Branislav NušićPučinaTako je moralo bitiKneginja od TribalaKnez od SemberijeKomediograf, pripovedač, romanopisac, novinar i diplomata Branislav Nušić rođen je u Beogradu 20. oktobra 1864. godine u cincarskoj porodici kao Alkibijad Nuša. Detinjstvo je proveo u Smederevu gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu, započeo studije prva u Gracu i diplomirao na beogradskoj Velikoj školi. Postavši punoletan zvanično je promenio ime u Branislav Nušić. U devetnaestoj godini napisao je svoju prvu komediju Narodni poslanik koja će zbog političke nepodobnosti biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije. Sličnu sudbinu imala je i njegova druga komedija Sumnjivo lice koja će na izviđenje čekati više od tri decenije. Kao dobrovoljac učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu 1885. što je opisao u zbirci Pripovetke jednog kaplara. Zbog satirične pesme „Dva raba“ u kojoj je uvredio kralja Milana osuđen je 1888. na dve godine zatvora u Požarevcu ali je posle godinu dana pomilovan. Na robiji je pisao priče kasnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. Sledećih deset godina provodi u diplomatskoj službi u konzulatima u Osmanskom carstvu, u Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini. Tokom službovanja u konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji što je opiso u svojim konzulskim pismima. Godine 1900. postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete. Ubrzo nakon toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu a 1904. godine imenovan je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Nakon godinu dana preselio se u Beograd gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom pisao je i šaljive feljtone u Politici pod pseudonimom „Ben Akiba“. Od 1912. boravio je u Bitolj kao državni službenik a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju. Povlači se sa vojskom kroz Albaniju tokom Prvog svetskog rata i potom boravi u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Nakon rata Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine kada je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. Autor je prvog udžbenika retorike kod nas (1934) a dao je i važan doprinos razvoju srpske fotografije. Preminuo je 19. januara 1938. Tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.Svojim obimnim komediografskim opusom Nušić se nadovezuje na stvaralaštvo Jovana Sterije Popovića i Koste Trifkovića. U njegovom književnom radu mogu se izdvojiti tri perioda: prvi od osamdestih godina do kraja devetnaestog veka kada piše društvene komedije; drugi period od 1889. do 1929. godine kada je posvećen ozbiljnoj drami, različitim proznim žanrovima i vodviljskoj komediji; u trećem periodu koji otpočinje Gospođom ministrakom (1929), ponovo se vraća društvenoj komediji. Nušić je za sebe rekao da je prvenstveno humorista a ne satiričar ali dodao je i ovo: „Samo ne pristajem da nisam izvrgao podsmehu i ruglu sve pojave našeg domaćeg i javnog života.“Najznačajnija dela:Komedije: Narodni poslanik (napisana 1883, izvedena 1896.), Sumnjivo lice (napisana 1888, izvedena 1923.), Protekcija (1889), Običan čovek (1899), Svet (1906), Put oko sveta (1910), Gospođa ministarka (1929), Mister Dolar (1932), Ujež (1933), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošćena porodica (1934), Dr (1936), Pokojnik (1937), Vlast (nedovršena).Drame: Tako je moralo biti (1900), Pučina (1901), Greh za greh (1903), Jesenja kiša (1907), Iza božjih leđa (1909).Tragedije: Nahod (1923).Jednočinke: Knez Ivo od Semberije (1900), Danak u krvi (1907), Hadži-Loja (1908).Pripovetke: Pripovetke jednog kaplara (1886), Listići (1890), Ramazanske večeri (1898).Romani: Opštinsko dete (1902), Devetsto petnaesta (1921), Hajduci (1933).Autobiografska proza: Autobiografija (1924).Putopisi: Kraj obala Ohridskog jezera (1894), Kosovo: opis zemlje i naroda (1902).3/9

Branislav Nušić Običan čovekSvetBeograd nekad i sadKomediograf, pripovedač, romanopisac, novinar i diplomata Branislav Nušić rođen je u Beogradu 20. oktobra 1864. godine u cincarskoj porodici kao Alkibijad Nuša. Detinjstvo je proveo u Smederevu gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu, započeo studije prva u Gracu i diplomirao na beogradskoj Velikoj školi. Postavši punoletan zvanično je promenio ime u Branislav Nušić. U devetnaestoj godini napisao je svoju prvu komediju Narodni poslanik koja će zbog političke nepodobnosti biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije. Sličnu sudbinu imala je i njegova druga komedija Sumnjivo lice koja će na izviđenje čekati više od tri decenije. Kao dobrovoljac učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu 1885. što je opisao u zbirci Pripovetke jednog kaplara. Zbog satirične pesme „Dva raba“ u kojoj je uvredio kralja Milana osuđen je 1888. na dve godine zatvora u Požarevcu ali je posle godinu dana pomilovan. Na robiji je pisao priče kasnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. Sledećih deset godina provodi u diplomatskoj službi u konzulatima u Osmanskom carstvu, u Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini. Tokom službovanja u konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji što je opiso u svojim konzulskim pismima. Godine 1900. postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete. Ubrzo nakon toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu a 1904. godine imenovan je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Nakon godinu dana preselio se u Beograd gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom pisao je i šaljive feljtone u Politici pod pseudonimom „Ben Akiba“. Od 1912. boravio je u Bitolj kao državni službenik a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju. Povlači se sa vojskom kroz Albaniju tokom Prvog svetskog rata i potom boravi u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Nakon rata Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine kada je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. Autor je prvog udžbenika retorike kod nas (1934) a dao je i važan doprinos razvoju srpske fotografije. Preminuo je 19. januara 1938. Tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.Svojim obimnim komediografskim opusom Nušić se nadovezuje na stvaralaštvo Jovana Sterije Popovića i Koste Trifkovića. U njegovom književnom radu mogu se izdvojiti tri perioda: prvi od osamdestih godina do kraja devetnaestog veka kada piše društvene komedije; drugi period od 1889. do 1929. godine kada je posvećen ozbiljnoj drami, različitim proznim žanrovima i vodviljskoj komediji; u trećem periodu koji otpočinje Gospođom ministrakom (1929), ponovo se vraća društvenoj komediji. Nušić je za sebe rekao da je prvenstveno humorista a ne satiričar ali dodao je i ovo: „Samo ne pristajem da nisam izvrgao podsmehu i ruglu sve pojave našeg domaćeg i javnog života.“Najznačajnija dela:Komedije: Narodni poslanik (napisana 1883, izvedena 1896.), Sumnjivo lice (napisana 1888, izvedena 1923.), Protekcija (1889), Običan čovek (1899), Svet (1906), Put oko sveta (1910), Gospođa ministarka (1929), Mister Dolar (1932), Ujež (1933), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošćena porodica (1934), Dr (1936), Pokojnik (1937), Vlast (nedovršena).Drame: Tako je moralo biti (1900), Pučina (1901), Greh za greh (1903), Jesenja kiša (1907), Iza božjih leđa (1909).Tragedije: Nahod (1923).Jednočinke: Knez Ivo od Semberije (1900), Danak u krvi (1907), Hadži-Loja (1908).Pripovetke: Pripovetke jednog kaplara (1886), Listići (1890), Ramazanske večeri (1898).Romani: Opštinsko dete (1902), Devetsto petnaesta (1921), Hajduci (1933).Autobiografska proza: Autobiografija (1924).Putopisi: Kraj obala Ohridskog jezera (1894), Kosovo: opis zemlje i naroda (1902).3/9

Branislav Nušić Običan čovekSvetBeograd nekad i sadKomediograf, pripovedač, romanopisac, novinar i diplomata Branislav Nušić rođen je u Beogradu 20. oktobra 1864. godine u cincarskoj porodici kao Alkibijad Nuša. Detinjstvo je proveo u Smederevu gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu, započeo studije prva u Gracu i diplomirao na beogradskoj Velikoj školi. Postavši punoletan zvanično je promenio ime u Branislav Nušić. U devetnaestoj godini napisao je svoju prvu komediju Narodni poslanik koja će zbog političke nepodobnosti biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije. Sličnu sudbinu imala je i njegova druga komedija Sumnjivo lice koja će na izviđenje čekati više od tri decenije. Kao dobrovoljac učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu 1885. što je opisao u zbirci Pripovetke jednog kaplara. Zbog satirične pesme „Dva raba“ u kojoj je uvredio kralja Milana osuđen je 1888. na dve godine zatvora u Požarevcu ali je posle godinu dana pomilovan. Na robiji je pisao priče kasnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. Sledećih deset godina provodi u diplomatskoj službi u konzulatima u Osmanskom carstvu, u Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini. Tokom službovanja u konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji što je opiso u svojim konzulskim pismima. Godine 1900. postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete. Ubrzo nakon toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu a 1904. godine imenovan je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Nakon godinu dana preselio se u Beograd gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom pisao je i šaljive feljtone u Politici pod pseudonimom „Ben Akiba“. Od 1912. boravio je u Bitolj kao državni službenik a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju. Povlači se sa vojskom kroz Albaniju tokom Prvog svetskog rata i potom boravi u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Nakon rata Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine kada je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. Autor je prvog udžbenika retorike kod nas (1934) a dao je i važan doprinos razvoju srpske fotografije. Preminuo je 19. januara 1938. Tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.Svojim obimnim komediografskim opusom Nušić se nadovezuje na stvaralaštvo Jovana Sterije Popovića i Koste Trifkovića. U njegovom književnom radu mogu se izdvojiti tri perioda: prvi od osamdestih godina do kraja devetnaestog veka kada piše društvene komedije; drugi period od 1889. do 1929. godine kada je posvećen ozbiljnoj drami, različitim proznim žanrovima i vodviljskoj komediji; u trećem periodu koji otpočinje Gospođom ministrakom (1929), ponovo se vraća društvenoj komediji. Nušić je za sebe rekao da je prvenstveno humorista a ne satiričar ali dodao je i ovo: „Samo ne pristajem da nisam izvrgao podsmehu i ruglu sve pojave našeg domaćeg i javnog života.“Najznačajnija dela:Komedije: Narodni poslanik (napisana 1883, izvedena 1896.), Sumnjivo lice (napisana 1888, izvedena 1923.), Protekcija (1889), Običan čovek (1899), Svet (1906), Put oko sveta (1910), Gospođa ministarka (1929), Mister Dolar (1932), Ujež (1933), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošćena porodica (1934), Dr (1936), Pokojnik (1937), Vlast (nedovršena).Drame: Tako je moralo biti (1900), Pučina (1901), Greh za greh (1903), Jesenja kiša (1907), Iza božjih leđa (1909).Tragedije: Nahod (1923).Jednočinke: Knez Ivo od Semberije (1900), Danak u krvi (1907), Hadži-Loja (1908).Pripovetke: Pripovetke jednog kaplara (1886), Listići (1890), Ramazanske večeri (1898).Romani: Opštinsko dete (1902), Devetsto petnaesta (1921), Hajduci (1933).Autobiografska proza: Autobiografija (1924).Putopisi: Kraj obala Ohridskog jezera (1894), Kosovo: opis zemlje i naroda (1902).3/9

Branislav Nušić KomedijeTvrdi povezIzdavač RadKomediograf, pripovedač, romanopisac, novinar i diplomata Branislav Nušić rođen je u Beogradu 20. oktobra 1864. godine u cincarskoj porodici kao Alkibijad Nuša. Detinjstvo je proveo u Smederevu gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu, započeo studije prva u Gracu i diplomirao na beogradskoj Velikoj školi. Postavši punoletan zvanično je promenio ime u Branislav Nušić. U devetnaestoj godini napisao je svoju prvu komediju Narodni poslanik koja će zbog političke nepodobnosti biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije. Sličnu sudbinu imala je i njegova druga komedija Sumnjivo lice koja će na izviđenje čekati više od tri decenije. Kao dobrovoljac učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu 1885. što je opisao u zbirci Pripovetke jednog kaplara. Zbog satirične pesme „Dva raba“ u kojoj je uvredio kralja Milana osuđen je 1888. na dve godine zatvora u Požarevcu ali je posle godinu dana pomilovan. Na robiji je pisao priče kasnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. Sledećih deset godina provodi u diplomatskoj službi u konzulatima u Osmanskom carstvu, u Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini. Tokom službovanja u konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji što je opiso u svojim konzulskim pismima. Godine 1900. postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete. Ubrzo nakon toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu a 1904. godine imenovan je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Nakon godinu dana preselio se u Beograd gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom pisao je i šaljive feljtone u Politici pod pseudonimom „Ben Akiba“. Od 1912. boravio je u Bitolj kao državni službenik a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju. Povlači se sa vojskom kroz Albaniju tokom Prvog svetskog rata i potom boravi u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Nakon rata Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine kada je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. Autor je prvog udžbenika retorike kod nas (1934) a dao je i važan doprinos razvoju srpske fotografije. Preminuo je 19. januara 1938. Tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.Svojim obimnim komediografskim opusom Nušić se nadovezuje na stvaralaštvo Jovana Sterije Popovića i Koste Trifkovića. U njegovom književnom radu mogu se izdvojiti tri perioda: prvi od osamdestih godina do kraja devetnaestog veka kada piše društvene komedije; drugi period od 1889. do 1929. godine kada je posvećen ozbiljnoj drami, različitim proznim žanrovima i vodviljskoj komediji; u trećem periodu koji otpočinje Gospođom ministrakom (1929), ponovo se vraća društvenoj komediji. Nušić je za sebe rekao da je prvenstveno humorista a ne satiričar ali dodao je i ovo: „Samo ne pristajem da nisam izvrgao podsmehu i ruglu sve pojave našeg domaćeg i javnog života.“Najznačajnija dela:Komedije: Narodni poslanik (napisana 1883, izvedena 1896.), Sumnjivo lice (napisana 1888, izvedena 1923.), Protekcija (1889), Običan čovek (1899), Svet (1906), Put oko sveta (1910), Gospođa ministarka (1929), Mister Dolar (1932), Ujež (1933), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošćena porodica (1934), Dr (1936), Pokojnik (1937), Vlast (nedovršena).Drame: Tako je moralo biti (1900), Pučina (1901), Greh za greh (1903), Jesenja kiša (1907), Iza božjih leđa (1909).Tragedije: Nahod (1923).Jednočinke: Knez Ivo od Semberije (1900), Danak u krvi (1907), Hadži-Loja (1908).Pripovetke: Pripovetke jednog kaplara (1886), Listići (1890), Ramazanske večeri (1898).Romani: Opštinsko dete (1902), Devetsto petnaesta (1921), Hajduci (1933).Autobiografska proza: Autobiografija (1924).Putopisi: Kraj obala Ohridskog jezera (1894), Kosovo: opis zemlje i naroda (1902).9/3

