Irski romanopisac, dramski pisac i scenarist Džon Banvil rođen je 1945. godine u irskom gradiću Veksfordu, gde je stekao obrazovanje u Školi hrišćanske braće i na Koledžu Svetog Petra. Radio je za vazduhoplovnu kompaniju Aer Lingus i bio književni urednik Ajriš Tajmsa od 1988. do 1999. godine. Živi u Dablinu s Patrišom Kvin, nekadašnjom direktorkom Umetničkog saveta Irske, s kojom ima dve kćeri.Prvo delo, zbirku pripovedaka Long Lankin, objavio je 1970. godine, a zatim romane Nightspawn (1971) i Birchwood (1973). Prvi značajniji uspeh postigao je naučnom tetralogijom koju čine romani Dr Copernicus (1976), Kepler (1981), The Newton Letter: An Interlude(1982) i Mefisto(1986). Roman Dr Copernicus osvojio je Memorijalnu nagradu Džems Tajt Blek, a za roman Kepler, priču o nemačkom astronomu iz 16. veka Johanu Kepleru nagrađen je Gardijanovom nagradom. Sledi trilogija The Book of Evidence (1986), nagrađena nagradom Ginis Pit Avijejšn i kandidvana za bukerovu nagradu, Ghosts (1993) i Athena (1995). Ostala značajna Banvilova dela su: The Untouchable (1997), Eclipse (Pomračenje) (2000), Shroud (Pokrov) (2002), The Sea (More) (2005), roman nagrađen Bukerovom nagradom, The Infinities (2009) i Ancient Light (2012). Godine 2011. Banvil je dobio Nagradu Franc Kafka, a 2013. nagrade Ajriš PEN za značajan doprinos irskoj književnosti i Austrijsku nagradu za evropsku književnost. Piše i kriminalističke romane pod pseudonimom Bendžamin Blek.

”Ovo je knjiga o pedantnosti i urednosti bez koje nema snimateljskog zanata, knjiga o čaroliji filma, o estetici kao vrhovnoj mjeri stvari. I sve to, na neki način, može biti očekivano. Ono što je, međutim, neočekivano moralnost je Mustafe Mustafića. Dok ona profesionalna još i može biti doživljena kao dio njegova doživljaja kamere i snimateljskog posla, ona druga, koja se tiče ljudi što ih je u životu sretao i s kojima je radio, po svemu je neobična i netipična za svijet i zajednicu iz koje je čovjek potekao. (…) Napisana je lijepo i precizno, čita se lako, teče kao jedan životni film, a čitatelju doista bude žao kada jednom dođe kraju. Iako je slika njegovo osnovno izražajno sredstvo, slika i svjetlo, Mustafa Mustafić dobar je s riječima i s naracijom. Za razliku od tolikih drugih, on je svoju priliku iskoristio. Ispričao je svoj život, i ta nas se priča tiče. Vidim kako će jednoga dalekog dana neki sarajevski (beogradski, zagrebački…) klinac čitajući Miris filmske trake poželjeti da se bavi Mustafićevim zanimanjem i da izbjegne sve one greške što ih je majstor u svom poslu napravio. Ali tog posla neće biti. I neće biti ruku koje se zavlače u crnu vreću u kojoj je rolna s filmom što tek ide na razvijanje.” Miljenko Jergović

Senke naših predaka, otrgnuto od zaborava: Istorija i savremenici autora Đorđa Matića je delo koje se bavi istraživanjem i osvetljavanjem značajnih ličnosti iz srpske kulture, književnosti, muzike, fotografije i slikarstva. Knjiga pruža uvid u veze između klasičnih i savremenih stvaralaca, ističući često zanemarene ili simbolično obeležene jubileje. Autor donosi nove perspektive na poznate figure poput Njegoša, Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Vladislava Petkovića Disa, Stevana Mokranjca, i mnogih drugih, te istražuje njihov uticaj i značaj u kontekstu jugoslovenske i srpske kulture. Knjiga sadrži i poglavlja o umetničkim delima, istorijskim događajima, i savremenim interpretacijama klasičnih tema, pružajući čitaocima sveobuhvatan pregled kulturnog nasleđa i njegovog trajnog uticaja. Sadržaj: Uvod Njegoš: Tragični junak južnoslovenske misli Dositej: Svetac-zaštitnik svetovnog Vuk, Daničić, Radičević: Nulta godina: 1847. Filip Višnjić: Pevač priča Vladislav Petković Dis: Naši dani Stevan Mokranjac: Prisna blagost „Liturgije” Dela hrvatske umetnosti u Beogradu: Nejunačkom vremenu usprkos – po drugi put Rista Marjanović: Četiri slike na Stogodišnjicu Sarajevski atentat, zapadna percepcija: U stidu zgarišta i stena Dokumentarni program Radio-televizije Srbije: Skidanje istorije Jedna varijacija: Čija istorija? Kad su cvetale tikve: Posle svega Gojković, Petrović, Antić: Priča o tri trubača Matija Bećković: Oj, mladosti Bogdan Bogdanović: Ukleti neimar Danilo Kiš: „Knjige ipak nečemu služe” Umesto pogovora: Priča o tri knjige Biografska beleška Registar imena

