Manastir Kovilj Kajsija u kutiji predstavlja vrhunsku voćnu rakiju nastalu po drevnoj recepturi u poljoprivrednom gazdinstvu manastira Kovilj od pažljivo odabranih plodova kajsije sa sopstvenih zasada. Zreli plodovi kajsije se čiste i melju i tako ostavljaju da fermentiraju 3 nedelje. Proizvodi se na tradicionalan način, dvostrukom destilacijom i odležava najmanje tri godine u manastirskom podrumu. Kristalno bistre, prozirne boje, sa intenzivnim voćnim mirisom i ukusom kajsije. Ukus je pun, kompleksan, uravnotežen i lepo zaokružen sa dugom i toplom završnicom. Temperatura serviranja 18°C. Additional Information Zemlja porekla Srbija Sorta Kajsija Zapremina 0.70l decorateTable('product-attribute-specs-table') Be the first to review this product Manastir Kovilj nalazi se u blizini mesta Kovilj, nedaleko od Novog Sada, na istočnim padinama Fruške gore. Među brojnim fruškogorskim manastirima i Manastir Kovilj spada u red onih za koje se pouzdano ne zna kada su podignuti i ko ih je podigao. Prema predanju Manastir Kovilj podignut je u XIII veku, na mestu na kom su se srpski kralj Stefan Prvovenčani i austrougarski kralj Andrija pomirili, zahvaljujući Stefanovom bratu Rastku, u narodu poznatijem kao Sveti Sava. Manastir Kovilj posvećen je Svetim Arhangelima Mihailu i Gavrilu i pod zaštitom je države kao spomenik kulture od 1949. godine. U sklopu manastira, pored crkve, nalaze se i kapelica posvećena Svetoj Petki i velika kapela posvećena Atonskim Svetiteljima na Svetoj Gori. Najraniji pisani podaci o samom manastiru nalaze se u Minhenskom psaltiru iz XIV veka, prema kojem je Manastir Kovilj bio metoh srpskog srednjovekovnog manastira Privina Glava. Glavna manastirska crkva koju danas poznajemo izgrađena je tokom XVIII veka, na mestu starije koja je izgorela u požaru 1848. godine. Za vreme Marije Terezije Manastir Kovilj dobio je pisanu potvrdu kojom su tačno utvrđeni njegovi posedi. Današnji izgled crkve Manastira Kovilj svojom arhitekturom podseća na srpske srednjovekovne manastire, a najviše na manastir Manasiju koji joj je arhitektonski uzor. Zadužbina je Petra Andrejevića iz Sremskih Karlovaca. Ikonostas je oslikao Aksentije Marodić, a rezbario Jovan Kistner. U kompleksu se nalazi i Memorijalni muzej posvećen arhimandritu Jovanu Rajiću (1726-1801), jednom od utemeljitelja kritičke istoriografije kod Srba. Manastir Kovilj jedan je od najbrojnijih muških manastira u Srbiji. Više od polovine monaha je visokoobrazovano, a među njima ima i stranaca. Restitucijom im je vraćen dobar deo manastirskog poseda koji im je nakon II svetskog rata oduzet. U destileriji Manastira Kovilj proizvode rakije, vino, liker, med ... Na tržištu su prepoznatljvi po rakiji od šljive, dunje, kruške, kajsije, likeru od oraha i rakiji od jabukovog soka tipa kalvados, koja odležava tri godine u hrastovom buretu i predstavlja ekskluzivni proizvod.

Manastir Kovilj Šljiva u kutiji predstavlja vrhunsku rakiju nastalu po drevnoj recepturi u poljoprivrednom gazdinstvu manastira Kovilj od pažljivo odabranih plodova šljive sa sopstvenih zasada. Proizvodi se na tradicionalan način, dvostrukom destilacijom i odležava najmanje tri godine u novim hrastovim buradima u manastirskom podrumu. Tamno žute boje, sa intenzivnim mirisom hrasta u kom je sazrevala. Optimalne gustine i prirodne arome, sa notama višnje i crne čokolade u pozadini. Ukus je pun, kompleksan i jak, sa aromom crne čokolade, crvenog bibera, suve šljive i hrasta u pozadini. Lepo zaokružen sa dugom i toplom završnicom. Temperatura serviranja 18°C. Additional Information Zemlja porekla Srbija Sorta Šljiva Zapremina 0.70l % alkohola 40% decorateTable('product-attribute-specs-table') Be the first to review this product Manastir Kovilj nalazi se u blizini mesta Kovilj, nedaleko od Novog Sada, na istočnim padinama Fruške gore. Među brojnim fruškogorskim manastirima i Manastir Kovilj spada u red onih za koje se pouzdano ne zna kada su podignuti i ko ih je podigao. Prema predanju Manastir Kovilj podignut je u XIII veku, na mestu na kom su se srpski kralj Stefan Prvovenčani i austrougarski kralj Andrija pomirili, zahvaljujući Stefanovom bratu Rastku, u narodu poznatijem kao Sveti Sava. Manastir Kovilj posvećen je Svetim Arhangelima Mihailu i Gavrilu i pod zaštitom je države kao spomenik kulture od 1949. godine. U sklopu manastira, pored crkve, nalaze se i kapelica posvećena Svetoj Petki i velika kapela posvećena Atonskim Svetiteljima na Svetoj Gori. Najraniji pisani podaci o samom manastiru nalaze se u Minhenskom psaltiru iz XIV veka, prema kojem je Manastir Kovilj bio metoh srpskog srednjovekovnog manastira Privina Glava. Glavna manastirska crkva koju danas poznajemo izgrađena je tokom XVIII veka, na mestu starije koja je izgorela u požaru 1848. godine. Za vreme Marije Terezije Manastir Kovilj dobio je pisanu potvrdu kojom su tačno utvrđeni njegovi posedi. Današnji izgled crkve Manastira Kovilj svojom arhitekturom podseća na srpske srednjovekovne manastire, a najviše na manastir Manasiju koji joj je arhitektonski uzor. Zadužbina je Petra Andrejevića iz Sremskih Karlovaca.Ikonostas je oslikao Aksentije Marodić, a rezbario Jovan Kistner. U kompleksu se nalazi i Memorijalni muzej posvećen arhimandritu Jovanu Rajiću (1726-1801), jednom od utemeljitelja kritičke istoriografije kod Srba. Manastir Kovilj jedan je od najbrojnijih muških manastira u Srbiji. Više od polovine monaha je visokoobrazovano, a među njima ima i stranaca. Restitucijom im je vraćen dobar deo manastirskog poseda koji im je nakon II svetskog rata oduzet. U destileriji Manastira Kovilj proizvode rakije, vino, liker, med ... Na tržištu su prepoznatljvi po rakiji od šljive, dunje, kruške, kajsije, likeru od oraha i rakiji od jabukovog vina tipa Kalvados, koja odležava tri godine u hrastovom buretu i predstavlja ekskluzivni proizvod.

Manastir Kovilj Viljamovka predstavlja vrhunsku rakiju nastalu po drevnoj recepturi u poljoprivrednom gazdinstvu manastira Kovilj od pažljivo odabranih plodova kruške viljamovke sa sopstvenih zasada. Zreli plodovi kruške viljamovke peru se, čiste i gnječe i tako ostavljaju da fermentiraju 3 nedelje. Proizvodi se na tradicionalan način, dvostrukom destilacijom i odležava najmanje dve godine u manastirskom podrumu. Kristalno bistre, prozirne boje, sa intenzivnim voćnim mirisom i ukusom kruške viljamovke. Ukus je pun, pitak i voćan sa karakterističnim aromama Viljamovke. Temperatura serviranja 18°C. Additional Information Zemlja porekla Srbija Sorta Kruška Zapremina 0.70l % alkohola 40% decorateTable('product-attribute-specs-table') Be the first to review this product Manastir Kovilj nalazi se u blizini mesta Kovilj, nedaleko od Novog Sada, na istočnim padinama Fruške gore. Među brojnim fruškogorskim manastirima i Manastir Kovilj spada u red onih za koje se pouzdano ne zna kada su podignuti i ko ih je podigao. Prema predanju Manastir Kovilj podignut je u XIII veku, na mestu na kom su se srpski kralj Stefan Prvovenčani i austrougarski kralj Andrija pomirili, zahvaljujući Stefanovom bratu Rastku, u narodu poznatijem kao Sveti Sava. Manastir Kovilj posvećen je Svetim Arhangelima Mihailu i Gavrilu i pod zaštitom je države kao spomenik kulture od 1949. godine. U sklopu manastira, pored crkve, nalaze se i kapelica posvećena Svetoj Petki i velika kapela posvećena Atonskim Svetiteljima na Svetoj Gori. Najraniji pisani podaci o samom manastiru nalaze se u Minhenskom psaltiru iz XIV veka, prema kojem je Manastir Kovilj bio metoh srpskog srednjovekovnog manastira Privina Glava. Glavna manastirska crkva koju danas poznajemo izgrađena je tokom XVIII veka, na mestu starije koja je izgorela u požaru 1848. godine. Za vreme Marije Terezije Manastir Kovilj dobio je pisanu potvrdu kojom su tačno utvrđeni njegovi posedi. Današnji izgled crkve Manastira Kovilj svojom arhitekturom podseća na srpske srednjovekovne manastire, a najviše na manastir Manasiju koji joj je arhitektonski uzor. Zadužbina je Petra Andrejevića iz Sremskih Karlovaca.Ikonostas je oslikao Aksentije Marodić, a rezbario Jovan Kistner. U kompleksu se nalazi i Memorijalni muzej posvećen arhimandritu Jovanu Rajiću (1726-1801), jednom od utemeljitelja kritičke istoriografije kod Srba. Manastir Kovilj jedan je od najbrojnijih muških manastira u Srbiji. Više od polovine monaha je visokoobrazovano, a među njima ima i stranaca. Restitucijom im je vraćen dobar deo manastirskog poseda koji im je nakon II svetskog rata oduzet. U destileriji Manastira Kovilj proizvode rakije, vino, liker, med ... Na tržištu su prepoznatljvi po rakiji od šljive, dunje, kruške, kajsije, likeru od oraha i rakiji od jabukovog vina tipa Kalvados, koja odležava tri godine u hrastovom buretu i predstavlja ekskluzivni proizvod.

Vrhunski srpski konjak Manastir Kovilj Ison proizveden i odnegovan u poljoprivrednom gazdinstvu Manastira Kovilj. Kompleksnog mirisa, zaokruženog ukusa i predivne boje ćilibara, sazrevao je najmanje osam godina u hrastovim buradima u manastirskom podrumu i još tri godine u bocama. Monasi Manastira Kovilj nazvali su ovaj konjak po Isonu, pratećem vokalu kod jednoglasnog pojanja. Kremastog, puterastog ukusa, snažnog i jakog karaktera, sa blagom, elegantnom i slatkom završnicom. Blagim zagrevanjem čaše u ruci do izražaja dolaze ukusi vanile, tamne čokolade, karamele, malo citrusnih nota, vešto izbalansiranih u neponovljivu simfoniju mirisa i ukusa. Temperatura serviranja od 12 - 15°C. Additional Information Zemlja porekla Srbija Destilerija Manastir Kovilj Zapremina 0.70l % alkohola 40% decorateTable('product-attribute-specs-table') Be the first to review this product Manastir Kovilj nalazi se u blizini mesta Kovilj, nedaleko od Novog Sada, na istočnim padinama Fruške gore. Među brojnim fruškogorskim manastirima i Manastir Kovilj spada u red onih za koje se pouzdano ne zna kada su podignuti i ko ih je podigao. Prema predanju Manastir Kovilj podignut je u XIII veku, na mestu na kom su se srpski kralj Stefan Prvovenčani i austrougarski kralj Andrija pomirili, zahvaljujući Stefanovom bratu Rastku, u narodu poznatijem kao Sveti Sava. Manastir Kovilj posvećen je Svetim Arhangelima Mihailu i Gavrilu i pod zaštitom je države kao spomenik kulture od 1949. godine. U sklopu manastira, pored crkve, nalaze se i kapelica posvećena Svetoj Petki i velika kapela posvećena Atonskim Svetiteljima na Svetoj Gori. Najraniji pisani podaci o samom manastiru nalaze se u Minhenskom psaltiru iz XIV veka, prema kojem je Manastir Kovilj bio metoh srpskog srednjovekovnog manastira Privina Glava. Glavna manastirska crkva koju danas poznajemo izgrađena je tokom XVIII veka, na mestu starije koja je izgorela u požaru 1848. godine. Za vreme Marije Terezije Manastir Kovilj dobio je pisanu potvrdu kojom su tačno utvrđeni njegovi posedi. Današnji izgled crkve Manastira Kovilj svojom arhitekturom podseća na srpske srednjovekovne manastire, a najviše na manastir Manasiju koji joj je arhitektonski uzor. Zadužbina je Petra Andrejevića iz Sremskih Karlovaca.Ikonostas je oslikao Aksentije Marodić, a rezbario Jovan Kistner. U kompleksu se nalazi i Memorijalni muzej posvećen arhimandritu Jovanu Rajiću (1726-1801), jednom od utemeljitelja kritičke istoriografije kod Srba. Manastir Kovilj jedan je od najbrojnijih muških manastira u Srbiji. Više od polovine monaha je visokoobrazovano, a među njima ima i stranaca. Restitucijom im je vraćen dobar deo manastirskog poseda koji im je nakon II svetskog rata oduzet. U destileriji Manastira Kovilj proizvode rakije, vino, liker, med ... Na tržištu su prepoznatljvi po rakiji od šljive, dunje, kruške, kajsije, likeru od oraha i rakiji od jabukovog vina tipa Kalvados, koja odležava tri godine u hrastovom buretu i predstavlja ekskluzivni proizvod.

САДРЖАЈ УВОД Историјско-лингвистичка проблематика старословенског језика, 7 Настанак, развој и судбина старословенског језика и писмености, 8 Моравско-панонска мисија, 8 Судбина старословенског језика и писмености после Методијеве смрти, 12 Племенско-територијална припадност старословенског језика, 13 Име старословенског језика, 15 Старословенске азбуке, 17 Старословенски канонски споменици, 19 Литература 23 ПРАВОПИС СТАРОСЛОВЕНСКЕ АЗБУКЕ Азбучни преглед слова с напоменама уз табелу, 25 Надредни знаци, 31 Велика и мала слова, 34 Сцриптура цонтинуа, 34 Тачка, 35 ФОНЕТИКА Гласовни систем старословенског језика- самогласници (табела), 36 Полугласници, 37 ("јат"), 42 Носни самогласници, 45 ("јери"), 51 Редуковано и и у, 52 Самогласничко р и л, 56 Групе, 58 Самогласници на почетку речи, 60 Асимилација, контракција, дисимилација вокала, 65 Сугласници (табела), 67 Појединачни сугласници, 68 Сугласник ј, 68 Меки сугласници, 69 Палатализација, 69 Прва регресивна палатализација, 70 Друга регресивна палатализација, 72 Трећа или прогресивна палатализација, 73 Јотовање, 74 Промене у сугласничким групама, 79 Асимилација сугласника по звучности, 79 Губљење сугласника, 80 Удвојени сугласници, 82 Уметање сугласника, 83 Палатални сугласници у споменицима, 84 Сугласници ш, ж, ч, ц, с и групе шт, жд, 85 МОРФОЛОГИЈА Променљиве и непроменљиве речи. 88 Деклинација - општи појмови, 89 Именице - деклинационе врсте, 90 Именице мушког рода (опште преглед), 91 Сугласничке основе мушког рода, 97 Именице женског рода (општи преглед), 101 Самогласничко-сугласничке основе женског рода, 105 Сугласничке основе женског рода, 106 Именице средњег рода (општи преглед), 108 Сугласничке основе средњег рода, 108 Заменице, 110 Промена личних заменица, 114 Неличне заменице, 115 Тврда варијанта заменичке деклинације, 116 Мека варијанта заменичке деклинације, 118 Мешовита промена заменица, 122 Именичка и сложена придевска промена заменица, 123 Придеви, 125 Неодређени и одређени вид, 125 Бројеви, 135 Прости бројеви, 135 Редни бројеви, 140 Збирни бројеви, 141 Остали бројеви, 142 Глаголи-систем облика, 143 Грађење глаголских облика, 144 Глаголске основе, 144 Врсте презентске основе, 144 Лични наставци, 146 Прости глаголски облици, 148 Презент, 148 Императив, 150 Аорист, 152 Имперфекат, 159 Партицип презента актива, 163 Партицип презента пасива, 166 Партицип претерита актива, 166 Партицип претерита пасива, 170 Партицип перфекта, 174 Сложени глаголски облици, 175 Перфекат, 175 Плусквамперфекат, 176 Футур, 176 Футур егзактни, 177 Потенцијал, 177 Пасив, 178 Класификација глагола, 179 ТЕКСТОВИ ИЗ ГЛАГОЉСКИХ СПОМЕНИКА Из Зографског јеванђеља, 205 Из Маријиног јеванђеља, 218 Из Асемановог јеванђеља, 226 Из Охридских одломака, 233 Из Синајског псалтира, 234 Из Синајског требника, 236 Из Клочевог зборника, 238 Из Македонског глагољског одломка, 242 Из Кијевског мисала, 243 Из Прашких одломака, 246 ТЕКСТОВИ ИЗ ЋИРИЛСКИХ СПОМЕНИКА Из Савине књиге, 247 из одломака Ундољског, 252 Из Супрасалског зборника, 253 Из Хиландарских одломака, 257 Из Зографских одломака, 258 Из Македонског ћирилског одломка, 259 Речник, 261 Наслов: Старословенски језик Издавач: Романов Страна: 304 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16.5x24 cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-84753-25-2

САДРЖАЈ УВОД Историјско-лингвистичка проблематика старословенског језика, 7 Настанак, развој и судбина старословенског језика и писмености, 8 Моравско-панонска мисија, 8 Судбина старословенског језика и писмености после Методијеве смрти, 12 Племенско-територијална припадност старословенског језика, 13 Име старословенског језика, 15 Старословенске азбуке, 17 Старословенски канонски споменици, 19 Литература 23 ПРАВОПИС СТАРОСЛОВЕНСКЕ АЗБУКЕ Азбучни преглед слова с напоменама уз табелу, 25 Надредни знаци, 31 Велика и мала слова, 34 Сцриптура цонтинуа, 34 Тачка, 35 ФОНЕТИКА Гласовни систем старословенског језика- самогласници (табела), 36 Полугласници, 37 ("јат"), 42 Носни самогласници, 45 ("јери"), 51 Редуковано и и у, 52 Самогласничко р и л, 56 Групе, 58 Самогласници на почетку речи, 60 Асимилација, контракција, дисимилација вокала, 65 Сугласници (табела), 67 Појединачни сугласници, 68 Сугласник ј, 68 Меки сугласници, 69 Палатализација, 69 Прва регресивна палатализација, 70 Друга регресивна палатализација, 72 Трећа или прогресивна палатализација, 73 Јотовање, 74 Промене у сугласничким групама, 79 Асимилација сугласника по звучности, 79 Губљење сугласника, 80 Удвојени сугласници, 82 Уметање сугласника, 83 Палатални сугласници у споменицима, 84 Сугласници ш, ж, ч, ц, с и групе шт, жд, 85 МОРФОЛОГИЈА Променљиве и непроменљиве речи. 88 Деклинација - општи појмови, 89 Именице - деклинационе врсте, 90 Именице мушког рода (опште преглед), 91 Сугласничке основе мушког рода, 97 Именице женског рода (општи преглед), 101 Самогласничко-сугласничке основе женског рода, 105 Сугласничке основе женског рода, 106 Именице средњег рода (општи преглед), 108 Сугласничке основе средњег рода, 108 Заменице, 110 Промена личних заменица, 114 Неличне заменице, 115 Тврда варијанта заменичке деклинације, 116 Мека варијанта заменичке деклинације, 118 Мешовита промена заменица, 122 Именичка и сложена придевска промена заменица, 123 Придеви, 125 Неодређени и одређени вид, 125 Бројеви, 135 Прости бројеви, 135 Редни бројеви, 140 Збирни бројеви, 141 Остали бројеви, 142 Глаголи-систем облика, 143 Грађење глаголских облика, 144 Глаголске основе, 144 Врсте презентске основе, 144 Лични наставци, 146 Прости глаголски облици, 148 Презент, 148 Императив, 150 Аорист, 152 Имперфекат, 159 Партицип презента актива, 163 Партицип презента пасива, 166 Партицип претерита актива, 166 Партицип претерита пасива, 170 Партицип перфекта, 174 Сложени глаголски облици, 175 Перфекат, 175 Плусквамперфекат, 176 Футур, 176 Футур егзактни, 177 Потенцијал, 177 Пасив, 178 Класификација глагола, 179 ТЕКСТОВИ ИЗ ГЛАГОЉСКИХ СПОМЕНИКА Из Зографског јеванђеља, 205 Из Маријиног јеванђеља, 218 Из Асемановог јеванђеља, 226 Из Охридских одломака, 233 Из Синајског псалтира, 234 Из Синајског требника, 236 Из Клочевог зборника, 238 Из Македонског глагољског одломка, 242 Из Кијевског мисала, 243 Из Прашких одломака, 246 ТЕКСТОВИ ИЗ ЋИРИЛСКИХ СПОМЕНИКА Из Савине књиге, 247 из одломака Ундољског, 252 Из Супрасалског зборника, 253 Из Хиландарских одломака, 257 Из Зографских одломака, 258 Из Македонског ћирилског одломка, 259 Речник, 261 Наслов: Старословенски језик Издавач: Романов Страна: 304 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16.5x24 cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-84753-25-2

Vrhunska voćna rakija Manastir Kovilj Arkanj proizvedena i odnegovana u poljoprivrednom gazdinstvu Manastira Kovilj. Dobijena je destilacijom jabukovog vina i višegodišnjim odležavanjem u hrastovim buradima u podrumu Manastira Kovilj. Kompleksnog mirisa, zaokruženog ukusa i predivne boje ćilibara, nastala je na osnovu tradicionalne recepture iz oblasti Kalvados u Francuskoj. Pažljivo odabrani zreli plodovi jabuke beru se i iz njih cedi sok, koji nakon toga prolazi proces fermentacije i destilacije i sazrevanja u hrastovim buradima. Pri prvom susretu, na nosu možete osetiti arome zelene jabuke, nekošene mlade trave, slatke note vanile i nagoveštaje kokosa u pozadini. Punog, bogatog ukusa, elegantnih, prefinjenih i pitkih aroma, sa neznatnom količinom tanina i blagom aromom hrasta u kom je sazrevao. Izuzetne boje ćilibara, sa dugom i toplom završnicom. Temperatura serviranja od 12 - 15°C. Additional Information Zemlja porekla Srbija Destilerija Manastir Kovilj Zapremina 0.70l % alkohola 40% decorateTable('product-attribute-specs-table') Be the first to review this product Manastir Kovilj nalazi se u blizini mesta Kovilj, nedaleko od Novog Sada, na istočnim padinama Fruške gore. Među brojnim fruškogorskim manastirima i Manastir Kovilj spada u red onih za koje se pouzdano ne zna kada su podignuti i ko ih je podigao. Prema predanju Manastir Kovilj podignut je u XIII veku, na mestu na kom su se srpski kralj Stefan Prvovenčani i austrougarski kralj Andrija pomirili, zahvaljujući Stefanovom bratu Rastku, u narodu poznatijem kao Sveti Sava. Manastir Kovilj posvećen je Svetim Arhangelima Mihailu i Gavrilu i pod zaštitom je države kao spomenik kulture od 1949. godine. U sklopu manastira, pored crkve, nalaze se i kapelica posvećena Svetoj Petki i velika kapela posvećena Atonskim Svetiteljima na Svetoj Gori. Najraniji pisani podaci o samom manastiru nalaze se u Minhenskom psaltiru iz XIV veka, prema kojem je Manastir Kovilj bio metoh srpskog srednjovekovnog manastira Privina Glava. Glavna manastirska crkva koju danas poznajemo izgrađena je tokom XVIII veka, na mestu starije koja je izgorela u požaru 1848. godine. Za vreme Marije Terezije Manastir Kovilj dobio je pisanu potvrdu kojom su tačno utvrđeni njegovi posedi. Današnji izgled crkve Manastira Kovilj svojom arhitekturom podseća na srpske srednjovekovne manastire, a najviše na manastir Manasiju koji joj je arhitektonski uzor. Zadužbina je Petra Andrejevića iz Sremskih Karlovaca.Ikonostas je oslikao Aksentije Marodić, a rezbario Jovan Kistner. U kompleksu se nalazi i Memorijalni muzej posvećen arhimandritu Jovanu Rajiću (1726-1801), jednom od utemeljitelja kritičke istoriografije kod Srba. Manastir Kovilj jedan je od najbrojnijih muških manastira u Srbiji. Više od polovine monaha je visokoobrazovano, a među njima ima i stranaca. Restitucijom im je vraćen dobar deo manastirskog poseda koji im je nakon II svetskog rata oduzet. U destileriji Manastira Kovilj proizvode rakije, vino, liker, med ... Na tržištu su prepoznatljvi po rakiji od šljive, dunje, kruške, kajsije, likeru od oraha i rakiji od jabukovog vina tipa Kalvados, koja odležava tri godine u hrastovom buretu i predstavlja ekskluzivni proizvod.