BRANISLAV NUŠIĆ 15 knjjga Izdavač: Blic, Beograd Godina izdanja: 2012 Format: 20,5 X 10,5 Povez: Meki Pismo: Latinica Opštinsko dete Prvi deo Broj strana: 96 Opštinsko dete Drugi deo Broj strana: 96 Pokojnik Broj strana: 96 Tako je moralo biti Broj strana: 96 Ramazanske večeri Broj strana: 112 Hajduci Prvi deo Broj strana: 64 Hajduci Drugi deo deo Broj strana: 64 Put oko sveta Broj strana: 112 Dr Prvi deo Broj strana: 64 Mister Dolar Broj strana: 96 Svet Broj strana: 96 Gospođa ministarka Broj strana: 96 Narodni poslanik Broj strana: 96 Autobiografija prvi deo Broj strana: 96 Autobiografija drugi deo Broj strana: 96 BRANISLAV B. NUŠIĆ Roden je 8. oktobra 1864. u Beogradu. Detinjstvo je proveo u Smederevu. U Beogradu je završio prava. Godinu dana studirao je u Gracu. Vrlo rano je ispoljio interesovanje za pozorište i dramu: kao student glumio je na sceni Narodnog pozorišta, prilikom gostovanja Omladinskog pozorišta, a još u dvadesetoj godini života napisao je prvu komediju - Narodni poslanik. Njegova pojava kao pisca, pre svega kao komediografa, oznacava uspon srpske dramaturgije, zapravo renesansu komedije. Zbog satiricne pesme Dva raba (1887), uperene protiv kralja Milana Obrenovica, Nušic je bio osuden i zatvoren, posle cega mu je bilo prilicno teško da nade mesto u državnoj službi. Odrekavši se svojih antirežimskih ideja, Nušic je dobio službu u resoru Ministarstva inostranih dela, najpre kao pisar i prevodilac, a zatim kao vicekonzul i konzul u Prištini, Skoplju, Bitolju i Solunu. Posle službovanja u ovim mestima Kosova i Makedonije, Nušic je, od 1900. do 1902. upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, da bi posle prevrata 1903. prešao u Novi Sad, kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta (1904-1905). Prva njegova izvedena komedija je Protekcija (1889), da bi se za njom, neobicno cesto, redale premijere drugih njegovih dela. Tako su do prvog svetskog rata izvedena ova njegova scenska dela: Protekcija (1889), Narodni poslanik (1896), Prva parnica (1897), Knez Ivo od Semberije (1900), Obican covek (1900), Tako je moralo biti (1900), Šopenhauer (1900), Ljiljan i Omorika (1900), Rastko Nemanjic (1901), Pucina (1901), Pod starost (1903), Naša deca (1903), Greh za greh (1903), U srpskoj kuci (1903), Pod oblacima (1904), Svet (1906), Danak u krvi (1907), Hadži Loja (1908), Jesenja kiša (1909), Iza božjih leda (1909) i Put oko sveta (1911). Vreme prvog svetskog rata proveo je kao emigrant u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Svoje bolne utiske o velikoj narodnoj tragediji i stradanjima u ratu izneo je u knjizi Devetstopetnaesta. Užasi rata ostavili su svoje tragove i na njegovom dramskom stvaralaštvu: napisao je dramu Velika nedelja, prikazanu 1929. U periodu posle rata napisao je i drame za koje se inspirisao istorijom: Kneginja od Tribala, Tomaida i Nahod, koji je i prikazan (1923). Posle 1929. ponovo se vratio komediji i do smrti (19. januara 1938) napisao, pored sitnijih šala i skeceva, ove komedije: Gospoda ministarka (izvedena 1929), Predgovor (1930). Mister Dolar (1932), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošcena porodica (1934), Ujež (1935), Dr (1936) i Pokojnik (1937). U njegovim rukopisima, posle smrti, pronadena je i nedovršena komedija Vlast, koja pokazuje izrazite satiricarske tendencije. Najveci scenski uspeh doživele su njegove komedije Gospoda ministarska, Ožalošcena porodica, Sumnjivo lice (1923) Narodni poslanik, Protekcija i Pokojnik. One su se zadržale na repertoarima naših i inostranih pozorišta sve do danas. ***Nekorišćeno***

Stevan Jakovljević Srpska trilogijaTvrdi povezSrpska trilogija, koju čine knjige Devetstočetrnaesta, Pod krstom i Kapija slobode, ovde objedinjene u jednom tomu, zapravo su jedno potresno svedočanstvo o neprevaziđenom junaštvu i tragediji srpskog naroda, koje nadilazi granice pojmljivog.Srpska trilogija je odiseja vojnika — seljaka u, kako su ga tada nazivali, Velikom ratu. Priča o njegovom herojstvu, stradanjima i mučeništvu. Ovo delo obuhvata sve važne momente ratnih zbivanja viđene očima samog autora i njegovih saboraca: počevši od mobilizacije, prvih bitki i velikih pobeda nad daleko brojnijom i bolje opremljenom neprijateljskom vojskom, zatim poraza i povlačenja preko Albanije, oporavka srpske vojske na Krfu, njeno vaskrsenje i konstituisanje, proboj Solunskog fronta.Sadržaj:DEVET STO ČETRNAESTAUz brujanje zvonaSirote majkeOtsada pripadamo otadžbiniS desna, u topovsku kolonuNa dugom maršuTamo se gineNa padinama CeraNa domaku pogleda i sluha neprijateljaOko jedne pređicePreko SaveŠto ni u krvavom ratu nije tako obična stvarPod okriljem krstaRat je buktaoOsmatračnica na crkvenom tornjuNa karteč!Krvav tekući posaoNa uzoranim i pustim njivama MačveAlal ti vera, tobdžija!Po zakonu otporaSela su gorelaStrašna vestU iščekivanju smrtiPa dokle ćemo?Bilo je to dvadesetoga novembraReleі`Nazdar. . . Nazdar`Naša zemlja je slobodnaPOD KRSTOMPozadina slavi naše uspeheSmrt, život. . . idu naizmeničnoU zatišjuOtmicaZemlja je uzavrelaNe, boga radi!Rovovi su ostali prazniNovo Kosovo PoljeZarobljeni`Danas je teško pronaći redove`Jankova KlisuraLihvari sahranjuju državuMoja, peta baterijaNa progu otadžbineKod graničnog kamenaKo je vera, a ko neveraGolgotaU planinamaUsta miču, trbuh ne osećaBespućeAeroplani tukuNa domaku moraUsobši, rab božjiŽive lešine ostajuSmejali smo se gladniNa ivici životaKraj mukaSan ili javaOstrvo smrtiU front!Tamo dalekoKAPIJA SLOBODESolun HiliSad smo opet vojskaPokretMoglenske planineOsvetaNa dnu paklaGorničevoMalarijaKajmakčalanKapija slobode otvorenaSiva stenaCrna RekaMalarija nas sakupila, malerija nas razjurila`Hristos vaskrse`OprošćavajteNa leđima JežaPodnarednik TanasijePtičice nebesneFront i pozadinaArletaPreko talasa krviEPILOGGodina hiljadu devet sto trideset1/36

Milan Taritaš - Rječnik književne interpretacije Posizanje za književnim djelom ima višestruku svrhovitost: želju za usvajanjem iskustva nekog doba, doživljavanje umjetničkog čina, spoznaju jezičnih izražajnih mogućnosti, profinjenog govornog oblikovanja itd. Doživljaj će književne umjetnosti jače prožeti čitatelja ako mu je poznato jezično i stilsko nijansiranje iz kojega izvire piščevo stvaralaštvo. Ovaj Rečnik temeljnih pojmova na kojima počiva umjetnički tekst može pomoći čitatelju da potpunije razumije djelo, da ga cjelovitije shvati i doživi. Naše vrijeme traži da, uz doživljaj, promišljamo djelo, da ga svestrano interpretiramo, da ga dublje proživljujemo; tome će pomoći, nadam se, i književno-raščlambeni instrumentarij što ga čitateljima pružam. Vjerujem da će to djelce mnoge ljubitelje lijepe književnosti, posebno mladi školski naraštaj iskreno obradovati, da će mu omogućiti proširenje spoznaja s toga područja i lakše snalaženje u nazivlju što se u interpretaciji (promišljanju) književnih tekstova rabi. Autor Izdavač: Autor, Zagreb Godina: 1975 Broj strana: 160 Meki povez Biblioteka: Iktus Unutra je ime prethodnog vlasnika! Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: 1800/V Težina: 180 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Stevan Jakovljević Srpska trilogijaTvrdi povezSrpska trilogija, koju čine knjige Devetstočetrnaesta, Pod krstom i Kapija slobode, ovde objedinjene u jednom tomu, zapravo su jedno potresno svedočanstvo o neprevaziđenom junaštvu i tragediji srpskog naroda, koje nadilazi granice pojmljivog.Srpska trilogija je odiseja vojnika — seljaka u, kako su ga tada nazivali, Velikom ratu. Priča o njegovom herojstvu, stradanjima i mučeništvu. Ovo delo obuhvata sve važne momente ratnih zbivanja viđene očima samog autora i njegovih saboraca: počevši od mobilizacije, prvih bitki i velikih pobeda nad daleko brojnijom i bolje opremljenom neprijateljskom vojskom, zatim poraza i povlačenja preko Albanije, oporavka srpske vojske na Krfu, njeno vaskrsenje i konstituisanje, proboj Solunskog fronta.Sadržaj:DEVET STO ČETRNAESTAUz brujanje zvonaSirote majkeOtsada pripadamo otadžbiniS desna, u topovsku kolonuNa dugom maršuTamo se gineNa padinama CeraNa domaku pogleda i sluha neprijateljaOko jedne pređicePreko SaveŠto ni u krvavom ratu nije tako obična stvarPod okriljem krstaRat je buktaoOsmatračnica na crkvenom tornjuNa karteč!Krvav tekući posaoNa uzoranim i pustim njivama MačveAlal ti vera, tobdžija!Po zakonu otporaSela su gorelaStrašna vestU iščekivanju smrtiPa dokle ćemo?Bilo je to dvadesetoga novembraReleі`Nazdar. . . Nazdar`Naša zemlja je slobodnaPOD KRSTOMPozadina slavi naše uspeheSmrt, život. . . idu naizmeničnoU zatišjuOtmicaZemlja je uzavrelaNe, boga radi!Rovovi su ostali prazniNovo Kosovo PoljeZarobljeni`Danas je teško pronaći redove`Jankova KlisuraLihvari sahranjuju državuMoja, peta baterijaNa progu otadžbineKod graničnog kamenaKo je vera, a ko neveraGolgotaU planinamaUsta miču, trbuh ne osećaBespućeAeroplani tukuNa domaku moraUsobši, rab božjiŽive lešine ostajuSmejali smo se gladniNa ivici životaKraj mukaSan ili javaOstrvo smrtiU front!Tamo dalekoKAPIJA SLOBODESolun HiliSad smo opet vojskaPokretMoglenske planineOsvetaNa dnu paklaGorničevoMalarijaKajmakčalanKapija slobode otvorenaSiva stenaCrna RekaMalarija nas sakupila, malerija nas razjurila`Hristos vaskrse`OprošćavajteNa leđima JežaPodnarednik TanasijePtičice nebesneFront i pozadinaArletaPreko talasa krviEPILOGGodina hiljadu devet sto trideset3/11

