Поздравно слово Свети манастир Хиландар, царска Лавра српска на Светој Гори Атонској, источник је и споменик српске средњовековне културе и државотворног полета, и, изнад свега, од свог оснивања до данас, свештено место прослављања Тројичног Бога. Поколења српског народа давала су своје синове у хиландарско братство да узрастају по мери Христовој и да својим подвигом испуњавају станове Небескога Цара. Подстакнути неугаслом љубављу према отацбини, хиландарски монаси устројили су Задужбину Светог манастира Хиландара. Први од задатака у којем Задужбина верно служи свом оснивачу и своме роду јесте обнова Хиландара од разорног пожара. Тај подухват посвећен је поколењима која долазе за нама, али обнавља и наш дух и нашу боголикост. Боголико обнављање савременог човека је у центру пажње и ризнице писане речи коју јавности представља Задужбина. Речима нашег духовног оца архимандрита Мојсија, блаженопочившег хиландарског игумана и утемељивача Задужбине, ово издаваштво омогућује да „Хиландар кроз своју отаџбинску Задужбину настави своје присуство у духовном и културном простору матице, непрекинутим писаним трагом, започетим делом и словом Светог Саве Српског" Следујући преподобним хиландарским оцима све до утемељивача наше свештене обитељи, потрудићемо се, кроз неколико библиотека и свеукупан рад Задужбине Светог манастира Хиландара, да испунимо отачки и предањски завет. Њуман Свешог манасшира Хиландара САДРЖАЈ Поздравно слово, 5 Предговор грчком издању, 7 1. ЖИВОТОПИС ПОДВИЖНИКА У СВЕТУ Отац Василије чудотворац, 17 Свети Јован нови милостиви, 29 Прозорљива Еленава, 35 Презвитера Кириаки Тситуриду, 39 Отац Илија Диамантидис мироточиви, 41 Oтац Јован, изгонитељ демона, 56 Константинос Сотириу, 62 Сотирис Вакуфтсис, 74 Никола Савудис, 78 Ваја Георганаки, 82 Атина Сгуру, 93 Отац Василије Тробукис, 102 Софија Самара, 113 Татјана Савиду, 122 Калуђер у свету Димитрије Каливитис, 130 Старица Ана, 148 Отац Евстратиос Папахристу, 166 Јанула Тану, 172 Ламбрини Ветсију, 180 Кети Патера, 208 2. ЧУДЕСНИ И ПОУЧНИ ДОГАђАЈИ Сачувано Јеванђеље, 235 Исцељење глувонеме Туркиње, 236 Свети Прокопије спашава дечака, 237 Прозорљива жена, 238 Поштовање недеље и празника, 237 Пресвета Богородица протерала смртоносни грип, 241 Свети Т»орђе ослобађа заробљеника, 243 Према вери и чудеса, 243 Седам пута спашен, 246 Свети Харалампије зауставља смрт, 246 Мирјани подвижници на Светој Гори, 247 Јављање Пресвете Богородице на Албанском фронту, 248 Кажњавање богохулника, 250 Љубав према свима, 251 Ругање неисповеђеноме, 253 Завете треба испуњавати, 254 Кончина праведника, 255 Исправљање богохулника, 258 Целивао Христове ноге, 259 Научила да чита на натприродан начин, 259 Проналазак скривене иконе, 261 Повратак из другог живота, 263 „Избављење душе човекове је његово богатство" (Пар 13,8.), 264 Читала и примењивала Јеванђеље, 265 Преображен ђаво препречава пут свештенику, 267 Непрестаност Исусове молитве и Псалтира, 268 Благословени Симеон, 269 Божији призив у хришћанску веруједног муслимана, 271 Непокисли при провали облака, 277 Поклоници светога гроба Господњега, 278 Богородица жели да празнујемо „Достојно јест“, 279 „Христос васкрсе и демоне разнесе“, 281 Како је верна жена преобратила свога мужа, 281 Моћ крста, 282 Вера до смрти, 283 Демонски шамар, 283 Током молитве уздигнута од земље, 284 Засијало је њено лице, 285 Награда за милост према мртвима, 288 Причестили га Свети бесребреници, 288 Тјаво на телевизији, 290 Неропотног трпљења мирис, 291 Ђаво не жели да идемо у Цркву, 292 Дете са даром прозорљивости, 292 Наслов: Старац Ефтимије Светогорац - Подвижници у свету Издавач: Задужбина Светог манастира Хиландара Страна: 294 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2015 ИСБН: 978-86-7768-078-7

Растко Немањић - Свети Сава (1175-1235) један је од најзнаменитијих и најзначајнијих личности српске историје, духовности, културе и књижевности. 0 њему се може говорити као о оснивачу самосталне Српске цркве и њеном првом архиепископу, ктитору некоколико манастира и организатору њиховог духовног живота и поретка, законодавцу у области црквеног и грађанског права, дипломати, првом српском ходочаснику у Свете земље, првом правом књижевнику. Као добар познавалац поетике жанрова, користи свој карактеристичан књижевно-уметнички поступак: ослањање на постојеће моделе, интезивно ослањане на библијски контекст, уз емоционалност и непосредност у излагању. Осим Номоканона (Крмчије) као законоправила или основног правног кодекса Српске цркве а тиме истовремено и државе, овај зборник обухвата све остале Савине познате радове: Карејски, Хиландарски и Студенички типик, Житије светог Симеуна Немање, Службу светом Симеону, Писмо студеничком игуману Спиридону и Упутство за држање Псалтира. Најмлађи син великог жупана Стефана Немање, рођен као Растко Немањић, као младић је 1192. отишао у Свету Гору и замонашио се у руском манастиру Свети Пантелејмон, а после очеве смрти 1200, водио је државну политику с братом, краљем Стефаном Првовенчаним. У Никеји је 1219. од ромејског (византијског) цара Теодора И Ласкариса и васељенског патријарха Манојла И Харитопула издејствовао аутокефалност (самосталност) српске цркве и српску архиепископију, за чије је седиште одредио манастир Жичу. Српске земље поделио је на десет епископија. У Рашкој је било осам епископија - Жича, Рас, Топлица, Моравица, Дабар, Будимље, Хвосно и Призрен, једна у Зети (на Михољској Превлаци у Бококоторском заливу) и једна у Захумљу (Стон на Пељешцу). Архиепископија и посебно најзападније епископије на Превлаци и у Стону биле су главна брана агресивном папству које се учврстило на Балканском полуострву после Четвртог крсташког рата од 1202. до 1204. С путовања по Блиском истоку донео је велике светиње - делове Часног крста, део Христовог трновог венца, игуманско жезло које му је пророчанством оставио Свети Сава Освећени из Палестине, икону Богородице Тројеручице, ношену у бојевима испред војске до пропасти српске средњовековне државе. Веома образован, написао је манастирске типике (монашки устави) - Карејски, Хиландарски и Студенички. Капитални значај имао је његов превод с грчког "Шесте новеле" светог цара Јустинијана Великог - коју је очистио од каснијих неправославних додатака - основни православни политички и државно-правни документ у којем је објашњена идеја симфоније (сагласје) цркве и државе. "Шеста новела" (Законоправило или Крмчија, од речи крма - управљање) са српског је преведена на језике осталих православних народа. Симбол симфоније је двоглави орао и први српски двоглави орао представљао је Светог Саву и његовог брата светог краља Стефана Првовенчаног (свети Симон). У православној цркви Светог Саву називају и Равноапостолни (раван апостолима) и Миротворац, јер је 1208. у манастиру Студеница над мртвим очевим телом које је пренео са Свете Горе измирио браћу Вукана и Стефана и тако зауставио грађански рат који је под притиском римокатоличке цркве започео Вукан, а дипломатским мисијама уносио је мир и међу балканске народе. Његов култ је веома снажан код свих православних народа Балкана и у Русији. У делу "Живот Господина Немање" (Свети Симеон) описао је очев живот. Заједно с њим, у јуну 1198. од ромејског цара Алексија ИИИ Анђела издејствовао је хрисовуљу на основу које је подигао манастир Хиландар, учинивши га центром српског црквеног и књижевног живота. Наслов: Сабрана дела: Свети Сава Издавач: Завод за уџбенике Страна: 158 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2001 ИСБН: 86-17-09200-9

58073) SRPSKO JEZIČKO NASLEĐE NA PROSTORU DANAŠNJE CRNE GORE I SRPSKI JEZIK DANAS , Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog u Herceg Novom 20-23. aprila 2012 Izdavač: Matica srpska - Društvo članova u Crnoj Gori, Nikšić 2012 sadržaj : Анатолий А. Турилов: К истории двух древнейших четьих рукопи- сей черногорских монастырских собраний: Милешевский Панеги- рик (Цетинский монастырь, № 50) и Пандекты Никона Черногорца (монастырь Троицы у Плевля, № 87) Jasmina Grković-Mejdžor: Funkcionalnostilske odlike predgovora i pogovora iz štamparija Đurđa Crnojevića i Božidara Vukovića Nevenka M. Antović: Primjena nuklearnih metoda u zaštiti kulturnog nasljeđa Yannis Кakridis: Partikule kao izazov za prevodioce i izdavače (na primeru srpskoslovenskog prevoda antilatinskih traktata Grigorija Palame i Varlaama Кalabrijskog). Gordana Jovanović: Neka zapažanja o jeziku Goričkog zbornika Vladimir Balj: Rad Svetozara Tomića na proučavanju i objavljivanju Goričkog zbornika Brankica Čigoja: Napomene o grafiji, ortografiji i jeziku Molitvenika prote Martinovića iz Bajica (RS 83) Jelica R. Stojanović: Lična imena po nazivima biljaka i životinja u starim srpskim pomenicima (Pivski pomenik, Pomenik iz Hoče, Morački pomenik). Svetlana Tomin: Dve sveske Đorđa Sp. Radojičića o riznici manastira Sveta Trojica kod Pljevalja Slobodan Pavlović: Pozicioniranje enklitika u Paštrovskim ispravama Viktor Savić: Zapisi štampara sveštenomonaha Makarija. Jezik, pismo i pravopis. Marina Kurešević: Hipotaktičke strukture u Varuhovom otkrovenju (u prepisu iz rukopisnog zbornika manastira Nikoljac broj 52) Radoje Simić: Velika istorijska metafora M. Vukovića o savremenosti (Stilske i naratološke osobenosti Vukovićevog dela Engleska posla) Valentina Pitulić: Poslednji zapisi govornih narodnih tvorevina sa Kosova i Metohije / funkcija i značenje Lidija Tomić: Pjesnički kanon u Četiri kanona Ivana V. Lalića Drago Perović, Dušan Krcunović: Kosmičko-egzistencijalni patos Luče mikrokozma. Jelena R. Jovanović Simić: Naučni stil Nova Vukovića (Tekstual- na i intertekstualna analiza naučnog diskursa u knjizi Putevi stilističke ideje) Ana Janjušević-Oliveri: Jezičko-stilske odlike dijaloga u drami Pelinovo Žarka Komanina. Mitra Reljić: Prototipični uzročnici straha u asocijacijama ko smetskih respondenata Biljana S. Samardžić: Fonetske osobenosti Goraždanskog i Cetinjskog psaltira (konfrontativna analiza). Milka V. Nikolić: Ortografski i metodički aspekti Bukvara AdaMa Dragosavljevića (1825) i Ogleda srpskog bukvara Vuka Кaradžića (1827) Per Jakobsen: Forma supstancija u jeziku. Policentrični jezici na štokavskom području Miloš M. Kovačević: O aktuelnom pravopisu i gramatici crnogorskog jezika`. Milanka J. Babić: Međuzavisnost statusa srpskog jezika u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Stana S. Ristić: Neki aspekti aktuelnog stanja srpskog jezika na prostorima današnje Crne Gore Draga Bojović: Naučni i metodološki aspekti „crnogorskog jezika`. Pavel Krejči: Horonimi Srbija i Srpska kao translatološki problem (pitanje čeških ekvivalenata). Ljiljana Kostić: Stavovi Vladana Đorđevića u odbrani Vukovih ideja uvođenja srpskog narodnog jezika u književnost.. Dragana Drakulić-Prijma: Srbistika na Državnom univerzitetu Sankt Peterburgu. Ольга И. Трофимкина: Библеизмы в литературном сербском языке Ružica Levuškina: Leksika u delu Sv. Serafima Džarića (igumana manastira Sv. Trojice kod Pljevalja). Zorica Nikitović: Funkcionalnostilski aspekt složenica u Molitveniku Đurđa Crnojevića (1495/96) Slavka Tr. Veličkova: Ustaljene jedinice sa temporalnom leksemom Jovanka J. Radić: Mama, maši, majka tri reči za tri logička nivoa Dimka Savova: Tročlani pasiv u savremenom srpskom jeziku (na materijalu iz dnevnih novina). Dragana Кerkez: Preteritalna vremena i neočekivanost u srpskom jeziku (u poređenju sa ruskim) Alina J. Maslova: Strukturni modeli i pragmatički tipovi instrukcije u srpskom jeziku i ruskom jeziku Miodrag Jovanović: Sistem zamjenica u Gorskom vijencu. Vidan V. Nikolić: Inercija razvoja govora Starog Vlaha u odnosu na matične istočnohercegovačke govore (sociolingvistički aspekti) Mihaj N. Radan: Poreklo pojedinih zajedničkih konjugacijskih osobina u karaševskim, banatskim i prizrensko-timočkim srpskim govorima Nataša Ž. Dragin: O Sudu Ivana Crnojevića u Cetinjskom ljetopisu Marija Pejović-Zeković: Izvedene imenice u Zakoniku Danila Petrovića Mira Čanović: Kontinuanti vokala jat u Krtolskim ispravama (17, 18. i 19. vijek) Vladan Jovanović: O jezičkim osobinama Zakonika Danila Prvog (u svetlu srpske književnojezičke situacije oko polovine 19. veka) mek povez, format 17 x 24 cm , ćirilica, 565 strana

SRPSKO JEZIČKO NASLJEĐE NA PROSTORU DANAŠNJE CRNE GORE I SRPSKI JEZIK DANAS - zbornik radova Međunarodni naučni skup, Herceg Novi, 20-23. aprila 2012. godine   Urednici - Olga Trofimkina, Radoje Simić, Gordana Jovanović, Jasmina Grković Mejdžor, Miloš Kovačević, Lidija Tomić, Slavka Veličkova, Pavel Krejči, Draga Bojović, Milanka Babić, Miodrag Jovanović, Slobodan Pavlović, Jelica Stojanović   Izdavač - Matica srpska - Društvo članova u Crnoj Gori, Nikšić   Godina - 2012   566 strana   24 cm   ISBN - 978-9940-580-09-4   Povez - Broširan   Stanje - Kao na slici, ima pečat izdavača, tekst bez podvlačenja       SADRŽAJ: АНАТОЛИЙ А. ТУРИЛОВ - К истории двух древнейших четьих рукописей черногорских монастырских собраний - Милешевский Панеги рик (Цетинский монастырь, № 50) и Пандекты Никона Черногорца (монастырь Троицы у Плевля, № 87) JASMINA GRKOVIĆ-MEJDŽOR - Funkcionalnostilske odlike predgovora i pogovora iz štamparija Đurđa Crnojevića i Božidara Vukovića NEVENKA M. ANTOVIĆ - Primjena nuklearnih metoda u zaštiti kulturnog nasljeđa YANNIS KAKRIDIS - Partikule kao izazov – za prevodioce i izdavače (na primeru srpskoslovenskog prevoda antilatinskih traktata Grigorija Palame i Varlaama Kalabrijskog) GORDANA JOVANOVIĆ - Neka zapažanja o jeziku Goričkoj zbornika VLADIMIR BALJ - Rad Svetozara Tomića na proučavanju i objavljivanju Goričkoj zbornika BRANKICA ČIGOJA - Napomene ografiji, ortografiji i jeziku Molitvenika prote Martinovića iz Bajica (RS 83) JELICA R. STOJANOVIĆ - Lična imena po nazivima biljaka i životinja u starim srpskim pomenicima (Pivski pomenik, Pomenik iz Hoče, Morački pomenik) SVETLANA TOMIN - Dve sveske Đorđa Sp. Radojičića o riznici manastira Sveta Trojica kod Pljevalja SLOBODAN PAVLOVIĆ - Pozicioniranje enklitika u Paštrovskim ispravama VIKTOR SAVIĆ - Zapisi štampara sveštenomonaha Makarija. Jezik, pismo i pravopis MARINA KUREŠEVIĆ - Hipotaktičke strukture u Varuhovom oškrovenju (u prepisu iz rukopisnog zbornika manastira Nikoljac broj 52) RADOJE SIMIĆ - Velika istorijska metafora M. Vukovića o savremenosti (Stilske i naratološke osobenosti Vukovićevog dela Engleska posla) VALENTINA PITULIĆ - Poslednji zapisi govornih narodnih tvorevina sa Kosova i Metohije / funkcija i značenje LIDIJA TOMIĆ - Pjesnički kanon u Četiri kanona Ivana V. Lalića DRAGO PEROVIĆ, DUŠAN KRCUNOVIĆ - Kosmičko-egzistencijalni patos Luče mikrokozma JELENA R. JOVANOVIĆ SIMIĆ - Naučni stil Nova Vukovića (Tekstualna i intertekstualna analiza naučnog diskursa u knjizi Putevi stilističke ideje) ANA JANJUŠEVIĆ-OLIVERI - Jezičko-stilske odlike dijaloga u drami Pelinovo Žarka Komanina MITRA RELJIĆ - Prototipični uzročnici straha u asocijacijama kosmetskih respondenata BILJANA S. SAMARDŽIĆ - Fonetske osobenosti Goraždanskog i Cetinjskog psaltira (konfrontativna analiza) MILKA V. NIKOLIĆ - Ortografski i metodički aspekti Bukvara Adama Dragosavljevića (1825) i Ogleda srpskog bukvara Vuka Karadžića (1827) PER JAKOBSEN - Forma i supstancija u jeziku. Policentrični jezici na štokavskom području MILOŠ M. KOVAČEVIĆ - O aktuelnom pravopisu i gramatici „ crno-gorskog jezika“ MILANKA J. BABIĆ - Međuzavisnost statusa srpskog jezika u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori STANA S. RISTIĆ - Neki aspekti aktuelnog stanja srpskog jezika na prostorima današnje Crne Gore DRAGA BOJOVIĆ - Naučni i metodološki aspekti „ crnogorskog jezika“ PAVEL KREJČI - Horonimi Srbija i Srpska kao translatološki problem (pitanje čeških ekvivalenata) LJILJANA KOSTIĆ - Stavovi Vladana Đorđevića u odbrani Vukovih ideja uvođenja srpskog narodnog jezika u književnost DRAGANA DRAKULIĆ-PRIJMA - Srbistika na Državnom univerzitetu u Sankt Peterburgu ОЛЬГА И. ТРОФИМКИНА - Библеизмы в литературном сербском языке RUŽICA LEVUŠKINA - Leksika u delu Sv. Serafima Carića (igumana manastira Sv. Trojice kod Pljevalja) ZORICA NIKITOVIĆ - Funkcionalnostilski aspekt složenica u Molitveniku Turđa Crnojevića (1495/96) SLAVKA TR. VELIČKOVA - Ustaljene jedinice sa temporalnom leksemom dan u srpskom jeziku JOVANKA J. RADIĆ - Mama, mati, majka – tri reči za tri logička nivoa DIMKA SAVOVA - Tročlani pasiv u savremenom srpskom jeziku (na materijalu iz dnevnih novina) DRAGANA KERKEZ - Pretepitalna vremena i neočekivanost u srpskom jeziku (u poređenju sa ruskim) ALINA J. MASLOVA - Strukturni modeli i pragmatički tipovi instrukcije u srpskom jeziku i ruskom jeziku MIODRAG JOVANOVIĆ - Sistem zamjenica u Gorskom vijencu VIDAN V. NIKOLIĆ - Inercija razvoja govora Starog Vlaha u odnosu na matične istočnohercegovačke govore (sociolingvistički aspekti) MIHAJ N. RADAN - Poreklo pojedinih zajedničkih konjugacijskih osobina u karaševskim, banatskim i prizrensko-timočkim srpskim govorima NATAŠA Ž. DRAGIN - O Sudu Ivana Crnojevića u Cešinjskom ljetopisu       Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Porodicni Arhiv Raskovica POSEBNA IZDANJA Narodna biblioteka samo papir na koricama ima fleke kao na slici, unutra je veoma dobro ocuvano Опис рукописа Народне библиотеке / Светозар Матић ; са прилогом Породични архив Рашковића описао М. Костић Београд : Научна књига, 1952 (Београд : Штампарија и књиговезница Српске академије наука) VII, 301 стр., [1] пресавијен лист : илустр. ; 24 cm Посебна издања / Српска академија наука ; књ. 191. Одељење литературе и језика ; књ. 3 Osnovana je 1832. godine u knjižari Gligorija Vozarovića. Inicijalni fond činili su pokloni Vozarevića i drugih srpskih kulturnih poslenika. Za dan osnivanja uzima se 28. februar 1832. godine kada je Dimitrije Davidović poslao pismo knezu Milošu o uređenju biblioteke.[1] U novembru iste godine Knez Miloš je naredio da se jedan primerak od svake štampane knjige ustupi biblioteci. Tako je ustanovljena institucija obaveznog primerka. Od 2002. godine Narodna biblioteka Srbije kao svoj dan slavi upravo 28. februar.[1] Po istraživanju Dejana Ristića, objavljenom u knjizi „Kuća nesagorivih reči”, biblioteka je osnovana 12. jula 1838. u Kragujevcu, a naredne godine preseljena u Beograd.[2] Uspon u radu Narodne biblioteke nastao je 1853. godine kada je ukazom kneza Aleksandra uvedeno zvanje državnog bibliotekara u rangu profesora Velike škole.[1] U vreme kada je bibliotekar bio Janko Šafarik (1861–1869), biblioteka je preseljena u Kapetan-Mišino zdanje[1] i tu je u levom prizemnom krilu, dočekala Prvi svetski rat.[3][4] Početkom Prvog svetskog rata jedan deo vrednijih, posebno starih rukopisnih knjiga, je evakuisan iz biblioteke i spakovan u voz. Preostale knjige i arhiva postale su ratni plen Nemačke i Bugarske (gde su odnete)[5][6], a deo je ostao i propao. Nestala su u ratnom metežu pored knjiga i tri najvažnija stara srpska rukopisa: `Nikoljsko jevanđelje`, `Zbornik popa Dragolja` i `Prizrenski prepis Dušanovog zakonika`.[7] Jedan deo knjiga je nestao i kasnije vraćen, dok postoje knjige koje do sada nisu vraćene.[8][9] U Prvom svetskom ratu biblioteka je ostala bez svojih prostorija, pa je 1920. godine za njene potrebe otkupljena fabrika i „Kartonaža Milana Vape“, na Kosančićevom vencu.[1] Za nju je plaćeno 3.200.000 dinara, a rad je otpočeo početkom 1922. godine.[10] Te godine biblioteka je imala 300.000 knjiga, 1.195 starih rukopisa, 2.500 pisama, 300 inkunabula.[6] Prostor je bio nedovoljan i vlažan, većina izdavača nije slala svoja izdanja na registrovanje, ni primerak dela.[11] Zgrada biblioteke na Kosančićevom vencu pogođena je 6. aprila 1941. godine prilikom nemačkog bombardovanja Beograda i veliki deo knjižnog fonda je tada uništen.[12][13] Uništen je knjižni fond od oko 500.000 svezaka, kao i zbirka od 1424 ćirilična rukopisa i povelje (12–17. vek), kartografska i grafička zbirka od 1500 brojeva, zbirke od 4.000 naslova časopisa i 1800 naslova novina, zatim značajna i nedovoljno proučena zbirka turskih dokumenata o Srbiji, inkunabule i stare štampane knjige i celokupna prepiska značajnih ličnosti iz kulture i političke istorije Srbije i Jugoslavije (Lukijan Mušicki, Vuk Karadžić, Đura Daničić, Pavel Šafarik[14]). Osim toga nestali su svi inventari i katalozi.[3] Iz stare zbirke rukopisa sačuvao se samo jedan rukopis koji je u tom trenutku bio van biblioteke.[15] Neki od rukopisa koje se čuvaju ili su čuvani u Narodnoj biblioteci su: Letopis Popa Dukljanina (beogradski rukopis), Nikoljsko jevanđelje, Minhenski psaltir, Ćirilični Rampacetov bukvar, iz 1597. godine i drugi. Najstariji rukopis je Beogradski parimejnik iz 13. veka.[15] U aprilu 1946. godine biblioteka dobija zgradu nekadašnjeg hotela „Srpska kruna“ na kraju Knez-Mihailove ulice,[3] u toj zgradi se nalazi Biblioteka grada Beograda. Posle Drugog svetskog rata fond Narodne biblioteke je značajno dopunjen poklonima i legatima, među darodavcima su bili Milan Rakić, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović, Tihomir Đorđević, Ljubica i Danica Janković, Ljubomir Micić, Ljubica Cuca Sokić i drugi.[16] Kamen temeljac za izgradnju nove namenske zgrade Narodne biblioteke Srbije svečano je postavljeno 20. oktobra 1966. godine, a radovi na zdanju površine 24.000 metara kvadratnih završeni su šest godina kasnije 1972. godine. Preseljenje u novu zgradu započelo je maja 1972. godine. Nova namenska zgrada Narodne biblioteke na Vračaru svečano je otvorena 6. april 1973. godine.[17] Zgradu je projektovao arhitekta Ivo Kurtović[18] i ubraja se u spomenike kulture. Prvi strani državnik koji je posetio novo zdanje nacionalne biblioteke bio je kancelar SR Nemačke Vili Brant koji je bio u službenoj poseti SFR Jugoslaviji od 15. do 19. aprila 1973. godine, a tom prilikom poklonio je biblioteci nekoliko knjiga. Poznati francuski književnik Andre Malro biblioteci je poklonio 1975. godine rukopis svog dela „Glava opsidijana` Sve do 2002. godine 6. april je obeležavan kao Dan biblioteke, a od te godine to je 28. februar, datum kada je 1832. godine osnovana Narodna biblioteka. Od 2013. godine 28. februar je i Nacionalni dan knjige. Od 2002. godine je 6. april Dan sećanja na stradanje biblioteke u Aprilskom ratu. Enterijer zgrade obnavljan je više od 3 godine i svečano pušten u rad 24. maja 2011. godine.[19] Radovi su kasnili, jer je planirano da se biblioteka pusti u rad 6. aprila te godine.[20] Radovi su trajali od oktobra 2007. do maja 2011. godine i za njih je država izdvojila 4,3 miliona evra.[21] Tom prilikom je obnovljeno 6000 m² prostora, dok preostalih 18000 m² u kojima su depoi sa knjigama nije obnovljeno.[22] Tokom 2014. završeno je obnavljanje trezora Odeljenja za arheografiju i fototeku u kom se čuvaju rukopisi i stare štampane knjige na 150 m² prostora.[23] Planirano je da se dogradi još jedan podzemni depo sa 4 nivoa.[24] Čitanost knjiga do 1914. godine[uredi | uredi izvor] Godišnji izveštaji Narodne biblioteke Srbije o čitanosti knjiga su dragoceni izvori podataka. Prvi je objavljen 1895. godine u Godišnjaku Srpske kraljevske akademije. U njima se govori o broju čitalaca iz godine u godinu, ali i o njihovoj socijalnoj strukturi. Na osnovu tih podataka je moguće rekonstruisati društvenu pripadnost čitalaca, kao i dati prikaz kulturnih potreba. U posebnim rubrikama su razvrstavane knjige po žanrovima, naučna, zabavna literatura i to je omogućavalo da se prati čitanost domaće literature u odnosu na inostranu. Popisi rađeni neposredno pred Prvi svetski rat omogućavaju da se stekne slika o popularnosti pojedinih pisaca i dela. U periodu od 1895-1900. Biblioteku je posećivao mali broj čitalaca. Godine 1898. bilo je 794 čitaoca, a 1900. je Biblioteka bila zatvorena tri meseca preko leta i tada je zabeležen pad u broju posetioca. Najviše su dolazili đaci i studenti koji su za potrebe svog obrazovanja i školovanja uzimali literaturu. Tri puta manje su Biblioteku posećivali njihovi profesori. Takođe je naučna literatura preovladavala u odnosu na zabavnu. Od 1901. godine Narodna biblioteka počela je da pravi detaljnije godišnje izveštaje. Promenila se i struktura traženih publikacija. Od 9.923 reversa traženo je 16.497 knjiga, a to je bilo za 5.000 knjiga više nego prethodnih godina. Takođe se za trećinu smanjio broj tražene naučne literature. Od 1902. godine razrađenije su statistike. Čitalačke potrebe građanstva su se menjale i iz godine u godinu se povećavao broj traženih knjiga. Te 1902. godine čitale su se srpske knjige (13.038), nemačke (2.319), francuske (1.583). Ruske knjige u to vreme nisu bile naročito popularne što govori podatak o čitanju 470 pozajmljenih knjiga. Ali najčitanije knjige su bile Tolstojeve (423 reversa), Viktora Igoa (409), Gi de Mopasana (134), Aleksandra Dime oca i Aleksandra Dime sina. Šekspir je takođe pozajmljivan (199), Bajron, Turgenjev itd. [25] Saradnja[uredi | uredi izvor] Biblioteka je 26. aprila 2012. potpisala Protokol o saradnji sa Narodnom i univerzitetskom bibliotekom Republike Srpske, što predstavlja garanciju očuvanja jedinstvenog srpskog duhovnog i kulturnog prostora.[26] Protokolom je utvrđeno da će dve biblioteke jedna drugoj poklanjati sve publikacije, te da će zajedno učestvovati na nacionalnim i međunarodnim projektima.[26]

Сећање оца Никанора Хиландарца Књига о сећањима старца Никанора, Архимандрита манастира Хиландара у време у којој је српска држава, тј друга Југославија, скоро прекинула сваки контакт са Светом Гором о монасима манастира Хиландара. Назив књиге, Чуо сам од свог духовног оца, `написао је` сам Старац Никанор, понављајући увек,при нашим честим разговорима, ову реченицу, сећајући се непрестано монаха Рафаила, проигумана Хиландара који га је привео монашком постригу и подвигу. Отац Никанор, већ у поодмаклим годинама, с великом љубављу је говорио о свом духовном оцу и о поукама које је деценијама од њега примао. Многе хиландарске искушенике замонашио је отац Никанор, сада они, у причи, изговарају: ЧУО САМ ОД СВОГ ДУХОВНОГ ОЦА ! Детаљ из књиге МОНАХ МИРОН ХИЛАНДАРАЦ (из Рудника, близу Ваљева) „Када је, 1918. године, пробијен Солунски фронт, кренуо је у манастир. Успут, питан од многих људи куда ће сада, кад је рат завршен, одговарао је, попут многих који су истим путем пошли, а о којима сам говорио: Ја идем да продужим духовни рат!“ Дошао је и био послушник код Епископа Мелентија, који га је замонашио у расу и дао му име – Мирон. Замонашио га је духовник Митрофан. У пекари је био помоћник монаху Стефану, а у олтару – јеромонаху Авакуму. Дуго је био на овим послушањима, а после је прешао за олтарника, чтеца и појца, и ово послушање је држао до смрти. Мислим да је он најдуже био олтарник – више од 30 година. Био је врло тачан, време је увек проводио у цркви, читајући синаксар. Доста је читао и руска житија светог Димитрија Ростовског. У његовој келији, осим књига, мало је других ствари било. Клонио се друштва, мало је говорио, али када би нешто рекао, то је било „суво злато“. Стално је читао акатист Богородици, као и Богородичан псалтир; то је било нешто ново, чега у Српској цркви нема, али Руси су је штампали и врло је ретка књига. Мисли се да је наследио од Епископа Мелентија, па је тим више волео и стално читао. Његова Исусова молитва је била стална. Никада није престајао да говори име Богородичино, сав се предајући и тешко дишући, понављао је: „Мај-ко… Мај-ко…!“ Стално је подсећао да, ко Богородицу не сматра заступницом у свом спасењу, тај тешко постиже духовни успех. Јуначки се борио са страстима, чак и до крви. У последње дане, врло ретко је излазио ван манастира, а кажу да ни раније то није практиковао. Његов пут је био: црква-келија… црква-келија… Само би понекад отишао до штикуларнице (просторија где се кувала кафа и припремало послужење за манастирску управу, врста чајне кухиње; и ја сам имао једно време послушање у њој, нап. оца Гаврила), на понеку кафу са ракијом и да самеље кафу, како би „отплатио“ попивено. Отац Мирон је крст – који је, уз расу, добио од Епископа Мелентија – пришио за тело, да га случајно не би изгубио. Но, касније му се раница загнојила, добио је ватру и – са много бола и туге – морао је, по налогу духовника, да му доктор скине крст. Дуго је због тога био потиштен, али послушно је, као и увек и за све, прихватио реч духовника. Овај његов пример трпљења свима нам је била велика поука. Није се купао, али је био чист, редовно се пресвлачио и чистио келију. Косу је имао дугачку и густу, већином је руком (прстима) прочешљавао. Од многог стајања у цркви, јер је држао десну певницу, имао је ране на ногама. При једном искушењу монаха Евстатија да оде из манастира, отац Мирон га је одвратио поуком да треба да трпи и да је трпљење одлика монаха и заиста, овај га је послушао и остао, али је био на канону у Русику, код старца Силуана, да би касније, због болести, отишао у Србију и тамо остао; а отац Мирон је, својим трпљењем болести, остао у Хиландару до краја и подвиг завршио јуначки. Причао је да је и сам у младости имао искушење; два пута је одлазио из манастира: најпре до Солуна, одакле га је, добром поуком, вратио архимандрит Лукијан, а други пут – у Кареју, на испосницу. Сматрао је да су то његови велики преступи и дуго се кајао. Сестра га је позивала да дође кући да се виде, јер су само њих двоје остали, пошто су остала браћа и сестре помрли у млађим годинама. По његовом одговору да не жели да дође, сестра је написала да би дошла са кћерком у Јерисос, само да се виде, али да потврди да ће доћи. Отац Мирон је одговорио да се не труди, да он не би излазио. Управа је, писмом, обавестила и она није дошла. Касније се замонашила и, као монахиња Софија, и умрла. Сестричина се више није јављала. Имао је изванредно памћење, добро је познавао типик. Све напамет: од распореда икона у олтару и за који се празник која износи, до календара фресака у припрати, а нарочито је пратио кретање празника (Пасха) и знао много житија напамет. Све важне догађаје, па чак и датуме, од свог доласка у манастир знао је наизуст. Отац Мирон је био веома послушан, чак је слушао и искушенике. Умро је у време Ускршњег поста, исповеђен и причешћен. На издисају су била двојица Хиландараца: отац Арсеније, код кога је стално пио кафу, и отац Василије, који је био његов први комшија по келијама. Мирно је лежао, зевнуо два пута, а браћа су отпевала „Достојно“. Сахрањен је на манастирском гробљу, уз гроб Епископа Мелентија, више олтара, а што се, иначе, не практикује да ту буду монаси, већ само свештеномонаси. Био је веома омиљен код млађих. Често су га увече обилазили, билоје понекад и шала, али се он није љутио. Примао их је са љубављу, мада је више волео самоћу, ћутање и мољење Пресветој Богородици“. Представљање књиге на радију ”Светигора” О аутору Драгослав-Батица Савић (1939 - 2013) је током свог тридесетпетогодишњег ходочаствовања боравио у Хиландару више од 600 пута и у томе је својеврстан рекордер. На Радио Београду је произвео више од 5000 сати програма о Хиландару и Светој Гори. Аутор је књига „Хиландарска трпеза љубави“, „Чуо сам од свог духовног оца“, „Сећање на смрт“, „Сећање на Хиландар“, „Сећање у Хиландару“, „Печат Хиландара“. Аутор је двд издања „Тројеручица у Солуну“ и „Часни пост“ у седам делова, у коме је кроз праћење великопосног циклуса у манастиру описао историју, наслеђе и живот Хиландара. Батица Савић је први новинар који је имао благослов за извештавање из Хиландара, што је преточио у незаборавни ноћни програм са причама и разговорима о Царској српској лаври и монашкој заједници на Светој Гори Атосу. Драгослав Савић се новинарством бавио од своје петнаесте године. Поред Хиландара и Свете Горе, био је заљубљен у Београд. Тринаест година је водио и уређивао чувену емисију „Код два бела голуба“. Издао је књигу „Београд у пола четири – Код два бела голуба“, као и двд на исту тему „Сингидунум сити“. Драгослав Батица Савић је добитник Октобарске награде за новинарство 1994, Ордена Светог Саве трећег степена 2009. и награде Културно-просветне заједнице Београда „Златни беочуг“ за 2010. Батица Савић, праунук књижевника Милована Глишића, увек ведрог духа, пун искрене жеље да нешто ново сазна, али да то и другима пренесе путем микрофона, пером или уживо, оставио је неизбрисив траг у савременом српском радио-новинарству и публицистици. Искрена побожност, једноставност, непосредност и преданост добробити Хиландара, које су красиле Батицу Савића, остаће заувек у срцима свим хиландарских монаха и оних који су се са њим у Врту Пресвете Богородице протеклих деценија сретали. Његово име уписано је у вечној књизи хиландарских сатрудника и добротвора, над којом су благослови Светог Симеона и Светог Саве, светитеља којима се Драгослав Батица Савић, током свог плодног живота, предано молио. Наслов: Чуо сам од свог духовног оца: мало житије великог старца Издавач: Задужбина Светог манастира Хиландара Страна: 345 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 17 x 24 cm Година издања: 2011 ИСБН:

Autor - osoba Orfelin, Zaharija, 1726-1785 = Orfelin, Zaharija, 1726-1785 Naslov Iskusni podrumar / Zaharija Orfelin Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1986 Izdanje [(Fototipsko izd.)] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna biblioteka Srbije ; Gornji Milanovac : Dečje novine, 1986 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 256, XLII str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Čurčić, Lazar, 1926- = Čurčić, Lazar, 1926- Zbirka ǂBiblioteka ǂŽiva prošlost ISBN 86-367-0043-4 (karton) Napomene Tiraž 2.000 Str. III-XXVII: Orfelinov Iskusni podrumar / Lazar Čurčić Str. XXIX-XXX: O ovom izdanju / L. Č. Str. XXXI-XLII: Komentari / L. Č. Fototip. izd.: Pančevo: Knjižara Braće Jovanovića, 1885. Predmetne odrednice Orfelin, Zaharija, 1726-1785 -- `Iskusni podrumar` Vinarstvo „Orfelinov Iskusni podrumar (kraj XVIII veka) prva je srpska knjiga namenjena vinogradarima, ali ona je, kako je napred rečeno, bila namenjena i vaspitanju ukusa. Takve knjige oduvek su izlazile samo iz ruku pisaca prefinjenih osećanja, i onih pisaca koji su bili spremni da učine mnogo u širenju lepog u svim okvirima čovekovog života. U našoj kulturnoj istoriji niko nije proučavao trajanje, mene i uticaj vaspitanja ukusa, a i to je nezaobilazna kategorija za shvatanje duhovnih vrednosti.” U ovoj je knjizi sve rečeno, štа i kаko trebа običаn gаzdа oko i sа vinom dа rаdi, pа аko je budeš iole sа pаžnjom pročitаo i proučio, imаćeš od nje veomа velike koristi. Onа ti, istinа, ne pružа priliku, dа od vode bez ikаkvа troškа nаprаviš dobro vino, аli te uči dа tvoje drаgo i skupoceno vino, аko ti se po nesreći sа vremenа, rđаvа podrumа, buretа ili mа čegа tome slično, pokvаri, dа gа možeš opet poprаviti i postаviti u ono stаnje u koje trebа, dа ti je vino... Zaharije Stefanović Orfelin (Vukovar, 1726 – Novi Sad, 19. januar 1785) bio je srpski pesnik, istoričar, bakrorezac, barokni prosvetitelj, graver, kaligraf, enolog, pisac udžbenika i pravoslavni teolog. Rođen je u srpskoj porodici u Vukovaru 1726. godine, u periodu posle Bečkog rata 1683–1699. Otac mu se zvao Jovan. Prvo Orfelinovo objavljeno delo je Kratkoje o bogopodobajuštem telu i krovi Hristovoj pokloneniji i vremenitoga nastavljenija, nastalo tokom njegovog službovanja (pisar) kod mitropolita Nenadovića 1758. godine. Pretpostavlja se da se obučavao u Budimu i Beču kao i da se nakandno sam učio u Novom Sadu. Sveti Đorđe sa izgledom manastira Senđurđa iz 1767. godine Захарія Орфелинъ Цесаро-Кралевской Рѣзнаго Художества Академіи Членъ грыдоровалъje Orfelinov rad iz 1760. za koji istoričar umetnosti Dinko Davidov smatra da je taj bakrorez bio ”neka vrsta specijalističke vežbe” na osnovu kojeg ga je Jakob Šmucer primio za počasnog člana bečke bakrorezačke akademije 1767. godine. Orfelin je službovao kod vladike Vićentija Jovanovića Vidaka u Temišvaru do 1764. Potom odlazi u Veneciju gde radi kao korektor srpskih knjiga u štampariji Dimitrija Teodosija. Smatra se da je iz Venecije povremeno putovao u Beč. Delo „Plač Serbiji“ Kao pesnik, Orfelin je najznačajnija pojava u srpskoj poeziji 18. veka. Napisao je desetak dužih pesama, od kojih je najznačajnija Plač Serbiji (Plač Srbije, 1761) u dve verzije, narodnoj i crkvenoslovenskoj. To je antiaustrijska, buntovnička pesma. U toj pesmi Srbija žali za nekadašnjim sjajem srednjovekovne države i kritikuje sunarodnike koji zaboravljaju svoj nacionalni identitet. Odlomak: Kako stade Serbija, slavna i ugodna, sa množestvom naroda bivša prođe plodna, presilnima careva i hrabri soldati. Slavni moji carevi i voždi veliki, s mojih hrabri vitezi i sini toliki. Vostok, zapad, polunoć bojali se mene, slavne, hrabre Serbije, bivše togda jedne. Slavenoserbski magazin, bukvar i udžbenici Među najznačajnija Orfelinova dela ubraja se „Slavenoserbski magazin“ štampan u Veneciji 1768.[10] Zamišljen je kao časopis, odnosno to je prvi časopis na čitavom slovenskom jugu. Izašao je samo jedan broj. U predgovoru u vidu manifesta Orfelin iznosi osnovnu ideju građanske prosvećenosti, ideju demokratizacije kulture, da nauka treba da služi potrebama običnog čoveka, a književnost i filozofija da izađu iz uskog kruga učenih ljudi i da postanu dostupni svima. To je prva srpska svetovna i građansko-prosvetiteljska knjiga. Godine 1768. Zaharije Orfelin je proklamativno u srpski književni jezik uveo mešavinu crkvenoslovenskog i narodnog jezika, u kojoj je uvek bilo mesta i za specifične ruske reči i time praktično osnovao slavenosrpski jezik. Jovan Deretić ga smatra, uz Jovana Rajića, najznačajnijim piscem ruskoslovenske epohe u srpskoj književnosti. Zaharije Orfelin je autor prvog srpskog bukvara iz 1767. po kojem su učile brojne generacije dece. Drugo izdanje bilo je 1797. Autor je i prvih udžbenika latinskog jezika. Njegovo najopsežnije delo je „Žitije Petra Velikog“ (Venecija, 1772) u kome je video prosvećenog monarha, filozofski ideal 18. veka. Napisao je i prvi srpski „Večiti kalendar“ 1780, štampan u Beču 1783, gde uz standardne kalendarske podatke daje i obimno poglavlje o astronomiji. „Veliki srpski travnik“, „Iskusni podrumar“ Zapazio je veliki značaj lekovitog bilja i napisao (nedovršenu) knjigu „Veliki srpski travnik“ u kojoj je obradio oko 500 biljaka, stavljajući uz svaku latinski i narodni naziv. Osim toga za svaku biljku je naveo „polza i upotreblenije“ sa podacima o lekovitim dejstvima i terapijama, tj. kako se ta biljka može korisno upotrebiti, što je bilo uobičajeno za to vreme u Evropi, a prvi put kod Srba. Njegova knjiga Iskusni podrumar (Beč, 1783) ima nekoliko stotina recepata za spravljanje travnih vina i mnogih drugih alkoholnih i bezalkoholnih napitaka i lekova. U knjizi se govori i o načinu i vremenu berbe i sušenja lekovitog bilja i o korisnosti i lekovitoj vrednosti složenih preparata izrađenih od više od 200 domaćih i egzotičnih lekovitih i mirisnih biljaka. Pišući o receptima za proizvodnju vina, Zaharije Orfelin navodi i recepturu za izradu bermeta koja se razlikovala od kuće do kuće. Bermet je desertno vino, slatkog ukusa, sa različitim dodacima lekovitog i začinskog bilja. Zaharije je dao recept koji se odomaćio sa raznim modifikacija po Fruškoj gori. Ona je prva knjiga ovakve vrste na srpskom jeziku. Tek sto godina kasnije (1883) Srpski arhiv za celokupno lekarstvo štampao je kao posebno izdanje Lekovito bilje u Srbiji od dr Save Petrovića. Slikar i bakrorezac Na srpskoj kulturnoj sceni pojavljuje se 1758. godine. Bio je uspešan kao slikar, kaligraf i bakrorezac, uradio je više dela u bakrorezu. Jedno od njih predstavlja Svetog Savu. 70-ih godina 18. veka izabran je za počasnog člana Umetničke akademije u Beču. Umro je 19. januara 1785. godine u Novom Sadu, na Sajlovu. Sahranjen je pri crkvi Sv. Jovana Preteče. Dela Pesan novosadelanuje za građanku gospodicnu Femku, između 1748 i 1757 Pozdrav Mojseju Putniku, Novi Sad, 1757. Omologija, 1758. Hulitelj, Sremski Karlovci, 1759. Kratkoje o sedmih tajinstvah nastavlenije, 1760. Gorestni plač slavnija inogda Serbiji, Venecija, 1761 Trenodija, Venecija, 1762 Plač Serbii, jejaže sini v različnija gosudarstva rasjejali sja, Venecija, 1762 Oda na vospominanije vtorago Hristova prišestvija, 1763. Apostolskoje mleko, Temišvar, 1763. Istina o Boze, Novi Sad, 1764. Hristoljubivih dus stihoslovije, Novi Sad, 1764. Sjetovanije naučenogo mladago čelovjeka, 1764. Strasno jevandljelje, Venecija, 1764. Pjesn istoriceskaja, Venecija, 1765. Melodija k proleću, Novi Sad, 1765. Slavenosrpski kalendar za godionu 1766., Novi Sad, 1765. Latinski bukvar, Venecija, 1766. Pervija načatki latinskogo jazika, 1767. Pervoje ucenije hotjastim ucitisja knig pismeni slavenskimi nazivaemo Bukvar, Venecija, 1767. Latinska gramatika, Venecija, 1768. Slaveno-serbski magazin, Venecija, 1768. Istorija o žitija i slavnih đelah velikago gosudarja i imperatora Petra Pervago, Venecija, 1772 Generalnaja karta vserosijkoj Imperiji, 1774. Položenije provuncij: Liflandije, Finlandije, Karelije, Ingrije, i Kurlandije, 1774. Karta georaf. Germanije, Holandije, Danije, Poljane, 1774. Karta Male Tatarije, 1774. Bukvar za srpsku decu slovenski, Venecija, 1776. Propisi srpski, Sremski Karlovci, 1776. Slavenska i vlaska Kaligrafija, Sremski Karlovci, 1778. Večni kalendar, Beč, 1783. Iskusni podrumar, Beč, 1783. Sedam stepenej premudrosti Urednik ili prevodilac Srpska gramatika, 1755. Kratkoje nastavlenije, Sremski Karlovci, 1757. Ortodoksosomologija ili pravoslavnoje ispovjedanije, Sremski Karlovci, uredio 1758. Kratko nastavljenije, Sremski Karlovci, 1758. Oda na vospominanije vtoraga Hristova prisestvija, Beč, 1759. Molitvoslav, Venecija, 1762. Psaltir, Venecija, 1762. Trebnik, Venecija, 1762. Propoved ili slovo o osuzdeniji, Venecija, 1764. Evangelija ctomaja vo sjatij i velikij cetveretok, Venecija, 1764. Catechisis – Peter Mohyla Catechisis – Jovan Rajić Srbljak (kompendijum starih srpskih zapisa) Kratke priče – Feofan Prokopovič Zanimljivosti Postoji kulturna grupa „Krug Orfelin“ Nagrada „Zaharija Orfelin“ dodeljuju se na Međunarodnom salonu knjiga u Novom Sadu za najbolju likovnu i tehničku opremu knjiga izdatih između dva Salona. Postoji izdavačka kuća „Orfelin“ u Novom Sadu Udruženje Srba i poštovalaca srpske kulture i nasleđa „Orfelianum“ iz Pariza dodeljuje istoimenu nagradu za najlepšu pesmu napisanu na srpskom jeziku Pesnik Đorđe Nešić je napisao pesmu Zdravica Zaharija Orfelina, inspirisanu njegovom mišlju o optimalnoj meri konzumacije alkohola u delu Iskusni podrumar. MG12

MIODRAG AL. PURKOVIĆ KNEZ DESPOT STEFAN LAZARE Predgovor - Sima M. Ćirković Pogovor - Svetozar Radojčić Izdavač - Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd Godina - 1978 164 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Knez i despot Stefan Lazarević Dodatak I - Oko jedne minijature Minhenskog psaltira Dodatak II - Srbi i Sabor u Konstanci Pogovor Skraćenice Imenik lica i mesta `Miodrag Al. Purković (Požarevac, 29. jul 1907 — London, 12. decembar 1976) bio je srpski istoričar. Pripada grupi srpskih istoričara koje su posle Prvog svetskog rata pripremili naši stariji poznati istoričari – profesor Univerziteta u Beogradu – Stanoje Stanojević, Jovan Radonić, Dragutin Anastasijević i Vladimir Ćorović. Toj grupi, zajedno sa Purkovićem, pripadaju Petar Popović, Jovan Tošković, Đorđe Sp. Radojičić, Mihailo Dinić, Dragoslav Stranjaković, Miodrag Jugović i drugi. Purković je rođen 16. jula 1907. godine. (po starom kalendaru) u Požarevcu u trgovačkoj školi od oca Alekse i majke Zorke, rođ. Jovanović. u Požarevcu je završio osnovnu školu i gimnaziju 1924, uvek među najboljima. Takav je bio i na filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je od 1924. do 1928. studirao pod: a)opštu istoriju, b)nacionalnu istoriju i istoriju Vizantije, v)jugoslovensku književnost. Radi proširenja svoga znanja odmah nakon studija odlazi u Pariz, gde je 1928. i 1929. radio u Narodnoj biblioteci, Biblioteci Sorbone, Slovenskom institutu itd. Posle ovoga je svu pažnju posvetio izradi svoje doktorske teze „Avinjonske pape i srpske zemlje“. Tezu je odbranio 1934. i odmah ju je štampao u svom rodnom gradu. Uspešna teza i već dosta objavljenih kraćih i dužih članaka preporučili su ga za asistenta na katedri istorije na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Tu ga je 1941. kao tek izabranog docenta, zatekao i Drugi svetski rat, u kome je dopao nemačkog zarobljeništva. Pošavši u Nemačku kao rezervni oficir – zarobljenik, Purković je zauvek napustio svoju zemlju. Zarobljeništvo je proveo u logoru Oflag VI S u Osnabriku, gde je često zarobljenicima držao predavanja iz srpske istorije. Posle kapitulacije Nemačke, neko vreme je ostao bez posla. Od januara 1947. do januara 1948. bio je zaposlen kao pripadnik Građanske službe bezbednosti u Osnabriku. Prešao je u Englesku, od januara 1948. do januara 1949. predavao je istoriju Srpske crkve u Bogoslovskoj školi za srpske đake u Dorčester koledžu kod Oksforda. Posle ovoga je dobio službu sekretara Srpske crkveno-školske opštine „Sv. Sava“, u Londonu, u kome je zvanju i umro 12. decembra 1976, radeći na istoriji do poslednjeg časa. Purković je ostavio nedovoljno podataka o čemu je sve pisao i gde. Nešto je ostalo zabeleženo na engleskom, veći deo je objavio uz svoje delo „Istorija Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu“, ali, najveći deo se mora pronaći po listovima, časopisima i zbornicima u kojima je sarađivao, kako pre rata tako i posle. Dela Miodraga Al. Purkovića: Avinjonske pape i srpske zemlje, Bugarsko srpsko zbližavanje kroz vekove, Da li se sećate, Životvorni sokovi Srpstva, Zagonetni grob u ravanici Istorija Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu, Jelena, žena cara Dušana, Još nekoliko tablica za hronologiju, Knez i despot Stefan Lazarević, Kćeri kneza Lazara, Nekoliko tablica za izračunavanje uskršnjih datuma, Požarevac, Popis crkava u staroj srpskoj državi, Princeze iz kuće Nemanjića, Rukosadi u Tuđini, Svetiteljski kultovi u staroj srpskoj državi prema hramovnom posvećivanju, Srpski vladari Srpski patrijarsi Srednjeg veka, Hilandarski igumani Srednjeg veka Pored svih ovih izdanja: knjiga, rasprava, objavio je preko dvesta članaka i priloga u brojnim časopisima kako u zemlji tako u rasejanju od 1927. do 1976. (Građanin, Glasnik profesorskog društva, Vreme, Naša riznica, Požarevački građanin, Bogoslovlje, Braničevski vesnik, Glasnik Jugoslovenskog profesorskog društva, Jugoslovenski istorijski časopis, Glasnik Skopskog naučnog društva, Hrišćansko delo, Rodoljub, Oslobođenje London, Glas Ravne Gore, Glasnik srpske pravoslavne crkve, Slobode iz Čikaga, Glas kanadskih Srba, Sloge iz Perta, Bratstva iz Toronta, Demokratska misao, Savez zemljoradnika iz Čikaga, Razvigor iz Johanezburga, Kanadski Srbobran, Glasnik Srpskog istorijskog kulturnog društva Njegoš iz Čikaga, Enciklopedija Britanika Čikago – London – Toronto, Svremenik Pariz, Glas Srpske pravoslavne crkve u Zapadnoj Evropi, Vazduhoplovni glasnik iz Londona, Zbornik Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, Naša reč London, Kulturno – literarni prilog Udruženja Jugoslovena u Švajcarskoj za uzajamnu pomoć...)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Angora Bajazit Baoša Jela Baošić Đura Baošić Stracimirović Bar Beograd Bosna Vuk Branokvić Grgur Branović Đurađ Lazar Branković Mara Budva Budim Vlaška Hrvoje Vukčić Marin Gradić Gračanica Mihailo Dinić Dragaš Konstantin Drivast Dubrovnik Dunav Car Dušan Zeta Nikola Zojić Jevgenija Jedrene Jefimija Jusuf Kiselkov Konstantin Filozof Konstanca Kosovo Kotor Kruševac Lazar Vuk Lazarević Ljubostinja Manojlo Madžarska Mađarska Lazar Mirković Mriča Vojvoda Mihailo Vojvoda Mleci Murat Musa Stefan Nemanja Nikopolj Stojan Novaković Novo Brdo Olivera Mavro Orbin Ostoja Paptelejmon Pašajit Peć Pipo Spano Priština Ravanica Đorđe Radojičić Resava Rovine Sandalj Hranić Sveta Gora Sveti Srđ Ser Sigismund Skadar Solun Srbija Srebrenica Stragari Sulejman Tvrtko Timur Toplica Tripolje Turska Uglješa Ulcinj Herman Hilandar Hrvoje Vukčić Camblak Grigorije Carigrad