Ова енциклопедија је састављена према делима светитеља Игњатија Брјанчанинова. Животно дело светитеља Игњатија састојало се у излагању учења древних хришћанских отаца-пустињака на начин разумљив нашем немоћном и духовно раслабљеном времену. За савременог хришћанина светитељ Игњатије је опитни тумач светоотачких дела и мудри духовни наставник. У овој књизи православни читалац може да нађе поуке и савете за сва насушна питања духовног живота. Садржај А АД, 5 АКАТИСТ, 6 АНАТЕМА, 6 АНЂЕЛИ, 7 АНЂЕО ЧУВАР, 8 Б БДЕЊЕ, 10 БЕЗБРАЧНОСТ, 11 БЕЗМОЛВИЈЕ, 11 БЕЗОСЕЋАЈНОСТ ДУШЕ, 13 БЕСЕДЕ, 16 БЕСТРАШЋЕ, 16 БЕСОВИ, 16 БЛАГОДАРЕЊЕ, 16 БЛАГОДАТ, 17 БЛАГОСЛОВ БОЖИЈИ, 18 БЛАГОСТАЊЕ, 18 БЛАЖЕНСТВА ЈЕВАНЂЕЛСКА, 18 БЛИЖЊИ, 18 БЛИЖЊИ – његове слабости, 20 БЛИЖЊИ – духовна помоћ ближњем, 21 БЛУДНА СТРАСТ, 22 БОГАТСТВО, 28 БОГОМИСЛИЈЕ, 29 БОГООПШТЕЊЕ, 31 БОГООСТАВЉЕНОСТ, 34 БОГОПОЗНАЊЕ, 35 БОГОСЛУЖЕЊЕ, 35 БОГОХУЉЕЊЕ, 35 БОЛЕСТИ, 35 БОЛЕСТИ – Исцелење, 39 БОРБА ДУХОВНА, 42 БРИГЕ, 43 В ВАСКРСЕЊЕ ДУХОВНО, 45 ВЕРА, 45 ВЕЧНЕ МУКЕ, 48 ВИЂЕЊА, 49 ВИЂЕЊЕ ДУХОВНО, 51 ВОЉА, 51 ВОЉА БОЖИЈА, 52 ВОЉА БОЖИЈА – Покорност вољи Божијој, 53 ВОЉА СОПСТВЕНА, 55 ВРАЏБИНЕ, 56 Г ГНЕВ, 57 ГОРДОСТ, 57 ГРЕХ, 58 Уочавање греха, 64 Греси смртни, 66 ГРЕХ ПРВОРОДНИ, 69 Д ДВОЛИЧНОСТ, 70 ДЕВСТВЕНОСТ, 70 ДЕЛА ДОБРА, 71 ДЕЛА ЗЕМАЉСКА, 72 ДЕЛАЊЕ, 74 ДЕЛАЊЕ СВЕТОВЊАКА (МИРЈАНИНА), 75 ДЕМОНИ, 77 ДЕМОНИ – Чулно виђење демона, 80 ДЕМОНИ – Духовно виђење демона, 82 ДЕМОНСКИ НАПАДИ, 86 ДЕМОНИЗАЦИЈА, 89 ДЕЦА – Васпитање, 90 ДОБРОЧИНСТВО, 92 ДОБРО, 92 Разликовање добра од зла, 92 Јеванђелско добро и добро, пале природе, 93 Саблазан добрим, 97 ДОБРОДЕТЕЉИ (ВРЛИНЕ), 98 ДОГМАТИ, 102 ДРСКОСТ, 104 ДРУШТВО, ДРУШТВЕНИ КОНТАКТИ, 106 ДУХ ЧОВЕКОВ, 106 ДУХОВНИШТВО И ПОСЛУШАЊЕ, 106 ДУХОВНИ ДАРОВИ, 118 ДУХОВНОСТ, 118 ДУША, 120 Ђ ЂАВО, 123 Е ЕГОИЗАМ, 124 Ж ЖРТВЕ БОГУ, 125 ЖИВОТ ЗЕМАЉСКИ, 125 З ЗАБАВЕ, 130 ЗАВЕТ, 130 ЗАДОБИЈАЊЕ ДУХА СВЕТОГА, 130 ЗАКЛЕТВА, 130 ЗАПОВЕСТИ БОЖИЈЕ, 131 ЗАТВОРНИШТВО, 135 ЗДРАВЉЕ, 135 ЗЛОПАМЋЕЊЕ, 135 ЗНАМЕЊА, 136 И ИДОЛОПОКЛОНСТВО, 137 ИКОНЕ, 137 ИМАЊЕ, 137 ИМЕ БОЖИЈЕ, 138 ИСКУШЕЊА, 138 ИСПОВЕДАЊЕ, 145 Исповедање Христа, исповедање вере, 145 Исповедање уста, 145 ИСПОВЕСТ, 146 Ј ЈЕВАНЂЕЉЕ, 155 Читање Јеванђеља, 157 ЈЕРЕС, 161 ЈЕРЕТИЦИ, 170 ЈЕРЕТИЧКА ДЕЛА, 177 К КАЗНЕ БОЖИЈЕ, 181 КЕЛИЈА, 181 КЛЕВЕТА, 181 КЊИГЕ, 182 КОРИСТОЉУБЉЕ, 183 КРОТОСТ, 183 КРСТ СВОЈ И КРСТ ХРИСТОВ, 183 КРШТЕЊЕ, 185 Л ЛАЖ, 191 ЛАЖНО СМИРЕЊЕ, 191 ЛЕЊОСТ, 191 ЛЕПОТА ТЕЛЕСНА, 191 ЛИЦЕМЕРЈЕ, 192 ЛУКАВСТВО, 193 Љ ЉУБАВ ДУХОВНА, 194 ЉУБАВ ПРИРОДНА, 194 ЉУБАВ ПРЕМА БОГУ, 196 ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ, 199 ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА, 204 ЉУБАВ ПРЕМА СВЕТУ, 205 ЉУДСКИ РОД, 205 М МАЛОДУШНОСТ, 206 МАНАСТИР, 206 МАШТАЊЕ, 207 МЕСО, 207 МИЛОСРЂЕ, 207 МИЛОСТ, 209 МИЛОСТИЊА, 209 МИР БОЖИЈИ, 209 МИР ДУШЕВНИ, 212 МИРОПОМАЗАЊЕ, 212 МИСАО, 213 МИТАРСТВА, 216 МОЛИТВА, 219 Молитва гласна, телесна, 231 Молитва почетника – њен дух, 233 Закључак, 239 Молитва за непријатеље, 240 Молитва Господња, 240 Молитва умна, срдачна и душевна, 246 Молитва у цркви, 248 Молитвено правило, 252 Молитвена тражења, 252 МОЛИТВА ИСУСОВА, 254 Молитва Исусова и акатисти, 254 Молитва Исусова и безмолвије, 254 Молитва Исусова и богоопштење, 254 Молитва Исусова и богослужење, 254 Молитва Исусова и болести, 255 Молитва Исусова и време. Дуго трајање подвига, 257 Молитва Исусова и духовни дарови, 257 Молитва Исусова – ДЕЈСТВО, 258 Молитва Исусова – ДЕЛАЊЕ, 263 Стајање на молитви, 263 Подела молитве, 263 Метод делања, 264 Правилан облик молитве, 267 Неправилан облик молитве, 269 Поклони, 269 Иконе, 270 Дисање, 270 Положај, 271 Помоћна средства, 271 Остављање молитве. Прекиди, 273 Догмат молитве Исусове, 275 Ватреност у подвигу, 275 Завет монашки, 280 Замењивање молитава, 280 Заповести и молитва, 280 Име Божије, 280 Искушења и борбе, 285 Корист, 285 Место срца, словесност, 286 Молитва благодатна, 288 Молитва гласна, 289 Молитва мирјана, 290 Наставник, 291 Начин живота, 291 Непрестаност, 293 Плач, 294 Плодови, 295 Подвиг, 296 Помисли, 297 Порекло, 299 Послушање и молитва, 300 Постепеност, 301 Предубеђења против молитве, 302 Прелест, 302 Припрема, 303 Противљење демона, 308 Распаљеност телесна, 312 Сабраност (одсуство маштања), 312 Самопосматрање, 313 Сладост у молитви, 313 Сједињење ума са срцем, 314 Смирење и молитва, 315 Тело у молитви, 315 Топлота, 315 Утеха духовна, 315 Циљ молитве, 316 Читање отачких дела о молитви Исусовој, 316 МОНАШТВО, 317 Стање монаштва, 320 Монашки завети, 321 МРЖЊА, 324 МУДРОСТ, 324 МУЧЕНИШТВО, 325 Н НАВИКА, 326 НАДА, 326 НАДА НА БОГА, 327 НАДАХНУЋЕ, 327 НАСЛАДЕ ЗЕМАЉСКЕ, 328 НАСТАВНИК, 328 НАУКЕ, 328 НЕВЕРОВАЊЕ, 329 НЕВОЉЕ, 330 Невоље од људи, 340 НЕЖНОСТ, 341 НЕЗНАБОШТВО, 341 НЕЗНАЊЕ, 341 НЕИСКРЕНОСТ (ЛИЦЕМЕРЈЕ), 341 НЕМИР, 342 НЕПОСТОЈАНОСТ, 342 НЕПРИЈАТНОСТИ, 343 НЕСТИЦАЊЕ, 343 О ОБОЖЕЊЕ, 344 ОБРАЗ И ПОДОБИЈЕ, 344 ОБРЕДИ ЦРКВЕНИ, 347 ОБАВЕЗЕ, 348 ОДЕЖДА, 348 ОДРИЦАЊЕ ОД БОГА, 349 ОКОЛНОСТИ, 349 ОПРАВДАЊА, 350 ОПТУЖБЕ, 350 ОСТАВЉЕНОСТ, 351 ОСУДЕ, 351 ОСУЂИВАЊЕ, 351 ОТКРИВАЊЕ ПОМИСЛИ, 354 ОЧАЈАЊЕ, 354 ОТШЕЛНИШТВО, 354 П ПИЈАНСТВО, 355 ПЛАЧ, 355 ПОБОЖНОСТ (БЛАГОЧЕШЋЕ), 356 ПОДВИГ, 356 Подвиг душевни и телесни, 358 Подвиг лажни, 361 Подвиг који превазилази снаге, 362 Подвиг – Скривање подвига, 362 Подвиг – Место подвига, 363 ПОДОЗРЕЊЕ, 365 ПОЈАВЕ, 366 ПОКАЈАЊЕ, 366 ПОКЛОНИ, 373 ПОМИСЛИ, 375 Исповедање помисли, 380 Блудне помисли, 381 Помисли туге, 381 Хулне помисли, 382 ПОНИЖЕЊА, 383 ПОРЕДАК, 383 ПОСЛУШАЊЕ, 384 ПОСТ, 385 ПОУЧАВАЊЕ, 394 ПОХВАЛА, 396 ПРАВЕДНОСТ, 397 ПРАВИЛО МОЛИТВЕНО, 397 ПРАЗНОСЛОВЉЕ, 403 ПРАШТАЊЕ, 404 ПРЕДАЊЕ ЦРКВЕНО, 404 ПРЕЈЕДАЊЕ, 405 ПРЕКОРИ, 405 ПРЕЛЕСТ ДУХОВНА, 406 ПРЕМУДРОСТ БОЖИЈА, 414 ПРЕУЗНОШЕЊЕ, 415 ПРИЈАТЕЉСТВО, 415 ПРИРОДА ОБНОВЉЕНА, 415 ПРИРОДА ПАЛА, 415 ПРИСТРАСНОСТ, 417 ПРИХВАТАЊЕ, 417 ПРИЧЕШЋЕ, 418 ПРОМЕНЉИВОСТ, 424 ПРОМИСАО БОЖИЈИ, 425 Свеблагост Промисла, 427 ПРОРОШТВА, 428 ПРОСТОТА, 429 ПСАЛМОПОЈАЊЕ, 430 ПСАЛТИР, 430 ПСОВАЊЕ (СКВЕРНОСЛОВЉЕ), 430 ПУТ ПОДВИЖНИШТВА, 430 Р РАДОСТ ДУХОВНА, 433 РАЗУМ ДУХОВНИ, 433 РАЗУМ ПАЛИ, 434 РАЈ, 434 РАСЕЈАНОСТ, 437 РАСКОЛ, 437 РАСКОШ, 438 РАСПАЉЕНОСТ, 438 РАСПУШТЕНОСТ, 438 РАСУЂИВАЊЕ ДУХОВНО, 438 РЕВНОСТ ТЕЛЕСНА И ДУХОВНА, 441 РОПТАЊЕ, 444 С САБЛАЗАН БЛИЖЊЕМ, 445 САБЛАЗАН ОД БЛИЖЊЕГ, 445 САБЛАЗНИ, 445 САВРШЕНСТВО, 447 САВЕСТ, 447 САВЕТ, 448 САВЕТОВАЊЕ, 448 САМОЉУБЉЕ, 449 САМООБМАНА, 450 САМООПРАВДАЊЕ, 452 САМООДРИЦАЊЕ, 452 САМОПОУЗДАЊЕ, 453 САМОПРИМОРАВАЊЕ, 454 САМОУБИСТВО, 454 САМОУКОРЕВАЊЕ, 454 СВЕТ, 456 СВЕТЕ ТАЈНЕ, 458 СВЕТИ, 458 СВЕТЛОСТ БОЖАНСКА И ЛАЖНА, 459 СВЕТОСТ, 459 СВЕШТЕНСТВО, 460 СЕЋАЊЕ НА БОГА, 461 СЕЋАЊЕ НА СМРТ, 462 СИРОМАШТВО ДУХА, 466 СЈЕДИЊЕЊЕ УМА, ДУШЕ И ТЕЛА, 466 СЛАБОСТИ, 468 СЛАВА, 471 СЛАВОСЛОВЉЕ, 471 СЛАДОСТ ДУХОВНА И ЛАЖНА, 473 СЛОБОДА ДУХОВНА, 473 СЛОБОДНО МИШЉЕЊЕ, 473 СЛУЧАЈ, 473 СМИРЕЊЕ, 474 СМИРЕНОМУДРЕНОСТ, 476 СМИРЕНОСЛОВЉЕ, 477 СМРТ, 478 СНОВИ, 482 СПАСЕЊЕ И САВРШЕНСТВО, 486 СПАСЕЊА ПУТЕВИ, 493 СПОКОЈСТВО ИСТИНСКО И ЛАЖНО, 493 СПОЉАШЊЕ ДЕЛАЊЕ, 494 СПОЉАШЊЕ ПОНАШАЊЕ, 494 СПОРЕЊЕ, 495 СРЕБРОЉУБЉЕ, 495 СРЕЋА, 496 СРОДСТВО ПО ТЕЛУ, 497 СТАРИ ЗАВЕТ, 497 СТАРЧЕСТВО, 497 СТОМАКОУГАЂАЊЕ, 497 СТРАСТИ, 498 Правилан однос према страстима, 504 СТРАХ БОЖИЈИ, 509 СТРАХОВИ, 512 СУД БОЖИЈИ, 513 СУЗЕ, 513 СУЈЕТА, 515 Т ТЕЛО, 518 ТЕЛО И КРВ, 520 ТРЕЗВЕНОСТ, 522 ТРПЉЕЊЕ, 525 ТУГА, 526 Туга спасоносна, 526 Ћ ЋУТАЊЕ, 527 У УВРЕДЕ, 528 УВРЕДЉИВОСТ, 528 УЗДРЖАЊЕ, 528 УЗНЕМИРЕЊЕ, 529 УКРАШАВАЊЕ, 529 УМИШЉЕНОСТ, 529 УМНО ДЕЛАЊЕ, 530 УНИНИЈЕ, 530 УНУТРАШЊЕ (ДУШЕВНО) ДЕЛАЊЕ, 530 УСАМЉЕНОСТ, 531 УСАМЉЕНОСТ ДУХОВНА, 532 УТЕХА ДУХОВНА, 532 УТИСЦИ, 533 УЧЕНОСТ СВЕТСКА, 534 УЧЕЊЕ ИСТИНСКО И ЛАЖНО, 534 УЧИТЕЉ, 535 Ф ФАРИСЕЈСТВО, 537 X ХЛАЂЕЊЕ, ‘, 541 ХРАБРОСТ, 541 ХРАМ БОЖИЈИ, 541 ХРИШЋАНСТВО, 541 Стање хришћанства, 542 ХУЛА, 544 Ц ЦЕЛОМУДРЕНОСТ, 545 ЦРКВА, 545 Послушност Цркви, 546 Ч ЧАМОТИЊА, 547 ЧИСТОТА, 547 ЧИТАЊЕ, 547 ЧИТАЊЕ ПСАЛТИРА, 548 ЧИТАЊЕ СВЕТИХ ОТАЦА, 548 ЧИТАЊЕ СВЕТОГ ПИСМА, 551 ЧОВЕК, 552 Човеково назначење, 555 ЧОВЕКОУГАЂАЊЕ, 559 ЧУВАЊЕ УМА, 560 ЧУВСТВА, 560 ЧУДЕСА, 560 Наслов: Енциклопедија православног духовног живота Издавач: Образ светачки Страна: 588 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15,5 x 21 cm Година издања: 2005 ИСБН: 978-86-86555-27-4

Поздравно слово Свети манастир Хиландар, царска Лавра српска на Светој Гори Атонској, источник је и споменик српске средњовековне културе и државотворног полета, и, изнад свега, од свог оснивања до данас, свештено место прослављања Тројичног Бога. Поколења српског народа давала су своје синове у хиландарско братство да узрастају по мери Христовој и да својим подвигом испуњавају станове Небескога Цара. Подстакнути неугаслом љубављу према отацбини, хиландарски монаси устројили су Задужбину Светог манастира Хиландара. Први од задатака у којем Задужбина верно служи свом оснивачу и своме роду јесте обнова Хиландара од разорног пожара. Тај подухват посвећен је поколењима која долазе за нама, али обнавља и наш дух и нашу боголикост. Боголико обнављање савременог човека је у центру пажње и ризнице писане речи коју јавности представља Задужбина. Речима нашег духовног оца архимандрита Мојсија, блаженопочившег хиландарског игумана и утемељивача Задужбине, ово издаваштво омогућује да „Хиландар кроз своју отаџбинску Задужбину настави своје присуство у духовном и културном простору матице, непрекинутим писаним трагом, започетим делом и словом Светог Саве Српског" Следујући преподобним хиландарским оцима све до утемељивача наше свештене обитељи, потрудићемо се, кроз неколико библиотека и свеукупан рад Задужбине Светог манастира Хиландара, да испунимо отачки и предањски завет. Њуман Свешог манасшира Хиландара САДРЖАЈ Поздравно слово, 5 Предговор грчком издању, 7 1. ЖИВОТОПИС ПОДВИЖНИКА У СВЕТУ Отац Василије чудотворац, 17 Свети Јован нови милостиви, 29 Прозорљива Еленава, 35 Презвитера Кириаки Тситуриду, 39 Отац Илија Диамантидис мироточиви, 41 Oтац Јован, изгонитељ демона, 56 Константинос Сотириу, 62 Сотирис Вакуфтсис, 74 Никола Савудис, 78 Ваја Георганаки, 82 Атина Сгуру, 93 Отац Василије Тробукис, 102 Софија Самара, 113 Татјана Савиду, 122 Калуђер у свету Димитрије Каливитис, 130 Старица Ана, 148 Отац Евстратиос Папахристу, 166 Јанула Тану, 172 Ламбрини Ветсију, 180 Кети Патера, 208 2. ЧУДЕСНИ И ПОУЧНИ ДОГАђАЈИ Сачувано Јеванђеље, 235 Исцељење глувонеме Туркиње, 236 Свети Прокопије спашава дечака, 237 Прозорљива жена, 238 Поштовање недеље и празника, 237 Пресвета Богородица протерала смртоносни грип, 241 Свети Т»орђе ослобађа заробљеника, 243 Према вери и чудеса, 243 Седам пута спашен, 246 Свети Харалампије зауставља смрт, 246 Мирјани подвижници на Светој Гори, 247 Јављање Пресвете Богородице на Албанском фронту, 248 Кажњавање богохулника, 250 Љубав према свима, 251 Ругање неисповеђеноме, 253 Завете треба испуњавати, 254 Кончина праведника, 255 Исправљање богохулника, 258 Целивао Христове ноге, 259 Научила да чита на натприродан начин, 259 Проналазак скривене иконе, 261 Повратак из другог живота, 263 „Избављење душе човекове је његово богатство" (Пар 13,8.), 264 Читала и примењивала Јеванђеље, 265 Преображен ђаво препречава пут свештенику, 267 Непрестаност Исусове молитве и Псалтира, 268 Благословени Симеон, 269 Божији призив у хришћанску веруједног муслимана, 271 Непокисли при провали облака, 277 Поклоници светога гроба Господњега, 278 Богородица жели да празнујемо „Достојно јест“, 279 „Христос васкрсе и демоне разнесе“, 281 Како је верна жена преобратила свога мужа, 281 Моћ крста, 282 Вера до смрти, 283 Демонски шамар, 283 Током молитве уздигнута од земље, 284 Засијало је њено лице, 285 Награда за милост према мртвима, 288 Причестили га Свети бесребреници, 288 Тјаво на телевизији, 290 Неропотног трпљења мирис, 291 Ђаво не жели да идемо у Цркву, 292 Дете са даром прозорљивости, 292 Наслов: Старац Ефтимије Светогорац - Подвижници у свету Издавач: Задужбина Светог манастира Хиландара Страна: 294 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2015 ИСБН: 978-86-7768-078-7

Растко Немањић - Свети Сава (1175-1235) један је од најзнаменитијих и најзначајнијих личности српске историје, духовности, културе и књижевности. 0 њему се може говорити као о оснивачу самосталне Српске цркве и њеном првом архиепископу, ктитору некоколико манастира и организатору њиховог духовног живота и поретка, законодавцу у области црквеног и грађанског права, дипломати, првом српском ходочаснику у Свете земље, првом правом књижевнику. Као добар познавалац поетике жанрова, користи свој карактеристичан књижевно-уметнички поступак: ослањање на постојеће моделе, интезивно ослањане на библијски контекст, уз емоционалност и непосредност у излагању. Осим Номоканона (Крмчије) као законоправила или основног правног кодекса Српске цркве а тиме истовремено и државе, овај зборник обухвата све остале Савине познате радове: Карејски, Хиландарски и Студенички типик, Житије светог Симеуна Немање, Службу светом Симеону, Писмо студеничком игуману Спиридону и Упутство за држање Псалтира. Најмлађи син великог жупана Стефана Немање, рођен као Растко Немањић, као младић је 1192. отишао у Свету Гору и замонашио се у руском манастиру Свети Пантелејмон, а после очеве смрти 1200, водио је државну политику с братом, краљем Стефаном Првовенчаним. У Никеји је 1219. од ромејског (византијског) цара Теодора И Ласкариса и васељенског патријарха Манојла И Харитопула издејствовао аутокефалност (самосталност) српске цркве и српску архиепископију, за чије је седиште одредио манастир Жичу. Српске земље поделио је на десет епископија. У Рашкој је било осам епископија - Жича, Рас, Топлица, Моравица, Дабар, Будимље, Хвосно и Призрен, једна у Зети (на Михољској Превлаци у Бококоторском заливу) и једна у Захумљу (Стон на Пељешцу). Архиепископија и посебно најзападније епископије на Превлаци и у Стону биле су главна брана агресивном папству које се учврстило на Балканском полуострву после Четвртог крсташког рата од 1202. до 1204. С путовања по Блиском истоку донео је велике светиње - делове Часног крста, део Христовог трновог венца, игуманско жезло које му је пророчанством оставио Свети Сава Освећени из Палестине, икону Богородице Тројеручице, ношену у бојевима испред војске до пропасти српске средњовековне државе. Веома образован, написао је манастирске типике (монашки устави) - Карејски, Хиландарски и Студенички. Капитални значај имао је његов превод с грчког "Шесте новеле" светог цара Јустинијана Великог - коју је очистио од каснијих неправославних додатака - основни православни политички и државно-правни документ у којем је објашњена идеја симфоније (сагласје) цркве и државе. "Шеста новела" (Законоправило или Крмчија, од речи крма - управљање) са српског је преведена на језике осталих православних народа. Симбол симфоније је двоглави орао и први српски двоглави орао представљао је Светог Саву и његовог брата светог краља Стефана Првовенчаног (свети Симон). У православној цркви Светог Саву називају и Равноапостолни (раван апостолима) и Миротворац, јер је 1208. у манастиру Студеница над мртвим очевим телом које је пренео са Свете Горе измирио браћу Вукана и Стефана и тако зауставио грађански рат који је под притиском римокатоличке цркве започео Вукан, а дипломатским мисијама уносио је мир и међу балканске народе. Његов култ је веома снажан код свих православних народа Балкана и у Русији. У делу "Живот Господина Немање" (Свети Симеон) описао је очев живот. Заједно с њим, у јуну 1198. од ромејског цара Алексија ИИИ Анђела издејствовао је хрисовуљу на основу које је подигао манастир Хиландар, учинивши га центром српског црквеног и књижевног живота. Наслов: Сабрана дела: Свети Сава Издавач: Завод за уџбенике Страна: 158 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2001 ИСБН: 86-17-09200-9

