (čoveku) i na tugu đavolu, ali ni jedna nije kao Psaltir. Psalmi Davidovi su jedinstvena poezija svoje vrste, nadahnuta lirika Duha Svetoga koju su mnogi narodi uvažavali kroz vekove i Pravoslavna Crkva ih s velikim poštovanjem peva i čuva. Želeći da primite utehu, nadahnuće ili da uberete drevnu blagočestivu mudrost, bolje duhovno štivo nećete naći. PSALTIR Psalmi Davidovi Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Sadržaj: PSALTIR (TVRD POVEZ) Tvrd povez, kolorne slike ikona.Uradjeno na kunzdruk papiru. Prevod Djura Daničić. Psaltir je jedinstvena knjiga svoje vrste, i to ne samo među biblijskim knjigama, nego i u svoj religioznoj književnosti sveta. To je molitvenik svoje vrste, poezija svoje vrste, muzička ritmika svoje vrste, opštenje s Bogom svoje vrste. Ipak glavno je opštenje s Bogom skroz i skroz, s Bogom ličnim i svemoćnim, koji sve vidi, sve čuje, i u svemu dejstvuje, opredeljujući sudbe ljudi i naroda dalekovidnim planovima, koji se svi sustižu i završavaju u Hristu. Još od apostolskih dana Psaltir je ušao u upotrebu kao bogoslužbena knjiga. Bez njega se ne svršava ni jedno bogosluženje u pravoslavnoj crkvi. U manastirima se Psaltir pročitava ceo u toku svake sedmice. Izuzetno po Karejskom Tipiku svetog Save u njegovoj Isposnici, Psaltir se pročitava celinom svaki Božji dan, evo već 700 godina. Tako je zapovedio sveti otac Sava da se čini za spasenje naroda, i tako se drži. Sve do druge polovine 19. veka učila su deca u posetnim školama ruskim i srpskim čitanje Psaltira i Časoslova. I bilo je manje zla u svetu. Kada su braća upitala velikog Jovana Zlatousta: da li je dobro ostaviti Psaltir, on reče: bolje je da sunce ostavi put svoj, nego ostaviti Psaltir, jer više je koristi učiti se u psalmima i pažljivo čitati Psaltir. Sve su, veli, knjige na korist (čoveku) i na tugu đavolu, ali ni jedna nije kao Psaltir. Psalmi Davidovi su jedinstvena poezija svoje vrste, nadahnuta lirika Duha Svetoga koju su mnogi narodi uvažavali kroz vekove i Pravoslavna Crkva ih s velikim poštovanjem peva i čuva. Želeći da primite utehu, nadahnuće ili da uberete drevnu blagočestivu mudrost, bolje duhovno štivo nećete naći. PSALTIR (TVRD POVEZ) Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Novi zavet psaltir molitvenik

Psaltir proroka i cara Davida Uporedno na srpskom (prevod Daničića) i crkvenoslovenskom jeziku. Uvodna reč Sveti vladika Nikolaj Žički i Ohridski. Molitve posle svake katizme i celog Psaltira u prevodu Mirka Nanića.

Опис Превод црквеног грчког и словенског Псалтира Епископ АТАНАСИЈЕ умир. Херцеговачки (2. дорађивано издање) Издају: Манаситр ХИЛАНДАР, Манастир ГРАЧАНИЦА, Манастир ЦЕТИЊСКИ, Манаситр ТВРДОШ, Братство СВ: СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ

Opis proizvoda Godina izdanja: 2012 Strana: 522 Povez: tvrdi Pismo: ćirilica Format: 21 cm

ПРЕДГОВОР О ПСАЛМИМА У јеврејској књизи псалама, сви су они написани без додавања броја и у другачијем облику: неки су састављени у један, а неки су раздвојени. Тако су, на пример, према јеврејском тексту 1. и 2. псалам спојени у један док је, напротив, псалам девети, који је код нас јединствен, у јеврејском тексту подељен на два псалма. Целокупна књига Псалама дели се на пет делова. Мора се такође приметити да поредак псалама није усаглашен са историјским временским редоследом, и да, како то показују Књиге о царевима, по много чему одступа од временског поретка. Уколико је међу јеврејским народом јачало идолопоклонство, утолико су више заборављали отачке списе. Временом им је постала непозната чак и књига Мојсејевих Закона, док се у њима ни најмање није сачувала отачка побожност. Убијали су пророке који су разобличавали њихово безбожништво, због чега су били предавани у ропство, и то најпре Асирцима. Током времена је један пророк, који се старао о њиховој синагоги, заједно са осталима сабрао и Књигу псалама. Он их није пронашао све одједном, него их је налазио у разна времена, тако да је на почетак ставио оне псалме, које је најпре пронашао. Због тога и откривамо да нису сви Давидови псалми поређани по поретку и да се између њих у књизи налазе и псалми синова Корејевих, и Асафови, и Соломонови, и Мојсејеви, и псалми Израиљаца Етама и Емана, па онда опет псалми Давидови, не зато што су тим редом били написани, него зато што су тим редом проналажени. За псалме, који долазе после првог и дванаестог и немају натпис или пак имају натпис али није означено чији су, Јевреји кажу да припадају ономе чије је име поменуто у оним псалмима који претходе псалмима без натписа. САДРЖАЈ СВЕТИ ОТАЦ АТАНАСИЈЕ, АРХИЕПИСКОП АЛЕКСАНАРИЈСКИ ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА Предговор - О Псалмима, 7 СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ, АРХИЕПИСКОП КЕСАРИЈЕ КАПАДОКИЈСКЕ БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ Беседа на први део првог псалма, 353 Беседа на седми псалам, 361 Беседа на завршетак четрнаестог псалма и о зеленашима, 371 Беседа на двадесет осми псалам, 378 Беседа на двадесет девети псалам, 389 Беседа на тридесет други псалам, 396 Беседа на тридесет трећи псалам, 407 Беседа на четрдесет четврти псалам, 423 Беседа на четрдесет пети псалам, 435 Беседа на четрдесет осми псалам, 442 Беседа на педесет девети псалам, 454 Беседа на шездесет први псалам, 458 Беседа на сто четрнаести псалам, 465 ШЕСТОПСАЛМИЈЕ - ИЗ ТУМАЧЕЊА ПСАЛТИРА ЈЕФИМИЈА ЗИГАБЕНА Псалам 3, 471 Псалам 37, 473 Псалам 62, 478 Псалам 87, 481 Псалам 102, 483 Псалам 142, 487 КЉУЧ ЗА ПСАЛТИР О БОГОНАДАХНУТИМ ПСАЛМИМА, 490 Наслов: Благослови душо моја Господа: тумачење Псалтира, 2. издање Издавач: Образ светачки Страна: 522 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15,5 x 21 cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-86555-29-8

Опис 1. МАРТ СВЕТА ЕВДОКИЈА МУЧЕНИЦА (+170) слави се 1. марта ЖИТИЈЕ Живела у Илиопољу граду Феничанском за време царевања Трајанова. Најпре велика развратница, а потом покајница, испосница и најзад мученица. Развратом је била сабрала огромно богатство. Преокрет у њеном животу направио је, Промислом Божјим, неки стари монах Герман, и то нехотично. Дошав послом у град, он одседне код једног хришћанина, чија се кућа додиривала са кућом ове Евдокије. када је он ноћу почео по обичају монашким читати Псалтир и неку књигу о Страшном Суду, Евдокија га чује, и с пажњом стане ослушкивати његове речи све до краја. Страх и ужас обузме је тако да је остала будна до сванућа …

1. МАРТ СВЕТА ЕВДОКИЈА МУЧЕНИЦА (+170) слави се 1. марта ЖИТИЈЕ Живела у Илиопољу граду Феничанском за време царевања Трајанова. Најпре велика развратница, а потом покајница, испосница и најзад мученица. Развратом је била сабрала огромно богатство. Преокрет у њеном животу направио је, Промислом Божјим, неки стари монах Герман, и то нехотично. Дошав послом у град, он одседне код једног хришћанина, чија се кућа додиривала са кућом ове Евдокије. када је он ноћу почео по обичају монашким читати Псалтир и неку књигу о Страшном Суду, Евдокија га чује, и с пажњом стане ослушкивати његове речи све до краја. Страх и ужас обузме је тако да је остала будна до сванућа … Наслов: Акатисти са житијама за месец март Издавач: Манастир Каона Страна: 632 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15x21 cm Година издања: 2015 ИСБН:

Опис Предговор Поруке посмртно свједоче да је о. Давид бескрајно волио Христа, умирући са Њим, да би са Њим живио. Прихватање Крста, болести и патње као дара, “држање ума у аду”, обдарило га је смирењем христолоким. У томе је било његово спасење. Рањен Христовом љубављу, задобио је исцељење од демонске гордости. У тајности срца је чувао огањ Божанске љубави који га је ослобађао од ветаности за вештаствено, постајући у њему мост из смрти, смртности и окованости пролазношћу у слободу вјечног живота, већ овдје, на земљи, у Хросту Господу, Духом Светим. Сладосни Псалтир онога чије је име понио примајући ангелски лик, и пресладосно Име Господа Исуса, била му је храна и дисање. Духпвно је стасао, релативно брзо, препорођен опитом Старца Силуана и Софронија. Проливањем крви и трпљењем задобио је, стекао дарове Духа Светога. није чудо што га је Господ, провевши га кроз огањ страдања и провјеривши га, младог узео Себи …

Опис Уопштено говорећи, творац Књиге псалама или Псалтира је цар и пророк Давид, слуга Божији, како га је назвао Сам Бог, и отац Сина Божијег по телу, као што је речено у Еванђељу: Родослов Исуса Христа, сина Давидова (Мт. 1;1). Осим тога, Давид је једини, после Аврама, који је био отац народа. Он је наш сопствени Орфеј, појац који је опевао врлину и први који је обзанио три Лица у једном Божанству. Пастир и војсковођа, пророк и цар, Давид је био срце, језик и перо првога Цара, Цара небеског, и стекао је све врлине које човека чине богом по благодати …