57872) MK2 ODJECI SA PUČINE , Andrija Dabović , Narodna armija Beograd 1961 , U knjizi Odjeci sa pučine, autor je na zanimljiv, istorijsko-popularan, rekao bih, više feljtonistički način dao hronološkim redom pojedine epizode iz borbi naših malih drvenih brodića u narodnooslobodilačkom ratu, čiji su se goloruki mornari-borci hrabro i junački tukli protiv mnogo jačih i moderno opremljenih neprijateljskih flotnih jedinica i tako ispisali najslavnije stranice u borbi za slobodu našeg mora, divnog Jadrana. Samo od kraja 1943. godine do pobjedonosnog završetka rata, ti naši drveni brodići su, uz najveća moguća naprezanja i opasnosti u uslovima, teška mora, nevremena i neprijateljskih napada, uspješno prevezli morem oko 51.000 ranjenika, žena, djece, iznemoglih staraca, zatim, oko 90.000 boraca s naoružanjem i opremom. Sem toga, oni su učestvovali u mnogim krupnijim operacijama desantima mornarice NOVJ protiv utvrdđenog neprijatelja na obali i otocima (Šolta, Korčula, Mljet, Brač, Hvar, Rab, Pag, Cres, Lošinj, Istra) i vodili borbe do konačnog oslobođenja naše obale i mora. To su bili ogromni zadaci koje su uspješno i nadasve hrabro izvršavali i izvršili naši naoružani drveni brodići ponosno vijući zastavu slobode. Iako autor knjižice Odjeci sa pučine nije dao cjelovit prikaz svih tih događaja, ipak njegov rad, uzevši u cjelini, zaslužuje priznanje, jer je tu uložen vanredan napor da na osnovu arhivske građe, raspoloživih autentičnih dokumenata, izjava preživjelih učesnika pojedinih događaja, prikažu na lak i dostupan način pojedine epizode iz borbi drvenih brodića mornarice NOVJ, i one ogromne teškoće i nedaće sa kojima su se rvali naši mornari-borci na moru, a koje su oni visokom sviješću, moralnom snagom, odanošću narodnoj borbi i s vjerom u pobjedu pravedne stvari, junački izdržali do potpune pobjede nad neprijateljem. Kontra-admiral Andrija Božanić mek povez, format 14 x 20 cm , par sitnih zacepljenja na vrhu naslovne korice, ilustrovano, pečat na unutrašnoj strani naslovne korice , latinica, 136 strana

Odlično Kao novo BANATSKO ARANĐELOVO Majdan Rabe Siget Podlkanj Autor: Miodrag Mendragić 398.str. ilustr. format 22 cm Monografija Svoje mesto među istaknutim meštanima Banatskog Aranđelova zaslužio je objavljivanjem monografije pod nazivom „Banatsko Aranđelovo“, 2002. godine. Monografija - Miodrag MendragićNaime, pomenuta monografija nastala je kao plod višegodišnjeg upornog rada Miodraga Mendragića na istraživanju i prikupljanju građe iz oblasti istorije, geografije, etnologije i srodnih disciplina. Činjenica da je Miodrag Mendragić prvi publikovao rad na temu prostora i naselja severnog Banata, koja do tada nije bila ozbiljnije eksploatisana, ukazuje na pionirski karakter monografije o Banatskom Aranđelovu. Banatsko Aranđelovo (mađ. Oroszlámos), je naselje u opštini Novi Kneževac, u Severnobanatskom okrugu, u Srbiji. Prema popisu iz 2011. bilo je 1398 stanovnika. Ovde se nalazi crkva Sv. Arhangela Mihaila i Gavrila u Banatskom Aranđelovu. Prošlost[uredi | uredi izvor] Oroslamoš je 1764. godine bio pravoslavna parohija Čanadskog protoprezvirata.[1] Austrijski carski revizor Erler je 1774. godine konstatovao da mesto Oroslamoš pripada Tamiškom okrugu, Čanadskog distrikta. Stanovništvo je bilo srpsko.[2] Kada je 1797. godine popisan pravoslavni klir tu su tri sveštenika. Parosi, pop Petar Nikolić (rukop. 1790) i pop Pavle Popović (1795) znaju srpski i rumunski jezik. Međutim, mladi đakon Petar Miladinović služi se samo srpskim jezikom.[3] Oroslamoš je pomenut 1922. kada se navodi da se od 700 dobrovoljaca koji su dobili zemlju u ataru sela, zadržalo njih 40 a ostali su je prodali; izvesna konzorcija Betini-Borković je kupila stotine hektara zemlje.[4] Demografija[uredi | uredi izvor] U naselju Banatsko Aranđelovo živi 1372 punoletna stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 41,7 godina (39,3 kod muškaraca i 44,1 kod žena). U naselju ima 631 domaćinstvo, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 2,72. Stanovništvo u ovom naselju veoma je nehomogeno, a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju stanovnika.

Knjiga Osnove kliničke farmakologije oblikovana je kao udžbenik namijenjen studentima medicine, stomatologije, ali i studentima drugih zdravstvenih studija sa svrhom upoznavanja s temeljnim principima na kojima počiva ova razmjerno mlada grana kliničke medicine. Osnovna djelatnost kliničke farmakologije odnosno kliničkih farmakologija daje osnove za provođenje medicine utemeljene na dokazima. Adekvatno proveden klinički pokus ili ispitivanje (lijeka, medicinskoga postupka – kirurškoga zahvata ili fizikalne terapije, dijetalne prehrane itd.) smatra se jedinim znanstvenim dokazom učinkovitosti ili prihvatljivosti. Suvremena medicina zasniva se upravo na tim dokazima. Vremena u kojima su vrijednost lijekova ili medicinskih postupaka ocjenjivali pojedini autoriteti na temelju vlastita iskustva, daleko su iza nas. Doprinos kliničke farmakologije u tom je smislu presudan, a primjer takva pristupa je poglavlje u kojem su prikazani principi liječenja pojedinih kliničkih stanja ili medicinskih entiteta. Budući da je klinička farmakologije proizašla iz tradicionalnih kliničkih struktura kao što su primjerice interna, pedijatrija, psihijatrija, neurologija, anesteziologija s jedne strane te farmakologija s druge strane, došlo je do objedinjavanja i formiranja posebnih smjerova unutar struke. No. osim navedenih subspecijalističkih područja kliničke farmakologije, razvili su se i novi smjerovi koji obuhvaćaju istraživanje odnosa lijekova i genskoga nasljeđa pojedinca ili skupine – farmakogenetika. Za razumijevanje ovih novih, ali već etabliranih grana kliničke farmakologije nužno je poznavanje osnova kliničke farmakologije, a tom razumijevanju svakako bi trebala pridonijeti ova knjiga. Sastavni je dio knjige rječnik pojmova koji će koristiti svima koji su u doticaju s lijekovima, uz mogućnost da u knjizi pronađu i potpunije obrazloženje pojmova koje je u svakidašnji klinički žargon uvala klinička farmakologija kao što su kontrola, nuspojava, placebo, placebo-reaktor i sl., a koji se nerijetko krivo tumače ili rabe. Knjiga će biti korisna kao izvor informacija mlađim liječnicima različitih specijalnosti, poslijediplomcima, onima koji su svoju formalnu edukaciju završili te svima zainteresiranima za određeni segment kliničke farmakologije.

Autor - osoba Nušić, Branislav, 1864-1938 = Nušić, Branislav, 1864-1938 Naslov Svet : komad u četiri čina / napisao Branislav Đ. Nušić Vrsta građe drama ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1906 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1906 (Beograd : `Davidović`) Fizički opis 93 str. ; 20 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; 105 ISBN (Karton) Komediograf, pripovedač, romanopisac, novinar i diplomata Branislav Nušić rođen je u Beogradu 20. oktobra 1864. godine u cincarskoj porodici kao Alkibijad Nuša. Detinjstvo je proveo u Smederevu gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu, započeo studije prva u Gracu i diplomirao na beogradskoj Velikoj školi. Postavši punoletan zvanično je promenio ime u Branislav Nušić. U devetnaestoj godini napisao je svoju prvu komediju Narodni poslanik koja će zbog političke nepodobnosti biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije. Sličnu sudbinu imala je i njegova druga komedija Sumnjivo lice koja će na izviđenje čekati više od tri decenije. Kao dobrovoljac učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu 1885. što je opisao u zbirci Pripovetke jednog kaplara. Zbog satirične pesme „Dva raba“ u kojoj je uvredio kralja Milana osuđen je 1888. na dve godine zatvora u Požarevcu ali je posle godinu dana pomilovan. Na robiji je pisao priče kasnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. Sledećih deset godina provodi u diplomatskoj službi u konzulatima u Osmanskom carstvu, u Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini. Tokom službovanja u konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji što je opiso u svojim konzulskim pismima. Godine 1900. postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete. Ubrzo nakon toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu a 1904. godine imenovan je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Nakon godinu dana preselio se u Beograd gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom pisao je i šaljive feljtone u Politici pod pseudonimom „Ben Akiba“. Od 1912. boravio je u Bitolj kao državni službenik a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju. Povlači se sa vojskom kroz Albaniju tokom Prvog svetskog rata i potom boravi u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Nakon rata Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine kada je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. Autor je prvog udžbenika retorike kod nas (1934) a dao je i važan doprinos razvoju srpske fotografije. Preminuo je 19. januara 1938. Tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno. Svojim obimnim komediografskim opusom Nušić se nadovezuje na stvaralaštvo Jovana Sterije Popovića i Koste Trifkovića. U njegovom književnom radu mogu se izdvojiti tri perioda: prvi od osamdestih godina do kraja devetnaestog veka kada piše društvene komedije; drugi period od 1889. do 1929. godine kada je posvećen ozbiljnoj drami, različitim proznim žanrovima i vodviljskoj komediji; u trećem periodu koji otpočinje Gospođom ministrakom (1929), ponovo se vraća društvenoj komediji. Nušić je za sebe rekao da je prvenstveno humorista a ne satiričar ali dodao je i ovo: „Samo ne pristajem da nisam izvrgao podsmehu i ruglu sve pojave našeg domaćeg i javnog života.“ Najznačajnija dela: Komedije: Narodni poslanik (napisana 1883, izvedena 1896.), Sumnjivo lice (napisana 1888, izvedena 1923.), Protekcija (1889), Običan čovek (1899), Svet (1906), Put oko sveta (1910), Gospođa ministarka (1929), Mister Dolar (1932), Ujež (1933), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošćena porodica (1934), Dr (1936), Pokojnik (1937), Vlast (nedovršena). Drame: Tako je moralo biti (1900), Pučina (1901), Greh za greh (1903), Jesenja kiša (1907), Iza božjih leđa (1909). Tragedije: Nahod (1923). Jednočinke: Knez Ivo od Semberije (1900), Danak u krvi (1907), Hadži-Loja (1908). Pripovetke: Pripovetke jednog kaplara (1886), Listići (1890), Ramazanske večeri (1898). Romani: Opštinsko dete (1902), Devetsto petnaesta (1921), Hajduci (1933). Autobiografska proza: Autobiografija (1924). Putopisi: Kraj obala Ohridskog jezera (1894), Kosovo: opis zemlje i naroda (1902). MG39