Autor - osoba Kupareo, Rajmund Naslov Balada iz Magallanesa / Rajmund Kupareo ; [crteži Ružica Dešković] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Dominikanska naklada Istina, 1978 Fizički opis 129 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dešković, Ružica Grassi, Fran Zbirka Tragovi svjetla ; knj. 2 (Broš.) Napomene Nekoliko riječi o piscu / Fran Grassi : str. 123-129 Čitalac će više puta na ovim stranicama naići na spominjanje hrvatskih iseljenika u Južnoj Americi. U pripovijeci „Balada iz Magallanesa“ posljednjoj u knjizi, koja je dala naslov cijeloj zbirci, pisac doživljuje neposredan susret ne samo s još živim našim zemljacima koji su, pritisnuti nuždom, napustili djedovska ognjišta i domovinsko tlo i pošli u potragu za boljim životom, nego i s onima koji već davno u tuđoj zemlji snivaju vječnim snom. Hrvatski natpisi na grobovima koje je posjetio, prisjetili su ga domovine razasute po svijetu. Nijemi razgovor s križevima nad glavama pokojnika bio je uzbudljiviji od sastanaka i saobraćanja s iseljenicima koji su još u životu. Pisac se ne plaši transponiranja tih utisaka u umjetničku zbilju i preuzima na sebe odgovornost ako ga zbog toga netko obilježi oznakom „romantik“. Književni izraz Kupareov nije opterećen fabuliranjem ni suvišnim uopćavanjem. Korijenje svih njegovih priča leži u vlastitom doživljaju. Ta osobina, prisutna još u prvoj njegovoj većoj prozi („U Morskoj kući«), ostaje kao stalni stilogeni elemenat piščeva cjelokupnog pripovjedalačkog djela. Ako tome dodamo lirizam, koji kao osobna životna odrednica daje obojenost ovim stiliziranim preživljavanjima, istakli smo još jednu osobitost Kupareova pripovijedanja i ono što ga čini prepoznatljivim. Rajmund Kupareo (krsnim imenom Luka) (Vrboska, Hrvatska 16. studenog 1914. – Zagreb, 6. lipnja 1996) bio je hrvatski svećenik, sveučilišni profesor, pjesnik, teološki pisac, esejist, skladatelj, prevoditelj, nakladnik i redovnik dominikanac. Pisao je na hrvatskom, češkom, latinskom i španjolskom jeziku. Djelovao je nekoliko desetljeća u Čileu. U svojem filozofijskom radu, Kupareo je zaokupljen dubokim smislom i svrhom umjetnosti. Životopis Rodom je s otoka Hvara, a potječe iz stare srednjodalmatinske plemićke obitelji, podrijetlom s otoka Šolte i Splita. Godine 1930. stupio je u Dominikanski red u Dubrovniku, a 1937. godine zaređen je za svećenika u Splitu. Za svoju svećeničku službu odabrao je geslo: „S Njim trpimo, da se s Njim i proslavimo“ (Rimljanima 8, 17). Diplomirao je 1939. godine na Visokom filozofsko-teološkom učilištu Dominikanskoga reda u Dubrovniku. Uređivao je mjesečni časopis Gospina krunica za vrijeme Drugoga svjetskoga rata. U istom razdoblju studirao je na Mudroslovnom fakultetu Hrvatskoga sveučilišta u Zagrebu gdje je postao profesorom talijanskoga jezika i književnosti (15. listopada 1943) i profesorom etike i estetike (19. ožujka 1944). Surađivao je s Alojzijem Stepincem, kojemu je bio i nakladnik. Od 1941. godine upravljao je Dominikanskom nakladom Istina. Za to je vrijeme obnašao službu kapelana u Trnju. Padom NDH smatrao je da ne mora bježati pred partizanima te se nije zaputio prema Bleiburgu. Utoliko više što je računao na znance i prijatelje Židove kojima je spasio život, na način da im je davao lažne potvrde o krštenju i vjenčanju, da bi mogli pobjeći Gestapu i otići u Švicarsku. Godine 1947. protiv svoje volje bio je prisiljen emigrirati iz Hrvatske. Otišao je u Olomouc u Češku, gdje je magistrirao teologiju. Potkraj 1947. i tijekom 1948. zatekao se u Španjolskoj, zajedno sa skupinom od pedesetak Hrvata, među kojima su većinu činili studenti, a ostali su bili svećenici i intelektualci raznih zvanja. Kupareo je zajedno s franjevcem Brankom Marićem dao ideju za osnivanje Zajednice Hrvata u Španjolskoj (Union Croata en Espańa). Zajednica je osnovana 23. lipnja 1948. u franjevačkom samostanu San Francisco Grande u Madridu, a Kupareo je bio među odbornicima. Dominikanske starješine ga narednih godina šalju diljem svijeta; u tom razdoblju objavljuje knjižicu Pasión de Cristo: Poema sacro en cinco misterios (Madrid, 1949., knjiga od 86 stranica). Naposljetku dolazi u Čile, gdje je dobio zadaću sudjelovati u obnovi Čileanske dominikanske provincije. Na poziv Papinskoga katoličkoga sveučilišta u Čileu (Pontificia Universidad Católica de Chile) 1950. godine dolazi predavati estetiku i aksiologiju na tamošnjem Fakultetu filozofije i odgojnih znanosti. Iduće, 1951., godine na istom sveučilištu je doktorirao, disertacijom pod nazivom Ars et Moralis. Na istom je sveučilištu bio dekanom (u dva navrata) i prorektorom. Predavao je nekoliko predmeta na Papinskom katoličkom sveučilištu: dogmatiku na Instituto Familiar, eksperimentalnu psihologiju u Seminario de Santiago, katoličku kulturu na Arhitektonskom fakultetu i estetiku likovnih umjetnosti na Likovnoj akademiji. Uređivao je časopise El mundo católico i Anales de la Facultad de filosofia y ciencias de la educación, a pokrenuo je časopis za filozofiju umjetnosti Aisthesis. 1964. godine pokrenuo je na Filozofskom fakultetu Papinskoga katoličkoga sveučilišta u Čileu Centro de Investigaciones Estéticas, koji danas djeluje pod imenom Instituto de Estetica.[3] Godine 1971. vratio se u Hrvatsku nakon što je pretrpio moždani udar. Boravio je do smrti u dominikanskom samostanu na Koloniji (Kontakova 1), gdje je nakon stanovitoga oporavka razvio vrlo plodnu spisateljsku djelatnost. Kao profesor emeritus Papinskoga katoličkoga sveučilišta u Čileu, istodobno nastavlja na španjolskom jeziku objavljivati radove u čileanskom filozofskom časopisu Aisthesis, kojega je sam bio pokrenuo u svojem čilanskom razdoblju. Zadnji od tih radova na španjolskom jeziku je La Belleza y el Arte, objavljen 1995. godine. Od 1960. član je The American society for Aesthetics (Cleveland, Ohio). Od 1985. godine inozemni je član Čileanske akademije (Instituto de Chile). 30. travnja 1995. godine predsjednik Republike Hrvatske Franjo Tuđman odlikovao ga je Redom Danice hrvatske s likom Marka Marulića za osobite zasluge u kulturi. Iste godine dobio je i Nagradu „Vladimir Nazor“ za životno djelo na području književnosti. Djela Za života je objavio 25 knjiga svojih djela. Od tog je devet znanstvenih rasprava o estetici na hrvatskom, latinskom i španjolskom jeziku, a 14 je knjiga drama, pjesama, pripovjedaka i romana na hrvatskom, češkom i španjolskom jeziku. Neka djela su mu prilagođena kao radio-drama, kao Baraban iz 1943., koji je 1944. izveden na Hrvatskom krugovalu. Objavio je i hrvatski prijevod autobiografije sv. Male Terezije Povijest jedne duše. Književnost Pjesme i psalmi, (zbirka pjesama) Šibenik, 1939. U morskoj kući, 1940. Jedinac, 1942. Baraban, Zagreb, 1943. Magnificat, 1943. Pasión de Cristo, Madrid, 1949. Sliepo srdce - Gluma u dva čina, Zagreb, 1944. Nad kolievkom srdca, (zbirka pjesama) Zagreb, 1945. Nad rijekama, (zbirka pjesama) Madrid, 1948. Blagoslov zvijezda, Hrvatska revija, Buenos Aires, 1961. (izbor iz prve tri zbirke pjesama)[8] Balada iz Magallanesa, Zagreb, 1978.[9] Pjesme, izbor 1930-1980, Zagreb, 1980. Umjetnik i zagonetka života – ogledi iz estetike, Zagreb, 1982. Můj malý žaltář, Tišnov, Češka, 1982, 1988. i 2009. Prebivao je među nama (misteriji-drame: Porođenje, Muka Kristova i Uskrsnuće), Zagreb, 1985. Govor umjetnosti: ogledi iz estetike, Zagreb, 1987. Čežnja za zavičajem: pripovijesti, Zagreb, 1989. Sabrane pjesme, Zagreb, 1992. Čovjek i umjetnost: ogledi iz estetike, Zagreb, 1993. Svjetloznak (rekapitulacija pjesništva, životopis i bibliografija), Varaždinske Toplice, 1994. Kupareov psaltir Kupareove božićnice Božić u srcu ljeta, pripovijest iz Gospine krunice, prosinac 1941. Božićna idila, pripovijest iz Crkve u malom, prosinac 1984. Izabrana djela, Zagreb, 2005. (Stoljeća hrvatske književnosti, 77) Balada o Gospinim pčelama: izabrane pjesme, Zagreb, 2014. Znanstveno-pedagoška djela Estetička aksiologija (El Valor del Arte - axiologia estetica, Santiago de Chile, 1964., hrv. prijevod 2020.)[10] Creaciones Humanas - 1. Poesia, Santiago de Chile, 1965. Creaciones Humanas - 2. Drama, Santiago de Chile, 1966. Um i umjetnost: eseji, Zagreb, 2007. Mrežno dostupne rasprave iz estetike Osnovne crte Tomine teorije umjetnosti, Crkva u svijetu (Split), IX (1974.) 2, str. 186-191. Estetski antropologizam, Bogoslovska smotra (Zagreb), XLIV (1974.) 2-3, str. 239-246. Literarne primjedbe uz Tomin pojam strasti, Obnovljeni život (Zagreb), XXX (1975.) 4, str. 361-368. Zagonetnost osjećaja krivnje u djelima Franza Kafke, Bogoslovska smotra, XLVI (1976.) 3, str. 269-275. Drama ljudske ljubavi. Bertold Brecht, Obnovljeni život, XXXI (1976.) 5, str. 458-468. Vrag u djelima F. M. Dostojevskog, Obnovljeni život, XXXII (1977.) 5, str. 433-443. Predstavnici religija u djelima Ive Andrića, Obnovljeni život, XXXIII (1978.) 4, str. 300-312. Ironija u službi čovjeka : Premišljanja uz čitanje „Sabranih djela“ Meše Selimovića, Obnovljeni život, XXXIV (1979.) 3, str. 255-270. Antologije u kojima su objavljene njegove pjesme Il melograno: lirica croata contemporanea, prir. Luigi Salvini, Zagreb, 1942. Antologija hrvatske lirike, prir. Franjo Trogrančić, Rim, 1953. Pod tuđim nebom, prir. Vinko Nikolić, Buenos Aires, 1957. Poeti croati moderni, prir. Franjo Trogrančić, Milano, 1965. Hrvatska duhovna lirika, prir. Đuro Kokša, Rim 1968. Iz hrvatske marijanske lirike, prir. Renata Piličić i Ivanka Rukavina, Zagreb, 1971. Hrvatska iseljenička lirika, prir. Lucijan Kordić, Rim, 1974. Ich möchte Mauern durchschreiten. Gebete osteuropäischer Christen, prir. Rudolf Bohren, Freiburg im Breisgau : Herder, 1985. Poezija blagdanskom trenutku, prir. Pavao Crnjac, Zagreb, 1985. Poezija zajedničkoj radosti, prir. Pavao Crnjac, Zagreb, 1986. U sjeni transcendencije, prir. Neven Jurica i Božidar Petrač, Zagreb, 1987. i 1999. Pjesme Mariji, prir. Pavao Crnjac, Zagreb, 1987. Duša duše hrvatske : novija hrvatska marijanska lirika, prir. Neven Jurica i Božidar Petrač, Mostar, 1988. Šimun Šito Ćorić, 45 hrvatskih emigrantskih pisaca, Zagreb, 1991. antologija hrv. pjesništva 2. pol. 20. st. priređivača Stijepa Mijovića-Kočana „Skupljena baština“, Zagreb, 1993. antologija hrvatske iseljeničke poezije „Cvrčak u boriku“ Ante Selaka, Zagreb, 1996. Kip domovine : antologija hrvatske rodoljubne poezije XIX. i XX: stoljeća, prir. Božidar Petrač, Zagreb, 1996., 1998. i 2001. antologija „Lirika Velikog petka“ Ante Stamaća, 1998. rukoveti hrv. rodoljubnog pjesništva „Mila si nam ti jedina...“, 1998. Pod nebom Bleiburga (Antologija hrvatskog pjesništva o Bleiburgu), prir. Vinko Grubišić i Krešimir Šego, Međugorje, 1998. Majci, Kraljici mira : antologija hrvatske marjanske lirike, prir. Božidar Petrač, Zagreb, 1998. Hrvatska božićna lirika od Kranjčevića do danas : antologija, prir. Božidar Petrač, Zagreb, 2000. Hrvatska uskrsna lirika od Kranjčevića do danas : antologija, prir. Božidar Petrač, Zagreb, 2001. Pjesni Hvara : od Marulića do Šoljana, prir. Nikša Petrić, Zagreb, 2003. Vječne pjesme hrvatske ... : XX. stoljeća, prir. Miroslav Slavko Mađer, Vinkovci, 2004. Naša velečasna maslina, prir. Mladen Vuković, Split, 2006. Antologija hrvatskoga pjesništva : od davnina pa do naših dana, prir. Ante Stamać, Zagreb, 2007. Krist u hrvatskom pjesništvu : od Jurja Šižgorića do naših dana : antologija duhovne poezije, prir. Vladimir Lončarević, Split, 2007. Molitvenik hrvatskih pjesnika : vijenac molitava, Zagreb, 2008., prir. Josip Brkić 100 najljepših pjesama hrvatske književnosti, prir. Romeo Mihaljević, Zagreb, 2009. Dobrojutro more / 14. pjesnički susreti u Podstrani, izbor Jakša Fiamengo, Podstrana, 2010. Velebit u hrvatskom pjesništvu, prir. Ana Lemić i Stjepan Sučić, Gospić, 2014. Fr. Rajmund je jedan od važnijih predstavnika hrvatskoga pjesništva katoličkoga nadahnuća među koje se ubrajaju: dr. Gjuro Arnold (1853. – 1941.), otac Jovan Hranilović (1855. – 1924.), dr. Marin Sabić (1860. – 1923.), dr. Velimir Deželić stariji (1864. – 1941.), Silvije Strahimir Kranjčević (1865. – 1908.), msgr. dr. Ivan Evanđelist Šarić (1871. – 1960.), otac Milan Pavelić (1878. – 1939.), don Nedjeljko Subotić (1882. – 1950.), don Izidor Poljak (1883. – 1924.), dr. Ljubomir Maraković (1887. – 1959.), dr. Petar Grgec (1890. – 1962.), dr. Josip Andrić (1894. – 1967.), dr. Cvite Škarpa (1898. – 1968.), dr. Ilija Jakovljević (1898. – 1948.), Antun Branko Šimić (1898. – 1925.), dr. Branko Storov (1899. – 1945.), Sida Košutić (1902. – 1965.), Đuro Sudeta (1903. – 1927.), Ivo Horvat (1903. – 1994.), Nikola Šop (1904. – 1982.), dr. Ton Smerdel (1904. – 1970.), Gabrijel Cvitan (1904. – 1945.), fr. Gašpar Bujas (1906. – 1963.), dr. August Đarmati (1906. – 1981.), Ivo Lendić (1908. – 1982.), Mira Preisler (1908. – 1982.), don Jeronim Korner (1909. – 1976.), Srećko Karaman (1909. – 1964.), Vinko Nikolić (1912. – 1997.), Ante Jakšić (1912. – 1987.), Branko Klarić (1912. – 1945.), fr. Janko Bubalo (1913. – 1997.), fr. Serafin Mičić (1913. – 2002.), Viktor Vida (1913. – 1960.), don Aleksa Kokić (1913. – 1940.), fr. Lucijan Kordić (1914. – 1993.), Vinko Kos (1914. – 1945.), Jakša Ercegović (1918. – 1945.) i Luka Brajnović (1919. – 2001.). Nagrade i priznanja 1959.: počasni doktorat iz filozofije Papinskoga sveučilišta u Čileu scientiae et honoris causa 1971.: prvi Hrvat koji je naveden u prvom izdanju Who is Who in the World (izdano u Chicagu 1971.) 1978.: zaslužni profesor (professor emeritus) Likovne akademije 1985.: postaje član Čileanske akademije znanosti i umjetnosti 1995.: Nagrada Vladimir Nazor za književnost 1996.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo 1996.: Red Danice hrvatske s likom Markom Marulica za iznimni doprinos hrvatskoj kulturi 1997.: Komendator reda Bernardo O`Higgins, najviše čileansko državno odličje koje se dodjeljuje strancima Spomen Danas ulica u Starom Gradu na Hvaru nosi ime po njemu. Na trgu u Vrboskoj ispred Gospine crkve-tvrđave 26. rujna 2014. otkriveno je njegovo poprsje, rad kipara Kuzme Kovačića, a na obali u Vrboskoj, na obiteljskoj kući u kojoj je Kupareo proveo djetinjstvo, 26. rujna 2014. otkrivena mu je spomen-ploča. Dana 23. studenoga 2017. na Institutu za estetiku Čileanskog papinskog katoličkog sveučilištu u Santiagu svečano je otkriveno njegovo poprsje (bista), također rad kipara [Kuzma Kovačić|Kouzme Kovačića]. MG129 (N)

Опет рече Бог: Нека изникне из земље трава, биље, што носи семе по својим врстама, и дрво родно, које рађа по својим врстама, у којем ће бити семе његово н земљи. (Пост.1.11) И појавише се ливаде пребогате високом травом, а по плодним равницама таласало се зеленило, пружајући лелујањем класја призор попут узбурканог мора. И свакакво биље и све врсте зеља, и што у струковима расте, и што бобице доноси, све је то у изобиљу прекривало земљу. Св. Василије велики Биље може да буде одличан лек који јача организам, не ремети његове билошке функције, а нема штетних пропртаних појава или су оне минималне. Правилно употребљено биље често спречи или излечи неку болест која се чини неизлечивом. Лековито биље налази се свуда око нас, зато многи мисле да ништа не вреди, поготово ако га сами уберу. Влада погрешно уверење да је добро само оно што је скупо, што је заиста погрешно. Тражити на другом крају земље оно што се може наћи на два-три корака од својих врата је заиста бесмислено. Покушаји да се лековито биље избаци из употребе остали су без успеха, а преко 80% лекова савремене фармације справља се из биља и других природних сировина. Број биљака је врло велики, тако рећи непрегледан, јер их има 700.000 - 800.000, а неки мисле да је и укупан број болести толики, колико има лековитог биља. Биљкама се лече најчешће оне болести које не захтевају агресивну медицинску терапију. У многим случајевима тешко је поставити оштру границу између научне и ненаучне (алтернативне) медицине. Највећа потешкоћа код многих људи данашње цивилизације састоји се у томе што једноставно не желе да размишљају. Прилагођавају се размишљању широких маса. Исправно је оно што чине сви! Међутим, стварност нас опомиње да то није тачно, да је исправно баш нешто супротно. Лековито биље не само што лечи него и крепи, јача и чини тело отпорним против многих болести, а нарочито против оних које се појављују у позним годинама. Лековито биље не ствара чуда, али у стручним рукама лекара може да постане велика вредност. Лекар који поседује сложена медицинска знања, и који је побожан, јесте прави благослов за народ. У селима су у прошлости најпоштованији били свештеник, доктор и учитељ. Зато је сељак радо са своје муке школовао децу за тако узвишену службу. Данас смо сведоци опште моралне криз и охладнелог односа многих лекара према пацијентима и пацијената који не поштују своје лекаре. Без њихове добре сарадње, тешко ћемо доћи до здравља. Једино такви лекари, који пожртвовано врше своју службу, данас могу много да учине за здравље народа и буду оно што им је и Бог дао, сарадници Божији у Његовом стварању за малог човека, кога у данашње време многе групације варају, искоришћавају и одбацују када постану немоћни и болесни. Будућност савремених доктора је све тамнија и неизвеснијашто је изазвано чињеницом да медицина све више зависи од технологије. Улога доктора се смањује, док је улога техничких лица све већа. Лекари би требало да се врате на своју основну мисију, да буду исцелитељи и учитељи. Односи између пацијента и лекара су суштина успешног лечења. Осећај поверења и наде које да лекар пацијенту, када је он раљив болешћу, је велика драгоценост којој се треба вратити. Саосећање са онима који пате, не улази у материјалну сферу и јесте могуће. зато је важно да се медицином баве верујући људи, нарочито зато што су им морална начела и борба за добро у складу са том светом професијом. Тада ће знање отето од духовности, које горди и понижава истинског исцелитеља, бити враћено онима који неће хтети да се "чине боговима", него онима који ће у страху Божијем бити његови сарадници у Његовом промислу о људима. Уплашени пацијент ће уз топли поглед или благи додир доктора, лакше пребродити свој страх од бола и смрти. Да бисмо имали такве лекаре и њихови учитељи би требало да се у току школовања према њима односе са учитељском љубављу и очинском бригом. Травари су људи који воле да помажу људима и неки су стекли многа искуства и наследили многа знања о биљу и болестима. Има међу њима и оних који су нестручни и лажни. Али таквих неваљалих има у свим сферама људске заједнице. Озбиљни травари никада не угрожавају свог пацијента. Они не преузимају посао медицини. Углавном се укључују у лечење превентивно, код лакших тегоба, или се укључују у помагање отписаним болесницима, којима је медицина скраћено рекла да нема одговора за њихов случај. Има доста случајева да су успели, има и да нису. Али и ти њихови умрли су умрли са осећањем бриге и старања о њима, а не као отписани. Зато ове човекољубиве исцелитеље народна треба брижљиво помагати и подучавати у ономе што они могу да учине, да заједнички подигну ново здравља нашег народа, не само лечећи последице, него и великим покретом превентивног деловања. Ова сарадња је у Русији лепо постављена. Ова књига није замена за стручне књиге с подручја ботанике и медицине, већ има за циљ да буде саветник свакоме ко уз класичну, од лекара преписану терапију жели додатну помоћ при лечењу, или се нађе у природи далеко од урбаних места, где нема организоване медицинске службе или из материјалних разлога не може за сваку малу интервенцију да обезбеди себи услове, може да се подучи, посаветује и исцели. Код лечења која су у народу дуго у употреби било помоћу биља, масажа, купки, облога, морамо бити прецизни и стрпљиви: оздрављење долази полако, а када се догоди, онда је темељно и дуготтрајно. И не зеборавимо: без Бога не можемо чинити ништа, зато Њему нека је слава, сада и увек у све векове векова. Амин. Приређивач САДРЖАЈ 1. Јела, 7 2. Једић или јадић, 7 3. Иђирот, 7 4. Бели јавор 5. Хајдучка трава, спориш, 9 6. Гороцвет, 10 7. Дивљи кестен, 10 8. Петровац, 11 9. Пиревина, 11 10. Алоја, 12 11. Вирак, 12 12. Планински вирак, 13 13. Црна јова, 13 14. Сремуш, 14 15. Црвени лук, 14 16. Празилук, 15 17. Бели лук, 15 18. Лучац, 16 19. Арника, 16 20. Питоми слез, 16 21. Штир, 17 22. Воловски језик, 18 23. Рањеник прави, 19 24. Мирођија, копар, 19 25. Целер, 19 26. Вучја јабучица, 20 27. Велика репушина, 20 28. Мала репушина, 21 29. Маљави чичак, 21 30. Шумска репушина, 21 31. Пелин, 21 32. Вилина метла, 22 33. Усколиста вилина метла - танколисна шпаргла, 22 34. Лазаркиња Мирисна, 22 35. Велебиље или беладона, 23 36. Зоб, 24 37. Жутика, жута шимширика, 24 38. Бреза, 25 39. Цвекла, 25 40. Ранилист, чистац, 25 41, Црна слачица, 26 42. Купус, 27 43. Боражина, 27 44. Бела бундева, дулек, 28 45. Невен, 29 46. Паприка, 29 47. Ким, 30 48. Вилино сито - главочике краљевац, 30 49. Русомача, хоћу - нећу, 31 50. Питоми кестен, 31 51. Црнуша, 32 52. Водопија - цикорија, 32 53. Дрен, 33 54. Мразовац, јесењи каћун, 33 55. Пуцалина, жути багрен, 34 56. Ђурђевак или ђурђиц, 34 57. Црвени глог, 35 58. Бели глог, 35 59. Лимун, 35 60. Конопља, кудеља, коноп, 36 61. Лешник, 36 62. Различак, 37 63. Свиба, 37 64. Руј, рујевина, 38 65. Руса, трава од росопаса, 39 66. Шафран, 39 67. Чкаљ, 40 68. Артичока, 40 69. Попонац, ладолеж, 40 70. Дивља шаргарепа, 41 71. Татула, 42 72. Чешљуга - боца, 42 73. Вучја лика, вучја опута, 43 74. Вунасти дигиталис, бесник, 43 75. Јасенак, 44 76. Папрат мушка, навала, 45 77. Сунцокрет, 46 78. Конопљуша, ресник, 46 79. Раставић, преслица, 47 80. Кантарион, Богородичина трава, 48 81. Ветровац, 48 82. Кичица, 49 83. Врбовице, 49 84. Мала млечика (ситноцветна), 50 85. Млечика, усколисна, 50 86. Видовача, видова трава, 51 87. Шумска јагода, 51 88. Бели јасен, 51 89. Црни јасен, 52 90. Буква, 52 91. Морач, коморач, 53 92. Суручица, 53 93. Медуника, 53 94. Димњача, росопаст, 54 95. Добричица, 55 96. Маљава добричица, 55 97. Коница, 56 98. Ждраљевина, пискавица, 56 99. Ивањско цвеће, 56 100. Прострел, сириштара, линцура плава, 57 101. Линцура жута, 57 102. Здравац, ждралица, прибој, 58 103. Пастирска иглица, 59 104. Зечја стопа, 59 105. Рибизла црвена, 60 106. Гледичија, гледић, 60 107. Слатки корен, сладић, 60 108. Пролевак, 61 109. Чичока, 61 110. Мечја шапа, 62 111. Велика мечја шапа, 63 112. Шапица, 63 113. Бршљан, бршљика, 63 114. Зечја лобода, 64 115. Кукурек, 64 116. Смиље, 64 117. Пасји трн, 65 118. Хмељ, 66 119. Изоп, сипан, 66 120. Нетик, 67 121. Оман, бели оман, 67 122. Барска перуника, 68 123. Клека - боровица, 68 124. Црвена смрека - црвена боровица, 69 125. Пукиња, 69 126. Орах, 70 127. Дивља салата, горска отровница, 72 128. Мртва коприва, 72 129. Мравља мртва коприва, 73 130. Црвена мртва коприва, 73 131. Влашка салата, 73 132. Бела рада - иванчица, 74 133. Милодух, селен, 74 134. Златан, 75 135. Орлови нокти, козја крв, 75 136. Ланилист, 76 137. Лан питоми, 76 138. Гвајак, вучја нога, 77 139. Метиљева трава, 77 140. Врбичица. мочварна врбица, 78 141. Пречица, црвоточина, 78 142. Црни слез, 79 143. Бело-ружичасти слез, 79 144. Ситни слез, 79 145. Бела слезовача, 79 146. Велика слезовача, 80 147. Маклура обична, 80 148. Камилица, 81 149. Нана, 81 150. Кудрава нана, 82 151. Ситна нана, 82 152. Водена нана, 82 153. Дуголиста нана, 82 154. Пољска нана, 83 155. Матичњак, 83 156. Кокотац, 84 157. Дуд, 84 158. Локвањ, 85 159. Жути локвањ, 86 160. Дрезга, драгушац, поточарка, 86 161. Зечији купус, зечија соца, 87 162. Жута зечија соца, 87 163. Вранилова трава, ориган, 88 164. Каћун, 88 165. Мледац, 89 166. Велики каћун, 89 167. Пегави каћунак, 89 168. Мочварни каћун, 89 169. Мали каћунак 170. Јелењак, 89 171. Медени каћунак, 89 172. Усколисти каћун, 90 173. Плаштак, 90 174. Врањак, 90 175. Босиљак, 90 176. Ноћурак жути, 91 177. Зечји трн, гладиш, 92 178. Чкаљ, магарећи трн, 92 179. Трбуља, водени или коњски морач, 92 180. Турчинак, булка, 93 181. Виошница, 93 182. Божур, 94 183. Пашканат, 94 184. Троскот, 94 185. Лисац, 95 186. Срчењак, 95 187. Папрац, водена биберка, 96 188. Мали срчењак, 96 189. Слатка папрат, ослад, 97 190. Дивља крушка, 97 191. Бедринац, сиљевина, 98 192. Трњина, 98 193. Дивља трешња, 98 194. Јагорчевина, 99 195. Јаглика, 100 196. Прави јаглац, 100 197. Плућњак, 100 198. Поганчева трава, дивља паприка, љоскавац, 100 199. Црњуша, 101 200. Џанарика, 102 201. Бадем, бајам, миндал, 102 202. Вишња, 103 203. Боквица - средња, 104 204. Мушка боквица, 104 205. Велика боквица - женска, 104 206. Планинска боквица, 105 207. Буачак, 105 208. Смрека, 105 209. Планински бор, 106 210. Пинија, 106 211. Дивља јабука, 107 212. Тушт, 107 213. Гусја трава, 107 214. Трава од стрдобоље, срчењак, 108 215. Крушина, пасја леска, 109 216. Златица, 110 217. Купина црна, 110 218. Шумска купина, 110 219. Низинска купина, оструга, 111 220. Приморска купина, 111 221. Малина, 111 222. Дивља ружа, 111 223. Пољска ружа, 112 224. Планинска ружа, 112 225. Зимзелена ружа, 112 226. Веприна, 112 227. Рута, рутвица, седеф, 113 228. Броћ, 114 229. Рузмарин, 114 230. Багрем, 114 231. Бела врба, 115 232. Чубар, 116 233. Жалфија, 116 234. Апта, бурјан, 117 235. Зова, базга, 117 236. Дињица, лубеничица, змијска трава, 118 237. Сапуњача, 118 238. Чуваркућа, 119 239. Плава чуваркућа, 119 240. Мала чуваркућа, 119 241. Драгушац, жабља трава, 120 242. Бели јарич, 120 243. Жути јарич, 120 244. Пуцавац, 120 245. Јаребика, 121 246. Разводник, пасквица, 122 247. Помоћница, пасје грожђе, 122 248. Остак, 122 249. Златница, челеби-грана, 123 250. Парадајз, 124 251. Мишјакиња, 124 252. Шумска мишјакиња, 125 253. Ранилист, рањеник, црна боквица, 125 254. Јоргован, 126 255. Гавез, црни гавез, 126 256. Ливадска детелина, 127 257. Барска детелина, 128 258. Бела детелина, 128 259. Мајкина душица, 128 260. Маслачак, 129 261. Бљушт, 129 262. Вратич, 130 263. Липа, 130 264. Грчко семе, пискавица, 131 265. Подубица, 132 266. Подбел, 132 267. Драгољуб, 132 268. Храст лужњак, 133 269. Коприва, 134 270. Мала коприва, 135 271. Љута коприва, 135 272. Винова лоза, 135 273. Даниноћ, шарена љубичица, 136 274. Дивља љубичица, 136 275. Зимзелен, женска павенка, 136 276. Разгон, честославица, 137 277. Змијина трава - честославица, 138 278. Дивља врбена, љутовница, 138 279. Дивизма, 139 280. Валеријана, 139 281. Боровница, 140 282. Брусница, 140 283. Имела бела, 141 284. Ђул-удика црвена, 142 285. Ђул-удика црна, 143 Шта би требало да знамо, 154 Чајеви, 154 Антибиотици, 155 Антисептици, 155 Глина, 156 Зеолит, 157 Испирање, 158 Сирће, 158 Јабуково сирће, 158 Комбуха, 159 Купељи-бање, 160 Средства за јачање, 161 Масаже, 161 Средства за мазање, 161 Мед, 162 Матични млеч, 163 Прополис, 164 Правилна припрема и употреба полена, 165 Утрљавања (трљања), 165 Облози, 165 Уља, 166 Повоји, 168 Прашкови, 168 Сирупи, 169 Слузи, 169 Сокови, 169 Паре (инхалације), 169 Шведске капи, 170 Тинктуре, 170 Вина, 170 Купус (облози), 171 Ваздух и светлост, 171 Одмор, 173 Сан на јастуку од трава, 174 Лечење пијавицама, 174 Сунчање, 175 Вода, 175 Купање у јутарњој роси, 177 Одевање, 177 Класификација свих лековитих биљака и препарата према укусима, 178 Подела биља према сродности и аналогија делова биљке и органа код човека, 179 Симптоми болести, рецептуре и употреба биљних лекова, 181 (по азбучном редоследу) А, 181 . . . . Ш, 517 Рефлексологија, масирање стопала и дланова, 525 Прва помоћ, 527 Кућна апотека, 530 Календар брања лековитог биља, 532 Лековитост хране, 538 Витамини и минерали, 559 Минералне соли, 559 Витамини, 566 Поремећаји који се јављају услед неодговарајућег садржаја минерала или витамина у организму, 567 О челичењу организма, 578 Парна терапија, 593 Водена терапија, 593 Примена бањске терапије код различитих обољења, 611 Локалне парне терапије, 617 Вода и обичаји, 623 Корисно гладовање (пост), 623 Неке заблуде у погледу посне хране, 630 Савети у погледу исхране код најраспрострањенијих хроничних болести за време поста, 631 Шта би могли да чинимо да нам буде боље, 636 Псалтир као требник, 639 Молитва у болести, 640 Молитва захвална после излечења од болести (Св. Јована Кронштатског), 640 Молите за разне болести и немоћи, 641 Латинско-српски називи лековитог биља, 651 Српско-латински називи лековитог биља, 654 Наслов: Здравље из Божије баште Издавач: Манастир Рукумија Страна: 686 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 21,5 x 30,5 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-83801-42-8

Naslov Biblija ili Sveto pismo / Stari zavet preveo Đura Daničić, Novi zavet preveo Dimitrije Stefanović Jedinstveni naslov Biblia. scc Ostali naslovi Sveto pismo Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblijska liga, 2003 (Beograd : Branmil) Fizički opis 933 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Daničić, Đura Stefanović, Dimitrije (broš.) Napomene Kor. nasl. Tekst štampan dvostubačno Tiraž 5.000. Biblija (kasnolat. Biblia, od grč. βıβλία, deminutiv mn. [jed. βıβλίον] od βίβλος: knjiga), sveta knjiga židovstva i kršćanstva, zbirka raznovrsnih spisa koji su nastajali tijekom više od 1000 god. pr. Kr. (Deborin hvalospjev, Suci 5) pa do kraja I. st. (2 Pt). Naziva se i Sveto pismo, katkad Pismo ili Pisma. Kršćani je dijele na Stari zavjet (SZ) i Novi zavjet (NZ). Biblijski spisi Popis biblijskih knjiga iz kojih vjerska zajednica razumijeva svoj identitet i koje su za nju normativne naziva se kanon Svetog pisma, a to proizlazi iz shvaćanja da je Biblija istodobno i ljudska i Božja riječ. Tematska osovina koja ujedinjuje izbor djela različitih oblika (poetskih, mudrosnih, zakonskih...) iz židovske i ranokršćanske književnosti od kojih se sastoji Biblija povijest je spasenja. Kanonski popis u židovstvu i kršćanstvu nije sasvim istovjetan: među raznim kršćanskim zajednicama (katolici, protestanti, pravoslavni) postoje neke razlike u broju biblijskih spisa. Biblijski kanon u židovstvu Još u razdoblju između završetka formiranja SZ i nastanka NZ, ne može se govoriti o istovjetnom kanonu sveukupnog židovstva. Zajednica u Kumranu davala je velikom broju spisa određeni autoritet. Samarijanci su imali samo Petoknjižje. Židovi se u dijaspori služe grčkim prijevodom, tzv. Septuagintom. Krajem I. st., oko dva desetljeća nakon rušenja jeruzalemskog hrama, odlučeno je u Jamniji da u kanonu hebrejske Biblije bude 39 spisa. Uglavnom su na hebrejskome, malim dijelom na aramejskome. Svrstavaju se u tri skupine: Torah (Zakon, Petoknjižje ili Pentateuh), Nebī’īm (Proroci) i Ketūbīm (Spisi, Hagiografi). Skraćeni židovski naziv za Bibliju TaNaK dolazi od početnih slova svake skupine takve trodijelne podjele, a za hebrejsku Bibliju upotrebljava se i naziv Mikra (Pismo). Ako se katkad govori o manjem broju knjiga hebrejske Biblije, primjerice o 22 (J. Flavije), tada je riječ o drukčijem načinu brojanja tih spisa. Biblijski kanon u kršćanstvu Stari zavjet. Novozavjetni se pisci u I. st. služe Septuagintom (LXX), grč. prijevodom Sedamdesetorice. Tijekom nekoliko stoljeća kršćanski autori skloni su katkada kraćem (palestinskom), katkada dužem (LXX) popisu knjiga Staroga zavjeta. Origen (182–251) naginje palestinskomu kanonu, ali smatra da i ostali spisi imaju autoritet. Počinje se praviti razlika između kanonskih i crkvenih knjiga. Jeronim (347–420) koleba se između dužeg i kraćeg popisa, dok je Augustin (354–430) bio za duži. Na koncilu u Rimu 382. zaokružen je popis »božanskih Pisama« prema kojem SZ ima 46 knjiga. Tridentski koncil 1546. prihvaća takav kanon SZ s 39 protokanonskih (istovjetne s palestinskim kanonom) i 7 deuterokanonskih knjiga koje se svrstavaju na povijesne, poučne i proročke. Latinski prijevod Vulgatu proglašava službenim (autentičnim) biblijskim tekstom za Katoličku crkvu. Martin Luther 1522. isključuje deuterokanonske knjige iz kanonskog popisa SZ. Biblijska izdanja u protestantskim crkvama imaju zato obično kanon SZ od 39 knjiga. Uobičajen je naziv za deuterokanonske knjige u protestantizmu apokrif. Parabiblijske spise, koje katolici nazivaju apokrifima, protestanti zovu pseudoepigrafima. Pravoslavlje se u svojem kanonu SZ ravna prema Septuaginti, koja ima duži popis i »apokrifne« dijelove. Ekumenska biblijska izdanja koja priređuju bibličari različitih konfesija sadrže protokanonske i deuterokanonske knjige SZ. Popis biblijskih knjiga i njihove kratice na hrvatskome STARI ZAVJET (SZ): Naziv knjige Kratica Naziv knjige Kratica Postanak Post Mudre izreke Izr Izlazak Izl Propovjednik (Kohelet) Prop Levitski zakonik Lev Pjesma nad pjesmama Pj Brojevi Br Knjiga Mudrosti Mudr Ponovljeni zakon Pnz Knjiga Sirahova Sir Jošua Jš Izaija Iz Knjiga o sucima Suci Jeremija Jr Ruta Rut Tužaljke Tuž Prva knjiga o Samuelu 1 Sam Baruh Bar Druga knjiga o Samuelu 2 Sam Ezekiel Ez Prva knjiga o Kraljevima 1 Kr Daniel Dn Druga knjiga o Kraljevima 2 Kr Hošea Hoš Prva knjiga Ljetopisa 1 Ljet Joel Jl Druga knjiga Ljetopisa 2 Ljet Amos Am Ezra Ezr Obadija Ob Nehemija Neh Jona Jon Tobija Tob Mihej Mih Judita Jdt Nahum Nah Estera Est Habakuk Hab Prva knjiga o Makabejcima 1 Mak Sefanija Sef Druga knjiga o Makabejcima 2 Mak Hagaj Hag Psalmi Ps Zaharija Zah Job Job Malahija Mal Kurzivom je ispisano 7 deuterokanonskih knjiga. NOVI ZAVJET (NZ): Naziv knjige Kratica Naziv knjige Kratica Evanđelje po Mateju Mt 1. Poslanica Timoteju 1 Tim Evanđelje po Marku Mk 2. Poslanica Timoteju 2 Tim Evanđelje po Luki Lk Poslanica Titu Tit Evanđelje po Ivanu Iv Poslanica Filemonu Flm Djela apostolska Dj Poslanica Hebrejima Heb Poslanica Rimljanima Rim Jakovljeva poslanica Jak 1. Poslanica Korinćanima 1 Kor 1. Petrova poslanica 1 Pt 2. Poslanica Korinćanima 2 Kor 2. Petrova poslanica 2 Pt Poslanica Galaćanima Gal 1. Ivanova poslanica 1 Iv Poslanica Efežanima Ef 2. Ivanova poslanica 2 Iv Poslanica Filipljanima Fil 3. Ivanova poslanica 3 Iv Poslanica Kološanima Kol Judina poslanica Jd 1. Poslanica Solunjanima 1 Sol Otkrivenje Otk 2. Poslanica Solunjanima 2 Sol Novi zavjet, samo kršćanski dio Biblije, nastao je u drugoj pol. I. st. Njegovo uključivanje u biblijski kanonski popis trajalo je nekoliko stoljeća. Već ranokršćanski spis Didahe (I. st.) daje biblijsko poštovanje nekim novozavjetnim spisima. Marcion (85–160) je zastupao mišljenje da kršćanski biblijski kanon treba imati samo Lukino evanđelje i Pavlove poslanice. Irenej (II/III. st.) počinje nazivati Pismima i najranije kršćanske spise. Tzv. Muratorijev novozavjetni popis s kraja II. st. definitivno je zaokružen na koncilu u Rimu 382. Premda su s reformacijom dovedene u pitanje Poslanica Hebrejima, Jakovljeva poslanica, Judina poslanica i Otkrivenje, sve kršćanske crkve prihvaćaju 27 novozavjetnih spisa: 4 evanđelja, Djela apostolska, 13 Pavlovih poslanica, Poslanicu Hebrejima, 7 katoličkih poslanica i Otkrivenje. Kritička izdanja biblijskog teksta Autografi biblijskih knjiga ne postoje, nego mnogobrojni njihovi prijepisi, tzv. tekstualni svjedoci. Služeći se njima biblijska znanost – tekstualna kritika nastoji prema znanstvenim metodama prirediti pouzdan biblijski tekst. Za tekst Staroga zavjeta tekstualna je kritika do kumranskih otkrića imala na raspolaganju Ben Ašerov tekst, kodeks B19a (L) iz 1008. s masoretskim sustavom vokalizacije, koji je cjelovit i kvalitetan rukopis hebrejske Biblije. Čuva se u Sankt Peterburgu. Drugi tekstualni svjedoci Staroga zavjeta imali su nedostataka. Najstariji je među njima papirus iz I. ili II. st. s biblijskim citatima. U kairskoj genizi pronađeni su biblijski fragmenti iz V. st., Kairski kodeks iz IX. st. sadrži samo proroke. Tekst iz Aleppa, X. st., djelomično je oštećen. U bogatoj biblioteci rukopisa koji su otkriveni 1947. u špiljama u Kumranu (Qumrān) kraj Mrtvoga mora nađeno je oko 220 biblijskih rukopisa koji su onamo skriveni u I. st. Među njima je i vrlo dobro uščuvan tekst proroka Izaije nastao na prijelazu iz III. u II. st. pr. Kr. Kumranskim otkrićem došlo se do novih spoznaja o tekstualnim tradicijama hebrejskoga teksta, o samarijanskom Pentateuhu, o vrijednosti Septuaginte i o starozavjetnim deuterokanonskim knjigama. Rezultat je rada tekstualne kritike tzv. kritičko izdanje Biblije. Biblia Hebraica Stuttgartensia (Stuttgart, 19904) vrsno je takvo izdanje hebrejskog biblijskog teksta. Tekstualnoj kritici Novoga zavjeta na raspolaganju su vrlo brojni i kvalitetni tekstualni svjedoci. Papirus p52, koji se čuva u Manchesteru, John Ryland’s Library, potječe s početka II. st. Od 274 uncijalna manuskripta najvrjedniji su: Codex Vaticanus, Codex Sinaiticus i Codex Alexandrinus. C. Vaticanus (sigla: B), iz IV. st., sadrži novozavjetne knjige do Heb 9,14 (nedostaju još 1 Tim i 2 Tim, Tit, Flm i Otk). Evanđelja i Djela ovoga kodeksa najčistiji su oblik aleksandrijskoga tekstualnog tipa novozavjetnog teksta o kojem svjedoči p75 iz II. st. Kodeks se čuva u Vatikanskoj biblioteci. C. Sinaiticus (sigla: A) iz IV. st. sadrži svih 27 knjiga NZ, te Barnabinu poslanicu i dijelom Pastira Hermu. Otkrio ga je C. von Tischendorf u XIX. st. u samostanu sv. Katarine u podnožju brda Sinaja, po kojem kodeks nosi ime. Čuva se u Londonu (British Library), dijelom u Leipzigu i Sankt Peterburgu. C. Alexandrinus (sigla: A) potječe iz V. st., u njemu se novozavjetni tekst javlja u tri oblika: bizantski (evanđelja), aleksandrijski i dijelom zapadni tip (Dj). Nedostaje mu jedino cezarejski novozavjetni tekstualni oblik. Čuva se u Londonu (British Library). Najvrjednija su suvremena kritička izdanja novozavjetnoga grčkoga teksta Nestle-Aland, Novum Testamentum Graece (Stuttgart, 199327) i The Greek New Testament (Stuttgart, 1983³). Tumačenje Biblije, egzegeza i hermeneutika Biblijske tekstove potrebno je tumačiti jer se radi o drevnim tekstovima koji su stari i do 3000 god. Osim toga vjernici smatraju da Biblija kao Božja riječ sadrži objavu istine vjere i ćudoređa za čovjeka svakog razdoblja. Tumačenje biblijskoga teksta koje slijedi znanstvene metode i hermeneutička načela naziva se egzegeza. Katkada sâm biblijski tekst upućuje na potrebu njegova tumačenja (Dj 8,30–35). Židovstvo je u razmeđi era već rabilo neke egzegetske metode. Istraživanje i izlaganje biblijskog teksta za aktualnu situaciju zvalo se midraš (hebr. miḏrāš: komentar, tumačenje). Javljao se u tri linije: halaha (hebr. halākāh: zakon) – primjena teksta na konkretne životne okolnosti; hagadah (hebr.: priča) – tekst se ilustrira poticajnim riječima, primjerima iz prošlosti i iz života velikana; pešer (hebr.: objašnjenje) – u događajima sadašnjosti otkriva se ispunjenje onoga što je najavljeno u biblijskom tekstu. U dijaspori se koristilo alegorijsko tumačenje (Filon Aleksandrijski). Rano kršćanstvo služilo se u nekoj mjeri židovskim metodama s bitnom razlikom u pristupu: biblijske su tekstove kršćani razumijevali kristološki. Povijest čitanja Biblije praćena je razvijanjem interpretacijskih metoda i pristupa. Origen počinje razlikovati književni (literarni) i duhovni smisao biblijskog teksta. S vremenom nastaju dvije velike interpretacijske škole. Antiohijska daje težište književnomu smislu, dok aleksandrijska u biblijskom tekstu prvotno nastoji raspoznavati duhovni smisao. U patrističkim školama razlikuju se četiri smisla biblijskog teksta: književni (literarni), alegorijski, moralni i anagogijski (eshatološki). Toma Akvinski (1225–74) vraća se Origenu ističući dva smisla: literarni i duhovni. Reformacija uvodi hermeneutičko načelo »sola Scriptura« (»samo Pismo«) prema kojem svaki pojedinačni biblijski tekst dobiva svoj smisao jedino iz cjeline Sv. pisma. Tridentski koncil naprotiv ističe da se biblijski smisao ne očituje neovisno o Crkvi. Odatle načelo »Scriptura et traditio« (»Pismo i predaja«). U XX. st. pape s nekoliko dokumenata potiču znanstveni pristup Bibliji. Pio XII. enciklikom Divino Afflante Spiritu traži proučavanje starih biblijskih i drugih jezika te filologije radi boljega služenja Biblijom na izvornim jezicima. Time Vulgata prestaje biti jedinim službenim tekstom u Katoličkoj crkvi. Dokumentom Dei Verbum uvodi se obveza prevođenja Biblije na suvremene jezike s izvornih jezika. Od katoličkih egzegeta očekuje se suradnja s biblijskim ekspertima ostalih konfesija. Od pojave djela F. Schleiermachera, W. Diltheya i M. Heideggera egzegeti sve više vode računa o danostima suvremene filozofske hermeneutike. Za njezinu primjenu na tekst Biblije značajni su posebno R. Bultmann, H. G. Gadamer i P. Ricoeur. Bultmann je razradio teoriju egzistencijalne interpretacije novozavjetnih spisa. Takva biblijska hermeneutika trebala bi pružiti kerigmu koja zahvaća ljudsko biće i čini od njega novog čovjeka u njegovoj egzistencijalnoj situaciji. Za Gadamera je hermeneutika dijalektički proces jer shvaćanjem teksta nastaje shvaćanje sebe. Prema Ricœuru bogatstvo simboličkog jezika Biblije neiscrpivo je budući da je to jezik s dvostrukom dimenzijom: usredotočen je na transcendentalnu stvarnost i istodobno čini ljudsku osobu svjesnom duboke dimenzije svojega bića. Takva hermeneutika upućuje na prijelaz od razumijevanja kao načina spoznaje k razumijevanju kao načinu postojanja. G. Ebeling i E. Fuchs s više teološkog polazišta svojom hermeneutikom Riječi ističu da riječ postiže svoje istinsko značenje tek onda kada dosegne one kojima je upućena. Skupina egzegeta iz cijeloga svijeta, tzv. Papinska biblijska komisija, pripremila je 1993. god. dokument Tumačenje Biblije u Crkvi kojim također ističe važnost filozofske hermeneutike i znanstvenih spoznaja u književnosti za biblijsku egzegezu. Taj dokument u većem svojem dijelu donosi opis različitih metoda i pristupa koji se koriste u suvremenoj interpretaciji Biblije, upućuje na njihove mogućnosti i ograničenja. U zadnjim dvjema točkama govori o nekim aspektima koji su karakteristični za katoličku interpretaciju Biblije i o mjestu koje tumačenje Biblije zauzima u životu Crkve. Najraširenija je suvremena znanstvena metoda tumačenja Biblije povijesno-kritička, koja ima trostruko načelo: povijesno – osvjetljuje povijesne procese koji su doveli do nastanka biblijskih tekstova; kritičko – služi se znanstvenim kriterijima, što je moguće objektivnijima, bez apriornih sudova; analitičko – istražuje biblijski tekst na isti način kao što bi istraživala bilo koji drugi drevni tekst. Takvoj metodi priznaje se prvorazredna vrijednost, ali ona nije dostatna jer se dijakronijski zaustavlja na smislu teksta u njegovim povijesnim okolnostima nastanka. S pomoću drugih metoda, tzv. sinkronog usmjerenja, nastavlja se u traženju smisla biblijskog teksta za suvremenog čitatelja. To su metode literarne analize – retorička, narativna i semiotička. U interpretaciji biblijskog teksta ovim metodama očekuje se njihova otvorenost prema povijesti. Semiotička se metoda usto treba osloboditi pretpostavke strukturalizma, koji negira izvantekstualne povijesne subjekte i odnose. Pristupi utemeljeni na tradiciji – kanonski, rabinski, pristup povijesne učinkovitosti teksta – prilaze biblijskim tekstovima u njihovim suodnosima jer su samo kao cjelina svjedočanstvo velike tradicije. Pristupi humanističkih znanosti – sociološki, antropološki, psihološki i psihoanalitički – respektiraju činjenicu da Biblija, premda Božja riječ, nosi psihološke uvjetovanosti različitih autora njezinih spisa. Dva su kontekstualna pristupa biblijskom tekstu: oslobodilački (liberacionistički) i feministički. Oslobodilački pristup nastoji istaknuti u biblijskim utemeljujućim događajima sposobnost i poticaj novim aktualizacijama u sadašnjoj povijesti. Značenje i ulogu žene u Bibliji i početcima Crkve nastoji osvijetliti feministički pristup. Nijedan pristup i metoda tumačenja Biblije nisu sami dovoljni. Dokument Biblijske komisije odbacuje jedino fundamentalistički pristup Bibliji, koji karakterizira opasnim jer je doslovan, vrsta »intelektualnog samoubojstva«. Suvremene metode tumačenja i pristupa biblijskomu tekstu nose u sebi interkonfesionalnu oznaku. Egzegeti različitih konfesija služe se istovjetnim metodama i pristupima, analogni su im hermeneutički ciljevi i zato mogu biti angažirani na zajedničkim biblijskim projektima. Biblijski prijevodi Biblija je danas cjelovito ili dijelom prevedena na većinu jezika svijeta. Najstariji su pokušaji prevođenja Biblije postegzilska parafraziranja hebrejskih tekstova na aramejski jezik, tzv. targumi (postbiblijski hebr. targūmīm, aramejski targū’m prijevod). Targum Onkelos iz II. ili III. st. postao je službeni sinagogalni targum. U III. st. pr. Kr., prema predaji iz Aristejeva pisma, 72 prevoditelja prevode Toru na grčki za kralja Ptolemeja. To je početak prijevoda Septuaginte ili Sedamdesetorice. Ona služi kao polazište verziji Vetus Latina (II. st.), koptskomu (III. ili IV. st.), etiopskomu (IV. st.) i armenskomu (V. st.) prijevodu. Potkraj IV. st. Jeronim je priredio latinski prijevod Biblije, Vulgatu, koja nakon Tridentskoga koncila (1546) postaje službenim tekstom u Katoličkoj crkvi i ostaje u uporabi sve do reformi II. vatikanskoga koncila. Po nalogu pape Pavla VI. priređena je 1979. Nova Vulgata. Zbog značenja i utjecaja biblijskog teksta u kulturi svakog naroda, u priređivanju suvremenih prijevoda Biblije često rade zajednički egzegeti i lingvisti. Prevođenje Biblije u Hrvata U hrvatskim krajevima biblijski tekstovi tijekom povijesti prevođeni su na tri narječja: čakavsko, kajkavsko i štokavsko. Pisani su glagoljicom, latinicom, bosančicom i ćirilicom. Najstariji biblijski termini s hrvatskim osobinama jesu bilješke iz XI. i XII. st. na marginama Radonove Biblije. Staroslavenski prijevod Ćirila i Metodija iz IX. st. bio je prihvaćen i među Hrvatima. Najraniji hrvatski biblijski tekstovi priređivani su za lekcionare, izbor biblijskih čitanja za liturgijske potrebe. Hrvati su u XIII. st. imali liturgijske glagoljske knjige. O tome svjedoči pismo pape Inocenta IV. senjskomu biskupu iz 1248. kojim se otklanja sumnja u pravovjernost takvih knjiga. Tijekom stoljećâ nastajali su lekcionari s dijalektalnim i alfabetskim osobitostima. Očuvani fragment korčulanskog lekcionara iz XIV. st. na čakavskom najstariji je rukopis neke knjige uopće na hrvatskom jeziku. Na čakavskom je i zadarski lekcionar iz XV. st. Sa splitskim Bernardinovim Lekcionarom na čakavskome Hrvati dobivaju 1495. prvu tiskanu knjigu latinicom na hrvatskome. N. Ranjina iz Dubrovnika pripremio je 1508. prvi lekcionar na štokavskom narječju. U XVI. st. pojavljuju se tri protestantske postile redom glagoljicom, latinicom, pa ćirilicom. I. Bandulavić je 1613., imajući za uzor Bernardinov Lekcionar, priredio lekcionar na štokavskom za Bosnu. Lekcionar B. Kašića, autora prve hrvatske gramatike, tiskan je 1641. u Rimu. Zaslugom A. Vramca izlaze 1586. lekcionari na kajkavskom Postila po nedelne dni te Postila po godovne dni. Nedjeljna su čitanja bila popraćena tumačenjem. Raniji kajkavski lekcionari nisu sačuvani. U kajkavskim krajevima bio je prihvaćen osobito lekcionar Szveti Evangeliomi N. Krajačevića iz 1651. Gradišćanski Hrvati dobivaju svoj lekcionar 1732. Biblijska poetska zbirka psalama prevođena je selektivno za redovnički Mali oficij, no nastali su vrlo rano i cjeloviti prijevodi psaltira. S područja Dubrovnika je tzv. Vatikanski hrvatski molitvenik iz XIV. st. koji je najstariji hrvatski rukopisni oficij s psalmima. God. 1512. tiskan je jedan takav molitvenik kao prva tiskana knjiga na bosančici. U XVI. st. izlaze Psalmi Davidovi Luke Bračanina. I. Gundulić, kao i više pjesnika prije i nakon njega, slobodnije su prepjevali dio ili cijeli psaltir. Prevođenjem psalama i biblijskih tekstova općenito je obogaćivano hrvatsko teološko i drugo nazivlje. Na hrvatskom području od XV. st. do danas nastalo je najmanje osam cjelovitih prijevoda Biblije na hrvatski jezik, od kojih su četiri u cjelini i tiskana. Za prvi cjeloviti biblijski prijevod na hrvatski dao je nalog 1521. Bernardin Frankopan Grobnički. Za njegovu se Bibliju zanimaju P. Trubar, u predgovoru svojega slovenskog NZ 1557., i Riječanin F. Barbo. Sačuvani su prijevodi Post i Izl u Dubrovniku iz XV/XVI. st. Protestanti P. Trubar, S. Konzul Istranin i A. Dalmatin izdaju u Tübingenu (pa Urachu) Novi zavjet glagoljicom u dva dijela 1562. i 1563., a 1564. i Proroke. Kada je B. Kašić 1625. započeo s prijevodom SZ, već je imao svoj prijevod NZ. Taj drugi cjeloviti hrvatske prijevod Biblije ostao je u rukopisu. Crkvene su ga vlasti odbile tiskati iz jezičnih razloga. Bio je na narodnome jeziku i latinici, a ne na crkvenoslavenskoj jezičnoj tradiciji. U XVIII. st. S. Rusić priređuje u Dubrovniku Novi Uvjet na narodnome jeziku. Rukopis trećega cjelovitog hrvatskog prijevoda Biblije, Poljička Biblija, na štokavskoj ikavici, čije je prevođenje počelo 1768., čuva se u arhivu HAZU. M. Jurjetinović-Ivakić Kaštelanin popratio je 1794. svoje Pismo Sveto Staroga Zakona pučkoga razglasa komentarom. M. Vrhovac inicira 1803. kajkavski biblijski prijevod, no posao nije dovršen. Napokon, kao prvi cjelovito tiskani hrvatski prijevod, izlazi u Budimu u 6 svezaka Sveto pismo… sada u jezik slavno-ilirički izgovora bosanskog prenešeno s paralelnim latinskim tekstom i bilješkama. Prevoditelj toga četvrtoga cjelovitog biblijskog teksta na hrvatski bio je M. P. Katančić. Oko 30 godina nakon Katančića, 1858–61., Hrvati dobivaju drugi cjelovito tiskani prijevod Biblije u Beču pod naslovom Sveto pismo staroga i novoga uvita u 12 svezaka. Autor ovoga petoga cjelovitog prijevoda, na dalmatinskoj štokavskoj ikavici, bio je I. M. Škarić. Marom B. Šuleka izlazi 1877. pohrvaćeni NZ s Psalmima, a u srodnoj obradbi M. Rešetara 1895. i cijela Biblija Đ. Daničića i V. Karadžića. Iste god. počinje izlaziti u Sarajevu Sveto pismo Novoga zavjeta J. Stadlera u 4 sveska s komentarom. Prijevod V. Čebušnika Sveto Pismo Staroga i Novoga zavjeta, 1811. i 1813., nema cjelovit SZ, a jezično se oslanja na V. Karadžića. Sveto Pismo Novoga Zavjeta F. Zagode iz 1925. priređeno je prema grčkom izvorniku i Vulgati i oslobođeno utjecaja prijevoda V. S. Karadžića. Između dvaju svjetskih ratova A. Sović prevodi s izvornih jezika cijelu Bibliju. Taj šesti cjeloviti hrvatski prijevod ostaje u rukopisu, ali će biti poslije dijelom upotrijebljen za tzv. Zagrebačku Bibliju. Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta I. E. Šarića iz Sarajeva sedmi je cjeloviti hrvatski prijevod, treći u cjelini tiskan 1941–42. U prijevodu Lj. Rupčića izlazi 1967. Novi zavjet. Velik uspjeh doživio je osmi hrvatski prijevod cijele Biblije, četvrti cjelovito tiskan, Biblija: Stari i Novi zavjet, tzv. Zagrebačka Biblija iz 1968. Tekst s izvornih jezika prevelo je više prevoditelja, izdanje su priredili zajednički bibličari i književnici pod uredničkim vodstvom J. Kaštelana i B. Dude. Ta je Biblija postala »koine hrvatskog jezika« (T. Ladan) u okolnostima koje su bile vrlo nepovoljne za taj jezik. S. Grubišić, jedan od prevoditelja Zagrebačke Biblije, izdao je u Chicagu, 1973–84., svoj prijevod SZ, Hrvatsku Bibliju u 8 svezaka, da otkloni »neujednačenosti« Zagrebačke Biblije. Luksuzno izdanje Ilustrirane Biblije mladih iz 1968. doživjelo je desetak izdanja. Sličnu dobru prihvaćenost ima i prijevod Novoga zavjeta B. Dude i J. Fućaka kojega su tekstovi priređivani prvotno za liturgijske potrebe. Taj će NZ 1992. biti popraćen uvodima i bilješkama francuskoga ekumenskog prijevoda Biblije (TOB). Isti će prijevod 1994. nadomjestiti Rupčićev prijevod NZ u Zagrebačkoj Bibliji, koja izlazi s prevedenim uvodima i bilješkama iz La Bible de Jérusalem. Prijevod G. Raspudića Novi zavjet izlazi 1987., a u prijevodu T. Ladana pojavile su se 4 novozavjetne knjige: Evanđelje po Ivanu (1980), Evanđelje po Luki (1985), Evanđelje po Marku (1990), Apokalipsa (1992). Važnost Biblije prelazi okvire njezine vjerske upotrebe. Biblija, enciklopedija židovske religije, povijesti, filozofije i književnosti, s kršćanstvom i helenizmom dobiva svjetsko značenje. Preko nje su hebrejski, grčki, a i latinski jezik, stil, pojmovi, estetika i moral duboko impregnirali jezike, misaoni svijet i mentalitet europskih narodâ. Biblijski prijevodi postali su temelj i plodno tlo za osnivanje i razvoj pismenosti i književnosti mnogih naroda, pa tako i hrvatskoga. Hrvatsku kulturu, kao i ostale europske kulture, posebice likovne umjetnosti i književnost, nemoguće je razumjeti bez poznavanja biblijskog sadržaja. Terminološki i tematski Biblija je prožela hrvatsku književnost od M. Marulića (Judita u versih harvacki složena, Davidijada) do S. S. Kranjčevića i M. Krleže (Adam i Eva, Saloma). MG118 (N)