Ова енциклопедија је састављена према делима светитеља Игњатија Брјанчанинова. Животно дело светитеља Игњатија састојало се у излагању учења древних хришћанских отаца-пустињака на начин разумљив нашем немоћном и духовно раслабљеном времену. За савременог хришћанина светитељ Игњатије је опитни тумач светоотачких дела и мудри духовни наставник. У овој књизи православни читалац може да нађе поуке и савете за сва насушна питања духовног живота. Садржај А АД, 5 АКАТИСТ, 6 АНАТЕМА, 6 АНЂЕЛИ, 7 АНЂЕО ЧУВАР, 8 Б БДЕЊЕ, 10 БЕЗБРАЧНОСТ, 11 БЕЗМОЛВИЈЕ, 11 БЕЗОСЕЋАЈНОСТ ДУШЕ, 13 БЕСЕДЕ, 16 БЕСТРАШЋЕ, 16 БЕСОВИ, 16 БЛАГОДАРЕЊЕ, 16 БЛАГОДАТ, 17 БЛАГОСЛОВ БОЖИЈИ, 18 БЛАГОСТАЊЕ, 18 БЛАЖЕНСТВА ЈЕВАНЂЕЛСКА, 18 БЛИЖЊИ, 18 БЛИЖЊИ – његове слабости, 20 БЛИЖЊИ – духовна помоћ ближњем, 21 БЛУДНА СТРАСТ, 22 БОГАТСТВО, 28 БОГОМИСЛИЈЕ, 29 БОГООПШТЕЊЕ, 31 БОГООСТАВЉЕНОСТ, 34 БОГОПОЗНАЊЕ, 35 БОГОСЛУЖЕЊЕ, 35 БОГОХУЉЕЊЕ, 35 БОЛЕСТИ, 35 БОЛЕСТИ – Исцелење, 39 БОРБА ДУХОВНА, 42 БРИГЕ, 43 В ВАСКРСЕЊЕ ДУХОВНО, 45 ВЕРА, 45 ВЕЧНЕ МУКЕ, 48 ВИЂЕЊА, 49 ВИЂЕЊЕ ДУХОВНО, 51 ВОЉА, 51 ВОЉА БОЖИЈА, 52 ВОЉА БОЖИЈА – Покорност вољи Божијој, 53 ВОЉА СОПСТВЕНА, 55 ВРАЏБИНЕ, 56 Г ГНЕВ, 57 ГОРДОСТ, 57 ГРЕХ, 58 Уочавање греха, 64 Греси смртни, 66 ГРЕХ ПРВОРОДНИ, 69 Д ДВОЛИЧНОСТ, 70 ДЕВСТВЕНОСТ, 70 ДЕЛА ДОБРА, 71 ДЕЛА ЗЕМАЉСКА, 72 ДЕЛАЊЕ, 74 ДЕЛАЊЕ СВЕТОВЊАКА (МИРЈАНИНА), 75 ДЕМОНИ, 77 ДЕМОНИ – Чулно виђење демона, 80 ДЕМОНИ – Духовно виђење демона, 82 ДЕМОНСКИ НАПАДИ, 86 ДЕМОНИЗАЦИЈА, 89 ДЕЦА – Васпитање, 90 ДОБРОЧИНСТВО, 92 ДОБРО, 92 Разликовање добра од зла, 92 Јеванђелско добро и добро, пале природе, 93 Саблазан добрим, 97 ДОБРОДЕТЕЉИ (ВРЛИНЕ), 98 ДОГМАТИ, 102 ДРСКОСТ, 104 ДРУШТВО, ДРУШТВЕНИ КОНТАКТИ, 106 ДУХ ЧОВЕКОВ, 106 ДУХОВНИШТВО И ПОСЛУШАЊЕ, 106 ДУХОВНИ ДАРОВИ, 118 ДУХОВНОСТ, 118 ДУША, 120 Ђ ЂАВО, 123 Е ЕГОИЗАМ, 124 Ж ЖРТВЕ БОГУ, 125 ЖИВОТ ЗЕМАЉСКИ, 125 З ЗАБАВЕ, 130 ЗАВЕТ, 130 ЗАДОБИЈАЊЕ ДУХА СВЕТОГА, 130 ЗАКЛЕТВА, 130 ЗАПОВЕСТИ БОЖИЈЕ, 131 ЗАТВОРНИШТВО, 135 ЗДРАВЉЕ, 135 ЗЛОПАМЋЕЊЕ, 135 ЗНАМЕЊА, 136 И ИДОЛОПОКЛОНСТВО, 137 ИКОНЕ, 137 ИМАЊЕ, 137 ИМЕ БОЖИЈЕ, 138 ИСКУШЕЊА, 138 ИСПОВЕДАЊЕ, 145 Исповедање Христа, исповедање вере, 145 Исповедање уста, 145 ИСПОВЕСТ, 146 Ј ЈЕВАНЂЕЉЕ, 155 Читање Јеванђеља, 157 ЈЕРЕС, 161 ЈЕРЕТИЦИ, 170 ЈЕРЕТИЧКА ДЕЛА, 177 К КАЗНЕ БОЖИЈЕ, 181 КЕЛИЈА, 181 КЛЕВЕТА, 181 КЊИГЕ, 182 КОРИСТОЉУБЉЕ, 183 КРОТОСТ, 183 КРСТ СВОЈ И КРСТ ХРИСТОВ, 183 КРШТЕЊЕ, 185 Л ЛАЖ, 191 ЛАЖНО СМИРЕЊЕ, 191 ЛЕЊОСТ, 191 ЛЕПОТА ТЕЛЕСНА, 191 ЛИЦЕМЕРЈЕ, 192 ЛУКАВСТВО, 193 Љ ЉУБАВ ДУХОВНА, 194 ЉУБАВ ПРИРОДНА, 194 ЉУБАВ ПРЕМА БОГУ, 196 ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ, 199 ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА, 204 ЉУБАВ ПРЕМА СВЕТУ, 205 ЉУДСКИ РОД, 205 М МАЛОДУШНОСТ, 206 МАНАСТИР, 206 МАШТАЊЕ, 207 МЕСО, 207 МИЛОСРЂЕ, 207 МИЛОСТ, 209 МИЛОСТИЊА, 209 МИР БОЖИЈИ, 209 МИР ДУШЕВНИ, 212 МИРОПОМАЗАЊЕ, 212 МИСАО, 213 МИТАРСТВА, 216 МОЛИТВА, 219 Молитва гласна, телесна, 231 Молитва почетника – њен дух, 233 Закључак, 239 Молитва за непријатеље, 240 Молитва Господња, 240 Молитва умна, срдачна и душевна, 246 Молитва у цркви, 248 Молитвено правило, 252 Молитвена тражења, 252 МОЛИТВА ИСУСОВА, 254 Молитва Исусова и акатисти, 254 Молитва Исусова и безмолвије, 254 Молитва Исусова и богоопштење, 254 Молитва Исусова и богослужење, 254 Молитва Исусова и болести, 255 Молитва Исусова и време. Дуго трајање подвига, 257 Молитва Исусова и духовни дарови, 257 Молитва Исусова – ДЕЈСТВО, 258 Молитва Исусова – ДЕЛАЊЕ, 263 Стајање на молитви, 263 Подела молитве, 263 Метод делања, 264 Правилан облик молитве, 267 Неправилан облик молитве, 269 Поклони, 269 Иконе, 270 Дисање, 270 Положај, 271 Помоћна средства, 271 Остављање молитве. Прекиди, 273 Догмат молитве Исусове, 275 Ватреност у подвигу, 275 Завет монашки, 280 Замењивање молитава, 280 Заповести и молитва, 280 Име Божије, 280 Искушења и борбе, 285 Корист, 285 Место срца, словесност, 286 Молитва благодатна, 288 Молитва гласна, 289 Молитва мирјана, 290 Наставник, 291 Начин живота, 291 Непрестаност, 293 Плач, 294 Плодови, 295 Подвиг, 296 Помисли, 297 Порекло, 299 Послушање и молитва, 300 Постепеност, 301 Предубеђења против молитве, 302 Прелест, 302 Припрема, 303 Противљење демона, 308 Распаљеност телесна, 312 Сабраност (одсуство маштања), 312 Самопосматрање, 313 Сладост у молитви, 313 Сједињење ума са срцем, 314 Смирење и молитва, 315 Тело у молитви, 315 Топлота, 315 Утеха духовна, 315 Циљ молитве, 316 Читање отачких дела о молитви Исусовој, 316 МОНАШТВО, 317 Стање монаштва, 320 Монашки завети, 321 МРЖЊА, 324 МУДРОСТ, 324 МУЧЕНИШТВО, 325 Н НАВИКА, 326 НАДА, 326 НАДА НА БОГА, 327 НАДАХНУЋЕ, 327 НАСЛАДЕ ЗЕМАЉСКЕ, 328 НАСТАВНИК, 328 НАУКЕ, 328 НЕВЕРОВАЊЕ, 329 НЕВОЉЕ, 330 Невоље од људи, 340 НЕЖНОСТ, 341 НЕЗНАБОШТВО, 341 НЕЗНАЊЕ, 341 НЕИСКРЕНОСТ (ЛИЦЕМЕРЈЕ), 341 НЕМИР, 342 НЕПОСТОЈАНОСТ, 342 НЕПРИЈАТНОСТИ, 343 НЕСТИЦАЊЕ, 343 О ОБОЖЕЊЕ, 344 ОБРАЗ И ПОДОБИЈЕ, 344 ОБРЕДИ ЦРКВЕНИ, 347 ОБАВЕЗЕ, 348 ОДЕЖДА, 348 ОДРИЦАЊЕ ОД БОГА, 349 ОКОЛНОСТИ, 349 ОПРАВДАЊА, 350 ОПТУЖБЕ, 350 ОСТАВЉЕНОСТ, 351 ОСУДЕ, 351 ОСУЂИВАЊЕ, 351 ОТКРИВАЊЕ ПОМИСЛИ, 354 ОЧАЈАЊЕ, 354 ОТШЕЛНИШТВО, 354 П ПИЈАНСТВО, 355 ПЛАЧ, 355 ПОБОЖНОСТ (БЛАГОЧЕШЋЕ), 356 ПОДВИГ, 356 Подвиг душевни и телесни, 358 Подвиг лажни, 361 Подвиг који превазилази снаге, 362 Подвиг – Скривање подвига, 362 Подвиг – Место подвига, 363 ПОДОЗРЕЊЕ, 365 ПОЈАВЕ, 366 ПОКАЈАЊЕ, 366 ПОКЛОНИ, 373 ПОМИСЛИ, 375 Исповедање помисли, 380 Блудне помисли, 381 Помисли туге, 381 Хулне помисли, 382 ПОНИЖЕЊА, 383 ПОРЕДАК, 383 ПОСЛУШАЊЕ, 384 ПОСТ, 385 ПОУЧАВАЊЕ, 394 ПОХВАЛА, 396 ПРАВЕДНОСТ, 397 ПРАВИЛО МОЛИТВЕНО, 397 ПРАЗНОСЛОВЉЕ, 403 ПРАШТАЊЕ, 404 ПРЕДАЊЕ ЦРКВЕНО, 404 ПРЕЈЕДАЊЕ, 405 ПРЕКОРИ, 405 ПРЕЛЕСТ ДУХОВНА, 406 ПРЕМУДРОСТ БОЖИЈА, 414 ПРЕУЗНОШЕЊЕ, 415 ПРИЈАТЕЉСТВО, 415 ПРИРОДА ОБНОВЉЕНА, 415 ПРИРОДА ПАЛА, 415 ПРИСТРАСНОСТ, 417 ПРИХВАТАЊЕ, 417 ПРИЧЕШЋЕ, 418 ПРОМЕНЉИВОСТ, 424 ПРОМИСАО БОЖИЈИ, 425 Свеблагост Промисла, 427 ПРОРОШТВА, 428 ПРОСТОТА, 429 ПСАЛМОПОЈАЊЕ, 430 ПСАЛТИР, 430 ПСОВАЊЕ (СКВЕРНОСЛОВЉЕ), 430 ПУТ ПОДВИЖНИШТВА, 430 Р РАДОСТ ДУХОВНА, 433 РАЗУМ ДУХОВНИ, 433 РАЗУМ ПАЛИ, 434 РАЈ, 434 РАСЕЈАНОСТ, 437 РАСКОЛ, 437 РАСКОШ, 438 РАСПАЉЕНОСТ, 438 РАСПУШТЕНОСТ, 438 РАСУЂИВАЊЕ ДУХОВНО, 438 РЕВНОСТ ТЕЛЕСНА И ДУХОВНА, 441 РОПТАЊЕ, 444 С САБЛАЗАН БЛИЖЊЕМ, 445 САБЛАЗАН ОД БЛИЖЊЕГ, 445 САБЛАЗНИ, 445 САВРШЕНСТВО, 447 САВЕСТ, 447 САВЕТ, 448 САВЕТОВАЊЕ, 448 САМОЉУБЉЕ, 449 САМООБМАНА, 450 САМООПРАВДАЊЕ, 452 САМООДРИЦАЊЕ, 452 САМОПОУЗДАЊЕ, 453 САМОПРИМОРАВАЊЕ, 454 САМОУБИСТВО, 454 САМОУКОРЕВАЊЕ, 454 СВЕТ, 456 СВЕТЕ ТАЈНЕ, 458 СВЕТИ, 458 СВЕТЛОСТ БОЖАНСКА И ЛАЖНА, 459 СВЕТОСТ, 459 СВЕШТЕНСТВО, 460 СЕЋАЊЕ НА БОГА, 461 СЕЋАЊЕ НА СМРТ, 462 СИРОМАШТВО ДУХА, 466 СЈЕДИЊЕЊЕ УМА, ДУШЕ И ТЕЛА, 466 СЛАБОСТИ, 468 СЛАВА, 471 СЛАВОСЛОВЉЕ, 471 СЛАДОСТ ДУХОВНА И ЛАЖНА, 473 СЛОБОДА ДУХОВНА, 473 СЛОБОДНО МИШЉЕЊЕ, 473 СЛУЧАЈ, 473 СМИРЕЊЕ, 474 СМИРЕНОМУДРЕНОСТ, 476 СМИРЕНОСЛОВЉЕ, 477 СМРТ, 478 СНОВИ, 482 СПАСЕЊЕ И САВРШЕНСТВО, 486 СПАСЕЊА ПУТЕВИ, 493 СПОКОЈСТВО ИСТИНСКО И ЛАЖНО, 493 СПОЉАШЊЕ ДЕЛАЊЕ, 494 СПОЉАШЊЕ ПОНАШАЊЕ, 494 СПОРЕЊЕ, 495 СРЕБРОЉУБЉЕ, 495 СРЕЋА, 496 СРОДСТВО ПО ТЕЛУ, 497 СТАРИ ЗАВЕТ, 497 СТАРЧЕСТВО, 497 СТОМАКОУГАЂАЊЕ, 497 СТРАСТИ, 498 Правилан однос према страстима, 504 СТРАХ БОЖИЈИ, 509 СТРАХОВИ, 512 СУД БОЖИЈИ, 513 СУЗЕ, 513 СУЈЕТА, 515 Т ТЕЛО, 518 ТЕЛО И КРВ, 520 ТРЕЗВЕНОСТ, 522 ТРПЉЕЊЕ, 525 ТУГА, 526 Туга спасоносна, 526 Ћ ЋУТАЊЕ, 527 У УВРЕДЕ, 528 УВРЕДЉИВОСТ, 528 УЗДРЖАЊЕ, 528 УЗНЕМИРЕЊЕ, 529 УКРАШАВАЊЕ, 529 УМИШЉЕНОСТ, 529 УМНО ДЕЛАЊЕ, 530 УНИНИЈЕ, 530 УНУТРАШЊЕ (ДУШЕВНО) ДЕЛАЊЕ, 530 УСАМЉЕНОСТ, 531 УСАМЉЕНОСТ ДУХОВНА, 532 УТЕХА ДУХОВНА, 532 УТИСЦИ, 533 УЧЕНОСТ СВЕТСКА, 534 УЧЕЊЕ ИСТИНСКО И ЛАЖНО, 534 УЧИТЕЉ, 535 Ф ФАРИСЕЈСТВО, 537 X ХЛАЂЕЊЕ, ‘, 541 ХРАБРОСТ, 541 ХРАМ БОЖИЈИ, 541 ХРИШЋАНСТВО, 541 Стање хришћанства, 542 ХУЛА, 544 Ц ЦЕЛОМУДРЕНОСТ, 545 ЦРКВА, 545 Послушност Цркви, 546 Ч ЧАМОТИЊА, 547 ЧИСТОТА, 547 ЧИТАЊЕ, 547 ЧИТАЊЕ ПСАЛТИРА, 548 ЧИТАЊЕ СВЕТИХ ОТАЦА, 548 ЧИТАЊЕ СВЕТОГ ПИСМА, 551 ЧОВЕК, 552 Човеково назначење, 555 ЧОВЕКОУГАЂАЊЕ, 559 ЧУВАЊЕ УМА, 560 ЧУВСТВА, 560 ЧУДЕСА, 560 Наслов: Енциклопедија православног духовног живота Издавач: Образ светачки Страна: 588 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15,5 x 21 cm Година издања: 2005 ИСБН: 978-86-86555-27-4

SRPSKO JEZIČKO NASLJEĐE NA PROSTORU DANAŠNJE CRNE GORE I SRPSKI JEZIK DANAS - zbornik radova Međunarodni naučni skup, Herceg Novi, 20-23. aprila 2012. godine   Urednici - Olga Trofimkina, Radoje Simić, Gordana Jovanović, Jasmina Grković Mejdžor, Miloš Kovačević, Lidija Tomić, Slavka Veličkova, Pavel Krejči, Draga Bojović, Milanka Babić, Miodrag Jovanović, Slobodan Pavlović, Jelica Stojanović   Izdavač - Matica srpska - Društvo članova u Crnoj Gori, Nikšić   Godina - 2012   566 strana   24 cm   ISBN - 978-9940-580-09-4   Povez - Broširan   Stanje - Kao na slici, ima pečat izdavača, tekst bez podvlačenja       SADRŽAJ: АНАТОЛИЙ А. ТУРИЛОВ - К истории двух древнейших четьих рукописей черногорских монастырских собраний - Милешевский Панеги рик (Цетинский монастырь, № 50) и Пандекты Никона Черногорца (монастырь Троицы у Плевля, № 87) JASMINA GRKOVIĆ-MEJDŽOR - Funkcionalnostilske odlike predgovora i pogovora iz štamparija Đurđa Crnojevića i Božidara Vukovića NEVENKA M. ANTOVIĆ - Primjena nuklearnih metoda u zaštiti kulturnog nasljeđa YANNIS KAKRIDIS - Partikule kao izazov – za prevodioce i izdavače (na primeru srpskoslovenskog prevoda antilatinskih traktata Grigorija Palame i Varlaama Kalabrijskog) GORDANA JOVANOVIĆ - Neka zapažanja o jeziku Goričkoj zbornika VLADIMIR BALJ - Rad Svetozara Tomića na proučavanju i objavljivanju Goričkoj zbornika BRANKICA ČIGOJA - Napomene ografiji, ortografiji i jeziku Molitvenika prote Martinovića iz Bajica (RS 83) JELICA R. STOJANOVIĆ - Lična imena po nazivima biljaka i životinja u starim srpskim pomenicima (Pivski pomenik, Pomenik iz Hoče, Morački pomenik) SVETLANA TOMIN - Dve sveske Đorđa Sp. Radojičića o riznici manastira Sveta Trojica kod Pljevalja SLOBODAN PAVLOVIĆ - Pozicioniranje enklitika u Paštrovskim ispravama VIKTOR SAVIĆ - Zapisi štampara sveštenomonaha Makarija. Jezik, pismo i pravopis MARINA KUREŠEVIĆ - Hipotaktičke strukture u Varuhovom oškrovenju (u prepisu iz rukopisnog zbornika manastira Nikoljac broj 52) RADOJE SIMIĆ - Velika istorijska metafora M. Vukovića o savremenosti (Stilske i naratološke osobenosti Vukovićevog dela Engleska posla) VALENTINA PITULIĆ - Poslednji zapisi govornih narodnih tvorevina sa Kosova i