Odlično očuvana knjiga. Nema pisanja. 567 strana, tvrd povez. Aleksandar Goldstajn Sinisa Triva Aleksandar Goldštajn (pravo ime Simon Šandor Goldstein;[1] Vinkovci, 15. srpnja 1912. – Zagreb, 20. listopada 2010.), ugledni jugoslavenski i hrvatski akademik, sveučilišni profesor, pravni znanstvenik, pisac, glavni osnivač privrednog sudstva u FNR Jugoslaviji, prvi predsjednik Vrhovnog privrednog suda FNR Jugoslavije i sudac Ustavnog suda SR Hrvatske Podrijetlo, školovanje i sudjelovanje u NOB-u Prof. dr. Aleksandar Goldštajn je rođen 15. 7. 1912 u Vinkovcima u židovskoj obitelji Armina i Roze Goldstein.[1][3][4][5] Otac mu je bio staklarski obrtnik koji se u Vinkovce doselio 1907 godine iz Velike Kikinde za vrijeme Austro-Ugarske Monarhije.[1] Prof. Goldštajn je Vinkovcima pohađao i završio pučku školu, te gimnaziju 1930 godine. Nakon srednje školi preselio se u Zagreb gdje je studirao pravo na Pravnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Doktorirao je 1938 na istom fakultetu. Nakon doktorata počeo je raditi u Osijeku kao pripravnik i odvjetnik.[6] Nakon okupacije Kraljevine Jugoslavije tj. dolaskom ustaša na vlast prof. Goldštajn je prebjegao na Hrvatsko primorje gdje je bio u talijanskom zarobljeništvu u Koncentracijskom logoru Kraljevica. Početkom juna 1943 odveden je u Koncentracijski logor Rab. U logoru na Rabu bio je član ilegalnog logorsokg Izvršnog Narodnooslobodilačkog odbora (NOO). Nakon kapitulacije Italije, 1943 godine, i oslobođenja iz zarobljenštva prof. Goldštajn se pridružio Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije (NOVJ). U NOVJ-u je organizirao civilno sudstvo. Bio je član Komisije za zbrinjavanje židovskih izbjeglica sa Raba u Liku, Kordun i Baniju koju je formiralo Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Hrvatske (ZAVNOH). Kasnije je bio sekretar Sreskog narodnog suda u Glini, potpredsjednik Okružnog NOO Banije, a od 1945 je radio pri ZAVNOH-u kao načelnik povjereništva za pravosuđe i u vladi NR Hrvatske na zakonodavnim poslovima.[4][6] Prof. Goldštajn je za vrijeme Holokausta izgubio roditelje i brata Vilima koji su 1942 odvedeni u koncentracijski logogor Jasenovac, te ostale mnogobrojne daljnje članove porodice Goldstein.[1] Karijera Nakon rata preselio se je u Beograd gdje je radio slične poslove u Saveznom izvršnom vijeću. U Beogradu mu se iz braka sa Zlatom Goldštajn rodio sin jedinac Milivoj (poznati zagrebački poduzetnik i bankar). Prof. Goldštajn je bio glavni osnivač privrednog sudstva u SFR Jugoslaviji i branitelj načela zakonitosti. 1954 bio je imenovan prvim predsjednikom Vrhovnog privrednog suda SFR Jugoslavije u Beogradu, na toj poziciji je ostao do 1959 godine. Prof. Goldštajn se 1959 vratio u Zagreb gdje je bio izabran za redovitog profesora na Pravnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu na katedri Trgovačkog prava (kasnije Privredno pravo) na kojoj je predavao do 1982. 1968 u nastavu je uveo predmet `Pravo međunarodne trgovine`. Bio je na brojnim međunarodnim pravnim specijalizacijama u Engleskoj, Francuskoj, Švicarskoj, Americi i Njemačkoj. Uz znanstveni i nastavni rad na fakultetu, prof. Goldštajn je bio sudac Ustavnog suda SR Hrvatske od 1967 do 1973 godine. U međuvremenu je bio angažiran i u međunarodnim pravnim sudovima i arbitražnim institucijama. Prof. Goldštajn je bio član Arbritražnog suda međunarodne trgovačke komore u Parizu (1958), Internacionalnog centra za plaćanje i investicije u Washingtonu (1974), Stalnog tribunala za arbitražu u Haagu (1982) i dr. Znanstveni interes mu je bio na području privrednog prava, međunarodnog trgovačko ugovornog i arbitražnog prava kao i problema pravnog sustava u Jugoslaviji. Objavio je niz knjiga, udžbenika, monografija i stručnih pravnih rasprava u periodičkim publikacijama Ekonomskog instituta u Zagrebu i Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (JAZU), te drugim domaćim i inozemnim publikacijama iz Londona i Züricha. Prof. Goldštajn je bio izvandredni član JAZU-a od 1979, te redoviti član od 1991 (od te godine nazvana Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti - HAZU). Prof. Goldštajn je bio vrlo aktivan na Pravnom fakultetu i u HAZU-u do 2006 godine.[6] Porodica i smrt Prof. Goldštajn je 1934 oženio Zlatu Glied iz Osijeka sa kojom je imao kćer Ruth i sina Milivoja (uglednog ekonomista i bankara).[1] Prof. dr. Aleksandar Goldštajn je preminuo u Zagrebu 20. 10. 2010 godine. Sahranjen je na židovskom djelu zagrebačkog groblja Mirogoj. Siniša Triva (Šibenik, 10. studenog 1919. – Zagreb, 5. prosinca 2004.) je bio istaknuti hrvatski pravnik, redoviti profesor u miru, professor emeritus, prodekan i dekan Pravnog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, redoviti član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Počasni član Društva hrvatskih sudaca. Postumno je dobitnik Zlatne kune Hrvatske gospodarske komore kao nagradu za životno djelo za doprinos razvitku hrvatskog gospodarstva na području arbitražne prakse. Njegovo glavno djelo Građansko parnično procesno pravo osiguralo mu je autoritet vodećeg hrvatskog civilnog procesualiste. Životopis Siniša Triva rodio se 10. studenog 1919. u Šibeniku. Maturirao je 1938. na gimnaziji u Šibeniku. Pravo je studirao u Beogradu od 1938. do 1941. i u Zagrebu od 1945. do 1947. godine. Doktorat pravnih znanosti stekao je 1956. na Sveučilištu u Zagrebu. Naslovni docent postao je 1958. Na postdiplomskom studiju u Strasbourgu obranio je 1959. diplomsku radnju. Godine 1961. bio je na studijskom boravku na Sveučilištu Harvard u Bostonu. Radio je u pravosudnim tijelima kao tajnik suda, referent u Ministarstvu pravosudja NRH i sudac. Od 1953. pa do umirovljenja koncem 1990. radio je na Katedri za građansko procesno pravo Pravnog fakulteta u Zagrebu, kao asistent (1953.), docent (1959.), izvanredni profesor (1961.) i redovni profesor (1965.). Predstojnik Katedre bio je od 1959. do 1991. Školske godine 1966/67. bio je prodekan, a 1967/68. i 1968/69. dekan Pravnog fakulteta u Zagrebu. Godine 1980. izabran je za člana suradnika razreda za društvene znanosti JAZU; od 1990. izvanredni je član JAZU, a od 1991. redoviti član HAZU. Uz akademika Eugena Pusića bio je koordinator Radne grupe Razreda za društvene znanosti HAZU za izradu Rječnika hrvatskog pravnog i upravnog nazivlja. Triva djelovao je kao mentor u stjecanju naslova magistra i doktora pravnih znanosti do kraja 1990. niza istaknutih suvremenih civilnih procesualista, medju njima su i svi nastavnici gradjanskog procesnog prava na pravnim fakultetima u Zagrebu, Splitu, Rijeci, Osijeku i Ljubljani. Građansko parnično procesno pravo, sistemsko djelo zasnovano na izučavanju suvremene sudske prakse, osiguralo mu je autoritet vodećeg civilnog procesualiste. Za peto izdanje dobio je 1985. republičku nagradu Sabora Republike Hrvatske Božidar Adžija za istaknuto znanstveno djelo. Triva je koordinirao rad savezne stručne komisije za izradu novog, drugog Zakona o parničnom postupku iz 1976. godine. Bio je tijekom deset godina član stručne komisije Jadranskog instituta JAZU za izradu nacrta Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi iz 1977. godine. U njegovoj redakciji, i uz njegov autorski doprinos, objavljen je 1981. veliki komentar tog zakona. Uz suradnju članova Katedre Belajca i Dike, Triva je napisao knjigu Sudsko izvršno pravo, teoretsku kritičku obradu sustava novog sudskog izvršnog prava uvedenog Zakonom o izvršnom postupku iz 1978. godine. Angažiranost u izučavanju arbitražnog prava kulminirala je pisanjem, u suradnji s profesorom Aleksandarom Goldštajnom, knjige Međunarodna trgovačka arbitraža, koja je, pored zapaženih inozemnih prikaza i recenzija, dobila i nagradu Službenog lista SFRJ za najbolje djelo iz oblasti pravnih nauka objavljeno 1987. godine. Triva bio je glavni urednik Pravne enciklopedije, isprva Pravnog fakulteta, a od 1988. Leksikografskog zavoda Miroslav Krleža u Zagrebu. U povodu savjetovanja održanog 1989. u Opatiji, Društvo za građanskopravne znanosti i praksu Hrvatske posvetilo mu je svoj Zbornik radova za njegov izuzetan doprinos znanosti građanskog procesnog prava. Društvo hrvatskih sudaca izabralo ga je 1992. za svog počasnog člana. Triva je bio povremeni sudac Visokog trgovačkog suda. Intenzivna je bila i njegova suradnja s Vrhovnim sudom Republike Hrvatske. Od 1961. bio je arbitar Vanjskotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije. Od osnivanja arbitražnog sudišta u Hrvatskoj 1966. godine predsjednik je Stalnog arbitražnog sudišta pri Hrvatskoj gospodarskoj komori. Djelovao je i kao arbitar-predsjednik arbitražnog vijeća Međunarodnog arbitražnog sudišta Međunarodne trgovačke komore u Parizu. Senat Sveučilišta u Zagrebu donio je 2000. godine odluku kojom se Trivi dodjeljuje počasno zvanje i titula professor emeritus. Hrvatska gospodarska komora 2005. godine dodijelila mu je postumno Zlatnu kunu kao nagradu za životno djelo za doprinos razvitku hrvatskog gospodarstva na području arbitražne prakse, te kao utemeljitelju modernog arbitražnog sudišta u Hrvatskoj.

Stevan Jakovljević Srpska trilogija Tvrdi povez Srpska trilogija, koju čine knjige Devetstočetrnaesta, Pod krstom i Kapija slobode, ovde objedinjene u jednom tomu, zapravo su jedno potresno svedočanstvo o neprevaziđenom junaštvu i tragediji srpskog naroda, koje nadilazi granice pojmljivog. Srpska trilogija je odiseja vojnika — seljaka u, kako su ga tada nazivali, Velikom ratu. Priča o njegovom herojstvu, stradanjima i mučeništvu. Ovo delo obuhvata sve važne momente ratnih zbivanja viđene očima samog autora i njegovih saboraca: počevši od mobilizacije, prvih bitki i velikih pobeda nad daleko brojnijom i bolje opremljenom neprijateljskom vojskom, zatim poraza i povlačenja preko Albanije, oporavka srpske vojske na Krfu, njeno vaskrsenje i konstituisanje, proboj Solunskog fronta. Sadržaj: DEVET STO ČETRNAESTA Uz brujanje zvona Sirote majke Otsada pripadamo otadžbini S desna, u topovsku kolonu Na dugom maršu Tamo se gine Na padinama Cera Na domaku pogleda i sluha neprijatelja Oko jedne pređice Preko Save Što ni u krvavom ratu nije tako obična stvar Pod okriljem krsta Rat je buktao Osmatračnica na crkvenom tornju Na karteč! Krvav tekući posao Na uzoranim i pustim njivama Mačve Alal ti vera, tobdžija! Po zakonu otpora Sela su gorela Strašna vest U iščekivanju smrti Pa dokle ćemo? Bilo je to dvadesetoga novembra Releі `Nazdar... Nazdar` Naša zemlja je slobodna POD KRSTOM Pozadina slavi naše uspehe Smrt, život... idu naizmenično U zatišju Otmica Zemlja je uzavrela Ne, boga radi! Rovovi su ostali prazni Novo Kosovo Polje Zarobljeni `Danas je teško pronaći redove` Jankova Klisura Lihvari sahranjuju državu Moja, peta baterija Na progu otadžbine Kod graničnog kamena Ko je vera, a ko nevera Golgota U planinama Usta miču, trbuh ne oseća Bespuće Aeroplani tuku Na domaku mora Usobši, rab božji Žive lešine ostaju Smejali smo se gladni Na ivici života Kraj muka San ili java Ostrvo smrti U front! Tamo daleko KAPIJA SLOBODE Solun Hili Sad smo opet vojska Pokret Moglenske planine Osveta Na dnu pakla Gorničevo Malarija Kajmakčalan Kapija slobode otvorena Siva stena Crna Reka Malarija nas sakupila, malerija nas razjurila `Hristos vaskrse` Oprošćavajte Na leđima Ježa Podnarednik Tanasije Ptičice nebesne Front i pozadina Arleta Preko talasa krvi EPILOG Godina hiljadu devet sto trideset

Hrvatsko društvo pisaca, 2015. Riječ je zbirci poezije sedmorice pjesnika (Arsen Dedić, Jakša Fiamengo, Enes Kišević, Tonko Maroević, Zvonimir Mrkonjić, Tahir Mujčić, Luko Paljetak) koji su životom i radom vezani za kazalište pa su mu tako posvetili i dio svoga pjesničkog opusa. Jedinstvena je to tematska pjesnička knjiga: posveta je i poklon sedmorice umjetnika riječi koji su jednom nogom živjeli u poeziji i literaturi, a drugom, koja im je ostala zaglavljena među kazališnim daskama. Svaka njihova pjesma iskazivanje je ljubavi, strasti, poštovanja prema znanim i neznanim glumcima/glumicama, dramatičarima, djelima, pozornicama, izvedbama, likovima, sveukupnoj magiji kazališta iz koje oni ne isključuju ni binske radnike, vatrogasce, garderobijerke, šminkere, portire, cug-majstore, a pogotovo ne onu ključnu stranu prirodnog kazališnog trokuta – publiku. Među sedmoricom autora, četvorica su akademici, ali i dvojica doktora znanosti. No, svi su oni ponajprije vrsni pjesnici i dramaturzi, libretisti, lutkari i – kazališni radnici. U pogovoru Lada Čale Feldman piše: `Baštineći dakle ideju što se od antičke i srednjovjekovne filozofije selila u renesansno pjesništvo – u svemirskih pobratima našoj muškoj družini kakvi su Petrarca i Ronsard - pa u baroku dospjela i na svoje zakonito ishodište, sam teatarski proscenij, odakle se vanitas obznanjivala odličnicima koliko i jadnicima u svojstvu božanske opomene, naši pjesnici-kazalištarci gotovo redom pokazuju i stilski i versifikacijski afinitet upravo prema toj, drevnoj auri. Sjetno rabe stare metričke forme, strofe i srokove, odajući dug kulturološkome značaju što su ga i poezija i kazalište svojedobno izgradili na liniji Šibenik-Split-Hvar-Dubrovnik: dobar dio naraštaja koji zbirka okuplja i sam potječe iz toga pjesnički eksplozivnog bermudskog višekutnika, pa i ne čudi da kazalištarsko-zaljubljeničke ode sriče dubrovačkom dramatiku Marinu Držiću ili, od svojih suvremenika, splitskom glumcu Josipu Gendi, ili redatelju Marinu Cariću i njegovim novovjekim povratcima starijoj hvarskoj dramatici, a onda i družini hvarskih pučkih kazališnih dobrovoljaca u čast čijih legendarnih predstava što krše razdjelnicu amaterskog i profesionalnog kazališta se ritualno slavilo, ispijalo – i pripijevalo.` *** Arsen Dedić (1938–2015), autor bezbrojnih stihova, songova i glazbe za teatar. Nerijetko i izvođač, te osnivač i jedini akter Arsen cabareta. Jakša Fiamengo (1946), autor kazališnih songova i kazališnih tekstova za djecu, dugogodišnji kritičar i selektor na festivalima. Enes Kišević (1947), autor stihova u predstavama i glumac. Tonko Maroević (1941), autor mnogih kazališnih napjeva, libretist, dramaturg i prevoditelj. Zvonimir Mrkonjić (1938), autor kazališnih songova, prevoditelj i dramaturg. Tahir Mujičić (1947), dramatičar, autor songova, redatelj, lutkar. Luko Paljetak (1943), dramatičar, dramaturg, prevoditelj, redatelj, autor songova, skladatelj, scenograf, lutkar… i glumac.