Литургија пређеосвећених Дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице“. У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста. Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених Дарова“. Према томе, она се разликује од литургија св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике Четрдесетнице“ приносимо „пређеосвећене“, тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо. Литургија пређеосвећених Дарова Сви свети Литургија пређеосвећених Дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице". У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста. Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених Дарова". Према томе, она се разликује од литургија св. Јована Златоуста и св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике Четрдесетнице" приносимо „пређеосвећене", тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо. Да бисмо разумели како и зашто је настао обред Причешћа пређеосвећеним Даровима, треба да погледамо његову историју. Корени овог обреда леже у пракси ране Цркве. У првим вековима хришћанске историје, верници су приступали примању светих Дарова на свакој Литургији. Они су практиковали и да се, оних дана када није било Литургије, причешћују светим Даровима који су преостали од недељне Литургије. Из овог обичаја, у манастирима се развио нарочити молитвени чин. Сви монаси молили су се заједно пре и после Причешћа, благодарећи Богу што им је омогућио да буду причасници светих Тајни. Они су ово чинили после Вечерња или после Деветог часа (око 3:00 после подне). Временом је ово молитвено правило формулисано као кратка служба, нешто слично литургијском обреду. Тако се развио данашњи обред „Изобразитељна", који се у данашњој пракси служи између Шестог и Деветог часа. Само име „изобразитељна" указује на чињеницу да ова кратка служба донекле изображава (представља) Литургију. У том смислу, она је претходила Литургији пређеосвећених Дарова. У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих Литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. Света Литургија се не уклапа у покајни карактер великопосних дана. Литургија је пасхална Тајна, празник Цркве испуњен радошћу и духовним весељем. По сведочењу св. Василија Великог, верници тога времена имали су обичај да се причешћују не само суботом и недељом, већ и још двапут недељно - средом и петком. Зато се поставља питање: како су они могли да се причешћују ван Литургије? Одговор на то је већ дат: они су могли да се причешћују светим Даровима освећеним на једној од претходних Литургија. Тада је пошћење значило потпуно уздржавање од хране до сунчевог смираја, а причешћивање светим Даровима било је врхунац, крај посног дана. Из тога разлога, у ове недељне дане причешћивање се вршило после Вечерња. Обред Литургије пређеосвећених Дарова састоји се од вечерње службе, на крају које се износе свети, пређеосвећени Дарови и читају молитве пре Причешћа. Следи Причешће, а потом одговарајуће молитве после Причешћа. Веза између ове службе и поста огледа се у њеном посебном, „тужном" карактеру. Света трпеза и свети сасуди у којима се држе свети Дарови, покривени су тамним покровцима. Молитве се читају са осећајем смерности и благости. Све у свему, целокупна служба је обележена посебним осећањем тајновитости. Први део Литургије пређеосвећених Дарова састоји се од великопосне вечерње службе, са неким специфичним разликама. Свештеник је обучен у тамне одежде. Само Вечерње не почиње уобичајеним „Благословен Бог наш„, већ литургијским возгласом „Благословено Царство..." На тај начин, нагласак целе службе стављен је на ишчекивање Царства Божјег, исту ону наду која обележава читав Велики пост. Затим, као и на другим вечерњим службама, чита се 103 псалам. Овај „уводни" псалам почиње речима: „Благосиљај, душо моја, Господа. Господе, Боже мој, узвеличао се јеси веома.." Овај псалам, који хвали Бога, Творца свега света, јесте нека врста увода у Вечерње, а тиме и у целокупан циклус дневних богослужења, јер, према старозаветном предању, вече и долазећа ноћ сматрају се почетком дана. После овог увода, ђакон (ако га нема, онда свештеник) позива вернике на причешће на Великој јектенији, јектенији мира, која почиње речима „у миру Господу се помолимо...". Затим се читају псалми 119 и 133. Ови псалми су део 18 катизме (поглавља) Псалтира, књиге псалама. Псалми су познати као „химне узласка-успињања." У старозаветно време они су певани током пењања степеницима у Јерусалимски храм. У току читања ових псалама за певницом, свештеник у олтару припрема свете Дарове на жртвенику. Пређеосвећено Јагње (Тело Христово, натопљено Његовом пречасном Крвљу), које је остављено на олтару од претходне недеље или суботе, преноси се на жртвеник. Затим се неосвећено вино и вода сипају у путир, и свети сасуди се покривају, као што се ради на пуној Литургији. Све се ово савршава тихо, без пратећих молитава. Поредак свете службе подвлачи ту специфичну црту: све молитве већ су прочитане на Литургији у недељу на којој свети Дарови беху освећени. После ове припреме и читања 18. катизме, вечерња служба се наставља певањем стихира из редовних вечерњих псалама, почевши од речи „Господе, теби завапих, услиши ме..." Стихире на „Господи воззвах...", одређене у богослужбеним књигама за сваки дан, смењују се са текстовима из псалама. На крају ових стихира, свештеник врши уобичајен вечерњи Вход (улазак), улази у олтар кроз Царске двери, завршавајући вход песмом „О радосна светлости..." После Входа на Вечерњи, врше се два читања (тзв. паримеји) из Старог завета. Једно је из Књиге Постања (или из Књиге о Јову), а друго из Прича Соломонових. Између ова два читања служи се обред који нас подсећа на време када је пост био неизоставни део припреме за Крштење. За време читања из првог старозаветног поглавља, свештеник ставља упаљену свећу са кадионицом на солеју и благосиља вернике речима „Светлост Христова просвећује све!". Свећа симболише Христа, Светлост света. Ова упаљена свећа, која се подиже изнад Јеванђеља за време читања из Старог завета, указује на чињеницу да су у Христу, који је просветлио своје апостоле, испуњена сва пророштва, како би и они могли да „разумеју Писмо". Стари завет води ка Христу, баш као што и Велики пост води ка просветљењу оних који се крштавају. Светлост светог Крштења, сјединивши људе са Христом, отвара њихов ум за разумевање Христовог учења. После другог читања из Старог завета, из средине цркве допире свечана и дирљива песма: „Да исправитсја молита моја... „. Ови стихови узети су из псалма 140. За време певања, док сви присутни у храму клече, савршава се кађење испред престола и жртвеника. Смењујући се са другим стиховима из истог псалма, ове песме се понављају шест пута. У пракси Руске цркве, после читања ових стихова чита се великопосна молитва св. Јефрема Сирина „Господе и Владико живота мога", док се у пракси Српске цркве чине само три метанија (поклона). Потом следи Усрдна јектенија за све чланове Цркве, као и за катихумене. Од среде 4. недеље Великог поста, после Усрдне следи посебна јектенија за катихумене који се тада припремају за „свето просвећење", тј. Крштење. У стара времена, свето Крштење вршило се на Велику суботу. После отпуштања катихумена, почиње други део Литургије пређеосвећених Дарова, обред светог Причешћа. Следи свечани моменат преношења светих Дарова на свети Престо. Гледано споља, овај вход личи на Велики вход пуне Литургије, али по суштини и по духовном значењу, он је потпуно различит. У пуној евхаристијској служби, Велики вход јесте преношење/приношење још неосвећених дарова. Црква приноси себе, свој живот, живот својих чланова и сву твар као жртву Богу, присаједињујући ову жртву у једну савршену жртву Христу. Сећајући се Христа, Црква се сећа свих оних које је Он узео на самога себе ради искупљења и спасења. Пренос Светих дарова симболички представља појаву Христа и завршетак пошћења, молитве и ишчекивања, долазак те помоћи, утехе и радости коју смо ишчекивали. Свечано преношење Светих Дарова са жртвеника на Часну трпезу праћено је певањем древне химне „Сада Силе небесне..". Вход са већ освећеним Даровима врши се са крајњом побожношћу и поштовањем. За време Входа, уз звоњење звонца, верници врше земно метаније (поклон). У српској пракси, после Великог входа на Литургији пређеосвећених Дарова чита се молитва св. Јефрема Сирина „Господе и Владико...". После читања ове молитве, одмах почиње припрема за свето Причешће. Његова суштина лежи у Молитви Господњој, „Оченашу", којом се увек завршавају припреме за свето Причешће. Кроз изговарање Христове личне молитве, ми узимамо на себе Дух Христов, присвајамо Његову молитву Оцу, Његову вољу, Његову жељу, Његов живот. Сада се причешћују свештеници, а потом, после појања стиха „Вкусите и видите како је благ Господ!", почиње причешћивање верника. Служба се потом завршава и свештеник позива да „изађемо у миру!" На крају службе чита се Заамвона молитва. Завршне молитве на пуним Литургијама и на Литургији пређеосвећених Дарова познате су као Заамвоне молитве због тога што их свештеник чита испред, или на месту, где је у старој цркви био „амвон", тј. посебно узвишено место, одакле се читало Јеванђеље. „Заамвона молитва" на Пређеосвећеној Литургији изузетно је лепа. Она одсликава везу између служења Литургије пређеосвећених Дарова и великопосног времена. Света Четрдесетница јесте време духовног подвига и тешке борбе са страстима и гресима. Ипак, нема сумње да ће победа над невидљивим непријатељем бити дана свима онима који се, по речима Заамвоне молитве, боре „да се добрим подвигом подвизавају и да се као победитељи греха јаве". А дан Светог Васкрсења већ је близу. Света Литургија пређеосвећених Дарова једна је од најлепших и најдирљивијих служби Православне цркве. Истовремено, то је важан позив на чешће причешћивање светим Христовим Даровима. У овом богослужењу одјекује глас далеких векова, глас живог, раног црквеног Предања. Тај глас опомиње да верници не могу да живе живот у Христу ако стално не обнављају своју везу са Извором живота, причешћујући се Телом и Крвљу нашег Господа. Јер, Христос је, по речима св. апостола Павла, „наш живот" (Кол. 3:4). протојереј В. Потапов превод: протојереј Ђуро Крошњар извор: spc.rs Наслов: Литургија пређеосвећених Часних Дарова: српско црквено народно појање, штампана музикалија Издавач: Чувари Страна: 65 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 24 cm Година издања: 2020 ИСБН: 979-0-802042-01-8

Православни Срби живе у доба постмодерне, када је све више информација, а све мање Смисла. Роман Мирослава Маравића је покушај да се тај смисао пронађе иза свих лажи маскираних у медијске образине Србије која корача ка сопственом нестанку јер се одрекла свог Искона. Писан на нов и необичан начин, коме не недостаје свежине а ипак лишен сувишног експериментисања, пред читаоцем се овај роман појављује као сведочење да, што рече Линколн, све људе можете варати неко време, неке људе можете варати све време, али не можете све људе варати све време. Текст у потрази за Истином је реткост. Маравић нам ту реткост нуди као, по речи Виктора Франкла, вапај за Смислом, Богом Који је постао Човек да би нас учинио синовима и кћерима Божјим. Владимир Димитријевић Садржај Предговор. Александру IV, 17 Спољашњи смер Б. Брег за размишљање Увод. Грачаничко кандило, 23 Први Круг. Лутајући улицама Круга Двојке 1. Кочничар. Ратибор Рубежановић, 29 2. Тихомир Анастасијевић, 33 3. Милан Младић, 37 4. Он или психопатологија шибицарења, 42 5. Ђурђа Мерџановић, 50 6. Убиство, 55 7. Да није само пародија он?, 59 8. Станислав Стовраговић, 63 9. Галопирајући вирус, 66 10. Коњићи, 69 11. Звездан П. Зиројевић, 71 12. Гробље, 81 13. Еколошки мехур од сапунице, 83 14. Луција Г. Чонић, 85 15. Lupus in fabula, 95 16. Алексеј Калман, 99 17. Сенка Крста и бедем православни, 101 18. Копито, 102 Други Круг. Баук екуменизма кружи Двојком 1. Мали Манастир. Жаклина Блажујкић, 109 2. Неподношљива лакоћа преокретања, 118 3. Младић, 135 4. Мистерије једног злочина, 138 5. Страховито утемељена лепршавост, 152 6. Нихилизам и слабост, 163 7. О надирућој глобалној анархији, 174 8. Велики прасак апсурда, 179 9. Атентат на душу и старински вечан обичај, 184 10. Торта или удружени злочиначки подухват, 195 11. Бацање прашине у очи, 201 12. С ове стране добра и зла, 213 13. Кочење ка тајни маске иза празног слова, 228 14. Геноцидна какофонија и мини-силовање, 251 15. Да ли се зна ко је убио?, 257 16. Масакр је завршен, 266 17. Зашто су они јадно коњче убили?, 276 18. На путу за Универсалем, 287 Смер Бура на Пристаништу. Тврђава Трећи Круг. Цвркут птичице 1. Поднебеско стакло земаљске светлости, 303 2. Затворско-решеткаста конструкција, 304 3. Бели голуб, разбијена палица и убиство, 305 4. Мађионичарски трик, 307 5. Трка у преокретању, 307 6. Љубав, ђаво и пакао, 308 7. Унутрашња драма, 309 8. Величанствена идеја, 310 9. Позив, 311 10. Скица из постотачког опуса, 312 11. Смели кораци у празно, 313 12. Топли односи, 314 13. Сликовито сакупљање камења, 316 14. Опело умирућем екуменизму, 317 15. Маске лажних богова, 319 16. Крв на рукама, 320 17. Крст и птичица, 322 18. Крах промашене егзистенције, 323 Четврти Круг. Златна Азбука у подруму храма 1. Гнусоб Гнусобић Опустошенков, 329 2. Непогрешиви пакао, 331 3. На извору преокретања, 333 4. Убијање мисли у предворју ада, 334 5. Креативно исправљање Божјег суда, 335 6. Инфо-мучење, 336 7. Тесари привида, 337 8. Семе мржње, 340 9. To destroy Bible without burning it, 341 10. Плодови језуитске молитве, 343 11. Папски апостоли пакла, 344 12. Савест, 346 13. Интеграција и негативна вибрација, 348 14. Продубљивање вукодлачке теме, 350 15. Литературно лудило, 350 16. Дезерт, 390 17. Коњ на ливади, 392 18. Тросунчано подне, 394 Унутрашњи смер А. Бојиште Пети Круг. Трактат о последњим временима 1. Свети Оци, 401 2. Реч-две о малим кутијама са роговима, 403 3. Син Човечији када дође, 405 4. Чућете ратове и гласове о ратовима, 407 5. Православни Цар, 409 6. Чувајте се да вас ко не превари, 411 7. Тада ће се многи саблазнити, 415 8. Изићи ће многи лажни пророци, 416 9. Када угпедате гнусобу опустошења, 419 10. Жиг звери, 423 11. Проповед Еноха, Илије и Серафима, 425 12. Изнад свега узмите штит вере, 427 13. Крст или хлеб, 431 14. Јер ће тада бити невоља вепика, 433 15. Антихрист открива своје лице, 436 16. Паде, паде Вавилон велики, 439 17. Долази час и већ је настао, 441 18. О дану томе и о часу нико не зна, 444 Шести Круг. Потрага за Дрветом Живота 1. Сузе код дрвета, 451 2. Крвави серијски убица, 452 3. Небеска слобода у земаљском поразу, 454 4. Погледај лице пре убиства, 455 5. Хармоника у Косовској, 457 6. Откривење у Ресавској, 458 7. Молитва у Храму, 459 8. Извор на углу Цара Лазара и Грачаничке, 461 9. У Светињи над светињама, 462 10. Јован Авакумовић, 464 11. Прохибиција, 464 12. Тамјан у Приштинцу, 466 13. Излазна стратегија, 467 14. Фама о журколомцима, 470 15. Монахиња Евгенија, 473 16. Мали Монах, 475 17. Дрво смрти, 476 18. Разговор тајни међу Гранама, 480 Смер Бесконачно. Ковчег са Благом Седми Круг. Тајна Вечности у времену 1. Вечност уписана у тело, 487 2. Приштинац у Кругу Двојке, 489 3. Кротко око, 491 4. Жубор планинског Извора, 494 5. Вартбург, 496 6. Пристанак на нашу пропаст?, 499 7. Лик светог Патријарха, 503 8. Право на убиство и дужност умирања, 506 9. Експлозија у подземном тунелу, 511 10. Раскрсница Истока и Запада, 514 11. Унијатска ноћ окамењеног екуменизма, 517 12. Пирамида моћи - извештај из луднице, 520 13. Радионица вечности, 526 14. Чувајте душу, 528 15. Неуништива истина, 531 16. Мозаик ужаса, 533 17. Смирени Онтолог и логика малих инквизитора, 537 18. Идемо даље, 545 Осми Круг. Унутрашњи Косовски бој 1. Добра и зла Пристаништа, 559 2. Небеске и земаљске вредности, 561 3. Infini, 563 4. Преокретачи долазе, 564 5. Креативне игре на прагу подземног града, 566 6. Последња стрела преокретања, 568 7. Граница горњих и доњих светова, 579 8. Финално икуменско преокретање, 580 9. Аутентични Јустин и отровне стреле језуитског лукавства, 584 10. Содомија није пала са расистичког неба, 586 11. Небеска Богомоља и земаљска сатаномоља, 588 12. Поледица, 589 13. У водама Рубикона, 590 14. Патријархова молитва, 591 15. Цркотина у моћном WCc-y, 592 16. Nothing is lost forever, 593 17. Небеска Србија, 595 18. Грачаничка кандила, 598 Предговор Александру IV Петроград, Преподобни Јустин Ћелијски, 2028. Ваше Имераторско Величанство, Ја, бивши преступник против Православне Вере, узимам смелост да пред велики трон Ваш бацим своју смерну молбу. Знам да нисам достојан да ми Ваше Императорско Величанство пружи доброчинство и да сам последњи међу онима који могу да се надају Вашој Владарској милости. Опростите што Вам се обраћам и немојте својим гневом казнити несрећника коме је потребно милосрђе. Будући некрштен у Православној вери, као младић сам постао атеиста и богоборац а уз то живећи недоличним животом, све до своје двадесет четврте године, када се у Петроград из Србије вратио монах Давиденко. Упознавши његов благи лик и пример истински светог живота, у мени се догодио снажан земљотрес покајања и од тог трена, Божијом милошћу, читав мој живот се постепено преображавао и урастао у Цркву Његову. He желећи да трошим Ваше драгоцено време, а знајући Вашу љубав према Вери Отаца, усудио сам се да Вам се обратим молбом да учествујете у остварењу једне племените намере. Помозите недостојном слуги Бога живога и истинитога да Цркви од Истока врати макар део свог огромног дуга, не би ли на тај начин покушао, макар делимично, да се искупи за безбројне грехе које је учинио против Бога и Отаџбине! Као што вам је сигурно познато, монах Давиденко је у нашој братској Србији оптужен од тадашње безбожне власти, без икаквих доказа, да је сковао некакву заверу, због чега је на груб начин протеран назад у Русију. Извесни Кочничар, састављач извештаја који је пред Вама, кога су мање-више безуспешно гониле разне тајне службе - на крају је ипак ухваћен и смртно рањен, али тражени тајни документ код њега није пронађен - на самрти је оцу Давиденку саопштио детаљна упутства на основу којих је овај касније пронашао флеш-меморију са поменутим извештајем о мистериозним догађајима који су се десили у тадашњем Београду. Отац Давиденко је сићушну меморију пренео сакривену у десној ципели у Русију, где су велики тимови стручњака и специјалиста проучили и детаљно анализирали ту необичну материју. Додуше, не треба заборавити ни велики труд на састављању документа наше браће из Србнје. Наиме, Кочничар је средио и допунио обимне и детаљне белешке једног од гпавних протагониста догађаја, Тихомира Анастасијевића, чиме га је у извесном смислу деконструисао, тачније, аналитички га раставио на делове, и показао његове састојке, што је - као што ћете имати прилике да се уверите - руским књижевним специјалцима увелико олакшало истраживачке муке, мада, истини за вољу, има и супротних мишљења, међу која спада и оно моје маленкости. Поред тога, извештај који је пред Вама садржи и трактат - овде буквално преписан - једног другог протагонисте Алексеја Калмана - који је такође сам прикупљао грађу за своје дело. Тако да, када се све сабере и одузме, Кочничар је у читавом том кружењу центром града више преписивао него писао или, његовим језиком речено, више кочио него заиста управљао возилом. Заиста, посао Кочничара је посебан, у шта сам и сам имао прилике да се уверим, јер сам се у животу бавио са осамнаест различитих занимања, од јувелира до возача трамваја. Како бих растеретио текст, одмах сам пружио само најнеопходније напомене, a оне остале тек назначио блеђом бојом - у нади да ће наступити погодан тренутак да се и оне обзнане, ради оних који имају намеру да дубље проуче догађаје из извештаја. У сваком случају, молим Вас да се не оптерећујете било каквим напоменама - оне су ту тек за сваки случај... Након нешто више од десет година од овде описаних догађаја - колико се само свет од тада изменио! - данас, када у Петрограду полажемо камен темељац храма посвећеног великом подвижнику Јустину Ћелијском, ово дело је коначно спремно да угледа светлост дана... Призивајући у помоћ Пресвету Тројицу, једносуштну и нераздељиву, Која је као Сунце Љубави које греје и праведне и неправедне, молим Вас да испуните моју смерну молбу и помогнете да ово нејако писаније приређено смиреним слугом Ваше Милости, буде предато на суд наше јавности. Својим зацарењем усрећили сте бољи део човечанства жедног Божије милости и праведности, па усрећите још једно сироче, несрећног болесника са кога све до сада није скинуто - никад изречено али снажно дејствујуће - проклетство услед страшног греха неверја! He пропустите да помилујете Вашег слугу који је спреман да сместа положи сав свој живот за Цара, који је излио благодат на све народе света који су жудели за спасењем! Са осећањем страхопоштовања и пламене безграничне оданости - ја, као даљи и недостојни рођак великог писца Достојевског (1821-1881) — узимам смелост да себе назовем највернијим и најзахвалнијим од свих поданика Вашег Императорског Величанства. Дмитриј Фјодорович Тихомиров Увод Грачаничко кандшо Да ли још гори кандило вере унутра у души твојој? Да ли имаш довољно уљау кандилу твоме, и да ли ти је светло унутра у души твојој? Србине брате, гори ли у теби кандило вере? Свети Николај Грачанички(1880-1956) Тубравић код Ваљева, на дан Преподобног Јустина Ћелијског Грачаница је потопљена. Вода је почела подмукло да упази кроз пукотине у старом камену - танким млазом, наизглед стидљиво, попут безазленог поточића - да би убрзо затим наставила незаустављиво да шикља кроз све отворе у храму, због чега је древна светиња већ била скоро поплављена. Кроз људски грех, нечиста вода је дошла да потопи Манастир кога су се многи одрекли. Неки људи су изградили вештачку брану и одлучили да жртвују манастир из доба Немањића. Вода је већ била у храму када су верници у чизмама стајали на последњој молитви. Многобројна кандила светлуцала су у храму као неугасива искра божанске љубави у срцима верника. Једна сестра палила је кандило у подножју Крста, док је растућа злокобна вода досезала до самог руба кандила и претила да га угаси. Снажна вера ипак није могла да поништи тугу због онога што је један народ себи учинио, што није одлчучније устао да одбрани велику светињу. Упаливши кандило, сестра се шапатом, обливена сузама, сећала стихова Десанке Максимовић. - Грачанице кад бар не би била од камена, кад би се могла у висине вазнети. Грачанице да си нам бар јабука дате можемо ставити у недра и загрејати тако студену од старости, да нам бар пољима око тебе нису предака дивних расејане кости... Грачанице... А затим читала Псалтир. - Помози ми, Боже, јер дође вода до душе. Пропадам у дубоком глибу, где нема дна; тонем води у дубине, и вали ме затрпавају. Изнемогох вичући, промуче ми грло, побелеше ми очи погледајући Бога. Једини новинар који се појавио, од једне друге сестре је хтео да сазна одакле су се појавиле клевете о некаквим лудацима у потопљеном манастиру. - Ја знам - одговорила је она - да ћемо се ми сви поново срести у Грачаници. Они мисле да смо ми луди? Али ако је човек луд, па помозите том лудом да оздрави, немојте га гурати у још веће лудило... Али није луд онај који брани храм од потапања, већ они који га потапају као и они који су равнодушни, који не могу ни да препознају какво се зло надвило над Србијом. Они који, по речима преподобног Јустина као слепци пипајући тумарају кроз гудуре страшних тајни овога света, док се најзад не сурвајуу неку од њих и не разбију сасвим. У том трену, верници су духовно збили редове и из једне душе запевали тропар светом Архангелу Михаилу, коме је манастир посвећен. Као да су слутили да трагедија тек почиње. У том трену до сестре која је давала изјаву узбуђено је дотрчао неки брат и стао приповедати о једном недавном догађају. - Његово име је Алексеј. Боравио је тада у једном манастиру и док је седећи читао двадесет четврту главу светог Јеванђеља по Матеју - која говори о гнусоби опустошења, поновном доласку Христа и крају света - једна птичица попут врапца је ушла кроз прозор и наизменично му слетала у крило и на рамена. Није прекидао читање, а кад је заврпшо и отпевао Слава Тебје Господи, слава Тебје, птичица је истог момента излетела напоље. Када је коначно дошао себи и запитао се шта тo би? и да ли можда све то није било неко привиђење или демонска обмана, птичица је поново упетела, прхнупа два-три пута крилима, у стилу: To сам заиста била ја и одлетела. Међутим, истог дана се догодила једна занимљивост о којој је брат Алексеј причао са посебним узбуђењем. Наиме, објављена је вест да се првоврховни руски екумениста, први пут у хиљадугодишњој руској историји, састаје са римским папом... И сетио се да ми то јави баш данас када безбожници потапају Грачаницу, спрема се коначно признање „независног Косова" и припрема издаја на Критском скупу! Шта још да додам, сестро, осим: А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје јер се приближава избављење ваше. У трену када је брат завршио своју мисао, неки аутомобил се зауставио поред злокобне надируће воде и један старији господин, иначе храбри ратник, неустрашиви подвижник европске езотеријске традиције и заштитник званичне екуменске политике, у пратњи два младића, упутио се ка манастиру, зауставио мало поиздаље и гласно се обратио грачаничким стражарима. - Страшна опасност се надвила над српским родом! Ви затуцани, пркосни, оболели, полудели „богумилски“ зилоти и фанатични расколници; злобни, дезорјентисани и дегенерисани оговарачи, демонске слуге, страшно залутасте, обузела вас нека језовита тама! Ви, који спроводите ваше секташке сеансе, ви ништа нисте разумели! 'Није овде потопљен манастир, то је ваша пројекција. He, ви сте потопљени! Попут протестаната, и ви, овдашњи секташи, опседнути сте папом и Ватиканом, видевши свуда око себе црни папски прстен, тајне потписе, екуменско-прозелитску заверу, унијаћење, потенцијално клање и све оно што иначе спада у ту групу завереничких појмова. У поверењу - да не буде забуне - у Ватикану нема никакве завере... Ипак, верујем да има још пристојних Срба који разумеју реалност - у којој неки манастири морају бити потпљени а неки не, барем још увек не - и који ће бити кадри да вам стану на peп и избију трозубац из канџи. Ето каква су времена дошла, да ви са демонским реповима, канџама и трозупцима браните манастир од потапањаИ Схвативши да је невољно загазио у мочваре досадног филозофирања, брзо се поправио и поново наставио да бљује аутентичну ватру. - Ви лажни и неправославни, јеретички и надобудни антиекуменисти, ви нисте никаква и ничија измишљотина, већ наша тужна и грозна реалност! Као што рекох, ви, јеретици, браните манастир, а ми, црквени мисионари вас због тога осуђујемо — замислите какав парадокс! - али то је наша стварност... Ви једноставно рушите све пред собом, бринући само за једну потопљену ваљевску цркву! Ето колико сте ви уствари деструктивни! Спасавајући један манастир, хоћете да потопите читаву Цркву -да ли сте свесни шта радите?! Уосталом, чешће помињете папу него Христа! Расути сте и дезорјентисани, ношени политичко-свађалачким доживљајем света. To и такво ваше „хришћанство“ је rope од сваког атеизма. Јер атеисти се не боре за Ваљевску Грачаницу и баш их брига да ли се тамо води неки екуменски дијалог и за његов исход не дају ни пет пара! - Време ће проћи, а вечност остаје где је увек била: у непосредном комшилуку Студенице, Жиче, Сопоћана, Хиландара, Ковиља, Јовања, Шишатовца, Велике Ремете, Острога... А шта ви хоћете? Да вечност буде и у комшилуку Ваљевске Грачанице? Ето, вама се даје прст, а ви хоћете целу руку! Какав безобразлук! Па вечност је вечност, без обзира на комшилук! Малчице подигавши нос и ћутке осмотривши запрепашћене слушаоце који су ипак били исувише тужни због потопљене светиње да би улазили у свађу са необичним гостом, говорник је изгледао као разапет између тврдње да је изрекао велику мудрост и нежељене, али све присутније слутње да је иста, заправо, ноторна глупост. Стога је брзопотезни наставак говора служио, између осталог, и немупггом покушају прикривања исте. - И нешто још важније, слушајте ме добро: Ко год прогласи екуменисте за тајне паписте, ко год каже да би, рецимо, неки ученик Никодима Ротова - криптојезуите, блажена старица Пелагија Рјазанска 1965. му прорекла Липсаћеш као пас, испред ногу твог папе, да би он, након тринаест година попио отров намењен управо папи - или било ко у мантији могао бити „кагебеовац“, јеретик је! Три пута проклет! Без покајања изгубљен! Слепи путник и клеветник у пустињи коју је сам направио од света у коме живи! Уосталом, решење за зилоте је болно једноставно. Ћутите и молите се. Будите прави, храбри хришћани који умеју да не таласају. Јер то, уосталом, није нимало паметно. - Без икакве сумње: злоупотреба „борбе против потапања“ овог манастира, посебно, код неких тамо јадника попут „монаха-немонаха“ - који сањају да су једини преостали непотопљени од све братије Грачанице Ваљевске и српске - више је него видљива, и слепом јасна. Други су астински борци, можда слабо видљиви, рецимо они за служење Литургије на било ком другом месту, борци-лиценцирани мисионари. Сетимо се само како је он рекао да ће муњевито спасити Грачаницу ако први међу једнаким екуменистима то затражи, а овај одговорио како нема ништа против да се манастир спасе и - појео вук магарца! Сви могу, сви хоће и на крају - ништа. Додуше, то је било пред изборе, што баца ново светло на ову нашу тужну причу. Па ипак, није све тако црно. Потписали предају манастира, па шта? To је све било под притисцима. Нећу уопште да говорим о томе. To је испод части сваког поштеног човека. - И на крају - он малчице повиси тон - да закључим: највећи проблем Србије није уништење или потапање неког овдашњег манастира - посебно не оног у ком се већином није служило и који, надам се, није немањићки - већ стално уништавање и кобно зилотско потапање целокупне Цркве! Да будем сасвим прецизан: мој утисак је да ви, такозвани чувари вере, на жалост, поново разапињете Христа. Како је то рекао, окренуо се, и - уз тихи жамор зачуђених слушалаца, који су до краја остали углавном мирни — са пратњом се вратио у аутомобил, након чега је незвана трочлана делегација нетрагом нестала. Наслов: Тајна убиства у кругу двојке: унутрашњи детективски роман о Небеској и земаљској Србији Издавач: Samostalni izdavač Miroslav Maravić Страна: 600 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 17 x 21 cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-900577-0-2

Одељак ТРЕБА ДА СЕ НАВИКАВАМО ДА ГОВОРИМО ИСТИНУ, ДА ЧИНИМО ДОБРО 25. август / 7. септембар Св. апостопи Вартоломеј и Тит ВАША СВЕТОСТИ, ДА ЛИ ЈЕ ПОНЕКЛД ДОЗВОЉЕНО ЛАГAТИ? Отац лажи је ђаво и он сам јесте лажа. а у Богу је истина и Бог јесте Истина. У Богу нема лажи. Ми треба да се трудимо да говоримо истину, да не лажемо. Јер, ако лажемо и не говоримо истину, ми онда нисмо са Богом него са ђаволом, јер у Богу нема лажи. Треба да се навикавамо на добро. да увек говоримо оно што јесте. Против греха се треба борити. Постепсено и полако се узраста у врлини. Нико није одмах јак, и нема на самом почетку снаге да каже истину отворено, него прећути, али ипак не каже лаж. Морамо се трудити да се постепено ослобађамо од греха. Ако би се десило, на пример, да неко бежи од непријатеља, па се сакрије, а ми знамо где је, и дођу они који га гоне и питају нас: „Где је?“, ми можемо у том случају да бисмо невиног заштитили, рвћи: „Не знамо.“ Али кад ојачамо у врлини и у говорењу само истине. pеhи ћемо: „Не можемо да вам кажемо где је.“ To значи да знамо где се невини сакрио, али нећемо, не можемо да кажемо, прећутаћемо ту истину па макар због тога и страдали. Ко не лаже, ко говори истину, тај је на страни Бога, тај је са Богом, тај је Божији. Јер од Бога је свака истина и само истина, и свако добро! Садржај Увод приређивача Ципеле Патријарха Павла, 5 Сваки нови дан започињимо молитвом Богу, 11 Издржати до краја, 12 Ношење свога крста, 13 Мудрост и доброта, 14 Хришћани стадо малено, 15 Чувајмо породицу као зеницу ока, 16 Господ нас неће оставити саме, 17 Главне одлике православне вере,18 Као светосавски народ у Европи смо вековима, 19 Бог је човеку осим разума даровао и дар слободе, 20 Духовни мач и духовни мир, 21 Воља Божија и воља наша, 22 Насушна потреба за пешачењем, 23 Уздржање једино дозвољено средство да се не рађа, 24 Какви треба да будемо да бисмо били Божји, 25 Степени духовног живота роб, најамник, син, 26 Пушење је штетно и за тело и за душу, 27 Хришћански однос према ближњима, 28 Абортус је убиство невиног бића, 29 На нечовештво не одговарати нечовештвом, 30 Даровима Божјим служити ближњима, 31 Учинити што можемо, колико је до нас, 32 Живети по закону Божјем, 33 Ни Бог не може спасити онога који неће да буде спасен, 34 Веру показивати животом и делима, 35 Боље је на правди Бога страдати него злочин починити , 36 Значај молитава за упокојене, 37 Сведочити веру животом по Еванђељу, 38 Смирење основ свих еванђелсклх врлина, 39 Задобијање унутарње лепоте, 40 Толеранција је потребна, али не и довољна, 41 Врлине пут ка Царству Божијем, 42 Како се изборити са страхом, 43 Слобода избора, 44 Ревност за Бога, 45 Где ћемо се наћи, зависи од нас, 46 Да ли Божје предзнање укида човекову слободу, 47 Праведност је праведна икад је прогоне, 48 Најпре измирење, па приступање Причешћу, 49 Шта је то хула на Духа Светога, 50 Морамо знати своју веру, 51 Причешпивање тешког болесника, 52 Морамо бити спремни за ношење крста, 53 Пазите и бдите, јер не знате када ће се збити Други долазак Христов, 54 За шта се треба молити у невољи историјској, 55 И љубав према ближњима, и љубав према непријатељима, 56 Српство без Православља недовољно је, 57 О погребним венцима, 58 Самоубиство, 59 Причешћивање жена у време менструације, 60 Духовно узрастање је доживотни процес, 61 Свако духовно делање мора се вршити под руководством Цркве, 62 Несугласице између црквених личности, 63 Поштовање икона у Православљу, 64 Чувати своју веру, клонити се зла, 65 Науку Христову треба и учити и по њој живети, 66 Небеско опредељење није одустајање од историје, 67 Колико често треба приступати Светом Причешћу, 68 Жртвовање свог живота ради чувања части није самоубиство, 69 Кремирање покојника и вршење опела, 70 Начин и редослед целивања икона, 71 Сви имамо снагу да се одупремо саблазни, 72 Старозаветни пророци објавитељи воље Божије, 73 Бог се противи гордима, смиренима даје благодат, 74 Приклањање главе на Литургији, 75 Претварање воде у вино на свадби у Кани галилејској, 76 Полно општење и рађање везани су за овај свет, 77 Општеприхваћено тумачење Књиге Откривења још увек не постоји,78 Кроз светиње Божије гледамо Бога и Бог гледа нас, 79 He сабирати пролазно благо на земљи, већ непролазно на Небесима, 80 Христос исцељује губу телесну и душевну, 81 Да ли жене треба да покривају главу у цркви, 82 Како живети међу људима који живе нехришћански, 83 Најважније је да никад не одступимо од Господа, 84 Молитва је човеков разговор са Богом, 85 Господ Исус Христос је за нас све Хлеб живота, Вода жива, Светлост, 86 Да ли болесник може да седи за време Св. Тајне Јелеосвећења, 87 Борба за чисто срце главна хришћанска борба, 88 Бранити се од зла, али како Хришћанима доликује, 89 Истинска слава долази једино од Бога, 90 Да ли, када их свештеник кади, верници треба да се крсте, 91 He клечи се у недељу и на велике празнике, 92 Дужност нам је да сведочимо Христа, 93 Главу је наш народ давао, али душу никада, 94 О причешћивању из једне кашичице, 95 Истинска вера, избегавање греха, страх Божији, 96 Важнија је чистота душе од телесног украшавања, 97 У поразу не препуштати се безнађу, 98 Свагда треба бити свестан циља нашег живота, 99 Морамо издржати до краја да би нас Господ препознао као Своје, 100 Грех се зачиње у срцу, а лечи се исповешћу, 101 Понекад неке свештенике исувише прожме брига за оно што је „телесно” , 102 Нема венчања у време поста ни под каквим изговором, 103 Бог је један и Света Тројица, 104 Мученици и рају, мучитељи у паклу, 105 Најважније је познати да је Исус Христос Син Божији и Спаситељ, 106 Сујета и гордост су најчешћи разлог свађе и међуљудске мржње , 107 Живи тако да гресима не упропастиш свој живот, 108 Часно испуњавајте своје грађанске дужности, 109 Спаситељ нам је даровао спасење, а наше )е да спасење усвојимо, 110 Приступати Причешћу ни често, ни ретко него са чистом савешћу, 111 Наш гнев је штетан и за нас и за друге, 112 Пост је ублажен за болеснике, труднице и физичке раднике, 113 He оклевај са покајањем, 114 Што желимо себи чинимо и другима, 115 Против малодушности борити се стрпљењем и поверењем у Бога, 116 Човек је обдарен умом, вољом и слободом, 117 Издржати до краја, 118 Уздати се у Бога, 119 Суштина слободе ићи Божјим путем, а не против Бога, 120 Истинско покајање проналажење правог пута и циља, 121 Пост је користан и са медицинског становишта, 122 Да будемо и останемо достојни својих предака, 123 Заповести Божје оружје борбе против страсти, 124 Смисао паљења бадњака, 125 Молим вас да истрајете на путу правде и истине, 126 Смисао и циљ овоземаљског живота, 127 Бог ће помоћи ако буде имао коме, 128 Слобода од греха и ропство греху, 129 Наше је да учинимо оно што можемо, 130 Све чинити Богу на славу и на своје спасење, 131 Будимо мудри и опрезни према понудама овога света, 132 Знак крста је знак да смо Хришћани, 133 Пребацити све своје бриге на Господа, 134 Телесни рад и пешачење неопходни су за здравље, 135 Уноси мир у душу, и доћи ће мир и на нерве, 136 Злу се противити искључиво добром, 137 Христос има и Божанску и људску природу, 138 Ово је право време, у њему чинимо добро, 139 Ако Бог допусти да се нешто деси то нам је на спасење, 140 Вера за живот духовни, наука за живот овоземаљски, 141 Искушења је много, али тако мора бити овде на земљи, 142 Лична љубав, не само физичка основ јединства у браку, 143 Најглавније је у тешкоћама сачувати мир и нерве, 144 Хомосексуализам је потпуна девијација, која нема везе са Богом, 145 Сви ћемо изаћи пред лице Божије да дамо одговор, 146 Од тренутка зачећа дете је целовита боголика личност, 147 Новчано помагати другима колико можемо ни мање, ни више, 148 Акривија - марљиво испуњавање заповести Божијих, 149 Да ли верни треба да приклањају главу на позив оглашенима, 150 He брини се за сутра, с поверењем у Бога Који све може, 151 О тајни хране корисни савети о исхрани, 152 Увек предузимајмо иницијативу у правцу добра, 153 Живот има смисао који долази од Бога Творца, 154 И у брачној љубави чините једни друге већим по части, 155 Боље је бити мртав за овај свет, а бити жив пред Богом, 156 О причешћивању без припреме и са припремом, 157 Увек развијати и ум идоброту, 158 До изопачености долази кад хоћемо уживање без обавеза, 159 Свако увек може бити бољи у погледу срца и воље, 160 Правило хришћанског мучеништва: не тражити мучеништво, 161 У суботу мора да се ради, у недељу не сме, осим због сиромаштва, 162 Љубављу према Богу узвратимо на љубав Божију, 163 Човек треба да се брани од напада, али човечно, 164 Како је псалтир подељен за читање, 165 Живети по Еванђељу једини начин за излазак из општег духовног мрака, 166 Ко се клања икони клања се лицу које је на њој представљено, 167 Шта су то „мали“, а шта „велики“ поклони, 168 Нема великих и малих греха, 169 У различитости мишљења не треба прелазити меру, 170 Да ли треба давати Причешће бесомучнима?, 171 Свештеник који не пости мора бити позван на одговорност, 172 Показати спремност на самопрегор за опште добро, 173 Пружимо руку помирења, али не журимо са загрљајима, 174 Свештеници не смеју да запоставе васпитање своје деце, 175 Опстати не само биолошки већ као народ Божији, 176 Успех не зависи од нас наш је труд, а Бог је Онај Који даје, 177 Савремени медији доприносе моралном кварењу људи, 178 Господ нам милостиво олакшава тежину нашег крста, 179 Смирење је темељ целокупног хришћанског живота, 180 Свеци нису ни „наши“ ни „њихови", већ Божији, 181 И трезвена памет, и љубављу згрејано срце, 182 Вера без дела је мртва, као и тело без душе, 183 Истину треба сагледати у целини, да бисмо избегли замке полуистина, 184 Узрок повећања броја самоубистава је слабљење вере, 185 Бити смирен и свестан свог духовног нивоа, 186 Без причешћа Хришћани смо само по имену, 187 О неопходности припреме постом пред Св. Причешће, 188 Развијати ум, оплемењивати срце, снажити вољу, 189 Човек је лично одговоран за своја дела, идобра и зла, 190 He мучи се бригама, бриге предај Господу, 191 Нема спасења без Причешћа, 192 На место греха засађујмо врлину, 193 Покајање је почетак прања душе од греха, 194 Борба против лажљивости мора се водити у етапама, 195 О значењу свештеничких и ђаконских речи на богослужењу, 196 Ко може бити кум на крштењу у Православној Цркви, 197 Подвижништво начин очишћења срца, просветљења ума, јачања воље, 198 Новокрштени треба свој живот да промени набоље, 199 Бојати се бога, чувати се греха, живети као човек, 200 Теолози да се чувају интелектуализма, 201 Осим у своје руке српски народ се мора уздати и у Бога , 202 Крштење се над мртвима не може вршити, 203 О прослављању крсне славе, 204 Боље је бити несложан него злочинац, 205 Смртно тело је инструмент бесмртне душе, 206 Вера наша да буде плодоносна у нашим добрим делима, 207 Измирење као предуслов приступања Светом Причешћу, 208 Породица је основ целокупног живота, 209 Без мантије и епитрахиља свештеник не може вршити никакво свештенодејство, 210 Саборност Цркве и демократија нису исто, 211 Светом причешћу се не сме приступати као обичном јелу и пићу, 212 Рат се завршио, у миру треба да живимо побожно, 213 Неки канони цркве су непроменљиви, а неки променљиви, 214 Телу треба храна телесна, души треба храна духовна, 215 Да Пресвета Богородица подржи у свему честитом девојке и жене, 216 Три врсте поста: строжи, блажи и најблажи, 217 Само вера у Христа може да буде мотив за крштење, 218 Бог никога не присиљава на спасење, 219 Пост постоји у Цркви Христовој од почетка, 220 И политика може бити на славу Божију, 221 Начело икономије (снисхођења) у црквеном животу, 222 Мрсна храна није нечиста сама по себи, 223 He постоје два морала један за мушкарце и други за жене, 224 Незахвалне дужности једине су којих се треба прихватити, 225 Телесни и духовни пост у Цркви, 226 За нас дилеме нема боље мртав човек, него жив нечовек, 227 У области истина вере принцип икономије непримењив је, 228 Наше је да се потрудимо, а Бог ће помоћи да дорастемо времену, 229 Испразнимо душу од греха, да у њу улијемо истину, 230 He треба се стидети физичког рада, већ греха, 231 После службе Божије не треба причати у храму, већ изван њега, у порти, 232 He оправдавати свој грех, јер је то бежање од истинског покајања, 233 Молити се за оне који срљају у своју пропаст, да их Бог тргне, 234 Вера даје снагу да се издрже сва искушења животна, 235 Никада се немојмо поводити за злочинцима и злом, 236 Увек се трудимо да будемо истинољубиви, 237 Љубав према Богу и према ближњима највећа ствар у овом свету, 238 Морамо бити спремни за ношење крста на путу Господњем , 239 Чојство и јунаштво, 240 Обавезе монаха данас, 241 Јединство у вери православној основа рускосрпског пријатељства, 242 Господ зна тежину нашег крста и снагу којом располажемо, 243 Никад на злочин не одговарати злочином, 244 Сиромаштво духом против отров за гордост, 245 Нечовек је свако ко мрзи људе других народа, 246 Промена имена на крштењу: да или не?, 247 Морамо бити свесни зашто нас сналазе искушења, 248 Шиптарски притисак наталитетом ради етнички чистог Косова, 249 Раскол грех против јединства Цркве, 250 Молитва има суштинску важност у животу, 251 Ако треба да страдамо боље бити мртав човек него мртав нечовек, 252 Пут Богочовека пут свих православних народа, 253 He пристајемо да се бранимо на недостојан начин, 254 Сваку своју мисао, свако своје осећање и дело везати за Бога, 255 Пут Господњи изгледа тежак, али није тежак, 256 Дужност је људска борити се за самоодржање, 257 Пут монашки тежак је, али узвишен, 258 Што не желите себи не чините другима, 259 Шта значе речи „Твоје од Твојих", које свештеник изговара на Светој Литургији?, 260 Све дарове Божје употребљавајмо само на добро, 261 Добро чинити, од зла се бранити, зло добром победити , 262 Црква Христова две хиљаде година проповеда Еванђеље, 263 Послушни смо светим Апостолима, Мученицима и Оцима, 264 За Причешће се треба припремати постом духовним и телесним, 265 Трошимо сувише снаге на оно што је пролазно, па нам не преостаје за главно, 266 Од Томине недеље до Педесетнице ублажен пост, 267 Једно је воља Божија, друго допуштење Божије, а треће наша слобода, 268 Речи Христове треба ислушати и на делу творити, 269 Изградња мира у свету почиње од стицања мира у себи, 270 Опстаћемо само ако будемо знали ко смо, 271 Држати се и у миру и у рату науке Господа Исуса Христа, 272 Садашњост се не може разумети без прошлости, 273 Припремити се за тешкоће, па ће човек лако одолети тешкоћама, 274 Трудећи се за своје духовно здравље помажемо свом народу, 275 Поштовати законе земаљске, живети по закону Божијем, 276 Трудимо се да очистимо своје срце од греха, 277 Будућност је да на Косову и Метохији живимо заједно, 278 Туђ грех не може бити оправдање за наш грех, 279 Живети у греху значи бити роб греха, 280 Свети преци дају нам правац у историји, 281 Треба да живимо у складу са достојанством имена православног, 282 Радост и мир основни садржај науке Христове, 283 Смисао и циљ нашег живота, задобити блаженство Царства Небеског, 284 Личност је оно од чега зависи и добро и зло, 285 Православна Црква је против насиља и жали све жртве насиља, 286 Сваки је човек пред Богом одговоран за своје поступке, 287 Смисао молитава и приноса за упокојене, 288 Пред Богом је први онај који је свима слуга, 289 Морамо своју веру познавати, али и у складу са знањем о вери живети, 290 Ако имамо свест о томе да нам је Бог Отац, осећаћемо се као браћа, 291 У рату човека вреба велика опасност, физичка и духовна, 292 Трпљење увреда прилика за духовно узрастање, 293 Светом Причешћу приступати са припремом и одговорношћу, 294 Обнављајмо се духовно и стичимо Царство Божије, 295 У Христу нема „мушко“ и„женско“, 296 Оно што од нас зависи јесте како ћемо се понашати у невољама, 297 Косовски бој врхунац српске историје, 298 Све у историји процењивати Еванђељем, 299 Како се бранити од нечовечног непријатеља, 300 Лична молитва не може заменити заједничку, нити заједничка личну, 301 Како постити Божићни, Петровски и Госпојински пост, 302 He бојати се страдања на путу Божијем, 303 Гневом се не може ништа добро учинити, 304 Чувајте слогу међу собом и мир са другима, 305 Због праведника милостив нам је Господ, 306 Пост треба да буде и телесни и духовни, 307 Трудити се да будемо дорасли своме времену, 308 Очински вас молим — не напуштајте своја огњишта, 309 Време важи за створена бића, а за Бога Творца не важи, 310 Угледати се на претке у вери, верности, трпљењу, 311 Духовно стање човека пројављује се у његовој спољашњости, 312 Крајњи рок за узимање хране уочи Причешћа, 313 После Христа нема више потребе за пророцима, 314 Верујемо у једнога Бога, тројичнога по Божанским Лицима, 315 Заповести Божије нису ни мало тешке, 316 Све почиње већ овде, и рај и пакао, 317 У Царство Божије ући ће само људи, нељуди остаће изван, 318 Да будемо у сваком часу спремни за Долазак Господњи, 319 Циљ људског живота стицање бесмртног живота Царства Божијег, 320 Молитву вршити као дужност, а онда ће доћи и умиљење, 321 Сваки nocao може се радити на богоугодан начии, 322 Ништа није изгубљено док не буде изгубљено, 323 Како причешћивати болеснике од сиде, 324 Шта је Хришћанство дало свету и историји, 325 Љубав према свом народу не искључује друге народе, 326 Питање женског „права на абортус" и проблем наталитета, 327 Никога и ничега да се не бојимо сем Бога једнога, 328 Нека је слава Богу што носимо Његов Крст као православни Срби, 329 Пресвета Богородица је Дјева пре и после Рођења Христовог, 330 И слобода и одговорност, 331 Ни лажно братољубље, ни осуђивање ближњих, 332 Веру сведочити и речима и животом, 333 Људи вером у Бога постају светлост свету, 334 Царство Небеско пре свих интереса земаљских, 335 Гордост је извор сваког греха, а смирење мајка сваке врлине, 336 И ми смо криви, али нисмо једини криви, 337 Наш однос према вери често је механички, а треба да буде моралан, 338 Чувати се сујете и гордости кроз самосмиравање, 339 Брак и монаштво два различита пута ка истом циљу, 340 Није битно кад ће бити крај света, већ да тада будемо с Христом, 341 Црква никада није агресивна, али није ни пасивна, 342 Косовски проблем није од јуче и неће се решити до сутра, 343 Дужност супружника је да оставе иза себе васпитано потомство, 344 Пут Божји није лак, али је једини спасоносан, 345 Свако историјско време погодно је за спасење, 346 Молитва из дубине душе истинска молитва, 347 Ко не пости да се исправи или да се подвргне епитимији, 348 He дај да те зло победи, већ зло победи добром, 349 Смирење темељ еванђелских врлина, 350 Наш задатак је да творимо вољу Господњу, 351 Како вера расте тако се сујеверје умањује, 352 Човеку је потребна телесна и духовна храна, 353 Осуђујемо грешан поступак, не и грешника, молимо се за његово покајање, 354 Ко живи богоугодно помаже својом врлином свима око себе, 355 Да не изгубимо душу због тела, из страха од смрти, 356 Постити у мрсне дане само по благослову духовника, 357 Истину износити објективно, не приказујући себе бољима него што јесмо, 358 Разлика између православне и римокатоличке иконе, 359 Хришћани треба да се боре против бахатости у себи и другима, 360 Свеци су нам подстицај да будемо онакви какви Бог жели да будемо, 361 Важна је и молитва, и милостиња, и све врлине, 362 Треба бити човек и у најтежим временима, 363 Животом својим сведочити да је и данас могуће живети по науци Господњој, 364 После рата мора се живети у миру с бившим непријатељима, 365 Наши свети преци духовни су нам путоказ ка Царству Божијем, 366 Еванђеље истиче највећу вредносг личности, 367 Трудити се да увек знамо шта радимо, живећи по Еванђељу, 368 Треба да се навикавамо да говоримо истину, да чинимо добро, 369 Тешко је ослободити се греховних навика, али уз труд и помоћ Божију могуће је, 370 Смисао покајања у хришћанском животу, 371 Пут ка добру је тежак, али то је пут на коме се постаје човек Божији, 372 Хришћанин у свету мора бити спреман на искушења и тешкоће, 373 Општи је став да Косово и Метохију сачувамо, 374 Крст носити нама је суђено, ходити путем правде, 375 Наслов: Из дана у дан с Патријархом Павлом: 365 питања и одговора за сваки дан у години Издавач: Образ светачки Страна: 386 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 17 cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-84595-84-5