SRPSKO JEZIČKO NASLJEĐE NA PROSTORU DANAŠNJE CRNE GORE I SRPSKI JEZIK DANAS - zbornik radova Međunarodni naučni skup, Herceg Novi, 20-23. aprila 2012. godine   Urednici - Olga Trofimkina, Radoje Simić, Gordana Jovanović, Jasmina Grković Mejdžor, Miloš Kovačević, Lidija Tomić, Slavka Veličkova, Pavel Krejči, Draga Bojović, Milanka Babić, Miodrag Jovanović, Slobodan Pavlović, Jelica Stojanović   Izdavač - Matica srpska - Društvo članova u Crnoj Gori, Nikšić   Godina - 2012   566 strana   24 cm   ISBN - 978-9940-580-09-4   Povez - Broširan   Stanje - Kao na slici, ima pečat izdavača, tekst bez podvlačenja       SADRŽAJ: АНАТОЛИЙ А. ТУРИЛОВ - К истории двух древнейших четьих рукописей черногорских монастырских собраний - Милешевский Панеги рик (Цетинский монастырь, № 50) и Пандекты Никона Черногорца (монастырь Троицы у Плевля, № 87) JASMINA GRKOVIĆ-MEJDŽOR - Funkcionalnostilske odlike predgovora i pogovora iz štamparija Đurđa Crnojevića i Božidara Vukovića NEVENKA M. ANTOVIĆ - Primjena nuklearnih metoda u zaštiti kulturnog nasljeđa YANNIS KAKRIDIS - Partikule kao izazov – za prevodioce i izdavače (na primeru srpskoslovenskog prevoda antilatinskih traktata Grigorija Palame i Varlaama Kalabrijskog) GORDANA JOVANOVIĆ - Neka zapažanja o jeziku Goričkoj zbornika VLADIMIR BALJ - Rad Svetozara Tomića na proučavanju i objavljivanju Goričkoj zbornika BRANKICA ČIGOJA - Napomene ografiji, ortografiji i jeziku Molitvenika prote Martinovića iz Bajica (RS 83) JELICA R. STOJANOVIĆ - Lična imena po nazivima biljaka i životinja u starim srpskim pomenicima (Pivski pomenik, Pomenik iz Hoče, Morački pomenik) SVETLANA TOMIN - Dve sveske Đorđa Sp. Radojičića o riznici manastira Sveta Trojica kod Pljevalja SLOBODAN PAVLOVIĆ - Pozicioniranje enklitika u Paštrovskim ispravama VIKTOR SAVIĆ - Zapisi štampara sveštenomonaha Makarija. Jezik, pismo i pravopis MARINA KUREŠEVIĆ - Hipotaktičke strukture u Varuhovom oškrovenju (u prepisu iz rukopisnog zbornika manastira Nikoljac broj 52) RADOJE SIMIĆ - Velika istorijska metafora M. Vukovića o savremenosti (Stilske i naratološke osobenosti Vukovićevog dela Engleska posla) VALENTINA PITULIĆ - Poslednji zapisi govornih narodnih tvorevina sa Kosova i Metohije / funkcija i značenje LIDIJA TOMIĆ - Pjesnički kanon u Četiri kanona Ivana V. Lalića DRAGO PEROVIĆ, DUŠAN KRCUNOVIĆ - Kosmičko-egzistencijalni patos Luče mikrokozma JELENA R. JOVANOVIĆ SIMIĆ - Naučni stil Nova Vukovića (Tekstualna i intertekstualna analiza naučnog diskursa u knjizi Putevi stilističke ideje) ANA JANJUŠEVIĆ-OLIVERI - Jezičko-stilske odlike dijaloga u drami Pelinovo Žarka Komanina MITRA RELJIĆ - Prototipični uzročnici straha u asocijacijama kosmetskih respondenata BILJANA S. SAMARDŽIĆ - Fonetske osobenosti Goraždanskog i Cetinjskog psaltira (konfrontativna analiza) MILKA V. NIKOLIĆ - Ortografski i metodički aspekti Bukvara Adama Dragosavljevića (1825) i Ogleda srpskog bukvara Vuka Karadžića (1827) PER JAKOBSEN - Forma i supstancija u jeziku. Policentrični jezici na štokavskom području MILOŠ M. KOVAČEVIĆ - O aktuelnom pravopisu i gramatici „ crno-gorskog jezika“ MILANKA J. BABIĆ - Međuzavisnost statusa srpskog jezika u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori STANA S. RISTIĆ - Neki aspekti aktuelnog stanja srpskog jezika na prostorima današnje Crne Gore DRAGA BOJOVIĆ - Naučni i metodološki aspekti „ crnogorskog jezika“ PAVEL KREJČI - Horonimi Srbija i Srpska kao translatološki problem (pitanje čeških ekvivalenata) LJILJANA KOSTIĆ - Stavovi Vladana Đorđevića u odbrani Vukovih ideja uvođenja srpskog narodnog jezika u književnost DRAGANA DRAKULIĆ-PRIJMA - Srbistika na Državnom univerzitetu u Sankt Peterburgu ОЛЬГА И. ТРОФИМКИНА - Библеизмы в литературном сербском языке RUŽICA LEVUŠKINA - Leksika u delu Sv. Serafima Carića (igumana manastira Sv. Trojice kod Pljevalja) ZORICA NIKITOVIĆ - Funkcionalnostilski aspekt složenica u Molitveniku Turđa Crnojevića (1495/96) SLAVKA TR. VELIČKOVA - Ustaljene jedinice sa temporalnom leksemom dan u srpskom jeziku JOVANKA J. RADIĆ - Mama, mati, majka – tri reči za tri logička nivoa DIMKA SAVOVA - Tročlani pasiv u savremenom srpskom jeziku (na materijalu iz dnevnih novina) DRAGANA KERKEZ - Pretepitalna vremena i neočekivanost u srpskom jeziku (u poređenju sa ruskim) ALINA J. MASLOVA - Strukturni modeli i pragmatički tipovi instrukcije u srpskom jeziku i ruskom jeziku MIODRAG JOVANOVIĆ - Sistem zamjenica u Gorskom vijencu VIDAN V. NIKOLIĆ - Inercija razvoja govora Starog Vlaha u odnosu na matične istočnohercegovačke govore (sociolingvistički aspekti) MIHAJ N. RADAN - Poreklo pojedinih zajedničkih konjugacijskih osobina u karaševskim, banatskim i prizrensko-timočkim srpskim govorima NATAŠA Ž. DRAGIN - O Sudu Ivana Crnojevića u Cešinjskom ljetopisu       Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Сећање оца Никанора Хиландарца Књига о сећањима старца Никанора, Архимандрита манастира Хиландара у време у којој је српска држава, тј друга Југославија, скоро прекинула сваки контакт са Светом Гором о монасима манастира Хиландара. Назив књиге, Чуо сам од свог духовног оца, `написао је` сам Старац Никанор, понављајући увек,при нашим честим разговорима, ову реченицу, сећајући се непрестано монаха Рафаила, проигумана Хиландара који га је привео монашком постригу и подвигу. Отац Никанор, већ у поодмаклим годинама, с великом љубављу је говорио о свом духовном оцу и о поукама које је деценијама од њега примао. Многе хиландарске искушенике замонашио је отац Никанор, сада они, у причи, изговарају: ЧУО САМ ОД СВОГ ДУХОВНОГ ОЦА ! Детаљ из књиге МОНАХ МИРОН ХИЛАНДАРАЦ (из Рудника, близу Ваљева) „Када је, 1918. године, пробијен Солунски фронт, кренуо је у манастир. Успут, питан од многих људи куда ће сада, кад је рат завршен, одговарао је, попут многих који су истим путем пошли, а о којима сам говорио: Ја идем да продужим духовни рат!“ Дошао је и био послушник код Епископа Мелентија, који га је замонашио у расу и дао му име – Мирон. Замонашио га је духовник Митрофан. У пекари је био помоћник монаху Стефану, а у олтару – јеромонаху Авакуму. Дуго је био на овим послушањима, а после је прешао за олтарника, чтеца и појца, и ово послушање је држао до смрти. Мислим да је он најдуже био олтарник – више од 30 година. Био је врло тачан, време је увек проводио у цркви, читајући синаксар. Доста је читао и руска житија светог Димитрија Ростовског. У његовој келији, осим књига, мало је других ствари било. Клонио се друштва, мало је говорио, али када би нешто рекао, то је било „суво злато“. Стално је читао акатист Богородици, као и Богородичан псалтир; то је било нешто ново, чега у Српској цркви нема, али Руси су је штампали и врло је ретка књига. Мисли се да је наследио од Епископа Мелентија, па је тим више волео и стално читао. Његова Исусова молитва је била стална. Никада није престајао да говори име Богородичино, сав се предајући и тешко дишући, понављао је: „Мај-ко… Мај-ко…!“ Стално је подсећао да, ко Богородицу не сматра заступницом у свом спасењу, тај тешко постиже духовни успех. Јуначки се борио са страстима, чак и до крви. У последње дане, врло ретко је излазио ван манастира, а кажу да ни раније то није практиковао. Његов пут је био: црква-келија… црква-келија… Само би понекад отишао до штикуларнице (просторија где се кувала кафа и припремало послужење за манастирску управу, врста чајне кухиње; и ја сам имао једно време послушање у њој, нап. оца Гаврила), на понеку кафу са ракијом и да самеље кафу, како би „отплатио“ попивено. Отац Мирон је крст – који је, уз расу, добио од Епископа Мелентија – пришио за тело, да га случајно не би изгубио. Но, касније му се раница загнојила, добио је ватру и – са много бола и туге – морао је, по налогу духовника, да му доктор скине крст. Дуго је због тога био потиштен, али послушно је, као и увек и за све, прихватио реч духовника. Овај његов пример трпљења свима нам је била велика поука. Није се купао, али је био чист, редовно се пресвлачио и чистио келију. Косу је имао дугачку и густу, већином је руком (прстима) прочешљавао. Од многог стајања у цркви, јер је држао десну певницу, имао је ране на ногама. При једном искушењу монаха Евстатија да оде из манастира, отац Мирон га је одвратио поуком да треба да трпи и да је трпљење одлика монаха и заиста, овај га је послушао и остао, али је био на канону у Русику, код старца Силуана, да би касније, због болести, отишао у Србију и тамо остао; а отац Мирон је, својим трпљењем болести, остао у Хиландару до краја и подвиг завршио јуначки. Причао је да је и сам у младости имао искушење; два пута је одлазио из манастира: најпре до Солуна, одакле га је, добром поуком, вратио архимандрит Лукијан, а други пут – у Кареју, на испосницу. Сматрао је да су то његови велики преступи и дуго се кајао. Сестра га је позивала да дође кући да се виде, јер су само њих двоје остали, пошто су остала браћа и сестре помрли у млађим годинама. По његовом одговору да не жели да дође, сестра је написала да би дошла са кћерком у Јерисос, само да се виде, али да потврди да ће доћи. Отац Мирон је одговорио да се не труди, да он не би излазио. Управа је, писмом, обавестила и она није дошла. Касније се замонашила и, као монахиња Софија, и умрла. Сестричина се више није јављала. Имао је изванредно памћење, добро је познавао типик. Све напамет: од распореда икона у олтару и за који се празник која износи, до календара фресака у припрати, а нарочито је пратио кретање празника (Пасха) и знао много житија напамет. Све важне догађаје, па чак и датуме, од свог доласка у манастир знао је наизуст. Отац Мирон је био веома послушан, чак је слушао и искушенике. Умро је у време Ускршњег поста, исповеђен и причешћен. На издисају су била двојица Хиландараца: отац Арсеније, код кога је стално пио кафу, и отац Василије, који је био његов први комшија по келијама. Мирно је лежао, зевнуо два пута, а браћа су отпевала „Достојно“. Сахрањен је на манастирском гробљу, уз гроб Епископа Мелентија, више олтара, а што се, иначе, не практикује да ту буду монаси, већ само свештеномонаси. Био је веома омиљен код млађих. Често су га увече обилазили, билоје понекад и шала, али се он није љутио. Примао их је са љубављу, мада је више волео самоћу, ћутање и мољење Пресветој Богородици“. Представљање књиге на радију ”Светигора” О аутору Драгослав-Батица Савић (1939 - 2013) је током свог тридесетпетогодишњег ходочаствовања боравио у Хиландару више од 600 пута и у томе је својеврстан рекордер. На Радио Београду је произвео више од 5000 сати програма о Хиландару и Светој Гори. Аутор је књига „Хиландарска трпеза љубави“, „Чуо сам од свог духовног оца“, „Сећање на смрт“, „Сећање на Хиландар“, „Сећање у Хиландару“, „Печат Хиландара“. Аутор је двд издања „Тројеручица у Солуну“ и „Часни пост“ у седам делова, у коме је кроз праћење великопосног циклуса у манастиру описао историју, наслеђе и живот Хиландара. Батица Савић је први новинар који је имао благослов за извештавање из Хиландара, што је преточио у незаборавни ноћни програм са причама и разговорима о Царској српској лаври и монашкој заједници на Светој Гори Атосу. Драгослав Савић се новинарством бавио од своје петнаесте године. Поред Хиландара и Свете Горе, био је заљубљен у Београд. Тринаест година је водио и уређивао чувену емисију „Код два бела голуба“. Издао је књигу „Београд у пола четири – Код два бела голуба“, као и двд на исту тему „Сингидунум сити“. Драгослав Батица Савић је добитник Октобарске награде за новинарство 1994, Ордена Светог Саве трећег степена 2009. и награде Културно-просветне заједнице Београда „Златни беочуг“ за 2010. Батица Савић, праунук књижевника Милована Глишића, увек ведрог духа, пун искрене жеље да нешто ново сазна, али да то и другима пренесе путем микрофона, пером или уживо, оставио је неизбрисив траг у савременом српском радио-новинарству и публицистици. Искрена побожност, једноставност, непосредност и преданост добробити Хиландара, које су красиле Батицу Савића, остаће заувек у срцима свим хиландарских монаха и оних који су се са њим у Врту Пресвете Богородице протеклих деценија сретали. Његово име уписано је у вечној књизи хиландарских сатрудника и добротвора, над којом су благослови Светог Симеона и Светог Саве, светитеља којима се Драгослав Батица Савић, током свог плодног живота, предано молио. Наслов: Чуо сам од свог духовног оца: мало житије великог старца Издавач: Задужбина Светог манастира Хиландара Страна: 345 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 17 x 24 cm Година издања: 2011 ИСБН:

Опет рече Бог: Нека изникне из земље трава, биље, што носи семе по својим врстама, и дрво родно, које рађа по својим врстама, у којем ће бити семе његово н земљи. (Пост.1.11) И појавише се ливаде пребогате високом травом, а по плодним равницама таласало се зеленило, пружајући лелујањем класја призор попут узбурканог мора. И свакакво биље и све врсте зеља, и што у струковима расте, и што бобице доноси, све је то у изобиљу прекривало земљу. Св. Василије велики Биље може да буде одличан лек који јача организам, не ремети његове билошке функције, а нема штетних пропртаних појава или су оне минималне. Правилно употребљено биље често спречи или излечи неку болест која се чини неизлечивом. Лековито биље налази се свуда око нас, зато многи мисле да ништа не вреди, поготово ако га сами уберу. Влада погрешно уверење да је добро само оно што је скупо, што је заиста погрешно. Тражити на другом крају земље оно што се може наћи на два-три корака од својих врата је заиста бесмислено. Покушаји да се лековито биље избаци из употребе остали су без успеха, а преко 80% лекова савремене фармације справља се из биља и других природних сировина. Број биљака је врло велики, тако рећи непрегледан, јер их има 700.000 - 800.000, а неки мисле да је и укупан број болести толики, колико има лековитог биља. Биљкама се лече најчешће оне болести које не захтевају агресивну медицинску терапију. У многим случајевима тешко је поставити оштру границу између научне и ненаучне (алтернативне) медицине. Највећа потешкоћа код многих људи данашње цивилизације састоји се у томе што једноставно не желе да размишљају. Прилагођавају се размишљању широких маса. Исправно је оно што чине сви! Међутим, стварност нас опомиње да то није тачно, да је исправно баш нешто супротно. Лековито биље не само што лечи него и крепи, јача и чини тело отпорним против многих болести, а нарочито против оних које се појављују у позним годинама. Лековито биље не ствара чуда, али у стручним рукама лекара може да постане велика вредност. Лекар који поседује сложена медицинска знања, и који је побожан, јесте прави благослов за народ. У селима су у прошлости најпоштованији били свештеник, доктор и учитељ. Зато је сељак радо са своје муке школовао децу за тако узвишену службу. Данас смо сведоци опште моралне криз и охладнелог односа многих лекара према пацијентима и пацијената који не поштују своје лекаре. Без њихове добре сарадње, тешко ћемо доћи до здравља. Једино такви лекари, који пожртвовано врше своју службу, данас могу много да учине за здравље народа и буду оно што им је и Бог дао, сарадници Божији у Његовом стварању за малог човека, кога у данашње време многе групације варају, искоришћавају и одбацују када постану немоћни и болесни. Будућност савремених доктора је све тамнија и неизвеснијашто је изазвано чињеницом да медицина све више зависи од технологије. Улога доктора се смањује, док је улога техничких лица све већа. Лекари би требало да се врате на своју основну мисију, да буду исцелитељи и учитељи. Односи између пацијента и лекара су суштина успешног лечења. Осећај поверења и наде које да лекар пацијенту, када је он раљив болешћу, је велика драгоценост којој се треба вратити. Саосећање са онима који пате, не улази у материјалну сферу и јесте могуће. зато је важно да се медицином баве верујући људи, нарочито зато што су им морална начела и борба за добро у складу са том светом професијом. Тада ће знање отето од духовности, које горди и понижава истинског исцелитеља, бити враћено онима који неће хтети да се "чине боговима", него онима који ће у страху Божијем бити његови сарадници у Његовом промислу о људима. Уплашени пацијент ће уз топли поглед или благи додир доктора, лакше пребродити свој страх од бола и смрти. Да бисмо имали такве лекаре и њихови учитељи би требало да се у току школовања према њима односе са учитељском љубављу и очинском бригом. Травари су људи који воле да помажу људима и неки су стекли многа искуства и наследили многа знања о биљу и болестима. Има међу њима и оних који су нестручни и лажни. Али таквих неваљалих има у свим сферама људске заједнице. Озбиљни травари никада не угрожавају свог пацијента. Они не преузимају посао медицини. Углавном се укључују у лечење превентивно, код лакших тегоба, или се укључују у помагање отписаним болесницима, којима је медицина скраћено рекла да нема одговора за њихов случај. Има доста случајева да су успели, има и да нису. Али и ти њихови умрли су умрли са осећањем бриге и старања о њима, а не као отписани. Зато ове човекољубиве исцелитеље народна треба брижљиво помагати и подучавати у ономе што они могу да учине, да заједнички подигну ново здравља нашег народа, не само лечећи последице, него и великим покретом превентивног деловања. Ова сарадња је у Русији лепо постављена. Ова књига није замена за стручне књиге с подручја ботанике и медицине, већ има за циљ да буде саветник свакоме ко уз класичну, од лекара преписану терапију жели додатну помоћ при лечењу, или се нађе у природи далеко од урбаних места, где нема организоване медицинске службе или из материјалних разлога не може за сваку малу интервенцију да обезбеди себи услове, може да се подучи, посаветује и исцели. Код лечења која су у народу дуго у употреби било помоћу биља, масажа, купки, облога, морамо бити прецизни и стрпљиви: оздрављење долази полако, а када се догоди, онда је темељно и дуготтрајно. И не зеборавимо: без Бога не можемо чинити ништа, зато Њему нека је слава, сада и увек у све векове векова. Амин. Приређивач САДРЖАЈ 1. Јела, 7 2. Једић или јадић, 7 3. Иђирот, 7 4. Бели јавор 5. Хајдучка трава, спориш, 9 6. Гороцвет, 10 7. Дивљи кестен, 10 8. Петровац, 11 9. Пиревина, 11 10. Алоја, 12 11. Вирак, 12 12. Планински вирак, 13 13. Црна јова, 13 14. Сремуш, 14 15. Црвени лук, 14 16. Празилук, 15 17. Бели лук, 15 18. Лучац, 16 19. Арника, 16 20. Питоми слез, 16 21. Штир, 17 22. Воловски језик, 18 23. Рањеник прави, 19 24. Мирођија, копар, 19 25. Целер, 19 26. Вучја јабучица, 20 27. Велика репушина, 20 28. Мала репушина, 21 29. Маљави чичак, 21 30. Шумска репушина, 21 31. Пелин, 21 32. Вилина метла, 22 33. Усколиста вилина метла - танколисна шпаргла, 22 34. Лазаркиња Мирисна, 22 35. Велебиље или беладона, 23 36. Зоб, 24 37. Жутика, жута шимширика, 24 38. Бреза, 25 39. Цвекла, 25 40. Ранилист, чистац, 25 41, Црна слачица, 26 42. Купус, 27 43. Боражина, 27 44. Бела бундева, дулек, 28 45. Невен, 29 46. Паприка, 29 47. Ким, 30 48. Вилино сито - главочике краљевац, 30 49. Русомача, хоћу - нећу, 31 50. Питоми кестен, 31 51. Црнуша, 32 52. Водопија - цикорија, 32 53. Дрен, 33 54. Мразовац, јесењи каћун, 33 55. Пуцалина, жути багрен, 34 56. Ђурђевак или ђурђиц, 34 57. Црвени глог, 35 58. Бели глог, 35 59. Лимун, 35 60. Конопља, кудеља, коноп, 36 61. Лешник, 36 62. Различак, 37 63. Свиба, 37 64. Руј, рујевина, 38 65. Руса, трава од росопаса, 39 66. Шафран, 39 67. Чкаљ, 40 68. Артичока, 40 69. Попонац, ладолеж, 40 70. Дивља шаргарепа, 41 71. Татула, 42 72. Чешљуга - боца, 42 73. Вучја лика, вучја опута, 43 74. Вунасти дигиталис, бесник, 43 75. Јасенак, 44 76. Папрат мушка, навала, 45 77. Сунцокрет, 46 78. Конопљуша, ресник, 46 79. Раставић, преслица, 47 80. Кантарион, Богородичина трава, 48 81. Ветровац, 48 82. Кичица, 49 83. Врбовице, 49 84. Мала млечика (ситноцветна), 50 85. Млечика, усколисна, 50 86. Видовача, видова трава, 51 87. Шумска јагода, 51 88. Бели јасен, 51 89. Црни јасен, 52 90. Буква, 52 91. Морач, коморач, 53 92. Суручица, 53 93. Медуника, 53 94. Димњача, росопаст, 54 95. Добричица, 55 96. Маљава добричица, 55 97. Коница, 56 98. Ждраљевина, пискавица, 56 99. Ивањско цвеће, 56 100. Прострел, сириштара, линцура плава, 57 101. Линцура жута, 57 102. Здравац, ждралица, прибој, 58 103. Пастирска иглица, 59 104. Зечја стопа, 59 105. Рибизла црвена, 60 106. Гледичија, гледић, 60 107. Слатки корен, сладић, 60 108. Пролевак, 61 109. Чичока, 61 110. Мечја шапа, 62 111. Велика мечја шапа, 63 112. Шапица, 63 113. Бршљан, бршљика, 63 114. Зечја лобода, 64 115. Кукурек, 64 116. Смиље, 64 117. Пасји трн, 65 118. Хмељ, 66 119. Изоп, сипан, 66 120. Нетик, 67 121. Оман, бели оман, 67 122. Барска перуника, 68 123. Клека - боровица, 68 124. Црвена смрека - црвена боровица, 69 125. Пукиња, 69 126. Орах, 70 127. Дивља салата, горска отровница, 72 128. Мртва коприва, 72 129. Мравља мртва коприва, 73 130. Црвена мртва коприва, 73 131. Влашка салата, 73 132. Бела рада - иванчица, 74 133. Милодух, селен, 74 134. Златан, 75 135. Орлови нокти, козја крв, 75 136. Ланилист, 76 137. Лан питоми, 76 138. Гвајак, вучја нога, 77 139. Метиљева трава, 77 140. Врбичица. мочварна врбица, 78 141. Пречица, црвоточина, 78 142. Црни слез, 79 143. Бело-ружичасти слез, 79 144. Ситни слез, 79 145. Бела слезовача, 79 146. Велика слезовача, 80 147. Маклура обична, 80 148. Камилица, 81 149. Нана, 81 150. Кудрава нана, 82 151. Ситна нана, 82 152. Водена нана, 82 153. Дуголиста нана, 82 154. Пољска нана, 83 155. Матичњак, 83 156. Кокотац, 84 157. Дуд, 84 158. Локвањ, 85 159. Жути локвањ, 86 160. Дрезга, драгушац, поточарка, 86 161. Зечији купус, зечија соца, 87 162. Жута зечија соца, 87 163. Вранилова трава, ориган, 88 164. Каћун, 88 165. Мледац, 89 166. Велики каћун, 89 167. Пегави каћунак, 89 168. Мочварни каћун, 89 169. Мали каћунак 170. Јелењак, 89 171. Медени каћунак, 89 172. Усколисти каћун, 90 173. Плаштак, 90 174. Врањак, 90 175. Босиљак, 90 176. Ноћурак жути, 91 177. Зечји трн, гладиш, 92 178. Чкаљ, магарећи трн, 92 179. Трбуља, водени или коњски морач, 92 180. Турчинак, булка, 93 181. Виошница, 93 182. Божур, 94 183. Пашканат, 94 184. Троскот, 94 185. Лисац, 95 186. Срчењак, 95 187. Папрац, водена биберка, 96 188. Мали срчењак, 96 189. Слатка папрат, ослад, 97 190. Дивља крушка, 97 191. Бедринац, сиљевина, 98 192. Трњина, 98 193. Дивља трешња, 98 194. Јагорчевина, 99 195. Јаглика, 100 196. Прави јаглац, 100 197. Плућњак, 100 198. Поганчева трава, дивља паприка, љоскавац, 100 199. Црњуша, 101 200. Џанарика, 102 201. Бадем, бајам, миндал, 102 202. Вишња, 103 203. Боквица - средња, 104 204. Мушка боквица, 104 205. Велика боквица - женска, 104 206. Планинска боквица, 105 207. Буачак, 105 208. Смрека, 105 209. Планински бор, 106 210. Пинија, 106 211. Дивља јабука, 107 212. Тушт, 107 213. Гусја трава, 107 214. Трава од стрдобоље, срчењак, 108 215. Крушина, пасја леска, 109 216. Златица, 110 217. Купина црна, 110 218. Шумска купина, 110 219. Низинска купина, оструга, 111 220. Приморска купина, 111 221. Малина, 111 222. Дивља ружа, 111 223. Пољска ружа, 112 224. Планинска ружа, 112 225. Зимзелена ружа, 112 226. Веприна, 112 227. Рута, рутвица, седеф, 113 228. Броћ, 114 229. Рузмарин, 114 230. Багрем, 114 231. Бела врба, 115 232. Чубар, 116 233. Жалфија, 116 234. Апта, бурјан, 117 235. Зова, базга, 117 236. Дињица, лубеничица, змијска трава, 118 237. Сапуњача, 118 238. Чуваркућа, 119 239. Плава чуваркућа, 119 240. Мала чуваркућа, 119 241. Драгушац, жабља трава, 120 242. Бели јарич, 120 243. Жути јарич, 120 244. Пуцавац, 120 245. Јаребика, 121 246. Разводник, пасквица, 122 247. Помоћница, пасје грожђе, 122 248. Остак, 122 249. Златница, челеби-грана, 123 250. Парадајз, 124 251. Мишјакиња, 124 252. Шумска мишјакиња, 125 253. Ранилист, рањеник, црна боквица, 125 254. Јоргован, 126 255. Гавез, црни гавез, 126 256. Ливадска детелина, 127 257. Барска детелина, 128 258. Бела детелина, 128 259. Мајкина душица, 128 260. Маслачак, 129 261. Бљушт, 129 262. Вратич, 130 263. Липа, 130 264. Грчко семе, пискавица, 131 265. Подубица, 132 266. Подбел, 132 267. Драгољуб, 132 268. Храст лужњак, 133 269. Коприва, 134 270. Мала коприва, 135 271. Љута коприва, 135 272. Винова лоза, 135 273. Даниноћ, шарена љубичица, 136 274. Дивља љубичица, 136 275. Зимзелен, женска павенка, 136 276. Разгон, честославица, 137 277. Змијина трава - честославица, 138 278. Дивља врбена, љутовница, 138 279. Дивизма, 139 280. Валеријана, 139 281. Боровница, 140 282. Брусница, 140 283. Имела бела, 141 284. Ђул-удика црвена, 142 285. Ђул-удика црна, 143 Шта би требало да знамо, 154 Чајеви, 154 Антибиотици, 155 Антисептици, 155 Глина, 156 Зеолит, 157 Испирање, 158 Сирће, 158 Јабуково сирће, 158 Комбуха, 159 Купељи-бање, 160 Средства за јачање, 161 Масаже, 161 Средства за мазање, 161 Мед, 162 Матични млеч, 163 Прополис, 164 Правилна припрема и употреба полена, 165 Утрљавања (трљања), 165 Облози, 165 Уља, 166 Повоји, 168 Прашкови, 168 Сирупи, 169 Слузи, 169 Сокови, 169 Паре (инхалације), 169 Шведске капи, 170 Тинктуре, 170 Вина, 170 Купус (облози), 171 Ваздух и светлост, 171 Одмор, 173 Сан на јастуку од трава, 174 Лечење пијавицама, 174 Сунчање, 175 Вода, 175 Купање у јутарњој роси, 177 Одевање, 177 Класификација свих лековитих биљака и препарата према укусима, 178 Подела биља према сродности и аналогија делова биљке и органа код човека, 179 Симптоми болести, рецептуре и употреба биљних лекова, 181 (по азбучном редоследу) А, 181 . . . . Ш, 517 Рефлексологија, масирање стопала и дланова, 525 Прва помоћ, 527 Кућна апотека, 530 Календар брања лековитог биља, 532 Лековитост хране, 538 Витамини и минерали, 559 Минералне соли, 559 Витамини, 566 Поремећаји који се јављају услед неодговарајућег садржаја минерала или витамина у организму, 567 О челичењу организма, 578 Парна терапија, 593 Водена терапија, 593 Примена бањске терапије код различитих обољења, 611 Локалне парне терапије, 617 Вода и обичаји, 623 Корисно гладовање (пост), 623 Неке заблуде у погледу посне хране, 630 Савети у погледу исхране код најраспрострањенијих хроничних болести за време поста, 631 Шта би могли да чинимо да нам буде боље, 636 Псалтир као требник, 639 Молитва у болести, 640 Молитва захвална после излечења од болести (Св. Јована Кронштатског), 640 Молите за разне болести и немоћи, 641 Латинско-српски називи лековитог биља, 651 Српско-латински називи лековитог биља, 654 Наслов: Здравље из Божије баште Издавач: Манастир Рукумија Страна: 686 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 21,5 x 30,5 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-83801-42-8