Zagreb 1984. Tvrd povez, zaštitni omot, ilustrovano XXVII + 303 strane. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). V1 Naslov originala: Viaggio in Dalmazia dell`abate Alberto Fortis (Venezia, 1774. god) Knjiga talijanskog prirodoznanca i putopisca Alberta Fortisa Put po Dalmaciji, objavljena u Veneciji 1774. godine, veoma je važan znanstveni i literarni dokument o Dalmaciji u osamnaestom stoljeću. Doživjela je velik evropski uspjeh, izazvala polemike i dugo služila zapadnoevropskim piscima kao vrelo za upoznavanje morlačke egzotike. Znamenita je i time što je u njoj zabilježena pjesma Hasanaginica, koju je evropski predromantičarski senzibilitet prihvatio kao antologijsku pučku tvorevinu, paradigmatičnu baladu. Put po Dalmaciji sastoji se od dva dijela: u prvom je opisano zadarsko područje, slijedi najslavnije poglavlje »O običajima Morlaka« — te poglavlja o toku Krke i okolici Šibenika; u drugom dijelu opisani su trogirska i splitska okolica, tok Cetine, Primorje (tj. Makarska, Neretva, Metković), te otoci Vis, Hvar, Brač i Rab. U prilogu Puta Fortis donosi i Vrančićevo Putovanje iz Budima u Drinopolje. U ovo izdanje uvrštenje i Dodatak »O otoku Pagu« (preveden s engleskoga) kojega u venecijanskom izdanju nema. Iakoje od prvog objavljivanja prošlo više od dvjesta godina, Fortisovo djelo i danas zadivljuje reportažnom širinom interesa jer obuhvaća sve što je pisac čuo i vidio na svojim putovanjima po Dalmaciji. Vodio je sa sobom crtača koji mu je ilustrirao paleontološke, arheološke i etnografske spise. Jezik mu je slikovit i tečan, bilo da egzaktno govori o građi bračkog mramora, bilo da ironično pripovijeda o praznovjerju paških popova, bilo pak da se pjesnički zanosi homerskom jednostavnošću morlačkih običaja. Put po Dalmaciji je nezaobilazno djelo u kulturnoj, osobito književnoj, povijesti jadranskoga dijela Hrvatske, a ovo je prvi integralni prijevod toga Fortisova djela u nas. ALBERTO FORTIS rodio se Padovi 1741, a umro u Bologni 1803. godine Već zarana zanimao se za prirodne znanosti i književnost. Kao mladić stupio je u čuveno padovansko sjemenište, a zatim u augustinski red. Godine 1772. se sekularizirao kako bi se slobodnije bavio istraživačkim radom. Proputovao je velik dio Evrope, a u Dalmaciji je boravio više puta. Rezultat njegovih znanstvenih putovanja u naše krajeve su djela: Ogled i zapažanja o otocima Cresu i Osoru, Put po Dalmaciji, O uzgoju kestena i o njegovu uvođenju u primorsku i unutrašnju Dalmaciju. Svojim je djelima prvi u Evropi skrenuo pažnju na našu zemlju i osobito na našu narodnu poeziju.

Autor: Ferić, Zoran Izdavač: Zagreb : V.B.Z. Godina izdanja: 2015 Materijalni opis: 341 str. ; 21 cm Edicija: Biblioteka Ambrozija ; knj. 423 Jezik: hrvatski Povez: meki Roman sastavljen iz devet priča čiji glavni junaci su, na prvi pogled, legendarni dalmatinski „galebovi“, ti surovi lovci na ženska srca (i tela), svojevrsni zaštitni znak jugoslovenskih letovališta tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Smešten na ostrvu Rabu roman prati sudbine nekolicine (anti)junaka i njihove brojne „podvige“ na specifičan ferićevski gorko duhoviti način. Ali, reklo bi se da su od njih još važniji sjajno razrađeni ženski likovi, meštanke i turistkinje, jer one su te koje diktiraju i oko kojih se sve vrti. Odrastanje i sazrevanje, promašene ljubavi i ljubavni promašaji, fina melanholija koja provejava epizodama u kojima pratimo životne priče ključnih likova ovog dela uvlače čitaoca u vremenski ne tako dalek, ali sada već mitski svet tzv „bolje prošlosti“ kojoj autor odaje počast kao slatkom vremenu mladosti, a ne kao ušećerenoj nostalgiji. „Na osami blizu mora“ delo je Ferića u naponu snage, pisca kome poređenje sa Mišelom Uelbekom odavno nije potrebno kao referenca jer je francuskog superstara poslednjim delima dobrano nadmašio. Zoran Ferić rođen je 1961. u Zagrebu. Priče objavljuje u časopisima i novinama od 1987. godine, ali je prvu knjigu priča, Mišolovka Walta Disneya, objavio 1996. godine. Deset godina kasnije, za nju je dobio nagradu „Dekada“. Za drugu knjigu priča, Anđeo u ofsajdu (2000), dobio je nagradu „Ksaver Šandor Gjalski“ i nagradu Jutarnjeg lista za proznu knjigu godine. Prvi roman Smrt djevojčice sa žigicama objavio je 2002, a sledeće godine Otpusno pismo, zbirku kolumni koje je pisao za nedeljnik Nacional. Roman Djeca Patrasa objavio je 2005. godine. Šest godina posle, 2011, izlazi mu roman Kalendar Maja, za koji je dobio nagradu „Vladimir Nazor“, kao i nagrade Jutarnjeg lista, Grada Zagreba i pulskog Sajma knjiga („Kiklop“). Druga knjiga izabranih kolumni, Apsurd je zarazna bolest, izašla je 2012. godine. Za roman Na osami blizu mora (2015) dobio je nagradu „Fran Galović“, a za ilustrovanu knjigu za decu San ljetne noći (2019) nagradu „Grigor Vitez“. Putujuće kazalište, obimnu porodičnu sagu, objavio je 2020. godine. Knjige su mu prevedene na desetak jezika. Godine 2018. izabran je za predsednika Hrvatskog društva pisaca. Živi u Zagrebu, gde od 1994. godine radi kao profesor hrvatskog jezika u XVIII gimnaziji. Redovno održava radionice pisanja u Booksi i CeKaPe-u. MG116

Русская живопись XIX века Moskva, Rusija 1962. Tvrd povez, ruski jezik, bogato ilustrovano, veliki format (27×35 cm), 12 strana + 64 lista sa reprodukcijama. Knjiga je veoma dobro očuvana. T1 Sadržaj: 1. О. А. КИПРЕНСКИЙ (1782—1836) : Портрет А. С. Пушкина. 1827 г. 2 . О. А. КИПРЕНСКИЙ (1782—1836) : Автопортрет. 1809 г. 3. В. А. ТРОПИНИН (1776—1857): Голова мальчика (Портрет сына художника). Окo 1818 г. 4 . А. Г. ВЕНЕЦИАНОВ (1780—1847) : На пашне. Весна 5 . А. Г. ВЕНЕЦИАНОВ (1780—1847) : Спящии пастушок. 1824 г. Государсгденный Русскай музей 6 . СИЛЬВ. Ф. ЩЕДРИН (1791—1830) : На острове Капри. 1826 г. 7 . К. П. БРЮЛЛОВ (1799—1852) : Последнии день Помпеи. 1830—1833 гг. 8 . К. П. БРЮЛЛОВ (1799—1852) : Портрет Ю. П. Самоиловои с воспитанницеи на маскараде. 1839—1840 гг. 9 . К. П. БРЮЛЛОВ (1799—1852): Автопортрет. 1848 г. 10 . А. А. ИВАНОВ (1806—1858) : Явление Христа народу 1837—1857 г. 11 . А. А. ИВАНОВ (1806—1858): Голова раба. Этюд 12 . А. А. ИВАНОВ (1806—1858) : Обнаженныи мальчик. Сидящий на Драпировке 13 . А. Л. ИВAНОВ (1806—1858) : Аппиева дорога при закате солнца. 1845 г. 14 . П. А. ФЕДОТОВ (1815—1852) : Сватовство майорa, 1848 г. 15 . П. А. ФЕДОТОВ (1815—1852) : «Анкор, еще анкор!» 16 . В. Г. ПЕРОВ : (1833—1882) : Сельский крестныи ход на Пасхе. 1861 г. 17 . В. Г. ПЕРОВ (1833—1882) : Последнии кабак у заставы. 1868 г. 18 . В. Г. ПЕРОВ (1833—1882) : Портрет Ф. М. Достоевского. 1872 г. 19 . И. Н. КРАМСКОЙ (1837—1887) : Автопортрет. 1867 г. 20 . И. Н. КРАМСКОЙ (1837—1887): Портрет Л. Н. Толстого. 1873 г. 21. Н. Н. ГЕ (1831—1894): Тайная вечеря. 1863 г. 22. Н. Н. ГЕ (1831—1894): Петр I допрашивает царевича алексея петровича в Петергофе. 1871 г. 23. А. К. САВРАСОВ (1830—1897): Грачи прилетели. 1871 г. 24. Ф. А. ВАСИЛЬЕВ (1850—1873): Оттепель. 1871 г. 25. В. В. ВЕРЕЩАГИН (1842—1904): Смертельно раненныи. 1873 г. 26. В. В. ВЕРЕЩАГИН (1842—1904): Шипка-шеиново. Скобелев под Шипкой. 1877—1878 г. 27. И. К. АЙВАЗОВСКИИ (1817—1900): Черное море. 1881 г. 28. И. И. ШИШКИН (1832—1898): Рожь. 1878 г. 29. И. И. ШИШКИН ( 1832— 1898): В лесу мордвиновой. 1891 г. 30. К. Л. СЛВИЦКИИ (1844—1905): Встреча иконы. 1878 г. 31. В. М. МАКСИМОВ (1844—1911): Приход колдуна на крестьянскую свадьбу. 1875 г. 32. В. Е. МАКОВСКИЙ(1846—1920): Свидание. 1883 г. 33. В. Е. МАКОВСКИЙ (1846—1920): Вечеринка. 1875—1897 гг. 34. Н. А. ЯРОШЕНКО (1846—1898): Кочегар. 1878 г. 35. Н. А. ЯРОШЕНКО (1846—1898): Курсистка. 1883 г. 36. И. Е. РЕПИН (1844—1930): Бурлаки на Волге. 1870—1873 гг. 37. И. Е. РЕПИН (1844—1930): Протодиакон. 1877 г. 38. И. Е. РЕПИН (1844—1930): Портрет М. П. Мусоргского. 1881 г. 39. И. Е. РЕПИН (1844— 1930): Крестныи ход В Курской губерний. 1880—1883 гг. 40. И. Е. РЕПИН (1844—1930): Не ждали. 1884—1888 гг. 41. В. И. СУРИКОВ (1848—1916): Утро стрелецкои казни. 1881 г. 42. В. И. СУРИКОВ (1848—1916): Меншиков в Березове. 1883 г. 43. В. И. СУРИКОВ (1848—1916): Боярыня морозова. 1887 г. 44. В. И. СУРИКОВ (1848—1916): Олова боярыни морозовой. Этюд. 1886 45. В. И. СУРИКОВ (1848—1916): Покорение Сибири Ермаком. 1895 г. 46. В. М. ВАСНЕЦОВ (1848—1926): Аленушка. 1881 г. 47. В. М. ВАСНЕЦОВ (1848—1926): Богатыри. 1881—1898 гг. 48. А. И. КУИНДЖИ (1842—1910): Березовая роща. 1879 г. 49. В. Д. ПОЛЕНОВ (1844—1927): Московский дворик. 1878 г. 50. И. И. ЛЕВИТАН (1860—1900): Март. 1895 г. 51. И. И. ЛЕВИТАН (1860—1900): Золотая осень. 1895 г. 52. И. И. ЛЕВИТАН (1860—1900): Летнии вечер. 1900 г. 53 . М. А. ВРУБЕЛЬ (1856—1910) : Демон. 1890 г. 54 . М. А. ВРУБЕЛЬ (1856—1910) : Пан. 1899 г. 55 . М. А. ВРУБЕЛЬ (1856—1910): К ночи. 1900 г. 56 . С. В. ИВАНОВ (1864—1910) : В дороге. Смерть переселенца. 1889 г. 57 . К. А. КОРОВИН (1861—1939): У Балкона. Испанки Леонора И Ампара. 1886 г. 58 . Н. А. КАСАТКИН (1859—1930) : Углекопы. Смена. 1895 г. 59 . А. Е. АРХИПОВ (1862—1930) : По реке Оке. 1890 г. 60. А. П. РЯБУШКИН (1861—1904) : Свадебныи поезд в Москве XVII столетия. 1901 г. г 61. Ф. А. МАЛЯВИН (1869—1939): Крестьянка в красном платье 62. В. А. СЕРОВ (1865—1911): Девушка, освещенная солнцем. 1888 г. 63. В. А. СЕРОВ (1865—1911): Октябрь. Домотканово. 1895 г. 64. В. А. СЕРОВ (1865—1911): Портрет М. Н. Ермоловой. 1905 г.