Старац Порфирије - духовни отац и педагог "Увек се молим да моја духовна деца заволе Бога, Који је све, да нас Он удостоји да уђемо у Његову несаздану земаљску Цркву. Јер, одавде треба да кренемо." Јеромонах Порфирије (из његовог духовног завештања) Кад се први пут нађеш пред старцем Порфиријем, који седи на кревету у својој малој келији, имаш утисак да живиш у неком другом свету. Духом се селиш у прадавна времена старозаветних пророка; налазиш се у атмосфери мира и спокоја. На ум ти долазе догађаји и призори описани у житију светог Антонија. Пред собом би видео лик једног библијског старца, једног мудраца по искуству, благословеног даром "духовног очинства". Старац Порфирије је био истински духовни Отац, који је достигао до висина духовности - због тога је и могао да делује као педагог и саветник. Педагогија коју је примењивао, утемељена на деловању духовног очинства, јесте педагогија Отаца Цркве, која је до данашњих дана сачувана кроз исихастичко и филокалијско црквено Предање. Честити Старац је заиста представљао образац духовног Оца и педагога. Његов педагошки рад је био последица благодатног дара Светога Духа. Због тога је и био тајанствен, и није потицао из "човечанске науке", него је био вођен силом "мудрости унутарњег учитеља". Таквом мистичном педагогијом Старац је поучавао, водио, саветовао духовну децу, младе, а пре свега родитеље. Поучавао је не само речју, него и ћутањем; много пута само својим присуством. Није прибегавао апстрактним моралним начелима; махом је поучавао у оквирима неког дубоког међуличносног односа. Као што смо рекли, честити Старац је још од своје ране младости, благодаћу Божјом, у свести људи био познат као духовни Отац са даром расуђивања. Отуда је био у стању да им помогне на разне начине и користећи се разним средствима. Пажљиво, стрпљиво и саосећајно је слушао о њиховим проблемима. Био је пријемчив за њихове патње. На разноврсна питања одговарао је уз доброту и благонаклоност. Душевно је тешио, подстицао и подржавао малодушне. Није му сметало узнемиравајуће присуство, индискретност и нападност поједине духовне деце. Језик којим је говорио, није био површни језик општења - био је непосредан и суштински поучан језик најдубљег општења душа. Преподобни Старац је био чедан, а самим тим је поседовао "душу која види" (Евагрије), која га је водила ка истинском самопознању. Истовремено, међутим, давала му је могућност да сагледа и да разуме помисли другога - онога који је био његово духовно чедо и који му је прибегао тражећи савет и поуку. Тако, "видећи и прозирући оно што је у срцу" (Климент Александријски, Педагог, 9,3), Старац је читао душу као што би читао књигу. Док посматра свог саговорника, чинило се да његов поглед продире у дубину његове душе, да досеже до најскривенијих кутака његовог бића, и да пред њим ништа не може остати скривено. Саговорник је, ипак, том приликом осећао нарочито усхићење, унутарњи мир и неописиву радост. Но, оно што је привлачило саговорника није била Старчева поучна и утешна реч, него "богољубиво" држање и сладост његовог присуства, који су очаравали. Пошто је, дакле, отац Порфирије првенствено био човек љубави, био је преиспуњен божанском љубављу, којом је зрачио на све око себе. Саговорник је могао да осети њено зрачење - постајао је прималац безграничне божанске љубави. Тада као да није постојао околни свет, као да нису постојали други људи. Тог тренутка - какав човечанска свест до тада није познавала - као да је престао живот и време, као да је нестало сећање на патњу и смрт. Старчев саговорник је овде и сада доживљавао јединственост тог духовног сусрета. Као да је, на неки начин, постајао искључиви поседник љубави коју је "његов Отац" показивао према његовој личности. Унутар такве атмосфере, часни Старац је успостављао дијагнозу, исцељивао и утешавао. Обично је полазио од конкретног проблема који је заокупљао његовог саговорника, односно од видљивог узрока проблема. Ишао је, међутим, и даље, и доспевао до основног полазишта, то јест до узрока одређеног понашања. Својом способношћу постављања дијагнозе, Старац је успевао да расветли истинску подлогу својеобразног понашања, или неког греха. Настојао је да установи да ли је његово духовно дете вољно да се покаје, да открије динамику његовог подсвесног психичког света, да је изнесе на светлост и, коначно, да сагледа патологију његовог личног или породичног живота. После првог приступа одређеном проблему, увек подстицан унутарњим божанским надахнућем Светога Духа, Који је говорио из њега (Мат. 10,20), старац Порфирије је истраживао читаво животно поље свог саговорника. Тада би често говорио о сасвим личним питањима "свог духовног чеда" и откривао скривене стране или чак непознате појединости његовог живота. То је било довољно! Од тог тренутка па надаље, духовно дете му се у потпуности предавало. Дословно и безгранично се предавало свом духовном Оцу! Његова душа је остајала откључана. То отварање душа било је последица Старчеве непрекидне молитве. Отварање би пригрлило молитву, а молитва је олакшавала отварање. Тако су се душе стално претварале у жедну земљу, спремну да у своје крило прими семе и да донесе плода. Тада је Старац изабирао онај метод саветовања и вођења који је одговарао потребама конкретне личности. У свом пастирском деловању Старац је примењивао начело "индивидуалног односа" - сваког човека је посматрао као апсолутну вредност, као јединствену и непоновљиву личност. Разумевао је и поштовао посебност карактера сваког појединца, као и његову личну слободу. Тако је овај божанствени педагог посматрао сваки проблем одвојено, у складу са његовом посебношћу. Никада два човека није саветовао на истоветан начин. Био је у стању да десеторици људи који су од њега тражили савет по истом питању, пружи десет различитих одговора. Свога ближњега, отац Порфирије је прихватао онаквог какав је - са његовим слабостима и са особеношћу његовог понашања. Никада није настојао да га смести у калупе. Није га занимао спољашњи изглед људи, и то нарочито младих, и није реаговао одбојно или негативно на њихову спољашњу ексцентричност или изазовност. Посматрао је најдубље слојеве њихове душе, односно полазишта и узроке њиховог понашања, јер је знао да ће човекова спољашњост бити доведена у ред онда када буде доведена у ред и његова унутрашњост. У својим поукама Старац је увек избегавао крајности и претеривања јер, како је сам веровао, оне не доприносе духовном напретку и емотивном сазревању младог човека. Напротив, прибегавао је умерености, бескрајној љубави, непосредности и ћутању, који човекову душу доводе "до излечења и до целомудрености". Један пар благочестивих родитеља, отац инжењер и мајка педагог, посети Старца да би се са њим посаветовали о свом детету, које је пролазило кроз кризни период пубертета. - Старче - рекоше му - дечко је већ порастао. Имамо страховите проблеме. Остаје до касно ноћу... не слуша нас... својевољан је и креће се у рђавом друштву. Мудри духовник им на то одговори: - У овом периоду боље је да ћутите. Прикријте своје "благочешће". Немојте га изазивати. Овог трена ви сте "добро одевени", на своме месту, док је он "пропалица", "одрпанац". Тај ваш "честити" изглед га одбија и изазива. Преподобни Старац је веровао да је најзначајнија подршка и помоћ коју можеш пружити другом човеку садржана у следећем: да га саслушаш кад хоће да ти говори о својим потребама, кад жели да искаже своју муку, кад пожели да се са њим дружиш како не би осећао пагубну усамљеност и друштвену одбаченост, која сатире личност. Брижан очински загрљај преподобног Старца био је увек отворен за сваког паћеника, за свакога ко је душевно исцрпљен, ко је био у опасности да пропадне. Тако су духовни отац и његово чедо представљали јединство бића, јединство срца која су куцала у истом ритму, која су заједно боловала и болују, која заједно пате и очекују бољитак. Но, старац Порфирије није био саветник и педагог само појединачних младих људи - био је, истовремено, духовник и путеводитељ ширих народних група. Путовао је и посећивао најзабаченија сеоца када је, уз помоћ благодати Божије, знао да њихови житељи имају потребу за откривењем и виђењем присуства Божијег у њиховом животу. Тако је, на свој нарочити начин, својом животном педагогијом разбуђивао душе простих људи у сеоским срединама, које су сиромашне духовним искуством. Својим речима, а пре свега уз помоћ својих благодатних дарова, чинио их је заједничарима тајни божанске благодати; откривао је Бога у њиховим скромним, сиротињским животима. Јуна 1986. године, у поучном разговору забележеном на магнетофонској траци, старац Порфирије - уз живост описа која га је одликовала - описује одређене мисионарске случајеве и потресне догађаје који су се дешавали четрдесетак година раније. "Једног јутра", прича он, "пођем у своју цркву. Но, она беше закључана - црквењак још не беше откључао. У близини се налазила продавница млека, те ја пођем тамо и седнем да сачекам да се црквењак појави. У то доба дана продавница млека је била празна. Ја седнем за исти сто са продавцем, који се звао Атанасије Брациос. Једног трена, у радњу уђе неки купац и затражи млека. У часу док га је Атанасије послуживао млеком, мени се учини да је он врло забринут. Кад се вратио за сто, рекох му: - Атанасије, видим да си врло забринут. - Заиста сам врло забринут - рече ми он. Жена ми је болесна. - Твоја жена - рекох му - има камен у десном бубрегу, и читаву ноћ то ју је нагонило на мокрење. Устајала је, падала, опет устајала. Од силног бола није могла ни да лежи ни да стоји. - Стварно је тако било - рече он. - Опрости ми. Ја нисам веровао у те ствари. Врло сам рационалан. Но, дивим се овоме што си ми сад рекао. Дивим се благодати Божијој! Једног дана из неког села дођу овамо три Албанца; чекали су овде да ти дођеш у цркву како би те видели, јер су хтели да те поведу у своје село да им покажеш где да пронађу воду. Било ми је смешно што су тамо дреждали читав дан чекајући и испитујући црквењака да ли си дошао. Ја сам им говорио: ,Бре, глупи Албанци, чекате да вам поп пронађе воду?' Сада те, Старче, и ја молим: пођи у моје село, јер ни ми немамо воду. Можеш ли да дођеш? Наградићемо те. - Не треба ми новац, Атанасије - рекох му. Но, тешко да могу доћи. Имам своју цркву; народ ме тражи и не могу да изостајем. - Повешћемо те тамо, и вратићемо те. - Не могу - рекох му. И он ме остави на миру. После три дана дође председник села и вели ми: - Оче, сазнао сам од Атанасија шта се збило. У грдној смо невољи, и учинићеш велико добро селу ако дођеш да нам покажеш где да пронађемо воду. Ја му одговорих: - Ево! На доњој страни села има једна чесма. - Да - рече он - тако је. Али, много се спуштамо да бисмо узели воде, а жене се умарају носећи посуде све до села. Поведоше ме, дакле, у своје село да им пронађем воду. Прођосмо сва села Фокиде и стигосмо у Маландринос, у општини Лидорики. - Ево - рекоше ми - то је наше село. - Видите ли ону белу кућу? - упитах. - Е, изнад ње пролази вода. Но, пазите, децо моја. Нећу да ико сазна за ово. Није добро, кажем вам. Нико не треба да сазна да сам ја долазио због воде. То ми је врло важно. Не желим да то ико сазна. Када дођосмо у село, пођемо свештениковој кући. Атанасије Брациос пође и пронађе једног господина. Не сећам се како се звао, али знам да је био ватрогасац. Доведу га преда ме и кажу: ,Он ће те повести тамо горе, где смо ти показали'. Пођох са њим горе и поставих камење на месту где беше вода. У повратку, он је ишао напред, а ја за њим. Терен је био врло нераван. Једног трена он ми се обрати: - Оче, Атанасије ми је рекао да ти знаш доста о болестима. Ја одговорих: - Не знам ја ништа. Сад сам уморан. Тако му одговорих. Он је ћутке корачао испред мене. Ја се крадом прекрстим и погледам га на десној страни груди имао је израслину. Зауставих га и рекох: Видим да овде имаш некакву болест. Његово лице се озари. - Шта видиш? - упита. - Шта да ти кажем, чедо моје. Видим чудо. - Какво чудо? - пита ме он. - Годинама си имао израслину. Но, спроведена је терапија, и рана се сасвим затворила. Могу ти рећи да ти је десно плућно крило јаче од левог. - Како то? - упита он. - Тамо где је била болест - рекох - накупио се некакав кречњак који је покрио болест. Мој сапутник се веома обрадује, па упита: - Је ли стварно излечена? - Излечена је. Сад ти је десно плућно крило боље од оног другог. - Да те пољубим, Старче - рече он - јер већ дуго ме мучи помисао да сам јектичав. - Сада си излечен - рекох му. - Зар не схваташ? - Схватам - вели он - али помисао је и даље у мени. Кад смо се вратили, већ беше сумрак. Путовали смо читав дан. Какав је то био пут: ни асфалта, ни ичега! Само крш и баре. По повратку, пођемо у кућу сеоског свештеника. Он ме поздрави и рече: - Оче Порфирије, Бог те је довео у наше село. Нико од сељана не ступа у цркву. Ја сам самцит служим вечерње, јутрење и свету Литургију. Потпуно сам усамљен. Нигде никога ни за празнике. Тек кад неко умре и кад служим парастос, онда се сви окупе. Но, сад се збило нешто необично: сеоски учитељ је у кафани говорио о теби. Атанасије му је рекао ко си, и како си, не познавајући овај крај, открио "шумећу воду". Недуго затим, народ преплави свештениково двориште и сеоски трг, дижући велику галаму. Свештеник ме упита: - Шта ћемо сад, Старче? - Кажи им - рекох - да се разиђу јер сам уморан, и да ћу доћи неки други дан. Увече сам обедовао код свештеника. Имао је петоро-шесторо деце, па ме упита: - Како ти се чине моја деца? Ја погледах децу па, показавши на једно, упитах: - Уме ли ово дете да говори? - Не знам - вели он. - Шта ти мислиш? - Не уме - одговорих. Кад завршисмо са обедом, свештеник ме поведе устрану, па ме пита: - Благословени Старче, шта видиш у вези са овим дететом? - Оно је - рекох ја - оболело још у материци. И испричам му читав развој догађаја. На то ће свештеник: - Обишао сам, заиста, све лекаре, а оно ипак не говори. Но, и они су ми рекли исто - да је оболело још док је било у мајчином стомаку. Рано ујутро, још се не беше ни разданило, чујемо да се много народа окупило на тргу. Свештеник ће узнемирено: - Шта ћемо сад, оче? - Зашто? - Дошло је народа и из Амигдалије. - Шта је то Амигдалија? - упитах га. - То је село - вели он - на оном другом брду. Ја изађем на врата; свет је био узбуђен. Био је то диван призор! Како сам се појавио на вратима, тако су сви дигли руке. Схватате? Сви су викали. Тада дође и ватрогасац - звао се Коста, сетио сам се - и рече: - Е, оче, каквих све само ствари можеш тамо да откријеш! Почесмо се спуштати стрмим путем. Са нама је била и његова жена. Једног трена он ми рече: - Реци јој нешто, Старче. - Уморан сам - одговорих - ништа не могу да кажем. Тако ми се више нису обраћали. Ја сам, међутим, "истраживао" и "видео" његову жену, при чему они о томе ништа нису знали. Нешто ниже, људи су брали грожђе. Коста ме упита: - Да пођем да ти донесем грожђа? - Пођи - рекох. Када се он удаљио, ја кажем његовој жени: - Приђи да ти кажем нешто. Ти си веома забринута жена и имаш једну конкретну фобију. У свој ум смешташ само рђаве ствари. А пре свега, имаш фикс-идеју да ће ти кућа изгорети. - Да - рече она. - Мучи ме та идеја. Кад се враћам кући, увек издалека гледам да случајно није обавијена димом. Укратко, ја је посаветовах и поучих у вези с тим. Мало-помало, спустимо се у долину. Како дођосмо у Ханију, угледасмо три кућице, а око њих много света. Упитах Косту: - Шта је сад ово? - У току ноћи - рече он - сва села су сазнала да ћеш проћи овуда, па су се сељани окупили овде да те виде. Шта сад да радим, помислих. Чим се приближисмо, навалише сви на мене. Један међу њима рече: ,Хоћу да се исповедим'. Велим у себи: да пођемо мало даље, у један млин, да их исповедим једног по једног? Ипак, рекох: - Не могу; доћи ћу други пут. Док смо чекали да наиђе аутобус из Лидорикија, неко ме повуче за расу и рече: Оче! - Не могу - рекох. - Чекам аутобус. Он повика неком другом: - Задржите га! Не дајте да Старац оде! Дођи - повуче ме опет - немам воде. Хоћу да ми покажеш где има воде. Те ја пођох. - Ено тамо - рекох. - Пођимо заједно - вели он. Па ме поведе тамо. - Овде има воде - рекох ја - показавши на једно место. Они стадоше копати, и пронађоше много воде, а то место назваше "Старчев бунар". Данас се, можда, на том месту налази село. У међувремену стиже аутобус из Лидорикија, те уђосмо унутра. Глас се беше пронео: овај калуђер проналази воду. Кондуктер поче да ме изиграва. Шта ми је током целог пута говорио, не да се описати... Непрекидно ме је исмевао: - А! Има ли овде воде? Дај, реци нам. Ја сам се у себи молио. Нисам се нимало узнемирио. Он, међутим, није престајао са погрдама... - Бре, калуђеру - говорио ми је - шта овде видиш? Путници су се смејали. Нису, наравно, знали шта се збивало у селу... зато су се и смејали. Кад би само знали да су други плакали и указивали ми толико поштовање! Но, нису знали, и непрестано су се смејали. Кондуктер није престајао са задиркивањем. А путници су се смејали. Он ми се обраћао отприлике овако, ваљда презриво: - Еј, калуђеру, шта сада видиш овде? Има ли тамо доле воде? Видиш ли је? Ја нисам одговарао. И тако, стигнемо до Свете Јефимије. Аутобус се заустави код неке кафане како би људи пили воде. Кад је требало да кренемо, кондуктер ми приђе и каже: - Калуђеру, идемо. Шта тражиш? Воду? - Дођи овамо да ти нешто кажем - рекох му. - Хоћеш ли ме саслушати? - Да. Саслушаћу те - одгововори он. Ја уперих прст у доњи део његовог тела, па рекох: - Јеси ли оздравио од болести коју си овде имао? Он врло поцрвени, па каже: - Шта видиш, декице? И опрости ми, добри мој Старче, за оно малочас! Па настави: - Имао сам сифилис, и лекар ми је рекао да ће сад проћи. Шта ти велиш? - упита. - Не знам да ли је прошло - рекох му. - Па ипак, сад не осећам ништа. Само што имам страх од болести. Остави ме, па потрча и позва возача, те и он приђе. - Бре, овај је светитељ - рече му - а ја сам га изругивао читавим путем. Сад ми је јако жао због тога. Замисли, рекао ми је од чега патим. Возач ме замоли: - Дај, кажи нешто и мени. Не могу - рекох му - не треба да Вам кажем. Упиташе ме где живим, те им ја рекох, и једнога дана су дошли к мени и ја сам им рекао све што су желели да знају. У сваком случају, нагледао сам се, што се каже, дрхтавица и страхова код људи... Како да вам кажем? Кажеш човеку неку реч о његовој бољци, споменеш му његово унутрашње стање, кажеш му: ,Са тобом се збива то и то' - а њега хвата дрхтавица. Таквих догађаја попут ових које сам малочас испричао, било је веома много у мом животу. Читав мој живот је испуњен њима. Толико их је, међутим, да не могу ни да их се сетим. А ово сам вам причао да бисмо прославили Бога." Од свих видова човековог живота, старац Порфирије је највише волео изграђивање породичних односа. Веровао је да се срж човекове личности пројављује - исправно или погрешно - кроз породичну заједницу. Због тога се нарочито предано читавог живота бавио пастирском делатношћу и поучавањем о породичном животу. Занимао се, углавном, за унутарпородичне и најдубље личне супружничке односе. Веровао је у нарочиту улогу "љубавног дијалога" између супружника, у нежност односа, у изражавање супружничке осећајности. Са особитом пажњом односио се према случајевима "поремећене" младежи, како је сам говорио. Била је то младеж са разним психолошким проблемима насталим због породичне атмосфере узбуркане агресивним односима. Говорио је о "поремећеној деци" "поремећених родитеља". Говорио је чак да разни проблеми младих људи потичу још из пренаталног периода - кад се мајка није старала о томе да живи спокојно, у духовном миру и молитви. Обично је говорио: својим душевним доживљајима, мајка почиње да васпитава дете још док је у њеном стомаку. У случајевима кад су се код младих људи јављали проблеми - органског или психолошког порекла - отац Порфирије је покушавао, уз помоћ бескрајне љубави која га је одликовала, да се нађе уз породицу. Обично је полазио од утврђивања дијагнозе проблема. Случај који ћу вам описати, помоћи ће нам, мислим, да схватимо Старчево занимање за таква стања и његово настојање да им се супротстави. Године 1988. на Богословском факултету био је студент Јоргос Р. из Месолонгија. Показивао је некакву несигурност при ходу. Тако се манифестовала болест од које је боловао - мишићна дистрофија. То је прогресивна болест мишићног система, махом наследног порекла, која постепено води ка пропасти мишићног ткива. Тачан узрок болести још увек није познат. Јоргосово стање се споро али неизбежно погоршавало, и он ускоро заврши у инвалидским колицима. Недуго затим, његов отац оболи од рака на мозгу, те ускоро умре. Тако се сви проблеми породице, којих је било врло много, ненадано сручише на Јоргосову мајку Ирину. У кући је било још једно дете, Нектарије - и оно у колицима због исте болести. Кад смо, међутим, посетили ту породицу, осећај који је обузимао душу био је мир. Спокојна атмосфера, лица светитеља на зидовима, стрпљив људски осмех - све је одисало присуством Светога Духа. Та благословена породица се заиста налазила у загрљају Божијем! Отац Порфирије је познавао ову породицу и нарочито је волео госпођу Ирину и њену децу. Саосећао је са њима и на сваки начин покушавао да ублажи њихову муку. Ноћу, између два и три сата, односно у тренуцима неиздрживе усамљености, кад бол сатире човеково биће, кад је госпођа Ирина осећала да је издаје стрпљење, зазвонио би спасоносни телефон: бивао је то старац Порфирије. У тим тренуцима очаја, како нам прича госпођа Ирина, кроз умирујуће речи преподобног Старца, осећала је утешно присуство Светога Духа. Старац је добро познавао стање породице. Кад га је госпођа Ирина први пут посетила, он јој је говорио о болести њене деце и поставио дијагнозу њених узрока. На познат дијагностички начин, који смо већ описали, односно додирујући надланицу руке, рекао је: "У периоду твоје трудноће, у породици је владала напетост. Тада се у твом организму појавила нарочита осетљивост; нешто се променило на ембриону". Кад су посетили специјалисте у Швајцарској, они су говорили о "измени" ембриона. Питање исправног васпитања и подизања деце у породици представљало је средиште поучавања старца Порфирија. Кад би га родитељи упитали: - Шта да радимо, Старче, са својим дететом? Препуно је несигурности и страхова. Он би одговарао: - Ви сносите потпуну одговорност за то. Својим рђавим међусобним односима, док је дете још било у стомаку, створили сте му све душевне трауме и психолошке проблеме које оно носи у свом животу. Још је говорио: - Ваша деца никада не треба да вас виде како се свађате, или како једно на друго подижете глас... И завршавао је: - Светост родитеља спасава њихову децу. Постоји један начин да немамо проблема са својом децом - то је светост нашег живота. Постаните свети, и нећете имати никаквих проблема са својом децом... Наравно да се то врло лако постиже: стицањем божанске благодати. Па како стичемо божанску благодат? Смирењем и молитвом. Но, наша молитва треба да буде снажна и жива. Кад се молимо са вером и стрпљењем, то увек даје резултата. Кад је овај мудри педагог имао на уму педагошке методе и средства којима родитељи треба да прибегавају у подизању своје деце, говорио је: - Не вршите притисак на своју децу. Слабости деце махом потичу од родитеља који децу притискају - свакако из љубави - али из човечанске љубави... - Оно што имате да кажете својој деци, реците у молитви. Деца не слушају ушима; само када дође божанска благодат, која их просветљује, тада слушају оно што имамо да им кажемо. Кад хоћете нешто да кажете својој деци, кажите то Пресветој Богородици, и она ће притећи. Та ваша молитва ће бити животворни дах, духовна рука која милује, грли и привлачи властиту децу. Преподобни старац Порфирије је веровао да молитва има нарочит значај за човеков духовни живот, и саветовао је своју духовну децу како да се моле: - Моли се једноставно и смирено, са простом вером, не очекујући да ти Бог одговори. Не очекуј да видиш руку Божију, или Његово Лице, или Његово просвећење. Ништа од тога! Веруј! Јер, молећи се, ти причаш са Богом, заиста причаш са Богом. Честити Старац, међутим, није био само учитељ Јеванђеља, педагог младих људи и благодаћу Божијом просветљени саветник породица - поврх свега, био је осетљива, истанчана и поетска природа. Волео је јутром да се буди и да посматра како се сунце помаља на пучини. Често га чујемо да каже: - Рано јутрос сам изашао да видим Егејско море и да осетим његов мирис... Исту такву шетњу, у истом том часу, чинила је у Тапсани на Паросу једна друга значајна личност - блажени старац Филотеј Зервакос. Старац Порфирије је често говорио: - Христос не жели покрај Себе незграпне људе, него истанчане... Светитељи су поете... Колико ли, заиста, поетичности има у изгледу, у учењу, у делу Господњем на Тиверијадском мору! - Читајте Псалтир - саветовао је - он "заслађује душу". - Љубите природу. Пробудите се ујутру рано - подстицао је своју духовну децу - да видите како царско сунце пурпурне боје излази из мора. Саветовао им је, такође, да седе покрај мора и да размишљају, да се моле, да упијају тајанствене звуке природе, да буду спокојни, да праве излете, да се успињу на брда, да се диве звезданом небу, да се радују ливадама, цвећу, дрвећу, пролећу, зими, снегу... Веровао је да та осећајност доприноси духовном и душевном сазревању човека, да води у дубљу заједницу са Богом и да чини почетак славословља пред Његовом бескрајном величином. Читав овај плодотворни васпитни поступак који смо описали, представља чудо неприступно људској логици. Била је то литургија живота, која је спасла и оживела хиљаде младих људи широм планете. У тој области чуда живео је старац Порфирије. Целокупно његово дело представљало је скромно посвећивање Богу и ближњему. На свом животном путу Старац се, као личност, у потпуности предао Богу, са безграничним смирењем, послушањем и љубављу. Он је био Старац љубави, који је својим понашањем "изазвао" благодат божију, јер је благодарно доживљавао патњу и кроз своје слабости прослављао Господа. Зато га је Господ удостојио да још у овом животу доживљава последње чудо - да буде учесник у поступку "измене" душа животворним дахом Светога Духа, односно "силом Духа Божијег, којом се достојнима указује Царство Божије (свети Григорије Палама, Две беседе на часно Преображење Господње). Садржај Уводно слово, 11 I На издисају нашег века, 13 II У свету - Евангелос Бајрактарис, 19 III Благодатни дарови старца Порфирија, 27 IV Старац Порфирије, дуговни отац и васпитач, 59 V "Нема растојања између нас", 75 VI После уснућа преподобног старца, 77 Наслов: Старац Порфирије Издавач: Задужбина Светог манастира Хиландара Страна: 120 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 17 x 24 cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-84747-28-2