Литургија пређеосвећених Дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице“. У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста. Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених Дарова“. Према томе, она се разликује од литургија св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике Четрдесетнице“ приносимо „пређеосвећене“, тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо. Литургија пређеосвећених Дарова Сви свети Литургија пређеосвећених Дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице". У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста. Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених Дарова". Према томе, она се разликује од литургија св. Јована Златоуста и св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике Четрдесетнице" приносимо „пређеосвећене", тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо. Да бисмо разумели како и зашто је настао обред Причешћа пређеосвећеним Даровима, треба да погледамо његову историју. Корени овог обреда леже у пракси ране Цркве. У првим вековима хришћанске историје, верници су приступали примању светих Дарова на свакој Литургији. Они су практиковали и да се, оних дана када није било Литургије, причешћују светим Даровима који су преостали од недељне Литургије. Из овог обичаја, у манастирима се развио нарочити молитвени чин. Сви монаси молили су се заједно пре и после Причешћа, благодарећи Богу што им је омогућио да буду причасници светих Тајни. Они су ово чинили после Вечерња или после Деветог часа (око 3:00 после подне). Временом је ово молитвено правило формулисано као кратка служба, нешто слично литургијском обреду. Тако се развио данашњи обред „Изобразитељна", који се у данашњој пракси служи између Шестог и Деветог часа. Само име „изобразитељна" указује на чињеницу да ова кратка служба донекле изображава (представља) Литургију. У том смислу, она је претходила Литургији пређеосвећених Дарова. У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих Литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. Света Литургија се не уклапа у покајни карактер великопосних дана. Литургија је пасхална Тајна, празник Цркве испуњен радошћу и духовним весељем. По сведочењу св. Василија Великог, верници тога времена имали су обичај да се причешћују не само суботом и недељом, већ и још двапут недељно - средом и петком. Зато се поставља питање: како су они могли да се причешћују ван Литургије? Одговор на то је већ дат: они су могли да се причешћују светим Даровима освећеним на једној од претходних Литургија. Тада је пошћење значило потпуно уздржавање од хране до сунчевог смираја, а причешћивање светим Даровима било је врхунац, крај посног дана. Из тога разлога, у ове недељне дане причешћивање се вршило после Вечерња. Обред Литургије пређеосвећених Дарова састоји се од вечерње службе, на крају које се износе свети, пређеосвећени Дарови и читају молитве пре Причешћа. Следи Причешће, а потом одговарајуће молитве после Причешћа. Веза између ове службе и поста огледа се у њеном посебном, „тужном" карактеру. Света трпеза и свети сасуди у којима се држе свети Дарови, покривени су тамним покровцима. Молитве се читају са осећајем смерности и благости. Све у свему, целокупна служба је обележена посебним осећањем тајновитости. Први део Литургије пређеосвећених Дарова састоји се од великопосне вечерње службе, са неким специфичним разликама. Свештеник је обучен у тамне одежде. Само Вечерње не почиње уобичајеним „Благословен Бог наш„, већ литургијским возгласом „Благословено Царство..." На тај начин, нагласак целе службе стављен је на ишчекивање Царства Божјег, исту ону наду која обележава читав Велики пост. Затим, као и на другим вечерњим службама, чита се 103 псалам. Овај „уводни" псалам почиње речима: „Благосиљај, душо моја, Господа. Господе, Боже мој, узвеличао се јеси веома.." Овај псалам, који хвали Бога, Творца свега света, јесте нека врста увода у Вечерње, а тиме и у целокупан циклус дневних богослужења, јер, према старозаветном предању, вече и долазећа ноћ сматрају се почетком дана. После овог увода, ђакон (ако га нема, онда свештеник) позива вернике на причешће на Великој јектенији, јектенији мира, која почиње речима „у миру Господу се помолимо...". Затим се читају псалми 119 и 133. Ови псалми су део 18 катизме (поглавља) Псалтира, књиге псалама. Псалми су познати као „химне узласка-успињања." У старозаветно време они су певани током пењања степеницима у Јерусалимски храм. У току читања ових псалама за певницом, свештеник у олтару припрема свете Дарове на жртвенику. Пређеосвећено Јагње (Тело Христово, натопљено Његовом пречасном Крвљу), које је остављено на олтару од претходне недеље или суботе, преноси се на жртвеник. Затим се неосвећено вино и вода сипају у путир, и свети сасуди се покривају, као што се ради на пуној Литургији. Све се ово савршава тихо, без пратећих молитава. Поредак свете службе подвлачи ту специфичну црту: све молитве већ су прочитане на Литургији у недељу на којој свети Дарови беху освећени. После ове припреме и читања 18. катизме, вечерња служба се наставља певањем стихира из редовних вечерњих псалама, почевши од речи „Господе, теби завапих, услиши ме..." Стихире на „Господи воззвах...", одређене у богослужбеним књигама за сваки дан, смењују се са текстовима из псалама. На крају ових стихира, свештеник врши уобичајен вечерњи Вход (улазак), улази у олтар кроз Царске двери, завршавајући вход песмом „О радосна светлости..." После Входа на Вечерњи, врше се два читања (тзв. паримеји) из Старог завета. Једно је из Књиге Постања (или из Књиге о Јову), а друго из Прича Соломонових. Између ова два читања служи се обред који нас подсећа на време када је пост био неизоставни део припреме за Крштење. За време читања из првог старозаветног поглавља, свештеник ставља упаљену свећу са кадионицом на солеју и благосиља вернике речима „Светлост Христова просвећује све!". Свећа симболише Христа, Светлост света. Ова упаљена свећа, која се подиже изнад Јеванђеља за време читања из Старог завета, указује на чињеницу да су у Христу, који је просветлио своје апостоле, испуњена сва пророштва, како би и они могли да „разумеју Писмо". Стари завет води ка Христу, баш као што и Велики пост води ка просветљењу оних који се крштавају. Светлост светог Крштења, сјединивши људе са Христом, отвара њихов ум за разумевање Христовог учења. После другог читања из Старог завета, из средине цркве допире свечана и дирљива песма: „Да исправитсја молита моја... „. Ови стихови узети су из псалма 140. За време певања, док сви присутни у храму клече, савршава се кађење испред престола и жртвеника. Смењујући се са другим стиховима из истог псалма, ове песме се понављају шест пута. У пракси Руске цркве, после читања ових стихова чита се великопосна молитва св. Јефрема Сирина „Господе и Владико живота мога", док се у пракси Српске цркве чине само три метанија (поклона). Потом следи Усрдна јектенија за све чланове Цркве, као и за катихумене. Од среде 4. недеље Великог поста, после Усрдне следи посебна јектенија за катихумене који се тада припремају за „свето просвећење", тј. Крштење. У стара времена, свето Крштење вршило се на Велику суботу. После отпуштања катихумена, почиње други део Литургије пређеосвећених Дарова, обред светог Причешћа. Следи свечани моменат преношења светих Дарова на свети Престо. Гледано споља, овај вход личи на Велики вход пуне Литургије, али по суштини и по духовном значењу, он је потпуно различит. У пуној евхаристијској служби, Велики вход јесте преношење/приношење још неосвећених дарова. Црква приноси себе, свој живот, живот својих чланова и сву твар као жртву Богу, присаједињујући ову жртву у једну савршену жртву Христу. Сећајући се Христа, Црква се сећа свих оних које је Он узео на самога себе ради искупљења и спасења. Пренос Светих дарова симболички представља појаву Христа и завршетак пошћења, молитве и ишчекивања, долазак те помоћи, утехе и радости коју смо ишчекивали. Свечано преношење Светих Дарова са жртвеника на Часну трпезу праћено је певањем древне химне „Сада Силе небесне..". Вход са већ освећеним Даровима врши се са крајњом побожношћу и поштовањем. За време Входа, уз звоњење звонца, верници врше земно метаније (поклон). У српској пракси, после Великог входа на Литургији пређеосвећених Дарова чита се молитва св. Јефрема Сирина „Господе и Владико...". После читања ове молитве, одмах почиње припрема за свето Причешће. Његова суштина лежи у Молитви Господњој, „Оченашу", којом се увек завршавају припреме за свето Причешће. Кроз изговарање Христове личне молитве, ми узимамо на себе Дух Христов, присвајамо Његову молитву Оцу, Његову вољу, Његову жељу, Његов живот. Сада се причешћују свештеници, а потом, после појања стиха „Вкусите и видите како је благ Господ!", почиње причешћивање верника. Служба се потом завршава и свештеник позива да „изађемо у миру!" На крају службе чита се Заамвона молитва. Завршне молитве на пуним Литургијама и на Литургији пређеосвећених Дарова познате су као Заамвоне молитве због тога што их свештеник чита испред, или на месту, где је у старој цркви био „амвон", тј. посебно узвишено место, одакле се читало Јеванђеље. „Заамвона молитва" на Пређеосвећеној Литургији изузетно је лепа. Она одсликава везу између служења Литургије пређеосвећених Дарова и великопосног времена. Света Четрдесетница јесте време духовног подвига и тешке борбе са страстима и гресима. Ипак, нема сумње да ће победа над невидљивим непријатељем бити дана свима онима који се, по речима Заамвоне молитве, боре „да се добрим подвигом подвизавају и да се као победитељи греха јаве". А дан Светог Васкрсења већ је близу. Света Литургија пређеосвећених Дарова једна је од најлепших и најдирљивијих служби Православне цркве. Истовремено, то је важан позив на чешће причешћивање светим Христовим Даровима. У овом богослужењу одјекује глас далеких векова, глас живог, раног црквеног Предања. Тај глас опомиње да верници не могу да живе живот у Христу ако стално не обнављају своју везу са Извором живота, причешћујући се Телом и Крвљу нашег Господа. Јер, Христос је, по речима св. апостола Павла, „наш живот" (Кол. 3:4). протојереј В. Потапов превод: протојереј Ђуро Крошњар извор: spc.rs Наслов: Литургија пређеосвећених Часних Дарова: српско црквено народно појање, штампана музикалија Издавач: Чувари Страна: 65 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 24 cm Година издања: 2020 ИСБН: 979-0-802042-01-8

Православни Срби живе у доба постмодерне, када је све више информација, а све мање Смисла. Роман Мирослава Маравића је покушај да се тај смисао пронађе иза свих лажи маскираних у медијске образине Србије која корача ка сопственом нестанку јер се одрекла свог Искона. Писан на нов и необичан начин, коме не недостаје свежине а ипак лишен сувишног експериментисања, пред читаоцем се овај роман појављује као сведочење да, што рече Линколн, све људе можете варати неко време, неке људе можете варати све време, али не можете све људе варати све време. Текст у потрази за Истином је реткост. Маравић нам ту реткост нуди као, по речи Виктора Франкла, вапај за Смислом, Богом Који је постао Човек да би нас учинио синовима и кћерима Божјим. Владимир Димитријевић Садржај Предговор. Александру IV, 17 Спољашњи смер Б. Брег за размишљање Увод. Грачаничко кандило, 23 Први Круг. Лутајући улицама Круга Двојке 1. Кочничар. Ратибор Рубежановић, 29 2. Тихомир Анастасијевић, 33 3. Милан Младић, 37 4. Он или психопатологија шибицарења, 42 5. Ђурђа Мерџановић, 50 6. Убиство, 55 7. Да није само пародија он?, 59 8. Станислав Стовраговић, 63 9. Галопирајући вирус, 66 10. Коњићи, 69 11. Звездан П. Зиројевић, 71 12. Гробље, 81 13. Еколошки мехур од сапунице, 83 14. Луција Г. Чонић, 85 15. Lupus in fabula, 95 16. Алексеј Калман, 99 17. Сенка Крста и бедем православни, 101 18. Копито, 102 Други Круг. Баук екуменизма кружи Двојком 1. Мали Манастир. Жаклина Блажујкић, 109 2. Неподношљива лакоћа преокретања, 118 3. Младић, 135 4. Мистерије једног злочина, 138 5. Страховито утемељена лепршавост, 152 6. Нихилизам и слабост, 163 7. О надирућој глобалној анархији, 174 8. Велики прасак апсурда, 179 9. Атентат на душу и старински вечан обичај, 184 10. Торта или удружени злочиначки подухват, 195 11. Бацање прашине у очи, 201 12. С ове стране добра и зла, 213 13. Кочење ка тајни маске иза празног слова, 228 14. Геноцидна какофонија и мини-силовање, 251 15. Да ли се зна ко је убио?, 257 16. Масакр је завршен, 266 17. Зашто су они јадно коњче убили?, 276 18. На путу за Универсалем, 287 Смер Бура на Пристаништу. Тврђава Трећи Круг. Цвркут птичице 1. Поднебеско стакло земаљске светлости, 303 2. Затворско-решеткаста конструкција, 304 3. Бели голуб, разбијена палица и убиство, 305 4. Мађионичарски трик, 307 5. Трка у преокретању, 307 6. Љубав, ђаво и пакао, 308 7. Унутрашња драма, 309 8. Величанствена идеја, 310 9. Позив, 311 10. Скица из постотачког опуса, 312 11. Смели кораци у празно, 313 12. Топли односи, 314 13. Сликовито сакупљање камења, 316 14. Опело умирућем екуменизму, 317 15. Маске лажних богова, 319 16. Крв на рукама, 320 17. Крст и птичица, 322 18. Крах промашене егзистенције, 323 Четврти Круг. Златна Азбука у подруму храма 1. Гнусоб Гнусобић Опустошенков, 329 2. Непогрешиви пакао, 331 3. На извору преокретања, 333 4. Убијање мисли у предворју ада, 334 5. Креативно исправљање Божјег суда, 335 6. Инфо-мучење, 336 7. Тесари привида, 337 8. Семе мржње, 340 9. To destroy Bible without burning it, 341 10. Плодови језуитске молитве, 343 11. Папски апостоли пакла, 344 12. Савест, 346 13. Интеграција и негативна вибрација, 348 14. Продубљивање вукодлачке теме, 350 15. Литературно лудило, 350 16. Дезерт, 390 17. Коњ на ливади, 392 18. Тросунчано подне, 394 Унутрашњи смер А. Бојиште Пети Круг. Трактат о последњим временима 1. Свети Оци, 401 2. Реч-две о малим кутијама са роговима, 403 3. Син Човечији када дође, 405 4. Чућете ратове и гласове о ратовима, 407 5. Православни Цар, 409 6. Чувајте се да вас ко не превари, 411 7. Тада ће се многи саблазнити, 415 8. Изићи ће многи лажни пророци, 416 9. Када угпедате гнусобу опустошења, 419 10. Жиг звери, 423 11. Проповед Еноха, Илије и Серафима, 425 12. Изнад свега узмите штит вере, 427 13. Крст или хлеб, 431 14. Јер ће тада бити невоља вепика, 433 15. Антихрист открива своје лице, 436 16. Паде, паде Вавилон велики, 439 17. Долази час и већ је настао, 441 18. О дану томе и о часу нико не зна, 444 Шести Круг. Потрага за Дрветом Живота 1. Сузе код дрвета, 451 2. Крвави серијски убица, 452 3. Небеска слобода у земаљском поразу, 454 4. Погледај лице пре убиства, 455 5. Хармоника у Косовској, 457 6. Откривење у Ресавској, 458 7. Молитва у Храму, 459 8. Извор на углу Цара Лазара и Грачаничке, 461 9. У Светињи над светињама, 462 10. Јован Авакумовић, 464 11. Прохибиција, 464 12. Тамјан у Приштинцу, 466 13. Излазна стратегија, 467 14. Фама о журколомцима, 470 15. Монахиња Евгенија, 473 16. Мали Монах, 475 17. Дрво смрти, 476 18. Разговор тајни међу Гранама, 480 Смер Бесконачно. Ковчег са Благом Седми Круг. Тајна Вечности у времену 1. Вечност уписана у тело, 487 2. Приштинац у Кругу Двојке, 489 3. Кротко око, 491 4. Жубор планинског Извора, 494 5. Вартбург, 496 6. Пристанак на нашу пропаст?, 499 7. Лик светог Патријарха, 503 8. Право на убиство и дужност умирања, 506 9. Експлозија у подземном тунелу, 511 10. Раскрсница Истока и Запада, 514 11. Унијатска ноћ окамењеног екуменизма, 517 12. Пирамида моћи - извештај из луднице, 520 13. Радионица вечности, 526 14. Чувајте душу, 528 15. Неуништива истина, 531 16. Мозаик ужаса, 533 17. Смирени Онтолог и логика малих инквизитора, 537 18. Идемо даље, 545 Осми Круг. Унутрашњи Косовски бој 1. Добра и зла Пристаништа, 559 2. Небеске и земаљске вредности, 561 3. Infini, 563 4. Преокретачи долазе, 564 5. Креативне игре на прагу подземног града, 566 6. Последња стрела преокретања, 568 7. Граница горњих и доњих светова, 579 8. Финално икуменско преокретање, 580 9. Аутентични Јустин и отровне стреле језуитског лукавства, 584 10. Содомија није пала са расистичког неба, 586 11. Небеска Богомоља и земаљска сатаномоља, 588 12. Поледица, 589 13. У водама Рубикона, 590 14. Патријархова молитва, 591 15. Цркотина у моћном WCc-y, 592 16. Nothing is lost forever, 593 17. Небеска Србија, 595 18. Грачаничка кандила, 598 Предговор Александру IV Петроград, Преподобни Јустин Ћелијски, 2028. Ваше Имераторско Величанство, Ја, бивши преступник против Православне Вере, узимам смелост да пред велики трон Ваш бацим своју смерну молбу. Знам да нисам достојан да ми Ваше Императорско Величанство пружи доброчинство и да сам последњи међу онима који могу да се надају Вашој Владарској милости. Опростите што Вам се обраћам и немојте својим гневом казнити несрећника коме је потребно милосрђе. Будући некрштен у Православној вери, као младић сам постао атеиста и богоборац а уз то живећи недоличним животом, све до своје двадесет четврте године, када се у Петроград из Србије вратио монах Давиденко. Упознавши његов благи лик и пример истински светог живота, у мени се догодио снажан земљотрес покајања и од тог трена, Божијом милошћу, читав мој живот се постепено преображавао и урастао у Цркву Његову. He желећи да трошим Ваше драгоцено време, а знајући Вашу љубав према Вери Отаца, усудио сам се да Вам се обратим молбом да учествујете у остварењу једне племените намере. Помозите недостојном слуги Бога живога и истинитога да Цркви од Истока врати макар део свог огромног дуга, не би ли на тај начин покушао, макар делимично, да се искупи за безбројне грехе које је учинио против Бога и Отаџбине! Као што вам је сигурно познато, монах Давиденко је у нашој братској Србији оптужен од тадашње безбожне власти, без икаквих доказа, да је сковао некакву заверу, због чега је на груб начин протеран назад у Русију. Извесни Кочничар, састављач извештаја који је пред Вама, кога су мање-више безуспешно гониле разне тајне службе - на крају је ипак ухваћен и смртно рањен, али тражени тајни документ код њега није пронађен - на самрти је оцу Давиденку саопштио детаљна упутства на основу којих је овај касније пронашао флеш-меморију са поменутим извештајем о мистериозним догађајима који су се десили у тадашњем Београду. Отац Давиденко је сићушну меморију пренео сакривену у десној ципели у Русију, где су велики тимови стручњака и специјалиста проучили и детаљно анализирали ту необичну материју. Додуше, не треба заборавити ни велики труд на састављању документа наше браће из Србнје. Наиме, Кочничар је средио и допунио обимне и детаљне белешке једног од гпавних протагониста догађаја, Тихомира Анастасијевића, чиме га је у извесном смислу деконструисао, тачније, аналитички га раставио на делове, и показао његове састојке, што је - као што ћете имати прилике да се уверите - руским књижевним специјалцима увелико олакшало истраживачке муке, мада, истини за вољу, има и супротних мишљења, међу која спада и оно моје маленкости. Поред тога, извештај који је пред Вама садржи и трактат - овде буквално преписан - једног другог протагонисте Алексеја Калмана - који је такође сам прикупљао грађу за своје дело. Тако да, када се све сабере и одузме, Кочничар је у читавом том кружењу центром града више преписивао него писао или, његовим језиком речено, више кочио него заиста управљао возилом. Заиста, посао Кочничара је посебан, у шта сам и сам имао прилике да се уверим, јер сам се у животу бавио са осамнаест различитих занимања, од јувелира до возача трамваја. Како бих растеретио текст, одмах сам пружио само најнеопходније напомене, a оне остале тек назначио блеђом бојом - у нади да ће наступити погодан тренутак да се и оне обзнане, ради оних који имају намеру да дубље проуче догађаје из извештаја. У сваком случају, молим Вас да се не оптерећујете било каквим напоменама - оне су ту тек за сваки случај... Након нешто више од десет година од овде описаних догађаја - колико се само свет од тада изменио! - данас, када у Петрограду полажемо камен темељац храма посвећеног великом подвижнику Јустину Ћелијском, ово дело је коначно спремно да угледа светлост дана... Призивајући у помоћ Пресвету Тројицу, једносуштну и нераздељиву, Која је као Сунце Љубави које греје и праведне и неправедне, молим Вас да испуните моју смерну молбу и помогнете да ово нејако писаније приређено смиреним слугом Ваше Милости, буде предато на суд наше јавности. Својим зацарењем усрећили сте бољи део човечанства жедног Божије милости и праведности, па усрећите још једно сироче, несрећног болесника са кога све до сада није скинуто - никад изречено али снажно дејствујуће - проклетство услед страшног греха неверја! He пропустите да помилујете Вашег слугу који је спреман да сместа положи сав свој живот за Цара, који је излио благодат на све народе света који су жудели за спасењем! Са осећањем страхопоштовања и пламене безграничне оданости - ја, као даљи и недостојни рођак великог писца Достојевског (1821-1881) — узимам смелост да себе назовем највернијим и најзахвалнијим од свих поданика Вашег Императорског Величанства. Дмитриј Фјодорович Тихомиров Увод Грачаничко кандшо Да ли још гори кандило вере унутра у души твојој? Да ли имаш довољно уљау кандилу твоме, и да ли ти је светло унутра у души твојој? Србине брате, гори ли у теби кандило вере? Свети Николај Грачанички(1880-1956) Тубравић код Ваљева, на дан Преподобног Јустина Ћелијског Грачаница је потопљена. Вода је почела подмукло да упази кроз пукотине у старом камену - танким млазом, наизглед стидљиво, попут безазленог поточића - да би убрзо затим наставила незаустављиво да шикља кроз све отворе у храму, због чега је древна светиња већ била скоро поплављена. Кроз људски грех, нечиста вода је дошла да потопи Манастир кога су се многи одрекли. Неки људи су изградили вештачку брану и одлучили да жртвују манастир из доба Немањића. Вода је већ била у храму када су верници у чизмама стајали на последњој молитви. Многобројна кандила светлуцала су у храму као неугасива искра божанске љубави у срцима верника. Једна сестра палила је кандило у подножју Крста, док је растућа злокобна вода досезала до самог руба кандила и претила да га угаси. Снажна вера ипак није могла да поништи тугу због онога што је један народ себи учинио, што није одлчучније устао да одбрани велику светињу. Упаливши кандило, сестра се шапатом, обливена сузама, сећала стихова Десанке Максимовић. - Грачанице кад бар не би била од камена, кад би се могла у висине вазнети. Грачанице да си нам бар јабука дате можемо ставити у недра и загрејати тако студену од старости, да нам бар пољима око тебе нису предака дивних расејане кости... Грачанице... А затим читала Псалтир. - Помози ми, Боже, јер дође вода до душе. Пропадам у дубоком глибу, где нема дна; тонем води у дубине, и вали ме затрпавају. Изнемогох вичући, промуче ми грло, побелеше ми очи погледајући Бога. Једини новинар који се појавио, од једне друге сестре је хтео да сазна одакле су се појавиле клевете о некаквим лудацима у потопљеном манастиру. - Ја знам - одговорила је она - да ћемо се ми сви поново срести у Грачаници. Они мисле да смо ми луди? Али ако је човек луд, па помозите том лудом да оздрави, немојте га гурати у још веће лудило... Али није луд онај који брани храм од потапања, већ они који га потапају као и они који су равнодушни, који не могу ни да препознају какво се зло надвило над Србијом. Они који, по речима преподобног Јустина као слепци пипајући тумарају кроз гудуре страшних тајни овога света, док се најзад не сурвајуу неку од њих и не разбију сасвим. У том трену, верници су духовно збили редове и из једне душе запевали тропар светом Архангелу Михаилу, коме је манастир посвећен. Као да су слутили да трагедија тек почиње. У том трену до сестре која је давала изјаву узбуђено је дотрчао неки брат и стао приповедати о једном недавном догађају. - Његово име је Алексеј. Боравио је тада у једном манастиру и док је седећи читао двадесет четврту главу светог Јеванђеља по Матеју - која говори о гнусоби опустошења, поновном доласку Христа и крају света - једна птичица попут врапца је ушла кроз прозор и наизменично му слетала у крило и на рамена. Није прекидао читање, а кад је заврпшо и отпевао Слава Тебје Господи, слава Тебје, птичица је истог момента излетела напоље. Када је коначно дошао себи и запитао се шта тo би? и да ли можда све то није било неко привиђење или демонска обмана, птичица је поново упетела, прхнупа два-три пута крилима, у стилу: To сам заиста била ја и одлетела. Међутим, истог дана се догодила једна занимљивост о којој је брат Алексеј причао са посебним узбуђењем. Наиме, објављена је вест да се првоврховни руски екумениста, први пут у хиљадугодишњој руској историји, састаје са римским папом... И сетио се да ми то јави баш данас када безбожници потапају Грачаницу, спрема се коначно признање „независног Косова" и припрема издаја на Критском скупу! Шта још да додам, сестро, осим: А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје јер се приближава избављење ваше. У трену када је брат завршио своју мисао, неки аутомобил се зауставио поред злокобне надируће воде и један старији господин, иначе храбри ратник, неустрашиви подвижник европске езотеријске традиције и заштитник званичне екуменске политике, у пратњи два младића, упутио се ка манастиру, зауставио мало поиздаље и гласно се обратио грачаничким стражарима. - Страшна опасност се надвила над српским родом! Ви затуцани, пркосни, оболели, полудели „богумилски“ зилоти и фанатични расколници; злобни, дезорјентисани и дегенерисани оговарачи, демонске слуге, страшно залутасте, обузела вас нека језовита тама! Ви, који спроводите ваше секташке сеансе, ви ништа нисте разумели! 'Није овде потопљен манастир, то је ваша пројекција. He, ви сте потопљени! Попут протестаната, и ви, овдашњи секташи, опседнути сте папом и Ватиканом, видевши свуда око себе црни папски прстен, тајне потписе, екуменско-прозелитску заверу, унијаћење, потенцијално клање и све оно што иначе спада у ту групу завереничких појмова. У поверењу - да не буде забуне - у Ватикану нема никакве завере... Ипак, верујем да има још пристојних Срба који разумеју реалност - у којој неки манастири морају бити потпљени а неки не, барем још увек не - и који ће бити кадри да вам стану на peп и избију трозубац из канџи. Ето каква су времена дошла, да ви са демонским реповима, канџама и трозупцима браните манастир од потапањаИ Схвативши да је невољно загазио у мочваре досадног филозофирања, брзо се поправио и поново наставио да бљује аутентичну ватру. - Ви лажни и неправославни, јеретички и надобудни антиекуменисти, ви нисте никаква и ничија измишљотина, већ наша тужна и грозна реалност! Као што рекох, ви, јеретици, браните манастир, а ми, црквени мисионари вас због тога осуђујемо — замислите какав парадокс! - али то је наша стварност... Ви једноставно рушите све пред собом, бринући само за једну потопљену ваљевску цркву! Ето колико сте ви уствари деструктивни! Спасавајући један манастир, хоћете да потопите читаву Цркву -да ли сте свесни шта радите?! Уосталом, чешће помињете папу него Христа! Расути сте и дезорјентисани, ношени политичко-свађалачким доживљајем света. To и такво ваше „хришћанство“ је rope од сваког атеизма. Јер атеисти се не боре за Ваљевску Грачаницу и баш их брига да ли се тамо води неки екуменски дијалог и за његов исход не дају ни пет пара! - Време ће проћи, а вечност остаје где је увек била: у непосредном комшилуку Студенице, Жиче, Сопоћана, Хиландара, Ковиља, Јовања, Шишатовца, Велике Ремете, Острога... А шта ви хоћете? Да вечност буде и у комшилуку Ваљевске Грачанице? Ето, вама се даје прст, а ви хоћете целу руку! Какав безобразлук! Па вечност је вечност, без обзира на комшилук! Малчице подигавши нос и ћутке осмотривши запрепашћене слушаоце који су ипак били исувише тужни због потопљене светиње да би улазили у свађу са необичним гостом, говорник је изгледао као разапет између тврдње да је изрекао велику мудрост и нежељене, али све присутније слутње да је иста, заправо, ноторна глупост. Стога је брзопотезни наставак говора служио, између осталог, и немупггом покушају прикривања исте. - И нешто још важније, слушајте ме добро: Ко год прогласи екуменисте за тајне паписте, ко год каже да би, рецимо, неки ученик Никодима Ротова - криптојезуите, блажена старица Пелагија Рјазанска 1965. му прорекла Липсаћеш као пас, испред ногу твог папе, да би он, након тринаест година попио отров намењен управо папи - или било ко у мантији могао бити „кагебеовац“, јеретик је! Три пута проклет! Без покајања изгубљен! Слепи путник и клеветник у пустињи коју је сам направио од света у коме живи! Уосталом, решење за зилоте је болно једноставно. Ћутите и молите се. Будите прави, храбри хришћани који умеју да не таласају. Јер то, уосталом, није нимало паметно. - Без икакве сумње: злоупотреба „борбе против потапања“ овог манастира, посебно, код неких тамо јадника попут „монаха-немонаха“ - који сањају да су једини преостали непотопљени од све братије Грачанице Ваљевске и српске - више је него видљива, и слепом јасна. Други су астински борци, можда слабо видљиви, рецимо они за служење Литургије на било ком другом месту, борци-лиценцирани мисионари. Сетимо се само како је он рекао да ће муњевито спасити Грачаницу ако први међу једнаким екуменистима то затражи, а овај одговорио како нема ништа против да се манастир спасе и - појео вук магарца! Сви могу, сви хоће и на крају - ништа. Додуше, то је било пред изборе, што баца ново светло на ову нашу тужну причу. Па ипак, није све тако црно. Потписали предају манастира, па шта? To је све било под притисцима. Нећу уопште да говорим о томе. To је испод части сваког поштеног човека. - И на крају - он малчице повиси тон - да закључим: највећи проблем Србије није уништење или потапање неког овдашњег манастира - посебно не оног у ком се већином није служило и који, надам се, није немањићки - већ стално уништавање и кобно зилотско потапање целокупне Цркве! Да будем сасвим прецизан: мој утисак је да ви, такозвани чувари вере, на жалост, поново разапињете Христа. Како је то рекао, окренуо се, и - уз тихи жамор зачуђених слушалаца, који су до краја остали углавном мирни — са пратњом се вратио у аутомобил, након чега је незвана трочлана делегација нетрагом нестала. Наслов: Тајна убиства у кругу двојке: унутрашњи детективски роман о Небеској и земаљској Србији Издавач: Samostalni izdavač Miroslav Maravić Страна: 600 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 17 x 21 cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-900577-0-2

