ALEKSANDAR PAVLOVIČ RADAŠKJEVIČ, pesnik, esejist, prevodilac, rođen 30. aprila 1950. u Orenbugru, u oficirskoj porodici. Odrastao u gradu Ufa. Sedamdesetih godina živeo i radio u tadašnjem Lenjingradu. U SSSR-u nije objavljivan, svoje prve pesničke radove poveravao profesorki književnosti i prevodiocu N. J. Rikovoj. Emigrirao u SAD 1978. godine. Radio u biblioteci Jelškog univerziteta (Nju-Hejven), sarađujući sa estonskim pesnikom i istoričarom umetnosti Aleksisom Ranitom. Godine 1983. prelazi u Pariz, gde radi u najstarijem ruskom nedeljniku „Ruska misao“. Počev od kraja 70-ih godina, njegove pesme, recenzije, članci i prevodi naširoko su objavljivani u emigrantskoj periodici, a od 1989, kada je Mihail Dudin objavio izbor njegovih pesama u časopisu „Zvezda“, i u otadžbini. Živi u Parizu. Pesničke knjige: Goblen (Njujork, 1986), Ono doba (Sankt-Peterburg, 1997), Poslednji sneg (Sankt-Peterburg–Pariz, 2003), Vetar sozercanja (Sankt-Peterburg, 2008), Zemaljski praznici (Moskva, 2013). Knjiga poetske proze: Lisac, ili Inferno (Sankt-Peterburg, 2009). Knjige koje je preveo s engleskog: Džejms Habel Ljubavna pisma Zemlji (1983), Džejms Bolduin Đovanijeva soba (2006). Ostrvo-sajt Aleksandra Radaškjeviča: www.radashkevich.info

"Baš sam bio u plavom žaketu kada sretoh Vasiljević Cvetu. Da l’ zbog mene, da li zbog žaketa, prevari se, okrete se Cveta." Dušan Radović je pisao za mnoge medije: radio, televiziju, film, pozorište... Ovaj izbor iz tog opusa je nezaobilazan ako volite izazovne i neuobičajene prikaze složenosti ljudskih osećanja. Jer Radović je izuzetno duhovit u nadrealnim pričama, maestralan stilista u žanrovskom mešanju i poeziji, savršeni pesnik u dramskim minijaturama i apsurdnim scenama. Otuda nije čudno što su mnogi njegovi tekstovi zaživeli u našoj svakodnevici, pa im se, osim radosti prepoznavanja, vraćamo kao starim, bliskim prijateljima. Čitaj dalje

Broj strana: 184 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 8. maj 2019. Izdavač: Laguna Baš sam bio u plavom žaketu kada sretoh Vasiljević Cvetu. Da l’ zbog mene, da li zbog žaketa, prevari se, okrete se Cveta. Dušan Radović je pisao za mnoge medije: radio, televiziju, film, pozorište... Ovaj izbor iz tog opusa je nezaobilazan ako volite izazovne i neuobičajene prikaze složenosti ljudskih osećanja. Jer Radović je izuzetno duhovit u nadrealnim pričama, maestralan stilista u žanrovskom mešanju i poeziji, savršeni pesnik u dramskim minijaturama i apsurdnim scenama. Otuda nije čudno što su mnogi njegovi tekstovi zaživeli u našoj svakodnevici, pa im se, osim radosti prepoznavanja, vraćamo kao starim, bliskim prijateljima.