Petar II Petrović Njegoš Izabrana delaGorski vijenacLuča MikrokozmaLažni car Šćepan maliMeki povezПетар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године.[1] Један је од највећих српских пјесника и филозофа.[2]Његош је остао упамћен као веома харизматична и маркантна личност српске историје, и такође као дубоко просветљена мисаона фигура, о чему сведоче његови романи.[3]Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.[4]Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.[5]Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Као изразити српски родољуб, Његош у својим књижевним радовима скоро 200 пута спомиње Србе и Српство.[6]Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом.[7]Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља.[8]БиографијаРодословље Петра II Петровића ЊегошаПоријекло и дјетињство[9][10]Према предањима и многим истраживачима који су се бавили генезом његушких Петровића (Јован Ердељановић, Павле Ровински итд), према сјећањима најстаријих Петровића као и самог црногорског владике Петра II Петровића Његоша, они воде поријекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.[11][12] По Ковијанић Ристи, у књизи „ Помени црногорских племена у которским споменицима“, (књига II)- которски нотарски списи, забиљежено је да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић.[13] Само име племена или краја не подразумијева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувијек живјели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, прије турског освајања, у средњем вијеку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са сјевера данашње Македоније.[14]Владика Петар II Петровић Његош родио се 1813. године `крај огњишта`[15] на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић, из села Пророковића. На 450 страни сабраних Његошевих писама у књизи I из 1951. године пише:„ Његош је на крштењу добио име Рафаел, али се звао Радивој, а најрадије су га звали Раде.[12] ”По Вуку Караџићу његово крштено име било је `Радоје`. У народу је остало владика Раде.[16] По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.[17]Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Цветковић Бајкуш и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, гдје му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете.[18] Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина.[19] У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.[20]Избор за насљедникаМанастир са црквом Рођења Пресвете Богородице 1851. године у Цетињском пољу, око које је касније у другој половини 19. вијека настало данашње ново Цетиње. Прве приватне куће око манастира изграђене су у вријеме владике Петра II Петровића Његоша. Уз финансијску помоћ Русије владика Петар II је у непосредној близини манастира изградио 1838. године резиденцију за административне послове, која је у почетку носила назив Нова кућа, а касније је понела назив Биљарда.Посљедње године живота владике Петра I обиљежене су његовим све горим здрављем и сталном немогућношћу да себи нађе наследника. Звање црногорске владике је традиционално било у посједу породице Петровић, и оно је прелазило са стрица на нећака, пошто се од владике захтијевало да буде нежења.[21] Петров први избор је био Митар Петровић, син његовог најстаријег брата Стјепана. Митар је умро након неколико година и Петар I је био приморан да пронађе другог насљедника. Своју пажњу је усмјерио на Ђорђија Савова Петровића, сина свог другог брата. Пошто је Ђорђије био неписмен, Петар I га послао у Санкт Петербург да похађа школу. Тамо је Ђорђије схватио да му се више свиђа живот у Русији него у Црној Гори. Свом стрицу је 1828. послао писмо у ком га је обавијестио да жели да се пријави у руску царску војску и затражио да буде ослобођен наслеђивања. Петар је 1829. обавијестио Јеремију Гагића, руског вицеконзула у Дубровнику и руској вези са Црном Гором да Ђорђије има његову дозволу да ступи у руску војску, чиме је лишен владичанског трона.[22]Избор је пао на младог Рада, па га је владика Петар за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827.[23] Како Раде није имао формално образовање, владика Петар је желио да га пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки, енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.[24]Прије своје смрти, остарели владика је издиктирао своју посљедњу жељу Сими Милутиновићу Сарајлији. Владика је именовао Радета за свог насљедника и пренио на њега све своје духовне и свјетовне овласти.[25] Владичина последња жеља је такође проклињала сваког ко би жртвовао традиционалне црногорске везе са Русијом у замјену за боље односе са Аустријом.[26] Противници породице Петровић су тврдили да је Милутиновић фалсификовао тај документ као би Раде постао владика, а као доказ су истицали њихово блиско пријатељство.[27]Сламање опозицијеПослије стричеве смрти, 1830, Његош је примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Исто као што се владика бирао из породице Петровића, тако је по традицији титула гувернадура припадала породици Радоњић. Иако титула гувернадура није била никада прецизирана, Радоњићеве присталице су сматрале да је по значају једнака титули владике.[21] Вуколај Радоњић је покушао да истакне првенство свог звања у свјетовним питањима, али није успио да стекне подршку главара. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт,[28] али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.[29] Његош је већ првих година владавине почео озбиљно да ради на јачању државне власти. Најприје је, уз подршку већине главара у новембру 1830. године донио одлуку о укидању гувернадурског звања.[30]Почетком 1831. године, примио је монашки постриг, узевши име Петар, у спомен на стрица, покојног владику Петра. За јерођакона и јеромонаха рукоположио га је рашко-призренски митрополит Ананије (1830—1836), који је младог Петра потом произвео и у звање архимандрита.[31] Тиме је Његошев положај био знатно ојачан, иако још увек није био завладичен. Ово веома важно питање није могло бити ријешено одмах. Стицајем околности, у Црну Гору је током наредне, 1832. године, допутовао ужички епископ Никифор Максимовић (1831—1853) који је знатно помогао Његошу у вршењу црквених послова, пошто је као владика био у прилици да по Његошевом налогу рукополаже нове свештенике.[32] Међутим, то је било само привремено рјешење, које је трајало до наредне године, када је коначно ријешено и питање о Његошевом владичанском звању.Успостављање Правитељствујушчег сенатаГлавни чланак: Правитељствујушчи сенат црногорски и брдскиСпоменик Петру II Петровићу Његошу у Требињу. Споменик је подигао Јован Дучић у присуству краљевог изасланика 28. и 29. маја 1934. Споменик је дјело вајара Томе Росандића. Ово је први споменик у свету подигнут Његошу у част.Почетак Његошеве владавине обиљежен је оживљавањем традиционалног савеза Црне Горе са Русијом. Односи између двије државе су били мотивисани потребом Црне Горе да има моћног савезника који би могао да пружи политичку и финансијску подршку њиховој слабој држави и руском жељом да искористи стратешки положај Црне Горе у геополитичкој бици са Аустријом. Српски православни манастир на Цетињу и институција владике су преживјели вијекове захваљујући руској подршци, али посљедње године владавине Петра I су обиљежене захлађењем руско-црногорских односа. Пошто је протјерао Радоњиће, Његош је 1832. укинуо звање гувернадура. Овај потез му није донио никакве нове моћи, пошто је Русија инсистирала на оснивању на Правитељствујушчег сената црногорског и брдског, чија је сврха била да ограничи и регулише моћи владике. Као и случају Правитељствујушчег совјета у устаничкој Србији, већину чланова сенате су изабрали Руси због њихових политичких ставова који су често више одговарали Санкт Петербургу него Бечу. Створен да замјени Кулук који је образовао Петар I 1798, Сенат је успоставио Иван Вукотић, црногорски дипломата у служби Русије. Њега је Русија послала на Цетиње 1831. заједно са његовим нећаком Матијом Вучићевићем. Њих двојица су потицали из Зетске равнице коју су у то доба држали Турци и велики део свог живота су живили у Русији. Дат им је задатак да успоставе јаку централну власт која би могла контролисати бројна црногорска племена. Вукотићи су били прилично богати, пошто су наслиједили велике количине новца од једног племића и имали су искуство подофицира у руској војсци. Вукотића и Вучићевића је пратио Димитрије Милаковић, полиглота родом из Дубровника који је студирао филозофију у Бечу. Милаковић ће касније постати Његошев лични секретар, замјенивши на том мјесту Милутиновића.[33][34][35][36]Осим што је морао да води рачуна о руском мијешању у унутрашњу политику, Његош се суочио са другим ограничењима своје власти. Није имао војску, милицију или полицију коју би спроводили његову власт на територији коју је номинално контролисао и морао је да се ослања на ратнике из свог братства зарад заштите. Племена на ободу Црне Горе су често или одбијала да га слушају или су склапали савезе са његовим противницима. Пљачкашки походи, који су залазили дубоко у османску Херцеговину, су се дешавали често и они су се показали важним за економски опстанак региона. Иако су такви упади нормално проузроковали оштар одговор Турака, Његош је био немоћан да их заустави.[21]Образовање Правитељствујушчег сената је увело неки вид реда у Црногорску политику. Вукотић је проглашен за предсједника Сената, а Вучићевић је постао његов потпредсједник. Сенат је укупно био сачињен од дванаест особа који су добијали годишњу плату од 40 талира. Имао је законодавну, судску и извршну власт и био је прва државна институција у модерној историји Црне Горе. Могућност било какве озбиљне опозиције образовању Сената је била уклоњена именовањем важних главара и других истакнутих грађана за сенаторе. Сам Његош није био члан Сената, којим су првих година његовог постојања доминирали Вукотић и Вучићевић. Одлуке Сената је спроводила милицијско-полицијска организација названа Гвардија. Она је имала регионалне представнике широм племенских територија, а сједиште јој је било у Ријеци Црнојевића. Сви њени виши заповједници су називани капетани и били су бирани међу најистакнутијим људима из братстава. Почетни број припадника Гвардије је био 150, али је касније тај број нарастао на 420. Руске субвенције су осигурале да сви њени припадници добију плате без кашњења. Централна власт је даље ојачана увећањем броја перјаника, владичине личне гарде.[37][35][34][38][39]Битка за Подгорицу и први покушаји опорезивањаСпоменик Петру II Петровићу Његошу у Подгорици. Подигнут је 1956. године у Титограду (Подгорици) у парку испред Народног позоришта и представља дјело вајара Сретена Стојановића. Ово је први споменик - скулптура у Подгорици. Подгоричка скулптура је први од три одливка, који су поред Подгорице, постављени у Београд и у Риму. Споменик у Београду постављен је 1994. године на Академском платоу између Филозофског факултета и Ректората Универзитета у Београду. Његошев споменик у Риму постављен је 2005. године, у парку Вила Борхес, недалеко од историјског центра града и трга Пјаца дел пополо.Топ „зеленко” који се налази у Биљарди.[40] Црногорци су га донијели на Цетиње са Жабљака Црнојевића. Његош је наредио да се на њему урежу стихови: „Црногорци кад оно витешки, Жабљак тврди турски похараше; Онда мене старца заробише, На Цетиње србско довукоше Мјесеца марта 10.1835.”[41]Деветнаестогодишњи Његош је 1832. наредио напад на муслиманска племена из Подгорице, која су помагала Турцима да угуше побуне у Босни и сусједној Албанији. Као и прије када су владика и гувернадур заједно водили црногорске ратнике у битку, Његошу су се придружили Вукотић и његови људи. Црногорцима су такође помагали побуњени Хоти из сјеверне Албаније. Ипак, Његош и његова војска су и даље били у заостатку, пошто нису имали јасну стратегију како да се боре против Турака и нису очекивали да ће Турци довести коњицу на бојиште. Црногорски герилски приступ ратовању није погодовао заузимању града као што је Подгорица, чији су високе зидине учинили је непробојном за нападе из оближње равнице. Покретањем напада Његош је такође ризиковао погоршање односа са Русима, који су у то вријеме били у савезу са Турцима. Црногорци си били надјачани и приморани на повлачење, повевши са собом многе рањене. За Његоша је пораз постао стални разлог за кајање. Велики везир Решид Мехмед-паша је искористио прилику и као одмазду за напад, напао је низ црногорских вароши и села, набијајући на колац и вешајући све Црногорце које је заробио. Каснији политички притисак Русије је одвратио Његоша од тражења освете.[42][43]Као одговор на пораз код Подгорице, Црногорци су образовали савез са околним муслиманским племенима која су била непријатељски настројена према Порти. Таквим потезом Његош је ризиковао даље удаљавање од Русије, на чију су се помоћ Црногорци очајнички ослањали. Да би неутралисао сумње да Црна Гора дјелује против руских интереса, одржавао је блиске односе са вице-конзулом Грујићем, који је савјетовао цара да је Његош био зависан од Руса као и увијек.[44][45]. У једном од својих писама Грујићу, Његош је забиљежио да је посљедњи савјет који му је дао Петар I прије своје смрти било да се „моли Богу и држи Русије“.[46][35].Вукотић је 1833. увео редовно опорезивање. Исто као и Вукотић, и Грујић и Његош су схватили да без опорезивања Црна Гора нема шансе да функционише као централизована држава, а још мање да оснује независну војску или преживи без ослањања на пљачку или руску помоћ.[45] Иако су порези били мали, племена су се оштро супротстављала новим законима, који никада нису успјели да донесу више прихода него средства добијена од руске помоћи.[39] Многи главари су одбијали да уведу порезе својим племенима, а чак су изазивали Његоша да дође и сам их прикупи.[47]Путовање у Санкт Петербург и посвећење за владикуНа народном збору 23. маја 1833. одлучено је да Његош пође у Русију, у Санкт Петербург како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. На пут је кренуо 3. јуна, приликом чега је боравио у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград је стигао 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, рукоположен је за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода.[12]Петар II се сусретао са истим проблемима као и његов претходник, који су ограничавали његову власт. Није имао своју војску ни полицију, већ је морао користити пратњу коју му је пружала породица или његово племе. Највећи проблем су била племена на ободима Црне Горе, која га често нису слушала или су се придруживала његовим непријатељима. У свим племенима је постојао стални отпор његовој власти. Није могао да контролише њихове пљачкашке походе на турску територију.[21]Помоћу руске владе, установио је три нове институције државне власти. Најприје је донесена одлука о оснивању Сената, потом Гвардије која је бројала 156 људи, а након Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената.Његова слика из 1833. године, када је посвећен за владику, чува се у манастиру Каленићу.[48]Канонизација Петра I, побуна због пореза и битка на ГраховуГодине 1837. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и вјерски и свјетовни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез.[49] У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он.Друго путовање у Санкт ПетербургНа четврто путовање у Беч Његош је отпутовао у септембру 1846. године, оставивши брата Пера, предсједника Сената, задуженог за земљу. На путу за Беч купио је жито у Трсту да би га послао својим гладним земљацима. То је жито плаћао продајом дијамантског прстена који је 1841. године добио од аустријског цара у знак признања аустријско-црногорске границе. Међутим, било је потребно више од мјесец дана да жито стигне до Црне Горе. У јануару 1847. Његош је од Пера добио извјештаје да његови „људи раде било шта да би преживјели`.[50]Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоцјеног накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерниха.[тражи се извор]Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања умјетничких споменика, али и ради лијечења.[51] Вијести о поразу на Грахову[52] су ускоро стигле до Санкт Петербурга, и заједно са оптужбама за ненамјенско трошење новца, зацементирали су Његошеву репутацију међу Русима као агресивног провокатора. Његош је одмах затражио дозволу од главара да отпутује у Санкт Петербург и објасни своје поступке пред царем, пошто је Црној Гори све више очајнички била потребна руска финансијска и политичка помоћ. Главари су дали Његошу свој пристанак и кренуо је у Беч, прије него што је уопште добио одговор од Руса на свој први захтјев. Био је приморан да одсједне у Бечу неколико недјеља, док је цар разматрао да ли да га прими у посјету. У Бечу је више времена проводио са Вуком Караџићем, који се тек био вратио са свог проучавања словенских лингвистичких особина у Црној Гори и био је у процесу писања етнографске студије на њемачком језику Црна Гора и Црногорци. Његошеви сусрети са Караџићем привукли су пажњу аустријског канцелара Клеменса фон Метерниха, чије неповјерење према Његошеву је било појачаном захтјевом младог владике за визу зарад пута у Француску, која је тада сматрана колијевком радикалних идеја. Метерних се побринуо да овај захтјев буде одбијен. У писму једном свом подређеном, Метерних је записао да се Његош „духовно и физички развио“. Написао је да Његош показује „мало поштовања за принципе религије и монархије, да не вјерује чврсто у њих и да је под утицајем либералних и револуционарних идеја“. Своју поруку је завршио напоменом да аустријски агенти морају пажљиво да мотре Његоша у земљи и у иностранству.[53]Владика Петар II Петровић Његош као архијереј са руским царским орденом Свете Ане, уље на платну, непознат аутор. Овај портрет Његоша, репродукован је на новчаницу од 20 динара. Изложен је у сталној поставци збирке портрета Музеја Темишварске епархије.[54] Ово је једини преостао Његошев портрет који се не налази у секуларној, односно лаичкој установи. По свему судећи, да се овај портрет налазио у СФРЈ, вероватно би био конфискован и секуларизован као и остали Његошево портрети. Владичански двор у Темишвару зидан је у барокном стилу упоредо са ново саборном црквом 1745-48.Цар Николај је 1837. дозволио Његошу да посјети Санкт Петербург, баш када је тешка глад погодила Црну Гору. Његош је одмах осјетио да ће његова посјета руској пријестоници бити другачија од прве. Није топло дочекан као 1833. и Руси су искористили ову прилику да га критикују за његово „некалуђерско“ понашање, нарочито на то што је Његош уживао да буде у друштву жена.[55] Упркос овоме, Русија је увећала своје годишње субвенције и обезбиједила пшеницу за становнике Црне Горе угрожене глађу. Иако је црногорска зависност од Русије често доносила сиромашној државици очајнички неопходна средства, она је геополитички била катастрофална за Црногорце, јер су и Османско царство и Аустрија вјеровали да ће излаз Црне Горе на Јадранско море де факто представљати руски пробој у Средоземно море због природе руско-црногорских односа.[39]Покушаји модернизацијеТабља-кула 1848. године, Џон Гарден Вилкинсон. Табља је била одбрамбена-стражарска кула коју је изградио 1833. владика Петар II Петровић Његош на узвишењу непосредно изнад Цетињског манастира. Била је кружне основе и због недостатка финансија никада није до краја изграђена. Умјесто у одбрамбене сврхе користила се за испаљивање почасних салви приликом разних свјечаности. До. 1850. године на њој су као трофеји истицане одсјечене турске главе. Овај обичај је био дух тог времена јер су истицане и одсјечене српске главе на турске тврђаве и куле. Кула је касније претворена у звоник а порушена је 1938. године.Његош је остао у Санкт Петербугу мање од мјесец дана. Из града га је испратио руски потпуковник Јаков Озерецковски, који се вратио на Цетиње са црногорским изасланством да лично у царево име нагледа развитак Црне Горе.[56] Његошева посјета Русији га је охрабрила на даље покушаје модернизације. Бројност перјаника и гвардијана је значајно увећана, а Црногорци ухваћени у борбама или вођењу пљачкашких похода на турске пограничне градове су оштрије кажњавани.[57] Његош је основао двије фабрике барута у Ријеци Црнојевића и наредио да се саграде бројни путеви и бунари.[47] Промовисао је пансрпски идентитет међу својим народом, убиједивши Црногорце да покажу солидарност са Србијом и престану да носе фес, који су широм Балкана носили и муслимани и немуслимани. Разлог зашто је ношење феса дуго задржано као дио црногорске народне ношње је било распрострањено вјеровање да је фес првобитно српска капа коју су Турци касније прихватили. Умјесто тога Његош је предложио да се усвоји традиционална округла капа која се често носила у которској регији.Његошева фискална каса представља симбол првог покушаја регулисања финансијског и пореског система у Црној Гори, Његошев музеј - Биљарда, Цетиње. Купљена је од Млечана. Квадратног је облика, израђена је од кованог гвожђа и увршћена гвозденим обручима и оковима. Закључава се са двије браве које су покривене покретним поклопцем. На двије стране налазе се покретне алке - дршке. Могла се откључати са оба кључа истовремено.Такође је установио Обилића медаљу, која је постала највише црногорско војно одликовање све до уједињења Црне Горе са Србијом 1918.[58] У складу са својим тежњама према секуларизацији, Његош је инсистирао да му се обраћају као господару, а не као владици.[59]Библиотека владике Петра I и владике Петра II Петровића Његоша, Његошев музеј - Биљарда, категоризована је као културно добро од националног значаја 1962. Библиотека данас чува 196 наслова, односно 206 књига које припадају Петру I и 374 књиге које је прибавио Његош. Библиотека је првобитно формирана као библиотека Цетињског манастира у време владике Петра I.Године 1838, угостио је саксонског краља Фридриха Аугуста II, посвећеног природњака који је дошао у Црну Гору да проучава разноврсну флору Црне Горе. Краљ је одсјео у Цетињском манастиру, а Његош је био присиљен да иде из собе у собу да би му удовољио. Изиритиран овим стањем и незадовољан извјештајима њемачке штампе која је описивала Црну Гору као заосталу, Његош је наредио изградњу световног здања које ће му служити и као лична резиденција и као сједиште државе. Ово здање је пројектовао Озерецковски. Здање је било дугачко камено здање са два спрата и 25 просторија, изграђено иза ојачаног зида и окружено одбрамбеним кулама са све четири стране. Налазило се одмах сјевероисточно од Цетињског манастира, а са источне стране је било окренуто према Цариграду. Резиденција је названа Биљарда, по главној соби на другом спрату у којој се налазио сто за билијар[60] који је Његош пренио са јадранске обале на леђима десетак јаких људи. Биљарда се налазила у видокругу недовршене камене куле која је требало да брани манастир од топовске ватре и чија је изградња почела пет година раније. Када је Његош схватио да је њен положај неподесан за једну тврђаву, наредио је да се прекине њена изградња и она је претворена у кулу где су главе обезглављених турских војника набијана на копља и излагана. Претходно су турске главе набијане изван манастирских зидина. Кула је названа Табија, по турској цитадели у Мостару коју је сагради Али-паша, гдје су у сваком тренутку стојале одсјечене главе четворице или петорице Срба.[61]Завјера за убиство Смаил-аге ЧенгићаДопринос Смаил-аге Ченгића турској побједи на Грахову је била толико велика, да му је Порта подарила властити читлук који се простирао од Гацка до Колашина и био већи од цијеле тадашње Црне Горе. Добитак посједа је са зебњом примљен међу околним турским беговима, који су се плашили да ће његов успон угрозити њихов утицај на власт. Српски кнез Милош Обреновић је 1839. послао писмо Али-паши Ризванбеговићу у ком га је обавијестио да ће Смаил-ага правити план са Портом да га уклони са мјеста херцеговачког везира. Али-паша је одмах писао Његошу, тражећи да организују Ченгићево убиство. Сматрао је да би Његош, који је сматрао Ченгића лично одговорним за масакр на Грахову, жарко жељети прилику да освети своје рођаке. Али-паша је такође сматрао да ће, допуштајући Црногорцима да убију амбициозног херцеговачког бега, он отклонити сумњу са себе, јер су Црногорци имали више него довољно разлога да убију Смаил-агу Ченгића. Његош је средином 1839. почео преписку са Смаил-агом. Његова писма су увјерила Ченгића да му је опроштено за убиства, а требало је да га увјере и у његову безбједност.[62]Између 1836. и 1840. односи између Смаил-аге и хришћанских становника његовог посједа су се погоршали. Син Смаил-аге, Рустем-бег, је био алкохоличар и често је силовао жене из племена Дробњака и Пивљана док се заустављао у њиховим селима да прикупља порез. Бијесни, Дробњаци су затражили од Његоша помоћ да убију Рустем-бега. Његош је сматрао да би убиство Рустем-бега било ризично јер би се разљутио Смаил-агу, који би желио да се освети Његошу, као и Дробњацима и Пивљанима. Умјесто тога, убиједио је племена да убију самог Смаил-агу, као и његове најближе сараднике, послије чега би Рустем-бег био незаштићен и беспомоћан да освети очеву смрт. Почетком септембра 1840. неки Дробњаци су се побунили и одбили су да плаћају порез Смаил-агином сину, и умјесто тога изазвали Смаил-агу да дође у њихова села и сам прикупи порез. Смаил-ага је организовао запрежну колону до Дробњака и улогорио се у Мљетичку, засеоку из ког се пружао поглед на Никшић. Смаил-ага и његова пратња су 23. септембра упали у засједу око 300-400 Дробњака које су предводили Новица Церовић, Ђоко Маловић и Шујо Караџић. Смаил-ага је покушао да побјегне, али је открио да је један шпијун завезао све коње. Опколили су га у шатору и убили. Још око 40 Турака је убијено у засједи. Мртвом Смаил-аги је Мирко Алексић сјекиром одсјекао главу. Церовић је смјестио главу у кожну торбу и однио ју је Његошу на Цетиње. Његош је био одушевљен исходом завјере и наградио Церовића звањем сенатора.[62]Убиство Смаил-аге је покренуло низ окршаја у којима су погинули бројни Црногорци и Турци. Вођен жељом да прикрије своју улогу у убиству, Али-паша се претварао да је бијесан и наредио је напад на Дробњаке. Више од 70 дробњачких ратника је убијено, на десетине кућа је спаљено, извори су затровани, а неколико жена је силовано. У исто вријеме, Али-паша је желио да осигура свој положај уклањајући било који разлог за интервенцију Порте. Обратио се Његошу и изразио жељу да води преговоре о миру. Његош је био у дилеми: знао је да неуспјех да се освете Дробњаци представљао ризик да се од њега удаљи значајни дио његових земљака. У исто вријеме, схватио је да би ти преговори могли да увећају територију Црне Горе и донесу дипломатско признање Аустрије и Османског царства, које је жељело мир и окончање сталних окршаја на црногорско-турској граници. Његош и Али-паша су се 1842. срели у Дубровнику да преговарају о миру. Њих двојица су потписали мир у присуство аустријских и руских представника. Када су двојица вођа изашли из палате у којој су вођени преговори, Али-паша је извадио торбу пуну златника и почео да их баца у ваздух. Окупљени Црногорци, међу којима и неколико црногорских главара, су појурили да скупе што је више могуће златника. Али-паша је тиме заправо показао црногорско сиромаштво пред Аустријанцима и Русима и тако осрамотио Његоша.[63]Напад Осман-паше СкопљакаОстрво ВрањинаСкадарски везир Осман-паша Скопљак је био изузетан политичар и војсковођа. Упркос свом српском поријеклу, мрзио је Црну Гору, а нарочито Његоша. Осман-паша је био зет Смаил-аге Ченгића и кривио је Црногорце за Ченгићеву страшну смрт. Такође је желио да прати стопе свог оца Сулејман-паше Скопљака, који је играо значајну улогу у сламању Првог српског устанка 1813. Осман-паша је 1843. напао јужни дио Црне Горе и брзо заузео стратешки важна острва Врањину и Лесендро у Скадарском језеру. Заузимање ових острва је учинило скоро немогућим трговину Црногораца са Подгорицом и Скадром. Порта је осјетила могућност да умири Црну Гору, па је понудила Његошу да га призна за световног владара Црне Горе, ако он призна суверенитет Порте над својом земљом. Његош је одбио и покушао је да силом врати острва. Црногорци нису имали артиљерију вриједну помена, па се сваки покушај заузимања острва завршавао неуспјехом. Његош је покушао да стекне страну помоћ, нарочито од Русије или Француске. На Његошево изненађење, Руси нису били заинтересовани да се умјешају у спор. Французи, иако су подржавали Црногорце, нису интервенисали. Уједињено Краљевство, као и увијек прије избора Вилијама Гледстона за премијера, стало је на страну Турака. Када је Његош покушао да сагради бродове да поврати острва, Аустријанци су интервенисали да спријече његову намјеру, а касније су одбили да испоруче муницију потребну да би се извршио противнапад.[64]Владика Петар II Петровић Његош у народној ношњи 1847. године, уље на платну, Јохан Бес. Изложен је у сталној поставци портрета Његошевог музеја - Биљарда, у Цетињу.Велика суша је погодила Црну Гору крајем 1846, а пратила ју је катастрофална глад 1847. Осман-паша је искористио црногорску невољу и обећао неким црногорским главарима велике количине пшенице ако се побуне против Петровића. Његош је затечен неспреман, пошто је већи дио краја 1846. провео у Бечу гдје је надгледао штампање своје поеме Горски вијенац. Вође побуне били су Маркиша Пламенац, капетан перјаника у Црмници и Тодор Божовић, сенатор из племена Пипера. Пламенац је раније био један од Његошевих најближих сарадника. Према предању, планирао је да постане припадник братства Петровића оженивши кћерку Његошевог брата Пера, тако увећавајући своју моћ и углед. Када је Перо удао своју кћер за Пламенчевог рођака, сина свештеника Јована Пламенца, некада одани капетан је промјенио страну и постао агент Осман-паше. Пламенац је 26. марта 1847. повео групу побуњеника у напад на доњу Црминцу заједно за Турцима. На Његошеву срећу, неки чланови Пламенчевог племена су остали вјерни Петровићима. Након двије недеље, војска од око 2000 Петровића, Пламенаца и припадника катунског племена је истјерала Турке из Црмнице. Пламенац је побјегао из Црне Горе и уточиште потражио код скадарског везира, убиједивши га да подигне турско утврђење на острву Грможур да држи на оку Његошеве снаге. Његош је узвратио саградивши одбрамбену кулу која је надгледала Скадарско језеро.[65]Пошто није могао војнички да порази Турке, Његош се усредсриједио на уклањање оних који су издали њега и његово братство. Неколико недјеља по гушењу буне, обавијестио је Божовића да му је опростио и дао му ријеч да неће повриједити ни њега ни двојицу његове браће ако се врате на Цетиње. Двије стране су се договориле да се сретну у једном селу изван Цетиња. Умјесто да оде на сусрет са Божовићима, Његош је послао неколико помоћника да се у његово име нађу са Божовићима. Божовићи су ухапшени и стријељани. Њихова тијела су јавном изложена као упозорење против неке будуће непослушности. Почетком новембра, Пламенца је убио неки Црногорац на турској територији. Турци су ухватили убицу и објесили га у Скадру. Његош је тог Црногорца посмртно одликовао медаљом Обилића. Осман-паша је убрзо покренуо другу буну. Она је такође угушена, а Његош је наредио да се сви побуњеници стријељају.[66] Потом је послао убицу у Скадар у неуспјешни покушај да се убије Осман-паша, који је такође послао неколико својих убица да убију Његоша, који је преживио неколико покушаја тровања и подметања експлозива испод свог штаба. До 1848. пат-позиција је довела до попуштања тензија како се стање на јужној граници Црне Горе стабилизовало.8/1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar II Petrović Njegoš (1/13. novembar 1813 — 19/31. oktobar 1851) bio je duhovni i svetovni vladar Crne Gore, te jedan od najvećih crnogorskih i srpskih pjesnika i filozofa. Njegoš je rođen u selu Njeguši, blizu Cetinja. Obrazovao se u nekoliko crnogorskih manastira i postao je duhovni i svetovni vođa Crne Gore po smrti svog strica Petra I. Pošto je uklonio sve početne unutrašnje protivnike svojoj vladavini, skoncentrisao se na ujedinjavanje crnogorskih plemena i uspostavljanje centralizovane države. Uveo je redovne poreze i niz novih zakona da zamjene one koje su njegovi prethodnici uveli mnogo prije njega. Uvođenje poreza se pokazalo vrlo nepopularnim među crnogorskim plemenima i zbog toga je tokom njegove vladavine izbilo nekoliko buna. Njegoševa vladavina je takođe obilježena stalnim političkim i vojnim sukobom sa Osmanskim carstvom i njegovim pokušajima da proširi teritoriju Crne Gore uz dobijanje bezuslovnog priznanja od Visoke porte. Zalagao se za oslobođenje i ujedinjenje svih Srba i bio je spreman da se odrekne svojih svetovnih vlasti zarad ujedinjenja sa Srbijom. Njegoš je poštovan kao pjesnik i filozof, a najpoznatiji je po svojoj epskoj poemi „Gorski vijenac“, koja se smatra za remek-djelo srpske i južnoslovenske književnosti. Druga njegova važna djela su „Luča mikrokozma“, „Ogledalo srpsko“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Njegoš je sahranjen u maloj kapeli na Lovćenu, koju su srušili Austrougari u Prvom svjetskom ratu. Njegovi ostaci su premešteni u Cetinjski manastir, a potom u obnovljenu kapelu 1925. Kapela je uz podršku jugoslovenske vlade 1974. zamenjena Meštrovićevim mauzolejom. Prema predanjima i mnogim istraživačima koji su se bavili genezom njeguških Petrovića (Jovan Erdeljanović, Pavale Rovinski itd), prema sjećanjima najstarijih Petrovića kao i samog crnogorskog vladike Petra II Petrovića Njegoša, oni vode porijeklo iz centralne Bosne, iz okoline Travnika (ili Zenice). Pokrenuti su iz ovih krajeva 1463. godine padom Bosne pod Turke. Jedno vrijeme su se zadržali na nevesinjskoj visoravni, a uskoro su se i odatle povukli prema Crnoj Gori.[1][2] Po Kovijanić Risti, u knjizi „ Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima“, (knjiga II)- kotorski notarski spisi, zabilježeno je da je predak Petrovića, Herak Heraković, 1441. godine bio nastanjen u Drobnjaku. Još 1399. godine u Drobnjaku se spominje i Herakov djed, Đurađ Bogutović.[3] Samo ime plemena ili kraja ne podrazumeva da su i kasniji pripadnici određenog plemena ili kraja oduvek živeli na toj teritoriji, pogotovo što se zna da su mnogi od tih krajeva, prije turskog osvajanja, u srednjem vijeku bili samo povremeno naseljeni katuni. Dva su velika talasa naseljavanja u Crnu Goru nakon turskih osvajanja, iz Bosne i sa sjevera današnje Makedonije.[4] Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se 1813. godine `kraj ognjišta`[5] na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković, iz sela Prorokovića. Na 450 strani sabranih Njegoševih pisama u knjizi I iz 1951. godine piše: „ Njegoš je na krštenju dobio ime Rafael, ali se zvao Radivoj, a najradije su ga zvali Rade.[2] ” Po Vuku Karadžiću njegovo kršteno ime bilo je `Radoje`. U narodu je ostalo vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom — Petar i prezimenom — Petrović: vladika Petar Petrović. Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo kao vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali. Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš. Rade je proveo djetinjstvo u Njegušima. Vladika Petar I, njegov stric, uzeo ga je k sebi 1825. u Cetinjski manastir da ga školuje monah Misail Cvetković Bajkuš i vladičin sekretar Jakov Cek. Tu je Rade napisao svoje prve pjesme da zabavlja lokalne glavare i sveštenike. Sredinom te godine, Rade je bio poslat u manastir Toplu kod Herceg Novog, gdje mu je starješina manastira Josip Tropović predavao italijanski, matematiku, crkveno pjevanje, psaltir i druge predmete. Njegoš je često posjećivao službe u obližnjem manastiru Savina. U Topli je ostao do kraja 1826. kada se vratio na Cetinje. Izbor za naslednika Posljednje godine života vladike Petra I obilježene su njegovim sve gorim zdravljem i stalnom nemogućnošću da sebi nađe naslednika. Zvanje crnogorske vladike je tradicionalno bilo u posjedu porodice Petrović, i ono je prelazilo sa strica na nećaka, pošto se od vladike zahtijevalo da bude neženja.[6] Petrov prvi izbor je bio Mitar Petrović, sin njegovog najstarijeg brata Stjepana. Mitar je umro nakon nekoliko godina i Petar I je bio promoran da pronađe drugog naslednika. Svoju pažnju je usmjerio na Đorđija Savova Petrovića, sina svog drugog brata. Pošto je Đorđije bio nepismen, Petar I ga poslao u Sankt Peterburg da pohađa školu. Tamo je Đorđije shvatio da mu se više sviđa život u Rusiji nego u Crnoj Gori. Svom stricu je 1828. poslao pismo u kom ga je obavijestio da želi da se prijavi u rusku carsku vojsku i zatražio da bude oslobođen nasleđivanja. Petar je 1829. obavijestio Jeremiju Gagića, ruskog vicekonzula u Dubrovniku i ruskoj vezi sa Crnom Gorom da Đorđije ima njegovu dozvolu da stupi u rusku vojsku, čime je lišen vladičanskog trona.[7] Izbor je pao na mladog Rada, pa ga je vladika Petar ga je za svog nasljednika proglasio 20. januara 1827.[8] Kako Rade nije imao formalno obrazovanje, vladika Petar je želio da i Rada pošalje u Rusiju, ali nije imao novca da plati školovanje, pa ga je sam učio italijanski, ruski, njemački, te engleski i francuski. Takođe mu je omogućio pristup njegovoj bogatoj biblioteci. Poslije mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića Sarajliju. Sarajlija mu je predavao istoriju, književnost i filozofiju. Prije svoje smrti, ostareli vladika je izdiktirao svoju posljednju želju Simi Milutinoviću Sarajliji. Vladika je imenovao Radeta za svog naslednika i prenio na njega sve svoje duhovne i svetovne ovlasti.[9] Vladičina poslednja želja je takođe proklinjala svakog ko bi žrtvovao tradicionalne crnogorske veze sa Rusijom u zamjenu za bolje odnose sa Austrijom.[10] Protivnici porodice Petrović su tvrdili da je Milutinović falsifikovao taj dokument kao bi Rade postao vladika, a kao dokaz su isticali njihovo blisko prijateljstvo. Poslije stričeve smrti, 1830, Njegoš je primio upravu nad Crnom Gorom. Petar I je u testamentu odredio Rada za svog nasljednika. Međutim, to pravo je osporavao guvernadur Vukolaj Radonjić, koji je smatrao da on treba da bude jedini vladar Crne Gore. Isto kao što se vladika birao iz porodice Petrovića, tako je po tradiciji titula guvernadura pripadala porodici Radonjić. Iako titula guvernadura nije bila nikada precizirana, Radonjićeve pristalice su smatrale da je po značaju jednaka tituli vladike.[6] Vukolaj Radonjić je pokušao da istakne prvenstvo svog zvanja u svetonim pitanjima, ali nije uspio da stekne podršku glavara. Radonjić je tajno održavao veze sa Austrijom. Kada je to otkriveno, crnogorski glavari su osudili Radonjića na smrt, ali je Petar II preinačio kaznu u progonstvo i ukidanje zvanja guvernadurstva u Crnoj Gori. Njegoš je već prvih godina vladavine počeo ozbiljno da radi na jačanju državne vlasti. Najprije je, uz podršku većine glavara u novembru 1830. godine donio odluku o ukidanju guvernadurskog zvanja. Početkom 1831. godine, Njegoš je primio monaški postrig, uzevši ime Petar, u spomen na strica, pokojnog vladiku Petra. Za jerođakona i jeromonaha rukopoložio ga je raško-prizrenski mitropolit Ananije (1830—1836), koji je mladog Petra potom proizveo i u zvanje arhimandrita.[11] Time je Njegošev položaj bio znatno ojačan, iako još uvek nije bio zavladičen. Ovo veoma važno pitanje nije moglo biti rešeno odmah. Sticajem okolnosti, u Crnu Goru je tokom naredne 1832. godine doputivao užički episkop Nikifor Maksimović (1831—1853) koji je znatno pomogao Njegošu u vršenju crkvenih poslova, pošto je kao vladika bio u prilici da po Njegoševom nalogu rukopolaže nove sveštenike. Međutim, to je bilo samo privremeno rešenje, koje je trajalo do naredne godine, kada je konačno rešeno i pitanje o Njegoševom vladičanskom zvanju. Početak Njegoševe vladavine obilježen je oživljavanjem tradicionalnog savjeza Crne Gore sa Rusijom. Odnosi između dvije države su bili motivisani potrebom Crne Gore da ima moćnog savjeznika koji bi mogao pružiti političku i finansijsku podršku njihovoj slaboj državi i ruskom željom da iskoristi stateški položaj Crne Gore u geopolitičkoj bici sa Austrijom. Srpski pravoslavni manastir na Cetinju i institucija vladike su preživjeli vijekove zahvaljujući ruskoj podršci, ali posljednje godine vladavine Petra I su obilježene zahlađenjem rusko-crnogorskih odnosa. Pošto je protjerao Radonjiće, Njegoš je 1832. ukinuo zvanje guvernadura. Ovaj potez mu nije donio nikakve nove moći, pošto je Rusija insistirala na osnivanju na Praviteljstvujuščeg senata crnogorskog i brdskog, čija je svrha bila da ograniči i reguliše moći vladike. Kao i slučaju Praviteljstvujuščeg sovjeta u ustaničkoj Srbiji, većinu članova senate su izabrali Rusi zbog njihovih političkih stavova koji su često više odgovarali Sankt Peterburgu nego Beču. Stvoren da zamjeni Kuluk koji je obrazovao Petar I 1798, Senat je upostavio Ivan Vukotić, crnogorski diplomata u službi Rusije. Njega je Rusija poslala na Cetinje 1831. zajedno sa njegovim nećakom Matijom Vučićevićem. Njih dvojica su poticali iz Zetske ravnice koju su u to doba držali Turci i veliki deo svog života su živili u Rusiji. Dat im je zadatak da uspostave jaku centralnu vlast koja bi mogla kontrolisati brojna crnogorska plemena. Vukotići su bili prilično bogati, pošto su naslijedili velike količine novca od jednog plemića i imali su iskustvo podoficira u ruskoj vojsci. Vukotića i Vučićevića je pratio Dimitrije Milaković, poliglota rodom iz Dubrovnika koji je studirao filozofiju u Beču. Milaković će kasnije postati Njegošev lični sekretar, zamjenivši na tom mjestu Milutinovića.[12][13][14][15] Osim što je morao voditi računa o ruskom mešanju u unutrašnju politiku, Njegoš se suočio sa drugim ograničenjima svoje vlasti. Nije imao vojsku, miliciju ili policiju koju bi sprovodili njegovu vlast na teritoriji koju je nominalno kontrolisao i morao je da se oslanja na ratnike iz svog bratstva zarad zaštite. Plemena na obodu Crne Gore su često ili odbijala da ga slušaju ili su sklapali saveze sa njegovim protivnicima. Pljačkaški pohodi, koji su zalazili duboko u osmansku Hercegovinu, su de dečavali često i oni su se pokazali važnim za ekonomski opstanak regiona. Iako su takvi upadi normalno prourokovali oštar odgovor Turaka, Njegoš je bio nemoćan da ih zaustavi.[6] Obrazovanje Praviteljstvujuščeg senata je uvjelo neki vid reda u Crnogorsku politiku. Vukotić je proglašen za predsjednika Senata, a Vučićević je postao njegov potpredsjednik. Senat je ukupno bio sačinjen od dvanaest osoba koji su dobijali godišnju platu od 40 talira. Imao je zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast i bio je prva državna institucija u modernoj istoriji Crne Gore. Mogućnost bilo kakve ozbiljne opozicije obrazovanju Senata je bila uklonjena imenovanjem važnih glavara i drugih istaknutih građana za senatore. Sam Njegoš nije bio član Senata, kojim su prvih godina njegovog postojanja dominirali Vukotić i Vučićević. Odluke Senata je sprovodila milicijsko-policijska organizacija nazvana Gvardija. Ona je imala regionalne predstavnike širom plemenskih teritorija, a sjedište joj je bilo u Rijeci Crnojevića. Svi njeni viši zapovjednici su nazivani kapetani i bili su birani među najistaknutijim ljudima iz bratstava. Početna broj pripadnika Gvardije je bio 150, ali je kasnije taj broj narastao na 420. Ruske subvencije su osigurale da svi njenih pripadnici dobiju plate bez kašnjenja. Centralna vlast je dalje ojačana uvećanjem broja perjanika, vladičine lične garde.[16][14][13][17][18] Bitka za Podgoricu i prvi pokušaji oporezivanja Devetnaestogodišnji Njegoš je 1832. naredio napad na muslimanska plemena iz Podgorice, koja su pomagala Turcima da uguše pobune u Bosni i susjednoj Albaniji. Kao i prije kada su vladika i guvernadur zajedno vodili crnogorske ratnike u bitku, Njegošu su se pridružili Vukotić i njegovi ljudi. Crnogorcima su takođe pomagali pobunjeni Hoti iz sjeverne Ablanije. Ipak, Njegoš i njegova vojska su i dalje bili u zaostatku, pošto nisu imali jasnu strategiju kako da se bore protiv Turaka i nisu očekivali da će Turci dovesti konjicu na bojište. Crnogorski gerilski pristup ratovanju nije pogodovao zauzimanju grada kao što je Podgorica, čiji su visoke zidine učinili je neprobojnom za napade iz obližnje ravnice. Pokretanjem napada Njegoš je takođe rizikovao pogoršanje odnosa sa Rusima, koji su u to vrijeme bili u savezu sa Rusima. Crnogorci si bili nadjačani i primorani na povlačenje, povevši sa sobom mnoge ranjene. Za Njegoša je poraz postao stalni razlog za kajanje. Veliki vezir Rešid Mehmed-paša je iskoristio priliku i kao odmazdu za napadu je napao niz crnogorskih varoši i sela, nabijajući na kolac i vešajući sve Crnogorce koje je zarobio. Kasniji politički pritisak Rusije je odvratio Njegoša od traženja osvete.[19][20] Kao odgovor na poraz kod Podgorice, Crnogorci su obrazovali savez sa okolnim muslimanskim plemenima koja su bila neprijateljski nastrojena prema Porti. Takvim potezom Njegoš je rizikovao dalje udaljavanje od Rusije, na čiju su se pomoć Crnogorci očajnički oslanjali. Da bi neutralisao sumnje da Crna Gora djeluje protiv ruskih interesa, Njegoš je održavao bliske odnose sa vice-konzulom Grujićem, koji je savjetovao cara da je Njegoš bio zavistan od Rusa kao i uvjek.[21][22]. U jednom u svojih pisama Grujiću, Njegoj je zabeležio da je posljednji savjet koji mu je dao Petar I prije svoje smrti bilo da se „moli Bogu i drži Rusije“.[23][14]. Vukotić je 1833. uveo redovno oporezivanje. Isto kao i Vukotić, i Grujić i Njegoš su shvatili da bez oporezivanja Crna Gora nema šanse da funkcioniše kao centralizovana država, a još manje da osnuje nezavisnu vojsku ili prežibi bez oslanjanja na pljačku ili rusku pomoć.[22] Iako su porezi bili mali, plemena su se oštro suprotstavljala novim zakonima, koji nikada nisu uspjeli da donesu više prihoda nego sredstva dobijena od ruske pomoći.[18] Mnogi glavaei su odbijali da uvedu poreze svojim plemenima, a čak su izazivali Njegoša da dođe i sam ih prikupi.[24] Na narodnom zboru 23. maja 1833. odlučeno je da Njegoš pođe u Rusiju u Sankt Peterburg kako bi ga tamo zavladičili i kako bi izneo molbe za pomoć Rusije Crnoj Gori. Kreće na put 3. juna. Na putu boravi u Kotor u, Trst u, Beč u i u istočnoj Poljskoj. U Petrograd stiže 20. jula. U crkvi Kazanski sabor, 6. avgusta, biva rukopoložen za arhijereja, u prisustvu cara Nikolaja I i svih članova Sinoda.[2] Petar II se susretao sa istim problemima kao i njegov prethodnik, koji su ograničavali njegovu vlast. Nije imao svoju vojsku ni policiju, već je morao koristiti pratnju koju mu je pružala porodica ili njegovo pleme. Najveći problem su bila plemena na obodima Crne Gore, koja ga često nisu slušala ili su se pridruživala njegovim neprijateljima. U svim plemenima je postojalao stalni otpor njegovoj vlasti. Nije mogao da kontroliše njihove pljačkaške pohode na tursku teritoriju.[6] Pomoću ruske vlade, Njegoš je ustanovio i tri nove institucije državne vlasti. Najprije je donesena odluka o osnivanju Senata, potom Gvardije koja je brojala 156 ljudi. Nakon Senata i Gvardije, ustanovljena je i institucija perjanika, koji su bili oružana pratnja vladara i izvršioci odluka Senata. Godine 1837. donesena je odluka o obaveznom plaćanju poreza. Njegoš je bio i vjerski i svetovni poglavar srpskog naroda u Crnoj Gori, u kojoj je bila jaka nacionalna svijest i patrijarhalni moral, ali u kojoj je vladala domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta. Kad je došao na vlast, on je odmah počeo da uvodi red i modernizuje društvo i državu. Podizao je škole, osnivao sudove, pravio puteve, uzimao postupno svu vlast u svoje ruke i uveo porez. U jednoj kulturno zaostaloj sredini to je išlo teško i to je moralo boljeti ovog velikoga rodoljuba, koji je svom dušom bio predan narodu. „Ja sam vladar među varvarima, a varvarin među vladarima“, pisao je on. Jedan dokument iz arhive u Trstu govori o tome da je vladika di Montenegro priveden i saslušan zbog prodaje skupocenog nakita. To je bilo sušne 1847, kada je za kupovinu žita prodao odlikovanje dobijeno od Meterniha. Još jedanput je išao, zbog državnih poslova, u Petrograd i dva puta u Beč. Putovao je i po Italiji u cilju razgledanja umjetničkih spomenika, ali i radi liječenja. Vijesti o porazu na Grahovu su uskoro stigle do Sankt Peterburga, i zajedno sa optužbama za nenamensko trošenje novaca, zacementirali su Njegoševu reputaciju među Rusima kao agresivnog provokatora. Njegoš je odmah zatražio dozvolu od glavara da otputuje u Sankt Peterburg i objasni svoje postupke pred carem, pošto je Crnoj Gori sve više očajnički bila potrebna ruska finansijska i politička pomoć. Glavari su dali Njegošu svoj pristanak i Njegoš se krenuo u Beč, prije nego što je uopšte dobio odgovor od Rusa na svoj prvi zahtjev. Njegoš je bio primoran da odsjedne u Beču nekoliko nedjelja, dok je car razmatrao da li da ga primi u posjetu. U Beču je Njegoš više vremena provodio sa Vukom Karadžićem, koji se tek bio vratio sa svog proučavanja slovenskih lingvističkih osobina u Crnoj Gori i bio je u procesu pisanja enografske studije na nemačkom jeziku Crna Gora i Crnogorci. Njegiševi susreti sa Karadžićem privukli su pažnju austrijskog kancelara Klemensa fon Meterniha. Meternihovo nepovjerenjenje prema Njegoševu je bilo pojačanom zahtjevom mladog vladike za vizu zarad puta u Francusku, koja je tada smatrana kolijevkom radikalnih ideja. Meternih se pobrinu da ovaj zahtjev bude odbijen. U pismu jednom svom podređenom, Meternih je zapisao da se Njegoš „duhovno i fizički razvio“. Napisao je da Njegoš pokazuje „malo poštovanja za principe religije i monarhije, da ne vjeruje čvrsto u njih i da je pod uticajem liberlanih i revolucionarnih ideja“. Svoju poruku je završio napomenom da austrijski agenti moraju pažljivo da motre Njegoša u zemlji i u inostranstvu.[25] Car Nikolaj je 1837. dozvolio Njegošu da posjeti Sankt Peterburg, baš kada je teška glad pogodila Crnu Goru. Njegoš je odmah osjetio da će njegova posjeta ruskoj prestonici biti drugačija od prve. Nije toplo dočekao kao 1833. i Rusi su iskoristili ovu priliku da ga kritikuju za njegovo „nekaluđersko“ ponašanje, naročito na to što je Njegoš uživao da bude u društvu žena.[26] Uprkos ovome, Rusija je uvećala svoje godišnje subvencije i obijezbedila pšenicu da stanovnike Crne Gore ugrođene glađu. Iako je crnogorska zavisnost od Rusije često donosila siromašnoj državici očajnički neophodna sredstva, ona je geopolitički bila katastrofalna za Crnogorce, jer su i Osmansko carstvo i Austrija vjerovali da će izlaz Crne Gore na Jadransko more de fakto predstavljati ruski proboj u Sredozemno more zbog prirode rusko-crnogorskih odnosa. Njegoš je ostao u Sankt Peterbugu manje od mjesec dana. Iz grada ga je ispratio ruski potpukovnik Jakov Ozereckovski, koji se vratio na Cetinje sa crnogorskim izaslanstvo da lično u carevo ime nagleda razvitak Crne Gore.[27] Njegoševa posjeta Rusiji ga je ohrabrila na dalje pokušaje modernizacije. Bronost perjanika i gvardijana je značajno uvećama, a Crogorci uhvaćeni u borbama ili vođenju pljačkaških pohoda na turske pogranične gradove su oštrije kažnjavani.[28] Njegoš je osnovao dvije fabrike baruta u Rijeci Crnojevića i naredio da se sagrade brojni putevi i bunari.[24] Promovisao je pansrpski identitet među svojim narodom, ubjedivši Crnogorce da pokažu solidarnost sa Srbijom i prestanu da nose fes, koji su širom Balkana nosili i muslimani i nemuslimani. Razlog zašto je nošenje feza dugo zadržano kao deo crnogorske narodne nošnje je bilo rasprostranjeno verovanje da je fes prvobitno srpska kapa koju su Turci kasnije prihvatili. Umjesto toga Njegoš je predložop da se usvoji tradicionalna okrugla kapa koja se često nosila u kotorskoj regiji. Njegoš je takoše ustanovio Obilića medalju, koja je postala najviše crnogorsko vojno odlikovanje sve do ujedinjenja Crne Gore sa Srbijom 1918.[29] U skladu sa svojim težnjama prema sekularizaciji, Njegoš je insistirao da mu se obraćaju kao gospodaru, a ne kao vladici.[30] Njegoš je 1838. ugostio saksonskog kralja Fridriha Augusta II, posvećenjnog prirodnjaka koji je došao u Crnu Goru da proučava raznovrsnu floru Crne Gore. Kralj je odsjeo u Cetinjskom manastiru, a Njegoš je bio prisiljen da ide iz sobe u sobu da bi mu udovoljio. Iziritiran ovim stanjem i nezadovoljan izveštajima njemačke štamper koja je opisivala Crnu Goru kao zaostalu, Njegoš je naredio izgradnju svetovnog zdanja koje će mu služiti i kao lična rezidencija i kao sjedište države. Ovo zdanje je projektovao Ozereckovski. Zdanje je bilo dugačko kameno zdanje sa dva sprata i 25 prostorija izgrađeno iza ojačanog zida i okruženo odbrambenim kulama sa sve četiri strane. Stanje se nalazilo odmah sjeveroistočno od Cetinjskog manastira, a sa istočne strane je biolo okrenuto prema Carigradu. Rezidencija je nazvana Biljarda, po glavnoj sobi na drugom spratu u kojoj se nalazio sto za bilijar koji je Njegoš prenio sa jadranske obale na leđima desetak jakih ljudi. Biljarda se nalazila u vidokrugu nedovršene kamene kule koja je trebalo da brani manastir od topovske vatre i čija je izgradnja počela pet godina ranije. Kada je Njegoš shvatio da je njen položaj nepodesan za jednu tvrđavu, naredio je da se prekine njena izgradnja i ona je pretvorena u kulu gde su glave obezglavljenih turskih vojnika nabijana na koplja i izlagana. Prethodno su turske glave nabijane izvan manastirskih zidina. Kula je nazvana Tabija, po turskoj citadeli u Mostaru koju je sagradi Ali-paša, gde su u svakom trenutku stojale odsječene glave četvorice ili petorice Srba.[31] Zavjera za ubistvo Smail-age Čengića Doprinos Smail-age Čengića turskoj pobjedi na Grahovu je bila toliko velika, da mu je Porta podarila vlastiti čitluk koji se prostirao od Gacka do Kolašina i bio veći od cijele tadašnje Crne Gore. Dobitak posjeda je sa zebnjom primljen među okolnim turskim begovima, koji su se plašili da će njegov uspon ugroziti njihov uticaj na vlast. Srpski knez Miloš Obrenović je 1839. poslao pismo Ali-paši Rizvanbegoviću u kom ga je obavijestio da će Smail-aga praviti plan sa Portom da ga ukloni sa mjesta hercegovačkog vezira. Ali-paša je odmah pisao Njegošu, tražeći da organizuju Čengićevo ubistvo. Smatrao je da bi Njegoš, koji je smatrao Čengića lično odgovornim za masakr na Grahovu, žarko želeti priliku da osveti svoje rođake. Ali-paša je takođe smatrao da dopuštajući Crnogorcima da ubiju ambicioznog hercegovačkog bega, on otkloniti sumnju sa sebe, jer su Crnogorci imali više nego dovoljno razloga da ubiju Smail-agu Čengića. Njegoš je sredinom 1839. počeo prepisku sa Smail-agom. Njegoševa pisma su uvjerila Čengića da mu je oprošteno za ubistva, a trebalo je da ga uvere u njegovu bezbjednost.[32] Između 1836. i 1840. odnosi između Smail-age i hrišćanskih stanovnika njegovog poseda su se pogoršali. Sin Smail-age, Rustem-beg, je bio alkoholičar i često je silovao žene iz plemena Drobnjaka i Pivljana dok se zaustavljao u njihovim selima da prikuplja porez. Besni, Drobnjaci su zatražili od Njegoša pomoć da ubiju Rustem-bega. Njegoš je smatrao da bi ubisto Rustem-bega bilo rizično jer bi se razjutio Smail-aga, koji bi želeo da se osveti Njegošu, kao i Drobnjacima i Pivljanima. Umjesto toga, ubedio je plemena da ubiju samog Smail-agu, kao i njegove najbliže saradnike, poslije čega bi Rustem-beg bio nezaštićen i bespomoćan da osveti očevu smrt. Početkom septembra 1840. neki Drobnjaci su se pobunili i odbili su da plaćaju porez Smail-aginom sinu, i umesto toga izazvali Smail-agu da dođe u njihova sela i sam prikupi porez. Smail-aga je organizovao zaprežnu kolonu do Drobnjaka i ulogorio se u Mljetičku, zaseoku iz kog se pružao pogled na Nikšić. Smail-aga i njegova pratnja su 23. septembra upali u zasjedu oko 300-400 Drobnjaka koje su predvodili Novica Cerović, Đoko Malović i Šujo Karadžić. Smail-aga je pokušao da beži, ali je otkrio da je jedan špijun zavezao sve konje. Opkolili su ga u šatoru i ubili. Još oko 40 Turaka je ubijeno u zasjedi. Mrtvom Smail-agi je Mirko Aleksić sjekirom odsjekao glavu. Cerović je smjestio glavu u kožnu torbu i odnio ju je Njegošu na Cetinje. Njegoš je bio oduševljen ishodom zavjere i nagradio Cerovića zvanjem senatora.[32] Ubistvo Smail-age je pokrenulo niz okršaja u kome su poginuli brojni Crnogorci i Turci. Vođen željom da prikrije svoju ulogu u ubistvu, Ali-paša se pretvarao da je besan i naredio je napad na Drobnjake. Više od 70 drobnjačkih ratnika je ubijeno, na desetine kuća je spaljeno, izvori su zatrovani, a nekoliko žena je silovano. U isto vreme, Ali-paša je želeo da osigura svoj položaj uklanjajući bilo koji razlog za Portinu intervenciju. Obratio se Njegošu i izrazio želju da vodi pregovore o moru. Njegoš je bio u dilemi: znao je da neuspjeh da se osvete Drobnjaci predstavljao rizik da se od njega udalji značajni deo njegovih zemljaka. U isto vreme Njegoš je shvatio da bi ti pregovori mogli da uvećaju teritoriju Crne Gore i donesu diplomatsko priznanje Austrija i Osmanskog carstva, koje je želelo mir i okončanje stalnih okršaja na crnogorsko-turskoj granici. Njegoš i Ali-paša su se 1842. sreli u Dubrovniku da pregovaraju o miru. Njih dvojica su potpisali mir u prisustvo austrijskih i ruskih predstavnika. Kada su dvojica vođa izašli iz palate u kojoj su vođeni pregovori, Ali-paša je izvadio torbu punu zlatnika i počeo da ih baca u vazduh. Okupljeni Crnogorci, među kojima i nekoliko crnogorskih glavara, su pojurili da skupe što je više moguće zlatnika. Ali-paša je time zapravo pokazao crnogorsko siromaštvo pred Austrijancima i Rusima i tako osramotio Njegoša. Skadarski vezir Osman-paša Skopljak je bio izuzetan političar i vojskovođa. Uprkos svom srpskom porijeklu, mrzio je Crnu Goru, a naročito Njegoša. Osman-paša je bio zet Smail-age Čengića i krivio je Crnogorce za Čengićevu strašnu smrt. Takođe je želio da prati stope svog oca Sulejman-paše Skopljaka, koji je igrao značajnu ulogu u slamanju Prvog srpskog ustanka 1813. Osman-paša je 1843. napao južni dio Crne Gore i brzo zauzeo strateški važna ostrva Vranjinu i Lesendro u Skadarskom jezeru. Zauzimanje ovih ostrva je učinilo skoro nemogućim trgovinu Crnogoraca sa Podgoricom i Skadrom. Porta je osjetila mogućnost da umiri Crnu Goru, pa je ponudila Njegošu da ga prizna za svetovnog vladara Crne Gore, ako on prizna suverenitet Porte nad svojom zemljom. Njegoš je odbio i pokušao je da silom vrati ostrva. Crnogorci nisu imali artiljeriju vrijednu pomena, pa se svaki pokušaj zauzimanja ostrva završavao neuspjehom. Njegoš je pokušao da stekne stranu pomoć, naročito od Rusije ili Francuske. Na Njegoševo iznenađenje, Rusi nisu bili zainteresovani da se umješaju u spor. Francuzi, iako su podržavali Crnogorce, nisu intervenisali. Ujedinjeno Kraljevstvo, kao i uvek prije izbora Vilijama Gledstona za premijera, je stalo na stranu Turaka. Kada je Njegoš pokušao da sagradi brodove da povrati ostrva, Austrijanci su intervenisali da spriječe Njegoševu namjeru, a kasnije su odbili da isporuče municiju potrebnu da bi se izvršio protivnapad.[34] Velika suša je pogodila Crnu Goru krajem 1846, a pratila ju je katastrofalna glad 1847. Osman-paša je iskoristio crnogorsku nevolju i obećao nekim crnogorskim glavarima velike količine pšenice ako se pobune protiv Petrovića. Njegoš je zatečen nespreman, pošto je veći dio kraja 1846. proveo u Beču gdje je nadgledao štampanje svoje poeme Gorski vijenac. Vođe pobune bili su Markiša Plamenac, kapetan perjanika u Crmnici i Todor Božović, senator iz plemena Pipera. Plamenac je ranije bio jedan od Njegoševih najbližih saradnika. Prema predanju, planirao je da postane pripadnik bratstva Petrvovića oženivši kćerku Njegoševog brata Pera, tako uvećavajuši svoju moć i ugled. Kada je Pero udao svoju kćer za Plamenčevog rođaka, sina sveštenika Jovana Plamenca, nekada odani kapetan je promjenio stranu i postao agent Osman-paše. Plamenac je 26. marta 1847. poveo grupu pobunjenika u napad na donju Crmincu zajedno za Turcima. Na Njegoševu sređu, neki članovi Plamenčevog plemena su ostali vjerni Petrovićima. Nakon dvije nedelje, vojska od oko 2000 Petrovića, Plamenaca i pripadnika katunskog plemena je istjerala Turke iz Crmnice. Plamenac je pobjegao iz Crne Gore i utočište potražio kod skadarskog vezira, ubijedivši ga da podigne tursko uvrđenje na ostrvu Grmožur da drži na oku Njegoševe snage. Njegoš je uzvratio sagradivši odmbrambenu kulu koja je nadgledala Skadarsko jezero.[35] Pošto nije mogao vojnički da porazi Turke, Njegoš se usredsrijedio na uklanjanjnje onih koji su izdali njega i njegovo bratstvo. Nekoliko nedjelja po gušenju bune, obavijestio je Božovića da mu je oprostio i dao mu riječ da neće povrijediti ni njega ni dvojicu njegove braće ako se vrate na Cetinje. Dvije strane su se dogovorile da se sretnu u jednom selu izvan Cetinja. Umesto da ode na susret sa Božovićima, Njegoš je poslao nekoliko pomoćnika da se u njegovo ime nađu sa Božovićima. Božovići su uhapšeni i streljani. Njihova tijela su javnom izložena kao upozorenje protiv neke buduće neposlušnosti. Početkom novembra, Plamenca je ubio neki Crnogorac na turskoj teritoriji. Turci su uhvatili ubici i obesili ga u Skadru. Njegoš je tog Crnogorca posmrtno dlikovao medaljom Obilića. Osman-paša je ubrzo pokrenuo drugu bunu. Ona je takođe ugušena, a Njegoš je naredio da svi pobunjenici streljaju.[36] Potom je poslao ubicu u Skadar u neuspješni pokušaj da se ubije Osman-paša. Osman-paša je takođe poslao nekoliko svojih ubica da ubiju Njegoša, koji je preživio nekoliko pokušaja trovanja i podmetanja ekploziva ispod svoje štaba. Do 1848. pat-pozicija je dovela do popuštanja tenzija kako se stanje na južnoj granici Crne Gore stabilizovalo. Do 1849. Njegoš je počeo neprekidno da kašlje i uskoro je ljekar iz Kotora otkrio da Njegoš boluje od tuberkuloze. Do početka 1850. je bilo jasno da je njegovo stanje teško. Svjestan bolne činjenice da Crna Gora nije imala nijednog školovanog ljekara, u proljeće je otputovao u Kotor i sastavio svoj testament. Poslao ga je poštom vicekonzulu Gagiću u Dubrovnik, pa porukom da mu se dokument vrati neotvoren u slučaju da mu se vrati zdravlje. Zatim je krenuo u Veneciju i Padova, gdje je najviše vremena proveo odmarajući i naočigled je uspio da zaustavi svoju bolest. Kašalj mu se vratio poslije osam dana. Napustio je Padovu i vratio se u Crnu Gore u nadi da će mu svjež planinski vazduh ublažiti simptome. Proveo je ljeto 1850. odmarajući se i pišući poeziju. Njegova bolest ga je spriječavala da leži, pa je morao biti držan u uspravnom položaju, čak i u snu. Do novembra 1850. kašalj se stišao i Njegoš je krenuo na još jedan put u Italiju. U Italiju je stigao u januaru 1851. u putovao je kroz Veneciju, Milano, Đenovu i Rim. Posjetio je ruševine Pompeja sa Ljubomirom Nenadovićem, a njih dvojica su putovali duž zapadne obale Italije, diskutujući o filozofiji i dnevnoj politici. Ovo putovanje je zabilježeno u knjizi Pisma iz Italije, koju je Nenadović objavio po Njegoševoj smrti.[38] Dok je bio u Italiji, Njegoš je bio uznemiren vijestima o planovima Omer-paše Latasa da napadne Crnu Goru. Planirao je još jednu posjetu Sankt Peterburgu da dobije rusku podršku, ali se car odbio susresti sa njime. Njegoš se uputio u Crnu Goru u ljeto, pošto je konstultovao ljekare u Beču. Dok je bio u Beču, sreo je fotografa Anastasa Jovanovića, koji ga je ubedio da mu pozira u njegovom studiju. Jovanovićev kalotip je jedina poznata fotografija Njegoša. Jovanović je takođe fotografisao grupu perjanika koji su pratili Njegoša na njegovom putu po Italiji, kao i glavare Mirka Petrovića Njegoša i Petra Vukotića. Njegoš se vratio na Cetinje u avgustu 1851, a njegovo zdravlje se brzo pogoršavalo. Preminuo je 31. oktobra, okružen svojim najbližim saradnicima i samo dvije nedjelje prije svog 38. rođenadana. Njegoš kao svetitelj Na nivou Mitropolije crnogorsko-primorske, 19. maj je ustanovljen kao datum praznovanja Njegoša kao svetitelja. Na svojoj prvoj ikoni, koja je 19. maja 2013. unijeta u Cetinjski manastir, Njegoš je predstavljen u arhijerejskim odeždama. U desnoj ruci on drži lovćensku crkvu Svetog Petra Cetinjskog, a u lijevoj svitak sa stihovima iz „Luče mikrokozme“. Stihovi na prvoj ikoni Njegoša posvećeni su vaskrsnuću Hrista, a nalaze se na samom kraju „Luče“ Luča mikrokozma je poema Petra II Petrovića Njegoša nastala u proleće 1845, koja pripada epohi romantizma. Prvo izdanje je objavljeno u Beogradu iste godine.[1][2] U ovom filozofsko-religijskom spevu duša, vođena „iskrom božanstvenom`, traga za uzrocima čovekovog pada sa neba i lepotom božanstva. Pesnik opisuje kosmičke i rajske predele kao i Sataninu pobunu protiv Boga koja je dovela do izgnanstva čoveka na Zemlju. Nastanak „Luča mikrokozma“ je napisana za vrlo kratko vreme 1845. Njegoš je 6. jula 1845. pismom obavestio Simu Milutinovića Sarajliju da mu šalje „malo djelce Luču mikrokozma mnom sastavljenu četiri prve neđelje časnoga i velikoga posta“.[3] Matija Bećković skreće pažnju da „Luča“ nije slučajno pisana u vreme posta jer „i što je post odricanje, a pričešće zavet i spremnost na žrtvu i poistovećenje s Hristom, i što se i post i „Luča“ završavaju vaskrsenjem.`[4] Milorad Medaković, Njegošev biograf i sekretar, napominje, u svojoj knjizi o Njegošu, da „djelo Luča mikrokozma bješe vladici najmilije“. Ranija dela „Luči mikrokozma“ je prethodio niz Njegoševih pesama izrazite duhovne preokupacije: „Crnogorac k svemogućemu Bogu“ i „Zarobljen Crnogorac od vile“ 1834, „Oda suncu, spjevata noću bez mjeseca“ 1836, „Filozof, astronom i poeta“ i „Misao“ 1844. Ipak, misli i apstraktne slike, koje su nicale u Njegoševom duhu u višegodišnjem traganju za bićem kao krajnjim uzrokom stvari, dobile su pun umetnički izraz tek u „Luči“.[5] Kasnija dela „Luča“ je hronološki prvo od tri Njegoševa najpoznatija dela. Posle „Luče“ napisan je „Gorski vijenac“ (1846, objavljen 1847),[6] a potom „Lažni car Šćepan Mali“ (1847, objavljen 1851).[7] U predgovoru „Luči mikrokozma“ Miodrag Pavlović razmatra teme i međusobne odnose tri Njegoševa velika speva:[3] Svako delo Njegoševo je drukčije, svaka gromada ova tri speva stoji u jednom drugačijem duhovnom prostoru. Od „Luče“ i njenih biljurnih nebesa koračao je pesnik stepen po stepen bliže zemlji. „Gorski vijenac“ su visovi heroike, idealizacija plemenskog i istorijskog identiteta, jak doživljaj lepote zajednice kojoj pripada. „Lažni car“ je pročitavanje istorije, relativizam vrednosti, heroika i njena naličja.(...) Njegoš je napisao svoju teogoniju u „Luči“, svoju nacionalnu heroiku u „Gorskom vijencu“, i ironiju istorijske svakodnevnice, u „Lažnom caru“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbirka pesama „Ogledalo srpsko“ je prvi put objavljena 1835. godine. Danas, mladi čitaoci imaju prilike da čitaju dela najpoznatijeg crnogorskog pesnika, Petra Petrovića Njegoša. Petar II Petrović Njegoš (1/13. novembar 1813 — 19/31. oktobar 1851) bio je duhovni i svetovni vladar Crne Gore, te jedan od najvećih crnogorskih i srpskih pjesnika i filozofa. Njegoš je rođen u selu Njeguši, blizu Cetinja. Obrazovao se u nekoliko crnogorskih manastira i postao je duhovni i svetovni vođa Crne Gore po smrti svog strica Petra I. Pošto je uklonio sve početne unutrašnje protivnike svojoj vladavini, skoncentrisao se na ujedinjavanje crnogorskih plemena i uspostavljanje centralizovane države. Uveo je redovne poreze i niz novih zakona da zamjene one koje su njegovi prethodnici uveli mnogo prije njega. Uvođenje poreza se pokazalo vrlo nepopularnim među crnogorskim plemenima i zbog toga je tokom njegove vladavine izbilo nekoliko buna. Njegoševa vladavina je takođe obilježena stalnim političkim i vojnim sukobom sa Osmanskim carstvom i njegovim pokušajima da proširi teritoriju Crne Gore uz dobijanje bezuslovnog priznanja od Visoke porte. Zalagao se za oslobođenje i ujedinjenje svih Srba i bio je spreman da se odrekne svojih svetovnih vlasti zarad ujedinjenja sa Srbijom. Njegoš je poštovan kao pjesnik i filozof, a najpoznatiji je po svojoj epskoj poemi „Gorski vijenac“, koja se smatra za remek-djelo srpske i južnoslovenske književnosti. Druga njegova važna djela su „Luča mikrokozma“, „Ogledalo srpsko“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Njegoš je sahranjen u maloj kapeli na Lovćenu, koju su srušili Austrougari u Prvom svjetskom ratu. Njegovi ostaci su premešteni u Cetinjski manastir, a potom u obnovljenu kapelu 1925. Kapela je uz podršku jugoslovenske vlade 1974. zamenjena Meštrovićevim mauzolejom. Prema predanjima i mnogim istraživačima koji su se bavili genezom njeguških Petrovića (Jovan Erdeljanović, Pavale Rovinski itd), prema sjećanjima najstarijih Petrovića kao i samog crnogorskog vladike Petra II Petrovića Njegoša, oni vode porijeklo iz centralne Bosne, iz okoline Travnika (ili Zenice). Pokrenuti su iz ovih krajeva 1463. godine padom Bosne pod Turke. Jedno vrijeme su se zadržali na nevesinjskoj visoravni, a uskoro su se i odatle povukli prema Crnoj Gori.[1][2] Po Kovijanić Risti, u knjizi „ Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima“, (knjiga II)- kotorski notarski spisi, zabilježeno je da je predak Petrovića, Herak Heraković, 1441. godine bio nastanjen u Drobnjaku. Još 1399. godine u Drobnjaku se spominje i Herakov djed, Đurađ Bogutović.[3] Samo ime plemena ili kraja ne podrazumeva da su i kasniji pripadnici određenog plemena ili kraja oduvek živeli na toj teritoriji, pogotovo što se zna da su mnogi od tih krajeva, prije turskog osvajanja, u srednjem vijeku bili samo povremeno naseljeni katuni. Dva su velika talasa naseljavanja u Crnu Goru nakon turskih osvajanja, iz Bosne i sa sjevera današnje Makedonije.[4] Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se 1813. godine `kraj ognjišta`[5] na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković, iz sela Prorokovića. Na 450 strani sabranih Njegoševih pisama u knjizi I iz 1951. godine piše: „ Njegoš je na krštenju dobio ime Rafael, ali se zvao Radivoj, a najradije su ga zvali Rade.[2] ” Po Vuku Karadžiću njegovo kršteno ime bilo je `Radoje`. U narodu je ostalo vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom — Petar i prezimenom — Petrović: vladika Petar Petrović. Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo kao vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali. Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš. Rade je proveo djetinjstvo u Njegušima. Vladika Petar I, njegov stric, uzeo ga je k sebi 1825. u Cetinjski manastir da ga školuje monah Misail Cvetković Bajkuš i vladičin sekretar Jakov Cek. Tu je Rade napisao svoje prve pjesme da zabavlja lokalne glavare i sveštenike. Sredinom te godine, Rade je bio poslat u manastir Toplu kod Herceg Novog, gdje mu je starješina manastira Josip Tropović predavao italijanski, matematiku, crkveno pjevanje, psaltir i druge predmete. Njegoš je često posjećivao službe u obližnjem manastiru Savina. U Topli je ostao do kraja 1826. kada se vratio na Cetinje. Izbor za naslednika Posljednje godine života vladike Petra I obilježene su njegovim sve gorim zdravljem i stalnom nemogućnošću da sebi nađe naslednika. Zvanje crnogorske vladike je tradicionalno bilo u posjedu porodice Petrović, i ono je prelazilo sa strica na nećaka, pošto se od vladike zahtijevalo da bude neženja.[6] Petrov prvi izbor je bio Mitar Petrović, sin njegovog najstarijeg brata Stjepana. Mitar je umro nakon nekoliko godina i Petar I je bio promoran da pronađe drugog naslednika. Svoju pažnju je usmjerio na Đorđija Savova Petrovića, sina svog drugog brata. Pošto je Đorđije bio nepismen, Petar I ga poslao u Sankt Peterburg da pohađa školu. Tamo je Đorđije shvatio da mu se više sviđa život u Rusiji nego u Crnoj Gori. Svom stricu je 1828. poslao pismo u kom ga je obavijestio da želi da se prijavi u rusku carsku vojsku i zatražio da bude oslobođen nasleđivanja. Petar je 1829. obavijestio Jeremiju Gagića, ruskog vicekonzula u Dubrovniku i ruskoj vezi sa Crnom Gorom da Đorđije ima njegovu dozvolu da stupi u rusku vojsku, čime je lišen vladičanskog trona.[7] Izbor je pao na mladog Rada, pa ga je vladika Petar ga je za svog nasljednika proglasio 20. januara 1827.[8] Kako Rade nije imao formalno obrazovanje, vladika Petar je želio da i Rada pošalje u Rusiju, ali nije imao novca da plati školovanje, pa ga je sam učio italijanski, ruski, njemački, te engleski i francuski. Takođe mu je omogućio pristup njegovoj bogatoj biblioteci. Poslije mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića Sarajliju. Sarajlija mu je predavao istoriju, književnost i filozofiju. Prije svoje smrti, ostareli vladika je izdiktirao svoju posljednju želju Simi Milutinoviću Sarajliji. Vladika je imenovao Radeta za svog naslednika i prenio na njega sve svoje duhovne i svetovne ovlasti.[9] Vladičina poslednja želja je takođe proklinjala svakog ko bi žrtvovao tradicionalne crnogorske veze sa Rusijom u zamjenu za bolje odnose sa Austrijom.[10] Protivnici porodice Petrović su tvrdili da je Milutinović falsifikovao taj dokument kao bi Rade postao vladika, a kao dokaz su isticali njihovo blisko prijateljstvo. Poslije stričeve smrti, 1830, Njegoš je primio upravu nad Crnom Gorom. Petar I je u testamentu odredio Rada za svog nasljednika. Međutim, to pravo je osporavao guvernadur Vukolaj Radonjić, koji je smatrao da on treba da bude jedini vladar Crne Gore. Isto kao što se vladika birao iz porodice Petrovića, tako je po tradiciji titula guvernadura pripadala porodici Radonjić. Iako titula guvernadura nije bila nikada precizirana, Radonjićeve pristalice su smatrale da je po značaju jednaka tituli vladike.[6] Vukolaj Radonjić je pokušao da istakne prvenstvo svog zvanja u svetonim pitanjima, ali nije uspio da stekne podršku glavara. Radonjić je tajno održavao veze sa Austrijom. Kada je to otkriveno, crnogorski glavari su osudili Radonjića na smrt, ali je Petar II preinačio kaznu u progonstvo i ukidanje zvanja guvernadurstva u Crnoj Gori. Njegoš je već prvih godina vladavine počeo ozbiljno da radi na jačanju državne vlasti. Najprije je, uz podršku većine glavara u novembru 1830. godine donio odluku o ukidanju guvernadurskog zvanja. Početkom 1831. godine, Njegoš je primio monaški postrig, uzevši ime Petar, u spomen na strica, pokojnog vladiku Petra. Za jerođakona i jeromonaha rukopoložio ga je raško-prizrenski mitropolit Ananije (1830—1836), koji je mladog Petra potom proizveo i u zvanje arhimandrita.[11] Time je Njegošev položaj bio znatno ojačan, iako još uvek nije bio zavladičen. Ovo veoma važno pitanje nije moglo biti rešeno odmah. Sticajem okolnosti, u Crnu Goru je tokom naredne 1832. godine doputivao užički episkop Nikifor Maksimović (1831—1853) koji je znatno pomogao Njegošu u vršenju crkvenih poslova, pošto je kao vladika bio u prilici da po Njegoševom nalogu rukopolaže nove sveštenike. Međutim, to je bilo samo privremeno rešenje, koje je trajalo do naredne godine, kada je konačno rešeno i pitanje o Njegoševom vladičanskom zvanju. Početak Njegoševe vladavine obilježen je oživljavanjem tradicionalnog savjeza Crne Gore sa Rusijom. Odnosi između dvije države su bili motivisani potrebom Crne Gore da ima moćnog savjeznika koji bi mogao pružiti političku i finansijsku podršku njihovoj slaboj državi i ruskom željom da iskoristi stateški položaj Crne Gore u geopolitičkoj bici sa Austrijom. Srpski pravoslavni manastir na Cetinju i institucija vladike su preživjeli vijekove zahvaljujući ruskoj podršci, ali posljednje godine vladavine Petra I su obilježene zahlađenjem rusko-crnogorskih odnosa. Pošto je protjerao Radonjiće, Njegoš je 1832. ukinuo zvanje guvernadura. Ovaj potez mu nije donio nikakve nove moći, pošto je Rusija insistirala na osnivanju na Praviteljstvujuščeg senata crnogorskog i brdskog, čija je svrha bila da ograniči i reguliše moći vladike. Kao i slučaju Praviteljstvujuščeg sovjeta u ustaničkoj Srbiji, većinu članova senate su izabrali Rusi zbog njihovih političkih stavova koji su često više odgovarali Sankt Peterburgu nego Beču. Stvoren da zamjeni Kuluk koji je obrazovao Petar I 1798, Senat je upostavio Ivan Vukotić, crnogorski diplomata u službi Rusije. Njega je Rusija poslala na Cetinje 1831. zajedno sa njegovim nećakom Matijom Vučićevićem. Njih dvojica su poticali iz Zetske ravnice koju su u to doba držali Turci i veliki deo svog života su živili u Rusiji. Dat im je zadatak da uspostave jaku centralnu vlast koja bi mogla kontrolisati brojna crnogorska plemena. Vukotići su bili prilično bogati, pošto su naslijedili velike količine novca od jednog plemića i imali su iskustvo podoficira u ruskoj vojsci. Vukotića i Vučićevića je pratio Dimitrije Milaković, poliglota rodom iz Dubrovnika koji je studirao filozofiju u Beču. Milaković će kasnije postati Njegošev lični sekretar, zamjenivši na tom mjestu Milutinovića.[12][13][14][15] Osim što je morao voditi računa o ruskom mešanju u unutrašnju politiku, Njegoš se suočio sa drugim ograničenjima svoje vlasti. Nije imao vojsku, miliciju ili policiju koju bi sprovodili njegovu vlast na teritoriji koju je nominalno kontrolisao i morao je da se oslanja na ratnike iz svog bratstva zarad zaštite. Plemena na obodu Crne Gore su često ili odbijala da ga slušaju ili su sklapali saveze sa njegovim protivnicima. Pljačkaški pohodi, koji su zalazili duboko u osmansku Hercegovinu, su de dečavali često i oni su se pokazali važnim za ekonomski opstanak regiona. Iako su takvi upadi normalno prourokovali oštar odgovor Turaka, Njegoš je bio nemoćan da ih zaustavi.[6] Obrazovanje Praviteljstvujuščeg senata je uvjelo neki vid reda u Crnogorsku politiku. Vukotić je proglašen za predsjednika Senata, a Vučićević je postao njegov potpredsjednik. Senat je ukupno bio sačinjen od dvanaest osoba koji su dobijali godišnju platu od 40 talira. Imao je zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast i bio je prva državna institucija u modernoj istoriji Crne Gore. Mogućnost bilo kakve ozbiljne opozicije obrazovanju Senata je bila uklonjena imenovanjem važnih glavara i drugih istaknutih građana za senatore. Sam Njegoš nije bio član Senata, kojim su prvih godina njegovog postojanja dominirali Vukotić i Vučićević. Odluke Senata je sprovodila milicijsko-policijska organizacija nazvana Gvardija. Ona je imala regionalne predstavnike širom plemenskih teritorija, a sjedište joj je bilo u Rijeci Crnojevića. Svi njeni viši zapovjednici su nazivani kapetani i bili su birani među najistaknutijim ljudima iz bratstava. Početna broj pripadnika Gvardije je bio 150, ali je kasnije taj broj narastao na 420. Ruske subvencije su osigurale da svi njenih pripadnici dobiju plate bez kašnjenja. Centralna vlast je dalje ojačana uvećanjem broja perjanika, vladičine lične garde.[16][14][13][17][18] Bitka za Podgoricu i prvi pokušaji oporezivanja Devetnaestogodišnji Njegoš je 1832. naredio napad na muslimanska plemena iz Podgorice, koja su pomagala Turcima da uguše pobune u Bosni i susjednoj Albaniji. Kao i prije kada su vladika i guvernadur zajedno vodili crnogorske ratnike u bitku, Njegošu su se pridružili Vukotić i njegovi ljudi. Crnogorcima su takođe pomagali pobunjeni Hoti iz sjeverne Ablanije. Ipak, Njegoš i njegova vojska su i dalje bili u zaostatku, pošto nisu imali jasnu strategiju kako da se bore protiv Turaka i nisu očekivali da će Turci dovesti konjicu na bojište. Crnogorski gerilski pristup ratovanju nije pogodovao zauzimanju grada kao što je Podgorica, čiji su visoke zidine učinili je neprobojnom za napade iz obližnje ravnice. Pokretanjem napada Njegoš je takođe rizikovao pogoršanje odnosa sa Rusima, koji su u to vrijeme bili u savezu sa Rusima. Crnogorci si bili nadjačani i primorani na povlačenje, povevši sa sobom mnoge ranjene. Za Njegoša je poraz postao stalni razlog za kajanje. Veliki vezir Rešid Mehmed-paša je iskoristio priliku i kao odmazdu za napadu je napao niz crnogorskih varoši i sela, nabijajući na kolac i vešajući sve Crnogorce koje je zarobio. Kasniji politički pritisak Rusije je odvratio Njegoša od traženja osvete.[19][20] Kao odgovor na poraz kod Podgorice, Crnogorci su obrazovali savez sa okolnim muslimanskim plemenima koja su bila neprijateljski nastrojena prema Porti. Takvim potezom Njegoš je rizikovao dalje udaljavanje od Rusije, na čiju su se pomoć Crnogorci očajnički oslanjali. Da bi neutralisao sumnje da Crna Gora djeluje protiv ruskih interesa, Njegoš je održavao bliske odnose sa vice-konzulom Grujićem, koji je savjetovao cara da je Njegoš bio zavistan od Rusa kao i uvjek.[21][22]. U jednom u svojih pisama Grujiću, Njegoj je zabeležio da je posljednji savjet koji mu je dao Petar I prije svoje smrti bilo da se „moli Bogu i drži Rusije“.[23][14]. Vukotić je 1833. uveo redovno oporezivanje. Isto kao i Vukotić, i Grujić i Njegoš su shvatili da bez oporezivanja Crna Gora nema šanse da funkcioniše kao centralizovana država, a još manje da osnuje nezavisnu vojsku ili prežibi bez oslanjanja na pljačku ili rusku pomoć.[22] Iako su porezi bili mali, plemena su se oštro suprotstavljala novim zakonima, koji nikada nisu uspjeli da donesu više prihoda nego sredstva dobijena od ruske pomoći.[18] Mnogi glavaei su odbijali da uvedu poreze svojim plemenima, a čak su izazivali Njegoša da dođe i sam ih prikupi.[24] Na narodnom zboru 23. maja 1833. odlučeno je da Njegoš pođe u Rusiju u Sankt Peterburg kako bi ga tamo zavladičili i kako bi izneo molbe za pomoć Rusije Crnoj Gori. Kreće na put 3. juna. Na putu boravi u Kotor u, Trst u, Beč u i u istočnoj Poljskoj. U Petrograd stiže 20. jula. U crkvi Kazanski sabor, 6. avgusta, biva rukopoložen za arhijereja, u prisustvu cara Nikolaja I i svih članova Sinoda.[2] Petar II se susretao sa istim problemima kao i njegov prethodnik, koji su ograničavali njegovu vlast. Nije imao svoju vojsku ni policiju, već je morao koristiti pratnju koju mu je pružala porodica ili njegovo pleme. Najveći problem su bila plemena na obodima Crne Gore, koja ga često nisu slušala ili su se pridruživala njegovim neprijateljima. U svim plemenima je postojalao stalni otpor njegovoj vlasti. Nije mogao da kontroliše njihove pljačkaške pohode na tursku teritoriju.[6] Pomoću ruske vlade, Njegoš je ustanovio i tri nove institucije državne vlasti. Najprije je donesena odluka o osnivanju Senata, potom Gvardije koja je brojala 156 ljudi. Nakon Senata i Gvardije, ustanovljena je i institucija perjanika, koji su bili oružana pratnja vladara i izvršioci odluka Senata. Godine 1837. donesena je odluka o obaveznom plaćanju poreza. Njegoš je bio i vjerski i svetovni poglavar srpskog naroda u Crnoj Gori, u kojoj je bila jaka nacionalna svijest i patrijarhalni moral, ali u kojoj je vladala domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta. Kad je došao na vlast, on je odmah počeo da uvodi red i modernizuje društvo i državu. Podizao je škole, osnivao sudove, pravio puteve, uzimao postupno svu vlast u svoje ruke i uveo porez. U jednoj kulturno zaostaloj sredini to je išlo teško i to je moralo boljeti ovog velikoga rodoljuba, koji je svom dušom bio predan narodu. „Ja sam vladar među varvarima, a varvarin među vladarima“, pisao je on. Jedan dokument iz arhive u Trstu govori o tome da je vladika di Montenegro priveden i saslušan zbog prodaje skupocenog nakita. To je bilo sušne 1847, kada je za kupovinu žita prodao odlikovanje dobijeno od Meterniha. Još jedanput je išao, zbog državnih poslova, u Petrograd i dva puta u Beč. Putovao je i po Italiji u cilju razgledanja umjetničkih spomenika, ali i radi liječenja. Vijesti o porazu na Grahovu su uskoro stigle do Sankt Peterburga, i zajedno sa optužbama za nenamensko trošenje novaca, zacementirali su Njegoševu reputaciju među Rusima kao agresivnog provokatora. Njegoš je odmah zatražio dozvolu od glavara da otputuje u Sankt Peterburg i objasni svoje postupke pred carem, pošto je Crnoj Gori sve više očajnički bila potrebna ruska finansijska i politička pomoć. Glavari su dali Njegošu svoj pristanak i Njegoš se krenuo u Beč, prije nego što je uopšte dobio odgovor od Rusa na svoj prvi zahtjev. Njegoš je bio primoran da odsjedne u Beču nekoliko nedjelja, dok je car razmatrao da li da ga primi u posjetu. U Beču je Njegoš više vremena provodio sa Vukom Karadžićem, koji se tek bio vratio sa svog proučavanja slovenskih lingvističkih osobina u Crnoj Gori i bio je u procesu pisanja enografske studije na nemačkom jeziku Crna Gora i Crnogorci. Njegiševi susreti sa Karadžićem privukli su pažnju austrijskog kancelara Klemensa fon Meterniha. Meternihovo nepovjerenjenje prema Njegoševu je bilo pojačanom zahtjevom mladog vladike za vizu zarad puta u Francusku, koja je tada smatrana kolijevkom radikalnih ideja. Meternih se pobrinu da ovaj zahtjev bude odbijen. U pismu jednom svom podređenom, Meternih je zapisao da se Njegoš „duhovno i fizički razvio“. Napisao je da Njegoš pokazuje „malo poštovanja za principe religije i monarhije, da ne vjeruje čvrsto u njih i da je pod uticajem liberlanih i revolucionarnih ideja“. Svoju poruku je završio napomenom da austrijski agenti moraju pažljivo da motre Njegoša u zemlji i u inostranstvu.[25] Car Nikolaj je 1837. dozvolio Njegošu da posjeti Sankt Peterburg, baš kada je teška glad pogodila Crnu Goru. Njegoš je odmah osjetio da će njegova posjeta ruskoj prestonici biti drugačija od prve. Nije toplo dočekao kao 1833. i Rusi su iskoristili ovu priliku da ga kritikuju za njegovo „nekaluđersko“ ponašanje, naročito na to što je Njegoš uživao da bude u društvu žena.[26] Uprkos ovome, Rusija je uvećala svoje godišnje subvencije i obijezbedila pšenicu da stanovnike Crne Gore ugrođene glađu. Iako je crnogorska zavisnost od Rusije često donosila siromašnoj državici očajnički neophodna sredstva, ona je geopolitički bila katastrofalna za Crnogorce, jer su i Osmansko carstvo i Austrija vjerovali da će izlaz Crne Gore na Jadransko more de fakto predstavljati ruski proboj u Sredozemno more zbog prirode rusko-crnogorskih odnosa. Njegoš je ostao u Sankt Peterbugu manje od mjesec dana. Iz grada ga je ispratio ruski potpukovnik Jakov Ozereckovski, koji se vratio na Cetinje sa crnogorskim izaslanstvo da lično u carevo ime nagleda razvitak Crne Gore.[27] Njegoševa posjeta Rusiji ga je ohrabrila na dalje pokušaje modernizacije. Bronost perjanika i gvardijana je značajno uvećama, a Crogorci uhvaćeni u borbama ili vođenju pljačkaških pohoda na turske pogranične gradove su oštrije kažnjavani.[28] Njegoš je osnovao dvije fabrike baruta u Rijeci Crnojevića i naredio da se sagrade brojni putevi i bunari.[24] Promovisao je pansrpski identitet među svojim narodom, ubjedivši Crnogorce da pokažu solidarnost sa Srbijom i prestanu da nose fes, koji su širom Balkana nosili i muslimani i nemuslimani. Razlog zašto je nošenje feza dugo zadržano kao deo crnogorske narodne nošnje je bilo rasprostranjeno verovanje da je fes prvobitno srpska kapa koju su Turci kasnije prihvatili. Umjesto toga Njegoš je predložop da se usvoji tradicionalna okrugla kapa koja se često nosila u kotorskoj regiji. Njegoš je takoše ustanovio Obilića medalju, koja je postala najviše crnogorsko vojno odlikovanje sve do ujedinjenja Crne Gore sa Srbijom 1918.[29] U skladu sa svojim težnjama prema sekularizaciji, Njegoš je insistirao da mu se obraćaju kao gospodaru, a ne kao vladici.[30] Njegoš je 1838. ugostio saksonskog kralja Fridriha Augusta II, posvećenjnog prirodnjaka koji je došao u Crnu Goru da proučava raznovrsnu floru Crne Gore. Kralj je odsjeo u Cetinjskom manastiru, a Njegoš je bio prisiljen da ide iz sobe u sobu da bi mu udovoljio. Iziritiran ovim stanjem i nezadovoljan izveštajima njemačke štamper koja je opisivala Crnu Goru kao zaostalu, Njegoš je naredio izgradnju svetovnog zdanja koje će mu služiti i kao lična rezidencija i kao sjedište države. Ovo zdanje je projektovao Ozereckovski. Zdanje je bilo dugačko kameno zdanje sa dva sprata i 25 prostorija izgrađeno iza ojačanog zida i okruženo odbrambenim kulama sa sve četiri strane. Stanje se nalazilo odmah sjeveroistočno od Cetinjskog manastira, a sa istočne strane je biolo okrenuto prema Carigradu. Rezidencija je nazvana Biljarda, po glavnoj sobi na drugom spratu u kojoj se nalazio sto za bilijar koji je Njegoš prenio sa jadranske obale na leđima desetak jakih ljudi. Biljarda se nalazila u vidokrugu nedovršene kamene kule koja je trebalo da brani manastir od topovske vatre i čija je izgradnja počela pet godina ranije. Kada je Njegoš shvatio da je njen položaj nepodesan za jednu tvrđavu, naredio je da se prekine njena izgradnja i ona je pretvorena u kulu gde su glave obezglavljenih turskih vojnika nabijana na koplja i izlagana. Prethodno su turske glave nabijane izvan manastirskih zidina. Kula je nazvana Tabija, po turskoj citadeli u Mostaru koju je sagradi Ali-paša, gde su u svakom trenutku stojale odsječene glave četvorice ili petorice Srba.[31] Zavjera za ubistvo Smail-age Čengića Doprinos Smail-age Čengića turskoj pobjedi na Grahovu je bila toliko velika, da mu je Porta podarila vlastiti čitluk koji se prostirao od Gacka do Kolašina i bio veći od cijele tadašnje Crne Gore. Dobitak posjeda je sa zebnjom primljen među okolnim turskim begovima, koji su se plašili da će njegov uspon ugroziti njihov uticaj na vlast. Srpski knez Miloš Obrenović je 1839. poslao pismo Ali-paši Rizvanbegoviću u kom ga je obavijestio da će Smail-aga praviti plan sa Portom da ga ukloni sa mjesta hercegovačkog vezira. Ali-paša je odmah pisao Njegošu, tražeći da organizuju Čengićevo ubistvo. Smatrao je da bi Njegoš, koji je smatrao Čengića lično odgovornim za masakr na Grahovu, žarko želeti priliku da osveti svoje rođake. Ali-paša je takođe smatrao da dopuštajući Crnogorcima da ubiju ambicioznog hercegovačkog bega, on otkloniti sumnju sa sebe, jer su Crnogorci imali više nego dovoljno razloga da ubiju Smail-agu Čengića. Njegoš je sredinom 1839. počeo prepisku sa Smail-agom. Njegoševa pisma su uvjerila Čengića da mu je oprošteno za ubistva, a trebalo je da ga uvere u njegovu bezbjednost.[32] Između 1836. i 1840. odnosi između Smail-age i hrišćanskih stanovnika njegovog poseda su se pogoršali. Sin Smail-age, Rustem-beg, je bio alkoholičar i često je silovao žene iz plemena Drobnjaka i Pivljana dok se zaustavljao u njihovim selima da prikuplja porez. Besni, Drobnjaci su zatražili od Njegoša pomoć da ubiju Rustem-bega. Njegoš je smatrao da bi ubisto Rustem-bega bilo rizično jer bi se razjutio Smail-aga, koji bi želeo da se osveti Njegošu, kao i Drobnjacima i Pivljanima. Umjesto toga, ubedio je plemena da ubiju samog Smail-agu, kao i njegove najbliže saradnike, poslije čega bi Rustem-beg bio nezaštićen i bespomoćan da osveti očevu smrt. Početkom septembra 1840. neki Drobnjaci su se pobunili i odbili su da plaćaju porez Smail-aginom sinu, i umesto toga izazvali Smail-agu da dođe u njihova sela i sam prikupi porez. Smail-aga je organizovao zaprežnu kolonu do Drobnjaka i ulogorio se u Mljetičku, zaseoku iz kog se pružao pogled na Nikšić. Smail-aga i njegova pratnja su 23. septembra upali u zasjedu oko 300-400 Drobnjaka koje su predvodili Novica Cerović, Đoko Malović i Šujo Karadžić. Smail-aga je pokušao da beži, ali je otkrio da je jedan špijun zavezao sve konje. Opkolili su ga u šatoru i ubili. Još oko 40 Turaka je ubijeno u zasjedi. Mrtvom Smail-agi je Mirko Aleksić sjekirom odsjekao glavu. Cerović je smjestio glavu u kožnu torbu i odnio ju je Njegošu na Cetinje. Njegoš je bio oduševljen ishodom zavjere i nagradio Cerovića zvanjem senatora.[32] Ubistvo Smail-age je pokrenulo niz okršaja u kome su poginuli brojni Crnogorci i Turci. Vođen željom da prikrije svoju ulogu u ubistvu, Ali-paša se pretvarao da je besan i naredio je napad na Drobnjake. Više od 70 drobnjačkih ratnika je ubijeno, na desetine kuća je spaljeno, izvori su zatrovani, a nekoliko žena je silovano. U isto vreme, Ali-paša je želeo da osigura svoj položaj uklanjajući bilo koji razlog za Portinu intervenciju. Obratio se Njegošu i izrazio želju da vodi pregovore o moru. Njegoš je bio u dilemi: znao je da neuspjeh da se osvete Drobnjaci predstavljao rizik da se od njega udalji značajni deo njegovih zemljaka. U isto vreme Njegoš je shvatio da bi ti pregovori mogli da uvećaju teritoriju Crne Gore i donesu diplomatsko priznanje Austrija i Osmanskog carstva, koje je želelo mir i okončanje stalnih okršaja na crnogorsko-turskoj granici. Njegoš i Ali-paša su se 1842. sreli u Dubrovniku da pregovaraju o miru. Njih dvojica su potpisali mir u prisustvo austrijskih i ruskih predstavnika. Kada su dvojica vođa izašli iz palate u kojoj su vođeni pregovori, Ali-paša je izvadio torbu punu zlatnika i počeo da ih baca u vazduh. Okupljeni Crnogorci, među kojima i nekoliko crnogorskih glavara, su pojurili da skupe što je više moguće zlatnika. Ali-paša je time zapravo pokazao crnogorsko siromaštvo pred Austrijancima i Rusima i tako osramotio Njegoša. Skadarski vezir Osman-paša Skopljak je bio izuzetan političar i vojskovođa. Uprkos svom srpskom porijeklu, mrzio je Crnu Goru, a naročito Njegoša. Osman-paša je bio zet Smail-age Čengića i krivio je Crnogorce za Čengićevu strašnu smrt. Takođe je želio da prati stope svog oca Sulejman-paše Skopljaka, koji je igrao značajnu ulogu u slamanju Prvog srpskog ustanka 1813. Osman-paša je 1843. napao južni dio Crne Gore i brzo zauzeo strateški važna ostrva Vranjinu i Lesendro u Skadarskom jezeru. Zauzimanje ovih ostrva je učinilo skoro nemogućim trgovinu Crnogoraca sa Podgoricom i Skadrom. Porta je osjetila mogućnost da umiri Crnu Goru, pa je ponudila Njegošu da ga prizna za svetovnog vladara Crne Gore, ako on prizna suverenitet Porte nad svojom zemljom. Njegoš je odbio i pokušao je da silom vrati ostrva. Crnogorci nisu imali artiljeriju vrijednu pomena, pa se svaki pokušaj zauzimanja ostrva završavao neuspjehom. Njegoš je pokušao da stekne stranu pomoć, naročito od Rusije ili Francuske. Na Njegoševo iznenađenje, Rusi nisu bili zainteresovani da se umješaju u spor. Francuzi, iako su podržavali Crnogorce, nisu intervenisali. Ujedinjeno Kraljevstvo, kao i uvek prije izbora Vilijama Gledstona za premijera, je stalo na stranu Turaka. Kada je Njegoš pokušao da sagradi brodove da povrati ostrva, Austrijanci su intervenisali da spriječe Njegoševu namjeru, a kasnije su odbili da isporuče municiju potrebnu da bi se izvršio protivnapad.[34] Velika suša je pogodila Crnu Goru krajem 1846, a pratila ju je katastrofalna glad 1847. Osman-paša je iskoristio crnogorsku nevolju i obećao nekim crnogorskim glavarima velike količine pšenice ako se pobune protiv Petrovića. Njegoš je zatečen nespreman, pošto je veći dio kraja 1846. proveo u Beču gdje je nadgledao štampanje svoje poeme Gorski vijenac. Vođe pobune bili su Markiša Plamenac, kapetan perjanika u Crmnici i Todor Božović, senator iz plemena Pipera. Plamenac je ranije bio jedan od Njegoševih najbližih saradnika. Prema predanju, planirao je da postane pripadnik bratstva Petrvovića oženivši kćerku Njegoševog brata Pera, tako uvećavajuši svoju moć i ugled. Kada je Pero udao svoju kćer za Plamenčevog rođaka, sina sveštenika Jovana Plamenca, nekada odani kapetan je promjenio stranu i postao agent Osman-paše. Plamenac je 26. marta 1847. poveo grupu pobunjenika u napad na donju Crmincu zajedno za Turcima. Na Njegoševu sređu, neki članovi Plamenčevog plemena su ostali vjerni Petrovićima. Nakon dvije nedelje, vojska od oko 2000 Petrovića, Plamenaca i pripadnika katunskog plemena je istjerala Turke iz Crmnice. Plamenac je pobjegao iz Crne Gore i utočište potražio kod skadarskog vezira, ubijedivši ga da podigne tursko uvrđenje na ostrvu Grmožur da drži na oku Njegoševe snage. Njegoš je uzvratio sagradivši odmbrambenu kulu koja je nadgledala Skadarsko jezero.[35] Pošto nije mogao vojnički da porazi Turke, Njegoš se usredsrijedio na uklanjanjnje onih koji su izdali njega i njegovo bratstvo. Nekoliko nedjelja po gušenju bune, obavijestio je Božovića da mu je oprostio i dao mu riječ da neće povrijediti ni njega ni dvojicu njegove braće ako se vrate na Cetinje. Dvije strane su se dogovorile da se sretnu u jednom selu izvan Cetinja. Umesto da ode na susret sa Božovićima, Njegoš je poslao nekoliko pomoćnika da se u njegovo ime nađu sa Božovićima. Božovići su uhapšeni i streljani. Njihova tijela su javnom izložena kao upozorenje protiv neke buduće neposlušnosti. Početkom novembra, Plamenca je ubio neki Crnogorac na turskoj teritoriji. Turci su uhvatili ubici i obesili ga u Skadru. Njegoš je tog Crnogorca posmrtno dlikovao medaljom Obilića. Osman-paša je ubrzo pokrenuo drugu bunu. Ona je takođe ugušena, a Njegoš je naredio da svi pobunjenici streljaju.[36] Potom je poslao ubicu u Skadar u neuspješni pokušaj da se ubije Osman-paša. Osman-paša je takođe poslao nekoliko svojih ubica da ubiju Njegoša, koji je preživio nekoliko pokušaja trovanja i podmetanja ekploziva ispod svoje štaba. Do 1848. pat-pozicija je dovela do popuštanja tenzija kako se stanje na južnoj granici Crne Gore stabilizovalo. Do 1849. Njegoš je počeo neprekidno da kašlje i uskoro je ljekar iz Kotora otkrio da Njegoš boluje od tuberkuloze. Do početka 1850. je bilo jasno da je njegovo stanje teško. Svjestan bolne činjenice da Crna Gora nije imala nijednog školovanog ljekara, u proljeće je otputovao u Kotor i sastavio svoj testament. Poslao ga je poštom vicekonzulu Gagiću u Dubrovnik, pa porukom da mu se dokument vrati neotvoren u slučaju da mu se vrati zdravlje. Zatim je krenuo u Veneciju i Padova, gdje je najviše vremena proveo odmarajući i naočigled je uspio da zaustavi svoju bolest. Kašalj mu se vratio poslije osam dana. Napustio je Padovu i vratio se u Crnu Gore u nadi da će mu svjež planinski vazduh ublažiti simptome. Proveo je ljeto 1850. odmarajući se i pišući poeziju. Njegova bolest ga je spriječavala da leži, pa je morao biti držan u uspravnom položaju, čak i u snu. Do novembra 1850. kašalj se stišao i Njegoš je krenuo na još jedan put u Italiju. U Italiju je stigao u januaru 1851. u putovao je kroz Veneciju, Milano, Đenovu i Rim. Posjetio je ruševine Pompeja sa Ljubomirom Nenadovićem, a njih dvojica su putovali duž zapadne obale Italije, diskutujući o filozofiji i dnevnoj politici. Ovo putovanje je zabilježeno u knjizi Pisma iz Italije, koju je Nenadović objavio po Njegoševoj smrti.[38] Dok je bio u Italiji, Njegoš je bio uznemiren vijestima o planovima Omer-paše Latasa da napadne Crnu Goru. Planirao je još jednu posjetu Sankt Peterburgu da dobije rusku podršku, ali se car odbio susresti sa njime. Njegoš se uputio u Crnu Goru u ljeto, pošto je konstultovao ljekare u Beču. Dok je bio u Beču, sreo je fotografa Anastasa Jovanovića, koji ga je ubedio da mu pozira u njegovom studiju. Jovanovićev kalotip je jedina poznata fotografija Njegoša. Jovanović je takođe fotografisao grupu perjanika koji su pratili Njegoša na njegovom putu po Italiji, kao i glavare Mirka Petrovića Njegoša i Petra Vukotića. Njegoš se vratio na Cetinje u avgustu 1851, a njegovo zdravlje se brzo pogoršavalo. Preminuo je 31. oktobra, okružen svojim najbližim saradnicima i samo dvije nedjelje prije svog 38. rođenadana. Njegoš kao svetitelj Na nivou Mitropolije crnogorsko-primorske, 19. maj je ustanovljen kao datum praznovanja Njegoša kao svetitelja. Na svojoj prvoj ikoni, koja je 19. maja 2013. unijeta u Cetinjski manastir, Njegoš je predstavljen u arhijerejskim odeždama. U desnoj ruci on drži lovćensku crkvu Svetog Petra Cetinjskog, a u lijevoj svitak sa stihovima iz „Luče mikrokozme“. Stihovi na prvoj ikoni Njegoša posvećeni su vaskrsnuću Hrista, a nalaze se na samom kraju „Luče“ Luča mikrokozma je poema Petra II Petrovića Njegoša nastala u proleće 1845, koja pripada epohi romantizma. Prvo izdanje je objavljeno u Beogradu iste godine.[1][2] U ovom filozofsko-religijskom spevu duša, vođena „iskrom božanstvenom`, traga za uzrocima čovekovog pada sa neba i lepotom božanstva. Pesnik opisuje kosmičke i rajske predele kao i Sataninu pobunu protiv Boga koja je dovela do izgnanstva čoveka na Zemlju. Nastanak „Luča mikrokozma“ je napisana za vrlo kratko vreme 1845. Njegoš je 6. jula 1845. pismom obavestio Simu Milutinovića Sarajliju da mu šalje „malo djelce Luču mikrokozma mnom sastavljenu četiri prve neđelje časnoga i velikoga posta“.[3] Matija Bećković skreće pažnju da „Luča“ nije slučajno pisana u vreme posta jer „i što je post odricanje, a pričešće zavet i spremnost na žrtvu i poistovećenje s Hristom, i što se i post i „Luča“ završavaju vaskrsenjem.`[4] Milorad Medaković, Njegošev biograf i sekretar, napominje, u svojoj knjizi o Njegošu, da „djelo Luča mikrokozma bješe vladici najmilije“. Ranija dela „Luči mikrokozma“ je prethodio niz Njegoševih pesama izrazite duhovne preokupacije: „Crnogorac k svemogućemu Bogu“ i „Zarobljen Crnogorac od vile“ 1834, „Oda suncu, spjevata noću bez mjeseca“ 1836, „Filozof, astronom i poeta“ i „Misao“ 1844. Ipak, misli i apstraktne slike, koje su nicale u Njegoševom duhu u višegodišnjem traganju za bićem kao krajnjim uzrokom stvari, dobile su pun umetnički izraz tek u „Luči“.[5] Kasnija dela „Luča“ je hronološki prvo od tri Njegoševa najpoznatija dela. Posle „Luče“ napisan je „Gorski vijenac“ (1846, objavljen 1847),[6] a potom „Lažni car Šćepan Mali“ (1847, objavljen 1851).[7] U predgovoru „Luči mikrokozma“ Miodrag Pavlović razmatra teme i međusobne odnose tri Njegoševa velika speva:[3] Svako delo Njegoševo je drukčije, svaka gromada ova tri speva stoji u jednom drugačijem duhovnom prostoru. Od „Luče“ i njenih biljurnih nebesa koračao je pesnik stepen po stepen bliže zemlji. „Gorski vijenac“ su visovi heroike, idealizacija plemenskog i istorijskog identiteta, jak doživljaj lepote zajednice kojoj pripada. „Lažni car“ je pročitavanje istorije, relativizam vrednosti, heroika i njena naličja.(...) Njegoš je napisao svoju teogoniju u „Luči“, svoju nacionalnu heroiku u „Gorskom vijencu“, i ironiju istorijske svakodnevnice, u „Lažnom caru“.