Одељак ТРЕБА ДА СЕ НАВИКАВАМО ДА ГОВОРИМО ИСТИНУ, ДА ЧИНИМО ДОБРО 25. август / 7. септембар Св. апостопи Вартоломеј и Тит ВАША СВЕТОСТИ, ДА ЛИ ЈЕ ПОНЕКЛД ДОЗВОЉЕНО ЛАГAТИ? Отац лажи је ђаво и он сам јесте лажа. а у Богу је истина и Бог јесте Истина. У Богу нема лажи. Ми треба да се трудимо да говоримо истину, да не лажемо. Јер, ако лажемо и не говоримо истину, ми онда нисмо са Богом него са ђаволом, јер у Богу нема лажи. Треба да се навикавамо на добро. да увек говоримо оно што јесте. Против греха се треба борити. Постепсено и полако се узраста у врлини. Нико није одмах јак, и нема на самом почетку снаге да каже истину отворено, него прећути, али ипак не каже лаж. Морамо се трудити да се постепено ослобађамо од греха. Ако би се десило, на пример, да неко бежи од непријатеља, па се сакрије, а ми знамо где је, и дођу они који га гоне и питају нас: „Где је?“, ми можемо у том случају да бисмо невиног заштитили, рвћи: „Не знамо.“ Али кад ојачамо у врлини и у говорењу само истине. pеhи ћемо: „Не можемо да вам кажемо где је.“ To значи да знамо где се невини сакрио, али нећемо, не можемо да кажемо, прећутаћемо ту истину па макар због тога и страдали. Ко не лаже, ко говори истину, тај је на страни Бога, тај је са Богом, тај је Божији. Јер од Бога је свака истина и само истина, и свако добро! Садржај Увод приређивача Ципеле Патријарха Павла, 5 Сваки нови дан започињимо молитвом Богу, 11 Издржати до краја, 12 Ношење свога крста, 13 Мудрост и доброта, 14 Хришћани стадо малено, 15 Чувајмо породицу као зеницу ока, 16 Господ нас неће оставити саме, 17 Главне одлике православне вере,18 Као светосавски народ у Европи смо вековима, 19 Бог је човеку осим разума даровао и дар слободе, 20 Духовни мач и духовни мир, 21 Воља Божија и воља наша, 22 Насушна потреба за пешачењем, 23 Уздржање једино дозвољено средство да се не рађа, 24 Какви треба да будемо да бисмо били Божји, 25 Степени духовног живота роб, најамник, син, 26 Пушење је штетно и за тело и за душу, 27 Хришћански однос према ближњима, 28 Абортус је убиство невиног бића, 29 На нечовештво не одговарати нечовештвом, 30 Даровима Божјим служити ближњима, 31 Учинити што можемо, колико је до нас, 32 Живети по закону Божјем, 33 Ни Бог не може спасити онога који неће да буде спасен, 34 Веру показивати животом и делима, 35 Боље је на правди Бога страдати него злочин починити , 36 Значај молитава за упокојене, 37 Сведочити веру животом по Еванђељу, 38 Смирење основ свих еванђелсклх врлина, 39 Задобијање унутарње лепоте, 40 Толеранција је потребна, али не и довољна, 41 Врлине пут ка Царству Божијем, 42 Како се изборити са страхом, 43 Слобода избора, 44 Ревност за Бога, 45 Где ћемо се наћи, зависи од нас, 46 Да ли Божје предзнање укида човекову слободу, 47 Праведност је праведна икад је прогоне, 48 Најпре измирење, па приступање Причешћу, 49 Шта је то хула на Духа Светога, 50 Морамо знати своју веру, 51 Причешпивање тешког болесника, 52 Морамо бити спремни за ношење крста, 53 Пазите и бдите, јер не знате када ће се збити Други долазак Христов, 54 За шта се треба молити у невољи историјској, 55 И љубав према ближњима, и љубав према непријатељима, 56 Српство без Православља недовољно је, 57 О погребним венцима, 58 Самоубиство, 59 Причешћивање жена у време менструације, 60 Духовно узрастање је доживотни процес, 61 Свако духовно делање мора се вршити под руководством Цркве, 62 Несугласице између црквених личности, 63 Поштовање икона у Православљу, 64 Чувати своју веру, клонити се зла, 65 Науку Христову треба и учити и по њој живети, 66 Небеско опредељење није одустајање од историје, 67 Колико често треба приступати Светом Причешћу, 68 Жртвовање свог живота ради чувања части није самоубиство, 69 Кремирање покојника и вршење опела, 70 Начин и редослед целивања икона, 71 Сви имамо снагу да се одупремо саблазни, 72 Старозаветни пророци објавитељи воље Божије, 73 Бог се противи гордима, смиренима даје благодат, 74 Приклањање главе на Литургији, 75 Претварање воде у вино на свадби у Кани галилејској, 76 Полно општење и рађање везани су за овај свет, 77 Општеприхваћено тумачење Књиге Откривења још увек не постоји,78 Кроз светиње Божије гледамо Бога и Бог гледа нас, 79 He сабирати пролазно благо на земљи, већ непролазно на Небесима, 80 Христос исцељује губу телесну и душевну, 81 Да ли жене треба да покривају главу у цркви, 82 Како живети међу људима који живе нехришћански, 83 Најважније је да никад не одступимо од Господа, 84 Молитва је човеков разговор са Богом, 85 Господ Исус Христос је за нас све Хлеб живота, Вода жива, Светлост, 86 Да ли болесник може да седи за време Св. Тајне Јелеосвећења, 87 Борба за чисто срце главна хришћанска борба, 88 Бранити се од зла, али како Хришћанима доликује, 89 Истинска слава долази једино од Бога, 90 Да ли, када их свештеник кади, верници треба да се крсте, 91 He клечи се у недељу и на велике празнике, 92 Дужност нам је да сведочимо Христа, 93 Главу је наш народ давао, али душу никада, 94 О причешћивању из једне кашичице, 95 Истинска вера, избегавање греха, страх Божији, 96 Важнија је чистота душе од телесног украшавања, 97 У поразу не препуштати се безнађу, 98 Свагда треба бити свестан циља нашег живота, 99 Морамо издржати до краја да би нас Господ препознао као Своје, 100 Грех се зачиње у срцу, а лечи се исповешћу, 101 Понекад неке свештенике исувише прожме брига за оно што је „телесно” , 102 Нема венчања у време поста ни под каквим изговором, 103 Бог је један и Света Тројица, 104 Мученици и рају, мучитељи у паклу, 105 Најважније је познати да је Исус Христос Син Божији и Спаситељ, 106 Сујета и гордост су најчешћи разлог свађе и међуљудске мржње , 107 Живи тако да гресима не упропастиш свој живот, 108 Часно испуњавајте своје грађанске дужности, 109 Спаситељ нам је даровао спасење, а наше )е да спасење усвојимо, 110 Приступати Причешћу ни често, ни ретко него са чистом савешћу, 111 Наш гнев је штетан и за нас и за друге, 112 Пост је ублажен за болеснике, труднице и физичке раднике, 113 He оклевај са покајањем, 114 Што желимо себи чинимо и другима, 115 Против малодушности борити се стрпљењем и поверењем у Бога, 116 Човек је обдарен умом, вољом и слободом, 117 Издржати до краја, 118 Уздати се у Бога, 119 Суштина слободе ићи Божјим путем, а не против Бога, 120 Истинско покајање проналажење правог пута и циља, 121 Пост је користан и са медицинског становишта, 122 Да будемо и останемо достојни својих предака, 123 Заповести Божје оружје борбе против страсти, 124 Смисао паљења бадњака, 125 Молим вас да истрајете на путу правде и истине, 126 Смисао и циљ овоземаљског живота, 127 Бог ће помоћи ако буде имао коме, 128 Слобода од греха и ропство греху, 129 Наше је да учинимо оно што можемо, 130 Све чинити Богу на славу и на своје спасење, 131 Будимо мудри и опрезни према понудама овога света, 132 Знак крста је знак да смо Хришћани, 133 Пребацити све своје бриге на Господа, 134 Телесни рад и пешачење неопходни су за здравље, 135 Уноси мир у душу, и доћи ће мир и на нерве, 136 Злу се противити искључиво добром, 137 Христос има и Божанску и људску природу, 138 Ово је право време, у њему чинимо добро, 139 Ако Бог допусти да се нешто деси то нам је на спасење, 140 Вера за живот духовни, наука за живот овоземаљски, 141 Искушења је много, али тако мора бити овде на земљи, 142 Лична љубав, не само физичка основ јединства у браку, 143 Најглавније је у тешкоћама сачувати мир и нерве, 144 Хомосексуализам је потпуна девијација, која нема везе са Богом, 145 Сви ћемо изаћи пред лице Божије да дамо одговор, 146 Од тренутка зачећа дете је целовита боголика личност, 147 Новчано помагати другима колико можемо ни мање, ни више, 148 Акривија - марљиво испуњавање заповести Божијих, 149 Да ли верни треба да приклањају главу на позив оглашенима, 150 He брини се за сутра, с поверењем у Бога Који све може, 151 О тајни хране корисни савети о исхрани, 152 Увек предузимајмо иницијативу у правцу добра, 153 Живот има смисао који долази од Бога Творца, 154 И у брачној љубави чините једни друге већим по части, 155 Боље је бити мртав за овај свет, а бити жив пред Богом, 156 О причешћивању без припреме и са припремом, 157 Увек развијати и ум идоброту, 158 До изопачености долази кад хоћемо уживање без обавеза, 159 Свако увек може бити бољи у погледу срца и воље, 160 Правило хришћанског мучеништва: не тражити мучеништво, 161 У суботу мора да се ради, у недељу не сме, осим због сиромаштва, 162 Љубављу према Богу узвратимо на љубав Божију, 163 Човек треба да се брани од напада, али човечно, 164 Како је псалтир подељен за читање, 165 Живети по Еванђељу једини начин за излазак из општег духовног мрака, 166 Ко се клања икони клања се лицу које је на њој представљено, 167 Шта су то „мали“, а шта „велики“ поклони, 168 Нема великих и малих греха, 169 У различитости мишљења не треба прелазити меру, 170 Да ли треба давати Причешће бесомучнима?, 171 Свештеник који не пости мора бити позван на одговорност, 172 Показати спремност на самопрегор за опште добро, 173 Пружимо руку помирења, али не журимо са загрљајима, 174 Свештеници не смеју да запоставе васпитање своје деце, 175 Опстати не само биолошки већ као народ Божији, 176 Успех не зависи од нас наш је труд, а Бог је Онај Који даје, 177 Савремени медији доприносе моралном кварењу људи, 178 Господ нам милостиво олакшава тежину нашег крста, 179 Смирење је темељ целокупног хришћанског живота, 180 Свеци нису ни „наши“ ни „њихови", већ Божији, 181 И трезвена памет, и љубављу згрејано срце, 182 Вера без дела је мртва, као и тело без душе, 183 Истину треба сагледати у целини, да бисмо избегли замке полуистина, 184 Узрок повећања броја самоубистава је слабљење вере, 185 Бити смирен и свестан свог духовног нивоа, 186 Без причешћа Хришћани смо само по имену, 187 О неопходности припреме постом пред Св. Причешће, 188 Развијати ум, оплемењивати срце, снажити вољу, 189 Човек је лично одговоран за своја дела, идобра и зла, 190 He мучи се бригама, бриге предај Господу, 191 Нема спасења без Причешћа, 192 На место греха засађујмо врлину, 193 Покајање је почетак прања душе од греха, 194 Борба против лажљивости мора се водити у етапама, 195 О значењу свештеничких и ђаконских речи на богослужењу, 196 Ко може бити кум на крштењу у Православној Цркви, 197 Подвижништво начин очишћења срца, просветљења ума, јачања воље, 198 Новокрштени треба свој живот да промени набоље, 199 Бојати се бога, чувати се греха, живети као човек, 200 Теолози да се чувају интелектуализма, 201 Осим у своје руке српски народ се мора уздати и у Бога , 202 Крштење се над мртвима не може вршити, 203 О прослављању крсне славе, 204 Боље је бити несложан него злочинац, 205 Смртно тело је инструмент бесмртне душе, 206 Вера наша да буде плодоносна у нашим добрим делима, 207 Измирење као предуслов приступања Светом Причешћу, 208 Породица је основ целокупног живота, 209 Без мантије и епитрахиља свештеник не може вршити никакво свештенодејство, 210 Саборност Цркве и демократија нису исто, 211 Светом причешћу се не сме приступати као обичном јелу и пићу, 212 Рат се завршио, у миру треба да живимо побожно, 213 Неки канони цркве су непроменљиви, а неки променљиви, 214 Телу треба храна телесна, души треба храна духовна, 215 Да Пресвета Богородица подржи у свему честитом девојке и жене, 216 Три врсте поста: строжи, блажи и најблажи, 217 Само вера у Христа може да буде мотив за крштење, 218 Бог никога не присиљава на спасење, 219 Пост постоји у Цркви Христовој од почетка, 220 И политика може бити на славу Божију, 221 Начело икономије (снисхођења) у црквеном животу, 222 Мрсна храна није нечиста сама по себи, 223 He постоје два морала један за мушкарце и други за жене, 224 Незахвалне дужности једине су којих се треба прихватити, 225 Телесни и духовни пост у Цркви, 226 За нас дилеме нема боље мртав човек, него жив нечовек, 227 У области истина вере принцип икономије непримењив је, 228 Наше је да се потрудимо, а Бог ће помоћи да дорастемо времену, 229 Испразнимо душу од греха, да у њу улијемо истину, 230 He треба се стидети физичког рада, већ греха, 231 После службе Божије не треба причати у храму, већ изван њега, у порти, 232 He оправдавати свој грех, јер је то бежање од истинског покајања, 233 Молити се за оне који срљају у своју пропаст, да их Бог тргне, 234 Вера даје снагу да се издрже сва искушења животна, 235 Никада се немојмо поводити за злочинцима и злом, 236 Увек се трудимо да будемо истинољубиви, 237 Љубав према Богу и према ближњима највећа ствар у овом свету, 238 Морамо бити спремни за ношење крста на путу Господњем , 239 Чојство и јунаштво, 240 Обавезе монаха данас, 241 Јединство у вери православној основа рускосрпског пријатељства, 242 Господ зна тежину нашег крста и снагу којом располажемо, 243 Никад на злочин не одговарати злочином, 244 Сиромаштво духом против отров за гордост, 245 Нечовек је свако ко мрзи људе других народа, 246 Промена имена на крштењу: да или не?, 247 Морамо бити свесни зашто нас сналазе искушења, 248 Шиптарски притисак наталитетом ради етнички чистог Косова, 249 Раскол грех против јединства Цркве, 250 Молитва има суштинску важност у животу, 251 Ако треба да страдамо боље бити мртав човек него мртав нечовек, 252 Пут Богочовека пут свих православних народа, 253 He пристајемо да се бранимо на недостојан начин, 254 Сваку своју мисао, свако своје осећање и дело везати за Бога, 255 Пут Господњи изгледа тежак, али није тежак, 256 Дужност је људска борити се за самоодржање, 257 Пут монашки тежак је, али узвишен, 258 Што не желите себи не чините другима, 259 Шта значе речи „Твоје од Твојих", које свештеник изговара на Светој Литургији?, 260 Све дарове Божје употребљавајмо само на добро, 261 Добро чинити, од зла се бранити, зло добром победити , 262 Црква Христова две хиљаде година проповеда Еванђеље, 263 Послушни смо светим Апостолима, Мученицима и Оцима, 264 За Причешће се треба припремати постом духовним и телесним, 265 Трошимо сувише снаге на оно што је пролазно, па нам не преостаје за главно, 266 Од Томине недеље до Педесетнице ублажен пост, 267 Једно је воља Божија, друго допуштење Божије, а треће наша слобода, 268 Речи Христове треба ислушати и на делу творити, 269 Изградња мира у свету почиње од стицања мира у себи, 270 Опстаћемо само ако будемо знали ко смо, 271 Држати се и у миру и у рату науке Господа Исуса Христа, 272 Садашњост се не може разумети без прошлости, 273 Припремити се за тешкоће, па ће човек лако одолети тешкоћама, 274 Трудећи се за своје духовно здравље помажемо свом народу, 275 Поштовати законе земаљске, живети по закону Божијем, 276 Трудимо се да очистимо своје срце од греха, 277 Будућност је да на Косову и Метохији живимо заједно, 278 Туђ грех не може бити оправдање за наш грех, 279 Живети у греху значи бити роб греха, 280 Свети преци дају нам правац у историји, 281 Треба да живимо у складу са достојанством имена православног, 282 Радост и мир основни садржај науке Христове, 283 Смисао и циљ нашег живота, задобити блаженство Царства Небеског, 284 Личност је оно од чега зависи и добро и зло, 285 Православна Црква је против насиља и жали све жртве насиља, 286 Сваки је човек пред Богом одговоран за своје поступке, 287 Смисао молитава и приноса за упокојене, 288 Пред Богом је први онај који је свима слуга, 289 Морамо своју веру познавати, али и у складу са знањем о вери живети, 290 Ако имамо свест о томе да нам је Бог Отац, осећаћемо се као браћа, 291 У рату човека вреба велика опасност, физичка и духовна, 292 Трпљење увреда прилика за духовно узрастање, 293 Светом Причешћу приступати са припремом и одговорношћу, 294 Обнављајмо се духовно и стичимо Царство Божије, 295 У Христу нема „мушко“ и„женско“, 296 Оно што од нас зависи јесте како ћемо се понашати у невољама, 297 Косовски бој врхунац српске историје, 298 Све у историји процењивати Еванђељем, 299 Како се бранити од нечовечног непријатеља, 300 Лична молитва не може заменити заједничку, нити заједничка личну, 301 Како постити Божићни, Петровски и Госпојински пост, 302 He бојати се страдања на путу Божијем, 303 Гневом се не може ништа добро учинити, 304 Чувајте слогу међу собом и мир са другима, 305 Због праведника милостив нам је Господ, 306 Пост треба да буде и телесни и духовни, 307 Трудити се да будемо дорасли своме времену, 308 Очински вас молим — не напуштајте своја огњишта, 309 Време важи за створена бића, а за Бога Творца не важи, 310 Угледати се на претке у вери, верности, трпљењу, 311 Духовно стање човека пројављује се у његовој спољашњости, 312 Крајњи рок за узимање хране уочи Причешћа, 313 После Христа нема више потребе за пророцима, 314 Верујемо у једнога Бога, тројичнога по Божанским Лицима, 315 Заповести Божије нису ни мало тешке, 316 Све почиње већ овде, и рај и пакао, 317 У Царство Божије ући ће само људи, нељуди остаће изван, 318 Да будемо у сваком часу спремни за Долазак Господњи, 319 Циљ људског живота стицање бесмртног живота Царства Божијег, 320 Молитву вршити као дужност, а онда ће доћи и умиљење, 321 Сваки nocao може се радити на богоугодан начии, 322 Ништа није изгубљено док не буде изгубљено, 323 Како причешћивати болеснике од сиде, 324 Шта је Хришћанство дало свету и историји, 325 Љубав према свом народу не искључује друге народе, 326 Питање женског „права на абортус" и проблем наталитета, 327 Никога и ничега да се не бојимо сем Бога једнога, 328 Нека је слава Богу што носимо Његов Крст као православни Срби, 329 Пресвета Богородица је Дјева пре и после Рођења Христовог, 330 И слобода и одговорност, 331 Ни лажно братољубље, ни осуђивање ближњих, 332 Веру сведочити и речима и животом, 333 Људи вером у Бога постају светлост свету, 334 Царство Небеско пре свих интереса земаљских, 335 Гордост је извор сваког греха, а смирење мајка сваке врлине, 336 И ми смо криви, али нисмо једини криви, 337 Наш однос према вери често је механички, а треба да буде моралан, 338 Чувати се сујете и гордости кроз самосмиравање, 339 Брак и монаштво два различита пута ка истом циљу, 340 Није битно кад ће бити крај света, већ да тада будемо с Христом, 341 Црква никада није агресивна, али није ни пасивна, 342 Косовски проблем није од јуче и неће се решити до сутра, 343 Дужност супружника је да оставе иза себе васпитано потомство, 344 Пут Божји није лак, али је једини спасоносан, 345 Свако историјско време погодно је за спасење, 346 Молитва из дубине душе истинска молитва, 347 Ко не пости да се исправи или да се подвргне епитимији, 348 He дај да те зло победи, већ зло победи добром, 349 Смирење темељ еванђелских врлина, 350 Наш задатак је да творимо вољу Господњу, 351 Како вера расте тако се сујеверје умањује, 352 Човеку је потребна телесна и духовна храна, 353 Осуђујемо грешан поступак, не и грешника, молимо се за његово покајање, 354 Ко живи богоугодно помаже својом врлином свима око себе, 355 Да не изгубимо душу због тела, из страха од смрти, 356 Постити у мрсне дане само по благослову духовника, 357 Истину износити објективно, не приказујући себе бољима него што јесмо, 358 Разлика између православне и римокатоличке иконе, 359 Хришћани треба да се боре против бахатости у себи и другима, 360 Свеци су нам подстицај да будемо онакви какви Бог жели да будемо, 361 Важна је и молитва, и милостиња, и све врлине, 362 Треба бити човек и у најтежим временима, 363 Животом својим сведочити да је и данас могуће живети по науци Господњој, 364 После рата мора се живети у миру с бившим непријатељима, 365 Наши свети преци духовни су нам путоказ ка Царству Божијем, 366 Еванђеље истиче највећу вредносг личности, 367 Трудити се да увек знамо шта радимо, живећи по Еванђељу, 368 Треба да се навикавамо да говоримо истину, да чинимо добро, 369 Тешко је ослободити се греховних навика, али уз труд и помоћ Божију могуће је, 370 Смисао покајања у хришћанском животу, 371 Пут ка добру је тежак, али то је пут на коме се постаје човек Божији, 372 Хришћанин у свету мора бити спреман на искушења и тешкоће, 373 Општи је став да Косово и Метохију сачувамо, 374 Крст носити нама је суђено, ходити путем правде, 375 Наслов: Из дана у дан с Патријархом Павлом: 365 питања и одговора за сваки дан у години Издавач: Образ светачки Страна: 386 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 17 cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-84595-84-5