Na liniji, Žozefa Pomtisa, lament je autora nad samim sobom, lament nad stanjem stvari u svetu, ali lament koji iako sažaljeva čoveka, upravo brani ono najbolje u njemu. A najbolje u njemu uvek pobeđuje onim poslednjim atomom snage, baš onim kojim je autor i zapisao ovu knjigu. Lepota ove knjige, a svakako i njen pozamašan uspeh ako se ima u vidu da je to prvo delo ovog autora, leži pre svega u sjajnim promena ritma, spajanju dva sveta koji retko imaju prilike da se susretnu, lakom prelaženju iz obične anegdote u silovite opise vlastite i tuđe muke. Kroz celu knjigu sudaraju se i bitku vode onaj kruti tehnički rečnik fabrika i onaj tanani jezik poezije i, ne zaboravimo, francuske šansone. Težinu Pontisovom romanu daje uspelo evociranje na različite istorijske epohe. Tokom mučnog rada on razmišlja o Homeru, o Velikom ratu, operaciji „Overlord“, Karlu Marksu, o evropskoj epopeji duha i njenom današnjem ishodištu… "Roman je pisan u neobičnoj formi, poetski fiksiranim paragrafima, iz praktičnih razloga. Po povratku sa posla zapisivao sam linije, redove, svoja razmišljanja, svaki dan jer od posla u fabrici za drugačiji pristup nisam imao vremena. Na poslu, u 21. veku na poslu sam zatekao sredinu koja je ista kao iz filma Čarlija Čaplina „Moderna vremena“. Reč je o modernom ropstvu" - rekao je Pontis. Žozef Pontis rođen je 1978. godine u Remsu. Fakultetski obrazovan, radio je dugi niz godina, u pariskom okrugu, kao specijalizovani vaspitač mladih sa poteškoćama. Ženidbom i preseljenjem u Bretanju, ostaje bez posla pa preko Agencije za privremeni rad prihvata ponuđena zaposlenja. Objavljivanjem svog prvog romana Na liniji postiže značajan uspeh u Francuskoj. Za nepunih pola godine od objavljivanja knjiga je prodata u više od 18000 primeraka, i to pre nego što je, zaredom, dobila tri književne nagrade od kojih je najznačajnija Velika nagrada medijske kuće RTL i časopisa Lir. Čitaj dalje

"Ogledalo" - stihovi Bulata Okudžave, dvojezično izdanje. Izbor, prevod s ruskog i pogovor: Mihailo B. Đaković. Predgovor: Milovan Vitezović. Bulat Šalvovič Okudžava rođen je 9. maja 1924. godine u Moskvi, od oca Gruzina i majke Jermenke, odakle verovatno i potiče njegova impulsivna i osećajna priroda, još više naglašena tragičnom porodičnom sudbinom, koju je doneo Drugi svetski rat. Radio je kao profesor ruskog jezika, novinar, urednik, književnik. Do svoje smrti 1997. godine, izdao je više knjiga poezije, zbirki pripovedaka, romana, ekranizovanih scenarija i pozorišnih komada. Šezdesetih godina njegove pesme su se širile brzinom munje Sovjetskim Savezom, bez obzira na to što još nisu bile snimljene na gramofonskim pločama, niti izvođene na radiju ili televiziji. Pesme su slušane sa magnetofonskih traka u stanovima radnika, inženjera, fizičara i službenika, pevali su ih uz gitaru na gradilištima i u vozovima. Omladina je prihvatila pesme Okudžave kao pročišćavajuće vrelo nade. Dešavalo se, rekao je jednom Jevtušenko, da dok šetate Moskvom, na primer nedeljom, pored studentskog doma - kroz tri prozora čujete istovremeno tri različite pesme Bulata Okudžave. (Iz pogovora „Bulat Okudžava – između pesme i sudbine" Mihaila Đakovića) "Svi su pevali rukopisom, a Okudžava grlom. Nije se odvajao od duše i gitare. Ako duša ima glas, to je glas Okudžave. Verovao se. Sve je ispevao što je imao u duši. Teško da je bilo onih koji su ga čuli, a da čutim nisu bili oduševljeni. Njegove prve pesme imale su onu vedrinu koju imaju zaljubljeni maturanti. Presnimavanjem kaseta sa njegovim pesmama, ako se do njih i dođe, počela je piraterija za svoju dušu. Bio je sasvim običan dok ne zapeva. Pevao je o svemu običnom koje je postajalo čudesno." Iz predgovora "O Okudžavi i generaciji – zapis zanesenjaka" Milovana Vitezovića