Petar II Petrović Njegoš Izabrana delaGorski vijenacLuča MikrokozmaLažni car Šćepan maliMeki povezПетар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године.[1] Један је од највећих српских пјесника и филозофа.[2]Његош је остао упамћен као веома харизматична и маркантна личност српске историје, и такође као дубоко просветљена мисаона фигура, о чему сведоче његови романи.[3]Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.[4]Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.[5]Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Као изразити српски родољуб, Његош у својим књижевним радовима скоро 200 пута спомиње Србе и Српство.[6]Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом.[7]Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља.[8]БиографијаРодословље Петра II Петровића ЊегошаПоријекло и дјетињство[9][10]Према предањима и многим истраживачима који су се бавили генезом његушких Петровића (Јован Ердељановић, Павле Ровински итд), према сјећањима најстаријих Петровића као и самог црногорског владике Петра II Петровића Његоша, они воде поријекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.[11][12] По Ковијанић Ристи, у књизи „ Помени црногорских племена у которским споменицима“, (књига II)- которски нотарски списи, забиљежено је да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић.[13] Само име племена или краја не подразумијева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувијек живјели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, прије турског освајања, у средњем вијеку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са сјевера данашње Македоније.[14]Владика Петар II Петровић Његош родио се 1813. године `крај огњишта`[15] на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић, из села Пророковића. На 450 страни сабраних Његошевих писама у књизи I из 1951. године пише:„ Његош је на крштењу добио име Рафаел, али се звао Радивој, а најрадије су га звали Раде.[12] ”По Вуку Караџићу његово крштено име било је `Радоје`. У народу је остало владика Раде.[16] По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.[17]Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Цветковић Бајкуш и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, гдје му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете.[18] Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина.[19] У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.[20]Избор за насљедникаМанастир са црквом Рођења Пресвете Богородице 1851. године у Цетињском пољу, око које је касније у другој половини 19. вијека настало данашње ново Цетиње. Прве приватне куће око манастира изграђене су у вријеме владике Петра II Петровића Његоша. Уз финансијску помоћ Русије владика Петар II је у непосредној близини манастира изградио 1838. године резиденцију за административне послове, која је у почетку носила назив Нова кућа, а касније је понела назив Биљарда.Посљедње године живота владике Петра I обиљежене су његовим све горим здрављем и сталном немогућношћу да себи нађе наследника. Звање црногорске владике је традиционално било у посједу породице Петровић, и оно је прелазило са стрица на нећака, пошто се од владике захтијевало да буде нежења.[21] Петров први избор је био Митар Петровић, син његовог најстаријег брата Стјепана. Митар је умро након неколико година и Петар I је био приморан да пронађе другог насљедника. Своју пажњу је усмјерио на Ђорђија Савова Петровића, сина свог другог брата. Пошто је Ђорђије био неписмен, Петар I га послао у Санкт Петербург да похађа школу. Тамо је Ђорђије схватио да му се више свиђа живот у Русији него у Црној Гори. Свом стрицу је 1828. послао писмо у ком га је обавијестио да жели да се пријави у руску царску војску и затражио да буде ослобођен наслеђивања. Петар је 1829. обавијестио Јеремију Гагића, руског вицеконзула у Дубровнику и руској вези са Црном Гором да Ђорђије има његову дозволу да ступи у руску војску, чиме је лишен владичанског трона.[22]Избор је пао на младог Рада, па га је владика Петар за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827.[23] Како Раде није имао формално образовање, владика Петар је желио да га пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки, енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.[24]Прије своје смрти, остарели владика је издиктирао своју посљедњу жељу Сими Милутиновићу Сарајлији. Владика је именовао Радета за свог насљедника и пренио на њега све своје духовне и свјетовне овласти.[25] Владичина последња жеља је такође проклињала сваког ко би жртвовао традиционалне црногорске везе са Русијом у замјену за боље односе са Аустријом.[26] Противници породице Петровић су тврдили да је Милутиновић фалсификовао тај документ као би Раде постао владика, а као доказ су истицали њихово блиско пријатељство.[27]Сламање опозицијеПослије стричеве смрти, 1830, Његош је примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Исто као што се владика бирао из породице Петровића, тако је по традицији титула гувернадура припадала породици Радоњић. Иако титула гувернадура није била никада прецизирана, Радоњићеве присталице су сматрале да је по значају једнака титули владике.[21] Вуколај Радоњић је покушао да истакне првенство свог звања у свјетовним питањима, али није успио да стекне подршку главара. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт,[28] али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.[29] Његош је већ првих година владавине почео озбиљно да ради на јачању државне власти. Најприје је, уз подршку већине главара у новембру 1830. године донио одлуку о укидању гувернадурског звања.[30]Почетком 1831. године, примио је монашки постриг, узевши име Петар, у спомен на стрица, покојног владику Петра. За јерођакона и јеромонаха рукоположио га је рашко-призренски митрополит Ананије (1830—1836), који је младог Петра потом произвео и у звање архимандрита.[31] Тиме је Његошев положај био знатно ојачан, иако још увек није био завладичен. Ово веома важно питање није могло бити ријешено одмах. Стицајем околности, у Црну Гору је током наредне, 1832. године, допутовао ужички епископ Никифор Максимовић (1831—1853) који је знатно помогао Његошу у вршењу црквених послова, пошто је као владика био у прилици да по Његошевом налогу рукополаже нове свештенике.[32] Међутим, то је било само привремено рјешење, које је трајало до наредне године, када је коначно ријешено и питање о Његошевом владичанском звању.Успостављање Правитељствујушчег сенатаГлавни чланак: Правитељствујушчи сенат црногорски и брдскиСпоменик Петру II Петровићу Његошу у Требињу. Споменик је подигао Јован Дучић у присуству краљевог изасланика 28. и 29. маја 1934. Споменик је дјело вајара Томе Росандића. Ово је први споменик у свету подигнут Његошу у част.Почетак Његошеве владавине обиљежен је оживљавањем традиционалног савеза Црне Горе са Русијом. Односи између двије државе су били мотивисани потребом Црне Горе да има моћног савезника који би могао да пружи политичку и финансијску подршку њиховој слабој држави и руском жељом да искористи стратешки положај Црне Горе у геополитичкој бици са Аустријом. Српски православни манастир на Цетињу и институција владике су преживјели вијекове захваљујући руској подршци, али посљедње године владавине Петра I су обиљежене захлађењем руско-црногорских односа. Пошто је протјерао Радоњиће, Његош је 1832. укинуо звање гувернадура. Овај потез му није донио никакве нове моћи, пошто је Русија инсистирала на оснивању на Правитељствујушчег сената црногорског и брдског, чија је сврха била да ограничи и регулише моћи владике. Као и случају Правитељствујушчег совјета у устаничкој Србији, већину чланова сенате су изабрали Руси због њихових политичких ставова који су често више одговарали Санкт Петербургу него Бечу. Створен да замјени Кулук који је образовао Петар I 1798, Сенат је успоставио Иван Вукотић, црногорски дипломата у служби Русије. Њега је Русија послала на Цетиње 1831. заједно са његовим нећаком Матијом Вучићевићем. Њих двојица су потицали из Зетске равнице коју су у то доба држали Турци и велики део свог живота су живили у Русији. Дат им је задатак да успоставе јаку централну власт која би могла контролисати бројна црногорска племена. Вукотићи су били прилично богати, пошто су наслиједили велике количине новца од једног племића и имали су искуство подофицира у руској војсци. Вукотића и Вучићевића је пратио Димитрије Милаковић, полиглота родом из Дубровника који је студирао филозофију у Бечу. Милаковић ће касније постати Његошев лични секретар, замјенивши на том мјесту Милутиновића.[33][34][35][36]Осим што је морао да води рачуна о руском мијешању у унутрашњу политику, Његош се суочио са другим ограничењима своје власти. Није имао војску, милицију или полицију коју би спроводили његову власт на територији коју је номинално контролисао и морао је да се ослања на ратнике из свог братства зарад заштите. Племена на ободу Црне Горе су често или одбијала да га слушају или су склапали савезе са његовим противницима. Пљачкашки походи, који су залазили дубоко у османску Херцеговину, су се дешавали често и они су се показали важним за економски опстанак региона. Иако су такви упади нормално проузроковали оштар одговор Турака, Његош је био немоћан да их заустави.[21]Образовање Правитељствујушчег сената је увело неки вид реда у Црногорску политику. Вукотић је проглашен за предсједника Сената, а Вучићевић је постао његов потпредсједник. Сенат је укупно био сачињен од дванаест особа који су добијали годишњу плату од 40 талира. Имао је законодавну, судску и извршну власт и био је прва државна институција у модерној историји Црне Горе. Могућност било какве озбиљне опозиције образовању Сената је била уклоњена именовањем важних главара и других истакнутих грађана за сенаторе. Сам Његош није био члан Сената, којим су првих година његовог постојања доминирали Вукотић и Вучићевић. Одлуке Сената је спроводила милицијско-полицијска организација названа Гвардија. Она је имала регионалне представнике широм племенских територија, а сједиште јој је било у Ријеци Црнојевића. Сви њени виши заповједници су називани капетани и били су бирани међу најистакнутијим људима из братстава. Почетни број припадника Гвардије је био 150, али је касније тај број нарастао на 420. Руске субвенције су осигурале да сви њени припадници добију плате без кашњења. Централна власт је даље ојачана увећањем броја перјаника, владичине личне гарде.[37][35][34][38][39]Битка за Подгорицу и први покушаји опорезивањаСпоменик Петру II Петровићу Његошу у Подгорици. Подигнут је 1956. године у Титограду (Подгорици) у парку испред Народног позоришта и представља дјело вајара Сретена Стојановића. Ово је први споменик - скулптура у Подгорици. Подгоричка скулптура је први од три одливка, који су поред Подгорице, постављени у Београд и у Риму. Споменик у Београду постављен је 1994. године на Академском платоу између Филозофског факултета и Ректората Универзитета у Београду. Његошев споменик у Риму постављен је 2005. године, у парку Вила Борхес, недалеко од историјског центра града и трга Пјаца дел пополо.Топ „зеленко” који се налази у Биљарди.[40] Црногорци су га донијели на Цетиње са Жабљака Црнојевића. Његош је наредио да се на њему урежу стихови: „Црногорци кад оно витешки, Жабљак тврди турски похараше; Онда мене старца заробише, На Цетиње србско довукоше Мјесеца марта 10.1835.”[41]Деветнаестогодишњи Његош је 1832. наредио напад на муслиманска племена из Подгорице, која су помагала Турцима да угуше побуне у Босни и сусједној Албанији. Као и прије када су владика и гувернадур заједно водили црногорске ратнике у битку, Његошу су се придружили Вукотић и његови људи. Црногорцима су такође помагали побуњени Хоти из сјеверне Албаније. Ипак, Његош и његова војска су и даље били у заостатку, пошто нису имали јасну стратегију како да се боре против Турака и нису очекивали да ће Турци довести коњицу на бојиште. Црногорски герилски приступ ратовању није погодовао заузимању града као што је Подгорица, чији су високе зидине учинили је непробојном за нападе из оближње равнице. Покретањем напада Његош је такође ризиковао погоршање односа са Русима, који су у то вријеме били у савезу са Турцима. Црногорци си били надјачани и приморани на повлачење, повевши са собом многе рањене. За Његоша је пораз постао стални разлог за кајање. Велики везир Решид Мехмед-паша је искористио прилику и као одмазду за напад, напао је низ црногорских вароши и села, набијајући на колац и вешајући све Црногорце које је заробио. Каснији политички притисак Русије је одвратио Његоша од тражења освете.[42][43]Као одговор на пораз код Подгорице, Црногорци су образовали савез са околним муслиманским племенима која су била непријатељски настројена према Порти. Таквим потезом Његош је ризиковао даље удаљавање од Русије, на чију су се помоћ Црногорци очајнички ослањали. Да би неутралисао сумње да Црна Гора дјелује против руских интереса, одржавао је блиске односе са вице-конзулом Грујићем, који је савјетовао цара да је Његош био зависан од Руса као и увијек.[44][45]. У једном од својих писама Грујићу, Његош је забиљежио да је посљедњи савјет који му је дао Петар I прије своје смрти било да се „моли Богу и држи Русије“.[46][35].Вукотић је 1833. увео редовно опорезивање. Исто као и Вукотић, и Грујић и Његош су схватили да без опорезивања Црна Гора нема шансе да функционише као централизована држава, а још мање да оснује независну војску или преживи без ослањања на пљачку или руску помоћ.[45] Иако су порези били мали, племена су се оштро супротстављала новим законима, који никада нису успјели да донесу више прихода него средства добијена од руске помоћи.[39] Многи главари су одбијали да уведу порезе својим племенима, а чак су изазивали Његоша да дође и сам их прикупи.[47]Путовање у Санкт Петербург и посвећење за владикуНа народном збору 23. маја 1833. одлучено је да Његош пође у Русију, у Санкт Петербург како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. На пут је кренуо 3. јуна, приликом чега је боравио у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград је стигао 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, рукоположен је за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода.[12]Петар II се сусретао са истим проблемима као и његов претходник, који су ограничавали његову власт. Није имао своју војску ни полицију, већ је морао користити пратњу коју му је пружала породица или његово племе. Највећи проблем су била племена на ободима Црне Горе, која га често нису слушала или су се придруживала његовим непријатељима. У свим племенима је постојао стални отпор његовој власти. Није могао да контролише њихове пљачкашке походе на турску територију.[21]Помоћу руске владе, установио је три нове институције државне власти. Најприје је донесена одлука о оснивању Сената, потом Гвардије која је бројала 156 људи, а након Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената.Његова слика из 1833. године, када је посвећен за владику, чува се у манастиру Каленићу.[48]Канонизација Петра I, побуна због пореза и битка на ГраховуГодине 1837. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и вјерски и свјетовни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез.[49] У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он.Друго путовање у Санкт ПетербургНа четврто путовање у Беч Његош је отпутовао у септембру 1846. године, оставивши брата Пера, предсједника Сената, задуженог за земљу. На путу за Беч купио је жито у Трсту да би га послао својим гладним земљацима. То је жито плаћао продајом дијамантског прстена који је 1841. године добио од аустријског цара у знак признања аустријско-црногорске границе. Међутим, било је потребно више од мјесец дана да жито стигне до Црне Горе. У јануару 1847. Његош је од Пера добио извјештаје да његови „људи раде било шта да би преживјели`.[50]Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоцјеног накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерниха.[тражи се извор]Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања умјетничких споменика, али и ради лијечења.[51] Вијести о поразу на Грахову[52] су ускоро стигле до Санкт Петербурга, и заједно са оптужбама за ненамјенско трошење новца, зацементирали су Његошеву репутацију међу Русима као агресивног провокатора. Његош је одмах затражио дозволу од главара да отпутује у Санкт Петербург и објасни своје поступке пред царем, пошто је Црној Гори све више очајнички била потребна руска финансијска и политичка помоћ. Главари су дали Његошу свој пристанак и кренуо је у Беч, прије него што је уопште добио одговор од Руса на свој први захтјев. Био је приморан да одсједне у Бечу неколико недјеља, док је цар разматрао да ли да га прими у посјету. У Бечу је више времена проводио са Вуком Караџићем, који се тек био вратио са свог проучавања словенских лингвистичких особина у Црној Гори и био је у процесу писања етнографске студије на њемачком језику Црна Гора и Црногорци. Његошеви сусрети са Караџићем привукли су пажњу аустријског канцелара Клеменса фон Метерниха, чије неповјерење према Његошеву је било појачаном захтјевом младог владике за визу зарад пута у Француску, која је тада сматрана колијевком радикалних идеја. Метерних се побринуо да овај захтјев буде одбијен. У писму једном свом подређеном, Метерних је записао да се Његош „духовно и физички развио“. Написао је да Његош показује „мало поштовања за принципе религије и монархије, да не вјерује чврсто у њих и да је под утицајем либералних и револуционарних идеја“. Своју поруку је завршио напоменом да аустријски агенти морају пажљиво да мотре Његоша у земљи и у иностранству.[53]Владика Петар II Петровић Његош као архијереј са руским царским орденом Свете Ане, уље на платну, непознат аутор. Овај портрет Његоша, репродукован је на новчаницу од 20 динара. Изложен је у сталној поставци збирке портрета Музеја Темишварске епархије.[54] Ово је једини преостао Његошев портрет који се не налази у секуларној, односно лаичкој установи. По свему судећи, да се овај портрет налазио у СФРЈ, вероватно би био конфискован и секуларизован као и остали Његошево портрети. Владичански двор у Темишвару зидан је у барокном стилу упоредо са ново саборном црквом 1745-48.Цар Николај је 1837. дозволио Његошу да посјети Санкт Петербург, баш када је тешка глад погодила Црну Гору. Његош је одмах осјетио да ће његова посјета руској пријестоници бити другачија од прве. Није топло дочекан као 1833. и Руси су искористили ову прилику да га критикују за његово „некалуђерско“ понашање, нарочито на то што је Његош уживао да буде у друштву жена.[55] Упркос овоме, Русија је увећала своје годишње субвенције и обезбиједила пшеницу за становнике Црне Горе угрожене глађу. Иако је црногорска зависност од Русије често доносила сиромашној државици очајнички неопходна средства, она је геополитички била катастрофална за Црногорце, јер су и Османско царство и Аустрија вјеровали да ће излаз Црне Горе на Јадранско море де факто представљати руски пробој у Средоземно море због природе руско-црногорских односа.[39]Покушаји модернизацијеТабља-кула 1848. године, Џон Гарден Вилкинсон. Табља је била одбрамбена-стражарска кула коју је изградио 1833. владика Петар II Петровић Његош на узвишењу непосредно изнад Цетињског манастира. Била је кружне основе и због недостатка финансија никада није до краја изграђена. Умјесто у одбрамбене сврхе користила се за испаљивање почасних салви приликом разних свјечаности. До. 1850. године на њој су као трофеји истицане одсјечене турске главе. Овај обичај је био дух тог времена јер су истицане и одсјечене српске главе на турске тврђаве и куле. Кула је касније претворена у звоник а порушена је 1938. године.Његош је остао у Санкт Петербугу мање од мјесец дана. Из града га је испратио руски потпуковник Јаков Озерецковски, који се вратио на Цетиње са црногорским изасланством да лично у царево име нагледа развитак Црне Горе.[56] Његошева посјета Русији га је охрабрила на даље покушаје модернизације. Бројност перјаника и гвардијана је значајно увећана, а Црногорци ухваћени у борбама или вођењу пљачкашких похода на турске пограничне градове су оштрије кажњавани.[57] Његош је основао двије фабрике барута у Ријеци Црнојевића и наредио да се саграде бројни путеви и бунари.[47] Промовисао је пансрпски идентитет међу својим народом, убиједивши Црногорце да покажу солидарност са Србијом и престану да носе фес, који су широм Балкана носили и муслимани и немуслимани. Разлог зашто је ношење феса дуго задржано као дио црногорске народне ношње је било распрострањено вјеровање да је фес првобитно српска капа коју су Турци касније прихватили. Умјесто тога Његош је предложио да се усвоји традиционална округла капа која се често носила у которској регији.Његошева фискална каса представља симбол првог покушаја регулисања финансијског и пореског система у Црној Гори, Његошев музеј - Биљарда, Цетиње. Купљена је од Млечана. Квадратног је облика, израђена је од кованог гвожђа и увршћена гвозденим обручима и оковима. Закључава се са двије браве које су покривене покретним поклопцем. На двије стране налазе се покретне алке - дршке. Могла се откључати са оба кључа истовремено.Такође је установио Обилића медаљу, која је постала највише црногорско војно одликовање све до уједињења Црне Горе са Србијом 1918.[58] У складу са својим тежњама према секуларизацији, Његош је инсистирао да му се обраћају као господару, а не као владици.[59]Библиотека владике Петра I и владике Петра II Петровића Његоша, Његошев музеј - Биљарда, категоризована је као културно добро од националног значаја 1962. Библиотека данас чува 196 наслова, односно 206 књига које припадају Петру I и 374 књиге које је прибавио Његош. Библиотека је првобитно формирана као библиотека Цетињског манастира у време владике Петра I.Године 1838, угостио је саксонског краља Фридриха Аугуста II, посвећеног природњака који је дошао у Црну Гору да проучава разноврсну флору Црне Горе. Краљ је одсјео у Цетињском манастиру, а Његош је био присиљен да иде из собе у собу да би му удовољио. Изиритиран овим стањем и незадовољан извјештајима њемачке штампе која је описивала Црну Гору као заосталу, Његош је наредио изградњу световног здања које ће му служити и као лична резиденција и као сједиште државе. Ово здање је пројектовао Озерецковски. Здање је било дугачко камено здање са два спрата и 25 просторија, изграђено иза ојачаног зида и окружено одбрамбеним кулама са све четири стране. Налазило се одмах сјевероисточно од Цетињског манастира, а са источне стране је било окренуто према Цариграду. Резиденција је названа Биљарда, по главној соби на другом спрату у којој се налазио сто за билијар[60] који је Његош пренио са јадранске обале на леђима десетак јаких људи. Биљарда се налазила у видокругу недовршене камене куле која је требало да брани манастир од топовске ватре и чија је изградња почела пет година раније. Када је Његош схватио да је њен положај неподесан за једну тврђаву, наредио је да се прекине њена изградња и она је претворена у кулу где су главе обезглављених турских војника набијана на копља и излагана. Претходно су турске главе набијане изван манастирских зидина. Кула је названа Табија, по турској цитадели у Мостару коју је сагради Али-паша, гдје су у сваком тренутку стојале одсјечене главе четворице или петорице Срба.[61]Завјера за убиство Смаил-аге ЧенгићаДопринос Смаил-аге Ченгића турској побједи на Грахову је била толико велика, да му је Порта подарила властити читлук који се простирао од Гацка до Колашина и био већи од цијеле тадашње Црне Горе. Добитак посједа је са зебњом примљен међу околним турским беговима, који су се плашили да ће његов успон угрозити њихов утицај на власт. Српски кнез Милош Обреновић је 1839. послао писмо Али-паши Ризванбеговићу у ком га је обавијестио да ће Смаил-ага правити план са Портом да га уклони са мјеста херцеговачког везира. Али-паша је одмах писао Његошу, тражећи да организују Ченгићево убиство. Сматрао је да би Његош, који је сматрао Ченгића лично одговорним за масакр на Грахову, жарко жељети прилику да освети своје рођаке. Али-паша је такође сматрао да ће, допуштајући Црногорцима да убију амбициозног херцеговачког бега, он отклонити сумњу са себе, јер су Црногорци имали више него довољно разлога да убију Смаил-агу Ченгића. Његош је средином 1839. почео преписку са Смаил-агом. Његова писма су увјерила Ченгића да му је опроштено за убиства, а требало је да га увјере и у његову безбједност.[62]Између 1836. и 1840. односи између Смаил-аге и хришћанских становника његовог посједа су се погоршали. Син Смаил-аге, Рустем-бег, је био алкохоличар и често је силовао жене из племена Дробњака и Пивљана док се заустављао у њиховим селима да прикупља порез. Бијесни, Дробњаци су затражили од Његоша помоћ да убију Рустем-бега. Његош је сматрао да би убиство Рустем-бега било ризично јер би се разљутио Смаил-агу, који би желио да се освети Његошу, као и Дробњацима и Пивљанима. Умјесто тога, убиједио је племена да убију самог Смаил-агу, као и његове најближе сараднике, послије чега би Рустем-бег био незаштићен и беспомоћан да освети очеву смрт. Почетком септембра 1840. неки Дробњаци су се побунили и одбили су да плаћају порез Смаил-агином сину, и умјесто тога изазвали Смаил-агу да дође у њихова села и сам прикупи порез. Смаил-ага је организовао запрежну колону до Дробњака и улогорио се у Мљетичку, засеоку из ког се пружао поглед на Никшић. Смаил-ага и његова пратња су 23. септембра упали у засједу око 300-400 Дробњака које су предводили Новица Церовић, Ђоко Маловић и Шујо Караџић. Смаил-ага је покушао да побјегне, али је открио да је један шпијун завезао све коње. Опколили су га у шатору и убили. Још око 40 Турака је убијено у засједи. Мртвом Смаил-аги је Мирко Алексић сјекиром одсјекао главу. Церовић је смјестио главу у кожну торбу и однио ју је Његошу на Цетиње. Његош је био одушевљен исходом завјере и наградио Церовића звањем сенатора.[62]Убиство Смаил-аге је покренуло низ окршаја у којима су погинули бројни Црногорци и Турци. Вођен жељом да прикрије своју улогу у убиству, Али-паша се претварао да је бијесан и наредио је напад на Дробњаке. Више од 70 дробњачких ратника је убијено, на десетине кућа је спаљено, извори су затровани, а неколико жена је силовано. У исто вријеме, Али-паша је желио да осигура свој положај уклањајући било који разлог за интервенцију Порте. Обратио се Његошу и изразио жељу да води преговоре о миру. Његош је био у дилеми: знао је да неуспјех да се освете Дробњаци представљао ризик да се од њега удаљи значајни дио његових земљака. У исто вријеме, схватио је да би ти преговори могли да увећају територију Црне Горе и донесу дипломатско признање Аустрије и Османског царства, које је жељело мир и окончање сталних окршаја на црногорско-турској граници. Његош и Али-паша су се 1842. срели у Дубровнику да преговарају о миру. Њих двојица су потписали мир у присуство аустријских и руских представника. Када су двојица вођа изашли из палате у којој су вођени преговори, Али-паша је извадио торбу пуну златника и почео да их баца у ваздух. Окупљени Црногорци, међу којима и неколико црногорских главара, су појурили да скупе што је више могуће златника. Али-паша је тиме заправо показао црногорско сиромаштво пред Аустријанцима и Русима и тако осрамотио Његоша.[63]Напад Осман-паше СкопљакаОстрво ВрањинаСкадарски везир Осман-паша Скопљак је био изузетан политичар и војсковођа. Упркос свом српском поријеклу, мрзио је Црну Гору, а нарочито Његоша. Осман-паша је био зет Смаил-аге Ченгића и кривио је Црногорце за Ченгићеву страшну смрт. Такође је желио да прати стопе свог оца Сулејман-паше Скопљака, који је играо значајну улогу у сламању Првог српског устанка 1813. Осман-паша је 1843. напао јужни дио Црне Горе и брзо заузео стратешки важна острва Врањину и Лесендро у Скадарском језеру. Заузимање ових острва је учинило скоро немогућим трговину Црногораца са Подгорицом и Скадром. Порта је осјетила могућност да умири Црну Гору, па је понудила Његошу да га призна за световног владара Црне Горе, ако он призна суверенитет Порте над својом земљом. Његош је одбио и покушао је да силом врати острва. Црногорци нису имали артиљерију вриједну помена, па се сваки покушај заузимања острва завршавао неуспјехом. Његош је покушао да стекне страну помоћ, нарочито од Русије или Француске. На Његошево изненађење, Руси нису били заинтересовани да се умјешају у спор. Французи, иако су подржавали Црногорце, нису интервенисали. Уједињено Краљевство, као и увијек прије избора Вилијама Гледстона за премијера, стало је на страну Турака. Када је Његош покушао да сагради бродове да поврати острва, Аустријанци су интервенисали да спријече његову намјеру, а касније су одбили да испоруче муницију потребну да би се извршио противнапад.[64]Владика Петар II Петровић Његош у народној ношњи 1847. године, уље на платну, Јохан Бес. Изложен је у сталној поставци портрета Његошевог музеја - Биљарда, у Цетињу.Велика суша је погодила Црну Гору крајем 1846, а пратила ју је катастрофална глад 1847. Осман-паша је искористио црногорску невољу и обећао неким црногорским главарима велике количине пшенице ако се побуне против Петровића. Његош је затечен неспреман, пошто је већи дио краја 1846. провео у Бечу гдје је надгледао штампање своје поеме Горски вијенац. Вође побуне били су Маркиша Пламенац, капетан перјаника у Црмници и Тодор Божовић, сенатор из племена Пипера. Пламенац је раније био један од Његошевих најближих сарадника. Према предању, планирао је да постане припадник братства Петровића оженивши кћерку Његошевог брата Пера, тако увећавајући своју моћ и углед. Када је Перо удао своју кћер за Пламенчевог рођака, сина свештеника Јована Пламенца, некада одани капетан је промјенио страну и постао агент Осман-паше. Пламенац је 26. марта 1847. повео групу побуњеника у напад на доњу Црминцу заједно за Турцима. На Његошеву срећу, неки чланови Пламенчевог племена су остали вјерни Петровићима. Након двије недеље, војска од око 2000 Петровића, Пламенаца и припадника катунског племена је истјерала Турке из Црмнице. Пламенац је побјегао из Црне Горе и уточиште потражио код скадарског везира, убиједивши га да подигне турско утврђење на острву Грможур да држи на оку Његошеве снаге. Његош је узвратио саградивши одбрамбену кулу која је надгледала Скадарско језеро.[65]Пошто није могао војнички да порази Турке, Његош се усредсриједио на уклањање оних који су издали њега и његово братство. Неколико недјеља по гушењу буне, обавијестио је Божовића да му је опростио и дао му ријеч да неће повриједити ни њега ни двојицу његове браће ако се врате на Цетиње. Двије стране су се договориле да се сретну у једном селу изван Цетиња. Умјесто да оде на сусрет са Божовићима, Његош је послао неколико помоћника да се у његово име нађу са Божовићима. Божовићи су ухапшени и стријељани. Њихова тијела су јавном изложена као упозорење против неке будуће непослушности. Почетком новембра, Пламенца је убио неки Црногорац на турској територији. Турци су ухватили убицу и објесили га у Скадру. Његош је тог Црногорца посмртно одликовао медаљом Обилића. Осман-паша је убрзо покренуо другу буну. Она је такође угушена, а Његош је наредио да се сви побуњеници стријељају.[66] Потом је послао убицу у Скадар у неуспјешни покушај да се убије Осман-паша, који је такође послао неколико својих убица да убију Његоша, који је преживио неколико покушаја тровања и подметања експлозива испод свог штаба. До 1848. пат-позиција је довела до попуштања тензија како се стање на јужној граници Црне Горе стабилизовало.8/1

PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ IZABRANA DELA GORSKI VIJENC LUČA MIKROKOZMA LAŽNI CAR ŠĆEPAN MALI Meki povez Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године.[1] Један је од највећих српских пјесника и филозофа.[2] Његош је остао упамћен као веома харизматична и маркантна личност српске историје, и такође као дубоко просветљена мисаона фигура, о чему сведоче његови романи.[3] Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.[4] Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.[5] Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Као изразити српски родољуб, Његош у својим књижевним радовима скоро 200 пута спомиње Србе и Српство.[6] Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом.[7] Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља.[8] Биографија Родословље Петра II Петровића Његоша Поријекло и дјетињство [9][10]Према предањима и многим истраживачима који су се бавили генезом његушких Петровића (Јован Ердељановић, Павле Ровински итд), према сјећањима најстаријих Петровића као и самог црногорског владике Петра II Петровића Његоша, они воде поријекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.[11][12] По Ковијанић Ристи, у књизи „ Помени црногорских племена у которским споменицима“, (књига II)- которски нотарски списи, забиљежено је да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић.[13] Само име племена или краја не подразумијева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувијек живјели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, прије турског освајања, у средњем вијеку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са сјевера данашње Македоније.[14] Владика Петар II Петровић Његош родио се 1813. године `крај огњишта`[15] на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић, из села Пророковића. На 450 страни сабраних Његошевих писама у књизи I из 1951. године пише: „ Његош је на крштењу добио име Рафаел, али се звао Радивој, а најрадије су га звали Раде.[12] ” По Вуку Караџићу његово крштено име било је `Радоје`. У народу је остало владика Раде.[16] По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.[17] Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Цветковић Бајкуш и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, гдје му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете.[18] Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина.[19] У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.[20] Избор за насљедника Манастир са црквом Рођења Пресвете Богородице 1851. године у Цетињском пољу, око које је касније у другој половини 19. вијека настало данашње ново Цетиње. Прве приватне куће око манастира изграђене су у вријеме владике Петра II Петровића Његоша. Уз финансијску помоћ Русије владика Петар II је у непосредној близини манастира изградио 1838. године резиденцију за административне послове, која је у почетку носила назив Нова кућа, а касније је понела назив Биљарда. Посљедње године живота владике Петра I обиљежене су његовим све горим здрављем и сталном немогућношћу да себи нађе наследника. Звање црногорске владике је традиционално било у посједу породице Петровић, и оно је прелазило са стрица на нећака, пошто се од владике захтијевало да буде нежења.[21] Петров први избор је био Митар Петровић, син његовог најстаријег брата Стјепана. Митар је умро након неколико година и Петар I је био приморан да пронађе другог насљедника. Своју пажњу је усмјерио на Ђорђија Савова Петровића, сина свог другог брата. Пошто је Ђорђије био неписмен, Петар I га послао у Санкт Петербург да похађа школу. Тамо је Ђорђије схватио да му се више свиђа живот у Русији него у Црној Гори. Свом стрицу је 1828. послао писмо у ком га је обавијестио да жели да се пријави у руску царску војску и затражио да буде ослобођен наслеђивања. Петар је 1829. обавијестио Јеремију Гагића, руског вицеконзула у Дубровнику и руској вези са Црном Гором да Ђорђије има његову дозволу да ступи у руску војску, чиме је лишен владичанског трона.[22] Избор је пао на младог Рада, па га је владика Петар за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827.[23] Како Раде није имао формално образовање, владика Петар је желио да га пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки, енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.[24] Прије своје смрти, остарели владика је издиктирао своју посљедњу жељу Сими Милутиновићу Сарајлији. Владика је именовао Радета за свог насљедника и пренио на њега све своје духовне и свјетовне овласти.[25] Владичина последња жеља је такође проклињала сваког ко би жртвовао традиционалне црногорске везе са Русијом у замјену за боље односе са Аустријом.[26] Противници породице Петровић су тврдили да је Милутиновић фалсификовао тај документ као би Раде постао владика, а као доказ су истицали њихово блиско пријатељство.[27] Сламање опозиције Послије стричеве смрти, 1830, Његош је примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Исто као што се владика бирао из породице Петровића, тако је по традицији титула гувернадура припадала породици Радоњић. Иако титула гувернадура није била никада прецизирана, Радоњићеве присталице су сматрале да је по значају једнака титули владике.[21] Вуколај Радоњић је покушао да истакне првенство свог звања у свјетовним питањима, али није успио да стекне подршку главара. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт,[28] али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.[29] Његош је већ првих година владавине почео озбиљно да ради на јачању државне власти. Најприје је, уз подршку већине главара у новембру 1830. године донио одлуку о укидању гувернадурског звања.[30] Почетком 1831. године, примио је монашки постриг, узевши име Петар, у спомен на стрица, покојног владику Петра. За јерођакона и јеромонаха рукоположио га је рашко-призренски митрополит Ананије (1830—1836), који је младог Петра потом произвео и у звање архимандрита.[31] Тиме је Његошев положај био знатно ојачан, иако још увек није био завладичен. Ово веома важно питање није могло бити ријешено одмах. Стицајем околности, у Црну Гору је током наредне, 1832. године, допутовао ужички епископ Никифор Максимовић (1831—1853) који је знатно помогао Његошу у вршењу црквених послова, пошто је као владика био у прилици да по Његошевом налогу рукополаже нове свештенике.[32] Међутим, то је било само привремено рјешење, које је трајало до наредне године, када је коначно ријешено и питање о Његошевом владичанском звању. Успостављање Правитељствујушчег сената Главни чланак: Правитељствујушчи сенат црногорски и брдски Споменик Петру II Петровићу Његошу у Требињу. Споменик је подигао Јован Дучић у присуству краљевог изасланика 28. и 29. маја 1934. Споменик је дјело вајара Томе Росандића. Ово је први споменик у свету подигнут Његошу у част. Почетак Његошеве владавине обиљежен је оживљавањем традиционалног савеза Црне Горе са Русијом. Односи између двије државе су били мотивисани потребом Црне Горе да има моћног савезника који би могао да пружи политичку и финансијску подршку њиховој слабој држави и руском жељом да искористи стратешки положај Црне Горе у геополитичкој бици са Аустријом. Српски православни манастир на Цетињу и институција владике су преживјели вијекове захваљујући руској подршци, али посљедње године владавине Петра I су обиљежене захлађењем руско-црногорских односа. Пошто је протјерао Радоњиће, Његош је 1832. укинуо звање гувернадура. Овај потез му није донио никакве нове моћи, пошто је Русија инсистирала на оснивању на Правитељствујушчег сената црногорског и брдског, чија је сврха била да ограничи и регулише моћи владике. Као и случају Правитељствујушчег совјета у устаничкој Србији, већину чланова сенате су изабрали Руси због њихових политичких ставова који су често више одговарали Санкт Петербургу него Бечу. Створен да замјени Кулук који је образовао Петар I 1798, Сенат је успоставио Иван Вукотић, црногорски дипломата у служби Русије. Њега је Русија послала на Цетиње 1831. заједно са његовим нећаком Матијом Вучићевићем. Њих двојица су потицали из Зетске равнице коју су у то доба држали Турци и велики део свог живота су живили у Русији. Дат им је задатак да успоставе јаку централну власт која би могла контролисати бројна црногорска племена. Вукотићи су били прилично богати, пошто су наслиједили велике количине новца од једног племића и имали су искуство подофицира у руској војсци. Вукотића и Вучићевића је пратио Димитрије Милаковић, полиглота родом из Дубровника који је студирао филозофију у Бечу. Милаковић ће касније постати Његошев лични секретар, замјенивши на том мјесту Милутиновића.[33][34][35][36] Осим што је морао да води рачуна о руском мијешању у унутрашњу политику, Његош се суочио са другим ограничењима своје власти. Није имао војску, милицију или полицију коју би спроводили његову власт на територији коју је номинално контролисао и морао је да се ослања на ратнике из свог братства зарад заштите. Племена на ободу Црне Горе су често или одбијала да га слушају или су склапали савезе са његовим противницима. Пљачкашки походи, који су залазили дубоко у османску Херцеговину, су се дешавали често и они су се показали важним за економски опстанак региона. Иако су такви упади нормално проузроковали оштар одговор Турака, Његош је био немоћан да их заустави.[21] Образовање Правитељствујушчег сената је увело неки вид реда у Црногорску политику. Вукотић је проглашен за предсједника Сената, а Вучићевић је постао његов потпредсједник. Сенат је укупно био сачињен од дванаест особа који су добијали годишњу плату од 40 талира. Имао је законодавну, судску и извршну власт и био је прва државна институција у модерној историји Црне Горе. Могућност било какве озбиљне опозиције образовању Сената је била уклоњена именовањем важних главара и других истакнутих грађана за сенаторе. Сам Његош није био члан Сената, којим су првих година његовог постојања доминирали Вукотић и Вучићевић. Одлуке Сената је спроводила милицијско-полицијска организација названа Гвардија. Она је имала регионалне представнике широм племенских територија, а сједиште јој је било у Ријеци Црнојевића. Сви њени виши заповједници су називани капетани и били су бирани међу најистакнутијим људима из братстава. Почетни број припадника Гвардије је био 150, али је касније тај број нарастао на 420. Руске субвенције су осигурале да сви њени припадници добију плате без кашњења. Централна власт је даље ојачана увећањем броја перјаника, владичине личне гарде.[37][35][34][38][39] Битка за Подгорицу и први покушаји опорезивања Споменик Петру II Петровићу Његошу у Подгорици. Подигнут је 1956. године у Титограду (Подгорици) у парку испред Народног позоришта и представља дјело вајара Сретена Стојановића. Ово је први споменик - скулптура у Подгорици. Подгоричка скулптура је први од три одливка, који су поред Подгорице, постављени у Београд и у Риму. Споменик у Београду постављен је 1994. године на Академском платоу између Филозофског факултета и Ректората Универзитета у Београду. Његошев споменик у Риму постављен је 2005. године, у парку Вила Борхес, недалеко од историјског центра града и трга Пјаца дел пополо. Топ „зеленко” који се налази у Биљарди.[40] Црногорци су га донијели на Цетиње са Жабљака Црнојевића. Његош је наредио да се на њему урежу стихови: „Црногорци кад оно витешки, Жабљак тврди турски похараше; Онда мене старца заробише, На Цетиње србско довукоше Мјесеца марта 10.1835.”[41] Деветнаестогодишњи Његош је 1832. наредио напад на муслиманска племена из Подгорице, која су помагала Турцима да угуше побуне у Босни и сусједној Албанији. Као и прије када су владика и гувернадур заједно водили црногорске ратнике у битку, Његошу су се придружили Вукотић и његови људи. Црногорцима су такође помагали побуњени Хоти из сјеверне Албаније. Ипак, Његош и његова војска су и даље били у заостатку, пошто нису имали јасну стратегију како да се боре против Турака и нису очекивали да ће Турци довести коњицу на бојиште. Црногорски герилски приступ ратовању није погодовао заузимању града као што је Подгорица, чији су високе зидине учинили је непробојном за нападе из оближње равнице. Покретањем напада Његош је такође ризиковао погоршање односа са Русима, који су у то вријеме били у савезу са Турцима. Црногорци си били надјачани и приморани на повлачење, повевши са собом многе рањене. За Његоша је пораз постао стални разлог за кајање. Велики везир Решид Мехмед-паша је искористио прилику и као одмазду за напад, напао је низ црногорских вароши и села, набијајући на колац и вешајући све Црногорце које је заробио. Каснији политички притисак Русије је одвратио Његоша од тражења освете.[42][43] Као одговор на пораз код Подгорице, Црногорци су образовали савез са околним муслиманским племенима која су била непријатељски настројена према Порти. Таквим потезом Његош је ризиковао даље удаљавање од Русије, на чију су се помоћ Црногорци очајнички ослањали. Да би неутралисао сумње да Црна Гора дјелује против руских интереса, одржавао је блиске односе са вице-конзулом Грујићем, који је савјетовао цара да је Његош био зависан од Руса као и увијек.[44][45]. У једном од својих писама Грујићу, Његош је забиљежио да је посљедњи савјет који му је дао Петар I прије своје смрти било да се „моли Богу и држи Русије“.[46][35]. Вукотић је 1833. увео редовно опорезивање. Исто као и Вукотић, и Грујић и Његош су схватили да без опорезивања Црна Гора нема шансе да функционише као централизована држава, а још мање да оснује независну војску или преживи без ослањања на пљачку или руску помоћ.[45] Иако су порези били мали, племена су се оштро супротстављала новим законима, који никада нису успјели да донесу више прихода него средства добијена од руске помоћи.[39] Многи главари су одбијали да уведу порезе својим племенима, а чак су изазивали Његоша да дође и сам их прикупи.[47] Путовање у Санкт Петербург и посвећење за владику На народном збору 23. маја 1833. одлучено је да Његош пође у Русију, у Санкт Петербург како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. На пут је кренуо 3. јуна, приликом чега је боравио у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград је стигао 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, рукоположен је за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода.[12] Петар II се сусретао са истим проблемима као и његов претходник, који су ограничавали његову власт. Није имао своју војску ни полицију, већ је морао користити пратњу коју му је пружала породица или његово племе. Највећи проблем су била племена на ободима Црне Горе, која га често нису слушала или су се придруживала његовим непријатељима. У свим племенима је постојао стални отпор његовој власти. Није могао да контролише њихове пљачкашке походе на турску територију.[21] Помоћу руске владе, установио је три нове институције државне власти. Најприје је донесена одлука о оснивању Сената, потом Гвардије која је бројала 156 људи, а након Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената. Његова слика из 1833. године, када је посвећен за владику, чува се у манастиру Каленићу.[48] Канонизација Петра I, побуна због пореза и битка на Грахову Године 1837. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и вјерски и свјетовни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез.[49] У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он. Друго путовање у Санкт Петербург На четврто путовање у Беч Његош је отпутовао у септембру 1846. године, оставивши брата Пера, предсједника Сената, задуженог за земљу. На путу за Беч купио је жито у Трсту да би га послао својим гладним земљацима. То је жито плаћао продајом дијамантског прстена који је 1841. године добио од аустријског цара у знак признања аустријско-црногорске границе. Међутим, било је потребно више од мјесец дана да жито стигне до Црне Горе. У јануару 1847. Његош је од Пера добио извјештаје да његови „људи раде било шта да би преживјели`.[50] Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоцјеног накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерниха.[тражи се извор] Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања умјетничких споменика, али и ради лијечења.[51] Вијести о поразу на Грахову[52] су ускоро стигле до Санкт Петербурга, и заједно са оптужбама за ненамјенско трошење новца, зацементирали су Његошеву репутацију међу Русима као агресивног провокатора. Његош је одмах затражио дозволу од главара да отпутује у Санкт Петербург и објасни своје поступке пред царем, пошто је Црној Гори све више очајнички била потребна руска финансијска и политичка помоћ. Главари су дали Његошу свој пристанак и кренуо је у Беч, прије него што је уопште добио одговор од Руса на свој први захтјев. Био је приморан да одсједне у Бечу неколико недјеља, док је цар разматрао да ли да га прими у посјету. У Бечу је више времена проводио са Вуком Караџићем, који се тек био вратио са свог проучавања словенских лингвистичких особина у Црној Гори и био је у процесу писања етнографске студије на њемачком језику Црна Гора и Црногорци. Његошеви сусрети са Караџићем привукли су пажњу аустријског канцелара Клеменса фон Метерниха, чије неповјерење према Његошеву је било појачаном захтјевом младог владике за визу зарад пута у Француску, која је тада сматрана колијевком радикалних идеја. Метерних се побринуо да овај захтјев буде одбијен. У писму једном свом подређеном, Метерних је записао да се Његош „духовно и физички развио“. Написао је да Његош показује „мало поштовања за принципе религије и монархије, да не вјерује чврсто у њих и да је под утицајем либералних и револуционарних идеја“. Своју поруку је завршио напоменом да аустријски агенти морају пажљиво да мотре Његоша у земљи и у иностранству.[53] Владика Петар II Петровић Његош као архијереј са руским царским орденом Свете Ане, уље на платну, непознат аутор. Овај портрет Његоша, репродукован је на новчаницу од 20 динара. Изложен је у сталној поставци збирке портрета Музеја Темишварске епархије.[54] Ово је једини преостао Његошев портрет који се не налази у секуларној, односно лаичкој установи. По свему судећи, да се овај портрет налазио у СФРЈ, вероватно би био конфискован и секуларизован као и остали Његошево портрети. Владичански двор у Темишвару зидан је у барокном стилу упоредо са ново саборном црквом 1745-48. Цар Николај је 1837. дозволио Његошу да посјети Санкт Петербург, баш када је тешка глад погодила Црну Гору. Његош је одмах осјетио да ће његова посјета руској пријестоници бити другачија од прве. Није топло дочекан као 1833. и Руси су искористили ову прилику да га критикују за његово „некалуђерско“ понашање, нарочито на то што је Његош уживао да буде у друштву жена.[55] Упркос овоме, Русија је увећала своје годишње субвенције и обезбиједила пшеницу за становнике Црне Горе угрожене глађу. Иако је црногорска зависност од Русије често доносила сиромашној државици очајнички неопходна средства, она је геополитички била катастрофална за Црногорце, јер су и Османско царство и Аустрија вјеровали да ће излаз Црне Горе на Јадранско море де факто представљати руски пробој у Средоземно море због природе руско-црногорских односа.[39] Покушаји модернизације Табља-кула 1848. године, Џон Гарден Вилкинсон. Табља је била одбрамбена-стражарска кула коју је изградио 1833. владика Петар II Петровић Његош на узвишењу непосредно изнад Цетињског манастира. Била је кружне основе и због недостатка финансија никада није до краја изграђена. Умјесто у одбрамбене сврхе користила се за испаљивање почасних салви приликом разних свјечаности. До. 1850. године на њој су као трофеји истицане одсјечене турске главе. Овај обичај је био дух тог времена јер су истицане и одсјечене српске главе на турске тврђаве и куле. Кула је касније претворена у звоник а порушена је 1938. године. Његош је остао у Санкт Петербугу мање од мјесец дана. Из града га је испратио руски потпуковник Јаков Озерецковски, који се вратио на Цетиње са црногорским изасланством да лично у царево име нагледа развитак Црне Горе.[56] Његошева посјета Русији га је охрабрила на даље покушаје модернизације. Бројност перјаника и гвардијана је значајно увећана, а Црногорци ухваћени у борбама или вођењу пљачкашких похода на турске пограничне градове су оштрије кажњавани.[57] Његош је основао двије фабрике барута у Ријеци Црнојевића и наредио да се саграде бројни путеви и бунари.[47] Промовисао је пансрпски идентитет међу својим народом, убиједивши Црногорце да покажу солидарност са Србијом и престану да носе фес, који су широм Балкана носили и муслимани и немуслимани. Разлог зашто је ношење феса дуго задржано као дио црногорске народне ношње је било распрострањено вјеровање да је фес првобитно српска капа коју су Турци касније прихватили. Умјесто тога Његош је предложио да се усвоји традиционална округла капа која се често носила у которској регији. Његошева фискална каса представља симбол првог покушаја регулисања финансијског и пореског система у Црној Гори, Његошев музеј - Биљарда, Цетиње. Купљена је од Млечана. Квадратног је облика, израђена је од кованог гвожђа и увршћена гвозденим обручима и оковима. Закључава се са двије браве које су покривене покретним поклопцем. На двије стране налазе се покретне алке - дршке. Могла се откључати са оба кључа истовремено. Такође је установио Обилића медаљу, која је постала највише црногорско војно одликовање све до уједињења Црне Горе са Србијом 1918.[58] У складу са својим тежњама према секуларизацији, Његош је инсистирао да му се обраћају као господару, а не као владици.[59] Библиотека владике Петра I и владике Петра II Петровића Његоша, Његошев музеј - Биљарда, категоризована је као културно добро од националног значаја 1962. Библиотека данас чува 196 наслова, односно 206 књига које припадају Петру I и 374 књиге које је прибавио Његош. Библиотека је првобитно формирана као библиотека Цетињског манастира у време владике Петра I. Године 1838, угостио је саксонског краља Фридриха Аугуста II, посвећеног природњака који је дошао у Црну Гору да проучава разноврсну флору Црне Горе. Краљ је одсјео у Цетињском манастиру, а Његош је био присиљен да иде из собе у собу да би му удовољио. Изиритиран овим стањем и незадовољан извјештајима њемачке штампе која је описивала Црну Гору као заосталу, Његош је наредио изградњу световног здања које ће му служити и као лична резиденција и као сједиште државе. Ово здање је пројектовао Озерецковски. Здање је било дугачко камено здање са два спрата и 25 просторија, изграђено иза ојачаног зида и окружено одбрамбеним кулама са све четири стране. Налазило се одмах сјевероисточно од Цетињског манастира, а са источне стране је било окренуто према Цариграду. Резиденција је названа Биљарда, по главној соби на другом спрату у којој се налазио сто за билијар[60] који је Његош пренио са јадранске обале на леђима десетак јаких људи. Биљарда се налазила у видокругу недовршене камене куле која је требало да брани манастир од топовске ватре и чија је изградња почела пет година раније. Када је Његош схватио да је њен положај неподесан за једну тврђаву, наредио је да се прекине њена изградња и она је претворена у кулу где су главе обезглављених турских војника набијана на копља и излагана. Претходно су турске главе набијане изван манастирских зидина. Кула је названа Табија, по турској цитадели у Мостару коју је сагради Али-паша, гдје су у сваком тренутку стојале одсјечене главе четворице или петорице Срба.[61] Завјера за убиство Смаил-аге Ченгића Допринос Смаил-аге Ченгића турској побједи на Грахову је била толико велика, да му је Порта подарила властити читлук који се простирао од Гацка до Колашина и био већи од цијеле тадашње Црне Горе. Добитак посједа је са зебњом примљен међу околним турским беговима, који су се плашили да ће његов успон угрозити њихов утицај на власт. Српски кнез Милош Обреновић је 1839. послао писмо Али-паши Ризванбеговићу у ком га је обавијестио да ће Смаил-ага правити план са Портом да га уклони са мјеста херцеговачког везира. Али-паша је одмах писао Његошу, тражећи да организују Ченгићево убиство. Сматрао је да би Његош, који је сматрао Ченгића лично одговорним за масакр на Грахову, жарко жељети прилику да освети своје рођаке. Али-паша је такође сматрао да ће, допуштајући Црногорцима да убију амбициозног херцеговачког бега, он отклонити сумњу са себе, јер су Црногорци имали више него довољно разлога да убију Смаил-агу Ченгића. Његош је средином 1839. почео преписку са Смаил-агом. Његова писма су увјерила Ченгића да му је опроштено за убиства, а требало је да га увјере и у његову безбједност.[62] Између 1836. и 1840. односи између Смаил-аге и хришћанских становника његовог посједа су се погоршали. Син Смаил-аге, Рустем-бег, је био алкохоличар и често је силовао жене из племена Дробњака и Пивљана док се заустављао у њиховим селима да прикупља порез. Бијесни, Дробњаци су затражили од Његоша помоћ да убију Рустем-бега. Његош је сматрао да би убиство Рустем-бега било ризично јер би се разљутио Смаил-агу, који би желио да се освети Његошу, као и Дробњацима и Пивљанима. Умјесто тога, убиједио је племена да убију самог Смаил-агу, као и његове најближе сараднике, послије чега би Рустем-бег био незаштићен и беспомоћан да освети очеву смрт. Почетком септембра 1840. неки Дробњаци су се побунили и одбили су да плаћају порез Смаил-агином сину, и умјесто тога изазвали Смаил-агу да дође у њихова села и сам прикупи порез. Смаил-ага је организовао запрежну колону до Дробњака и улогорио се у Мљетичку, засеоку из ког се пружао поглед на Никшић. Смаил-ага и његова пратња су 23. септембра упали у засједу око 300-400 Дробњака које су предводили Новица Церовић, Ђоко Маловић и Шујо Караџић. Смаил-ага је покушао да побјегне, али је открио да је један шпијун завезао све коње. Опколили су га у шатору и убили. Још око 40 Турака је убијено у засједи. Мртвом Смаил-аги је Мирко Алексић сјекиром одсјекао главу. Церовић је смјестио главу у кожну торбу и однио ју је Његошу на Цетиње. Његош је био одушевљен исходом завјере и наградио Церовића звањем сенатора.[62] Убиство Смаил-аге је покренуло низ окршаја у којима су погинули бројни Црногорци и Турци. Вођен жељом да прикрије своју улогу у убиству, Али-паша се претварао да је бијесан и наредио је напад на Дробњаке. Више од 70 дробњачких ратника је убијено, на десетине кућа је спаљено, извори су затровани, а неколико жена је силовано. У исто вријеме, Али-паша је желио да осигура свој положај уклањајући било који разлог за интервенцију Порте. Обратио се Његошу и изразио жељу да води преговоре о миру. Његош је био у дилеми: знао је да неуспјех да се освете Дробњаци представљао ризик да се од њега удаљи значајни дио његових земљака. У исто вријеме, схватио је да би ти преговори могли да увећају територију Црне Горе и донесу дипломатско признање Аустрије и Османског царства, које је жељело мир и окончање сталних окршаја на црногорско-турској граници. Његош и Али-паша су се 1842. срели у Дубровнику да преговарају о миру. Њих двојица су потписали мир у присуство аустријских и руских представника. Када су двојица вођа изашли из палате у којој су вођени преговори, Али-паша је извадио торбу пуну златника и почео да их баца у ваздух. Окупљени Црногорци, међу којима и неколико црногорских главара, су појурили да скупе што је више могуће златника. Али-паша је тиме заправо показао црногорско сиромаштво пред Аустријанцима и Русима и тако осрамотио Његоша.[63] Напад Осман-паше Скопљака Острво Врањина Скадарски везир Осман-паша Скопљак је био изузетан политичар и војсковођа. Упркос свом српском поријеклу, мрзио је Црну Гору, а нарочито Његоша. Осман-паша је био зет Смаил-аге Ченгића и кривио је Црногорце за Ченгићеву страшну смрт. Такође је желио да прати стопе свог оца Сулејман-паше Скопљака, који је играо значајну улогу у сламању Првог српског устанка 1813. Осман-паша је 1843. напао јужни дио Црне Горе и брзо заузео стратешки важна острва Врањину и Лесендро у Скадарском језеру. Заузимање ових острва је учинило скоро немогућим трговину Црногораца са Подгорицом и Скадром. Порта је осјетила могућност да умири Црну Гору, па је понудила Његошу да га призна за световног владара Црне Горе, ако он призна суверенитет Порте над својом земљом. Његош је одбио и покушао је да силом врати острва. Црногорци нису имали артиљерију вриједну помена, па се сваки покушај заузимања острва завршавао неуспјехом. Његош је покушао да стекне страну помоћ, нарочито од Русије или Француске. На Његошево изненађење, Руси нису били заинтересовани да се умјешају у спор. Французи, иако су подржавали Црногорце, нису интервенисали. Уједињено Краљевство, као и увијек прије избора Вилијама Гледстона за премијера, стало је на страну Турака. Када је Његош покушао да сагради бродове да поврати острва, Аустријанци су интервенисали да спријече његову намјеру, а касније су одбили да испоруче муницију потребну да би се извршио противнапад.[64] Владика Петар II Петровић Његош у народној ношњи 1847. године, уље на платну, Јохан Бес. Изложен је у сталној поставци портрета Његошевог музеја - Биљарда, у Цетињу. Велика суша је погодила Црну Гору крајем 1846, а пратила ју је катастрофална глад 1847. Осман-паша је искористио црногорску невољу и обећао неким црногорским главарима велике количине пшенице ако се побуне против Петровића. Његош је затечен неспреман, пошто је већи дио краја 1846. провео у Бечу гдје је надгледао штампање своје поеме Горски вијенац. Вође побуне били су Маркиша Пламенац, капетан перјаника у Црмници и Тодор Божовић, сенатор из племена Пипера. Пламенац је раније био један од Његошевих најближих сарадника. Према предању, планирао је да постане припадник братства Петровића оженивши кћерку Његошевог брата Пера, тако увећавајући своју моћ и углед. Када је Перо удао своју кћер за Пламенчевог рођака, сина свештеника Јована Пламенца, некада одани капетан је промјенио страну и постао агент Осман-паше. Пламенац је 26. марта 1847. повео групу побуњеника у напад на доњу Црминцу заједно за Турцима. На Његошеву срећу, неки чланови Пламенчевог племена су остали вјерни Петровићима. Након двије недеље, војска од око 2000 Петровића, Пламенаца и припадника катунског племена је истјерала Турке из Црмнице. Пламенац је побјегао из Црне Горе и уточиште потражио код скадарског везира, убиједивши га да подигне турско утврђење на острву Грможур да држи на оку Његошеве снаге. Његош је узвратио саградивши одбрамбену кулу која је надгледала Скадарско језеро.[65] Пошто није могао војнички да порази Турке, Његош се усредсриједио на уклањање оних који су издали њега и његово братство. Неколико недјеља по гушењу буне, обавијестио је Божовића да му је опростио и дао му ријеч да неће повриједити ни њега ни двојицу његове браће ако се врате на Цетиње. Двије стране су се договориле да се сретну у једном селу изван Цетиња. Умјесто да оде на сусрет са Божовићима, Његош је послао неколико помоћника да се у његово име нађу са Божовићима. Божовићи су ухапшени и стријељани. Њихова тијела су јавном изложена као упозорење против неке будуће непослушности. Почетком новембра, Пламенца је убио неки Црногорац на турској територији. Турци су ухватили убицу и објесили га у Скадру. Његош је тог Црногорца посмртно одликовао медаљом Обилића. Осман-паша је убрзо покренуо другу буну. Она је такође угушена, а Његош је наредио да се сви побуњеници стријељају.[66] Потом је послао убицу у Скадар у неуспјешни покушај да се убије Осман-паша, који је такође послао неколико својих убица да убију Његоша, који је преживио неколико покушаја тровања и подметања експлозива испод свог штаба. До 1848. пат-позиција је довела до попуштања тензија како се стање на јужној граници Црне Горе стабилизовало.[67] Посљедње године и смрт Владика Петар II Петровић у народној ношњи, у Бечу у љето 1851, талботипија (калотипија), Анастас Јовановић, Музеј града Београда. Ово је једина позната фотографија Његоша. До 1849. Његош је почео непрекидно да кашље и ускоро је љекар из Котора открио да болује од туберкулозе. До почетка 1850. било је јасно да је његово стање тешко. Свјестан болне чињенице да Црна Гора није имала ниједног школованог љекара, у прољеће је отпутовао у Котор[68] и саставио свој тестамент. Послао га је поштом вицеконзулу Гагићу у Дубровник, са поруком да му се документ врати неотворен у случају да му се врати здравље. Затим је кренуо у Венецију и Падову, гдје је највише времена провео одмарајући и наочиглед је успио да заустави своју болест. Кашаљ му се вратио послије осам дана. Напустио је Падову и вратио се у Црну Горе у нади да ће му свјеж планински ваздух ублажити симп