Metohije / funkcija i značenje LIDIJA TOMIĆ - Pjesnički kanon u Četiri kanona Ivana V. Lalića DRAGO PEROVIĆ, DUŠAN KRCUNOVIĆ - Kosmičko-egzistencijalni patos Luče mikrokozma JELENA R. JOVANOVIĆ SIMIĆ - Naučni stil Nova Vukovića (Tekstualna i intertekstualna analiza naučnog diskursa u knjizi Putevi stilističke ideje) ANA JANJUŠEVIĆ-OLIVERI - Jezičko-stilske odlike dijaloga u drami Pelinovo Žarka Komanina MITRA RELJIĆ - Prototipični uzročnici straha u asocijacijama kosmetskih respondenata BILJANA S. SAMARDŽIĆ - Fonetske osobenosti Goraždanskog i Cetinjskog psaltira (konfrontativna analiza) MILKA V. NIKOLIĆ - Ortografski i metodički aspekti Bukvara Adama Dragosavljevića (1825) i Ogleda srpskog bukvara Vuka Karadžića (1827) PER JAKOBSEN - Forma i supstancija u jeziku. Policentrični jezici na štokavskom području MILOŠ M. KOVAČEVIĆ - O aktuelnom pravopisu i gramatici „ crno-gorskog jezika“ MILANKA J. BABIĆ - Međuzavisnost statusa srpskog jezika u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori STANA S. RISTIĆ - Neki aspekti aktuelnog stanja srpskog jezika na prostorima današnje Crne Gore DRAGA BOJOVIĆ - Naučni i metodološki aspekti „ crnogorskog jezika“ PAVEL KREJČI - Horonimi Srbija i Srpska kao translatološki problem (pitanje čeških ekvivalenata) LJILJANA KOSTIĆ - Stavovi Vladana Đorđevića u odbrani Vukovih ideja uvođenja srpskog narodnog jezika u književnost DRAGANA DRAKULIĆ-PRIJMA - Srbistika na Državnom univerzitetu u Sankt Peterburgu ОЛЬГА И. ТРОФИМКИНА - Библеизмы в литературном сербском языке RUŽICA LEVUŠKINA - Leksika u delu Sv. Serafima Carića (igumana manastira Sv. Trojice kod Pljevalja) ZORICA NIKITOVIĆ - Funkcionalnostilski aspekt složenica u Molitveniku Turđa Crnojevića (1495/96) SLAVKA TR. VELIČKOVA - Ustaljene jedinice sa temporalnom leksemom dan u srpskom jeziku JOVANKA J. RADIĆ - Mama, mati, majka – tri reči za tri logička nivoa DIMKA SAVOVA - Tročlani pasiv u savremenom srpskom jeziku (na materijalu iz dnevnih novina) DRAGANA KERKEZ - Pretepitalna vremena i neočekivanost u srpskom jeziku (u poređenju sa ruskim) ALINA J. MASLOVA - Strukturni modeli i pragmatički tipovi instrukcije u srpskom jeziku i ruskom jeziku MIODRAG JOVANOVIĆ - Sistem zamjenica u Gorskom vijencu VIDAN V. NIKOLIĆ - Inercija razvoja govora Starog Vlaha u odnosu na matične istočnohercegovačke govore (sociolingvistički aspekti) MIHAJ N. RADAN - Poreklo pojedinih zajedničkih konjugacijskih osobina u karaševskim, banatskim i prizrensko-timočkim srpskim govorima NATAŠA Ž. DRAGIN - O Sudu Ivana Crnojevića u Cešinjskom ljetopisu       Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Petar II Petrović Njegoš Izabrana delaGorski vijenacLuča MikrokozmaLažni car Šćepan maliMeki povezПетар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године.[1] Један је од највећих српских пјесника и филозофа.[2]Његош је остао упамћен као веома харизматична и маркантна личност српске историје, и такође као дубоко просветљена мисаона фигура, о чему сведоче његови романи.[3]Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.[4]Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.[5]Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Као изразити српски родољуб, Његош у својим књижевним радовима скоро 200 пута спомиње Србе и Српство.[6]Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом.[7]Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља.[8]БиографијаРодословље Петра II Петровића ЊегошаПоријекло и дјетињство[9][10]Према предањима и многим истраживачима који су се бавили генезом његушких Петровића (Јован Ердељановић, Павле Ровински итд), према сјећањима најстаријих Петровића као и самог црногорског владике Петра II Петровића Његоша, они воде поријекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.[11][12] По Ковијанић Ристи, у књизи „ Помени црногорских племена у которским споменицима“, (књига II)- которски нотарски списи, забиљежено је да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић.[13] Само име племена или краја не подразумијева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувијек живјели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, прије турског освајања, у средњем вијеку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са сјевера данашње Македоније.[14]Владика Петар II Петровић Његош родио се 1813. године `крај огњишта`[15] на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић, из села Пророковића. На 450 страни сабраних Његошевих писама у књизи I из 1951. године пише:„ Његош је на крштењу добио име Рафаел, али се звао Радивој, а најрадије су га звали Раде.[12] ”По Вуку Караџићу његово крштено име било је `Радоје`. У народу је остало владика Раде.[16] По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.[17]Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Цветковић Бајкуш и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, гдје му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете.[18] Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина.[19] У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.[20]Избор за насљедникаМанастир са црквом Рођења Пресвете Богородице 1851. године у Цетињском пољу, око које је касније у другој половини 19. вијека настало данашње ново Цетиње. Прве приватне куће око манастира изграђене су у вријеме владике Петра II Петровића Његоша. Уз финансијску помоћ Русије владика Петар II је у непосредној близини манастира изградио 1838. године резиденцију за административне послове, која је у почетку носила назив Нова кућа, а касније је понела назив Биљарда.Посљедње године живота владике Петра I обиљежене су његовим све горим здрављем и сталном немогућношћу да себи нађе наследника. Звање црногорске владике је традиционално било у посједу породице Петровић, и оно је прелазило са стрица на нећака, пошто се од владике захтијевало да буде нежења.[21] Петров први избор је био Митар Петровић, син његовог најстаријег брата Стјепана. Митар је умро након неколико година и Петар I је био приморан да пронађе другог насљедника. Своју пажњу је усмјерио на Ђорђија Савова Петровића, сина свог другог брата. Пошто је Ђорђије био неписмен, Петар I га послао у Санкт Петербург да похађа школу. Тамо је Ђорђије схватио да му се више свиђа живот у Русији него у Црној Гори. Свом стрицу је 1828. послао писмо у ком га је обавијестио да жели да се пријави у руску царску војску и затражио да буде ослобођен наслеђивања. Петар је 1829. обавијестио Јеремију Гагића, руског вицеконзула у Дубровнику и руској вези са Црном Гором да Ђорђије има његову дозволу да ступи у руску војску, чиме је лишен владичанског трона.[22]Избор је пао на младог Рада, па га је владика Петар за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827.[23] Како Раде није имао формално образовање, владика Петар је желио да га пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки, енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.[24]Прије своје смрти, остарели владика је издиктирао своју посљедњу жељу Сими Милутиновићу Сарајлији. Владика је именовао Радета за свог насљедника и пренио на њега све своје духовне и свјетовне овласти.[25] Владичина последња жеља је такође проклињала сваког ко би жртвовао традиционалне црногорске везе са Русијом у замјену за боље односе са Аустријом.[26] Противници породице Петровић су тврдили да је Милутиновић фалсификовао тај документ као би Раде постао владика, а као доказ су истицали њихово блиско пријатељство.[27]Сламање опозицијеПослије стричеве смрти, 1830, Његош је примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Исто као што се владика бирао из породице Петровића, тако је по традицији титула гувернадура припадала породици Радоњић. Иако титула гувернадура није била никада прецизирана, Радоњићеве присталице су сматрале да је по значају једнака титули владике.[21] Вуколај Радоњић је покушао да истакне првенство свог звања у свјетовним питањима, али није успио да стекне подршку главара. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт,[28] али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.[29] Његош је већ првих година владавине почео озбиљно да ради на јачању државне власти. Најприје је, уз подршку већине главара у новембру 1830. године донио одлуку о укидању гувернадурског звања.[30]Почетком 1831. године, примио је монашки постриг, узевши име Петар, у спомен на стрица, покојног владику Петра. За јерођакона и јеромонаха рукоположио га је рашко-призренски митрополит Ананије (1830—1836), који је младог Петра потом произвео и у звање архимандрита.[31] Тиме је Његошев положај био знатно ојачан, иако још увек није био завладичен. Ово веома важно питање није могло бити ријешено одмах. Стицајем околности, у Црну Гору је током наредне, 1832. године, допутовао ужички епископ Никифор Максимовић (1831—1853) који је знатно помогао Његошу у вршењу црквених послова, пошто је као владика био у прилици да по Његошевом налогу рукополаже нове свештенике.[32] Међутим, то је било само привремено рјешење, које је трајало до наредне године, када је коначно ријешено и питање о Његошевом владичанском звању.Успостављање Правитељствујушчег сенатаГлавни чланак: Правитељствујушчи сенат црногорски и брдскиСпоменик Петру II Петровићу Његошу у Требињу. Споменик је подигао Јован Дучић у присуству краљевог изасланика 28. и 29. маја 1934. Споменик је дјело вајара Томе Росандића. Ово је први споменик у свету подигнут Његошу у част.