Старац Порфирије - духовни отац и педагог "Увек се молим да моја духовна деца заволе Бога, Који је све, да нас Он удостоји да уђемо у Његову несаздану земаљску Цркву. Јер, одавде треба да кренемо." Јеромонах Порфирије (из његовог духовног завештања) Кад се први пут нађеш пред старцем Порфиријем, који седи на кревету у својој малој келији, имаш утисак да живиш у неком другом свету. Духом се селиш у прадавна времена старозаветних пророка; налазиш се у атмосфери мира и спокоја. На ум ти долазе догађаји и призори описани у житију светог Антонија. Пред собом би видео лик једног библијског старца, једног мудраца по искуству, благословеног даром "духовног очинства". Старац Порфирије је био истински духовни Отац, који је достигао до висина духовности - због тога је и могао да делује као педагог и саветник. Педагогија коју је примењивао, утемељена на деловању духовног очинства, јесте педагогија Отаца Цркве, која је до данашњих дана сачувана кроз исихастичко и филокалијско црквено Предање. Честити Старац је заиста представљао образац духовног Оца и педагога. Његов педагошки рад је био последица благодатног дара Светога Духа. Због тога је и био тајанствен, и није потицао из "човечанске науке", него је био вођен силом "мудрости унутарњег учитеља". Таквом мистичном педагогијом Старац је поучавао, водио, саветовао духовну децу, младе, а пре свега родитеље. Поучавао је не само речју, него и ћутањем; много пута само својим присуством. Није прибегавао апстрактним моралним начелима; махом је поучавао у оквирима неког дубоког међуличносног односа. Као што смо рекли, честити Старац је још од своје ране младости, благодаћу Божјом, у свести људи био познат као духовни Отац са даром расуђивања. Отуда је био у стању да им помогне на разне начине и користећи се разним средствима. Пажљиво, стрпљиво и саосећајно је слушао о њиховим проблемима. Био је пријемчив за њихове патње. На разноврсна питања одговарао је уз доброту и благонаклоност. Душевно је тешио, подстицао и подржавао малодушне. Није му сметало узнемиравајуће присуство, индискретност и нападност поједине духовне деце. Језик којим је говорио, није био површни језик општења - био је непосредан и суштински поучан језик најдубљег општења душа. Преподобни Старац је био чедан, а самим тим је поседовао "душу која види" (Евагрије), која га је водила ка истинском самопознању. Истовремено, међутим, давала му је могућност да сагледа и да разуме помисли другога - онога који је био његово духовно чедо и који му је прибегао тражећи савет и поуку. Тако, "видећи и прозирући оно што је у срцу" (Климент Александријски, Педагог, 9,3), Старац је читао душу као што би читао књигу. Док посматра свог саговорника, чинило се да његов поглед продире у дубину његове душе, да досеже до најскривенијих кутака његовог бића, и да пред њим ништа не може остати скривено. Саговорник је, ипак, том приликом осећао нарочито усхићење, унутарњи мир и неописиву радост. Но, оно што је привлачило саговорника није била Старчева поучна и утешна реч, него "богољубиво" држање и сладост његовог присуства, који су очаравали. Пошто је, дакле, отац Порфирије првенствено био човек љубави, био је преиспуњен божанском љубављу, којом је зрачио на све око себе. Саговорник је могао да осети њено зрачење - постајао је прималац безграничне божанске љубави. Тада као да није постојао околни свет, као да нису постојали други људи. Тог тренутка - какав човечанска свест до тада није познавала - као да је престао живот и време, као да је нестало сећање на патњу и смрт. Старчев саговорник је овде и сада доживљавао јединственост тог духовног сусрета. Као да је, на неки начин, постајао искључиви поседник љубави коју је "његов Отац" показивао према његовој личности. Унутар такве атмосфере, часни Старац је успостављао дијагнозу, исцељивао и утешавао. Обично је полазио од конкретног проблема који је заокупљао његовог саговорника, односно од видљивог узрока проблема. Ишао је, међутим, и даље, и доспевао до основног полазишта, то јест до узрока одређеног понашања. Својом способношћу постављања дијагнозе, Старац је успевао да расветли истинску подлогу својеобразног понашања, или неког греха. Настојао је да установи да ли је његово духовно дете вољно да се покаје, да открије динамику његовог подсвесног психичког света, да је изнесе на светлост и, коначно, да сагледа патологију његовог личног или породичног живота. После првог приступа одређеном проблему, увек подстицан унутарњим божанским надахнућем Светога Духа, Који је говорио из њега (Мат. 10,20), старац Порфирије је истраживао читаво животно поље свог саговорника. Тада би често говорио о сасвим личним питањима "свог духовног чеда" и откривао скривене стране или чак непознате појединости његовог живота. То је било довољно! Од тог тренутка па надаље, духовно дете му се у потпуности предавало. Дословно и безгранично се предавало свом духовном Оцу! Његова душа је остајала откључана. То отварање душа било је последица Старчеве непрекидне молитве. Отварање би пригрлило молитву, а молитва је олакшавала отварање. Тако су се душе стално претварале у жедну земљу, спремну да у своје крило прими семе и да донесе плода. Тада је Старац изабирао онај метод саветовања и вођења који је одговарао потребама конкретне личности. У свом пастирском деловању Старац је примењивао начело "индивидуалног односа" - сваког човека је посматрао као апсолутну вредност, као јединствену и непоновљиву личност. Разумевао је и поштовао посебност карактера сваког појединца, као и његову личну слободу. Тако је овај божанствени педагог посматрао сваки проблем одвојено, у складу са његовом посебношћу. Никада два човека није саветовао на истоветан начин. Био је у стању да десеторици људи који су од њега тражили савет по истом питању, пружи десет различитих одговора. Свога ближњега, отац Порфирије је прихватао онаквог какав је - са његовим слабостима и са особеношћу његовог понашања. Никада није настојао да га смести у калупе. Није га занимао спољашњи изглед људи, и то нарочито младих, и није реаговао одбојно или негативно на њихову спољашњу ексцентричност или изазовност. Посматрао је најдубље слојеве њихове душе, односно полазишта и узроке њиховог понашања, јер је знао да ће човекова спољашњост бити доведена у ред онда када буде доведена у ред и његова унутрашњост. У својим поукама Старац је увек избегавао крајности и претеривања јер, како је сам веровао, оне не доприносе духовном напретку и емотивном сазревању младог човека. Напротив, прибегавао је умерености, бескрајној љубави, непосредности и ћутању, који човекову душу доводе "до излечења и до целомудрености". Један пар благочестивих родитеља, отац инжењер и мајка педагог, посети Старца да би се са њим посаветовали о свом детету, које је пролазило кроз кризни период пубертета. - Старче - рекоше му - дечко је већ порастао. Имамо страховите проблеме. Остаје до касно ноћу... не слуша нас... својевољан је и креће се у рђавом друштву. Мудри духовник им на то одговори: - У овом периоду боље је да ћутите. Прикријте своје "благочешће". Немојте га изазивати. Овог трена ви сте "добро одевени", на своме месту, док је он "пропалица", "одрпанац". Тај ваш "честити" изглед га одбија и изазива. Преподобни Старац је веровао да је најзначајнија подршка и помоћ коју можеш пружити другом човеку садржана у следећем: да га саслушаш кад хоће да ти говори о својим потребама, кад жели да искаже своју муку, кад пожели да се са њим дружиш како не би осећао пагубну усамљеност и друштвену одбаченост, која сатире личност. Брижан очински загрљај преподобног Старца био је увек отворен за сваког паћеника, за свакога ко је душевно исцрпљен, ко је био у опасности да пропадне. Тако су духовни отац и његово чедо представљали јединство бића, јединство срца која су куцала у истом ритму, која су заједно боловала и болују, која заједно пате и очекују бољитак. Но, старац Порфирије није био саветник и педагог само појединачних младих људи - био је, истовремено, духовник и путеводитељ ширих народних група. Путовао је и посећивао најзабаченија сеоца када је, уз помоћ благодати Божије, знао да њихови житељи имају потребу за откривењем и виђењем присуства Божијег у њиховом животу. Тако је, на свој нарочити начин, својом животном педагогијом разбуђивао душе простих људи у сеоским срединама, које су сиромашне духовним искуством. Својим речима, а пре свега уз помоћ својих благодатних дарова, чинио их је заједничарима тајни божанске благодати; откривао је Бога у њиховим скромним, сиротињским животима. Јуна 1986. године, у поучном разговору забележеном на магнетофонској траци, старац Порфирије - уз живост описа која га је одликовала - описује одређене мисионарске случајеве и потресне догађаје који су се дешавали четрдесетак година раније. "Једног јутра", прича он, "пођем у своју цркву. Но, она беше закључана - црквењак још не беше откључао. У близини се налазила продавница млека, те ја пођем тамо и седнем да сачекам да се црквењак појави. У то доба дана продавница млека је била празна. Ја седнем за исти сто са продавцем, који се звао Атанасије Брациос. Једног трена, у радњу уђе неки купац и затражи млека. У часу док га је Атанасије послуживао млеком, мени се учини да је он врло забринут. Кад се вратио за сто, рекох му: - Атанасије, видим да си врло забринут. - Заиста сам врло забринут - рече ми он. Жена ми је болесна. - Твоја жена - рекох му - има камен у десном бубрегу, и читаву ноћ то ју је нагонило на мокрење. Устајала је, падала, опет устајала. Од силног бола није могла ни да лежи ни да стоји. - Стварно је тако било - рече он. - Опрости ми. Ја нисам веровао у те ствари. Врло сам рационалан. Но, дивим се овоме што си ми сад рекао. Дивим се благодати Божијој! Једног дана из неког села дођу овамо три Албанца; чекали су овде да ти дођеш у цркву како би те видели, јер су хтели да те поведу у своје село да им покажеш где да пронађу воду. Било ми је смешно што су тамо дреждали читав дан чекајући и испитујући црквењака да ли си дошао. Ја сам им говорио: ,Бре, глупи Албанци, чекате да вам поп пронађе воду?' Сада те, Старче, и ја молим: пођи у моје село, јер ни ми немамо воду. Можеш ли да дођеш? Наградићемо те. - Не треба ми новац, Атанасије - рекох му. Но, тешко да могу доћи. Имам своју цркву; народ ме тражи и не могу да изостајем. - Повешћемо те тамо, и вратићемо те. - Не могу - рекох му. И он ме остави на миру. После три дана дође председник села и вели ми: - Оче, сазнао сам од Атанасија шта се збило. У грдној смо невољи, и учинићеш велико добро селу ако дођеш да нам покажеш где да пронађемо воду. Ја му одговорих: - Ево! На доњој страни села има једна чесма. - Да - рече он - тако је. Али, много се спуштамо да бисмо узели воде, а жене се умарају носећи посуде све до села. Поведоше ме, дакле, у своје село да им пронађем воду. Прођосмо сва села Фокиде и стигосмо у Маландринос, у општини Лидорики. - Ево - рекоше ми - то је наше село. - Видите ли ону белу кућу? - упитах. - Е, изнад ње пролази вода. Но, пазите, децо моја. Нећу да ико сазна за ово. Није добро, кажем вам. Нико не треба да сазна да сам ја долазио због воде. То ми је врло важно. Не желим да то ико сазна. Када дођосмо у село, пођемо свештениковој кући. Атанасије Брациос пође и пронађе једног господина. Не сећам се како се звао, али знам да је био ватрогасац. Доведу га преда ме и кажу: ,Он ће те повести тамо горе, где смо ти показали'. Пођох са њим горе и поставих камење на месту где беше вода. У повратку, он је ишао напред, а ја за њим. Терен је био врло нераван. Једног трена он ми се обрати: - Оче, Атанасије ми је рекао да ти знаш доста о болестима. Ја одговорих: - Не знам ја ништа. Сад сам уморан. Тако му одговорих. Он је ћутке корачао испред мене. Ја се крадом прекрстим и погледам га на десној страни груди имао је израслину. Зауставих га и рекох: Видим да овде имаш некакву болест. Његово лице се озари. - Шта видиш? - упита. - Шта да ти кажем, чедо моје. Видим чудо. - Какво чудо? - пита ме он. - Годинама си имао израслину. Но, спроведена је терапија, и рана се сасвим затворила. Могу ти рећи да ти је десно плућно крило јаче од левог. - Како то? - упита он. - Тамо где је била болест - рекох - накупио се некакав кречњак који је покрио болест. Мој сапутник се веома обрадује, па упита: - Је ли стварно излечена? - Излечена је. Сад ти је десно плућно крило боље од оног другог. - Да те пољубим, Старче - рече он - јер већ дуго ме мучи помисао да сам јектичав. - Сада си излечен - рекох му. - Зар не схваташ? - Схватам - вели он - али помисао је и даље у мени. Кад смо се вратили, већ беше сумрак. Путовали смо читав дан. Какав је то био пут: ни асфалта, ни ичега! Само крш и баре. По повратку, пођемо у кућу сеоског свештеника. Он ме поздрави и рече: - Оче Порфирије, Бог те је довео у наше село. Нико од сељана не ступа у цркву. Ја сам самцит служим вечерње, јутрење и свету Литургију. Потпуно сам усамљен. Нигде никога ни за празнике. Тек кад неко умре и кад служим парастос, онда се сви окупе. Но, сад се збило нешто необично: сеоски учитељ је у кафани говорио о теби. Атанасије му је рекао ко си, и како си, не познавајући овај крај, открио "шумећу воду". Недуго затим, народ преплави свештениково двориште и сеоски трг, дижући велику галаму. Свештеник ме упита: - Шта ћемо сад, Старче? - Кажи им - рекох - да се разиђу јер сам уморан, и да ћу доћи неки други дан. Увече сам обедовао код свештеника. Имао је петоро-шесторо деце, па ме упита: - Како ти се чине моја деца? Ја погледах децу па, показавши на једно, упитах: - Уме ли ово дете да говори? - Не знам - вели он. - Шта ти мислиш? - Не уме - одговорих. Кад завршисмо са обедом, свештеник ме поведе устрану, па ме пита: - Благословени Старче, шта видиш у вези са овим дететом? - Оно је - рекох ја - оболело још у материци. И испричам му читав развој догађаја. На то ће свештеник: - Обишао сам, заиста, све лекаре, а оно ипак не говори. Но, и они су ми рекли исто - да је оболело још док је било у мајчином стомаку. Рано ујутро, још се не беше ни разданило, чујемо да се много народа окупило на тргу. Свештеник ће узнемирено: - Шта ћемо сад, оче? - Зашто? - Дошло је народа и из Амигдалије. - Шта је то Амигдалија? - упитах га. - То је село - вели он - на оном другом брду. Ја изађем на врата; свет је био узбуђен. Био је то диван призор! Како сам се појавио на вратима, тако су сви дигли руке. Схватате? Сви су викали. Тада дође и ватрогасац - звао се Коста, сетио сам се - и рече: - Е, оче, каквих све само ствари можеш тамо да откријеш! Почесмо се спуштати стрмим путем. Са нама је била и његова жена. Једног трена он ми рече: - Реци јој нешто, Старче. - Уморан сам - одговорих - ништа не могу да кажем. Тако ми се више нису обраћали. Ја сам, међутим, "истраживао" и "видео" његову жену, при чему они о томе ништа нису знали. Нешто ниже, људи су брали грожђе. Коста ме упита: - Да пођем да ти донесем грожђа? - Пођи - рекох. Када се он удаљио, ја кажем његовој жени: - Приђи да ти кажем нешто. Ти си веома забринута жена и имаш једну конкретну фобију. У свој ум смешташ само рђаве ствари. А пре свега, имаш фикс-идеју да ће ти кућа изгорети. - Да - рече она. - Мучи ме та идеја. Кад се враћам кући, увек издалека гледам да случајно није обавијена димом. Укратко, ја је посаветовах и поучих у вези с тим. Мало-помало, спустимо се у долину. Како дођосмо у Ханију, угледасмо три кућице, а око њих много света. Упитах Косту: - Шта је сад ово? - У току ноћи - рече он - сва села су сазнала да ћеш проћи овуда, па су се сељани окупили овде да те виде. Шта сад да радим, помислих. Чим се приближисмо, навалише сви на мене. Један међу њима рече: ,Хоћу да се исповедим'. Велим у себи: да пођемо мало даље, у један млин, да их исповедим једног по једног? Ипак, рекох: - Не могу; доћи ћу други пут. Док смо чекали да наиђе аутобус из Лидорикија, неко ме повуче за расу и рече: Оче! - Не могу - рекох. - Чекам аутобус. Он повика неком другом: - Задржите га! Не дајте да Старац оде! Дођи - повуче ме опет - немам воде. Хоћу да ми покажеш где има воде. Те ја пођох. - Ено тамо - рекох. - Пођимо заједно - вели он. Па ме поведе тамо. - Овде има воде - рекох ја - показавши на једно место. Они стадоше копати, и пронађоше много воде, а то место назваше "Старчев бунар". Данас се, можда, на том месту налази село. У међувремену стиже аутобус из Лидорикија, те уђосмо унутра. Глас се беше пронео: овај калуђер проналази воду. Кондуктер поче да ме изиграва. Шта ми је током целог пута говорио, не да се описати... Непрекидно ме је исмевао: - А! Има ли овде воде? Дај, реци нам. Ја сам се у себи молио. Нисам се нимало узнемирио. Он, међутим, није престајао са погрдама... - Бре, калуђеру - говорио ми је - шта овде видиш? Путници су се смејали. Нису, наравно, знали шта се збивало у селу... зато су се и смејали. Кад би само знали да су други плакали и указивали ми толико поштовање! Но, нису знали, и непрестано су се смејали. Кондуктер није престајао са задиркивањем. А путници су се смејали. Он ми се обраћао отприлике овако, ваљда презриво: - Еј, калуђеру, шта сада видиш овде? Има ли тамо доле воде? Видиш ли је? Ја нисам одговарао. И тако, стигнемо до Свете Јефимије. Аутобус се заустави код неке кафане како би људи пили воде. Кад је требало да кренемо, кондуктер ми приђе и каже: - Калуђеру, идемо. Шта тражиш? Воду? - Дођи овамо да ти нешто кажем - рекох му. - Хоћеш ли ме саслушати? - Да. Саслушаћу те - одгововори он. Ја уперих прст у доњи део његовог тела, па рекох: - Јеси ли оздравио од болести коју си овде имао? Он врло поцрвени, па каже: - Шта видиш, декице? И опрости ми, добри мој Старче, за оно малочас! Па настави: - Имао сам сифилис, и лекар ми је рекао да ће сад проћи. Шта ти велиш? - упита. - Не знам да ли је прошло - рекох му. - Па ипак, сад не осећам ништа. Само што имам страх од болести. Остави ме, па потрча и позва возача, те и он приђе. - Бре, овај је светитељ - рече му - а ја сам га изругивао читавим путем. Сад ми је јако жао због тога. Замисли, рекао ми је од чега патим. Возач ме замоли: - Дај, кажи нешто и мени. Не могу - рекох му - не треба да Вам кажем. Упиташе ме где живим, те им ја рекох, и једнога дана су дошли к мени и ја сам им рекао све што су желели да знају. У сваком случају, нагледао сам се, што се каже, дрхтавица и страхова код људи... Како да вам кажем? Кажеш човеку неку реч о његовој бољци, споменеш му његово унутрашње стање, кажеш му: ,Са тобом се збива то и то' - а њега хвата дрхтавица. Таквих догађаја попут ових које сам малочас испричао, било је веома много у мом животу. Читав мој живот је испуњен њима. Толико их је, међутим, да не могу ни да их се сетим. А ово сам вам причао да бисмо прославили Бога." Од свих видова човековог живота, старац Порфирије је највише волео изграђивање породичних односа. Веровао је да се срж човекове личности пројављује - исправно или погрешно - кроз породичну заједницу. Због тога се нарочито предано читавог живота бавио пастирском делатношћу и поучавањем о породичном животу. Занимао се, углавном, за унутарпородичне и најдубље личне супружничке односе. Веровао је у нарочиту улогу "љубавног дијалога" између супружника, у нежност односа, у изражавање супружничке осећајности. Са особитом пажњом односио се према случајевима "поремећене" младежи, како је сам говорио. Била је то младеж са разним психолошким проблемима насталим због породичне атмосфере узбуркане агресивним односима. Говорио је о "поремећеној деци" "поремећених родитеља". Говорио је чак да разни проблеми младих људи потичу још из пренаталног периода - кад се мајка није старала о томе да живи спокојно, у духовном миру и молитви. Обично је говорио: својим душевним доживљајима, мајка почиње да васпитава дете још док је у њеном стомаку. У случајевима кад су се код младих људи јављали проблеми - органског или психолошког порекла - отац Порфирије је покушавао, уз помоћ бескрајне љубави која га је одликовала, да се нађе уз породицу. Обично је полазио од утврђивања дијагнозе проблема. Случај који ћу вам описати, помоћи ће нам, мислим, да схватимо Старчево занимање за таква стања и његово настојање да им се супротстави. Године 1988. на Богословском факултету био је студент Јоргос Р. из Месолонгија. Показивао је некакву несигурност при ходу. Тако се манифестовала болест од које је боловао - мишићна дистрофија. То је прогресивна болест мишићног система, махом наследног порекла, која постепено води ка пропасти мишићног ткива. Тачан узрок болести још увек није познат. Јоргосово стање се споро али неизбежно погоршавало, и он ускоро заврши у инвалидским колицима. Недуго затим, његов отац оболи од рака на мозгу, те ускоро умре. Тако се сви проблеми породице, којих је било врло много, ненадано сручише на Јоргосову мајку Ирину. У кући је било још једно дете, Нектарије - и оно у колицима због исте болести. Кад смо, међутим, посетили ту породицу, осећај који је обузимао душу био је мир. Спокојна атмосфера, лица светитеља на зидовима, стрпљив људски осмех - све је одисало присуством Светога Духа. Та благословена породица се заиста налазила у загрљају Божијем! Отац Порфирије је познавао ову породицу и нарочито је волео госпођу Ирину и њену децу. Саосећао је са њима и на сваки начин покушавао да ублажи њихову муку. Ноћу, између два и три сата, односно у тренуцима неиздрживе усамљености, кад бол сатире човеково биће, кад је госпођа Ирина осећала да је издаје стрпљење, зазвонио би спасоносни телефон: бивао је то старац Порфирије. У тим тренуцима очаја, како нам прича госпођа Ирина, кроз умирујуће речи преподобног Старца, осећала је утешно присуство Светога Духа. Старац је добро познавао стање породице. Кад га је госпођа Ирина први пут посетила, он јој је говорио о болести њене деце и поставио дијагнозу њених узрока. На познат дијагностички начин, који смо већ описали, односно додирујући надланицу руке, рекао је: "У периоду твоје трудноће, у породици је владала напетост. Тада се у твом организму појавила нарочита осетљивост; нешто се променило на ембриону". Кад су посетили специјалисте у Швајцарској, они су говорили о "измени" ембриона. Питање исправног васпитања и подизања деце у породици представљало је средиште поучавања старца Порфирија. Кад би га родитељи упитали: - Шта да радимо, Старче, са својим дететом? Препуно је несигурности и страхова. Он би одговарао: - Ви сносите потпуну одговорност за то. Својим рђавим међусобним односима, док је дете још било у стомаку, створили сте му све душевне трауме и психолошке проблеме које оно носи у свом животу. Још је говорио: - Ваша деца никада не треба да вас виде како се свађате, или како једно на друго подижете глас... И завршавао је: - Светост родитеља спасава њихову децу. Постоји један начин да немамо проблема са својом децом - то је светост нашег живота. Постаните свети, и нећете имати никаквих проблема са својом децом... Наравно да се то врло лако постиже: стицањем божанске благодати. Па како стичемо божанску благодат? Смирењем и молитвом. Но, наша молитва треба да буде снажна и жива. Кад се молимо са вером и стрпљењем, то увек даје резултата. Кад је овај мудри педагог имао на уму педагошке методе и средства којима родитељи треба да прибегавају у подизању своје деце, говорио је: - Не вршите притисак на своју децу. Слабости деце махом потичу од родитеља који децу притискају - свакако из љубави - али из човечанске љубави... - Оно што имате да кажете својој деци, реците у молитви. Деца не слушају ушима; само када дође божанска благодат, која их просветљује, тада слушају оно што имамо да им кажемо. Кад хоћете нешто да кажете својој деци, кажите то Пресветој Богородици, и она ће притећи. Та ваша молитва ће бити животворни дах, духовна рука која милује, грли и привлачи властиту децу. Преподобни старац Порфирије је веровао да молитва има нарочит значај за човеков духовни живот, и саветовао је своју духовну децу како да се моле: - Моли се једноставно и смирено, са простом вером, не очекујући да ти Бог одговори. Не очекуј да видиш руку Божију, или Његово Лице, или Његово просвећење. Ништа од тога! Веруј! Јер, молећи се, ти причаш са Богом, заиста причаш са Богом. Честити Старац, међутим, није био само учитељ Јеванђеља, педагог младих људи и благодаћу Божијом просветљени саветник породица - поврх свега, био је осетљива, истанчана и поетска природа. Волео је јутром да се буди и да посматра како се сунце помаља на пучини. Често га чујемо да каже: - Рано јутрос сам изашао да видим Егејско море и да осетим његов мирис... Исту такву шетњу, у истом том часу, чинила је у Тапсани на Паросу једна друга значајна личност - блажени старац Филотеј Зервакос. Старац Порфирије је често говорио: - Христос не жели покрај Себе незграпне људе, него истанчане... Светитељи су поете... Колико ли, заиста, поетичности има у изгледу, у учењу, у делу Господњем на Тиверијадском мору! - Читајте Псалтир - саветовао је - он "заслађује душу". - Љубите природу. Пробудите се ујутру рано - подстицао је своју духовну децу - да видите како царско сунце пурпурне боје излази из мора. Саветовао им је, такође, да седе покрај мора и да размишљају, да се моле, да упијају тајанствене звуке природе, да буду спокојни, да праве излете, да се успињу на брда, да се диве звезданом небу, да се радују ливадама, цвећу, дрвећу, пролећу, зими, снегу... Веровао је да та осећајност доприноси духовном и душевном сазревању човека, да води у дубљу заједницу са Богом и да чини почетак славословља пред Његовом бескрајном величином. Читав овај плодотворни васпитни поступак који смо описали, представља чудо неприступно људској логици. Била је то литургија живота, која је спасла и оживела хиљаде младих људи широм планете. У тој области чуда живео је старац Порфирије. Целокупно његово дело представљало је скромно посвећивање Богу и ближњему. На свом животном путу Старац се, као личност, у потпуности предао Богу, са безграничним смирењем, послушањем и љубављу. Он је био Старац љубави, који је својим понашањем "изазвао" благодат божију, јер је благодарно доживљавао патњу и кроз своје слабости прослављао Господа. Зато га је Господ удостојио да још у овом животу доживљава последње чудо - да буде учесник у поступку "измене" душа животворним дахом Светога Духа, односно "силом Духа Божијег, којом се достојнима указује Царство Божије (свети Григорије Палама, Две беседе на часно Преображење Господње). Садржај Уводно слово, 11 I На издисају нашег века, 13 II У свету - Евангелос Бајрактарис, 19 III Благодатни дарови старца Порфирија, 27 IV Старац Порфирије, дуговни отац и васпитач, 59 V "Нема растојања између нас", 75 VI После уснућа преподобног старца, 77 Наслов: Старац Порфирије Издавач: Задужбина Светог манастира Хиландара Страна: 120 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 17 x 24 cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-84747-28-2