Prvo izdanje! Autor - osoba Nušić, Branislav, 1864-1938 = Nušić, Branislav, 1864-1938 Naslov Autobiografija : predgovor, pogovor, dvadeset i tri ispisane i jedna neispisana glava / Nušić Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1924 Izdanje Jubilarna knjiga Izdavanje i proizvodnja [Beograd] : Odbor za Nušićevu proslavu, 1924 ([Beograd] : Zanatlijska štamparija) Fizički opis 364 str. : karikature autora (crteži) ; 18 cm Drugi autori - osoba Vukanović, Beta, 1872-1972 = Vukanović, Beta, 1872-1972 Murat, Marko, 1864-1944 = Murat, Marko, 1864-1944 Stojanović, Dragan = Stojanović, Dragan Filakovac, Vladimir Milosavljević, Stevan Vojnović-Pelikan, Bogosav, 1894-1942 = Vojnović-Pelikan, Bogosav, 1894-1942 Žedrinski, Vladimir, 1899-1974 Miličić, Sibe Cvetković, Brana Petrović, Roman Marković, Moma Konjevod, B. Modis, Miroslav ISBN (Karton) Napomene Crteže Branislava Nušića uradili: Beta Vukanović, Marko Murat, Dragan Stojanović, Vladimir Filakovac, Stevan Milosavljević, Vojnović-Pelikan, Vladimir Žerdinski, Sibe Miličić, Brana Cvetković, Roman Petrović, M. Marković, B. Konjevod, Miroslav Modis Sa posvetom: `Svome dragom g. Miloševiću Br. Nušić, 6. XI 1924 Beograd`.: M PB23 14: UBSM Predmetne odrednice Nušić, Branislav, 1864-1938 – Autobiografija Komediograf, pripovedač, romanopisac, novinar i diplomata Branislav Nušić rođen je u Beogradu 20. oktobra 1864. godine u cincarskoj porodici kao Alkibijad Nuša. Detinjstvo je proveo u Smederevu gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu, započeo studije prva u Gracu i diplomirao na beogradskoj Velikoj školi. Postavši punoletan zvanično je promenio ime u Branislav Nušić. U devetnaestoj godini napisao je svoju prvu komediju Narodni poslanik koja će zbog političke nepodobnosti biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije. Sličnu sudbinu imala je i njegova druga komedija Sumnjivo lice koja će na izviđenje čekati više od tri decenije. Kao dobrovoljac učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu 1885. što je opisao u zbirci Pripovetke jednog kaplara. Zbog satirične pesme „Dva raba“ u kojoj je uvredio kralja Milana osuđen je 1888. na dve godine zatvora u Požarevcu ali je posle godinu dana pomilovan. Na robiji je pisao priče kasnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. Sledećih deset godina provodi u diplomatskoj službi u konzulatima u Osmanskom carstvu, u Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini. Tokom službovanja u konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji što je opiso u svojim konzulskim pismima. Godine 1900. postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete. Ubrzo nakon toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu a 1904. godine imenovan je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Nakon godinu dana preselio se u Beograd gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom pisao je i šaljive feljtone u Politici pod pseudonimom „Ben Akiba“. Od 1912. boravio je u Bitolj kao državni službenik a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju. Povlači se sa vojskom kroz Albaniju tokom Prvog svetskog rata i potom boravi u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Nakon rata Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine kada je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. Autor je prvog udžbenika retorike kod nas (1934) a dao je i važan doprinos razvoju srpske fotografije. Preminuo je 19. januara 1938. Tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno. Svojim obimnim komediografskim opusom Nušić se nadovezuje na stvaralaštvo Jovana Sterije Popovića i Koste Trifkovića. U njegovom književnom radu mogu se izdvojiti tri perioda: prvi od osamdestih godina do kraja devetnaestog veka kada piše društvene komedije; drugi period od 1889. do 1929. godine kada je posvećen ozbiljnoj drami, različitim proznim žanrovima i vodviljskoj komediji; u trećem periodu koji otpočinje Gospođom ministrakom (1929), ponovo se vraća društvenoj komediji. Nušić je za sebe rekao da je prvenstveno humorista a ne satiričar ali dodao je i ovo: „Samo ne pristajem da nisam izvrgao podsmehu i ruglu sve pojave našeg domaćeg i javnog života.“ Najznačajnija dela: Komedije: Narodni poslanik (napisana 1883, izvedena 1896.), Sumnjivo lice (napisana 1888, izvedena 1923.), Protekcija (1889), Običan čovek (1899), Svet (1906), Put oko sveta (1910), Gospođa ministarka (1929), Mister Dolar (1932), Ujež (1933), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošćena porodica (1934), Dr (1936), Pokojnik (1937), Vlast (nedovršena). Drame: Tako je moralo biti (1900), Pučina (1901), Greh za greh (1903), Jesenja kiša (1907), Iza božjih leđa (1909). Tragedije: Nahod (1923). Jednočinke: Knez Ivo od Semberije (1900), Danak u krvi (1907), Hadži-Loja (1908). Pripovetke: Pripovetke jednog kaplara (1886), Listići (1890), Ramazanske večeri (1898). Romani: Opštinsko dete (1902), Devetsto petnaesta (1921), Hajduci (1933). Autobiografska proza: Autobiografija (1924). Putopisi: Kraj obala Ohridskog jezera (1894), Kosovo: opis zemlje i naroda (1902). MG17 (N)

U dobrom stanju, sa posvetom autora Kako bi trebali govoriti hrvatski magarci? : o sociolingvistici animiranih filmova / Ivo Žanić Jezik hrvatski Godina 2009 Izdanje 1. izd. Zagreb : Algoritam, 2009 (Zagreb : Grafički zavod hrvatske) Fizički opis 199 str. ; 23 cm Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 189-199. Predmetne odrednice Animirani film -- Hrvatska Sociolinvistika Ova knjiga prva u Hrvatskoj obrađuje temu koja u svijetu poodavna zaokuplja javnost, sociolingvistiku i politiku: sinkronizaciju animiranih filmova na dijalekte i slengove umjesto isključivo na standardni jezik. Kina je takve sinkronizacije zabranila, Iran ih potiče, Québec se uzbunio kada je jedan sivac progovorio pariškim slengom, Talijanima je dodijao napuljski i vraćaju se standardu, Španjolska jezičnu raznolikost izvornika svodi na minimum, a Irska dodaje dijalekte i gdje ih izvorno nema… Neki se razlika boje, drugi im se raduju, treći u njima vide izvor manipulacije. Na globalnoj se razini pojavio moćan akter jezične politike koji sili govornike da se suoče sa sociokulturnim i političkim okvirom svake komunikacije i s tuđom predodžbom svojega govora. Otkad su i hrvatski distributeri uveli takvu praksu, novine i posebno internetski forumi puni su tvrdnji da se neki govori zapostavljaju, drugi nameću, treći planski dodjeljuju negativcima, a četvrti pozitivcima… Pišući duhovito i provokativno, Ivo Žanić objašnjava kako to da američka vjeverica škotskog porijekla govori dubrovački, a dobroćudni zeleni div rabi i kaj i lipo, što gledatelj ima na umu kad ga živcira ubijanje vokativa, aeeeekanje i gutanje samoglasnika, kako Zagreb i Split vide sebe, jedan drugog i ostale, a kako ostali njih, zašto u sinkronizacijama nema Rijeke i Osijeka, slavonskih i istarskih govora, što su stvarne značajke nečijega govora, a što njegova percepcija, te jesu li djeca zaista zbunjena kad s ekrana čuju izraze iz drugih krajeva. I pitanje svih pitanja: Zašto jedan veseli magarac govori kao osel umjesto kao tovar i je li na djelu urota ili slučajnost? Filmske sinkronizacije nisu autonoman jezični svijet, nego odraz odnosa u društvu, regionalnih stereotipova, raspodjele ekonomske, političke i simbolične moći, hijerarhije prestižnih i žigosanih varijeteta… One i u Hrvatskoj pokazuju koliko gledatelji poznaju druge, sebe i jezičnu stvarnost svoje zemlje. Ivo Žanić (Split, 1954) redoviti je profesor kolegija iz sociolingvistike i medijskog jezika na Fakultetu političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu, autor niza knjiga, rasprava i eseja iz tih i srodnih antropološko-kulturoloških disciplina. Kako je prethodno desetak godina radio u novinstvu, pa dvije u izdavaštvu, te desetak kao slobodni pisac, istraživač i urednik, to nema posla vezana uz govorenu, pisanu, tiskanu, odsad i uglazbljenu riječ koji u nekoj funkciji i u nekom žanru nije obavljao.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1954 g. Korice: Branko Subotic Hamza Humo (Mostar, Austrougarska, 30. decembar 1895 — Sarajevo, SFRJ, 19. januar 1970) je bio srpski, jugoslovenski i bosanskohercegovački pisac, novinar i istoričar umetnosti. Gimnaziju je završio u Mostaru. S početka Prvog svetskog rata bio je uhapšen i interniran u Mađarsku. Godine 1915. mobilisan kao tumač i pisar u bolnici u Đeru. Po završetku rata studirao je istoriju umetnosti (1918—23) u Zagrebu, Beču i Beogradu. Od 1922. godine bio je profesionalni novinar beogradskih listova „Novosti“, „Reč“ i „Politike“ i aktivni član Grupe sarajevskih književnika. Nakon kapitulacije Jugoslavuje 1941. odlazi u selo Cim kod Mostara gde ostaje sve vreme okupacije. Posle rata živi u Sarajevu, uređuje list Novo vrijeme, a zatim radi kao urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po romanu Adem Čabrić snimljena je TV serija „Kože“. Bio je stric Avda Huma, visokog državnog i partijskog funkcionera u SFR Jugoslaviji. Hamza Humo je rođen 30. decembra 1895. u Mostaru gdje je pohađao mekteb, osnovnu školu i gimnaziju. 1914. godine, nakon Sarajevskog atentata, biva uhapšen a zatim interniran u Mađarsku (Komarovo), a 1915. je mobiliziran u austrijsku vojsku. Do kraja rata je služio kao pisar i tumač u bolnici u Beču. Nakon rata vraća se u Mostar i maturira, a potom odlazi na studij historije umjetnosti u Zagreb, potom u Beč i konačno u Beograd. U Zagrebu se druži s mladim pjesnicima Antunom Brankom Šimićem, Ulderikom Donadinijem i Nikom Milićevićem i sam oduševljen ekspresionističkim pokretom. 1919. javlja se prvim književnim ostvarenjem, zbirkom pjesama `Nutarnji život`.[1] Pet godina kasnije, Humo objavljuje zbirku Grad rima i ritmova, kojom se odmiče od školski naučene poetike sablasnog ekspresionizma i primiče čulnom misteriju prirodnog opstojanja. U proznim je djelima s naglašenim lirizmom opisao raslojavanje bošnjačkog svijeta u rodnome hercegovačkom okolišu, utkivajući folklorne i slavensko-bogumilske mitove u svoje pripovijetke: Pod žrvnjem vremena (1928), Pripovijetke (1932), Ljubav na periferiji (1936), Hadžijin mač (1955) i dr. te u romane Grozdanin kikot (1927), Zgrada na ruševinama (1939) i Adam Čabrić (1947).[2] Za razliku od Bašagića i Đikića, koji su uglavnom ponavljali formalno-stilske obrasce sevdalinke i balade u tonovima lirske usmene tradicije, Humo se oslobađa vezanog stiha, a pored očaranosti usmenom tradicijom, zbirkom Sa ploča istočnih ne odriče se ni vrijednosti koje je gajila poezija Bošnjaka na orijentalnim jezicima.[3] Pisao je pjesme, pjesme u prozi, pripovijetke, romane, dramske tekstove, članke, prikaze i reportaže i objavljivao ih u časopisima i listovima Misao (Beograd 1920–23, 1925–26, 1931–32), Beogradski dnevnik (1922), Budućnost (1922–23), Narod (1922–25), Novosti (Beograd 1922–23, 1929), Srpski književni glasnik (Beograd 1922, 1925, 1927, 1936), Književni pregled (1923), Tribuna (Beograd 1923), Zabavnik (1923–24), Gajret (1924–30, 1932–35, 1937–38, 1940), Ilustrovani list (Beograd 1924), Prosveta (Beograd 1924, 1928, 1932–33, 1939–41), Belgrader Zeitung (1925), Reč (Beograd 1925–26), Vijenac (1925–27), Zagreber Tagblatt (1925–26), Letopis Matice srpske (Novi Sad 1926–27), Morgenblatt (1926–27, 1930–31, 1934), Naša domovina (Beograd 1926), Reč i slika (Beograd 1926–27), Sloboda (1926–27), Zora (1926), Politika (Beograd 1927–41), Pregled (1927–31, 1934–35), Sloga (1927), Večernja pošta (1927), Književni sever (Subotica 1928), Trgovinski glasnik (Beograd 1928), Bosanska pošta (1929), Glas naroda (Beograd 1929), Jugoslovenska pošta (1929, 1932–34), Novo doba (1929), Život i rad (Beograd 1929), Riječ (1930), La Yougoslavie (Beograd 1932), Nedelja (Beograd 1932, 1935), Pravda (Beograd 1933–34, 1936–37), Ideje (Beograd 1934), Štampa (Beograd 1934), Vreme (Beograd 1934, 1936–37), Pomorski Lloyd (Beograd 1935), Jugoslovenske pariske novine (Pariz 1936), Bulletin d’Informations économiques (Beograd 1937), Jugoslavija (1937–39), Jugoslovenska stručna štampa (Beograd 1937), Ošišani jež (Beograd 1937), Donauzeitung (Beograd 1941).[4] U vremenu između dva svjetska rata, kada piše najplodnije i najintenzivnije, objavio je vise pjesničkih knjiga i svoje najznačajnije djelo, lirski roman Grozdanin Kikot (1927), koje će doživjeti više izdanja i biti prevedeno na mnoge jezike. Od 1923. godine uređuje list Zabavnik, a od 1923. do 1931. urednik je časopisa Gajret, a potom sve do rata novinar je Politike. Drugi svjetski rat provodi u Cimu kod Mostara. Od 1945. godine uređuje bošnjački list Novo doba, potom je urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po motivima romana Adem Čabrić snimljena je televizijska serija pod nazivom Kože. Za svoje raznorodno i obimno kniževno djelo Humo je, pored drugih priznanja, dobio i dvije visoke nagrade: Nagradu Srpske akademije nauka u Beogradu i Dvadesetsedmojulsku nagradu SR BiH, koja mu je dodijeljena za životno djelo.[5] Umro je u Sarajevu 19. januara 1970. godine. Bibliografija Nutarnji život, pesme, 1919. Strasti, pripovetke, 1923. Grad rima i ritmova, pesme, 1924. Sa ploča istočnih, pesme, 1925. Grozdanin kikot, 1927 Pod žrvnjem vremena, pripovetke, 1928. Slučaj Raba slikara, novele, 1930. Pripovijetke, 1932. Ljubav na periferiji, pripovetke, 1936. Zgrada na ruševinama, roman, 1939.[1] Za Tita, 1946. Pjesme, 1946. Hasan opančar, pripovetke, 1947. Adem Čabrić, roman, 1947; 1951. Poema o Mostaru, 1949. Tri svijeta, drama, 1951. Perišićeva ljubav, pripovetke, 1952. Izabrane pjesme, 1954; 1968. Hadžijin mač, pripovetke, 1955; 1964; 1967. Sabrana dela I—VI, Sarajevo 1976.