Почетак Његошеве владавине обиљежен је оживљавањем традиционалног савеза Црне Горе са Русијом. Односи између двије државе су били мотивисани потребом Црне Горе да има моћног савезника који би могао да пружи политичку и финансијску подршку њиховој слабој држави и руском жељом да искористи стратешки положај Црне Горе у геополитичкој бици са Аустријом. Српски православни манастир на Цетињу и институција владике су преживјели вијекове захваљујући руској подршци, али посљедње године владавине Петра I су обиљежене захлађењем руско-црногорских односа. Пошто је протјерао Радоњиће, Његош је 1832. укинуо звање гувернадура. Овај потез му није донио никакве нове моћи, пошто је Русија инсистирала на оснивању на Правитељствујушчег сената црногорског и брдског, чија је сврха била да ограничи и регулише моћи владике. Као и случају Правитељствујушчег совјета у устаничкој Србији, већину чланова сенате су изабрали Руси због њихових политичких ставова који су често више одговарали Санкт Петербургу него Бечу. Створен да замјени Кулук који је образовао Петар I 1798, Сенат је успоставио Иван Вукотић, црногорски дипломата у служби Русије. Њега је Русија послала на Цетиње 1831. заједно са његовим нећаком Матијом Вучићевићем. Њих двојица су потицали из Зетске равнице коју су у то доба држали Турци и велики део свог живота су живили у Русији. Дат им је задатак да успоставе јаку централну власт која би могла контролисати бројна црногорска племена. Вукотићи су били прилично богати, пошто су наслиједили велике количине новца од једног племића и имали су искуство подофицира у руској војсци. Вукотића и Вучићевића је пратио Димитрије Милаковић, полиглота родом из Дубровника који је студирао филозофију у Бечу. Милаковић ће касније постати Његошев лични секретар, замјенивши на том мјесту Милутиновића.[33][34][35][36]Осим што је морао да води рачуна о руском мијешању у унутрашњу политику, Његош се суочио са другим ограничењима своје власти. Није имао војску, милицију или полицију коју би спроводили његову власт на територији коју је номинално контролисао и морао је да се ослања на ратнике из свог братства зарад заштите. Племена на ободу Црне Горе су често или одбијала да га слушају или су склапали савезе са његовим противницима. Пљачкашки походи, који су залазили дубоко у османску Херцеговину, су се дешавали често и они су се показали важним за економски опстанак региона. Иако су такви упади нормално проузроковали оштар одговор Турака, Његош је био немоћан да их заустави.[21]Образовање Правитељствујушчег сената је увело неки вид реда у Црногорску политику. Вукотић је проглашен за предсједника Сената, а Вучићевић је постао његов потпредсједник. Сенат је укупно био сачињен од дванаест особа који су добијали годишњу плату од 40 талира. Имао је законодавну, судску и извршну власт и био је прва државна институција у модерној историји Црне Горе. Могућност било какве озбиљне опозиције образовању Сената је била уклоњена именовањем важних главара и других истакнутих грађана за сенаторе. Сам Његош није био члан Сената, којим су првих година његовог постојања доминирали Вукотић и Вучићевић. Одлуке Сената је спроводила милицијско-полицијска организација названа Гвардија. Она је имала регионалне представнике широм племенских територија, а сједиште јој је било у Ријеци Црнојевића. Сви њени виши заповједници су називани капетани и били су бирани међу најистакнутијим људима из братстава. Почетни број припадника Гвардије је био 150, али је касније тај број нарастао на 420. Руске субвенције су осигурале да сви њени припадници добију плате без кашњења. Централна власт је даље ојачана увећањем броја перјаника, владичине личне гарде.[37][35][34][38][39]Битка за Подгорицу и први покушаји опорезивањаСпоменик Петру II Петровићу Његошу у Подгорици. Подигнут је 1956. године у Титограду (Подгорици) у парку испред Народног позоришта и представља дјело вајара Сретена Стојановића. Ово је први споменик - скулптура у Подгорици. Подгоричка скулптура је први од три одливка, који су поред Подгорице, постављени у Београд и у Риму. Споменик у Београду постављен је 1994. године на Академском платоу између Филозофског факултета и Ректората Универзитета у Београду. Његошев споменик у Риму постављен је 2005. године, у парку Вила Борхес, недалеко од историјског центра града и трга Пјаца дел пополо.Топ „зеленко” који се налази у Биљарди.[40] Црногорци су га донијели на Цетиње са Жабљака Црнојевића. Његош је наредио да се на њему урежу стихови: „Црногорци кад оно витешки, Жабљак тврди турски похараше; Онда мене старца заробише, На Цетиње србско довукоше Мјесеца марта 10.1835.”[41]Деветнаестогодишњи Његош је 1832. наредио напад на муслиманска племена из Подгорице, која су помагала Турцима да угуше побуне у Босни и сусједној Албанији. Као и прије када су владика и гувернадур заједно водили црногорске ратнике у битку, Његошу су се придружили Вукотић и његови људи. Црногорцима су такође помагали побуњени Хоти из сјеверне Албаније. Ипак, Његош и његова војска су и даље били у заостатку, пошто нису имали јасну стратегију како да се боре против Турака и нису очекивали да ће Турци довести коњицу на бојиште. Црногорски герилски приступ ратовању није погодовао заузимању града као што је Подгорица, чији су високе зидине учинили је непробојном за нападе из оближње равнице. Покретањем напада Његош је такође ризиковао погоршање односа са Русима, који су у то вријеме били у савезу са Турцима. Црногорци си били надјачани и приморани на повлачење, повевши са собом многе рањене. За Његоша је пораз постао стални разлог за кајање. Велики везир Решид Мехмед-паша је искористио прилику и као одмазду за напад, напао је низ црногорских вароши и села, набијајући на колац и вешајући све Црногорце које је заробио. Каснији политички притисак Русије је одвратио Његоша од тражења освете.[42][43]Као одговор на пораз код Подгорице, Црногорци су образовали савез са околним муслиманским племенима која су била непријатељски настројена према Порти. Таквим потезом Његош је ризиковао даље удаљавање од Русије, на чију су се помоћ Црногорци очајнички ослањали. Да би неутралисао сумње да Црна Гора дјелује против руских интереса, одржавао је блиске односе са вице-конзулом Грујићем, који је савјетовао цара да је Његош био зависан од Руса као и увијек.[44][45]. У једном од својих писама Грујићу, Његош је забиљежио да је посљедњи савјет који му је дао Петар I прије своје смрти било да се „моли Богу и држи Русије“.[46][35].Вукотић је 1833. увео редовно опорезивање. Исто као и Вукотић, и Грујић и Његош су схватили да без опорезивања Црна Гора нема шансе да функционише као централизована држава, а још мање да оснује независну војску или преживи без ослањања на пљачку или руску помоћ.[45] Иако су порези били мали, племена су се оштро супротстављала новим законима, који никада нису успјели да донесу више прихода него средства добијена од руске помоћи.[39] Многи главари су одбијали да уведу порезе својим племенима, а чак су изазивали Његоша да дође и сам их прикупи.[47]Путовање у Санкт Петербург и посвећење за владикуНа народном збору 23. маја 1833. одлучено је да Његош пође у Русију, у Санкт Петербург како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. На пут је кренуо 3. јуна, приликом чега је боравио у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград је стигао 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, рукоположен је за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода.[12]Петар II се сусретао са истим проблемима као и његов претходник, који су ограничавали његову власт. Није имао своју војску ни полицију, већ је морао користити пратњу коју му је пружала породица или његово племе. Највећи проблем су била племена на ободима Црне Горе, која га често нису слушала или су се придруживала његовим непријатељима. У свим племенима је постојао стални отпор његовој власти. Није могао да контролише њихове пљачкашке походе на турску територију.[21]Помоћу руске владе, установио је три нове институције државне власти. Најприје је донесена одлука о оснивању Сената, потом Гвардије која је бројала 156 људи, а након Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената.Његова слика из 1833. године, када је посвећен за владику, чува се у манастиру Каленићу.[48]Канонизација Петра I, побуна због пореза и битка на ГраховуГодине 1837. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и вјерски и свјетовни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез.[49] У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он.Друго путовање у Санкт ПетербургНа четврто путовање у Беч Његош је отпутовао у септембру 1846. године, оставивши брата Пера, предсједника Сената, задуженог за земљу. На путу за Беч купио је жито у Трсту да би га послао својим гладним земљацима. То је жито плаћао продајом дијамантског прстена који је 1841. године добио од аустријског цара у знак признања аустријско-црногорске границе. Међутим, било је потребно више од мјесец дана да жито стигне до Црне Горе. У јануару 1847. Његош је од Пера добио извјештаје да његови „људи раде било шта да би преживјели`.[50]Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоцјеног накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерниха.[тражи се извор]Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања умјетничких споменика, али и ради лијечења.