Petar II Petrović Njegoš Izabrana delaGorski vijenacLuča MikrokozmaLažni car Šćepan maliMeki povezПетар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године.[1] Један је од највећих српских пјесника и филозофа.[2]Његош је остао упамћен као веома харизматична и маркантна личност српске историје, и такође као дубоко просветљена мисаона фигура, о чему сведоче његови романи.[3]Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.[4]Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.[5]Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Као изразити српски родољуб, Његош у својим књижевним радовима скоро 200 пута спомиње Србе и Српство.[6]Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом.[7]Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља.[8]БиографијаРодословље Петра II Петровића ЊегошаПоријекло и дјетињство[9][10]Према предањима и многим истраживачима који су се бавили генезом његушких Петровића (Јован Ердељановић, Павле Ровински итд), према сјећањима најстаријих Петровића као и самог црногорског владике Петра II Петровића Његоша, они воде поријекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.[11][12] По Ковијанић Ристи, у књизи „ Помени црногорских племена у которским споменицима“, (књига II)- которски нотарски списи, забиљежено је да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић.[13] Само име племена или краја не подразумијева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувијек живјели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, прије турског освајања, у средњем вијеку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са сјевера данашње Македоније.[14]Владика Петар II Петровић Његош родио се 1813. године `крај огњишта`[15] на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић, из села Пророковића. На 450 страни сабраних Његошевих писама у књизи I из 1951. године пише:„ Његош је на крштењу добио име Рафаел, али се звао Радивој, а најрадије су га звали Раде.[12] ”По Вуку Караџићу његово крштено име било је `Радоје`. У народу је остало владика Раде.[16] По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.[17]Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Цветковић Бајкуш и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, гдје му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете.[18] Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина.[19] У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.[20]Избор за насљедникаМанастир са црквом Рођења Пресвете Богородице 1851. године у Цетињском пољу, око које је касније у другој половини 19. вијека настало данашње ново Цетиње. Прве приватне куће око манастира изграђене су у вријеме владике Петра II Петровића Његоша. Уз финансијску помоћ Русије владика Петар II је у непосредној близини манастира изградио 1838. године резиденцију за административне послове, која је у почетку носила назив Нова кућа, а касније је понела назив Биљарда.Посљедње године живота владике Петра I обиљежене су његовим све горим здрављем и сталном немогућношћу да себи нађе наследника. Звање црногорске владике је традиционално било у посједу породице Петровић, и оно је прелазило са стрица на нећака, пошто се од владике захтијевало да буде нежења.[21] Петров први избор је био Митар Петровић, син његовог најстаријег брата Стјепана. Митар је умро након неколико година и Петар I је био приморан да пронађе другог насљедника. Своју пажњу је усмјерио на Ђорђија Савова Петровића, сина свог другог брата. Пошто је Ђорђије био неписмен, Петар I га послао у Санкт Петербург да похађа школу. Тамо је Ђорђије схватио да му се више свиђа живот у Русији него у Црној Гори. Свом стрицу је 1828. послао писмо у ком га је обавијестио да жели да се пријави у руску царску војску и затражио да буде ослобођен наслеђивања. Петар је 1829. обавијестио Јеремију Гагића, руског вицеконзула у Дубровнику и руској вези са Црном Гором да Ђорђије има његову дозволу да ступи у руску војску, чиме је лишен владичанског трона.[22]Избор је пао на младог Рада, па га је владика Петар за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827.[23] Како Раде није имао формално образовање, владика Петар је желио да га пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки, енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.[24]Прије своје смрти, остарели владика је издиктирао своју посљедњу жељу Сими Милутиновићу Сарајлији. Владика је именовао Радета за свог насљедника и пренио на њега све своје духовне и свјетовне овласти.[25] Владичина последња жеља је такође проклињала сваког ко би жртвовао традиционалне црногорске везе са Русијом у замјену за боље односе са Аустријом.[26] Противници породице Петровић су тврдили да је Милутиновић фалсификовао тај документ као би Раде постао владика, а као доказ су истицали њихово блиско пријатељство.[27]Сламање опозицијеПослије стричеве смрти, 1830, Његош је примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Исто као што се владика бирао из породице Петровића, тако је по традицији титула гувернадура припадала породици Радоњић. Иако титула гувернадура није била никада прецизирана, Радоњићеве присталице су сматрале да је по значају једнака титули владике.[21] Вуколај Радоњић је покушао да истакне првенство свог звања у свјетовним питањима, али није успио да стекне подршку главара. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт,[28] али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.[29] Његош је већ првих година владавине почео озбиљно да ради на јачању државне власти. Најприје је, уз подршку већине главара у новембру 1830. године донио одлуку о укидању гувернадурског звања.[30]Почетком 1831. године, примио је монашки постриг, узевши име Петар, у спомен на стрица, покојног владику Петра. За јерођакона и јеромонаха рукоположио га је рашко-призренски митрополит Ананије (1830—1836), који је младог Петра потом произвео и у звање архимандрита.[31] Тиме је Његошев положај био знатно ојачан, иако још увек није био завладичен. Ово веома важно питање није могло бити ријешено одмах. Стицајем околности, у Црну Гору је током наредне, 1832. године, допутовао ужички епископ Никифор Максимовић (1831—1853) који је знатно помогао Његошу у вршењу црквених послова, пошто је као владика био у прилици да по Његошевом налогу рукополаже нове свештенике.[32] Међутим, то је било само привремено рјешење, које је трајало до наредне године, када је коначно ријешено и питање о Његошевом владичанском звању.Успостављање Правитељствујушчег сенатаГлавни чланак: Правитељствујушчи сенат црногорски и брдскиСпоменик Петру II Петровићу Његошу у Требињу. Споменик је подигао Јован Дучић у присуству краљевог изасланика 28. и 29. маја 1934. Споменик је дјело вајара Томе Росандића. Ово је први споменик у свету подигнут Његошу у част.Почетак Његошеве владавине обиљежен је оживљавањем традиционалног савеза Црне Горе са Русијом. Односи између двије државе су били мотивисани потребом Црне Горе да има моћног савезника који би могао да пружи политичку и финансијску подршку њиховој слабој држави и руском жељом да искористи стратешки положај Црне Горе у геополитичкој бици са Аустријом. Српски православни манастир на Цетињу и институција владике су преживјели вијекове захваљујући руској подршци, али посљедње године владавине Петра I су обиљежене захлађењем руско-црногорских односа. Пошто је протјерао Радоњиће, Његош је 1832. укинуо звање гувернадура. Овај потез му није донио никакве нове моћи, пошто је Русија инсистирала на оснивању на Правитељствујушчег сената црногорског и брдског, чија је сврха била да ограничи и регулише моћи владике. Као и случају Правитељствујушчег совјета у устаничкој Србији, већину чланова сенате су изабрали Руси због њихових политичких ставова који су често више одговарали Санкт Петербургу него Бечу. Створен да замјени Кулук који је образовао Петар I 1798, Сенат је успоставио Иван Вукотић, црногорски дипломата у служби Русије. Њега је Русија послала на Цетиње 1831. заједно са његовим нећаком Матијом Вучићевићем. Њих двојица су потицали из Зетске равнице коју су у то доба држали Турци и велики део свог живота су живили у Русији. Дат им је задатак да успоставе јаку централну власт која би могла контролисати бројна црногорска племена. Вукотићи су били прилично богати, пошто су наслиједили велике количине новца од једног племића и имали су искуство подофицира у руској војсци. Вукотића и Вучићевића је пратио Димитрије Милаковић, полиглота родом из Дубровника који је студирао филозофију у Бечу. Милаковић ће касније постати Његошев лични секретар, замјенивши на том мјесту Милутиновића.[33][34][35][36]Осим што је морао да води рачуна о руском мијешању у унутрашњу политику, Његош се суочио са другим ограничењима своје власти. Није имао војску, милицију или полицију коју би спроводили његову власт на територији коју је номинално контролисао и морао је да се ослања на ратнике из свог братства зарад заштите. Племена на ободу Црне Горе су често или одбијала да га слушају или су склапали савезе са његовим противницима. Пљачкашки походи, који су залазили дубоко у османску Херцеговину, су се дешавали често и они су се показали важним за економски опстанак региона. Иако су такви упади нормално проузроковали оштар одговор Турака, Његош је био немоћан да их заустави.[21]Образовање Правитељствујушчег сената је увело неки вид реда у Црногорску политику. Вукотић је проглашен за предсједника Сената, а Вучићевић је постао његов потпредсједник. Сенат је укупно био сачињен од дванаест особа који су добијали годишњу плату од 40 талира. Имао је законодавну, судску и извршну власт и био је прва државна институција у модерној историји Црне Горе. Могућност било какве озбиљне опозиције образовању Сената је била уклоњена именовањем важних главара и других истакнутих грађана за сенаторе. Сам Његош није био члан Сената, којим су првих година његовог постојања доминирали Вукотић и Вучићевић. Одлуке Сената је спроводила милицијско-полицијска организација названа Гвардија. Она је имала регионалне представнике широм племенских територија, а сједиште јој је било у Ријеци Црнојевића. Сви њени виши заповједници су називани капетани и били су бирани међу најистакнутијим људима из братстава. Почетни број припадника Гвардије је био 150, али је касније тај број нарастао на 420. Руске субвенције су осигурале да сви њени припадници добију плате без кашњења. Централна власт је даље ојачана увећањем броја перјаника, владичине личне гарде.[37][35][34][38][39]Битка за Подгорицу и први покушаји опорезивањаСпоменик Петру II Петровићу Његошу у Подгорици. Подигнут је 1956. године у Титограду (Подгорици) у парку испред Народног позоришта и представља дјело вајара Сретена Стојановића. Ово је први споменик - скулптура у Подгорици. Подгоричка скулптура је први од три одливка, који су поред Подгорице, постављени у Београд и у Риму. Споменик у Београду постављен је 1994. године на Академском платоу између Филозофског факултета и Ректората Универзитета у Београду. Његошев споменик у Риму постављен је 2005. године, у парку Вила Борхес, недалеко од историјског центра града и трга Пјаца дел пополо.Топ „зеленко” који се налази у Биљарди.[40] Црногорци су га донијели на Цетиње са Жабљака Црнојевића. Његош је наредио да се на њему урежу стихови: „Црногорци кад оно витешки, Жабљак тврди турски похараше; Онда мене старца заробише, На Цетиње србско довукоше Мјесеца марта 10.1835.”[41]Деветнаестогодишњи Његош је 1832. наредио напад на муслиманска племена из Подгорице, која су помагала Турцима да угуше побуне у Босни и сусједној Албанији. Као и прије када су владика и гувернадур заједно водили црногорске ратнике у битку, Његошу су се придружили Вукотић и његови људи. Црногорцима су такође помагали побуњени Хоти из сјеверне Албаније. Ипак, Његош и његова војска су и даље били у заостатку, пошто нису имали јасну стратегију како да се боре против Турака и нису очекивали да ће Турци довести коњицу на бојиште. Црногорски герилски приступ ратовању није погодовао заузимању града као што је Подгорица, чији су високе зидине учинили је непробојном за нападе из оближње равнице. Покретањем напада Његош је такође ризиковао погоршање односа са Русима, који су у то вријеме били у савезу са Турцима. Црногорци си били надјачани и приморани на повлачење, повевши са собом многе рањене. За Његоша је пораз постао стални разлог за кајање. Велики везир Решид Мехмед-паша је искористио прилику и као одмазду за напад, напао је низ црногорских вароши и села, набијајући на колац и вешајући све Црногорце које је заробио. Каснији политички притисак Русије је одвратио Његоша од тражења освете.[42][43]Као одговор на пораз код Подгорице, Црногорци су образовали савез са околним муслиманским племенима која су била непријатељски настројена према Порти. Таквим потезом Његош је ризиковао даље удаљавање од Русије, на чију су се помоћ Црногорци очајнички ослањали. Да би неутралисао сумње да Црна Гора дјелује против руских интереса, одржавао је блиске односе са вице-конзулом Грујићем, који је савјетовао цара да је Његош био зависан од Руса као и увијек.[44][45]. У једном од својих писама Грујићу, Његош је забиљежио да је посљедњи савјет који му је дао Петар I прије своје смрти било да се „моли Богу и држи Русије“.[46][35].Вукотић је 1833. увео редовно опорезивање. Исто као и Вукотић, и Грујић и Његош су схватили да без опорезивања Црна Гора нема шансе да функционише као централизована држава, а још мање да оснује независну војску или преживи без ослањања на пљачку или руску помоћ.[45] Иако су порези били мали, племена су се оштро супротстављала новим законима, који никада нису успјели да донесу више прихода него средства добијена од руске помоћи.[39] Многи главари су одбијали да уведу порезе својим племенима, а чак су изазивали Његоша да дође и сам их прикупи.[47]Путовање у Санкт Петербург и посвећење за владикуНа народном збору 23. маја 1833. одлучено је да Његош пође у Русију, у Санкт Петербург како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. На пут је кренуо 3. јуна, приликом чега је боравио у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград је стигао 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, рукоположен је за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода.[12]Петар II се сусретао са истим проблемима као и његов претходник, који су ограничавали његову власт. Није имао своју војску ни полицију, већ је морао користити пратњу коју му је пружала породица или његово племе. Највећи проблем су била племена на ободима Црне Горе, која га често нису слушала или су се придруживала његовим непријатељима. У свим племенима је постојао стални отпор његовој власти. Није могао да контролише њихове пљачкашке походе на турску територију.[21]Помоћу руске владе, установио је три нове институције државне власти. Најприје је донесена одлука о оснивању Сената, потом Гвардије која је бројала 156 људи, а након Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената.Његова слика из 1833. године, када је посвећен за владику, чува се у манастиру Каленићу.[48]Канонизација Петра I, побуна због пореза и битка на ГраховуГодине 1837. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и вјерски и свјетовни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез.[49] У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он.Друго путовање у Санкт ПетербургНа четврто путовање у Беч Његош је отпутовао у септембру 1846. године, оставивши брата Пера, предсједника Сената, задуженог за земљу. На путу за Беч купио је жито у Трсту да би га послао својим гладним земљацима. То је жито плаћао продајом дијамантског прстена који је 1841. године добио од аустријског цара у знак признања аустријско-црногорске границе. Међутим, било је потребно више од мјесец дана да жито стигне до Црне Горе. У јануару 1847. Његош је од Пера добио извјештаје да његови „људи раде било шта да би преживјели`.[50]Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоцјеног накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерниха.[тражи се извор]Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања умјетничких споменика, али и ради лијечења.[51] Вијести о поразу на Грахову[52] су ускоро стигле до Санкт Петербурга, и заједно са оптужбама за ненамјенско трошење новца, зацементирали су Његошеву репутацију међу Русима као агресивног провокатора. Његош је одмах затражио дозволу од главара да отпутује у Санкт Петербург и објасни своје поступке пред царем, пошто је Црној Гори све више очајнички била потребна руска финансијска и политичка помоћ. Главари су дали Његошу свој пристанак и кренуо је у Беч, прије него што је уопште добио одговор од Руса на свој први захтјев. Био је приморан да одсједне у Бечу неколико недјеља, док је цар разматрао да ли да га прими у посјету. У Бечу је више времена проводио са Вуком Караџићем, који се тек био вратио са свог проучавања словенских лингвистичких особина у Црној Гори и био је у процесу писања етнографске студије на њемачком језику Црна Гора и Црногорци. Његошеви сусрети са Караџићем привукли су пажњу аустријског канцелара Клеменса фон Метерниха, чије неповјерење према Његошеву је било појачаном захтјевом младог владике за визу зарад пута у Француску, која је тада сматрана колијевком радикалних идеја. Метерних се побринуо да овај захтјев буде одбијен. У писму једном свом подређеном, Метерних је записао да се Његош „духовно и физички развио“. Написао је да Његош показује „мало поштовања за принципе религије и монархије, да не вјерује чврсто у њих и да је под утицајем либералних и револуционарних идеја“. Своју поруку је завршио напоменом да аустријски агенти морају пажљиво да мотре Његоша у земљи и у иностранству.[53]Владика Петар II Петровић Његош као архијереј са руским царским орденом Свете Ане, уље на платну, непознат аутор. Овај портрет Његоша, репродукован је на новчаницу од 20 динара. Изложен је у сталној поставци збирке портрета Музеја Темишварске епархије.[54] Ово је једини преостао Његошев портрет који се не налази у секуларној, односно лаичкој установи. По свему судећи, да се овај портрет налазио у СФРЈ, вероватно би био конфискован и секуларизован као и остали Његошево портрети. Владичански двор у Темишвару зидан је у барокном стилу упоредо са ново саборном црквом 1745-48.Цар Николај је 1837. дозволио Његошу да посјети Санкт Петербург, баш када је тешка глад погодила Црну Гору. Његош је одмах осјетио да ће његова посјета руској пријестоници бити другачија од прве. Није топло дочекан као 1833. и Руси су искористили ову прилику да га критикују за његово „некалуђерско“ понашање, нарочито на то што је Његош уживао да буде у друштву жена.[55] Упркос овоме, Русија је увећала своје годишње субвенције и обезбиједила пшеницу за становнике Црне Горе угрожене глађу. Иако је црногорска зависност од Русије често доносила сиромашној државици очајнички неопходна средства, она је геополитички била катастрофална за Црногорце, јер су и Османско царство и Аустрија вјеровали да ће излаз Црне Горе на Јадранско море де факто представљати руски пробој у Средоземно море због природе руско-црногорских односа.[39]Покушаји модернизацијеТабља-кула 1848. године, Џон Гарден Вилкинсон. Табља је била одбрамбена-стражарска кула коју је изградио 1833. владика Петар II Петровић Његош на узвишењу непосредно изнад Цетињског манастира. Била је кружне основе и због недостатка финансија никада није до краја изграђена. Умјесто у одбрамбене сврхе користила се за испаљивање почасних салви приликом разних свјечаности. До. 1850. године на њој су као трофеји истицане одсјечене турске главе. Овај обичај је био дух тог времена јер су истицане и одсјечене српске главе на турске тврђаве и куле. Кула је касније претворена у звоник а порушена је 1938. године.Његош је остао у Санкт Петербугу мање од мјесец дана. Из града га је испратио руски потпуковник Јаков Озерецковски, који се вратио на Цетиње са црногорским изасланством да лично у царево име нагледа развитак Црне Горе.[56] Његошева посјета Русији га је охрабрила на даље покушаје модернизације. Бројност перјаника и гвардијана је значајно увећана, а Црногорци ухваћени у борбама или вођењу пљачкашких похода на турске пограничне градове су оштрије кажњавани.[57] Његош је основао двије фабрике барута у Ријеци Црнојевића и наредио да се саграде бројни путеви и бунари.[47] Промовисао је пансрпски идентитет међу својим народом, убиједивши Црногорце да покажу солидарност са Србијом и престану да носе фес, који су широм Балкана носили и муслимани и немуслимани. Разлог зашто је ношење феса дуго задржано као дио црногорске народне ношње је било распрострањено вјеровање да је фес првобитно српска капа коју су Турци касније прихватили. Умјесто тога Његош је предложио да се усвоји традиционална округла капа која се често носила у которској регији.Његошева фискална каса представља симбол првог покушаја регулисања финансијског и пореског система у Црној Гори, Његошев музеј - Биљарда, Цетиње. Купљена је од Млечана. Квадратног је облика, израђена је од кованог гвожђа и увршћена гвозденим обручима и оковима. Закључава се са двије браве које су покривене покретним поклопцем. На двије стране налазе се покретне алке - дршке. Могла се откључати са оба кључа истовремено.Такође је установио Обилића медаљу, која је постала највише црногорско војно одликовање све до уједињења Црне Горе са Србијом 1918.[58] У складу са својим тежњама према секуларизацији, Његош је инсистирао да му се обраћају као господару, а не као владици.[59]Библиотека владике Петра I и владике Петра II Петровића Његоша, Његошев музеј - Биљарда, категоризована је као културно добро од националног значаја 1962. Библиотека данас чува 196 наслова, односно 206 књига које припадају Петру I и 374 књиге које је прибавио Његош. Библиотека је првобитно формирана као библиотека Цетињског манастира у време владике Петра I.Године 1838, угостио је саксонског краља Фридриха Аугуста II, посвећеног природњака који је дошао у Црну Гору да проучава разноврсну флору Црне Горе. Краљ је одсјео у Цетињском манастиру, а Његош је био присиљен да иде из собе у собу да би му удовољио. Изиритиран овим стањем и незадовољан извјештајима њемачке штампе која је описивала Црну Гору као заосталу, Његош је наредио изградњу световног здања које ће му служити и као лична резиденција и као сједиште државе. Ово здање је пројектовао Озерецковски. Здање је било дугачко камено здање са два спрата и 25 просторија, изграђено иза ојачаног зида и окружено одбрамбеним кулама са све четири стране. Налазило се одмах сјевероисточно од Цетињског манастира, а са источне стране је било окренуто према Цариграду. Резиденција је названа Биљарда, по главној соби на другом спрату у којој се налазио сто за билијар[60] који је Његош пренио са јадранске обале на леђима десетак јаких људи. Биљарда се налазила у видокругу недовршене камене куле која је требало да брани манастир од топовске ватре и чија је изградња почела пет година раније. Када је Његош схватио да је њен положај неподесан за једну тврђаву, наредио је да се прекине њена изградња и она је претворена у кулу где су главе обезглављених турских војника набијана на копља и излагана. Претходно су турске главе набијане изван манастирских зидина. Кула је названа Табија, по турској цитадели у Мостару коју је сагради Али-паша, гдје су у сваком тренутку стојале одсјечене главе четворице или петорице Срба.[61]Завјера за убиство Смаил-аге ЧенгићаДопринос Смаил-аге Ченгића турској побједи на Грахову је била толико велика, да му је Порта подарила властити читлук који се простирао од Гацка до Колашина и био већи од цијеле тадашње Црне Горе. Добитак посједа је са зебњом примљен међу околним турским беговима, који су се плашили да ће његов успон угрозити њихов утицај на власт. Српски кнез Милош Обреновић је 1839. послао писмо Али-паши Ризванбеговићу у ком га је обавијестио да ће Смаил-ага правити план са Портом да га уклони са мјеста херцеговачког везира. Али-паша је одмах писао Његошу, тражећи да организују Ченгићево убиство. Сматрао је да би Његош, који је сматрао Ченгића лично одговорним за масакр на Грахову, жарко жељети прилику да освети своје рођаке. Али-паша је такође сматрао да ће, допуштајући Црногорцима да убију амбициозног херцеговачког бега, он отклонити сумњу са себе, јер су Црногорци имали више него довољно разлога да убију Смаил-агу Ченгића. Његош је средином 1839. почео преписку са Смаил-агом. Његова писма су увјерила Ченгића да му је опроштено за убиства, а требало је да га увјере и у његову безбједност.[62]Између 1836. и 1840. односи између Смаил-аге и хришћанских становника његовог посједа су се погоршали. Син Смаил-аге, Рустем-бег, је био алкохоличар и често је силовао жене из племена Дробњака и Пивљана док се заустављао у њиховим селима да прикупља порез. Бијесни, Дробњаци су затражили од Његоша помоћ да убију Рустем-бега. Његош је сматрао да би убиство Рустем-бега било ризично јер би се разљутио Смаил-агу, који би желио да се освети Његошу, као и Дробњацима и Пивљанима. Умјесто тога, убиједио је племена да убију самог Смаил-агу, као и његове најближе сараднике, послије чега би Рустем-бег био незаштићен и беспомоћан да освети очеву смрт. Почетком септембра 1840. неки Дробњаци су се побунили и одбили су да плаћају порез Смаил-агином сину, и умјесто тога изазвали Смаил-агу да дође у њихова села и сам прикупи порез. Смаил-ага је организовао запрежну колону до Дробњака и улогорио се у Мљетичку, засеоку из ког се пружао поглед на Никшић. Смаил-ага и његова пратња су 23. септембра упали у засједу око 300-400 Дробњака које су предводили Новица Церовић, Ђоко Маловић и Шујо Караџић. Смаил-ага је покушао да побјегне, али је открио да је један шпијун завезао све коње. Опколили су га у шатору и убили. Још око 40 Турака је убијено у засједи. Мртвом Смаил-аги је Мирко Алексић сјекиром одсјекао главу. Церовић је смјестио главу у кожну торбу и однио ју је Његошу на Цетиње. Његош је био одушевљен исходом завјере и наградио Церовића звањем сенатора.[62]Убиство Смаил-аге је покренуло низ окршаја у којима су погинули бројни Црногорци и Турци. Вођен жељом да прикрије своју улогу у убиству, Али-паша се претварао да је бијесан и наредио је напад на Дробњаке. Више од 70 дробњачких ратника је убијено, на десетине кућа је спаљено, извори су затровани, а неколико жена је силовано. У исто вријеме, Али-паша је желио да осигура свој положај уклањајући било који разлог за интервенцију Порте. Обратио се Његошу и изразио жељу да води преговоре о миру. Његош је био у дилеми: знао је да неуспјех да се освете Дробњаци представљао ризик да се од њега удаљи значајни дио његових земљака. У исто вријеме, схватио је да би ти преговори могли да увећају територију Црне Горе и донесу дипломатско признање Аустрије и Османског царства, које је жељело мир и окончање сталних окршаја на црногорско-турској граници. Његош и Али-паша су се 1842. срели у Дубровнику да преговарају о миру. Њих двојица су потписали мир у присуство аустријских и руских представника. Када су двојица вођа изашли из палате у којој су вођени преговори, Али-паша је извадио торбу пуну златника и почео да их баца у ваздух. Окупљени Црногорци, међу којима и неколико црногорских главара, су појурили да скупе што је више могуће златника. Али-паша је тиме заправо показао црногорско сиромаштво пред Аустријанцима и Русима и тако осрамотио Његоша.[63]Напад Осман-паше СкопљакаОстрво ВрањинаСкадарски везир Осман-паша Скопљак је био изузетан политичар и војсковођа. Упркос свом српском поријеклу, мрзио је Црну Гору, а нарочито Његоша. Осман-паша је био зет Смаил-аге Ченгића и кривио је Црногорце за Ченгићеву страшну смрт. Такође је желио да прати стопе свог оца Сулејман-паше Скопљака, који је играо значајну улогу у сламању Првог српског устанка 1813. Осман-паша је 1843. напао јужни дио Црне Горе и брзо заузео стратешки важна острва Врањину и Лесендро у Скадарском језеру. Заузимање ових острва је учинило скоро немогућим трговину Црногораца са Подгорицом и Скадром. Порта је осјетила могућност да умири Црну Гору, па је понудила Његошу да га призна за световног владара Црне Горе, ако он призна суверенитет Порте над својом земљом. Његош је одбио и покушао је да силом врати острва. Црногорци нису имали артиљерију вриједну помена, па се сваки покушај заузимања острва завршавао неуспјехом. Његош је покушао да стекне страну помоћ, нарочито од Русије или Француске. На Његошево изненађење, Руси нису били заинтересовани да се умјешају у спор. Французи, иако су подржавали Црногорце, нису интервенисали. Уједињено Краљевство, као и увијек прије избора Вилијама Гледстона за премијера, стало је на страну Турака. Када је Његош покушао да сагради бродове да поврати острва, Аустријанци су интервенисали да спријече његову намјеру, а касније су одбили да испоруче муницију потребну да би се извршио противнапад.[64]Владика Петар II Петровић Његош у народној ношњи 1847. године, уље на платну, Јохан Бес. Изложен је у сталној поставци портрета Његошевог музеја - Биљарда, у Цетињу.Велика суша је погодила Црну Гору крајем 1846, а пратила ју је катастрофална глад 1847. Осман-паша је искористио црногорску невољу и обећао неким црногорским главарима велике количине пшенице ако се побуне против Петровића. Његош је затечен неспреман, пошто је већи дио краја 1846. провео у Бечу гдје је надгледао штампање своје поеме Горски вијенац. Вође побуне били су Маркиша Пламенац, капетан перјаника у Црмници и Тодор Божовић, сенатор из племена Пипера. Пламенац је раније био један од Његошевих најближих сарадника. Према предању, планирао је да постане припадник братства Петровића оженивши кћерку Његошевог брата Пера, тако увећавајући своју моћ и углед. Када је Перо удао своју кћер за Пламенчевог рођака, сина свештеника Јована Пламенца, некада одани капетан је промјенио страну и постао агент Осман-паше. Пламенац је 26. марта 1847. повео групу побуњеника у напад на доњу Црминцу заједно за Турцима. На Његошеву срећу, неки чланови Пламенчевог племена су остали вјерни Петровићима. Након двије недеље, војска од око 2000 Петровића, Пламенаца и припадника катунског племена је истјерала Турке из Црмнице. Пламенац је побјегао из Црне Горе и уточиште потражио код скадарског везира, убиједивши га да подигне турско утврђење на острву Грможур да држи на оку Његошеве снаге. Његош је узвратио саградивши одбрамбену кулу која је надгледала Скадарско језеро.[65]Пошто није могао војнички да порази Турке, Његош се усредсриједио на уклањање оних који су издали њега и његово братство. Неколико недјеља по гушењу буне, обавијестио је Божовића да му је опростио и дао му ријеч да неће повриједити ни њега ни двојицу његове браће ако се врате на Цетиње. Двије стране су се договориле да се сретну у једном селу изван Цетиња. Умјесто да оде на сусрет са Божовићима, Његош је послао неколико помоћника да се у његово име нађу са Божовићима. Божовићи су ухапшени и стријељани. Њихова тијела су јавном изложена као упозорење против неке будуће непослушности. Почетком новембра, Пламенца је убио неки Црногорац на турској територији. Турци су ухватили убицу и објесили га у Скадру. Његош је тог Црногорца посмртно одликовао медаљом Обилића. Осман-паша је убрзо покренуо другу буну. Она је такође угушена, а Његош је наредио да се сви побуњеници стријељају.[66] Потом је послао убицу у Скадар у неуспјешни покушај да се убије Осман-паша, који је такође послао неколико својих убица да убију Његоша, који је преживио неколико покушаја тровања и подметања експлозива испод свог штаба. До 1848. пат-позиција је довела до попуштања тензија како се стање на јужној граници Црне Горе стабилизовало.8/1