ЦРКВА <и>Моје питање се тиче причешћа. Пре уласка у црквени живот, осећао сам душевни полет. А сад, после причешћа не осећам ништа слично. Чак бива и обрнуто: час се посвађам са женом, час нешто друго, Вероватно нешто погрешно радим? — Прво, сами појмови: осећам не осећам. Човек не треба да приморава Бога на то да му да неки осећај. Једном вам је било дато да нешто осетите — Вкусите и видите, јако благ Господ (Окусите и видите даје добар Господ; Пс 33,8). Али, не треба да очекујете да ће Бог сваки пут понављати, да ће „дуплирати" осећања која сте једном осетили приликом причешћа. Има сушних периода. Понекад се са дна вашег срца подиже разноразни муљ. То значи да је Христос као Цар сишао у ваше срце као у пакао, и да је у дубини подигао све страсти и почео да их чисти. И оне су се ускомешале. Почињу да делују у вама: наводно, живели сте мирно и нормално, а кад сте се причесгили све се узбуркало. И ви почињете да се секирате, да се нервирате, да вичете то значи да су се пробудиле страсти које је Христос ускомешао, које су се покренуле услед Његовог доласка. То је нормално. Наравно, то није нарочито пријатно, али не треба томе да се чудите. Христос ће и даље деловати у вама и искрено вам желим да вам већ на следећем причешћу Христос да радост и да осетите да сте у мајчином наручју, као дете. Да вам буде добро, да осетите да вас Христос држи у наручју. Немојте се чудити ако буде другачије. Једноставно, почео је рат, и Господ је као јак сишао у срце да растера грехове. И они су почели да излазе. <и>Блшословите, оче Андреје. Молим Вас да кажете нешто о томе због чега се за Крстовдан вода освећује два пута, и притом се каже даје богојављенска и крстовданска водица исто. Пре више година на радију сам слушала интервју с митрополитом Питиримом (Нечајевим) и он је тада рекао да се у крстовданској ноћи освећује сва вода, све водене стихије: и мора, и океани, и Глечери. Тада ме је то запањило. А недавно сам у једној књижици прочитала — свештеник пише, да се крстовданска вода по својим својствима ни по чему не разликује од било које друге свете воде и да је нетачно мишљење да Господ 19. јануара освећује сву воду на земљи. — Богојављенска и крстовданска вода је једна иста вода. Освећење воде се обавља на вечерњој, која се код нас служи одмах после литургије, односно, ујутру. Зато испада да су као два дана. По календарском временском циклусу је — увече и ујутру. Испоставља се, заједно. Једно исто, само два пута. Богојављенска и крстовданска вода су апсолутно идентичне. Нећу се сложити с овим свештеником да се крстовданска вода не разликује од друге воде. Агиазма реално тече у вечни живот. А, ако он нема такво искуство, нека сматра себе сиромашним. Или нека сматра да је богат у својим заблудама. Нека мисли шта хоће и нека прича шта хоће. Али, велико јорданско освећење, агиазма, на вечерњој Богојављења, самог дана Крштења је, наравно, нешто што превазилази границе остале освећене воде, сваког нашег освећења воде, појединачног и локалног, које је такође, свето, и које је, такође, велико. На пример, сваки прстен се може освештати, али је бурма светија од било ког другог прстена. То је знак брачног јединства мужа и жене у једно тело. Свака тканина се може освештати, али су тканине свештеничких одежди или, пак, нпр. венчанице, као такве, посебно свете. Хе верују сви у то, али шта да се ради, Либерализам корача планетом, А митрополит Питирим је, Бог да му душу прости, говорио апсолутно тачне речи. Воде света, на известан начин, чине један водени басен. Свака бара, сваки поток и свака речица су повезани с Баренцовим морем, са Охотским, Црним и Каспијским — све воде света су повезане. То је јединствени водени басен Земље. И ако освештамо једну бару, једно језеро, један басен, једну реку, на тај начин ћемо силу освећења проширити на цео водени свет. Црква управо то и каже: Днес освјашчајетсја јестество и раздјељајетсја Јордан, и својих вод возврашчајет струји, Владику зрја крешчајема. („Данас се освећује природа, и раздељује се Јордан, и враћа струје својих вода, видећи како се Владика крстн.“). <и>У нашим православним календарима је написано: стари календар, нови календар. Да ли ће наступити време га стари календар стекне нова права? Да Христово Рођење славимо с целим светом, 25. децембра? — Да ли нам је то баш толико потребно? Свашта може да се деси. У ствари, то су релативне ствари. Рецимо, Васкрсење Господње се слави много пута годишње, сваке недеље. Можемо смело да славимо Божић 25. децембра. И шта је ту толико грешно? Ништа није страшно. Али, обележавајући празнике заједно, општећи, ми неизбежно преузимамо различите обичаје, навике и моделе понашања једни од других. Поставља се питање: да ли је страшно да променимо календар и да се у свеопштем одушевљењу слијемо с онима који овако славе Божић? Међутим, ствар се неће ограничити само Божићем. Полако ће се преточити у читав низ њихових обичаја и обреда који нам нису много потребни. А можда нам уопште нису потребни. И ту постоји известан страх. Лично се не бојим, али схватам да је наш народ дете, да ра треба учити. И с ове тачке гледишта се залажем за конзервативизам. Конзервативизам је добар онда кад чува слабог, а лош је кад ограничава снажног. Мислим да конзервативизам обавља изузетно важну улогу чувања и заштите наших људи који су, скоро одреда глупа деца. То знам као пастир православних оваца. Зато сам против заједничких богослужеља. Тачније, ја сам за богослужење с Финском црквом, Грчком црквом, Румунском црквом молим лепо, то је у реду — може, али сам против заједничког слављења Божића, 25. децембра. Треба да задржимо извесне баријере и ограде које нам омогућавају да сачувамо своје лице, и да се не расплинемо у овом свету који се расплињује. Ја сам за чување разлике у календару. <и>У неким храмовима има моштију светих угодника Божијих. Како да се клањамо овим светитељима? — Увек можемо да целивамо мошти, а да сазнамо чије су, Дешава се да има ковчежића у којима има и по сто честица. У неким храмовима, у току целе службе не можеш ни да прочиташ чије се мошти ту налазе. А зашто се ту налазе? Није тешко целивати. Приђеш, прекрстиш се, целиваш и одеш. А шта си целивао не знаш. А да човек сазна ко је то, где је живео, кад је примио муке за Господа то већ представља напор, интересовање, труд. А онда још и редовно поштовање моштију. А понекад ставе ковчежић са по сто честица и то је то. Па, целиваш све заједно, Цели иконостасе, моли Бога за нас! тако се каже. Сваки светитељ је човек, то је жив човек. Болело га је кад су га гушили, вешали, клали, убијали, а он се молио, трпео је, страдао и проповедао. Треба да сазнамо шта му се десило, где је живео, у ком веку. Недавно сам прочитао једну занимљиву реченицу о томе да књиге о свецима треба поштовати исто као мошти светаца. Треба целивати књигу исто као мошти. Постоји древна пракса на моштима светаца су се служила свеноћна бденија. Свети Василије Велики има неколико беседа о моштима светаца. Навешћемо пример. Код моштију мученика Маманта које су се налазиле у Кападокији, хришћани су се окупљали и по читаву ноћ су певали псалме. Целе ноћи до сванућа. У свануће су служили литургију. И ево, Василије Велики је говорио беседу код моштију мученика Маманта. Односно, није само дошао до моштију, целивао их и отишао. Људи су се окупљали и служили су службу целе ноћи, а у зору су служили литургију. То разумем, то је озбиљно доћи тамо где су мошти и провести код моштију ноћ без сна, у молитви. А онда се причестити код моштију. И онда човек осећа извесну везу с тим свецем, с почившим патријархом или мучеником, исповедником или јуродивим. Ето, то је занимљива ствар та жива веза. Наравно, добра је и света ствар целивати кивоте светаца, али то не захтева велики напор. Начинити сто метанија пред моштима то је већ напор. Једном на колена, два пута на колена, три пута на колена и тако док човека не пробије зној, док се не задише. Ми, хришћани, треба да имамо подвижнички дух. Смео и храбар у позитивном смислу речи. <и>Који су извори чамотиње и како човек с њом да се бори? — Извори чамотиње, Цео свет је мрзовољан, људи луде од чамотиње, и што боље живе, тим више луде. Сећате се речи песме: Њихова деца силазе с ума зато што немају више шта да желе?, Људи се стварно гуше, зато што је нама завладао грех, зато што осећамо тежину одговора који треба да дамо на предстојећем и Страшном суду, и то не само зато што нисмо спремни, и наша савест зна да нисмо онакви какви би требало да будемо. Шта предузети против чамотиње? Бодрост, бодрост воље. Треба применити бодрост воље и чинити дела милосрђа и правде Божије. Обавезно треба ићи на литургију недељом устајати на молитву. Ако заволите недељну литургију и ако у суботу и недељу будете на служби, тако ћете се спасити, тако ћете помоћи себи. Господ ће вам толико тога дати кроз то, Иначе су љуци потенцијалне самоубице, лудаци без дијагнозе и затвореници који су још увек на слободи. Свет је луд и људи су смртно болесни. Они то знају и зато „лудују“: једни у дискотекама, други се дрогирају, трећи купују непотребне крпе, четврти се свађају с неким од ујутру до увече, пети бескрајно гледају глупости на телевизији, шести не раце компјутер свако луди на свој начин, бави се глупостима само да се не обеси. Упитавши за чамотињу видели сте сам корен, хвала вам на томе. Човек је безумно биће које се гуши, које је изгубило рај и не жели да се каје, да верује у рај и да се врати. Ако не желиш да се вратиш у рај, то значи да си осуђен на лагано и тихо лудило; пре или касније разбићеш главу о ћошак бетонске зграде. Није важно да ли ће то бити на Менхетну или у Бомбају. То је наш живот. Да не бисмо полудели, треба да поверујемо у Христа, да се ухватимо за Христа, и да недељом идемо на службу, да удишемо нормалан ваздух у храму, да барем једном удахнемо дух Божији, али пуним плућима. Да се кајемо за своје грехове и да усрдно чинимо добра дела. Ако можеш да превезеш некога колима учини то, ако можеш да даш прилог дај, ако можеш да помогнеш — помози, ако можеш да пожалиш — пожали. Излази из себе, извлачи се из своје унутрашње тамнице иначе ћеш откачити. Живимо у откаченом свету. И западни свет, амерички свет, европски свет јесте свет пун лудака. То је откачени свет у који нас зову, у којем човеку преостаје само да се обеси. И ништа друго. Шта друго тамо да ради? Док га муслиман не убије. Или ће те убити, или ћеш се сам обесити. То је сва перспектива. Управо то је евроинтеграција, управо то је слободна капија у слободни свет. Добродошли у лудницу, у чисту постељу. Изволите конопац који виси са плафона. Упитали сте за праве ствари и правилан одговор на то је само један: човек без Цркве је талац сопственог идиотизма и неизбежна жртва суицидних намера. Неко ће на овај, а неко на онај начин отићи из живота неславно, срамотно. Без Цркве, без Христа, живот нема смисла. Човек од животне бесмислице може да се спасава само Христом и у Христу. Спасавајте се, мили брате, хвала вам на питању — Христом и у Христу од бесмислице живота, од које патимо н ви, и ја, и свака људска душа. <и>Један хришћанин је рекао како је, док није био у Цркви, знао само једно — да Бог постоји, и имао је несебичну љубав према старцима. И по својим пријатељима сам приметио да несебични људи више верују, а егоисти то не могу да схвате. — Господ жели да се сваки човек спасе, али Бог треба за нешто да се ухвати у човеку. На пример, за човекове врлине пре обраћења, којима се овај не поноси. Човек, на пример, блудничи, пије, лењ је за молитву, уопште, сматра себе атеистом, али је милосрдан према инвалидима или старцима. Милосрдан је према њима потпуно искрено, без икакве користољубивости, ништа не тражи за себе, већ даје све своје снаге, време, понекад и новац, и друго. Хе поноси се тиме, не труби о томе, не буса се у груди да је, ето, учинио добро. То је оно добро за које Бог жели да се ухвати. Онда благодат Светог Духа преокреће човеков живот. Сећате се Ахримеда: „Дајте ми ослонац и преврнућу Земљину куглу"? Исто тако је Богу потребан ослонац, који представља сува земља људског срца, на којој нема таштине, већ постоје врлине. Захваљујући томе долази до обраћења. <и>У току је трапава седмица, дакле, у суботу пре Недеље праштања не постимо. Значи, последње недеље пре поста не треба да се причестимо? — Нема у вама нимало послушања према Цркви мајци. Ако Црква даје благослов да једете јаја и павлаку, и ако даје благослов да се у недељу служи литургија, зар мислите да је Црква погрешила и да је због павлаке и јаја људима забрањено да се причешћују? Црква вас је благословила да се наједете пре недеље, и то укључујући павлаку, јаја, сир и друго; Црква је благословила да се служи литургија, а литургија не може бити без причесника. Литургија без причесника је вређање Самог васкрслог Христа. Ако се служи литургија то значи да треба да буде и причесника. Како то спојити? Врло једноставно: не треба стављати свој пост изнад благослова Цркве. Ако Црква даје благослов да се причестите причестите се. Шта је услов за причешће? Шта каже свештеник који износи Путир? Со страхом Божијим и вјероју приступите! Он не каже: „Ви који нисте јели јаја и сир, ви који нисте пили млеко, приступите!“ Он каже: Со страхом Божијим и вјероју приступите! Грци додају: Со страхом Божијим, вјероју и љубовију приступите! Ако имаш љубав према Христу, ако имаш страх Божији, ако имаш веру приступи, ако ти је свештеник дозволио. А он не треба да те одваја од Путира због тако небитних разлога. Молим вас, немојте заклањати себи Христа куваним јајима или шољом млека. Ако је Црква благословила да се једе ово, ово и ово, и ако је Црква благословила да се истовремено служи Света литургија, а имамо жељу да се причестимо, зашто патити због лажних питања и лажних сумњи? Попиј млеко пре дванаест и, ако имаш благослов да се причестиш и желиш да се причестиш Христом, желиш да окусиш Христа, да окусиш и да видиш како је добар Господ једи, и види како је добар Господ! То су апсолутно лажни проблеми. То је мешавина јеврејске законитости и католичких предрасуда. То нипошто није православље. То је лаж. Нипошто се не треба сложити с оваквим мислима, нипошто. <и>Спорио сам с једним човеком око тога шта је обред. Објамњавам му да су јелсосвећење, миропомазање, крштење и брак Свете тајне, да нам је Христос дао благослов за све то. А он ми каже да су то обреди и ритуали. — Обред и тајна, Обред је извесна форма, а тајна је суштина. Ако приликом обреда нема тајне, обред је шарена лажа, то је као одећа без човека, то је као одећа која виси на лутки. Овде треба усмерити спор у конструктивном правцу. На пример, парада правог генерала и правих војника је права парада, то је извесно показивање моћи, јединства и постојања војске. А обред кловнова који приказују параду, на пример, или оловних војника је, заправо, обред. На оловним војницима можемо да учимо како направити параду, или можемо учити да правимо параду на компјутеру то је обред. А сама парада је тајна, то је чињеница силе, чињеница јединства, чињеница моћи, чињеница присуства. Овде се треба мање спорити, зато што спорове обично воде они који не знају суштину. Људи који живот Цркве посматрају споља виде само обредно дејство: онај је изашао, онај је рекао, онај је отпевао, онај је кадио. Ови људи као да су мртви изнутра, за њих је све то мртво. Немојте се спорити о томе. Хе смемо се спорити о духовном са световним људима постоји таква светотачка заповест јер неће схватити. Духован човек схвата световног и духовног, а световни не схвата духовног. Ми релативно духовни људи, можемо да схватимо и овог и оног, и петог и петнаестог, а он нас неће схватити. <и>Приликом миропомазања човеку који се крштава дарује се гап Духа Светог враћа се оно што је Адам изгубио приликом пада у грех. Какавје то дар или какви су то дарови? — Хе мислим да се враћа. Чини ми се да се даје оно чега није било. Питање је да ли се враћа оно што је било. Можда се и враћа, наравно, али Христос нам даје много више него што смо имали пре пада у грех. Христос нам шаље Духа Светог и даје нам снагу да ратујемо с грехом, што Адам није имао у пуној мери. Адам није израстао у велику меру, брзо је пао, од малих грехова се срушио на земљу. А ми данас ратујемо с много већим греховима и, ако се неко бори и побеђује, Дух Свети се ту испољава много моћније. Адам је живео у време пре него што се Бог оваплотио, Бог још није био човек, а ми живимо у време кад је Бог постао човек и више се неће рашчовечити. Односно, већ је Христос Нови Адам. Зато се треба разабрати у терминима. Изгубили смо рај, али у Христу добијамо више. А благодат Светог Духа се човеку даје да би послужио Оцу и Сину и Самом Духу Светом, да би Богу са захвалношћу вратио сав свој труд: да не буде, просто, потрошач благодати, већ и учесник у тајнама Божијим да буде Христов сарадник. То је нешто више него што је имао Адам. Он је брзо преварен, а ми смо се већ најели свега и свачега и треба да будемо искусни у свему. Дух Свети нам је потребан и како бисмо препознавали грех, и како бисмо побеђивали страсти, и како бисмо доносили Богу духовни плод, и ради многи других ствари. Наш живот је веома тежак, потребно нам је много дарова Светог Духа. Зато овде нема паралела, овде паралела није толико очигледна, овде је све другачије. <и>Живим у Данској. Млад сам, ог скора сам у Цркви, желим и волим га се причешћујем, много километара путујем го цркве. Једва чекам га се литуршја заврши, га се што пре причестим. Она се код нас не служи често, отприлике једном у два месеца, — Схватам. Шта бих вам посаветовао?, Информишите се како бисте могли најлакше да научите службу, да све разумете. Јер кад је служба разумљива и позната, она пролети као брзи воз. Али, ако слушате заједно и јутрење и литургију, можда се умарате? То је зато што нисте навикли. Зато потражите управо текстове или информације са интернета, у којима се објашњава смисао богослужења, чинопоследовање, кад шта иде, итд. Онда преснимите све то, да имате као своје, и слушајте песме различитих манастирских хорова (на пример, док се возите колима). Херувимску, антифоне Благослови, душо моја, Господа и Хвали, душо моја, Господа. Постепено, да се све то упије у вас, и то ће бити ваша молитва за воланом. Упознајте се са Псалтиром и Јеванђељем. Можете и Јеванђеље да слушате у колима. Све ће се то постепено уобличити. Месец по месец, година по година, биће вам све лакше и лакше да стојите на служби. Ни ноге вам се неће умарати, ни мисли неће врлудати, ни у леђима нећете осећати бол. И служба ће вам бити тако слатка, да ћете рећи: „Господе, како ми је жао што се тако брзо завршила!“ То вам желим. И наравно, причешћујте се са страхом Божијим, с вером и љубављу. Примајте бесмртни Хлеб који је сишао с неба, и живите вечно. Нека би Христос помогао вама, и свим вашим парохијанима у далекој Данској. Тамо, где је некад живео Хамлет, дански принц, којег је описао Шекспир. Видите, и тамо живе православни хришћани. Мир вама, ближњима и даљњима. <и>Шта да радим ако сам се после причешћа (ретко се причешћујем) одмах, истог дана, јако разболео? Можда је то зато што сам пет сати пре причешћа попушио цшарету и попио? Да лије то конкретна казна, или је нешто као одбацивање, или нешто треће? Шта то може бити? — Што се тиче ваше болести после причешћа, немојте себе престрого кажњавати, јер сте већ довољно кажњени. Господ Бог је добар. Мислим да ћете ускоро оздравити. Бог вам здравље дао! И ако човек самог себе буде мучио и притискао мислима због неминовности предстојеће казне, ако се стално тиме буде бавио, наравно да ће бити потиштен. За то нико нема довољно здравља. Немојте се мучити. Покајали сте се, мало сте одболовали, заблагодарите Богу и опорављајте се. <и>У Цркву сам дошао прилично касно, до тада сам накупио охроман број грехова. Испочетка то чак нисам ни схватао, сматрао сам да сам добар момак, а онда је почело да ми се открчва целокупно црнило мог живота. И сад више не могу да се сетшм шта сам исповедио, а шта нисам. Знам да постоји општа исповест, да постоји Света тајна јелеосвећења. Шта да радим? — Човек је касно дошао у Цркву, Па шта, Позна љубави моја говорио је блажени Августин Господу Исусу Христу. Блажени Августин је са четрдесет и нешто година ушао у Цркву. После тога је стигао толико дела да напише, да један човек у току живота не може да стигне да прочита. Један од отаца Цркве се чудио што је блажени Августин толико тога написао. А он није само писао, нешто је и читао, јео је, спавао је, молио се, постио је, чинио је метаније, проповедао је људима. Није страшно то што је касно. Главно је да је човек дошао. Разбојник који је висио на крсту окренуо се Христу трн сата пре смрти. Никуда не идући, зато што су му ноге биле прободене. Благосиљајте Господа због тога што сте дошли. И није важно што је касно. Слава Теби, Боже. Дај Боже да дође што више људи, у било које време. Имате много грехова, Знате шта, претворите то у своје богатство. Човек који је мало грешио и који је знао Бога од детињства је свет човек и ми му завидимо. Али, ако се изненада покаје грешник (а из Јеванђеља знамо да се анђели Божији радују због једног грешника који се каје), обрадоваће небо том покајању. Ако се човек оптерећен мноштвом грехова окреће ка Господу, ако дође искрено, стварно, он у суштини своје злочине претвара у златне резерве. Јер, било му је тешко да дође, а дошао је. Овде се све мења. Неки који су имали среће да се роде у чистоти, да проживе живот у чистоти, у Царству Божијем ће бити испод онога ко је зачет у прљавштини, ко је проживео живот у прљавштини, а онда се покајао. Такви људи могу високо да се вину. Овде не треба журити. Бог је апотекар, Он ће врло прецизно мерити. Шта сте исповедили, шта нисте исповедили, Овде није драгоцено навођење свих својих злочина, грехова, није то главно. Господ зна број длака на глави: А вама је и коса на глави сва избројана (Мт 10, 30). Он од нас, притом, не захтева да знамо број длака на својој глави. Он не жели да бројимо своје длаке као мајмуни. Нема потребе да бројимо своје длаке. Он је избројао, а ми не треба да бројимо. Он зна наше грехове, а ми их не знамо до краја. Зато се кајемо и за знане и за незнане, и за вољне и за невољне, и поменуте и заборављене. Ако се обраћате Богу од свег срца, немојте се бринути јер нешто нисте рекли. Ово кажем вама и свима. Молим вас да не водите бригу о књиговодству или бригу неког педанта због прашине ето, нешто нисте рекли. Окренуо си се, односно, био си Богу окренут леђима, а сад си се окренуо лицем. И то је све. То је најважнија ствар. Није наш задатак да меримо, записујемо, архивирамо и прошивамо. На овом путу можемо да се разбијемо у парампарчад. Немојте се бавити бројањем својих грехова, немојте мучити душу мислима: све сам рекао нисам све рекао. Окрените се Богу. Од смрти Животу. Од прљавштине Светлости. Од одоздо ка Горе. Окрените се. И идите ка Њему. Ако паднеш устани, иди даље, ето то је оно главно у свему. У односима с Богом није важна књиговодствена књижица с избројаним греховима, већ вектор кретања. Касно је? Хвала Богу што си дошао! Имаш много грехова претвори их у благо. Кад се покајеш за њих, они ће ти бити као оправдаље. Јер био си велики грешник, а сад си хришћанин. <фонт сизе=+1>Садржај Црква, 5 Свето Писмо и молитва, 35 Свет и човек у њему, 131 Наслов: О Богу и човеку: у питањима и одговорима Издавач: Бернар Страна: 157 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15х2х21 цм cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-6431-032-1

Слободијада : епски спјев у десет пјесама владике црногорског Петра II Петровића Његоша Петровић Његош, Петар II, 1813-1851 Издавање и производња - У Новоме Саду : Издање Српске књижаре браће М. Поповића, 1886 225 стр. ; 19 cm Extra retko u ponudi Petar II Petrović Njegoš (1/13. novembar 1813 — 19/31. oktobar 1851) bio je srpski pravoslavni vladika crnogorski i brdski i poglavar Stare Crne Gore i Brda od 1830. do 1851. godine.[1] Jedan je od najvećih srpskih pjesnika i filozofa. Petar II Petrović Njegoš Petar II Petrovic-Njegos.jpg Petar II Petrović Njegoš Datum rođenja 13. novembar 1813. Mesto rođenja Njeguši Crna Gora Datum smrti 31. oktobar 1851. (37 god.) Mesto smrti Cetinje Crna Gora Mitropolit cetinjski Godine (1833—1851) Prethodnik Petar I Petrović Njegoš Naslednik Nikanor Ivanović (kao mitropolit) Danilo Petrović (kao vladar Crne Gore) Arhimandrit Godine (1831—1833) Grb Petrovića Vladike Njegoša.png Njegoš je ostao upamćen kao veoma harizmatična i markantna ličnost srpske istorije, i takođe kao duboko prosvetljena misaona figura, o čemu svedoče njegovi romani. Rođen je u selu Njeguši, blizu Cetinja, kao Radoje „Rade” Tomov Petrović, a obrazovao se u nekoliko manastira u Crnoj Gori i postao je duhovni i svjetovni vođa Crne Gore nakon smrti svog strica Petra I. Pošto je uklonio sve početne unutrašnje protivnike svojoj vladavini, skoncentrisao se na ujedinjavanje crnogorskih plemena i uspostavljanje centralizovane države. Uveo je redovne poreze i niz novih zakona da zamijene one koje su njegovi prethodnici uveli mnogo prije njega. Uvođenje poreza se pokazalo vrlo nepopularnim među crnogorskim plemenima i zbog toga je tokom njegove vladavine izbilo nekoliko buna. Njegoševa vladavina je takođe obilježena stalnim političkim i vojnim sukobom sa Osmanskim carstvom i njegovim pokušajima da proširi teritoriju Crne Gore uz dobijanje bezuslovnog priznanja od Visoke porte. Zalagao se za oslobođenje i ujedinjenje svih Srba i bio je spreman da se odrekne svojih svjetovnih vlasti zarad ujedinjenja sa Srbijom. Njegoš je poštovan kao pjesnik i filozof, a najpoznatiji je po svojoj epskoj poemi „Gorski vijenac“, koja se smatra za remek-djelo srpske i južnoslovenske književnosti. Druga njegova važna djela su „Luča mikrokozma“, „Ogledalo srpsko“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Kao izraziti srpski rodoljub, Njegoš u svojim književnim radovima skoro 200 puta spominje Srbe i Srpstvo.[2] Sahranjen je u maloj kapeli na Lovćenu, koju su srušili Austrougari u Prvom svjetskom ratu. Njegovi ostaci su premješteni u Cetinjski manastir, a potom u obnovljenu kapelu 1925. godine. Kapela je uz podršku jugoslovenske vlade 1974. zamenjena Meštrovićevim mauzolejom. Petar II Petrović Njegoš je na nivou Mitropolije Crnogorsko-primorske kanonizovan, i uveden u red svetitelja kao Sveti Mitropolit Petar Drugi Lovćenski Tajnovidac. Na nivou Mitropolije crnogorsko-primorske, 19. maj je ustanovljen kao datum praznovanja Svetog Mitropolita Petra Drugi Lovćenskog Tajnovidca kao svetitelja. Biografija Rodoslovlje Petra II Petrovića Njegoša Porijeklo i djetinjstvo Prema predanjima i mnogim istraživačima koji su se bavili genezom njeguških Petrovića (Jovan Erdeljanović, Pavle Rovinski itd), prema sjećanjima najstarijih Petrovića kao i samog crnogorskog vladike Petra II Petrovića Njegoša, oni vode porijeklo iz centralne Bosne, iz okoline Travnika (ili Zenice). Pokrenuti su iz ovih krajeva 1463. godine padom Bosne pod Turke. Jedno vrijeme su se zadržali na nevesinjskoj visoravni, a uskoro su se i odatle povukli prema Crnoj Gori.[3][4] Po Kovijanić Risti, u knjizi „ Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima“, (knjiga II)- kotorski notarski spisi, zabilježeno je da je predak Petrovića, Herak Heraković, 1441. godine bio nastanjen u Drobnjaku. Još 1399. godine u Drobnjaku se spominje i Herakov djed, Đurađ Bogutović.[5] Samo ime plemena ili kraja ne podrazumijeva da su i kasniji pripadnici određenog plemena ili kraja oduvijek živjeli na toj teritoriji, pogotovo što se zna da su mnogi od tih krajeva, prije turskog osvajanja, u srednjem vijeku bili samo povremeno naseljeni katuni. Dva su velika talasa naseljavanja u Crnu Goru nakon turskih osvajanja, iz Bosne i sa sjevera današnje Makedonije.[6] Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se 1813. godine `kraj ognjišta`[7] na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković, iz sela Prorokovića. Na 450 strani sabranih Njegoševih pisama u knjizi I iz 1951. godine piše: „ Njegoš je na krštenju dobio ime Rafael, ali se zvao Radivoj, a najradije su ga zvali Rade.[4] ” Po Vuku Karadžiću njegovo kršteno ime bilo je `Radoje`. U narodu je ostalo vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom — Petar i prezimenom — Petrović: vladika Petar Petrović. Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo kao vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali. Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš. Rade je proveo djetinjstvo u Njegušima. Vladika Petar I, njegov stric, uzeo ga je k sebi 1825. u Cetinjski manastir da ga školuje monah Misail Cvetković Bajkuš i vladičin sekretar Jakov Cek. Tu je Rade napisao svoje prve pjesme da zabavlja lokalne glavare i sveštenike. Sredinom te godine, Rade je bio poslat u manastir Toplu kod Herceg Novog, gdje mu je starješina manastira Josip Tropović predavao italijanski, matematiku, crkveno pjevanje, psaltir i druge predmete. Njegoš je često posjećivao službe u obližnjem manastiru Savina. U Topli je ostao do kraja 1826. kada se vratio na Cetinje. Izbor za nasljednika Posljednje godine života vladike Petra I obilježene su njegovim sve gorim zdravljem i stalnom nemogućnošću da sebi nađe naslednika. Zvanje crnogorske vladike je tradicionalno bilo u posjedu porodice Petrović, i ono je prelazilo sa strica na nećaka, pošto se od vladike zahtijevalo da bude neženja.[8] Petrov prvi izbor je bio Mitar Petrović, sin njegovog najstarijeg brata Stjepana. Mitar je umro nakon nekoliko godina i Petar I je bio primoran da pronađe drugog nasljednika. Svoju pažnju je usmjerio na Đorđija Savova Petrovića, sina svog drugog brata. Pošto je Đorđije bio nepismen, Petar I ga poslao u Sankt Peterburg da pohađa školu. Tamo je Đorđije shvatio da mu se više sviđa život u Rusiji nego u Crnoj Gori. Svom stricu je 1828. poslao pismo u kom ga je obavijestio da želi da se prijavi u rusku carsku vojsku i zatražio da bude oslobođen nasleđivanja. Petar je 1829. obavijestio Jeremiju Gagića, ruskog vicekonzula u Dubrovniku i ruskoj vezi sa Crnom Gorom da Đorđije ima njegovu dozvolu da stupi u rusku vojsku, čime je lišen vladičanskog trona.[9] Izbor je pao na mladog Rada, pa ga je vladika Petar za svog nasljednika proglasio 20. januara 1827.[10] Kako Rade nije imao formalno obrazovanje, vladika Petar je želio da ga pošalje u Rusiju, ali nije imao novca da plati školovanje, pa ga je sam učio italijanski, ruski, njemački, engleski i francuski. Takođe mu je omogućio pristup njegovoj bogatoj biblioteci. Poslije mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića Sarajliju. Sarajlija mu je predavao istoriju, književnost i filozofiju. Prije svoje smrti, ostareli vladika je izdiktirao svoju posljednju želju Simi Milutinoviću Sarajliji. Vladika je imenovao Radeta za svog nasljednika i prenio na njega sve svoje duhovne i svjetovne ovlasti.[11] Vladičina poslednja želja je takođe proklinjala svakog ko bi žrtvovao tradicionalne crnogorske veze sa Rusijom u zamjenu za bolje odnose sa Austrijom.[12] Protivnici porodice Petrović su tvrdili da je Milutinović falsifikovao taj dokument kao bi Rade postao vladika, a kao dokaz su isticali njihovo blisko prijateljstvo. Slamanje opozicije Petar II Petrović Njegoš kao vladika[13] Poslije stričeve smrti, 1830, Njegoš je primio upravu nad Crnom Gorom. Petar I je u testamentu odredio Rada za svog nasljednika. Međutim, to pravo je osporavao guvernadur Vukolaj Radonjić, koji je smatrao da on treba da bude jedini vladar Crne Gore. Isto kao što se vladika birao iz porodice Petrovića, tako je po tradiciji titula guvernadura pripadala porodici Radonjić. Iako titula guvernadura nije bila nikada precizirana, Radonjićeve pristalice su smatrale da je po značaju jednaka tituli vladike.[8] Vukolaj Radonjić je pokušao da istakne prvenstvo svog zvanja u svjetovnim pitanjima, ali nije uspio da stekne podršku glavara. Radonjić je tajno održavao veze sa Austrijom. Kada je to otkriveno, crnogorski glavari su osudili Radonjića na smrt, ali je Petar II preinačio kaznu u progonstvo i ukidanje zvanja guvernadurstva u Crnoj Gori. Njegoš je već prvih godina vladavine počeo ozbiljno da radi na jačanju državne vlasti. Najprije je, uz podršku većine glavara u novembru 1830. godine donio odluku o ukidanju guvernadurskog zvanja. Početkom 1831. godine, primio je monaški postrig, uzevši ime Petar, u spomen na strica, pokojnog vladiku Petra. Za jerođakona i jeromonaha rukopoložio ga je raško-prizrenski mitropolit Ananije (1830—1836), koji je mladog Petra potom proizveo i u zvanje arhimandrita.[14] Time je Njegošev položaj bio znatno ojačan, iako još uvek nije bio zavladičen. Ovo veoma važno pitanje nije moglo biti riješeno odmah. Sticajem okolnosti, u Crnu Goru je tokom naredne, 1832. godine, doputovao užički episkop Nikifor Maksimović (1831—1853) koji je znatno pomogao Njegošu u vršenju crkvenih poslova, pošto je kao vladika bio u prilici da po Njegoševom nalogu rukopolaže nove sveštenike.[15] Međutim, to je bilo samo privremeno rješenje, koje je trajalo do naredne godine, kada je konačno riješeno i pitanje o Njegoševom vladičanskom zvanju. Uspostavljanje Praviteljstvujuščeg senata Detaljnije: Praviteljstvujušči senat crnogorski i brdski Cetinjski manastir Početak Njegoševe vladavine obilježen je oživljavanjem tradicionalnog saveza Crne Gore sa Rusijom. Odnosi između dvije države su bili motivisani potrebom Crne Gore da ima moćnog saveznika koji bi mogao da pruži političku i finansijsku podršku njihovoj slaboj državi i ruskom željom da iskoristi strateški položaj Crne Gore u geopolitičkoj bici sa Austrijom. Srpski pravoslavni manastir na Cetinju i institucija vladike su preživjeli vijekove zahvaljujući ruskoj podršci, ali posljednje godine vladavine Petra I su obilježene zahlađenjem rusko-crnogorskih odnosa. Pošto je protjerao Radonjiće, Njegoš je 1832. ukinuo zvanje guvernadura. Ovaj potez mu nije donio nikakve nove moći, pošto je Rusija insistirala na osnivanju na Praviteljstvujuščeg senata crnogorskog i brdskog, čija je svrha bila da ograniči i reguliše moći vladike. Kao i slučaju Praviteljstvujuščeg sovjeta u ustaničkoj Srbiji, većinu članova senate su izabrali Rusi zbog njihovih političkih stavova koji su često više odgovarali Sankt Peterburgu nego Beču. Stvoren da zamjeni Kuluk koji je obrazovao Petar I 1798, Senat je uspostavio Ivan Vukotić, crnogorski diplomata u službi Rusije. Njega je Rusija poslala na Cetinje 1831. zajedno sa njegovim nećakom Matijom Vučićevićem. Njih dvojica su poticali iz Zetske ravnice koju su u to doba držali Turci i veliki deo svog života su živili u Rusiji. Dat im je zadatak da uspostave jaku centralnu vlast koja bi mogla kontrolisati brojna crnogorska plemena. Vukotići su bili prilično bogati, pošto su naslijedili velike količine novca od jednog plemića i imali su iskustvo podoficira u ruskoj vojsci. Vukotića i Vučićevića je pratio Dimitrije Milaković, poliglota rodom iz Dubrovnika koji je studirao filozofiju u Beču. Milaković će kasnije postati Njegošev lični sekretar, zamjenivši na tom mjestu Milutinovića.[16][17][18][19] Osim što je morao da vodi računa o ruskom miješanju u unutrašnju politiku, Njegoš se suočio sa drugim ograničenjima svoje vlasti. Nije imao vojsku, miliciju ili policiju koju bi sprovodili njegovu vlast na teritoriji koju je nominalno kontrolisao i morao je da se oslanja na ratnike iz svog bratstva zarad zaštite. Plemena na obodu Crne Gore su često ili odbijala da ga slušaju ili su sklapali saveze sa njegovim protivnicima. Pljačkaški pohodi, koji su zalazili duboko u osmansku Hercegovinu, su se dešavali često i oni su se pokazali važnim za ekonomski opstanak regiona. Iako su takvi upadi normalno prouzrokovali oštar odgovor Turaka, Njegoš je bio nemoćan da ih zaustavi.[8] Obrazovanje Praviteljstvujuščeg senata je uvelo neki vid reda u Crnogorsku politiku. Vukotić je proglašen za predsjednika Senata, a Vučićević je postao njegov potpredsjednik. Senat je ukupno bio sačinjen od dvanaest osoba koji su dobijali godišnju platu od 40 talira. Imao je zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast i bio je prva državna institucija u modernoj istoriji Crne Gore. Mogućnost bilo kakve ozbiljne opozicije obrazovanju Senata je bila uklonjena imenovanjem važnih glavara i drugih istaknutih građana za senatore. Sam Njegoš nije bio član Senata, kojim su prvih godina njegovog postojanja dominirali Vukotić i Vučićević. Odluke Senata je sprovodila milicijsko-policijska organizacija nazvana Gvardija. Ona je imala regionalne predstavnike širom plemenskih teritorija, a sjedište joj je bilo u Rijeci Crnojevića. Svi njeni viši zapovjednici su nazivani kapetani i bili su birani među najistaknutijim ljudima iz bratstava. Početni broj pripadnika Gvardije je bio 150, ali je kasnije taj broj narastao na 420. Ruske subvencije su osigurale da svi njeni pripadnici dobiju plate bez kašnjenja. Centralna vlast je dalje ojačana uvećanjem broja perjanika, vladičine lične garde.[20][18][17][21][22] Bitka za Podgoricu i prvi pokušaji oporezivanja Top „zelenko” koji se nalazi u Biljardi. Crnogorci su ga donijeli na Cetinje sa Žabljaka Crnojevića. Njegoš je naredio da se na njemu urežu stihovi: „Crnogorci kad ono viteški, Žabljak tvrdi turski poharaše; Onda mene starca zarobiše, Na Cetinje srbsko dovukoše Mjeseca marta 10.1835.” Devetnaestogodišnji Njegoš je 1832. naredio napad na muslimanska plemena iz Podgorice, koja su pomagala Turcima da uguše pobune u Bosni i susjednoj Albaniji. Kao i prije kada su vladika i guvernadur zajedno vodili crnogorske ratnike u bitku, Njegošu su se pridružili Vukotić i njegovi ljudi. Crnogorcima su takođe pomagali pobunjeni Hoti iz sjeverne Albanije. Ipak, Njegoš i njegova vojska su i dalje bili u zaostatku, pošto nisu imali jasnu strategiju kako da se bore protiv Turaka i nisu očekivali da će Turci dovesti konjicu na bojište. Crnogorski gerilski pristup ratovanju nije pogodovao zauzimanju grada kao što je Podgorica, čiji su visoke zidine učinili je neprobojnom za napade iz obližnje ravnice. Pokretanjem napada Njegoš je takođe rizikovao pogoršanje odnosa sa Rusima, koji su u to vrijeme bili u savezu sa Turcima. Crnogorci si bili nadjačani i primorani na povlačenje, povevši sa sobom mnoge ranjene. Za Njegoša je poraz postao stalni razlog za kajanje. Veliki vezir Rešid Mehmed-paša je iskoristio priliku i kao odmazdu za napad, napao je niz crnogorskih varoši i sela, nabijajući na kolac i vešajući sve Crnogorce koje je zarobio. Kasniji politički pritisak Rusije je odvratio Njegoša od traženja osvete.[23][24] Kao odgovor na poraz kod Podgorice, Crnogorci su obrazovali savez sa okolnim muslimanskim plemenima koja su bila neprijateljski nastrojena prema Porti. Takvim potezom Njegoš je rizikovao dalje udaljavanje od Rusije, na čiju su se pomoć Crnogorci očajnički oslanjali. Da bi neutralisao sumnje da Crna Gora djeluje protiv ruskih interesa, održavao je bliske odnose sa vice-konzulom Grujićem, koji je savjetovao cara da je Njegoš bio zavisan od Rusa kao i uvijek.[25][26]. U jednom od svojih pisama Grujiću, Njegoš je zabilježio da je posljednji savjet koji mu je dao Petar I prije svoje smrti bilo da se „moli Bogu i drži Rusije“.[27][18]. Vukotić je 1833. uveo redovno oporezivanje. Isto kao i Vukotić, i Grujić i Njegoš su shvatili da bez oporezivanja Crna Gora nema šanse da funkcioniše kao centralizovana država, a još manje da osnuje nezavisnu vojsku ili preživi bez oslanjanja na pljačku ili rusku pomoć.[26] Iako su porezi bili mali, plemena su se oštro suprotstavljala novim zakonima, koji nikada nisu uspjeli da donesu više prihoda nego sredstva dobijena od ruske pomoći.[22] Mnogi glavari su odbijali da uvedu poreze svojim plemenima, a čak su izazivali Njegoša da dođe i sam ih prikupi.[28] Putovanje u Sankt Peterburg i posvećenje za vladiku Na narodnom zboru 23. maja 1833. odlučeno je da Njegoš pođe u Rusiju, u Sankt Peterburg kako bi ga tamo zavladičili i kako bi izneo molbe za pomoć Rusije Crnoj Gori. Na put je krenuo 3. juna, prilikom čega je boravio u Kotoru, Trstu, Beču i u istočnoj Poljskoj. U Petrograd je stigao 20. jula. U crkvi Kazanski sabor, 6. avgusta, rukopoložen je za arhijereja, u prisustvu cara Nikolaja I i svih članova Sinoda.[4] Petar II se susretao sa istim problemima kao i njegov prethodnik, koji su ograničavali njegovu vlast. Nije imao svoju vojsku ni policiju, već je morao koristiti pratnju koju mu je pružala porodica ili njegovo pleme. Najveći problem su bila plemena na obodima Crne Gore, koja ga često nisu slušala ili su se pridruživala njegovim neprijateljima. U svim plemenima je postojao stalni otpor njegovoj vlasti. Nije mogao da kontroliše njihove pljačkaške pohode na tursku teritoriju.[8] Pomoću ruske vlade, ustanovio je tri nove institucije državne vlasti. Najprije je donesena odluka o osnivanju Senata, potom Gvardije koja je brojala 156 ljudi, a nakon Senata i Gvardije, ustanovljena je i institucija perjanika, koji su bili oružana pratnja vladara i izvršioci odluka Senata. Njegova slika iz 1833. godine, kada je posvećen za vladiku, čuva se u manastiru Kaleniću.[29] Kanonizacija Petra I, pobuna zbog poreza i bitka na Grahovu Godine 1837. donesena je odluka o obaveznom plaćanju poreza. Njegoš je bio i vjerski i svjetovni poglavar srpskog naroda u Crnoj Gori, u kojoj je bila jaka nacionalna svijest i patrijarhalni moral, ali u kojoj je vladala domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta. Kad je došao na vlast, odmah je počeo da uvodi red i modernizuje društvo i državu. Podizao je škole, osnivao sudove, pravio puteve, uzimao postupno svu vlast u svoje ruke i uveo porez. U jednoj kulturno zaostaloj sredini to je išlo teško i to je moralo boljeti ovog velikoga rodoljuba, koji je svom dušom bio predan narodu. „Ja sam vladar među varvarima, a varvarin među vladarima“, pisao je on. Drugo putovanje u Sankt Peterburg Na četvrto putovanje u Beč Njegoš je otputovao u septembru 1846. godine, ostavivši brata Pera, predsjednika Senata, zaduženog za zemlju. Na putu za Beč kupio je žito u Trstu da bi ga poslao svojim gladnim zemljacima. To je žito plaćao prodajom dijamantskog prstena koji je 1841. godine dobio od austrijskog cara u znak priznanja austrijsko-crnogorske granice. Međutim, bilo je potrebno više od mjesec dana da žito stigne do Crne Gore. U januaru 1847. Njegoš je od Pera dobio izvještaje da njegovi „ljudi rade bilo šta da bi preživjeli`.[30] Jedan dokument iz arhive u Trstu govori o tome da je vladika di Montenegro priveden i saslušan zbog prodaje skupocjenog nakita. To je bilo sušne 1847, kada je za kupovinu žita prodao odlikovanje dobijeno od Meterniha.[traži se izvor] Još jedanput je išao, zbog državnih poslova, u Petrograd i dva puta u Beč. Putovao je i po Italiji u cilju razgledanja umjetničkih spomenika, ali i radi liječenja. Vijesti o porazu na Grahovu su uskoro stigle do Sankt Peterburga, i zajedno sa optužbama za nenamjensko trošenje novca, zacementirali su Njegoševu reputaciju među Rusima kao agresivnog provokatora. Njegoš je odmah zatražio dozvolu od glavara da otputuje u Sankt Peterburg i objasni svoje postupke pred carem, pošto je Crnoj Gori sve više očajnički bila potrebna ruska finansijska i politička pomoć. Glavari su dali Njegošu svoj pristanak i krenuo je u Beč, prije nego što je uopšte dobio odgovor od Rusa na svoj prvi zahtjev. Bio je primoran da odsjedne u Beču nekoliko nedjelja, dok je car razmatrao da li da ga primi u posjetu. U Beču je više vremena provodio sa Vukom Karadžićem, koji se tek bio vratio sa svog proučavanja slovenskih lingvističkih osobina u Crnoj Gori i bio je u procesu pisanja etnografske studije na njemačkom jeziku Crna Gora i Crnogorci. Njegoševi susreti sa Karadžićem privukli su pažnju austrijskog kancelara Klemensa fon Meterniha, čije nepovjerenje prema Njegoševu je bilo pojačanom zahtjevom mladog vladike za vizu zarad puta u Francusku, koja je tada smatrana kolijevkom radikalnih ideja. Meternih se pobrinuo da ovaj zahtjev bude odbijen. U pismu jednom svom podređenom, Meternih je zapisao da se Njegoš „duhovno i fizički razvio“. Napisao je da Njegoš pokazuje „malo poštovanja za principe religije i monarhije, da ne vjeruje čvrsto u njih i da je pod uticajem liberalnih i revolucionarnih ideja“. Svoju poruku je završio napomenom da austrijski agenti moraju pažljivo da motre Njegoša u zemlji i u inostranstvu.[31] Car Nikolaj je 1837. dozvolio Njegošu da posjeti Sankt Peterburg, baš kada je teška glad pogodila Crnu Goru. Njegoš je odmah osjetio da će njegova posjeta ruskoj prijestonici biti drugačija od prve. Nije toplo dočekan kao 1833. i Rusi su iskoristili ovu priliku da ga kritikuju za njegovo „nekaluđersko“ ponašanje, naročito na to što je Njegoš uživao da bude u društvu žena.[32] Uprkos ovome, Rusija je uvećala svoje godišnje subvencije i obezbijedila pšenicu za stanovnike Crne Gore ugrožene glađu. Iako je crnogorska zavisnost od Rusije često donosila siromašnoj državici očajnički neophodna sredstva, ona je geopolitički bila katastrofalna za Crnogorce, jer su i Osmansko carstvo i Austrija vjerovali da će izlaz Crne Gore na Jadransko more de fakto predstavljati ruski proboj u Sredozemno more zbog prirode rusko-crnogorskih odnosa.[22] Pokušaji modernizacije Onovremena ilustracija Tabije, kamene kule blizu Cetinja gde su glave obezglavljenih turskih vojnika nabijane na koplje i javno izlagane. Njegoš je ostao u Sankt Peterbugu manje od mjesec dana. Iz grada ga je ispratio ruski potpukovnik Jakov Ozereckovski, koji se vratio na Cetinje sa crnogorskim izaslanstvom da lično u carevo ime nagleda razvitak Crne Gore.[33] Njegoševa posjeta Rusiji ga je ohrabrila na dalje pokušaje modernizacije. Brojnost perjanika i gvardijana je značajno uvećana, a Crnogorci uhvaćeni u borbama ili vođenju pljačkaških pohoda na turske pogranične gradove su oštrije kažnjavani.[34] Njegoš je osnovao dvije fabrike baruta u Rijeci Crnojevića i naredio da se sagrade brojni putevi i bunari.[28] Promovisao je pansrpski identitet među svojim narodom, ubijedivši Crnogorce da pokažu solidarnost sa Srbijom i prestanu da nose fes, koji su širom Balkana nosili i muslimani i nemuslimani. Razlog zašto je nošenje fesa dugo zadržano kao dio crnogorske narodne nošnje je bilo rasprostranjeno vjerovanje da je fes prvobitno srpska kapa koju su Turci kasnije prihvatili. Umjesto toga Njegoš je predložio da se usvoji tradicionalna okrugla kapa koja se često nosila u kotorskoj regiji. Takođe je ustanovio Obilića medalju, koja je postala najviše crnogorsko vojno odlikovanje sve do ujedinjenja Crne Gore sa Srbijom 1918.[35] U skladu sa svojim težnjama prema sekularizaciji, Njegoš je insistirao da mu se obraćaju kao gospodaru, a ne kao vladici.[36] Godine 1838, ugostio je saksonskog kralja Fridriha Augusta II, posvećenog prirodnjaka koji je došao u Crnu Goru da proučava raznovrsnu floru Crne Gore. Kralj je odsjeo u Cetinjskom manastiru, a Njegoš je bio prisiljen da ide iz sobe u sobu da bi mu udovoljio. Iziritiran ovim stanjem i nezadovoljan izvještajima njemačke štampe koja je opisivala Crnu Goru kao zaostalu, Njegoš je naredio izgradnju svetovnog zdanja koje će mu služiti i kao lična rezidencija i kao sjedište države. Ovo zdanje je projektovao Ozereckovski. Zdanje je bilo dugačko kameno zdanje sa dva sprata i 25 prostorija, izgrađeno iza ojačanog zida i okruženo odbrambenim kulama sa sve četiri strane. Nalazilo se odmah sjeveroistočno od Cetinjskog manastira, a sa istočne strane je bilo okrenuto prema Carigradu. Rezidencija je nazvana Biljarda, po glavnoj sobi na drugom spratu u kojoj se nalazio sto za bilijar koji je Njegoš prenio sa jadranske obale na leđima desetak jakih ljudi. Biljarda se nalazila u vidokrugu nedovršene kamene kule koja je trebalo da brani manastir od topovske vatre i čija je izgradnja počela pet godina ranije. Kada je Njegoš shvatio da je njen položaj nepodesan za jednu tvrđavu, naredio je da se prekine njena izgradnja i ona je pretvorena u kulu gde su glave obezglavljenih turskih vojnika nabijana na koplja i izlagana. Prethodno su turske glave nabijane izvan manastirskih zidina. Kula je nazvana Tabija, po turskoj citadeli u Mostaru koju je sagradi Ali-paša, gdje su u svakom trenutku stojale odsječene glave četvorice ili petorice Srba.[37] Zavjera za ubistvo Smail-age Čengića Doprinos Smail-age Čengića turskoj pobjedi na Grahovu je bila toliko velika, da mu je Porta podarila vlastiti čitluk koji se prostirao od Gacka do Kolašina i bio veći od cijele tadašnje Crne Gore. Dobitak posjeda je sa zebnjom primljen među okolnim turskim begovima, koji su se plašili da će njegov uspon ugroziti njihov uticaj na vlast. Srpski knez Miloš Obrenović je 1839. poslao pismo Ali-paši Rizvanbegoviću u kom ga je obavijestio da će Smail-aga praviti plan sa Portom da ga ukloni sa mjesta hercegovačkog vezira. Ali-paša je odmah pisao Njegošu, tražeći da organizuju Čengićevo ubistvo. Smatrao je da bi Njegoš, koji je smatrao Čengića lično odgovornim za masakr na Grahovu, žarko željeti priliku da osveti svoje rođake. Ali-paša je takođe smatrao da će, dopuštajući Crnogorcima da ubiju ambicioznog hercegovačkog bega, on otkloniti sumnju sa sebe, jer su Crnogorci imali više nego dovoljno razloga da ubiju Smail-agu Čengića. Njegoš je sredinom 1839. počeo prepisku sa Smail-agom. Njegova pisma su uvjerila Čengića da mu je oprošteno za ubistva, a trebalo je da ga uvjere i u njegovu bezbjednost.[38] Između 1836. i 1840. odnosi između Smail-age i hrišćanskih stanovnika njegovog posjeda su se pogoršali. Sin Smail-age, Rustem-beg, je bio alkoholičar i često je silovao žene iz plemena Drobnjaka i Pivljana dok se zaustavljao u njihovim selima da prikuplja porez. Bijesni, Drobnjaci su zatražili od Njegoša pomoć da ubiju Rustem-bega. Njegoš je smatrao da bi ubistvo Rustem-bega bilo rizično jer bi se razljutio Smail-agu, koji bi želio da se osveti Njegošu, kao i Drobnjacima i Pivljanima. Umjesto toga, ubijedio je plemena da ubiju samog Smail-agu, kao i njegove najbliže saradnike, poslije čega bi Rustem-beg bio nezaštićen i bespomoćan da osveti očevu smrt. Početkom septembra 1840. neki Drobnjaci su se pobunili i odbili su da plaćaju porez Smail-aginom sinu, i umjesto toga izazvali Smail-agu da dođe u njihova sela i sam prikupi porez. Smail-aga je organizovao zaprežnu kolonu do Drobnjaka i ulogorio se u Mljetičku, zaseoku iz kog se pružao pogled na Nikšić. Smail-aga i njegova pratnja su 23. septembra upali u zasjedu oko 300-400 Drobnjaka koje su predvodili Novica Cerović, Đoko Malović i Šujo Karadžić. Smail-aga je pokušao da pobjegne, ali je otkrio da je jedan špijun zavezao sve konje. Opkolili su ga u šatoru i ubili. Još oko 40 Turaka je ubijeno u zasjedi. Mrtvom Smail-agi je Mirko Aleksić sjekirom odsjekao glavu. Cerović je smjestio glavu u kožnu torbu i odnio ju je Njegošu na Cetinje. Njegoš je bio oduševljen ishodom zavjere i nagradio Cerovića zvanjem senatora.[38] Ubistvo Smail-age je pokrenulo niz okršaja u kojima su poginuli brojni Crnogorci i Turci. Vođen željom da prikrije svoju ulogu u ubistvu, Ali-paša se pretvarao da je bijesan i naredio je napad na Drobnjake. Više od 70 drobnjačkih ratnika je ubijeno, na desetine kuća je spaljeno, izvori su zatrovani, a nekoliko žena je silovano. U isto vrijeme, Ali-paša je želio da osigura svoj položaj uklanjajući bilo koji razlog za intervenciju Porte. Obratio se Njegošu i izrazio želju da vodi pregovore o miru. Njegoš je bio u dilemi: znao je da neuspjeh da se osvete Drobnjaci predstavljao rizik da se od njega udalji značajni dio njegovih zemljaka. U isto vrijeme, shvatio je da bi ti pregovori mogli da uvećaju teritoriju Crne Gore i donesu diplomatsko priznanje Austrije i Osmanskog carstva, koje je željelo mir i okončanje stalnih okršaja na crnogorsko-turskoj granici. Njegoš i Ali-paša su se 1842. sreli u Dubrovniku da pregovaraju o miru. Njih dvojica su potpisali mir u prisustvo austrijskih i ruskih predstavnika. Kada su dvojica vođa izašli iz palate u kojoj su vođeni pregovori, Ali-paša je izvadio torbu punu zlatnika i počeo da ih baca u vazduh. Okupljeni Crnogorci, među kojima i nekoliko crnogorskih glavara, su pojurili da skupe što je više moguće zlatnika. Ali-paša je time zapravo pokazao crnogorsko siromaštvo pred Austrijancima i Rusima i tako osramotio Njegoša.[39] Napad Osman-paše Skopljaka Ostrvo Vranjina Skadarski vezir Osman-paša Skopljak je bio izuzetan političar i vojskovođa. Uprkos svom srpskom porijeklu, mrzio je Crnu Goru, a naročito Njegoša. Osman-paša je bio zet Smail-age Čengića i krivio je Crnogorce za Čengićevu strašnu smrt. Takođe je želio da prati stope svog oca Sulejman-paše Skopljaka, koji je igrao značajnu ulogu u slamanju Prvog srpskog ustanka 1813. Osman-paša je 1843. napao južni dio Crne Gore i brzo zauzeo strateški važna ostrva Vranjinu i Lesendro u Skadarskom jezeru. Zauzimanje ovih ostrva je učinilo skoro nemogućim trgovinu Crnogoraca sa Podgoricom i Skadrom. Porta je osjetila mogućnost da umiri Crnu Goru, pa je ponudila Njegošu da ga prizna za svetovnog vladara Crne Gore, ako on prizna suverenitet Porte nad svojom zemljom. Njegoš je odbio i pokušao je da silom vrati ostrva. Crnogorci nisu imali artiljeriju vrijednu pomena, pa se svaki pokušaj zauzimanja ostrva završavao neuspjehom. Njegoš je pokušao da stekne stranu pomoć, naročito od Rusije ili Francuske. Na Njegoševo iznenađenje, Rusi nisu bili zainteresovani da se umješaju u spor. Francuzi, iako su podržavali Crnogorce, nisu intervenisali. Ujedinjeno Kraljevstvo, kao i uvijek prije izbora Vilijama Gledstona za premijera, stalo je na stranu Turaka. Kada je Njegoš pokušao da sagradi brodove da povrati ostrva, Austrijanci su intervenisali da spriječe njegovu namjeru, a kasnije su odbili da isporuče municiju potrebnu da bi se izvršio protivnapad.[40] Velika suša je pogodila Crnu Goru krajem 1846, a pratila ju je katastrofalna glad 1847. Osman-paša je iskoristio crnogorsku nevolju i obećao nekim crnogorskim glavarima velike količine pšenice ako se pobune protiv Petrovića. Njegoš je zatečen nespreman, pošto je veći dio kraja 1846. proveo u Beču gdje je nadgledao štampanje svoje poeme Gorski vijenac. Vođe pobune bili su Markiša Plamenac, kapetan perjanika u Crmnici i Todor Božović, senator iz plemena Pipera. Plamenac je ranije bio jedan od Njegoševih najbližih saradnika. Prema predanju, planirao je da postane pripadnik bratstva Petrovića oženivši kćerku Njegoševog brata Pera, tako uvećavajući svoju moć i ugled. Kada je Pero udao svoju kćer za Plamenčevog rođaka, sina sveštenika Jovana Plamenca, nekada odani kapetan je promjenio stranu i postao agent Osman-paše. Plamenac je 26. marta 1847. poveo grupu pobunjenika u napad na donju Crmincu zajedno za Turcima. Na Njegoševu sreću, neki članovi Plamenčevog plemena su ostali vjerni Petrovićima. Nakon dvije nedelje, vojska od oko 2000 Petrovića, Plamenaca i pripadnika katunskog plemena je istjerala Turke iz Crmnice. Plamenac je pobjegao iz Crne Gore i utočište potražio kod skadarskog vezira, ubijedivši ga da podigne tursko utvrđenje na ostrvu Grmožur da drži na oku Njegoševe snage. Njegoš je uzvratio sagradivši odbrambenu kulu koja je nadgledala Skadarsko jezero.[41] Pošto nije mogao vojnički da porazi Turke, Njegoš se usredsrijedio na uklanjanje onih koji su izdali njega i njegovo bratstvo. Nekoliko nedjelja po gušenju bune, obavijestio je Božovića da mu je oprostio i dao mu riječ da neće povrijediti ni njega ni dvojicu njegove braće ako se vrate na Cetinje. Dvije strane su se dogovorile da se sretnu u jednom selu izvan Cetinja. Umjesto da ode na susret sa Božovićima, Njegoš je poslao nekoliko pomoćnika da se u njegovo ime nađu sa Božovićima. Božovići su uhapšeni i strijeljani. Njihova tijela su javnom izložena kao upozorenje protiv neke buduće neposlušnosti. Početkom novembra, Plamenca je ubio neki Crnogorac na turskoj teritoriji. Turci su uhvatili ubicu i objesili ga u Skadru. Njegoš je tog Crnogorca posmrtno odlikovao medaljom Obilića. Osman-paša je ubrzo pokrenuo drugu bunu. Ona je takođe ugušena, a Njegoš je naredio da se svi pobunjenici strijeljaju.[42] Potom je poslao ubicu u Skadar u neuspješni pokušaj da se ubije Osman-paša, koji je takođe poslao nekoliko svojih ubica da ubiju Njegoša, koji je preživio nekoliko pokušaja trovanja i podmetanja eksploziva ispod svog štaba. Do 1848. pat-pozicija je dovela do popuštanja tenzija kako se stanje na južnoj granici Crne Gore stabilizovalo.[43] Posljednje godine i smrt Portret koji je uslikao Anastas Jovanović u Beču u ljeto 1851. je jedina poznata fotografija Njegoša. Do 1849. Njegoš je počeo neprekidno da kašlje i uskoro je ljekar iz Kotora otkrio da boluje od tuberkuloze. Do početka 1850. bilo je jasno da je njegovo stanje teško. Svjestan bolne činjenice da Crna Gora nije imala nijednog školovanog ljekara, u proljeće je otputovao u Kotor i sastavio svoj testament. Poslao ga je poštom vicekonzulu Gagiću u Dubrovnik, sa porukom da mu se dokument vrati neotvoren u slučaju da mu se vrati zdravlje. Zatim je krenuo u Veneciju i Padovu, gdje je najviše vremena proveo odmarajući i naočigled je uspio da zaustavi svoju bolest. Kašalj mu se vratio poslije osam dana. Napustio je Padovu i vratio se u Crnu Gore u nadi da će mu svjež planinski vazduh ublažiti simptome. Proveo je ljeto 1850. odmarajući se i pišući poeziju. Njegova bolest ga je spriječavala da leži, pa je morao biti držan u uspravnom položaju, čak i u snu. Do novembra 1850. kašalj se stišao i Njegoš je krenuo na još jedan put u Italiju. U Italiju je stigao u januaru 1851. u putovao je kroz Veneciju, Milano, Đenovu i Rim. Posjetio je ruševine Pompeja sa Ljubomirom Nenadovićem, a njih dvojica su putovali duž zapadne obale Italije, diskutujući o filozofiji i dnevnoj politici. Ovo putovanje je zabilježeno u knjizi Pisma iz Italije, koju je Nenadović objavio po Njegoševoj smrti.[44] Dok je bio u Italiji, Njegoš je bio uznemiren vijestima o planovima Omer-paše Latasa da napadne Crnu Goru. Planirao je još jednu posjetu Sankt Peterburgu da dobije rusku podršku, ali je car odbio da se sastane sa njim. Njegoš se uputio u Crnu Goru na ljeto, pošto je konsultovao ljekare u Beču. Dok je bio u Beču, sreo je fotografa Anastasa Jovanovića, koji ga je ubijedio da mu pozira u njegovom studiju. Jovanovićev kalotip je jedina poznata fotografija Njegoša. Jovanović je takođe fotografisao grupu perjanika koji su pratili Njegoša na njegovom putu po Italiji, kao i glavare Mirka Petrovića Njegoša i Petra Vukotića. Njegoš se vratio na Cetinje u avgustu 1851, a njegovo zdravlje se brzo pogoršavalo. Preminuo je 31. oktobra, okružen svojim najbližim saradnicima i samo dvije nedjelje prije svog 38. rođendana. Njegoš kao svetitelj Petar II Petrović Njegoš je na nivou Mitropolije Crnogorsko-primorske kanonizovan, i uveden u red svetitelja kao Sveti Mitropolit Petar Drugi Lovćenski Tajnovidac. Na nivou Mitropolije crnogorsko-primorske, 19. maj je ustanovljen kao datum praznovanja Svetog Mitropolita Petra Drugi Lovćenskog Tajnovidca kao svetitelja. Na svojoj prvoj ikoni, koja je 19. maja 2013. unijeta u Cetinjski manastir, Sveti Mitropolit Petar Drugi Lovćenski Tajnovidac je predstavljen u arhijerejskim odeždama. U desnoj ruci on drži lovćensku crkvu Svetog Petra Cetinjskog, a u lijevoj svitak sa stihovima iz „Luče mikrokozme“. Stihovi na prvoj ikoni Njegoša posvećeni su vaskrsnuću Hrista, a nalaze se na samom kraju „Luče“.[45] Prvi hram posvećen Svetom Mitropolitu Petru Lovćenskom Tajnovidcu, podignut je u Baru, u porti hrama Svetog Jovana Vladimira. Hram je identična kopija Njegoševe zavjetne crkve, koja se nalazila na Lovćenu, gdje su po sopstvenoj želji počivali svetiteljevi posmrtni ostaci. [46] Književni rad Gorski vijenac Srbski bukvar Njegoš se nije redovno školovao, niti je prošao kroz više škole. Kod bokeljskih kaluđera se učio samo osnovnoj pismenosti. Poslije mu je učitelj bio Sima Milutinović, koji takođe nije prošao kroz redovne škole. On je kod Njegoša razvio ljubav prema narodnoj poeziji, ukazivao mu na njene ljepote i podsticao ga na pisanje. On ga je vjerovatno upućivao u mitologiju i klasičnu starinu uopšte. Mitološki rječnik, naklonost prema arhaizmima i novim riječima, Njegoš je primio od Milutinovića. Na Njegoša je uticao i Lukijan Mušicki, koji je 1830-ih godina imao glas velikog pjesnika. Klasičnu grčku poeziju čitao je na ruskom a jedan dio „Ilijade“ je preveo sa ruskog na srpski jezik, u narodnom desetercu. Njegoš je bio pod uticajem antičkog klasicizma, posredno i više formalno, skoro isključivo u rječniku. Ukoliko je više pjevao i produbljavao svoju ličnost, utoliko se sve više oslobađao tog uticaja. Njegovo najbolje djelo, Gorski vijenac, uzvišenom dikcijom i oblikom podseća na grčku tragediju; pa ipak, djelo je u potpunosti samostalno i kao neposredan proizvod narodnog duha i jezika. Pored ruskog, Njegoš je poznavao i francuski i italijanski, i na tim jezicima čitao najveće pjesnike i mislioce. Njegoš je počeo da piše još kao dječak. To su bile kratke i beznačajne pjesme, sasvim u duhu narodne poezije, često ispjevane uz gusle. Sima Milutinović je u svoju zbirku narodnih pjesama unio pet za koje tvrdi da su Njegoševe. Kasnije, 1834. godine, objavio je dvije zbirčice pjesama, gdje ima i nekoliko pjesama u kojima se već nazire genijalni pjesnik Luče mikrokozme i Gorskog vijenca. Među pjesmama u kojima prevladava dubok i smio misaoni lirizam naročito se ističu: „Crnogorac k svemogućem Bogu“, „Vjerni sin noći pjeva pohvalu mislima“ i „Oda Suncu“. Ostale pjesme pjevaju savremena crnogorska junaštva i ispjevane su sasvim u duhu narodne pjesme. Njegoš je, u vrijeme neprekidnih bojeva s Turcima, zaneseno volio narodne pjesme, skupljao ih i sam stvarao nove. Pored pjesama u pomenutim zbirkama, štampao je kasnije i dva kraća spjeva u istom duhu i razmjeru: „Kula Đurišića“ i „Čardak Aleksića“. Godine 1854, objavljena je „Slobodijada“, epski spjev u deset pjevanja, u kome se slave crnogorske pobjede nad Turcima i Francuzima. Njegoš je htio da posveti svoju »Slobodijadu« prestolonasljedniku Aleksandru, ali to mu nije bilo dozvoljeno, pošto je ruska cenzura dala nepovoljan sud o vladičinom djelu.[47] Vuk Karadžić je smatrao da je i druge pjesme o novim bojevima crnogorskim ispjevao upravo Njegoš. On je radio i na prikupljanju narodnih pjesama i izdao ih u zbirci Ogledalo srpsko. Po savremenim listovima i časopisima izišao je znatan broj njegovih kraćih pjesama, prigodnog i moralnog karaktera, kao i veliki broj oda i poslanica. Njegoš je počeo skromno, podražavajući narodnu poeziju ili učenu i objektivnu savremenu liriku, kakvu je prije njega pisao Lukijan Mušicki i njegovi sljedbenici. Ali se on sve više razvijao, istina postupno, ali snažno i sigurno. Čitanjem i razmišljanjem, on je ulazio u sve teže moralne i filozofske probleme, sve dublje i potpunije uobličavao svoje umjetničko izražavanje i posljednjih sedam godina života stvorio tri svoja glavna djela: „Luča mikrokozma“, „Gorski vijenac“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Njegova djela prevođena su na više jezika, uključujući i japanski („Gorski vijenac“, „Luča mikrokozma“).[48][49] „Gorski vijenac“ na francuski jezik prepjevala je Biljana Janevska, u desetercu.[50][51] Njegoševa kapela Detaljnije: Njegoševa zavetna crkva Knjaz Danilo je izvršio amanet, i prenio stričeve ostatke na Lovćen 1855. godine. Nevrijeme i gromovi su rastrošili kapelicu ali se knez Nikola poslije ratnih pobjeda sjetio da je 1879. godine pritvrdi i osigura gromobranima. Kad je Austrija u Prvom svjetskom ratu osvojila Crnu Goru, generalni guverner fon Veber naredio je da se Njegoševe kosti prenesu na Cetinje, što je i učinjeno 12. avgusta 1916. godine. Iskopavanje su vršili vojnici i mnoge kosti su, kako navodi Vladika Dožić, zbog nepažnje izgubljene. Jedan austrijski vojnik, Srbin, našao je 3 koščice nepokupljene, uzeo ih, sačuvao kroz rat i dostavio Cetinju.[52] Na dan 23. septembra 1925. godine, kralj Aleksandar Karađorđević je izvršio svečani prenos Njegoševih kostiju u kapelu i mramorni sarkofag, koji je naredio da se izgradi posebno za tu namjenu. Na mjestu stare kapele koja je srušena 1974. godine podignut je mauzolej. Njegošev mauzolej na Lovćenu Njegošev mauzolej na Lovćenu Detaljnije: Njegošev mauzolej Njegošev mauzolej nalazi se u Nacionalnom parku Lovćen, na Jezerskom vrhu (1.657 m), drugom po visini vrhu planine Lovćen. Podignut je po zamisli hrvatskog vajara Ivana Meštrovića. Od Cetinja do mauzoleja vodi asfaltni put u dužini od 21 km. Do mauzoleja vodi stepenište sa 461 stepenikom, koje prolazi kroz tunel probijen u masivu Lovćena.[53] Mauzolej je podignut na mjestu na kome se prethodno nalazila kapela – Njegoševa zavetna crkva, koju je oko 1845. godine za života podigao Njegoš u slavu Svetog Petra Cetinjskog, sa željom da u njoj bude sahranjen. Crkva je granatirana u oba svjetska rata. Srušena je 1974. godine, uprkos protivljenju Mitropolije i pravoslavnih vjernika i na njenom mjestu podignut je današnji mauzolej.[54] Sudbina Njegoševe zaostavštine Njegoševe stvari su propadale i gubile se nepovratno. Tome su doprinosile promjene vlasti, ratovi, širenje Cetinja, a ponajviše nemar i neshvatanje njihovog značaja. Njegoš je, međutim, čuvao svaki papirić i svaku sitnicu. Bez traga su nestali njegova odjeća, oružje, pera, diviti i čibuci. Knjige s njegovim primjedbama na marginama godinama su se vukle po cetinjskim školama i nestajale. Od sveg namještaja, od slika iz njegovih soba, od ličnih stvari — preživjela je jedna fotelja. Preživjelo je više njegovih portreta, i to izvan Crne Gore. Njegov bilijar je izgoreo u hotelu na Durmitoru, kad su partizani 1942. godine spalili Žabljak. Kule i ogradni zidovi Biljarde su porušeni, a ona prepravljena. Brijest kraj Biljarde je posječen da bi se napravilo mjesto spomeniku ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića. Njegoševe topove su odvukli austrijski okupatori u svoje livnice. Nestali su i njegovi rukopisi, čak i najvažniji: „Luča mikrokozma“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Srpska akademija nauka i umjetnosti je novembra 2013. svečano obilježila dva vijeka od rođenja Njegoša.[55][56] Po njemu je nazvana OŠ „Petar Petrović Njegoš” Savski venac. Glavna djela Luča mikrokozma (1845) Gorski vijenac (1847) Lažni car Šćepan Mali (1851) Ogledalo srpsko Poeme Crnogorac k svemogućemu Bogu (1834) Oda na dan rođenja sverusijskog imperatora Nikolaja Prvoga (1834) Zarobljeni Crnogorac od vile (1834) Knezu Meternihu (1836. ili početak 1837. godine) Plač ili žalosni spomen na smrt mojega desetoljetnog sinovca Pavla Petrovića Njegoša, paža ego veličestva imperatora Nikolaja I-go (1844) Misao (1844) Posvećeno G. S. Milutinoviću (1845) Polazak Pompeja (1851) Zanimljivosti Beogradski dnevni list Politika od 18. septembra 1925. godine kompletan broj posvjetio je u sjećanje i slavu na Petra II Petrovića Njegoša. Na naslovnoj strani ovog lista, iznad napisa „POLITIKA“, iznad koga nikada i ništa nije pisalo, stoji: „Njegošev broj“, što je presedan u cijelokupnoj istoriji izlaženja ovog lista.[57][58] Pre Drugog svetskog rata, negde od 1934,[59] postojalo je Društvo za podizanje spomenika Njegošu.[60] Pre nego u zemlji, Njegoš je dobio bistu u Klivlendu, maja 1937, u Kulturalnom vrtu.[61] U Rusiji, gde je proveo godinu dana, najviše putujući i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje sveti Vladika Nikolaj Velimirović napisao je svoje prvo veće delo – studiju „Religija Njegoševa“. Galerija