[51] Вијести о поразу на Грахову[52] су ускоро стигле до Санкт Петербурга, и заједно са оптужбама за ненамјенско трошење новца, зацементирали су Његошеву репутацију међу Русима као агресивног провокатора. Његош је одмах затражио дозволу од главара да отпутује у Санкт Петербург и објасни своје поступке пред царем, пошто је Црној Гори све више очајнички била потребна руска финансијска и политичка помоћ. Главари су дали Његошу свој пристанак и кренуо је у Беч, прије него што је уопште добио одговор од Руса на свој први захтјев. Био је приморан да одсједне у Бечу неколико недјеља, док је цар разматрао да ли да га прими у посјету. У Бечу је више времена проводио са Вуком Караџићем, који се тек био вратио са свог проучавања словенских лингвистичких особина у Црној Гори и био је у процесу писања етнографске студије на њемачком језику Црна Гора и Црногорци. Његошеви сусрети са Караџићем привукли су пажњу аустријског канцелара Клеменса фон Метерниха, чије неповјерење према Његошеву је било појачаном захтјевом младог владике за визу зарад пута у Француску, која је тада сматрана колијевком радикалних идеја. Метерних се побринуо да овај захтјев буде одбијен. У писму једном свом подређеном, Метерних је записао да се Његош „духовно и физички развио“. Написао је да Његош показује „мало поштовања за принципе религије и монархије, да не вјерује чврсто у њих и да је под утицајем либералних и револуционарних идеја“. Своју поруку је завршио напоменом да аустријски агенти морају пажљиво да мотре Његоша у земљи и у иностранству.[53]Владика Петар II Петровић Његош као архијереј са руским царским орденом Свете Ане, уље на платну, непознат аутор. Овај портрет Његоша, репродукован је на новчаницу од 20 динара. Изложен је у сталној поставци збирке портрета Музеја Темишварске епархије.[54] Ово је једини преостао Његошев портрет који се не налази у секуларној, односно лаичкој установи. По свему судећи, да се овај портрет налазио у СФРЈ, вероватно би био конфискован и секуларизован као и остали Његошево портрети. Владичански двор у Темишвару зидан је у барокном стилу упоредо са ново саборном црквом 1745-48.Цар Николај је 1837. дозволио Његошу да посјети Санкт Петербург, баш када је тешка глад погодила Црну Гору. Његош је одмах осјетио да ће његова посјета руској пријестоници бити другачија од прве. Није топло дочекан као 1833. и Руси су искористили ову прилику да га критикују за његово „некалуђерско“ понашање, нарочито на то што је Његош уживао да буде у друштву жена.[55] Упркос овоме, Русија је увећала своје годишње субвенције и обезбиједила пшеницу за становнике Црне Горе угрожене глађу. Иако је црногорска зависност од Русије често доносила сиромашној државици очајнички неопходна средства, она је геополитички била катастрофална за Црногорце, јер су и Османско царство и Аустрија вјеровали да ће излаз Црне Горе на Јадранско море де факто представљати руски пробој у Средоземно море због природе руско-црногорских односа.[39]Покушаји модернизацијеТабља-кула 1848. године, Џон Гарден Вилкинсон. Табља је била одбрамбена-стражарска кула коју је изградио 1833. владика Петар II Петровић Његош на узвишењу непосредно изнад Цетињског манастира. Била је кружне основе и због недостатка финансија никада није до краја изграђена. Умјесто у одбрамбене сврхе користила се за испаљивање почасних салви приликом разних свјечаности. До. 1850. године на њој су као трофеји истицане одсјечене турске главе. Овај обичај је био дух тог времена јер су истицане и одсјечене српске главе на турске тврђаве и куле. Кула је касније претворена у звоник а порушена је 1938. године.Његош је остао у Санкт Петербугу мање од мјесец дана. Из града га је испратио руски потпуковник Јаков Озерецковски, који се вратио на Цетиње са црногорским изасланством да лично у царево име нагледа развитак Црне Горе.[56] Његошева посјета Русији га је охрабрила на даље покушаје модернизације. Бројност перјаника и гвардијана је значајно увећана, а Црногорци ухваћени у борбама или вођењу пљачкашких похода на турске пограничне градове су оштрије кажњавани.[57] Његош је основао двије фабрике барута у Ријеци Црнојевића и наредио да се саграде бројни путеви и бунари.[47] Промовисао је пансрпски идентитет међу својим народом, убиједивши Црногорце да покажу солидарност са Србијом и престану да носе фес, који су широм Балкана носили и муслимани и немуслимани. Разлог зашто је ношење феса дуго задржано као дио црногорске народне ношње је било распрострањено вјеровање да је фес првобитно српска капа коју су Турци касније прихватили. Умјесто тога Његош је предложио да се усвоји традиционална округла капа која се често носила у которској регији.Његошева фискална каса представља симбол првог покушаја регулисања финансијског и пореског система у Црној Гори, Његошев музеј - Биљарда, Цетиње. Купљена је од Млечана. Квадратног је облика, израђена је од кованог гвожђа и увршћена гвозденим обручима и оковима. Закључава се са двије браве које су покривене покретним поклопцем. На двије стране налазе се покретне алке - дршке. Могла се откључати са оба кључа истовремено.Такође је установио Обилића медаљу, која је постала највише црногорско војно одликовање све до уједињења Црне Горе са Србијом 1918.[58] У складу са својим тежњама према секуларизацији, Његош је инсистирао да му се обраћају као господару, а не као владици.[59]Библиотека владике Петра I и владике Петра II Петровића Његоша, Његошев музеј - Биљарда, категоризована је као културно добро од националног значаја 1962. Библиотека данас чува 196 наслова, односно 206 књига које припадају Петру I и 374 књиге које је прибавио Његош. Библиотека је првобитно формирана као библиотека Цетињског манастира у време владике Петра I.Године 1838, угостио је саксонског краља Фридриха Аугуста II, посвећеног природњака који је дошао у Црну Гору да проучава разноврсну флору Црне Горе. Краљ је одсјео у Цетињском манастиру, а Његош је био присиљен да иде из собе у собу да би му удовољио. Изиритиран овим стањем и незадовољан извјештајима њемачке штампе која је описивала Црну Гору као заосталу, Његош је наредио изградњу световног здања које ће му служити и као лична резиденција и као сједиште државе. Ово здање је пројектовао Озерецковски. Здање је било дугачко камено здање са два спрата и 25 просторија, изграђено иза ојачаног зида и окружено одбрамбеним кулама са све четири стране. Налазило се одмах сјевероисточно од Цетињског манастира, а са источне стране је било окренуто према Цариграду. Резиденција је названа Биљарда, по главној соби на другом спрату у којој се налазио сто за билијар[60] који је Његош пренио са јадранске обале на леђима десетак јаких људи. Биљарда се налазила у видокругу недовршене камене куле која је требало да брани манастир од топовске ватре и чија је изградња почела пет година раније. Када је Његош схватио да је њен положај неподесан за једну тврђаву, наредио је да се прекине њена изградња и она је претворена у кулу где су главе обезглављених турских војника набијана на копља и излагана. Претходно су турске главе набијане изван манастирских зидина. Кула је названа Табија, по турској цитадели у Мостару коју је сагради Али-паша, гдје су у сваком тренутку стојале одсјечене главе четворице или петорице Срба.[61]Завјера за убиство Смаил-аге ЧенгићаДопринос Смаил-аге Ченгића турској побједи на Грахову је била толико велика, да му је Порта подарила властити читлук који се простирао од Гацка до Колашина и био већи од цијеле тадашње Црне Горе. Добитак посједа је са зебњом примљен међу околним турским беговима, који су се плашили да ће његов успон угрозити њихов утицај на власт. Српски кнез Милош Обреновић је 1839. послао писмо Али-паши Ризванбеговићу у ком га је обавијестио да ће Смаил-ага правити план са Портом да га уклони са мјеста херцеговачког везира. Али-паша је одмах писао Његошу, тражећи да организују Ченгићево убиство. Сматрао је да би Његош, који је сматрао Ченгића лично одговорним за масакр на Грахову, жарко жељети прилику да освети своје рођаке. Али-паша је такође сматрао да ће, допуштајући Црногорцима да убију амбициозног херцеговачког бега, он отклонити сумњу са себе, јер су Црногорци имали више него довољно разлога да убију Смаил-агу Ченгића. Његош је средином 1839. почео преписку са Смаил-агом. Његова писма су увјерила Ченгића да му је опроштено за убиства, а требало је да га увјере и у његову безбједност.[62]Између 1836. и 1840. односи између Смаил-аге и хришћанских становника његовог посједа су се погоршали. Син Смаил-аге, Рустем-бег, је био алкохоличар и често је силовао жене из племена Дробњака и Пивљана док се заустављао у њиховим селима да прикупља порез. Бијесни, Дробњаци су затражили од Његоша помоћ да убију Рустем-бега. Његош је сматрао да би убиство Рустем-бега било ризично јер би се разљутио Смаил-агу, који би желио да се освети Његошу, као и Дробњацима и Пивљанима. Умјесто тога, убиједио је племена да убију самог Смаил-агу, као и његове најближе сараднике, послије чега би Рустем-бег био незаштићен и беспомоћан да освети очеву смрт. Почетком септембра 1840. неки Дробњаци су се побунили и одбили су да плаћају порез Смаил-агином сину, и умјесто тога изазвали Смаил-агу да дође у њихова села и сам прикупи порез. Смаил-ага је организовао запрежну колону до Дробњака и улогорио се у Мљетичку, засеоку из ког се пружао поглед на Никшић. Смаил-ага и његова пратња су 23. септембра упали у засједу око 300-400 Дробњака које су предводили Новица Церовић, Ђоко Маловић и Шујо Караџић. Смаил-ага је покушао да побјегне, али је открио да је један шпијун завезао све коње. Опколили су га у шатору и убили. Још око 40 Турака је убијено у засједи. Мртвом Смаил-аги је Мирко Алексић сјекиром одсјекао главу. Церовић је смјестио главу у кожну торбу и однио ју је Његошу на Цетиње. Његош је био одушевљен исходом завјере и наградио Церовића звањем сенатора.