ŠTA JE TO NAJVREDNIJE ZMAJ JOVA OSTAVIO SRPSKOJ DECI Hadži Nedeljko Kangrga NEMA U PRODAJI * JEDINSTVENO * POSVETA AUTORA PATRIJARHU GERMANU Izdanje Manastir Žiča, 1983. godine. Ćirilica. Izbor iz religiozne poezije Jovana Jovanovića Zmaja. Knjiga na poleđini naslovne korice sadrži posvetu autora počivšem srpskom patrijarhu gospodinu Germanu, uoči Krstovdana, 1984. godine. KOLEKCIONARSKI PRIMERAK RARE * RARITET * ZA KOLEKCIONARE * SAVRŠENO OČUVANO PREUZETO SA INTERNETA: У недељу, 12. маја 2019. године, на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, у Саборној цркви је служена Света Литургија и 20-годишњи парастос прим. др хаџи-Недељку Кангрги, лекару, великом мисионару и светилнику Цркве Христове, дугогодишњем председнику Првог београдског певачког друштва, врсном предавачу, књижевнику, изузетном богословском мислиоцу, личном лекару српских патријараха Германа и Павла, као и Светог Јустина Ћелијског и бројних свештенослужитеља. Светој Литургији су присуствовали и архиепископ охридски и митрополит скопски Јован и епископ бањалучки Јефрем. У наставку Свете Литургије, братство Саборне цркве је служило свечани парастос блаженопочившем др хаџи-Недељку Кангрги, у молитвеном присуству епископа бањалучког Јефрема, супруге др Кангрге – Олге, као и великог броја народа, а певало је Прво београдско певачко друштво, под управом Светлане Вилић. Краћу беседу о др Кангрги је одржао старешина Саборне цркве и председник Првог београдског певачког друштва, протојереј-ставрофор Петар Лукић. За несвакидашње житије др Недељка Кангрге, као саће богато, било би потребно више књижевних остварења, а сажету верзију можете прочитати у наставку. Прим. др хаџи-Недељко Кангрга (1923 – 1999) Живот и дела Рођен је у Шкарама у Лици, а напојен је вером и љубављу према Христу уз деду Ђуру Орлића, свештеника и архијерејског намесника у Оточцу у Лици. Др Кангрга је завршио Медицински факултет у Београду и специјализацију опште хирургије. Радио је на Неурохируршкој клиници у Београду и на хирургији у Лесковцу, а од 1954. у Железничкој болници у Београду, као примаријус и начелник Одељења за гастроентерологију. Припајањем хируршких одељења Железничке болнице и клинике `Др Драгиша Мишовић`, постао је начелник Гастроентерологије на клиници `Др Драгиша Мишовић`. Обавио је више хиљада операција, а оперисао је и лечио и много свештенослужитеља и монаха. Био је лични лекар српских патријараха Германа и Павла, као и Светог Јустина Ћелијског, са којим су га везивале нарочите духовне нити. Као члан Српског лекарског друштва и члан Међународног удружења дигестивних хирурга, учествовао је у великом броју националних и међународних конгреса и објавио преко 70 стручних радова, у земљи и иностранству. Пензионисан је 1987. године. Мисија у Цркви У више наврата, био је члан црквене управе при цркви Светог Ђорђа на Чукарици, пленума Црквене општине београдског Епархијског савета Архиепископије београдско-карловачке, члан Главног одбора Верског добротворног старатељства у Београду, као и других одбора: Хиландарског, Косовског и Одбора за израду фресака у београдском манастиру Ваведењу. Када је избио грађански рат на просторима бивше Југославије, радио је као члан лекарске екипе на подели помоћи у лековима нашем страдалном народу. Др Неђо Кангрга је, преко две деценије, предавао на бројним трибинама и симпосионима у оквиру Српске православне цркве, одржао је на десетине предавања, у Београду и по многим манастирима и градовима Србије. За своја предавања је, нарочито, бирао гранична подручја медицине и теологије, као и проблематику лаичког апостолата. Стваралаштво Објављивао је песме, критичке осврте на друштвена збивања, историјске чланке и беседе у бројним часописима; био је сарадник готово свих црквених и многих стручних медицинских листова и часописа, као и дописник ЕПС-а, органа Светског савета цркава. Објавио је књигу чланака и записа са поклоничких путовања по Светој земљи, Светој гори и бројним православним светињама: `Древно и савремено: записи једног хаџије`, као и књиге: `Спомени`, `Сећања на владику Николаја и аву Јустина`, `Шта је највредније Змај оставио српској деци: избор из религиозне поезије Јована Јовановића Змаја`, `По најсветијим траговима`, `Медицина и религија`, `Живети љубављу Христовом`, `Шта је од Бога слађе је од меда`, `Радосна нада пророчка – пророци о Христу`, `Неколико речи о српском Православљу`... Издавачка кућа `Светигора` Митрополије црногорско-приморске је, 2016. године, објавила сабрана дела прим. др хаџи-Недељка Кангрге, трокњижје под насловом `Живети љубављу Христовом`, на чијим се насловним странама налазе фотографије аутора са Светим Јустином Ћелијским. Признања и одликовања Одликован је Орденом Светог Владимира Руског другог степена, Орденом Светога Саве првог степена, Орденом рада са сребрним венцем, Захвалницом патријарха Германа... Био је угледна и изузетно поштована и вољена личност, човек широког образовања, одличан говорник и предавач. Иако лекар по струци, био је изврстан теолог и богословски мислилац. Представљао је Српску православну цркву на више међухришћанских конференција. На иницијативу патријарха српског Германа, Орденом Светог Саве је одликован на Велику Госпојину, 28. августа 1988. године, у манастиру Раковици. Др Кангрга је благодарио, том приликом, патријарху Герману и Светом архијерејском синоду СПЦ, на једноставан и непретенциозан начин, изражавајући радост што је `прост Христов војник` и `обичан редов из јединица Светог Саве` добио `одликовање које се, иначе, даје високим чиновима`. Говор душе Поред живота несвакидашње богатог добрим делима, пожртвованошћу и борбом за спас многих живота и душа, упамћен је као човек светог живота и безобалне љубави. Веома га је уважавао и академик Владета Јеротић, карактеришући га као изврсног медицинара, лекара-хирурга, дубоког и осведоченог православног хуманисту, човека искуства и искрене вере; `наш велики Православац, хирург, покојни др Недељко Кангрга, који је оперисао целог живота, а увек се претходно молио пре операције...` У својим позним годинама, др Кангрга је помагао и лечио велики број деце и ратника бесплатно. Био је велики борац против абортуса, оставши упамћен и по животима беба које су спасене захваљујући његовим разговорима са мајкама... Остало је забележено и да је, једном приликом, оперисао непрекидно пуних 36 сати, као и пример његове безмерне човечности и пожртвовања, којима ништа није било постидно: за време једног општег штрајка лекара и медицинског особља, када болесницима и пацијентима није имао ко да принесе чак ни тоалетне посуде, ни храну, др Неђо Кангрга је лично ишао и, на овај начин, збрињавао све којима је помоћ била потребна. Прво београдско певачко друштво (ПБПД) Преко 30 година је провео у Управном одбору Првог београдског певачког друштва, од тога 11 година као председник (1979 – 1990), оставши, потом, његов доживотни почасни председник. Активно је развијао и унапређивао историјску мисију ове најстарије музичке институције у Србији, залагао се за неговање веза Друштва са Руском и Грчком православном црквом, превасходно кроз концертне турнеје Хора. Писао је редовне чланке о овом Хору у часопису `Православље`, држао је говоре који су се памтили и изазивали снажне емоције у присутнима, умножавао је Богом му поверене дарове и тешке задатке – трпељиво и са огромном вером и љубављу. Током његове управе, ПБПД је учестововало у историјским догађајима и јубилејима, у посетама страних делегација и црквених великодостојника, одржало је две турнеје по Грчкој, учествовало је у историјској прослави 1.000 година крштења руског народа, као једини југословенски хор у Русији (1988), одржало је турнеју по Далмацији и велику турнеју по Западној Европи (Аустрија, Немачка, Шведска, Данска, Хрватска, Словенија); учествовало је у прослави 800 година манастира Студенице, `Два века Вука`, 600 година Косовског боја, повратку земних остатака црногорске династије Петровић-Његош из Италије у Црну Гору, освештавању Спомен-храма Светог Јована Крститеља у Јасеновцу; одликовано је Орденом Светога Саве (1990), снимило је прву касету и плочу, `Српска духовна музика кроз векове` (1987), поново је основан Дечији хор ПБПД (1980), певало је на спектакуларним југословенским премијерама филма `Дом за вешање` Емира Кустурице, доживело велики историјски успон... Упокојење Блиставу, топлу и благородну душу др Недељка Кангрге примио је Господ у Своје наручје на велики празник Светог Василија Острошког, 12. маја 1999. године. Као истински Христов ратник и састрадалник свима који су боловали, страдали и патили, отишао је у време када су злочини НАТО-алијансе косили животе и лице Србије. Упокојио се улазећи у Светосавску цркву на Врачару, на Свету Литургију. Током целокупне своје лекарске каријере, и у најтежа времена, никада није пропуштао учешће у Литургији. Сахрањен је 14. маја, крај Руске капеле, на београдском Новом гробљу, где почива под окриљем Иверске иконе Мајке Божије. Опело је служио патријарх српски Павле, са митрополитима дабробосанским Николајем и црногорско-приморским Амфилохијем и још 22 архијереја – читавим Светим архијерејским сабором СПЦ, као и великим бројем свештеника и ђакона. На опелу је певало његово Прво београдско певачко друштво, са диригентом Дарком Јовановићем. Било је то незапамћено велико молитвено сабрање, од неколико хиљада људи, који су дошли упркос бомбардовању и сведочили колико је љубави и непролазних трагова оставио за собом овај човек великог срца, духа, ума и дела... Опроштајна беседа патријарха Павла После опела, дирљиву, топлу, очинску опроштајну беседу је одржао патријарх српски Павле: `Богу се помолисмо за душу покојног брата нашег Недељка, човека који је заиста знао и зашто живи и достигао смисао и постигао циљ живота свога. А, то је, по речи Светих: стећи блажени непролазни живот, који већ почиње у овоме свету, а наставља се у ономе непролазном – испуњавајући обе заповести Христове о љубави према Богу, која је највећа заповест и у којој се садрже све остале заповести, и све још више од тога, и љубави према ближњима. Он је заиста стекао и блаженство и Царство небеско`. Говорећи о подвизима и човекољубљу др Кангрге, патријарх Павле је, са задивљујућом извесношћу и поуздањем у спасење душе блаженопочившег раба Божијег Недељка, указао `да је он остварио смисао свог живота и да је, ево, у Царству небеском и да и нас очекује да и ми, остваривши смисао свог живота, нађемо се заиста на оној страни на којој ће се и он наћи, а то је страна коју ће Господ, када дође, и познати и признати за Своје. То је права утеха и његовој мајци и сестри и супрузи и осталој родбини, и свима нама који смо били његови пацијенти и свима познаницима. Он је знао зашто треба живети и како треба живети и како стварати вечну кућу на ономе свету...` Ништа лепше, топлије и дивније није могло бити изречено – и то од поглавара наше Цркве, који је и сам живео светим животом и коме је Господ, без сумње, открио даљи пут душе раба Божијег Недељка, на поуку свима нама. Његов је живот диван путоказ и свим бездетним супружницима: како Бог, лишивши човека биолошког порода, не оставља човека са празним наручјем, спушта му у живот другачије дарове и позива га на више удостојење – материнства и очинства над многима, над онима који страдају, плачу и вапе за љубављу. Ништа дивније и утешније у то време, а данас ништа тако обавезујуће за Прво београдско певачко друштво као познање какав га је човек предводио, волео и за њега се борио... Житије саставила: Ивана Радовановић # 66