Kada sa prijateljima odigramo partiju tenisa to nazivamo uživanjem u razonodi, čak i ako je meč bio težak. Ipak, profesionalni teniser trening ne doživljava kao hobi, jer za igranje dobija novac. No, da li je rad isto što i posao i da li radom možemo nazivati aktivnosti koje nam ne donose prihode, među mnogim su pitanjima na koje Laš Svensen nudi odgovore u ovoj knjizi. Od antičke Grčke i Aristotela - prema kome je naporan fizički rad rezervisan za robove, a slobodan čovek treba da razvija svoje umne sposobnosti - autor nas vodi kroz istoriju odnosa prema radu, sve do savremenog doba i čitavog žanra literature o menadžmentu i poslovanju. Na ovom putu, smenjuju se Svensenova razmišljanja o ličnom iskustvu kada je radio kao čistač u fabrici, o poslu filozofa, o kapitalizmu, novcu, o traženju smisla u izboru zanimanja. Filozofija rada potkrepljena je analizama mnogobrojnih istraživanja i istraživača fenomena rada i posla (Hesiod, Marks, Hana Arent) kao i odlomcima iz popularnih serija i pop pesama koje se bave ovom temom. U vremenu kada granica između radnog i slobodnog vremena bledi, kad laptop zamenjuje odlazak u kancelariju, a napredna tehnologija fabričkog radnika, ova lako razumljiva i neposredno napisana knjiga vešto formuliše sve nedoumice i misli sa kojima se savremeni čovek bori u pronalaženju svoje idealne profesije.

Priče poznatog savremenog romansijera i pripovedača. Ostvarene u jeziku, sigurne u postupku, uzbudljive u detaljima. Pripovedanje kao magijska rekonstrukcija svakodnevice, kao i sećanja na javne i privatne događaje. U pričama Ratka Dangubića prepoznaje se svet koji pokušava da osmisli vlastiti život. Neki od junaka vraćaju se u svet svog detinjstva, neki u mesto svog porekla, neki prebiraju po porodičnim istorijama, neki u skrajnutim hronikama otkrivaju suštinske istine svoga vremena. Hercegovina, Beograd, Voljvodina, Perast i Beč – samo su neki od prostora u kojima se odvijaju ove melanholične, otkrivajuće i promišljene priče. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu.

Zbirka fusnota o dreserima uličnih krpenjača što odrastaju u suverene odsudnih lopti na nezaboravnim utakmicama. Božo to na papiru čini kao Di Stefano na travi. Totalitarac. Piše mozgom, srcem i krvlju. Kad je Svevišnji raspoređivao talente, kod Koprivice mu puče koncept, nije štedeo. Zato Božo nosi dar da fudbal voli strašću odanog navijača, pamti mudrošću sveznadara, razume uzvišenošću filozofa, a dojasni poezijom barda. Peca Popović Božo Koprivica rođen je u Nikšiću 1950. Diplomirao je Svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu kod profesora Vojislava Đurića. Napisao je knjige: Volej i sluh (1992), Vreme reči, Razgovori sa Borislavom Pekićem (1993), Kiš, Borhes, Maradona (1996), Dribling 1001 noć (2006), Samo bogovi mogu obećati (Ljevak, Zagreb, 2010; izmenjeno i dopunjeno izdanje – Geopoetika, 2014). Priredio je Zbornik o Danilu Kišu za časopis Ars (Otvoreni kulturni forum, Cetinje, 2005, 2009). Radio je kao dramaturg po pozivu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu, Bitef teatru, Zvezdara teatru, Kraljevskom pozorištu „Zetski dom“, Crnogorskom narodnom pozorištu, festivalu „Grad teatar“ u Budvi. Sa Emirom Kusturicom snimio je igrano-dokumentarni film Sedam dana u životu jedne ptice za francusku televiziju. Igrao je oca u filmu Boa Viderberga Klinac, fudbalski reprezentativac. Ima dve kćeri, Ivanu i Jovanu. Obe su grobarke od rođenja. Živi u Beogradu. Navija za Partizan.