[62]Убиство Смаил-аге је покренуло низ окршаја у којима су погинули бројни Црногорци и Турци. Вођен жељом да прикрије своју улогу у убиству, Али-паша се претварао да је бијесан и наредио је напад на Дробњаке. Више од 70 дробњачких ратника је убијено, на десетине кућа је спаљено, извори су затровани, а неколико жена је силовано. У исто вријеме, Али-паша је желио да осигура свој положај уклањајући било који разлог за интервенцију Порте. Обратио се Његошу и изразио жељу да води преговоре о миру. Његош је био у дилеми: знао је да неуспјех да се освете Дробњаци представљао ризик да се од њега удаљи значајни дио његових земљака. У исто вријеме, схватио је да би ти преговори могли да увећају територију Црне Горе и донесу дипломатско признање Аустрије и Османског царства, које је жељело мир и окончање сталних окршаја на црногорско-турској граници. Његош и Али-паша су се 1842. срели у Дубровнику да преговарају о миру. Њих двојица су потписали мир у присуство аустријских и руских представника. Када су двојица вођа изашли из палате у којој су вођени преговори, Али-паша је извадио торбу пуну златника и почео да их баца у ваздух. Окупљени Црногорци, међу којима и неколико црногорских главара, су појурили да скупе што је више могуће златника. Али-паша је тиме заправо показао црногорско сиромаштво пред Аустријанцима и Русима и тако осрамотио Његоша.[63]Напад Осман-паше СкопљакаОстрво ВрањинаСкадарски везир Осман-паша Скопљак је био изузетан политичар и војсковођа. Упркос свом српском поријеклу, мрзио је Црну Гору, а нарочито Његоша. Осман-паша је био зет Смаил-аге Ченгића и кривио је Црногорце за Ченгићеву страшну смрт. Такође је желио да прати стопе свог оца Сулејман-паше Скопљака, који је играо значајну улогу у сламању Првог српског устанка 1813. Осман-паша је 1843. напао јужни дио Црне Горе и брзо заузео стратешки важна острва Врањину и Лесендро у Скадарском језеру. Заузимање ових острва је учинило скоро немогућим трговину Црногораца са Подгорицом и Скадром. Порта је осјетила могућност да умири Црну Гору, па је понудила Његошу да га призна за световног владара Црне Горе, ако он призна суверенитет Порте над својом земљом. Његош је одбио и покушао је да силом врати острва. Црногорци нису имали артиљерију вриједну помена, па се сваки покушај заузимања острва завршавао неуспјехом. Његош је покушао да стекне страну помоћ, нарочито од Русије или Француске. На Његошево изненађење, Руси нису били заинтересовани да се умјешају у спор. Французи, иако су подржавали Црногорце, нису интервенисали. Уједињено Краљевство, као и увијек прије избора Вилијама Гледстона за премијера, стало је на страну Турака. Када је Његош покушао да сагради бродове да поврати острва, Аустријанци су интервенисали да спријече његову намјеру, а касније су одбили да испоруче муницију потребну да би се извршио противнапад.[64]Владика Петар II Петровић Његош у народној ношњи 1847. године, уље на платну, Јохан Бес. Изложен је у сталној поставци портрета Његошевог музеја - Биљарда, у Цетињу.Велика суша је погодила Црну Гору крајем 1846, а пратила ју је катастрофална глад 1847. Осман-паша је искористио црногорску невољу и обећао неким црногорским главарима велике количине пшенице ако се побуне против Петровића. Његош је затечен неспреман, пошто је већи дио краја 1846. провео у Бечу гдје је надгледао штампање своје поеме Горски вијенац. Вође побуне били су Маркиша Пламенац, капетан перјаника у Црмници и Тодор Божовић, сенатор из племена Пипера. Пламенац је раније био један од Његошевих најближих сарадника. Према предању, планирао је да постане припадник братства Петровића оженивши кћерку Његошевог брата Пера, тако увећавајући своју моћ и углед. Када је Перо удао своју кћер за Пламенчевог рођака, сина свештеника Јована Пламенца, некада одани капетан је промјенио страну и постао агент Осман-паше. Пламенац је 26. марта 1847. повео групу побуњеника у напад на доњу Црминцу заједно за Турцима. На Његошеву срећу, неки чланови Пламенчевог племена су остали вјерни Петровићима. Након двије недеље, војска од око 2000 Петровића, Пламенаца и припадника катунског племена је истјерала Турке из Црмнице. Пламенац је побјегао из Црне Горе и уточиште потражио код скадарског везира, убиједивши га да подигне турско утврђење на острву Грможур да држи на оку Његошеве снаге. Његош је узвратио саградивши одбрамбену кулу која је надгледала Скадарско језеро.[65]Пошто није могао војнички да порази Турке, Његош се усредсриједио на уклањање оних који су издали њега и његово братство. Неколико недјеља по гушењу буне, обавијестио је Божовића да му је опростио и дао му ријеч да неће повриједити ни њега ни двојицу његове браће ако се врате на Цетиње. Двије стране су се договориле да се сретну у једном селу изван Цетиња. Умјесто да оде на сусрет са Божовићима, Његош је послао неколико помоћника да се у његово име нађу са Божовићима. Божовићи су ухапшени и стријељани. Њихова тијела су јавном изложена као упозорење против неке будуће непослушности. Почетком новембра, Пламенца је убио неки Црногорац на турској територији. Турци су ухватили убицу и објесили га у Скадру. Његош је тог Црногорца посмртно одликовао медаљом Обилића. Осман-паша је убрзо покренуо другу буну. Она је такође угушена, а Његош је наредио да се сви побуњеници стријељају.[66] Потом је послао убицу у Скадар у неуспјешни покушај да се убије Осман-паша, који је такође послао неколико својих убица да убију Његоша, који је преживио неколико покушаја тровања и подметања експлозива испод свог штаба. До 1848. пат-позиција је довела до попуштања тензија како се стање на јужној граници Црне Горе стабилизовало.8/1

ЦРКВА <и>Моје питање се тиче причешћа. Пре уласка у црквени живот, осећао сам душевни полет. А сад, после причешћа не осећам ништа слично. Чак бива и обрнуто: час се посвађам са женом, час нешто друго, Вероватно нешто погрешно радим? — Прво, сами појмови: осећам не осећам. Човек не треба да приморава Бога на то да му да неки осећај. Једном вам је било дато да нешто осетите — Вкусите и видите, јако благ Господ (Окусите и видите даје добар Господ; Пс 33,8). Али, не треба да очекујете да ће Бог сваки пут понављати, да ће „дуплирати" осећања која сте једном осетили приликом причешћа. Има сушних периода. Понекад се са дна вашег срца подиже разноразни муљ. То значи да је Христос као Цар сишао у ваше срце као у пакао, и да је у дубини подигао све страсти и почео да их чисти. И оне су се ускомешале. Почињу да делују у вама: наводно, живели сте мирно и нормално, а кад сте се причесгили све се узбуркало. И ви почињете да се секирате, да се нервирате, да вичете то значи да су се пробудиле страсти које је Христос ускомешао, које су се покренуле услед Његовог доласка. То је нормално. Наравно, то није нарочито пријатно, али не треба томе да се чудите. Христос ће и даље деловати у вама и искрено вам желим да вам већ на следећем причешћу Христос да радост и да осетите да сте у мајчином наручју, као дете. Да вам буде добро, да осетите да вас Христос држи у наручју. Немојте се чудити ако буде другачије. Једноставно, почео је рат, и Господ је као јак сишао у срце да растера грехове. И они су почели да излазе. <и>Блшословите, оче Андреје. Молим Вас да кажете нешто о томе због чега се за Крстовдан вода освећује два пута, и притом се каже даје богојављенска и крстовданска водица исто. Пре више година на радију сам слушала интервју с митрополитом Питиримом (Нечајевим) и он је тада рекао да се у крстовданској ноћи освећује сва вода, све водене стихије: и мора, и океани, и Глечери. Тада ме је то запањило. А недавно сам у једној књижици прочитала — свештеник пише, да се крстовданска вода по својим својствима ни по чему не разликује од било које друге свете воде и да је нетачно мишљење да Господ 19. јануара освећује сву воду на земљи. — Богојављенска и крстовданска вода је једна иста вода. Освећење воде се обавља на вечерњој, која се код нас служи одмах после литургије, односно, ујутру. Зато испада да су као два дана. По календарском временском циклусу је — увече и ујутру. Испоставља се, заједно. Једно исто, само два пута. Богојављенска и крстовданска вода су апсолутно идентичне. Нећу се сложити с овим свештеником да се крстовданска вода не разликује од друге воде. Агиазма реално тече у вечни живот. А, ако он нема такво искуство, нека сматра себе сиромашним. Или нека сматра да је богат у својим заблудама. Нека мисли шта хоће и нека прича шта хоће. Али, велико јорданско освећење, агиазма, на вечерњој Богојављења, самог дана Крштења је, наравно, нешто што превазилази границе остале освећене воде, сваког нашег освећења воде, појединачног и локалног, које је такође, свето, и које је, такође, велико. На пример, сваки прстен се може освештати, али је бурма светија од било ког другог прстена. То је знак брачног јединства мужа и жене у једно тело. Свака тканина се може освештати, али су тканине свештеничких одежди или, пак, нпр. венчанице, као такве, посебно свете. Хе верују сви у то, али шта да се ради, Либерализам корача планетом, А митрополит Питирим је, Бог да му душу прости, говорио апсолутно тачне речи. Воде света, на известан начин, чине један водени басен. Свака бара, сваки поток и свака речица су повезани с Баренцовим морем, са Охотским, Црним и Каспијским — све воде света су повезане. То је јединствени водени басен Земље. И ако освештамо једну бару, једно језеро, један басен, једну реку, на тај начин ћемо силу освећења проширити на цео водени свет. Црква управо то и каже: Днес освјашчајетсја јестество и раздјељајетсја Јордан, и својих вод возврашчајет струји, Владику зрја крешчајема. („Данас се освећује природа, и раздељује се Јордан, и враћа струје својих вода, видећи како се Владика крстн.