ЦРКВА <и>Моје питање се тиче причешћа. Пре уласка у црквени живот, осећао сам душевни полет. А сад, после причешћа не осећам ништа слично. Чак бива и обрнуто: час се посвађам са женом, час нешто друго, Вероватно нешто погрешно радим? — Прво, сами појмови: осећам не осећам. Човек не треба да приморава Бога на то да му да неки осећај. Једном вам је било дато да нешто осетите — Вкусите и видите, јако благ Господ (Окусите и видите даје добар Господ; Пс 33,8). Али, не треба да очекујете да ће Бог сваки пут понављати, да ће „дуплирати" осећања која сте једном осетили приликом причешћа. Има сушних периода. Понекад се са дна вашег срца подиже разноразни муљ. То значи да је Христос као Цар сишао у ваше срце као у пакао, и да је у дубини подигао све страсти и почео да их чисти. И оне су се ускомешале. Почињу да делују у вама: наводно, живели сте мирно и нормално, а кад сте се причесгили све се узбуркало. И ви почињете да се секирате, да се нервирате, да вичете то значи да су се пробудиле страсти које је Христос ускомешао, које су се покренуле услед Његовог доласка. То је нормално. Наравно, то није нарочито пријатно, али не треба томе да се чудите. Христос ће и даље деловати у вама и искрено вам желим да вам већ на следећем причешћу Христос да радост и да осетите да сте у мајчином наручју, као дете. Да вам буде добро, да осетите да вас Христос држи у наручју. Немојте се чудити ако буде другачије. Једноставно, почео је рат, и Господ је као јак сишао у срце да растера грехове. И они су почели да излазе. <и>Блшословите, оче Андреје. Молим Вас да кажете нешто о томе због чега се за Крстовдан вода освећује два пута, и притом се каже даје богојављенска и крстовданска водица исто. Пре више година на радију сам слушала интервју с митрополитом Питиримом (Нечајевим) и он је тада рекао да се у крстовданској ноћи освећује сва вода, све водене стихије: и мора, и океани, и Глечери. Тада ме је то запањило. А недавно сам у једној књижици прочитала — свештеник пише, да се крстовданска вода по својим својствима ни по чему не разликује од било које друге свете воде и да је нетачно мишљење да Господ 19. јануара освећује сву воду на земљи. — Богојављенска и крстовданска вода је једна иста вода. Освећење воде се обавља на вечерњој, која се код нас служи одмах после литургије, односно, ујутру. Зато испада да су као два дана. По календарском временском циклусу је — увече и ујутру. Испоставља се, заједно. Једно исто, само два пута. Богојављенска и крстовданска вода су апсолутно идентичне. Нећу се сложити с овим свештеником да се крстовданска вода не разликује од друге воде. Агиазма реално тече у вечни живот. А, ако он нема такво искуство, нека сматра себе сиромашним. Или нека сматра да је богат у својим заблудама. Нека мисли шта хоће и нека прича шта хоће. Али, велико јорданско освећење, агиазма, на вечерњој Богојављења, самог дана Крштења је, наравно, нешто што превазилази границе остале освећене воде, сваког нашег освећења воде, појединачног и локалног, које је такође, свето, и које је, такође, велико. На пример, сваки прстен се може освештати, али је бурма светија од било ког другог прстена. То је знак брачног јединства мужа и жене у једно тело. Свака тканина се може освештати, али су тканине свештеничких одежди или, пак, нпр. венчанице, као такве, посебно свете. Хе верују сви у то, али шта да се ради, Либерализам корача планетом, А митрополит Питирим је, Бог да му душу прости, говорио апсолутно тачне речи. Воде света, на известан начин, чине један водени басен. Свака бара, сваки поток и свака речица су повезани с Баренцовим морем, са Охотским, Црним и Каспијским — све воде света су повезане. То је јединствени водени басен Земље. И ако освештамо једну бару, једно језеро, један басен, једну реку, на тај начин ћемо силу освећења проширити на цео водени свет. Црква управо то и каже: Днес освјашчајетсја јестество и раздјељајетсја Јордан, и својих вод возврашчајет струји, Владику зрја крешчајема. („Данас се освећује природа, и раздељује се Јордан, и враћа струје својих вода, видећи како се Владика крстн.“). <и>У нашим православним календарима је написано: стари календар, нови календар. Да ли ће наступити време га стари календар стекне нова права? Да Христово Рођење славимо с целим светом, 25. децембра? — Да ли нам је то баш толико потребно? Свашта може да се деси. У ствари, то су релативне ствари. Рецимо, Васкрсење Господње се слави много пута годишње, сваке недеље. Можемо смело да славимо Божић 25. децембра. И шта је ту толико грешно? Ништа није страшно. Али, обележавајући празнике заједно, општећи, ми неизбежно преузимамо различите обичаје, навике и моделе понашања једни од других. Поставља се питање: да ли је страшно да променимо календар и да се у свеопштем одушевљењу слијемо с онима који овако славе Божић? Међутим, ствар се неће ограничити само Божићем. Полако ће се преточити у читав низ њихових обичаја и обреда који нам нису много потребни. А можда нам уопште нису потребни. И ту постоји известан страх. Лично се не бојим, али схватам да је наш народ дете, да ра треба учити. И с ове тачке гледишта се залажем за конзервативизам. Конзервативизам је добар онда кад чува слабог, а лош је кад ограничава снажног. Мислим да конзервативизам обавља изузетно важну улогу чувања и заштите наших људи који су, скоро одреда глупа деца. То знам као пастир православних оваца. Зато сам против заједничких богослужеља. Тачније, ја сам за богослужење с Финском црквом, Грчком црквом, Румунском црквом молим лепо, то је у реду — може, али сам против заједничког слављења Божића, 25. децембра. Треба да задржимо извесне баријере и ограде које нам омогућавају да сачувамо своје лице, и да се не расплинемо у овом свету који се расплињује. Ја сам за чување разлике у календару. <и>У неким храмовима има моштију светих угодника Божијих. Како да се клањамо овим светитељима? — Увек можемо да целивамо мошти, а да сазнамо чије су, Дешава се да има ковчежића у којима има и по сто честица. У неким храмовима, у току целе службе не можеш ни да прочиташ чије се мошти ту налазе. А зашто се ту налазе? Није тешко целивати. Приђеш, прекрстиш се, целиваш и одеш. А шта си целивао не знаш. А да човек сазна ко је то, где је живео, кад је примио муке за Господа то већ представља напор, интересовање, труд. А онда још и редовно поштовање моштију. А понекад ставе ковчежић са по сто честица и то је то. Па, целиваш све заједно, Цели иконостасе, моли Бога за нас! тако се каже. Сваки светитељ је човек, то је жив човек. Болело га је кад су га гушили, вешали, клали, убијали, а он се молио, трпео је, страдао и проповедао. Треба да сазнамо шта му се десило, где је живео, у ком веку. Недавно сам прочитао једну занимљиву реченицу о томе да књиге о свецима треба поштовати исто као мошти светаца. Треба целивати књигу исто као мошти. Постоји древна пракса на моштима светаца су се служила свеноћна бденија. Свети Василије Велики има неколико беседа о моштима светаца. Навешћемо пример. Код моштију мученика Маманта које су се налазиле у Кападокији, хришћани су се окупљали и по читаву ноћ су певали псалме. Целе ноћи до сванућа. У свануће су служили литургију. И ево, Василије Велики је говорио беседу код моштију мученика Маманта. Односно, није само дошао до моштију, целивао их и отишао. Људи су се окупљали и служили су службу целе ноћи, а у зору су служили литургију. То разумем, то је озбиљно доћи тамо где су мошти и провести код моштију ноћ без сна, у молитви. А онда се причестити код моштију. И онда човек осећа извесну везу с тим свецем, с почившим патријархом или мучеником, исповедником или јуродивим. Ето, то је занимљива ствар та жива веза. Наравно, добра је и света ствар целивати кивоте светаца, али то не захтева велики напор. Начинити сто метанија пред моштима то је већ напор. Једном на колена, два пута на колена, три пута на колена и тако док човека не пробије зној, док се не задише. Ми, хришћани, треба да имамо подвижнички дух. Смео и храбар у позитивном смислу речи. <и>Који су извори чамотиње и како човек с њом да се бори? — Извори чамотиње, Цео свет је мрзовољан, људи луде од чамотиње, и што боље живе, тим више луде. Сећате се речи песме: Њихова деца силазе с ума зато што немају више шта да желе?, Људи се стварно гуше, зато што је нама завладао грех, зато што осећамо тежину одговора који треба да дамо на предстојећем и Страшном суду, и то не само зато што нисмо спремни, и наша савест зна да нисмо онакви какви би требало да будемо. Шта предузети против чамотиње? Бодрост, бодрост воље. Треба применити бодрост воље и чинити дела милосрђа и правде Божије. Обавезно треба ићи на литургију недељом устајати на молитву. Ако заволите недељну литургију и ако у суботу и недељу будете на служби, тако ћете се спасити, тако ћете помоћи себи. Господ ће вам толико тога дати кроз то, Иначе су љуци потенцијалне самоубице, лудаци без дијагнозе и затвореници који су још увек на слободи. Свет је луд и људи су смртно болесни. Они то знају и зато „лудују“: једни у дискотекама, други се дрогирају, трећи купују непотребне крпе, четврти се свађају с неким од ујутру до увече, пети бескрајно гледају глупости на телевизији, шести не раце компјутер свако луди на свој начин, бави се глупостима само да се не обеси. Упитавши за чамотињу видели сте сам корен, хвала вам на томе. Човек је безумно биће које се гуши, које је изгубило рај и не жели да се каје, да верује у рај и да се врати. Ако не желиш да се вратиш у рај, то значи да си осуђен на лагано и тихо лудило; пре или касније разбићеш главу о ћошак бетонске зграде. Није важно да ли ће то бити на Менхетну или у Бомбају. То је наш живот. Да не бисмо полудели, треба да поверујемо у Христа, да се ухватимо за Христа, и да недељом идемо на службу, да удишемо нормалан ваздух у храму, да барем једном удахнемо дух Божији, али пуним плућима. Да се кајемо за своје грехове и да усрдно чинимо добра дела. Ако можеш да превезеш некога колима учини то, ако можеш да даш прилог дај, ако можеш да помогнеш — помози, ако можеш да пожалиш — пожали. Излази из себе, извлачи се из своје унутрашње тамнице иначе ћеш откачити. Живимо у откаченом свету. И западни свет, амерички свет, европски свет јесте свет пун лудака. То је откачени свет у који нас зову, у којем човеку преостаје само да се обеси. И ништа друго. Шта друго тамо да ради? Док га муслиман не убије. Или ће те убити, или ћеш се сам обесити. То је сва перспектива. Управо то је евроинтеграција, управо то је слободна капија у слободни свет. Добродошли у лудницу, у чисту постељу. Изволите конопац који виси са плафона. Упитали сте за праве ствари и правилан одговор на то је само један: човек без Цркве је талац сопственог идиотизма и неизбежна жртва суицидних намера. Неко ће на овај, а неко на онај начин отићи из живота неславно, срамотно. Без Цркве, без Христа, живот нема смисла. Човек од животне бесмислице може да се спасава само Христом и у Христу. Спасавајте се, мили брате, хвала вам на питању — Христом и у Христу од бесмислице живота, од које патимо н ви, и ја, и свака људска душа. <и>Један хришћанин је рекао како је, док није био у Цркви, знао само једно — да Бог постоји, и имао је несебичну љубав према старцима. И по својим пријатељима сам приметио да несебични људи више верују, а егоисти то не могу да схвате. — Господ жели да се сваки човек спасе, али Бог треба за нешто да се ухвати у човеку. На пример, за човекове врлине пре обраћења, којима се овај не поноси. Човек, на пример, блудничи, пије, лењ је за молитву, уопште, сматра себе атеистом, али је милосрдан према инвалидима или старцима. Милосрдан је према њима потпуно искрено, без икакве користољубивости, ништа не тражи за себе, већ даје све своје снаге, време, понекад и новац, и друго. Хе поноси се тиме, не труби о томе, не буса се у груди да је, ето, учинио добро. То је оно добро за које Бог жели да се ухвати. Онда благодат Светог Духа преокреће човеков живот. Сећате се Ахримеда: „Дајте ми ослонац и преврнућу Земљину куглу"? Исто тако је Богу потребан ослонац, који представља сува земља људског срца, на којој нема таштине, већ постоје врлине. Захваљујући томе долази до обраћења. <и>У току је трапава седмица, дакле, у суботу пре Недеље праштања не постимо. Значи, последње недеље пре поста не треба да се причестимо? — Нема у вама нимало послушања према Цркви мајци. Ако Црква даје благослов да једете јаја и павлаку, и ако даје благослов да се у недељу служи литургија, зар мислите да је Црква погрешила и да је због павлаке и јаја људима забрањено да се причешћују? Црква вас је благословила да се наједете пре недеље, и то укључујући павлаку, јаја, сир и друго; Црква је благословила да се служи литургија, а литургија не може бити без причесника. Литургија без причесника је вређање Самог васкрслог Христа. Ако се служи литургија то значи да треба да буде и причесника. Како то спојити? Врло једноставно: не треба стављати свој пост изнад благослова Цркве. Ако Црква даје благослов да се причестите причестите се. Шта је услов за причешће? Шта каже свештеник који износи Путир? Со страхом Божијим и вјероју приступите! Он не каже: „Ви који нисте јели јаја и сир, ви који нисте пили млеко, приступите!“ Он каже: Со страхом Божијим и вјероју приступите! Грци додају: Со страхом Божијим, вјероју и љубовију приступите! Ако имаш љубав према Христу, ако имаш страх Божији, ако имаш веру приступи, ако ти је свештеник дозволио. А он не треба да те одваја од Путира због тако небитних разлога. Молим вас, немојте заклањати себи Христа куваним јајима или шољом млека. Ако је Црква благословила да се једе ово, ово и ово, и ако је Црква благословила да се истовремено служи Света литургија, а имамо жељу да се причестимо, зашто патити због лажних питања и лажних сумњи? Попиј млеко пре дванаест и, ако имаш благослов да се причестиш и желиш да се причестиш Христом, желиш да окусиш Христа, да окусиш и да видиш како је добар Господ једи, и види како је добар Господ! То су апсолутно лажни проблеми. То је мешавина јеврејске законитости и католичких предрасуда. То нипошто није православље. То је лаж. Нипошто се не треба сложити с оваквим мислима, нипошто. <и>Спорио сам с једним човеком око тога шта је обред. Објамњавам му да су јелсосвећење, миропомазање, крштење и брак Свете тајне, да нам је Христос дао благослов за све то. А он ми каже да су то обреди и ритуали. — Обред и тајна, Обред је извесна форма, а тајна је суштина. Ако приликом обреда нема тајне, обред је шарена лажа, то је као одећа без човека, то је као одећа која виси на лутки. Овде треба усмерити спор у конструктивном правцу. На пример, парада правог генерала и правих војника је права парада, то је извесно показивање моћи, јединства и постојања војске. А обред кловнова који приказују параду, на пример, или оловних војника је, заправо, обред. На оловним војницима можемо да учимо како направити параду, или можемо учити да правимо параду на компјутеру то је обред. А сама парада је тајна, то је чињеница силе, чињеница јединства, чињеница моћи, чињеница присуства. Овде се треба мање спорити, зато што спорове обично воде они који не знају суштину. Људи који живот Цркве посматрају споља виде само обредно дејство: онај је изашао, онај је рекао, онај је отпевао, онај је кадио. Ови људи као да су мртви изнутра, за њих је све то мртво. Немојте се спорити о томе. Хе смемо се спорити о духовном са световним људима постоји таква светотачка заповест јер неће схватити. Духован човек схвата световног и духовног, а световни не схвата духовног. Ми релативно духовни људи, можемо да схватимо и овог и оног, и петог и петнаестог, а он нас неће схватити. <и>Приликом миропомазања човеку који се крштава дарује се гап Духа Светог враћа се оно што је Адам изгубио приликом пада у грех. Какавје то дар или какви су то дарови? — Хе мислим да се враћа. Чини ми се да се даје оно чега није било. Питање је да ли се враћа оно што је било. Можда се и враћа, наравно, али Христос нам даје много више него што смо имали пре пада у грех. Христос нам шаље Духа Светог и даје нам снагу да ратујемо с грехом, што Адам није имао у пуној мери. Адам није израстао у велику меру, брзо је пао, од малих грехова се срушио на земљу. А ми данас ратујемо с много већим греховима и, ако се неко бори и побеђује, Дух Свети се ту испољава много моћније. Адам је живео у време пре него што се Бог оваплотио, Бог још није био човек, а ми живимо у време кад је Бог постао човек и више се неће рашчовечити. Односно, већ је Христос Нови Адам. Зато се треба разабрати у терминима. Изгубили смо рај, али у Христу добијамо више. А благодат Светог Духа се човеку даје да би послужио Оцу и Сину и Самом Духу Светом, да би Богу са захвалношћу вратио сав свој труд: да не буде, просто, потрошач благодати, већ и учесник у тајнама Божијим да буде Христов сарадник. То је нешто више него што је имао Адам. Он је брзо преварен, а ми смо се већ најели свега и свачега и треба да будемо искусни у свему. Дух Свети нам је потребан и како бисмо препознавали грех, и како бисмо побеђивали страсти, и како бисмо доносили Богу духовни плод, и ради многи других ствари. Наш живот је веома тежак, потребно нам је много дарова Светог Духа. Зато овде нема паралела, овде паралела није толико очигледна, овде је све другачије. <и>Живим у Данској. Млад сам, ог скора сам у Цркви, желим и волим га се причешћујем, много километара путујем го цркве. Једва чекам га се литуршја заврши, га се што пре причестим. Она се код нас не служи често, отприлике једном у два месеца, — Схватам. Шта бих вам посаветовао?, Информишите се како бисте могли најлакше да научите службу, да све разумете. Јер кад је служба разумљива и позната, она пролети као брзи воз. Али, ако слушате заједно и јутрење и литургију, можда се умарате? То је зато што нисте навикли. Зато потражите управо текстове или информације са интернета, у којима се објашњава смисао богослужења, чинопоследовање, кад шта иде, итд. Онда преснимите све то, да имате као своје, и слушајте песме различитих манастирских хорова (на пример, док се возите колима). Херувимску, антифоне Благослови, душо моја, Господа и Хвали, душо моја, Господа. Постепено, да се све то упије у вас, и то ће бити ваша молитва за воланом. Упознајте се са Псалтиром и Јеванђељем. Можете и Јеванђеље да слушате у колима. Све ће се то постепено уобличити. Месец по месец, година по година, биће вам све лакше и лакше да стојите на служби. Ни ноге вам се неће умарати, ни мисли неће врлудати, ни у леђима нећете осећати бол. И служба ће вам бити тако слатка, да ћете рећи: „Господе, како ми је жао што се тако брзо завршила!“ То вам желим. И наравно, причешћујте се са страхом Божијим, с вером и љубављу. Примајте бесмртни Хлеб који је сишао с неба, и живите вечно. Нека би Христос помогао вама, и свим вашим парохијанима у далекој Данској. Тамо, где је некад живео Хамлет, дански принц, којег је описао Шекспир. Видите, и тамо живе православни хришћани. Мир вама, ближњима и даљњима. <и>Шта да радим ако сам се после причешћа (ретко се причешћујем) одмах, истог дана, јако разболео? Можда је то зато што сам пет сати пре причешћа попушио цшарету и попио? Да лије то конкретна казна, или је нешто као одбацивање, или нешто треће? Шта то може бити? — Што се тиче ваше болести после причешћа, немојте себе престрого кажњавати, јер сте већ довољно кажњени. Господ Бог је добар. Мислим да ћете ускоро оздравити. Бог вам здравље дао! И ако човек самог себе буде мучио и притискао мислима због неминовности предстојеће казне, ако се стално тиме буде бавио, наравно да ће бити потиштен. За то нико нема довољно здравља. Немојте се мучити. Покајали сте се, мало сте одболовали, заблагодарите Богу и опорављајте се. <и>У Цркву сам дошао прилично касно, до тада сам накупио охроман број грехова. Испочетка то чак нисам ни схватао, сматрао сам да сам добар момак, а онда је почело да ми се открчва целокупно црнило мог живота. И сад више не могу да се сетшм шта сам исповедио, а шта нисам. Знам да постоји општа исповест, да постоји Света тајна јелеосвећења. Шта да радим? — Човек је касно дошао у Цркву, Па шта, Позна љубави моја говорио је блажени Августин Господу Исусу Христу. Блажени Августин је са четрдесет и нешто година ушао у Цркву. После тога је стигао толико дела да напише, да један човек у току живота не може да стигне да прочита. Један од отаца Цркве се чудио што је блажени Августин толико тога написао. А он није само писао, нешто је и читао, јео је, спавао је, молио се, постио је, чинио је метаније, проповедао је људима. Није страшно то што је касно. Главно је да је човек дошао. Разбојник који је висио на крсту окренуо се Христу трн сата пре смрти. Никуда не идући, зато што су му ноге биле прободене. Благосиљајте Господа због тога што сте дошли. И није важно што је касно. Слава Теби, Боже. Дај Боже да дође што више људи, у било које време. Имате много грехова, Знате шта, претворите то у своје богатство. Човек који је мало грешио и који је знао Бога од детињства је свет човек и ми му завидимо. Али, ако се изненада покаје грешник (а из Јеванђеља знамо да се анђели Божији радују због једног грешника који се каје), обрадоваће небо том покајању. Ако се човек оптерећен мноштвом грехова окреће ка Господу, ако дође искрено, стварно, он у суштини своје злочине претвара у златне резерве. Јер, било му је тешко да дође, а дошао је. Овде се све мења. Неки који су имали среће да се роде у чистоти, да проживе живот у чистоти, у Царству Божијем ће бити испод онога ко је зачет у прљавштини, ко је проживео живот у прљавштини, а онда се покајао. Такви људи могу високо да се вину. Овде не треба журити. Бог је апотекар, Он ће врло прецизно мерити. Шта сте исповедили, шта нисте исповедили, Овде није драгоцено навођење свих својих злочина, грехова, није то главно. Господ зна број длака на глави: А вама је и коса на глави сва избројана (Мт 10, 30). Он од нас, притом, не захтева да знамо број длака на својој глави. Он не жели да бројимо своје длаке као мајмуни. Нема потребе да бројимо своје длаке. Он је избројао, а ми не треба да бројимо. Он зна наше грехове, а ми их не знамо до краја. Зато се кајемо и за знане и за незнане, и за вољне и за невољне, и поменуте и заборављене. Ако се обраћате Богу од свег срца, немојте се бринути јер нешто нисте рекли. Ово кажем вама и свима. Молим вас да не водите бригу о књиговодству или бригу неког педанта због прашине ето, нешто нисте рекли. Окренуо си се, односно, био си Богу окренут леђима, а сад си се окренуо лицем. И то је све. То је најважнија ствар. Није наш задатак да меримо, записујемо, архивирамо и прошивамо. На овом путу можемо да се разбијемо у парампарчад. Немојте се бавити бројањем својих грехова, немојте мучити душу мислима: све сам рекао нисам све рекао. Окрените се Богу. Од смрти Животу. Од прљавштине Светлости. Од одоздо ка Горе. Окрените се. И идите ка Њему. Ако паднеш устани, иди даље, ето то је оно главно у свему. У односима с Богом није важна књиговодствена књижица с избројаним греховима, већ вектор кретања. Касно је? Хвала Богу што си дошао! Имаш много грехова претвори их у благо. Кад се покајеш за њих, они ће ти бити као оправдаље. Јер био си велики грешник, а сад си хришћанин. <фонт сизе=+1>Садржај Црква, 5 Свето Писмо и молитва, 35 Свет и човек у њему, 131 Наслов: О Богу и човеку: у питањима и одговорима Издавач: Бернар Страна: 157 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15х2х21 цм cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-6431-032-1