„Nije to bila ljubav, to osećanje koje je vladalo između njih dvoje. To je bila neka tajnovita solidarnost.“ Ovako jedan od likova romana opisuje odnos između sredovečne Kler i njenog pet godina mlađeg brata Pola. Izgradili su se oko Kler još neki, ne manje tajnovito čvrsti odnosi – sa nekadašnjom profesorkom klavira koja će je usvojiti, sa drugom iz detinjstva i ljubavlju iz školskih dana, kog će, i kad se njihova veza prekine, strasno voleti do kraja života, čak i sa ćerkom koju je napustila tek rođenu… Čudnovata Kler, prevodilac sa petnaestak jezika, žena prirode, otkriva se preko priča likova, a iz tih priča na videlo izlazi i davnašnja tajna koja je odredila živote brata i sestre i tajnovitu solidarnost među njima. Sve se odigrava u bajkovitim i surovim predelima Bretanje čije boje, zvuci, mirisi i ukusi dopiru sa svake stranice. „Pišem zato što je to jedini način da govorim, a da ćutim“, kaže autor Paskal Kinjar (1948), dobitnik najvažnijih francuskih književnih nagrada. Pre nego što se 1994. potpuno posvetio pisanju, radio je kao urednik u izdavačkoj kući Galimar, bio univerzitetski profesor i pokrenuo više, sada već veoma uglednih, muzičkih festivala. Neka njegova dela adaptirana su za film. Na srpski su do sada prevedeni njegovi romani Sva jutra sveta (Geopoetika, 2005) i Terasa u Rimu.

U nekom mestu na moru, u Engleskoj, tamnoputa bolničarka Nadin nalazi dvadesetogodišnjeg mladića na plaži, u stanju šoka, i odvodi ga u psihijatrijsku ustanovu u kojoj radi, gde preuzimaju brigu o njemu. Tajanstveni mladić ne govori, ne piše, nema identitet, ali u jednom trenutku crta klavir, i kada mu stavljaju na raspolaganje instrument u “zimskoj bašti” ustanove, on počinje da svira božanski, kao da nikad u životu ništa drugo nije radio. Svi pacijenti, lekari, bolničari koji prisustvuju njegovom nastupu duboko su dirnuti, počev od psihijatra koji vodi centar i koji o svemu piše starijem kolegi i ubrzo pretvara taj neobičan klinički slučaj u medijski fenomen. Muzika koju mladić svira ima neverovatan terapeutski uticaj, u stanju je da “oslobodi” pacijente te ustanove, da ih suoči sa dobrim i lošim iskustvima koje su doživeli; a među njima, naročito je pogođen gospodin Rozental, bivši logoraš, koji pripoveda o tom periodu u kojem muzika ima važnu ulogu, ma koliko dvosmislenu i uznemirujuću. Dok se čitav svet zanima za misteriju čoveka koji se pojavio ni iz čega, Nadin na svaki način pokušava da mu vrati smisao postojanja. Ali tajna koju nemi pijanista čuva u sebi, neuhvatljiva je kao muzika u kojoj on iskazuje nedokučivu stvarnost svog nesvesnog.