“). <и>У нашим православним календарима је написано: стари календар, нови календар. Да ли ће наступити време га стари календар стекне нова права? Да Христово Рођење славимо с целим светом, 25. децембра? — Да ли нам је то баш толико потребно? Свашта може да се деси. У ствари, то су релативне ствари. Рецимо, Васкрсење Господње се слави много пута годишње, сваке недеље. Можемо смело да славимо Божић 25. децембра. И шта је ту толико грешно? Ништа није страшно. Али, обележавајући празнике заједно, општећи, ми неизбежно преузимамо различите обичаје, навике и моделе понашања једни од других. Поставља се питање: да ли је страшно да променимо календар и да се у свеопштем одушевљењу слијемо с онима који овако славе Божић? Међутим, ствар се неће ограничити само Божићем. Полако ће се преточити у читав низ њихових обичаја и обреда који нам нису много потребни. А можда нам уопште нису потребни. И ту постоји известан страх. Лично се не бојим, али схватам да је наш народ дете, да ра треба учити. И с ове тачке гледишта се залажем за конзервативизам. Конзервативизам је добар онда кад чува слабог, а лош је кад ограничава снажног. Мислим да конзервативизам обавља изузетно важну улогу чувања и заштите наших људи који су, скоро одреда глупа деца. То знам као пастир православних оваца. Зато сам против заједничких богослужеља. Тачније, ја сам за богослужење с Финском црквом, Грчком црквом, Румунском црквом молим лепо, то је у реду — може, али сам против заједничког слављења Божића, 25. децембра. Треба да задржимо извесне баријере и ограде које нам омогућавају да сачувамо своје лице, и да се не расплинемо у овом свету који се расплињује. Ја сам за чување разлике у календару. <и>У неким храмовима има моштију светих угодника Божијих. Како да се клањамо овим светитељима? — Увек можемо да целивамо мошти, а да сазнамо чије су, Дешава се да има ковчежића у којима има и по сто честица. У неким храмовима, у току целе службе не можеш ни да прочиташ чије се мошти ту налазе. А зашто се ту налазе? Није тешко целивати. Приђеш, прекрстиш се, целиваш и одеш. А шта си целивао не знаш. А да човек сазна ко је то, где је живео, кад је примио муке за Господа то већ представља напор, интересовање, труд. А онда још и редовно поштовање моштију. А понекад ставе ковчежић са по сто честица и то је то. Па, целиваш све заједно, Цели иконостасе, моли Бога за нас! тако се каже. Сваки светитељ је човек, то је жив човек. Болело га је кад су га гушили, вешали, клали, убијали, а он се молио, трпео је, страдао и проповедао. Треба да сазнамо шта му се десило, где је живео, у ком веку. Недавно сам прочитао једну занимљиву реченицу о томе да књиге о свецима треба поштовати исто као мошти светаца. Треба целивати књигу исто као мошти. Постоји древна пракса на моштима светаца су се служила свеноћна бденија. Свети Василије Велики има неколико беседа о моштима светаца. Навешћемо пример. Код моштију мученика Маманта које су се налазиле у Кападокији, хришћани су се окупљали и по читаву ноћ су певали псалме. Целе ноћи до сванућа. У свануће су служили литургију. И ево, Василије Велики је говорио беседу код моштију мученика Маманта. Односно, није само дошао до моштију, целивао их и отишао. Људи су се окупљали и служили су службу целе ноћи, а у зору су служили литургију. То разумем, то је озбиљно доћи тамо где су мошти и провести код моштију ноћ без сна, у молитви. А онда се причестити код моштију. И онда човек осећа извесну везу с тим свецем, с почившим патријархом или мучеником, исповедником или јуродивим. Ето, то је занимљива ствар та жива веза. Наравно, добра је и света ствар целивати кивоте светаца, али то не захтева велики напор. Начинити сто метанија пред моштима то је већ напор. Једном на колена, два пута на колена, три пута на колена и тако док човека не пробије зној, док се не задише. Ми, хришћани, треба да имамо подвижнички дух. Смео и храбар у позитивном смислу речи. <и>Који су извори чамотиње и како човек с њом да се бори? — Извори чамотиње, Цео свет је мрзовољан, људи луде од чамотиње, и што боље живе, тим више луде. Сећате се речи песме: Њихова деца силазе с ума зато што немају више шта да желе?, Људи се стварно гуше, зато што је нама завладао грех, зато што осећамо тежину одговора који треба да дамо на предстојећем и Страшном суду, и то не само зато што нисмо спремни, и наша савест зна да нисмо онакви какви би требало да будемо. Шта предузети против чамотиње? Бодрост, бодрост воље. Треба применити бодрост воље и чинити дела милосрђа и правде Божије. Обавезно треба ићи на литургију недељом устајати на молитву. Ако заволите недељну литургију и ако у суботу и недељу будете на служби, тако ћете се спасити, тако ћете помоћи себи. Господ ће вам толико тога дати кроз то, Иначе су љуци потенцијалне самоубице, лудаци без дијагнозе и затвореници који су још увек на слободи. Свет је луд и људи су смртно болесни. Они то знају и зато „лудују“: једни у дискотекама, други се дрогирају, трећи купују непотребне крпе, четврти се свађају с неким од ујутру до увече, пети бескрајно гледају глупости на телевизији, шести не раце компјутер свако луди на свој начин, бави се глупостима само да се не обеси. Упитавши за чамотињу видели сте сам корен, хвала вам на томе. Човек је безумно биће које се гуши, које је изгубило рај и не жели да се каје, да верује у рај и да се врати. Ако не желиш да се вратиш у рај, то значи да си осуђен на лагано и тихо лудило; пре или касније разбићеш главу о ћошак бетонске зграде. Није важно да ли ће то бити на Менхетну или у Бомбају. То је наш живот. Да не бисмо полудели, треба да поверујемо у Христа, да се ухватимо за Христа, и да недељом идемо на службу, да удишемо нормалан ваздух у храму, да барем једном удахнемо дух Божији, али пуним плућима. Да се кајемо за своје грехове и да усрдно чинимо добра дела. Ако можеш да превезеш некога колима учини то, ако можеш да даш прилог дај, ако можеш да помогнеш — помози, ако можеш да пожалиш — пожали. Излази из себе, извлачи се из своје унутрашње тамнице иначе ћеш откачити. Живимо у откаченом свету. И западни свет, амерички свет, европски свет јесте свет пун лудака. То је откачени свет у који нас зову, у којем човеку преостаје само да се обеси. И ништа друго. Шта друго тамо да ради? Док га муслиман не убије. Или ће те убити, или ћеш се сам обесити. То је сва перспектива. Управо то је евроинтеграција, управо то је слободна капија у слободни свет. Добродошли у лудницу, у чисту постељу. Изволите конопац који виси са плафона. Упитали сте за праве ствари и правилан одговор на то је само један: човек без Цркве је талац сопственог идиотизма и неизбежна жртва суицидних намера. Неко ће на овај, а неко на онај начин отићи из живота неславно, срамотно. Без Цркве, без Христа, живот нема смисла. Човек од животне бесмислице може да се спасава само Христом и у Христу. Спасавајте се, мили брате, хвала вам на питању — Христом и у Христу од бесмислице живота, од које патимо н ви, и ја, и свака људска душа. <и>Један хришћанин је рекао како је, док није био у Цркви, знао само једно — да Бог постоји, и имао је несебичну љубав према старцима. И по својим пријатељима сам приметио да несебични људи више верују, а егоисти то не могу да схвате. — Господ жели да се сваки човек спасе, али Бог треба за нешто да се ухвати у човеку. На пример, за човекове врлине пре обраћења, којима се овај не поноси. Човек, на пример, блудничи, пије, лењ је за молитву, уопште, сматра себе атеистом, али је милосрдан према инвалидима или старцима. Милосрдан је према њима потпуно искрено, без икакве користољубивости, ништа не тражи за себе, већ даје све своје снаге, време, понекад и новац, и друго. Хе поноси се тиме, не труби о томе, не буса се у груди да је, ето, учинио добро. То је оно добро за које Бог жели да се ухвати. Онда благодат Светог Духа преокреће човеков живот. Сећате се Ахримеда: „Дајте ми ослонац и преврнућу Земљину куглу"? Исто тако је Богу потребан ослонац, који представља сува земља људског срца, на којој нема таштине, већ постоје врлине. Захваљујући томе долази до обраћења. <и>У току је трапава седмица, дакле, у суботу пре Недеље праштања не постимо. Значи, последње недеље пре поста не треба да се причестимо? — Нема у вама нимало послушања према Цркви мајци. Ако Црква даје благослов да једете јаја и павлаку, и ако даје благослов да се у недељу служи литургија, зар мислите да је Црква погрешила и да је због павлаке и јаја људима забрањено да се причешћују? Црква вас је благословила да се наједете пре недеље, и то укључујући павлаку, јаја, сир и друго; Црква је благословила да се служи литургија, а литургија не може бити без причесника. Литургија без причесника је вређање Самог васкрслог Христа. Ако се служи литургија то значи да треба да буде и причесника. Како то спојити? Врло једноставно: не треба стављати свој пост изнад благослова Цркве. Ако Црква даје благослов да се причестите причестите се. Шта је услов за причешће? Шта каже свештеник који износи Путир? Со страхом Божијим и вјероју приступите! Он не каже: „Ви који нисте јели јаја и сир, ви који нисте пили млеко, приступите!