ccc Drvarski dnevnik / Ervin Šinko ; prevela Gabriela Arc ; priredio, pogovor i beleške napisao Ištvan Bošnjak Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1987 Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1987 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 447 str. : fotogr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Arc, Gabriela, 1951- = Arc, Gabriela, 1951- Bosnyák, István, 1940-2009 = Bošnjak, Ištvan, 1940-2009 Zbirka Istorijsko-memoarska dela. Posebno izdanje Prevod dela: Honfoglalás előtt / Sinkó Ervin Tiraž 4.000 Čovek bez domovine i njegovo tegobno osvajanje domovine: str. 385-440 Nekoliko reči o ovom izdanju: str. 441-443 Napomena prevodioca: str. 445 Beleška o piscu: str. 447 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Šinko, Ervin, 1898-1967 -- Memoari Sinkó, Ervin, 1898-1967 Ervin Šinko (rođen: Franz Spitzer) (Apatin, 5. oktobar 1898 − Zagreb, 26. mart 1967) bio je jugoslovenski pisac mađarskog porekla, član Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), učesnik Narodnooslobodilačke borbe (NOB) i redovni član Akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Rođen je u Apatinu, 5. oktobra 1898. godine, u imućnoj jevrejskoj porodici, koja se bavila trgovinom kudelje. Prestižnu Osnovnu školu jevrejske crkvene opštine, kao i četiri razreda Građanske škole, završio je u rodnom gradu, dok je srednjoškolsko obrazovanje nastavio u subotičkoj Gimnaziji. Tokom Prvog svetskog rata, 1917. godine, mobilisan je i poslat na front. Pod snažnim uticajem, tada izrazito aktuelne, socijalističke ideologije (bila je prisutna i u njegovoj porodici, jer je jedan od rođaka bio urednik levo orijentisanog političkog časopisa), pristupio je, zajedno sa sestrom Barbarom, revoluciji u Mađarskoj, gde je učestvovao, pod vođstvom Bele Kuna, u stvaranju kratkotrajne sovjetske republike. Nakon sloma Mađarske sovjetske republike živeo u kraćim periodima širom Evrope (Beč, Pariz, Cirih, Moskva), sa kratkotrajnim boravcima na području tadašnje Kraljevine Jugoslavije. U periodu 1935-1937. godina boravi u Moskvi. Godine 1939. postaje državljanin Kraljevine Jugoslavije. Po izbijanju Drugog svetskog rata iz Francuske vraća se u Jugoslaviju i preko Drvara, 1941. godine, prelazi u italijansku okupacionu zonu, da bi jedan deo rata proveo u internaciji, u koncentracionom logoru na Rabu. Nakon puštanja na slobodu, priključuje se, 1943. godine, partizanskim jedinicama. U svet književnosti ušao je 1916. godine, objavivši prve poetske radove (zbirka pesama „Noći i zore“), pod pseudonimom Ervin Šinko, a koji će, od tada, koristiti celog života. Za vreme boravka u Beču (1922) pokreće književni časopis „Testver“, da bi svoje književne priloge, do 1939. godine, publikovao u poznatim evropskim časopisima, u Budimpešti, Beču, Bratislavi, Kluž-Napoki, Parizu, Moskvi, itd. Nakon oslobođenja, objavljuje i u brojnoj jugoslovenskoj književnoj periodici („Literatura“, „Republika“, „Forum“, itd). Bogati književni opus Ervina Šinka, između ostalog, čine: zbirke pesama („Bolni Bog“-Beč 1922), romani („Četrnaest dana“-1947. i „Optimisti“-1954), novele („Aronova ljubav“-1951. i „Egidis kreće na put“), književne studije i eseji („Falanga Antihrista“-1957), „Bauk kruži Evropom“-1951) i dnevnici („Roman jednog romana“-1955. i “Drvarski dnevnik”-1987).

Redakcija BKC-a : ’’ Albijanić, Mile, Nikšić, Crna Gora Avrić, Željka, Sremska Mitrovica, Srbija Badnjar, Milan, Angelholm, Švedska Bijelić, Milica, Beograd, Srbija Binteska, Ana, Skoplje, Makedonija Bošnjak, Brankica, Bizovac, Hrvatska Čavić, Nikola, Novi Sad, Srbija Cmiljanović, Marija, Novi Sad, Srbija Cvetković, Bogdan, Kragujevac, Srbija Delić, Nermin, Sarajevo, Bosna i Hercegovina Golubović, Ksenija, Novi Sad, Srbija Jakovljeva Pomogaeva, Anastasija, Odesa, Ukrajina Janković, Jelina, Beograd, Srbija Jelisavčić, Marijana, Novi Sad, Srbija Kazija, Boris, otok Rab, Hrvatska Kraljić, Zlatko, Velenje, Slovenija Krstić, Slaviša, Smederevska Palanka, Srbija Kuharić, Verica, Zagreb, Hrvatska Kujundžić, Augustin Ago, Kamenmost, Hrvatska Kujundžić, Ivana, Zagreb, Hrvatska Lazić, Boris, Nica, Francuska Lomović, Boško, Gornji Milanovac Luthander, Aleksandra, Haselbi, Švedska Luthander, Eleonora, Štokholm, Švedska Malešević, Jasmina, Beograd, Srbija Marković, Boris, Zemun, Srbija Marković, Dragan, Kostajnik, Srbija Markovič, Igor, Moskva, Rusija Miceva, Suzana, Strumica, Makedonija Mijatović, Emilija, Zadar, Hrvatska Milidragović, Bojan, Bileća, Bosna i Hercegovina Milojković, Vladimir, Subotica, Srbija Nenadić, Vida, London, Velika Britanija Petrovič Vernikov, Borut, Ljubljana, Slovenija Prendžova, Elena, Skoplje, Makedonija Salopek, Alisa, Subotica, Srbija Sekulić, Borivoje, Laćarak, Srbija Škoro, Todora, Beograd, Srbija Stojčevska, Snežana, Makedonija Stojkova Ivanova, Ani, Plovdiv, Bugarska Višnjić, Milan, Kučevo, Srbija Zablaćanski, Anđelko, Glušci, Srbija Zorić, Nenad, Sankt Peterburg, Rusija Knjiga VIŠEGLASJE: Zbornik odabranih pesama 6. Evropskog Fejsbuk pesničkog festivala sadrži pesme 43 autora koje su na konkursu 6. Evropskog fejsbuk pesničkog Festivala 2015. godine ušle u uži izbor, po odluci žirija, za glavni nagradu Festivala – objavljivanje knjige – u konkurenciji od 496 pesnika iz 22 zemlje sveta. O nagradi Festivala odlučivala su dva žirija. Prvostepeni žiri bio je sačinjen od pobednika prethodnih Festivala u sastavu: Branka Korać (Holandija), Ines Peruško Rihtar (Hrvatska), Vesna Konc Marjanović, Jelena Ćirić (Češka), Maja Korolija, Mitko Gogov (Makedonija), Bogdanka Rakić (Nemačka), Grupa Poeziranje (Jelena Blanuša, Igor Varga), Elena Askarova (Rusija), Mensur Ćatić (BIH), koji su odabirali pesme koje će ući u uži izbor, samim tim i u ovaj zbornik. Drugostepeni žiri doneo je konačnu odluku o glavnoj nagradi vrednujući pesme 43 autora koje je odabrao prvostepeni žiri. Drgostepeni žiri činili su književnici iz Srbije: Simon Grabovac, predsednik (Novi Sad), dr Zoran Đerić, potpredsednik (Novi Sad), Franja Petrinović (Novi Sad), Goran Ibrajter (Novi Sad) i Radovan Vlahović (Novo Miloševo). Po odluci ovog žirija glavnu nagradu dobio je Boris Lazić iz Francuske. 6. Evropski Fejsbuk pesnički festival održan je 18. i 19. aprila 2015. godine u hali Master Novosadskog sajma, u okviru 21. međunarodnog Salona knjiga, u organizaciji Banatskog kulturnog centra i Novosadskog sajma. Ovaj Festival okuplja pesnike, koji svoje stvaralaštvo predstavljaju na Fejsbuku, sa ciljem da virtuelnu pesničku komunikaciju pretvori u stvarnu njihovim okupljanjem na Novosadskom sajmu. Evropski Fejsbuk pesnički festival pokazuje da je poezija univerzalna tvorevina ljudskog duha koja ne priznaje granice i barijere između pesnika, nacija, država i jezika.’’

U dobrom stanju Drvarski dnevnik / Ervin Šinko ; prevela Gabriela Arc ; priredio, pogovor i beleške napisao Ištvan Bošnjak Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1987 Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1987 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 447 str. : fotogr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Arc, Gabriela, 1951- = Arc, Gabriela, 1951- Bosnyák, István, 1940-2009 = Bošnjak, Ištvan, 1940-2009 Zbirka Istorijsko-memoarska dela. Posebno izdanje Prevod dela: Honfoglalás előtt / Sinkó Ervin Tiraž 4.000 Čovek bez domovine i njegovo tegobno osvajanje domovine: str. 385-440 Nekoliko reči o ovom izdanju: str. 441-443 Napomena prevodioca: str. 445 Beleška o piscu: str. 447 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Šinko, Ervin, 1898-1967 -- Memoari Sinkó, Ervin, 1898-1967 Ervin Šinko (rođen: Franz Spitzer) (Apatin, 5. oktobar 1898 − Zagreb, 26. mart 1967) bio je jugoslovenski pisac mađarskog porekla, član Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), učesnik Narodnooslobodilačke borbe (NOB) i redovni član Akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Rođen je u Apatinu, 5. oktobra 1898. godine, u imućnoj jevrejskoj porodici, koja se bavila trgovinom kudelje. Prestižnu Osnovnu školu jevrejske crkvene opštine, kao i četiri razreda Građanske škole, završio je u rodnom gradu, dok je srednjoškolsko obrazovanje nastavio u subotičkoj Gimnaziji. Tokom Prvog svetskog rata, 1917. godine, mobilisan je i poslat na front. Pod snažnim uticajem, tada izrazito aktuelne, socijalističke ideologije (bila je prisutna i u njegovoj porodici, jer je jedan od rođaka bio urednik levo orijentisanog političkog časopisa), pristupio je, zajedno sa sestrom Barbarom, revoluciji u Mađarskoj, gde je učestvovao, pod vođstvom Bele Kuna, u stvaranju kratkotrajne sovjetske republike. Nakon sloma Mađarske sovjetske republike živeo u kraćim periodima širom Evrope (Beč, Pariz, Cirih, Moskva), sa kratkotrajnim boravcima na području tadašnje Kraljevine Jugoslavije. U periodu 1935-1937. godina boravi u Moskvi. Godine 1939. postaje državljanin Kraljevine Jugoslavije. Po izbijanju Drugog svetskog rata iz Francuske vraća se u Jugoslaviju i preko Drvara, 1941. godine, prelazi u italijansku okupacionu zonu, da bi jedan deo rata proveo u internaciji, u koncentracionom logoru na Rabu. Nakon puštanja na slobodu, priključuje se, 1943. godine, partizanskim jedinicama. U svet književnosti ušao je 1916. godine, objavivši prve poetske radove (zbirka pesama „Noći i zore“), pod pseudonimom Ervin Šinko, a koji će, od tada, koristiti celog života. Za vreme boravka u Beču (1922) pokreće književni časopis „Testver“, da bi svoje književne priloge, do 1939. godine, publikovao u poznatim evropskim časopisima, u Budimpešti, Beču, Bratislavi, Kluž-Napoki, Parizu, Moskvi, itd. Nakon oslobođenja, objavljuje i u brojnoj jugoslovenskoj književnoj periodici („Literatura“, „Republika“, „Forum“, itd). Bogati književni opus Ervina Šinka, između ostalog, čine: zbirke pesama („Bolni Bog“-Beč 1922), romani („Četrnaest dana“-1947. i „Optimisti“-1954), novele („Aronova ljubav“-1951. i „Egidis kreće na put“), književne studije i eseji („Falanga Antihrista“-1957), „Bauk kruži Evropom“-1951) i dnevnici („Roman jednog romana“-1955. i “Drvarski dnevnik”-1987).