Dinamičan spoj scenarija, romana i memoara, Najbolje namere su tvorevina najpribližnija Bergmanovom filmu – samo bez slike i tona. Sam Bergman je svoje delo nazivao romanom, naglašavajući pri tom šaljivu notu i maštovito se poigravajući pomalo i sa žanrom i sa čitaocima. Iako je u pitanju priča o njegovim roditeljima i porodici – Bergman je napisao i istoimeni scenario po kome je kasnije snimljen film – Najbolje namere valja čitati kao fikciju. Knjiga je nastala 1991, dakle u Bergmanovim poznim, no spisateljski izuzetno zrelim godinama, kada se fokusirao samo na pisanje. Spoj dara suptilnog posmatrača i retkog književnog talenta istkao je priču o ljubavi na mnogo različitih nivoa: složenu ljubavnu priču između žene i muškarca, o ljubavi između roditelja i dece, ali i priču o ljubavi kao čudu samom, koja se javlja kada je životno najvažnija, ali već po svojoj prirodi neobjašnjiva i, ponekad, neshvatljiva. Otud i naslov: iz najboljih namera može proisteći i nepažnja, nepravda – pa i zlo. Uvršćujući u knjigu i (neke) elemente pozorišta i filma, koje upliće u narativni tok, Bergman je napisao roman velike lepote i beskompromisnog poštenja, pun radosti i tuge, požrtvovanja i pomirenja i, iznad svega, postojane i ustrajne ljubavi. Ingmar Bergman (1918 – 2007), rođen je u Upsali, kao sin sveštenika Erika Bergmana i Karin Bergman, rođene Okerblum. Odrastanje u religioznom okruženju i složene porodične odnose opisao je u svojoj trilogiji koju čine romani Najbolje namere (Geopoetika, 2010), Rođeni u nedelju (Geopoetika, 2011) i Razgovori u četiri oka (Geopoetika, 2012). Pošto je radio sa dečjim, amaterskim i studentskim pozorištima u Stokholmu, i kao scenarista za filmsku producentsku kuću Svensa Filmindustri, 1944. godine zaposlen je u Helsingborškom gradskom pozorištu kao najmlađi švedski pozorišni direktor svih vremena. Od 1952. do 1958. bio je umetnički direktor Gradskog pozorišta u Malmeu. Posle toga, njegov dom pozorišnog režisera postalo je Kraljevsko dramsko pozorište (Dramaten) u Stokholmu, čiji je šef bio od 1963. do 1966. Bergman je svoj prvi film Kriza režirao 1946, a već u narednih desetak godina snimio je moderne klasike među kojima su Osmesi letnje noći, Sedmi pečat, Divlje jagode i Mađioničar postavši najveći filmski reditelj svog vremena. Bergman je radio do pozne starosti, istražujući teme smrtnosti, ljubavi, vere, samoće, unapređujući filmski jezik i celokupan medij uopšte. Kao svestran stvaralac, crpeo je inspiraciju iz bliskih odnosa koje je negovao sa svojim saradnicima (poznate su njegove veze s glumicama Bibi Anderson, Harijet Anderson i Liv Ulman), brišući granice ne samo između života i umetnosti, već i pozorišta, filma i književnosti. Ingmar Bergman režirao je oko sto sedamdeset pozorišnih predstava i snimio preko šezdeset filmova za koje je nekoliko puta primio sve najprestižnije nagrade na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji i drugim. Iako nikada nije osvojio Oskara, za ovu nagradu nominovan je čak devet puta, a primio je takozvanog počasnog Oskara, nagradu koju Američka akademija dodeljuje za doprinos filmskoj umetnosti. Mnogi od njegovih filmova objavljeni su i kao knjige.

Traženje pažnje jedna je od najboljih stvari koje radimo, čak i kada to radimo na najgori mogući način. Ako hoćete da znate šta želite da budete, obratite pažnju na to čega se stidite. Kratak i impresivan uvod u koncept pažnje čuvenog britanskog psihoanalitičara, autora O želji za promenom. Naša interesovanja govore o nama više nego što mislimo... Sve zavisi od toga šta nam je zanimljivo – za šta smo ohrabreni i naučeni da nas zanima, i šta u nama budi interesovanje i mimo naše volje. Postoji naša zvanična radoznalost i naša nezvanična radoznalost (a psihoanaliza je priča o njihovoj povezanosti). Zasnovana na tri povezana govora o pažnji, ova knjiga nevelikog obima neobičan je i nezaboravan uvod u sam koncept naše pažnje – čemu je posvećujemo i šta na osnovu toga možemo da saznamo o sebi. Novi i neizostavni deo opusa britanskog eminentnog psihoanalitičara Adama Filipsa. Najbolji živi esejista koji piše na engleskom jeziku. Džon Grej