Lepo očuvano kao na slikama KONACI MANASTIRA HILANDARA Zoran B. Petrović Sa pozivnicom Manakova kuća Hilandar (grč. Μονή Χιλανδαρίου) ili Hilendar, takođe i Helandar,[n. 1] srpski je pravoslavni muški manastir države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Manastir je sagrađen na inicijativu Svetog Save, koji je postao monah na planini Atos 1191. godine. Nalazi se u severnom delu Svete gore (grč. Άγιο Όρος), na poluostrvu Halkidiki odnosno trećem kraku poluostrva Halkidiki — Atosu (grč. Аτоς), u severnoj Grčkoj. Manastir je udaljen 2,5 km od Egejskog mora.[4] Hilandar je u hijerarhiji Svete gore na 4. mestu po značaju. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, s obzirom da je utvrđen bedemima koji su visoki i do 30 m. Spoljni zidovi su u proseku dugački 140 m i okružuju površinu koja je široka oko 75 m. Manastir je ovako utvrđen pošto je u prošlosti, kao i ostala utvrđena monaška naselja na Svetoj gori, morao da se brani od gusara. Neki smatraju Hilandar jednim od prvih univerziteta, u prethodničkoj formi, a konkretno prvim srpskim univerzitetom. Sadašnji iguman manastira Hilandar je Metodije Marković. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah-svetogorac, Georgije Hilandario. Obnovili su ga Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine, a u manastiru je 1199. godine umro Stefan Nemanja. Kralj Stefan Uroš I je 1262. godine značajno utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice. U vreme kralja i cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi u 16. veku, a srpski patrijarsi iz Peći u 17. veku. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država, pa je nastavljena bogata tradicija hilandarsko-srpskih odnosa. U novijoj istoriji manastir je značajno stradao 2004. godine u katastrofalnom požaru, posle čega je usledila obnova oštećenih građevina. Hilandar predstavlja jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, bio je pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos.[5] Radi uspostavljanja stalnog lekarskog nadzora manastirske porodice kao i poklonika, krajem 2015. godine osnovano je Hilandarsko lekarsko društvo. Etimologija[uredi | uredi izvor] Etimološko značenje imenice Hilandar verovatno je izvedeno iz grčke reči helandion (grč. χελάνδιον), koja označava tip vizantijskog transportnog broda, čiji se kapetan zove helandaris (grč. χελάνδάρης).[2] Položaj[uredi | uredi izvor] Hilandar je prvi manastir na koji se nailazi kada se sa kopna, iz Makedonije, ide na Svetu goru. Smešten je u šumovitoj udolini kraj Hilandarskog potoka koji nikada nije presušivao. Sa tri strane okružen je šumom, dok je sa severne otvoreniji i udolinom povezan sa morem. Pobrežje je obraslo raznovrsnom sitnom i krupnom šumom, a posebno se ističu čempresi kako oko samog manastira tako i u dolini koja ga povezuje sa morem. U blizini se prostiru vinogradi, maslinjaci kao i nasadi limuna i pomorandži.[6] Istorija[uredi | uredi izvor] 12. vek — osnivanje[uredi | uredi izvor] Ikona — Sv. Sava i Sv. Simeon, ktitori hilandarski Manastir Hilandar je izgradio grčki monah svetogorac, Georgije Hilandario (grč. Γεώργιο Χιλανδάριο) ili Helandarios (grč. Χελανδάριοс). Hilandar su obnovili Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sveti Sava 1198. godine.[7] Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđel (1195—1203) Simeonu i Savi[2][3] izdao zapečaćenu zlatnu bulu (Hrisovulja Aleksija III) kojom se manastir Helandaris i svetilište u Milejama daruju kako bi mogli „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri iberijski i amalfijski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore”.[3][7] Car je pristao da to učini, pošto su bile ispunjene i očuvane forme, i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva. Manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom 11. veka.[1] Delovi tog najstarijeg Hilandara postoje i danas na jugozapadnoj strani manastira; to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija.[4] U periodu od 1198. do 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice (koja danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambanski pirg zvonara i keliju Svetog Simeona.[4] Simeon i Sava su za obnovu manastira imali finansijsku podršku od velikog župana Stefana Nemanjića.[7] Kada su građevine bile gotove, sredinom 1199. godine, Nemanja je kao ktitor izdao povelju. Ovu osnivačku povelju je napisao Sava, a za nju je Nemanja dobio pristanak od velikog župana Stefana. Povelja je u originalu bila sačuvana sve do Drugog svetskog rata, kada je stradala 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu.[1] Po nekim izvorima povelji se trag gubi tokom Prvog svetskog rata kada je opljačkana.[8] Karejski tipik iz 1199. godine sa potpisom i pečatom Sv. Save, najstariji dokument u Hilandaru Po završetku izgradnje, Simeon se preselio u Hilandar sa priličnim brojem kaluđera. Hilandaru je dodeljeno i nekoliko sela u okolini Prizrena, odnosno Velikohočki metoh.[9] U međuvremenu, Sava je ponovo od vizantijskog cara izdejstvovao novu povelju, u kojoj car u potpunosti izjednačava Hilandar sa ostalim manastirima na Svetoj gori i daje mu jedan metoh, davno razrušeni manastir Zig (Ivanica) u unutrašnjosti poluostrva Halkidiki.[1] Monah Simeon je nakon osam meseci boravka u Hilandaru, umro 13. februara 1199. godine,[1] a njegovi zemni ostaci su bili jedno vreme sahranjeni u Crkvi Vavedenja Bogorodice koja više ne postoji.[4] Prema predanju iz groba Svetog Simeona potiče „čudesna loza” koja uvek daje plod.[1] Nakon očeve smrti, Sava se 1200. godine preselio u Kareju, gde je podigao isposnicu. Tamo je najpre napisao Karejski tipik 1200. godine i to je danas najstariji dokument koji se čuva u riznici Hilandara. Sava je 1200. godine napisao Hilandarski tipik, kojim su određene norme kaluđerskog života u manastiru, kao i organizacija manastirske uprave. Tipik je napisan po ugledu na prolog tipika konstantinopoljskog manastira Bogorodice Blagodateljice.[1] XIII i 14. vek[uredi | uredi izvor] Kralj Stefan Uroš II Milutin, freska iz crkve Bogorodica Ljeviška Početkom 13. veka, Sveta gora je faktički bila pod vlašću krstaša koji su 1204. godine osvojili Carigrad, a pojavili su se i brojni pljačkaši koji su bili velika opasnost za sve manastire.[1] Usled toga, Sv. Sava je 1208. godine napustio Svetu goru i preneo mošti svog oca iz Hilandara u Srbiju.[1] Sa svog poslednjeg putovanja pred smrt, Sava je iz Palestine (iz Manastira Svetog Save Osvećenog) doneo najstariju i najpoznatiju hilandarsku ikonu — Bogorodicu trojeručicu. U takvim okolnostima kralj Stefan Uroš I je 1262. godine iznad manastira podigao veliki pirg — kulu Preobraženja, da bi što bolje zaštitio manastir.[7] U to vreme su značajno rasli manastirski posedi, a kraljevi Dragutin i Milutin su znatno proširili manastirske posede u samoj Srbiji. Početkom 14. veka, velika opasnost za sve manastire na Svetoj gori su bili Almogaveri (Katalonski najamnici), koje je vizantijski car Andronik II uzeo u službu protiv maloazijskih Turaka. Kada su ostali bez plate, najamnici su caru objavili rat. Učvrstili su se u blizini Soluna i napadali Svetu goru. Zahvaljujući jakim utvrđenjima i požrtvovanošću tadašnjeg zamenika igumana Danila, Hilandar je bio sačuvan od propasti.[1] Grb kneza Lazara na spolj­noj priprati glavne crkve Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice, koja i danas služi kao saborna crkva.[4] U njegovo vreme manastir je proširen prema severu, a tada su podignuti spoljni zidovi u podrumu Velikog konaka iz 1821. godine i spoljni zid pored Belog konaka iz 1598. godine.[4] Na mestu današnjeg ulaza izgradio je ulaz sa pirgom i paraklisom Svetog Nikole koji je srušio zemljotres u drugoj polovini 16. veka, a oko 1320. godine je izgradio i današnju trpezariju.[4] Kralj je u isto vreme podizao i nove pirgove — kule. „Milutinov pirg” se nalazi na putu od Hilandara ka moru, a „Hrusija” je podignuta na obali mora.[7] Glavni hram je živopisan 1321. godine, a u isto vreme su oslikane i trpezarija i grobljanska crkva.[7] U to vreme, srpski monasi u Hilandaru bivali su sve brojniji i osetno su se razvijali, a vizantijski car Andronik II manastiru je dodelio posede u današnjoj Grčkoj.[1] U vreme kralja i cara Stefana Dušan, Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. Car je značajno pomagao manastir i dodelio mu mnogobrojne posede u Srbiji, današnjoj Makedoniji i Grčkoj. U to vreme posedi Hilandara su zahvatali petinu teritorije Svete gore.[1] Pored vladara, manastir je značajno pomagala i srpska vlastela (sevastokrator Vlatko Paskačić, veliki vojvoda Nikola Stanjević, despot Dejan).[4] Dušan se 1347. godine sklonio u Hilandar od kuge koja je besnela na čitavom Balkanu, a tom prilikom je napravio izuzetak i sa sobom poveo caricu Jelenu, što je bilo grubo narušavanje strogo poštovane tradicije o zabrani dolaska žena na Svetu goru.[1] Kao uspomena na dolazak srpskog cara na Svetu goru danas postoji krst koji označava mesto na kome su hilandarski monasi sačekali cara i za uspomenu zasadili „carsku maslinu”. Oko 1350. godine podignuta je Crkva Sv. Arhanđela,[4] a proširena je i manastirska bolnica; takođe, carica Jelena je postala ktitorka Karejske kelije Sv. Save, koja je pripala Hilandaru.[1] Već tada su Sveta gora i Hilandar imali veliki ugled u Srbiji, a 1354. godine hilandarski zamenik igumana Sava biva izabran za srpskog patrijarha.[1] Nakon smrti cara Dušana, krajem 1355. godine, manastir se i dalje razvijao. U to vreme su manastir pored cara Stefana Uroša pomagali i srpski vlastelini. Knez Lazar Hrebeljanović je ktitor spoljne priprate koja je izgrađena oko 1380. godine uz zapadnu stranu Crkve Vavedenja Bogorodice.[4] Krajem XIV veka, Hilandar je poslužio kao utočište članovima poslednjih srpskih vladarskih i vlastelinskih porodica.[1] Period od XV do 18. veka[uredi | uredi izvor] Sultan Mehmed II, „fermanom” vratio prava manastirima Ivan Grozni, veliki dobrotvor manastira Skenderbegov otac Ivan I Kastriot je darovao manastiru Hilandaru sela Rostušu i Trebište.[10]. Osmanlije su okolinu poluostrva Atos definitivno zaposeli 1430. godine, kada je zavladalo nasilje i bezakonje. Zbog toga je određen broj monaha napustio Hilandar i vratio se u Srbiju. Stanje se donekle popravilo tek nakon „ukaza” (tur. ferman, pers. فرمان‎‎ [farmân]) sultana Mehmeda II iz 1457. godine, kojim su vraćene stare slobode i prava svetogorskim manastirima.[1] Nakon pada Srpske despotovine godine 1459, nestao je značajni pokrovitelj manastira, a pomoć se tražila na drugoj strani. Žena ugarskog titularnog srpskog despota, Angelina Branković, početkom 1503. godine uputila je prvu molbu ruskom velikom knezu Vasiliju Ivanoviču da zaštiti Hilandar.[1] Zamenik igumana Pajsije je sa tri pratioca 1550. godine posetio Moskvu i od Ivana IV Groznog tražio pomoć i protekciju na istanbulskoj Porti. Ruski car je intervenisao kod sultana, tražeći prava za manastir. Osim toga, 1556. godine je sakupio značajnu pomoć i poslao vredne poklone.[1] I naredni ruski carevi su se starali o Hilandaru. Car Fjodor Ivanovič je 1591. godine izdao zlatnu bulu, na zahtev zamenika igumana Georgija, kojom se omogućilo pravo sakupljanja donacija manastiru i obaveza pomaganja ruskog manastira Rusikon na Svetoj gori. Ruski carevi će i kroz ceo 17. vek potvrđivati ova prava „gramatama” (grč. γράμματα).[1] U 17. veku Hilandar su pomagali pećki patrijarsi (Antonije, Jovan, Maksim), hercegovački mitropolit Simeon i beogradski mitropolit Simeon.[7] Za vreme uprave igumana Viktora (1652—1678) obnovljeno je više građevina manastirskog kompleksa, a tu je značajnu ulogu imao i bogati srpski trgovac iz Venecije koji je kao monah Nikanor došao 1662. godine.[1] U ovo vreme srpski manastir je imao najveći broj monaha od svih svetogorskih manastira.[1] Nakon Velikog rata nastaje težak period za srpsko stanovništvo i velika seoba u Habzburšku monarhiju početkom 1690. godine. Nakon toga, grčko sveštenstvo u srpskim zemljama ( Fanarioti) postaje sve brojnije. Iz ovog razloga je i u Hilandaru tokom 18. veka konstantno opadao broj srpskih a rastao broj grčkih i bugarskih monaha. Već krajem XVIII i početkom 19. veka, manastir se još samo formalno nazivao srpskim, iako je većina monaha bila grčka i bugarska.[1] Kada je 1890. godine posetio Hilandar, srpski konzul u Solunu Kosta Hristić video je u vekovnoj srpskoj Velikoj lavri među tolikim kaluđerima Bugarima, samo jednog jedincatog Srbina, zapuštenog i zabrinutog monaha Visariona.[11] Hilandarski monasi su u 18. veku uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni. Bugari su značajno doprineli očuvanju duhovnog života u manastiru, posebno prilozima posle velikih požara 1722. i 1776. godine. U Hilandaru je bugarski monah Pajsije Hilandarac napisao Istorija slovenobugarske (1760–1762).[7][12] U manastir je 1765. godine došao i srpski prosvetitelj Dositej Obradović (1742—1811) koji je ostavio svedočanstvo o sporu Srba i Bugara oko uprave nad manastirom.[7] 1756. godine, Sava Petrović Njegoš je molio Ruse da zaštite Hilandar od pokušaja Grka da ga preotmu od Srba.[13] Od kraja XVIII veka manastirom prestaje da upravlja iguman; od tada se igumanom manastira smatra čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice.[7] Iguman počinje da se ponovo bira tek od 1991. godine.[7] Period od 19. veka i savremena istorija[uredi | uredi izvor] Manastir Hilandar tokom posete kralja Aleksandra Obrenovića 1896. godine; manastir mu je kao poklon ovom prilikom dao ćirilički rukopis Miroslavljevo jevanđelje, koji je on kasnije doneo u prestonicu Beograd Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država. To je uticalo da ponovo počne da raste broj srpskog sveštenstva u Hilandaru.[1] Bratstvo manastira je 1820. godine zatražilo od kneza Miloša Obrenovića da bude njegov pokrovitelj i zaštitnik.[1] Mlada srpska država je pokazala interes za manastir i pomagala ga u skladu sa mogućnostima. Najveću zaslugu za novouspostavljene srpsko-hilandarske veze imao je arhimandrit Onufrije Popović, koji je i prvi uspostavio kontakt sa knezom Milošem.[1] Bratstvo manastira je u tom periodu često pomagalo oslobodilačku borbu grčkog naroda, što je prouzrokovalo odmazdu turskog Garnizona koji je zbog toga bio stacioniran u manastiru nekoliko godina.[1] Drugu polovinu XIX veka je obeležio sukob sa bugarskim sveštenstvom oko uprave nad manastirom. Kneževina je materijalno pomagala manastir, naročito u periodu velike materijalne krize prouzrokovane dugogodišnjim sporom oko manastirskih granica.[1] Posle 1860. godine, beogradski mitropolit Mihailo je uspeo da donekle izgladi odnose sa bugarskim sveštenstvom na Svetoj gori, naročito posle Berlinskog kongresa iz 1878. godine.[1] Spor oko uprave nad manastirom je konačno rešen nakon posete kralja Aleksandra Obrenovića Hilandaru, 1896. godine. Kralj je `blagovoleo obdariti carsku Zadužbinu sa 15.000 dinara u zlatu.`[14] Na čelu manastira nalazio se u to vreme arhimandrit Vasilije, koji je tada odlikovan od strane srpskog vladara. U to vreme i poznati češki monah Sava Hilandarac dobio je Orden Svetog Save za uređenje manastirske biblioteke. Srbija je tako platila manastirske dugove i monasi su ponovo mogli da dolaze iz Srbije i drugih srpskih krajeva.[7] Godine 1900. episkop šabački Dimitrije (koji je pre toga bio u pratnji kralja Aleksandra) vratio se na Svetu Goru. Doneo je sa sobom skupoceni crkveni barjak koji je manastiru poslao kralj. Sam vladika je doneo i svoju znatnu ušteđevinu koji je zaveštao manastiru, i odlučio da tu provede svoj život do kraja.[15] Početkom 20. veka manastir je ponovo imao većinu srpskih monaha. Hilandar je u pratnji premijera Nikole Pašića posetio i kralj Petar I Karađorđević.[7] Kralj Petar je došao u Hilandar 1910. godine, vraćajući se iz Rusije. Doneo je tada manastiru vredne poklone: igumanski zlatni krst, prestoni veliki krst, bogoslužbene odežde i 10.000 dinara `u zlatu` za nabavku trpezarije za opštežitije. Arhimandritski krst i trpezarija čekali su 22 godine da budu upotrebljeni. Naime, do 26. marta 1933. godine u Hilandaru je bio na snazi `idioritamski poredak` inače suprotan Tipiku Sv. Save. Po tom sistemu je manastirom upravljao Odbor staraca sa dva epitropa, koji su bili `izvršni organ`. U takvoj, podvojenoj zajednici svaki monah je živeo `sam za sebe` i `ekonomisao` za svoj račun; manastir je bio u teškoj materijalnoj situaciji.[16] Taj monaški poredak je zavladao u Hilandaru 1883. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima. To se desilo iako je po Savinom tipiku prelazak na `idioritmiju` pratilo teško prokletstvo bačeno na one koji to urade. Odbačen je viševekovni izvorni `opštežiteljni poredak` koji je ustanovio Sv. Sava, a po kojem manastirom upravlja iguman (sa velikim ovlašćenjima), a imovina svih kaluđera je zajednička i kruna takve složne zajednice je trpezarija, u kojoj se sabiraju braća monasi. I pored sve volje početkom 20. veka teško se prešlo na drevni poredak. Prepreka je bila i u vidu novog Svetogorskog Ustava iz 1926. godine, po kojem je drugačije zamišljen opštežiteljni život monaha. Razlikovao se on ovde od onog Savinog, i tada (1933) iako su Hilandarci izglasali povratak u opštežiće, zavisilo je sve od Grka. U stvari bio je to u neku ruku nekanonski postupak, čije je prihvaćanje sada bilo u nadležnosti Sveštene opštine u Kareji i Carigradske patrijaršije i njihovih odluka. Na martovskom skupu u Hilandaru 1933. godine, u prisustvu konzula Adžemovića, vladika Nikolaj je rukopoložio novoizabranog igumana Rafaila, u čin arhimandrita. Stavljanjem zlatnog igumanskog krsta na grudi novog igumana, prešlo se formalno ali sa radošću u novi kaluđerski poredak.[17] U današnje vreme, od nekadašnjih velikih poseda Hilandaru su ostala samo tri metoha izvan Svete gore (Kumica, Kakovo i Kalamarija).[1] Manastir se nalazi pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije (sedište: Saborna crkva Svetog Georgija, Istanbul), a staranjem manastirskog bratstva srpske i grčke države dobro se čuva održava i obnavlja.[7] Igumani manastira su bili Pajsije Tanasijević (1989—1992) i Mojsije Žarković (1992—2010), a trenutni je Metodije Marković (od 2010). Požar 2004. i obnova[uredi | uredi izvor] Obnova Hilandara 2007. godine. Obnovljeni delovi Hilandara 2015. godine. U noći između 3. i 4. marta 2004. godine u manastiru je izbio požar koji je ubrzo poprimio katastrofalne razmere.[18] Prema zvaničnoj verziji, požar je izazvan tako što se pomerio i zapalio odžak koji je potkopao potok.[12][19] Tom prilikom je izgorelo više od polovine korisne površine manastirskih zdanja, 5.897 m² od ukupno 10.500 m².[12][20] Izgoreo je Veliki konak iz 1814. godine, Beli konak iz 1598. godine, Stari konak iz XIV—XIX veka, konaci Igumenarija iz XVII—XIX veka, Dohija iz XVII veka, Sinodik iz XIX veka, gostoprimnica te ulazni kompleks.[12] Stradala su i četiri hilandarska paraklisa, kao i autentične monaške kelije sa kraja XVI veka.[12][21] Požar je sa jedne strane stigao do trpezarije kralja Milutina, a na drugoj strani je zaustavljen uz zidine pirga sveca Save.[12] Obnova Bratstvo manastira je sa radnicima i pet vatrogasnih ekipa iz obližnje Kareje i Poligirosa uspelo da ugasi požar.[22] Obnova oštećenih delova je započeta odmah nakon požara, a bilo je planirano da se svi poslovi završe do kraja 2011. godine.[18] Ipak, obnova nije bila ni približno toliko efikasna koliko se na početku mislilo, pre svega zato što je bilo neophodno da se renoviraju i pojedini delovi koji nisu direktno stradali u požaru.[23] Glavni arhitekta obnove Hilandara je prof. dr Mirko Kovačević.[24] Bratstvo manastira je uz pomoć donatora do 2020. godine uspelo da obnovi više od 80% izgorelog dela svetinje Hilandara.[25][26][27][28] Najveću pomoć u obnovi Hilandar je imao od Vlade Srbije i Srpske pravoslavne crkve, kao i donacija građana Srbije, Srpske, Grčke, Rusije i dijaspore.[29] proširi Slike obnove Hilandara Posedi, crkve, paraklisi, kelije i metosi[uredi | uredi izvor] U prošlosti, po osnivanju manastira, u oblasti Metohije Hilandar je imao 72 naselja i 3 vlaška katuna, a 24 u oblasti Kosova, pa je hilandarski manastirski feudalni posed bio najveći od svih drugih u srednjovekovnoj Srbiji.[30] U Moskvi je manastir imao od starih vremena jednu kuću za izdavanje, sa prihodom, ali koju je ruska država za vreme cara Petra Velikog, uzela bez naknade sebi. Arhimandrit je izmolio sredinom 19. veka da ruski car Nikola, obeća da će umesto te nekretnine davati 2000 srebrnih rubalja godišnje manastiru.[31] Danas, Hilandarski manastir je jedan od najbogatijih manastira, sa preko 13 crkava i paraklisa, većim brojem kelija i više metoha u Grčkoj, Srbiji i drugde. Manastir poseduje manastirsku ekonomiju, obradivu zemlju, maslinjake, vinograde, šumu, pomoćne objekte i druge građevine. Crkve i paraklisi[uredi | uredi izvor] Pored glavne crkve koja se nalazi u dvorištu, manastir Hilandar obuhvata još oko 15 crkava, paraklisa ili kapela. U samom manastiru ima ih 12, i nalaze se u potkrovljima pirgova i konaka. Za neke crkve se zna njihov ktitor, a na osnovu ikonopisa može se približno odrediti vreme njihovog nastanka.[32] Većina crkava je dobro očuvana, sem onih koje su postradale u požaru 2004. godine, neke su delimično očuvane, a nekima se potpuno gubi trag — ostale su samo u pisanim izvorima. Kelije[uredi | uredi izvor] Položaj i pogled na Manastir Hilandar. Hilandar poseduje ukupno oko 40 kelija i većina je aktivna. 15 kelija se nalazi u Hilandarskoj dolini, 10 kelija u samoj Kareji, te oko 15 kelija u oblasti Velikog Ziga. Pored ovog broja kelija, Hilandar poseduje i oko 20—40 kelija koje se danas vode kao ruine, a uglavnom su smeštene u oblasti Velikog Ziga i Vigle, u okolini Kareje i u oblasti Halkidike. U okolini Kareje na prisojnim padinama sa plodnim zemljištem i šumama, vremenom je niklo puno kelija koje su nastanjivale male skupine monaha. Najstarije među njima pominju se već u srednjovekovnim dokumentima Protata i pojedinih manastira, a docnije ih — u većem broju — beleže turski poreski „defteri”. Prvi zbirni pregled dobara u tom delu Svete gore vezan je za odluku Porte o oduzimanju manastirskih imanja i njihov otkup 1568/69. godine. Bratstva su tada, nakon uplate odgovarajuće sume, mogla da pribave „hududame” — izvode iz katastarskih knjiga, overene od carigradskog kadije, koji su im potvrđivali posede i beležili njihove granice. Već 1570. godine, sa predstavnicima drugih manastira, Hilandarci su dobili akt koji je — između ostalog — svedočio da manastir u središtu Svete gore poseduje 14 kelija. Njihovi nazivi nisu pojedinačno navedeni, ali je „sinornama” označila zajedničke međe zemljišta na kojem su bile razmeštene. Tokom vremena, njihov broj se uvećavao, pa je prilikom prodaje kelija u Kareji 1661. godine Hilandar otkupio 24. U turskom popisu iz 1765. godine zabeleženo je da mu pripada čak 28 kelija. One se u približnom broju pominju i početkom ΧΧ veka. K. Vlahos 1903. godine kaže da Hilandar ima u Kareji 24 kelije, a nešto kasnije (1909) iguman Metodije Milovanović u svom pregledu nabraja 26, od kojih u okolini Kareje 23. Prve vesti o boravku srpskih monaha u središtu Svete gore vezane su za život isposnice koju je u neposrednoj blizini Protata, odmah nakon osnivanja Hilandara, podigao Sveti Sava srpski i posvetio svome zaštitniku istog imena, Svetom Savi Osvećenom. Kelija je dobila posebno mesto u ustrojstvu Svete gore i svojevrsnu nezavisnost koja je, uz pravila o načinu života, utvrđena posebnim tipikom. Sam Sveti Sava se starao da isposnicu obezbedi imanjima, pa je i prilikom poslednjeg boravka u Kareji — u leto 1229. godine — u želji da zasadi vinograd, za 300 perpera kupio zemljište Manastira Svetog Dimitrija. Hilandarske kelije u Kareji su: Kelija rođenja Bogorodice (Flaska, nekada uticajni manastir) Hilandarska kelija Svetog Andreje (od 1960. u posedu manastira Ksenofont; u prizemlju ove kelije je bila pošta) Kelija Svetih Arhanđela Kelija Svetog Georgija Kelija Svetog Save Osvećenog (Tipikarnica) Hilandarski mlin Kelija-konak Svete Trojice (manastir Pantelejmon/Hilandar) Konak Svetog Save srpskog Kelija-skit Svetog Ignjatija Antiohijskog (manastir Pantelejmon/Hilandar) Kelija Svetog Tome (paraklis) Kelija Svetog Nikole (Vrahnitu) Kelija Svetog Dimitrija Važno je da se napomene da manastir Hilandar drži oko ⅓ ukupne zemljišne površine Kareje sa njenom okolinom. Na hilandarskoj zemlji u Kareji i okolini se danas nalazi oko 30 kelija i oko 55 manjih i većih objekata različitih namena. Na hilandarskoj zemlji se nalaze izvori vode koji su jedini za Kareju i okolinu i velike površine pod šumama locirane severno od Kareje. Značajna je Hilandarska dolina, nazvana zbog toga što se u njoj nalazi oko 20 kelija, od kojih 15 pripada Hilandaru; smeštena je nešto severnije od Skita Svetog Andreje. Nema, inače, ranih vesti o izgledu i stanju hilandarskih kelija u okolini Kareje, jednostavnih i bez utvrda. Njihov skromni inventar bio je manje privlačan za gusare, čiji su upadi povremeno potresali život monaha. U nastojanju da se najstarija imanja u ovom kraju prepoznaju i pre nego što im se položaj jednom kartografski utvrdi, treba učiniti pokušaj da se za njih vežu neke od kelija koje su već poznate. Hilandarske kelije Hilandarske doline su: Kelija Preobraženja (Paterica) Kelija rođenja Presvete Bogorodice (Maruda) Kelija uspenja Presvete Bogorodice (Molivoklisija) Kelija Svetog oca Nikolaja (Burazeri) Kelija-skit Svetog Jovana Bogoslova Kelija Svetih Arhanđela (Savina) Kelija-skit Svetog Jovana Zlatoustog Kelija Svetog Nikole (Barbera) Kelija Blagovesti (Evangelismu) Kelija Svetog Jovana Krstitelja Kelija Svetih Apostola (nekada uticajni manastir Alipiju) Kelija Svetog Dimitrija (Trigonadon) Kelija Svete Trojice (manastir Hilandar/Iviron) Kelija Sveta tri jerarha još oko 8—10 uglavnom neaktivnih i ruševnih kelija Hilandarske kelije Velikog Ziga i Velike Vigle su: Kelija Svetog Atanasija (Jovanica) Kelija-skit Svete Trojice (Spasove vode) Kelija na Maloj Jovanici Kelija Svetog Save i Svetog Simeona Kelija Svetog Filipa Kelija Svetog Stefana (na Samariji) Kelija — turska policija Papa Konaki (napuštena) Kelija-skit Svetog Vasilija (Hrusija) Arsana Svetog Vasilija Arsana Velika Jovanica još oko 5 neaktivnih kelija Metosi[uredi | uredi izvor] Prvi koji je Hilandaru podario sela po ostalim oblastima tadašnje Raške je Simeon, i to 1198. godine. Od tada su svi vladari Nemanjića i darivali metohe, tako da je u 14. veku postojalo preko 30 metohija sa 360 sela širom Evrope i Azije a nad kojima je manastir Hilandar imao puno vlasteosko pravo, uz tako znatne sudske, administrativne i finansijske povlastice da je gotovo bila sačinjena država u državi.[33] Selo Kakovo je bogati metoh manastirski, a u drugoj polovini 19. veka došlo je do nesuglasica između stanovnika tog mesta i Hilandara. Vodio se dugogodišnji sudski spor, u vezi korišćenja manastirske zemlje i šume, koji je 1897. dobio Hilandar.[34] Kakovo sa 1500 hektara šume poklonio je 1585. godine Hilandaru jedan bogati Turčin beg, u znak zahvalnosti što je njegova hanuma (supruga) zatrudnela jedući grožđe sa manastirske čudotvorne loze.[35] U Kakovu je crkvica posvećena Živonosnom Istočniku. Taj metoh se sada zove Milo Arsenica. Loza Svetog Simeona Mirotočivog[uredi | uredi izvor] Loza Svetog Simeona Iza crkve i ispod kelije u kojoj se upokojio Simeon, nalazi se jedna od najvećih svetinja Hilandara, bunar Svetog Save.[36] Vodu je pronašao Sveti Sava, prilikom gradnje. Pored bunara se nalazi i loza koja je po predanju iznikla na mestu gde je bio sahranjen Sveti Simeon (Stefan Nemanja). Kada se monah Simeon upokojio (13. februara 1200. godine), bio je sahranjen u naosu katolikona, uz južni zid. Godine 1207, u pratnji grupe hilandarskih monaha, njegov sin Sava je preneo očeve „cele i netaknute” mošti u Srbiju i pohranio ih u manastir Studenicu. Iz njegovog groba iznikla je loza koja se održala i do naših dana. Simeonovoj lozi se pripisuje čudotvorna moć.[37] Od zrna grožđa sa manastirske loze, koje su uzele da pojedu, mnoge žene dotad nerotkinje su rodile decu. Starešine manastira[uredi | uredi izvor] Mihailo Matić, starešina manastira (1938—1967) Nikanor Savić, starešina manastira (1967—1990) Pajsije Tanasijević, starešina manastira (1990—1992) Mojsije Žarković, starešina manastira (1992—2010) Metodije Marković, starešina manastira (2010—danas) Arhitektura[uredi | uredi izvor] Arhitektura unutar zidina manastira, pogled sa jednog od pirgova (kula) Manastirski kompleks, koji otprilike ima oblik kvadrata sa trouglom na vrhu, ograđen je odbrambenim zidovima koji su pojačani pirgovima (kulama) Svetog Save i Svetog Georgija, uz koje su podignuti višespratni konaci, kapele, paraklisi, bolnica i drugi objekti.[7] Bedemi su visoki preko 30 m i u donjem delu (sem kapije) nemaju nikakvih otvora. Stanovi su svi na trećem ili četvrtom spratu. U kelijama na četvrtom spratu spoljašnji zidovi imaju preko 1,5 m širine. Kule su još tvrđe i imaju vojnički izgled. Otvori su im dosta mali i uzani, vrata niska i teška.[1] Građevine su zidane u vizantijskom stilu (Srpsko-vizantijska škola), od tesanog kamena sa naizmeničnim redovima opeke, dok su podovi i balkoni izgrađeni od drveta. Konaci su oduvek zidani iznutra uz odbrambene zidove i do 19. veka imali su otvore uglavnom prema porti.[4] Pored glavne, u manastiru se nalazi još 12 manjih crkava, kao i kapela sa živopisima iz raznih vremena, sa ikonostasima iz doba različitih umetničkih škola, sa ikonama, utvarima i drugim relikvijama.[7] Izvan manastira, u zidinama u njegovoj neposrednoj blizini, nalaze se grobljanska Crkva Blagoveštenja sa kosturnicom i paraklis Svetog Trifuna iz 1719. godine.[4] Glavnu manastirsku crkvu, Crkvu Vavedenja Bogorodice, sagradio je kralj Milutin početkom 14. veka — na temeljima prvobitne crkve.[7] Ona predstavlja potpuno novi tip vizantijske arhitekture, i to konstantinopoljske škole sa nešto elemenata solunske i atonske neimarske veštine.[1] Za Svetu goru nova građevina je donela izvesna nova, iako ne originalna rešenja u narteksu. Napušteni su dodaci uz crkvu kao egzonarteks, pobočne kapele i prednji portik. Dobio se velik i dobro osvetljen prostor u crkvi, koji ranije svetogorske građevine nisu imale.[1] Ovaj novi tip arhitekture održao se na Svetoj gori do današnjih dana. Ornamenti u mramoru oko vrata i prozora nisu iznenađujući, već skladni i solidni. Pod crkve koji je ukrašen mozaikom izuzetne lepote je pažljivo i dobro složen.[1] Na crkvi su očuvani fragmenti prvobitne plastike. U vreme kneza Lazara, oko 1380. godine, uz crkvu je sagrađena priprata.[7] Kada je bila gotova, Lazareva priprata se savršeno uklopila u celinu glavne crkve; okićenost ornamentima davala joj je pečat vremena i zemlje u kojoj je ponikla.[38] Umetnost[uredi | uredi izvor] Freska Vavedenje Bogorodice u Sabornoj crkvi Umetnost Hilandara je pre svega oličena u živopisu, kako u glavnoj crkvi tako i u ostalim objektima, ali i u velikom broju umetničkih dela koja se nalaze u manastirskoj riznici i hramovima. Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u ovaj manastir iz celog sveta. U hilandarskim riznicama i arhivama čuva se oko 3.500 ikona, od kojih je otprilike 1.500 srednjovekovnih — među kojima i osam čudotvornih; spadaju u najvrednije primerke vizantijske umetnosti poštovane od većine hrišćanskog sveta. Tu je i 507 rukopisnih povelja srednjovekovnih vladara, 1.041 rukopisna knjiga sa ukupno 312.000 strana, svici, 80 starih knjiga štampanih od XV do XVII veka, te 40.000 knjiga iz razdoblja od XVII veka do danas.[39] Živopis[uredi | uredi izvor] Saborna crkva, trpezarija, trem trpezarije, svi paraklisi i ulaz imaju iznutra (a ponegde i spolja) — freske (živopis). Najstariji živopis je iz 13. veka i nalazi se unutar i spolja pirga i paraklisa Svetog Georgija.[4] Živopis Saborne crkve je iz 1321. godine[4] (a preslikan je 1804. godine pa delimično u južnoj pevnici[7] očišćen od ovog preslikavanja sedamdesetih godina 20. veka). Freske na tavanu trpezarije na severnom zidu su nastale posle 1321. godine, a u Crkvi Sv. Arhanđela polovinom 14. veka.[4] Najveći deo sačuvanog živopisa u paraklisima nastao je u XVII i 18. veku.[4] U paraklisima koji su goreli živopis je teško oštećen. Trpezariju je 1621. godine ponovo oslikao Georgije Mitrofanović (1550—1630), monah u Hilandaru i najugledniji srpski slikar toga vremena.[7] U XVIII i 19. veku oslikan je veći broj kapela. Izvan manastirskog kompleksa sačuvan je živopis iz XIII veka u pirgu na „Spasovoj vodi” i iz 17. veka.[7] Ikonopis[uredi | uredi izvor] Čudotvorna ikona Bogorodica trojeručica Mozaička Bogorodica Odigitrija iz XIII veka U riznici Hilandara sačuvano je oko 500 ikona[7] nastalih od XII do 19. veka.[7] Antologijsku vrednost imaju sledeće ikone: Bogorodica Trojeručica, jedna od najvećih svetinja i ujedno najpoznatija. Po predanju je nastala u 8. veku.[40] Tada je iscelila Sv. Jovana Damaskina.[40] Ikona se nalazi u Sabornoj crkvi.[7] Mozaička Bogorodica Odigitrija, nastala oko 1200. godine,[40] ima veliku umetničku i još veću istorijsku vrednost. To je najstarija ikona koja se čuva u riznici manastira.[4] Bogorodica Odigitrija, iz treće četvrtine 13. veka, predstavlja remek-delo evropskog slikarstva XIII veka.[40] Hristos Pantokrator, iz treće četvrtine XIII veka, pandan je prethodnoj ikoni na ikonostasu nekadašnje Crkve Vavedenja Bogorodice.[40] Vavedenje Bogorodice, iz 1320. godine, tipična je ikona iz razdoblja renesanse Paleologa (1261—1453). Velike je umetničke vrednosti, sa vidljivim uticajem antičkih uzora.[40] Sveti Arhanđel Gavrilo, Sveti jevanđelist Matej, Sveti jevanđelist Luka; sve tri iz treće četvrtine 14. veka.[40] Iz 17. veka su ikone Sv. Mina, Sv. Viktor i Sv. Vikentije, Sveta Petka, Sveti Sava i Sveti Simeon srpski i Sveti knez Lazar i Sveti Georgije Novi.[40] Ikona sv. Dimitrija, nastala 1763. godine, podseća na vizantijske uzore.[40] Pored pojedinačnih ikona u svim crkvama, paraklisima i kapelama, u kompleksu manastira kao i van samog kompleksa, nalazi se veći broj ikonostasa nastalih u XVII, XVIII i 19. veku.[7] U obnovi manastira posle požara iz 2004. godine, restauriran je jedan deo ikona.[41] Književnost[uredi | uredi izvor] U 13. veku u Svetoj gori je jačalo duhovno i književno interesovanje. Domentijan je 1264. godine u Hilandaru, živeći u pirgu Sv. Save, napisao Žitije Sv. Simeona, a gramatik Teodor je prepisao Šestodnev iz vremena Sv. Simeona. U Hilandaru tog vremena su se nalazila najbolja spisa vizantijske crkvene književnosti i ono najvrednije što se do tada napisalo u slovenskoj književnosti. U samom manastiru je sačuvano malo rukopisa iz 13. veka.[1] Danas je sačuvan značajan broj rukopisa iz 14. veka, a posebno iz njegove prve polovine. Karejski monah Teodul je 1336. godine prepisao Teodosijevo Žitije Sv. Save, a danas se u riznici manastira može naći šesnaest jevanđelja iz XIV veka, zatim velika zbirka evanđelja, apostola, sinaksara, mineja, trioda i pesama blaženih. U drugoj polovini XIV veka javlja se letopisačka književnost i hronike. Opširna vizantijska hronika Georgija monaha, zvanog Hamartol, prepisivana je u to vreme na više strana. Iz osamdesetih godina XIV veka potiču tri prepisa, od kojih je najstariji rađen 1382. godine u Hilandaru.[1] Najznačajniji rukopisi u riznici manastira su Jevanđelje patrijarha Save iz treće četvrtine XIV veka, Romanovo jevađelje iz 1337. godine, Izborno Jevanđelje vojvode Nikole Stanjevića, Beseda Jovana Zlatoustog ispisana u Smederevu sredinom 15. veka, Apostol igumana Viktora iz 1660. godine itd. Među retkim štampanim knjigama nalazi se nekoliko primeraka iz cetinjske štamparije iz doba Đurđa Crnojevića: tri Oktoiha prvoglasnika iz 1494. godine i tri Psaltira sa posledovanjem iz 1495. godine, dok iz venecijanske štamparije Božidara Vukovića i njegovog sina Vićenca riznica poseduje oko 30-ak različitih izdanja.[7] U prepisivačkoj umetnosti, najznačajnija ostvarenja su proksomidije, od kojih najstarija datira iz 16. veka.[1] Bugarski monah Pajsije je 1762. godine u Hilandaru napisao čuvenu Istoriju slavjano-bolgarsku.[7] Posle pritužbi posetilaca manastira, među kojima je bilo i važnih državnika, da je biblioteka u rasulu, Savet staraca u Hilandaru je nekome morao da poveri posao sređivanja rukopisa. Jedini kaluđer koji je imao znanja da to uradi bio je češki monah Sava. Uprkos protivljenjima nekih kaluđera, Sava je postao manastirski bibliotekar. Odmah je prionuo na posao; nabavio je instrumente za podvezivanje knjiga, a potom sva dela u biblioteci podvezao i uradio kataloge odnosno popisao sve hilandarske knjige, a kada je sve ovo završio opet je sa teškom mukom dobio dozvolu da sredi i manastirski arhiv. U Hilandaru je nastala najstarija srpska biblioteka,[39] dvojezička — slovenska i grčka. U njoj se, uz brojne rukopise na starosrpskom i grčkom jeziku, čuvaju i pisani na pergamentu i hartiji — ukupno 367 povelja, od kojih 172 povelje vizantijskih careva, 154 povelje srpskih vladara, nekoliko povelja ruskih careva i moldavskih kneževa, oko 150 primeraka prvoštampane srpske knjige, turska dokumenta i isprave, veliki broj dragocenih arhivskih dokumenata, te bakrorezne i drvorezne ploče sa kojih su otiskivane grafike u bakrorezu i drvorezu u XVIII i 19. veku.[7] Kolekcija starih rukopisnih knjiga nastavila je da se dopunjava i u 21. veku.[42] Riznica[uredi | uredi izvor] Deo kosturnice manastira Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u Hilandar iz celog sveta. Blago predstavlja duhovnost, koja daje smisao vrednosti svih materijalnih predmeta koji su u Hilandaru. Svaki materijalni predmet ima tačno određeno značenje i svoju ulogu u duhovnom svetu. Mnogi predmeti su i dalje bogoslužbeni i za monahe imaju isključivo duhovnu vrednost. Najznačajniji predmeti koji se čuvaju u riznici su: Duborezni diptih monahinje Jefimije, koji je posvećen njenom rano preminulom sinu Uglješi Despotoviću[7] Vezena zavesa za ikonostas despotice Jelene, u monaštvu Jefimije (c 1400. godine)[7] Zavesa ruskog cara Ivana IV Groznog, sa izvezenim likovima Hrista, ruskih svetaca, ali i Sv. Simeona i Sv. Save[7] Dva barjaka krstaša trougaonog oblika, koje je car Stefan Dušan darovao manastiru tokom svog boravka 1347. i 1348. godine.[43] Čaša od slonovače koja je pripadala caru Stefanu Dušanu.[44] Monaški život[uredi | uredi izvor] Svakodnevni život monaha u Hilandaru i danas se odvija po tipiku koji je sastavio Sveti Sava. Bogoslužbeni dan počinje u popodnevnim časovima. Prvo se služi večernja služba a nakon toga sledi zajednička večera. Nakon toga sledi povečerje tokom kojeg se iznose na poklonjenje i celivanje časni krst i svete mošti. Posle ponoći počinje polunoćnica i na kraju sveta liturgija. Nakon liturgije sledi ručak gde monasi obeduju zajedno (kao i na večeri) sa gostima manastira. U manastiru se, dakle, obeduje dva puta. Tokom ostalog vremena, uz kratke časove sna i odmora, monasi se bave poslovima koji su im dodeljeni. To je briga o manastirskom imanju na različitim poljima, a zanimanja su ekonom, crkvenjak, rizničar, portar, gostoprimac, trpezarac itd. Manastiri se odvajkada izdržavaju radom, pa tako i Hilandar. Pletu se brojanice, slikaju ikone, obrađuju njive, gaje voćnjaci, vinogradi i pčele, pravi vosak i zimnica. Manastir ima 8.500 ha zemlje, ponajviše pod šumom. Niti jedan drugi manastir na Svetoj Gori nema toliko plodne obradive površine. Ovu zemlju kupovali su srpski vladari, kao i mnogi drugi Srbi čija imena nisu ni zapisivana. Na obradivim površinama se gaji vinova loza, masline, voće i povrće. Godine 2008, mlado monaško bratstvo je obnovilo vinograd na čuvenom Savinom polju. Svoje umeće prenosi sa pokolenja na pokolenje, ali i usavršava uz pomoć stručnjaka sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Na 15 ha su zasađene najkvalitetnije sorte grožđa, od kojeg se dobija vino vrhunskog kvaliteta. Na manastirskom imanju podignuto je i 350 novih stabala šljiva, oko 400 sadnica lešnika, 2.000 novih sadnica maslina uz one stare koje rađaju godinama. Među ovim starim sadnicama je i ona koju je zasadio car Dušan u XIV veku.[45]