“ Он каже: Со страхом Божијим и вјероју приступите! Грци додају: Со страхом Божијим, вјероју и љубовију приступите! Ако имаш љубав према Христу, ако имаш страх Божији, ако имаш веру приступи, ако ти је свештеник дозволио. А он не треба да те одваја од Путира због тако небитних разлога. Молим вас, немојте заклањати себи Христа куваним јајима или шољом млека. Ако је Црква благословила да се једе ово, ово и ово, и ако је Црква благословила да се истовремено служи Света литургија, а имамо жељу да се причестимо, зашто патити због лажних питања и лажних сумњи? Попиј млеко пре дванаест и, ако имаш благослов да се причестиш и желиш да се причестиш Христом, желиш да окусиш Христа, да окусиш и да видиш како је добар Господ једи, и види како је добар Господ! То су апсолутно лажни проблеми. То је мешавина јеврејске законитости и католичких предрасуда. То нипошто није православље. То је лаж. Нипошто се не треба сложити с оваквим мислима, нипошто. <и>Спорио сам с једним човеком око тога шта је обред. Објамњавам му да су јелсосвећење, миропомазање, крштење и брак Свете тајне, да нам је Христос дао благослов за све то. А он ми каже да су то обреди и ритуали. — Обред и тајна, Обред је извесна форма, а тајна је суштина. Ако приликом обреда нема тајне, обред је шарена лажа, то је као одећа без човека, то је као одећа која виси на лутки. Овде треба усмерити спор у конструктивном правцу. На пример, парада правог генерала и правих војника је права парада, то је извесно показивање моћи, јединства и постојања војске. А обред кловнова који приказују параду, на пример, или оловних војника је, заправо, обред. На оловним војницима можемо да учимо како направити параду, или можемо учити да правимо параду на компјутеру то је обред. А сама парада је тајна, то је чињеница силе, чињеница јединства, чињеница моћи, чињеница присуства. Овде се треба мање спорити, зато што спорове обично воде они који не знају суштину. Људи који живот Цркве посматрају споља виде само обредно дејство: онај је изашао, онај је рекао, онај је отпевао, онај је кадио. Ови људи као да су мртви изнутра, за њих је све то мртво. Немојте се спорити о томе. Хе смемо се спорити о духовном са световним људима постоји таква светотачка заповест јер неће схватити. Духован човек схвата световног и духовног, а световни не схвата духовног. Ми релативно духовни људи, можемо да схватимо и овог и оног, и петог и петнаестог, а он нас неће схватити. <и>Приликом миропомазања човеку који се крштава дарује се гап Духа Светог враћа се оно што је Адам изгубио приликом пада у грех. Какавје то дар или какви су то дарови? — Хе мислим да се враћа. Чини ми се да се даје оно чега није било. Питање је да ли се враћа оно што је било. Можда се и враћа, наравно, али Христос нам даје много више него што смо имали пре пада у грех. Христос нам шаље Духа Светог и даје нам снагу да ратујемо с грехом, што Адам није имао у пуној мери. Адам није израстао у велику меру, брзо је пао, од малих грехова се срушио на земљу. А ми данас ратујемо с много већим греховима и, ако се неко бори и побеђује, Дух Свети се ту испољава много моћније. Адам је живео у време пре него што се Бог оваплотио, Бог још није био човек, а ми живимо у време кад је Бог постао човек и више се неће рашчовечити. Односно, већ је Христос Нови Адам. Зато се треба разабрати у терминима. Изгубили смо рај, али у Христу добијамо више. А благодат Светог Духа се човеку даје да би послужио Оцу и Сину и Самом Духу Светом, да би Богу са захвалношћу вратио сав свој труд: да не буде, просто, потрошач благодати, већ и учесник у тајнама Божијим да буде Христов сарадник. То је нешто више него што је имао Адам. Он је брзо преварен, а ми смо се већ најели свега и свачега и треба да будемо искусни у свему. Дух Свети нам је потребан и како бисмо препознавали грех, и како бисмо побеђивали страсти, и како бисмо доносили Богу духовни плод, и ради многи других ствари. Наш живот је веома тежак, потребно нам је много дарова Светог Духа. Зато овде нема паралела, овде паралела није толико очигледна, овде је све другачије. <и>Живим у Данској. Млад сам, ог скора сам у Цркви, желим и волим га се причешћујем, много километара путујем го цркве. Једва чекам га се литуршја заврши, га се што пре причестим. Она се код нас не служи често, отприлике једном у два месеца, — Схватам. Шта бих вам посаветовао?, Информишите се како бисте могли најлакше да научите службу, да све разумете. Јер кад је служба разумљива и позната, она пролети као брзи воз. Али, ако слушате заједно и јутрење и литургију, можда се умарате? То је зато што нисте навикли. Зато потражите управо текстове или информације са интернета, у којима се објашњава смисао богослужења, чинопоследовање, кад шта иде, итд. Онда преснимите све то, да имате као своје, и слушајте песме различитих манастирских хорова (на пример, док се возите колима). Херувимску, антифоне Благослови, душо моја, Господа и Хвали, душо моја, Господа. Постепено, да се све то упије у вас, и то ће бити ваша молитва за воланом. Упознајте се са Псалтиром и Јеванђељем. Можете и Јеванђеље да слушате у колима. Све ће се то постепено уобличити. Месец по месец, година по година, биће вам све лакше и лакше да стојите на служби. Ни ноге вам се неће умарати, ни мисли неће врлудати, ни у леђима нећете осећати бол. И служба ће вам бити тако слатка, да ћете рећи: „Господе, како ми је жао што се тако брзо завршила!“ То вам желим. И наравно, причешћујте се са страхом Божијим, с вером и љубављу. Примајте бесмртни Хлеб који је сишао с неба, и живите вечно. Нека би Христос помогао вама, и свим вашим парохијанима у далекој Данској. Тамо, где је некад живео Хамлет, дански принц, којег је описао Шекспир. Видите, и тамо живе православни хришћани. Мир вама, ближњима и даљњима. <и>Шта да радим ако сам се после причешћа (ретко се причешћујем) одмах, истог дана, јако разболео? Можда је то зато што сам пет сати пре причешћа попушио цшарету и попио? Да лије то конкретна казна, или је нешто као одбацивање, или нешто треће? Шта то може бити? — Што се тиче ваше болести после причешћа, немојте себе престрого кажњавати, јер сте већ довољно кажњени. Господ Бог је добар. Мислим да ћете ускоро оздравити. Бог вам здравље дао! И ако човек самог себе буде мучио и притискао мислима због неминовности предстојеће казне, ако се стално тиме буде бавио, наравно да ће бити потиштен. За то нико нема довољно здравља. Немојте се мучити. Покајали сте се, мало сте одболовали, заблагодарите Богу и опорављајте се. <и>У Цркву сам дошао прилично касно, до тада сам накупио охроман број грехова. Испочетка то чак нисам ни схватао, сматрао сам да сам добар момак, а онда је почело да ми се открчва целокупно црнило мог живота. И сад више не могу да се сетшм шта сам исповедио, а шта нисам. Знам да постоји општа исповест, да постоји Света тајна јелеосвећења. Шта да радим? — Човек је касно дошао у Цркву, Па шта, Позна љубави моја говорио је блажени Августин Господу Исусу Христу. Блажени Августин је са четрдесет и нешто година ушао у Цркву. После тога је стигао толико дела да напише, да један човек у току живота не може да стигне да прочита. Један од отаца Цркве се чудио што је блажени Августин толико тога написао. А он није само писао, нешто је и читао, јео је, спавао је, молио се, постио је, чинио је метаније, проповедао је људима. Није страшно то што је касно. Главно је да је човек дошао. Разбојник који је висио на крсту окренуо се Христу трн сата пре смрти. Никуда не идући, зато што су му ноге биле прободене. Благосиљајте Господа због тога што сте дошли. И није важно што је касно. Слава Теби, Боже. Дај Боже да дође што више људи, у било које време. Имате много грехова, Знате шта, претворите то у своје богатство. Човек који је мало грешио и који је знао Бога од детињства је свет човек и ми му завидимо. Али, ако се изненада покаје грешник (а из Јеванђеља знамо да се анђели Божији радују због једног грешника који се каје), обрадоваће небо том покајању. Ако се човек оптерећен мноштвом грехова окреће ка Господу, ако дође искрено, стварно, он у суштини своје злочине претвара у златне резерве. Јер, било му је тешко да дође, а дошао је. Овде се све мења. Неки који су имали среће да се роде у чистоти, да проживе живот у чистоти, у Царству Божијем ће бити испод онога ко је зачет у прљавштини, ко је проживео живот у прљавштини, а онда се покајао. Такви људи могу високо да се вину. Овде не треба журити. Бог је апотекар, Он ће врло прецизно мерити. Шта сте исповедили, шта нисте исповедили, Овде није драгоцено навођење свих својих злочина, грехова, није то главно. Господ зна број длака на глави: А вама је и коса на глави сва избројана (Мт 10, 30). Он од нас, притом, не захтева да знамо број длака на својој глави. Он не жели да бројимо своје длаке као мајмуни. Нема потребе да бројимо своје длаке. Он је избројао, а ми не треба да бројимо. Он зна наше грехове, а ми их не знамо до краја. Зато се кајемо и за знане и за незнане, и за вољне и за невољне, и поменуте и заборављене. Ако се обраћате Богу од свег срца, немојте се бринути јер нешто нисте рекли. Ово кажем вама и свима. Молим вас да не водите бригу о књиговодству или бригу неког педанта због прашине ето, нешто нисте рекли. Окренуо си се, односно, био си Богу окренут леђима, а сад си се окренуо лицем. И то је све. То је најважнија ствар. Није наш задатак да меримо, записујемо, архивирамо и прошивамо. На овом путу можемо да се разбијемо у парампарчад. Немојте се бавити бројањем својих грехова, немојте мучити душу мислима: све сам рекао нисам све рекао. Окрените се Богу. Од смрти Животу. Од прљавштине Светлости. Од одоздо ка Горе. Окрените се. И идите ка Њему. Ако паднеш устани, иди даље, ето то је оно главно у свему. У односима с Богом није важна књиговодствена књижица с избројаним греховима, већ вектор кретања. Касно је? Хвала Богу што си дошао! Имаш много грехова претвори их у благо. Кад се покајеш за њих, они ће ти бити као оправдаље. Јер био си велики грешник, а сад си хришћанин. <фонт сизе=+1>Садржај Црква, 5 Свето Писмо и молитва, 35 Свет и човек у њему, 131 Наслов: О Богу и човеку: у питањима и одговорима Издавач: Бернар Страна: 157 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15х2х21 цм cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-6431-032-1