O životu i delu Fjodora Dostojevskog, Lava Tolstoja, Antona Čehova, Mihaila Bulgakova, Vladimira Majakovskog, Vladimira Nabokova i Danila Harmsa. Rođen u Moskvi, emigrirao u Berlin početkom devedesetih, Vladimir Kaminer je odrastao uz knjige Tolstoja i Dostojevskog, u školi se bavio Majakovskim i Čehovom, potajno je čitao Nabokova, javno recitovao Bulgakova, a sve do danas poštovalac je Danila Harmsa. Proslavljeni autor bestselera Ruski disko u ovoj knjizi na neponovljivo zabavan i duhovit način priča o životu i delu sedam velikih autora iz svoje domovine. Za njega Dostojevski, Tolstoj i ostali velikani ruske književnosti nisu apstraktni predmeti proučavanja, već ljudi od krvi i mesa. Oni su živeli i voleli, imali su neobične slabosti, čudne sklonosti i uvrnute živote, koji mnogo govore o svetu u kojem živimo. Knjiga Vladimira Kaminera izuzetno je živ i nadasve zabavan omaž sedmorici pisaca, koji čitaoca inspiriše da se upusti u vlastita istraživačka putovanja kroz književnost. Vladimir Kaminer (1967, Moskva) izučio je za pozorišnog i radio tonca i na kraju je studirao dramaturgiju na Pozorišnom institutu u Moskvi. Od 1990. sa ženom i dvoje dece živi u Berlinu. Redovno je objavljivao tekstove u različitim novinama i časopisima i organizovao je predstave sa svojim Ruskim diskom, koji je u međuvremenu stekao međunarodnu slavu. S istoimenom zbirkom pripovedaka i mnoštvom drugih knjiga postao je jedan od najomiljenijih i najtraženijih nemačkih književnika.

Prva zbirka poezije Vaska Pope. Kada se pojavila, 1953. godine, pesnička zbirka Kora postala je predmet jedne od najvažnijih javnih polemika u vezi sa estetskim vrednostima srpske poezije. Milan Bogdanović kritikovao je Popin jezik i stil vrednujući Koru kao „nadrealističko buncanje bez smisla” dok je, sa druge strane, Zoran Mišić isticao logičku suštinu i odgonetljivost u osnovi Popinih pesničkih slika. Stoga Kora označava raskid sa dominantnim modelom socijalističkog realizma, i bitno određuje dalje tokove srpske poezije. Izmakavši se od subjektivnosti, deskriptivnosti i individuale osećajnosti, Vasko Popa u šezdeset pesama Kore ohlađenim, „objektivnim”, ali dosledno metaforičkim jezikom uobličava iskustvo sveta savremenog čoveka iz gradske sredine – u prvom redu osećanja nelagode, ugroženosti i straha – i otpočinje putovanje ka zahvatanju arhetipske osnove modernosti koja će odrediti njegove kasnije knjige. Vasko Popa (1922–1991) bio je srpski pesnik rumunskog porekla, rođen u Grebencu kod Vršca. Uz Miodraga Pavlovića, najveći je posleratni innovator pesničkog jezika. Objavio je knjige Kora (1953), Nepočin-polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (1972), Vučja so (1975), Kuća nasred druma (1975), Živo meso (1975) i Rez (1981), kao i ciklus pesama Mala kutija (1984), deo nikad dovršene knjige poezije. Priredio je pesničke zbornike Od zlata jabuka (1958), Urnebesnik (1960) i Ponoćno sunce (1962). Radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit. Jedan je od najprevođenijih i najcenjenijih srpskih pesnika.

Iz recenzija: ’’Pobeda poraza je jedan od naslova mini-eseja koje je Duško Bogdanović objavio na strana dnevnog lista „Danas“ i na sajtu Novosadskog inofrmativnog portala (Radio 021). Na prvi pogled tek oksimoronska igra reči, ona je, zapravo vrlo precizna dijagnoza stanja društva i kojem živimo u poslednjih nekoliko decenija. Naročito ako se ista svakodnevno ogleda u mnogobrojnim našim medijima. E, taj odraz u medijskom ogledalu ključni je izazov i inspiracija za Bogdanovića i njegove tekstove.’’ Zoran Kolundžija ’’Duško Bogdanović je odavno svestan svih pesimističkih vizija budućnosti televizije – od njene krajnje instrumentalizacije u posttotalitarne ciljeve do jednostavnog pretvaranja u virtuelni kolhoz zaumnosti, apsurdne „zabavnosti“ i okeana dosadae. Ali, s druge strane, Bogdanović je svestan da televizija uprkos svim izazovima ultimativnog medija još nije otišla u jedan od tih nepovratnih pravaca. Tačnije, u globalnoj TV prašumi (uključujući i ovu našu džunglicu različite flore i faune) ima svega i svačega. Od prostog do fascinantnog. Duško Bogdanović to pasionirano gleda i istražuje. A, svaka njegova TV kolumna Medi(j)ologija zapravo je jedna strana medijskog herbarijuma. ISpresovan deo televizije i sveta koga ona ili podržava ili iskrivljuje. Autor je isuviše „medijski načitan“, da bi fascinirao svojim iskustvom i znanjem. U smislu termina i tako to. Ne, naprotiv. On piše narodski, razumljivo, čak i ako je događaj atrificijelan. Za njega je TV mera stvari. I lokalno i globalno.’’ Zoran Panović

Ona se zove Dominik. On se zove Klod. Imena ih povezuju na neobičan način. Na njihovom jeziku, i jedno i drugo ime pišu se isto, bilo da ih nosi muško ili žensko. Oni, ipak, jesu žensko i muško. Stidljiva, povučena Dominik nikad nijednom muškarcu nije dozvolila da zaviri pod njenu brižljivo čuvanu ljušturu. Šarmantni i strpljivi Klod, iako pomalo tajnovit, naročito kad je reč o poslu, ne liči na mužjaka predatora koji će ugrabiti šta mu se pruža pa nestati bez traga i glasa. Na pomolu je prava idila. Dominik i Klod postaju roditelji. Na svet dolazi mala Episen, pronicljivo i osetljivo dete kroz čiju će se sudbinu prelamati i sudbine onih koji su je na taj svet doveli. U toj stvarnosti, koja je idilična čak i kad to nije, Dominik će steći i veliku prijateljicu, svoju srodnu žensku dušu, koja će joj otvoriti nove vidike. Poslednji vidik koji će se pred njenim očima otvoriti baciće senku na sve lepo što joj se dogodilo u životu. Njen voljeni Klod je, po svemu sudeći, sve u životu radio vođen posebnim, bolesnim motivom… Roman Dvopolna imena predstavlja klasičnu Ameli Notomb – oštru i beskompromisnu, jer kod nje, kao ni kod njenih književnih kreacija, ne postoji ništa osrednje. Ona u ovoj knjizi nudi jedinstven i upečatljiv portret mlade žene u odrastanju, priču koja je istovremeno žestoko potresna i neobično dopadljiva.

Život u senci Dok su Beogradom vladali različiti narodi a tek u poslednja dva stoleća kontinuirano Srbi, od X veka u njemu je postojano živeo, radio i na različite načine doprinosio razvoju grada još jedan narod – Jevreji. O tome u svojim spisima i prepiskama svedoče i kordopski kalifi, i hazarski kagani, i trgovci iz Ankone, Dubrovnika i Venecije, ali i ostaci srušenih sinagoga na savskoj i dunavskoj strani grada. U vreme Kneževine i Kraljevine Srbije beogradski Jevreji stekli su punu afirmaciju kao etnička i verska zajednica. Brojna su jevrejska imena među srpskim junacima iz Prvog i Drugog svetskog rata, kao i na spomenicima i spomen-pločama u najstarijim gimnazijama u Beogradu. Danas nazivi desetina ulica, škola i drugih ustanova podsećaju na bliskost dva naroda koja od XIX veka jednako doživljavaju Srbiju kao svoju otadžbinu. Knjiga Nebojše Jovanovića predstavlja jedinstvenu istorijsku sintezu duge prošlosti Beograda sagledanu kroz sudbinu jevrejskog naroda u njegovom najstarijem jezgru. Pitak i razgovetan stil autora, tematska podela knjige (posebno biografije pojedinih uglednih članova jevrejske zajednice) doprinose atmosferi i ambijentalnom uživljavanju čitaoca u duhovnu klimu starog Dorćola i Zereka čiji stanovnici međusobno govore ili ladino (jezički amalgam na španskoj govornoj osnovi) ili jidiš jezikom (nemačka govorna osnova), i koji zbog izvanredne odanosti srpskoj državi sebe rado nazivaju i Srbima Mojsijeve vere. Vojislava Radovanović, direktorka Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu

Razvijte pet osobina po kojima se izdvajaju posebni ljudi Bivši agent FBI-ja, vodeći svetski stručnjak za govor tela i neverbalnu komunikaciju, predstavlja načela po kojima se ponašaju lideri Tokom dvadesetpetogodišnjeg rada za FBI i uspešnog vođenja akcija Navaro je obavio više od deset hiljada razgovora i radio veoma ozbiljne procene ponašanja. Znanje koje je stekao napornim radom on sada prenosi vama. Knjiga Budite izuzetni sažima njegovo životno iskustvo u pet načela kojih se pridržavaju izuzetni pojedinci. Vladanje sobom. Da biste vodili druge, prvo morate vladati sobom. Zapažanje. Primenjujte iste metode koje koristi FBI da brzo i precizno procenite svaku situaciju. Komunikacija. Iskoristite moć verbalne i neverbalne interakcije da ubeđujete, motivišete i inspirišete. Postupanje. Postavljajte zajedničke ciljeve i predvodite druge tako što ćete im služiti kao primer. Psihološka uteha. Otkrijte tajnu osobinu izuzetnih osoba. Zahvaljujući studijama slučaja iz prošlosti, uzbudljivim pričama iz Navarove karijere u FBI-ju i savremenim naučnim saznanjima o neverbalnoj komunikaciji, ova nova vrsta knjige o liderstvu unosiće promene u vaše živote dugi niz godina. Ako želite da naučite kako da čitate ljude i steknete njihovo poverenje, nema boljeg učitelja od Džoa Navara. Budite izuzetni nudi praktične veštine za savladavanje svake problematične situacije. Publishers Weekly Džo Navaro nudi neprocenjive smernice kako da postanemo najbolja verzija sebe. Obavezno pročitati. Ejmi Kadi, autor svetskog bestselera Prisutnost

U ovoj knjizi nalaze se lekcije i saveti, korak po korak, kako meditirati za početnike. Namera autora je da što više ljudi iskusi plodove vežbanja meditacije, jer ako želite da živite u miru i sreći, treba da radite na tome da širite mir i sreću u svetu u kojem živite, a u tome vam može pomoći meditacija.

Sergej Dovlatov rođen je 3.septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjingradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine; ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis. Sergeja Dovlatova je američki časopis Njujorker svrstao u 20 najvećih pisaca XX veka. Velika svetska imena poput Kurta Vonegata i Irvina Šoa hvalila su njegov izvanredni stil koji, između ostalog, odlikuje neodoljiva britkost, pitkost, beskompromisnost, duhovitost…. Iz SSSR-a je emigrirao sa jednim jedinim koferom, što je u romanu Kofer i opisao: “Na dnu kofera ležala je stranica ‘Pravde’ iz maja osamdesete. Na naslovnoj strani je pisalo: ‘Živeo socijalizam!’ U sredini je bio portret Karla Marksa. Kad sam bio školarac, običavao sam da crtam vođe proletarijata. Posebno Marksa. Malo razmažeš mrlju mastila i već liči… Pogledao sam prazan kofer. Na dnu je bio Karl Marks. Na vrhu Brodski. A između njih beznadežan, neprocenjiv, jedini život.”

Opis Stvarnost Šulcovih priča je sasvim identična stvarnosti, recimo, realističkog romana, samo što je stvarnost koju on opisuje izmešana sa ogromnom količinom sna, mašte, fantastičnih grotesknih scena. Njegova maštanja i fantazija podležu istim zahtevima i zakonima kao i realni događaji ili ličnosti, oni u priči žive istim umetničkim životom. Otac, radnja, grad, fantastična vožnja fijakerom, skupljanje palih zvezda, tobožnje dinastičke intrige i borbe, očeve promene u kondora, bubašvabu, škorpiona – sve se to upravlja prema jednim istim zakonima. Materija se skuplja i širi, vreme se izdužuje ili skuplja, događaji teku u vremenu ili van njega, u celoj toj jedinstvenoj viziji stvarnosti ne postoje nikakvi objektivni zakoni realnosti. Ta stvarnost viđena okom deteta u Šulcovom delu tek biva otkrivena, spoznata i – stavljena u okvire mita, mita stvorenog dečjom maštom. Sve to ukupno uzeto dočarava čitaocu jednu neobičnu sugestivnu i jedinstvenu viziju sveta. Stojan Subotin O autoru: Bruno Šulc je veliko i svetlo ime moderne poljske književnosti. Rođen je 1892. godine u Drohobiču i tu je proveo ceo žviot kao professor crtanja. Ubijen je 1942. u jevrejskom getu u rodnom gradu. Književni opus Bruna Šulca nije velik, bar ne ono što je ostalo: Prodavnice cimetove boje (1934), Sanatorijum pod klepsidrom (1937), Kometa (1938), nekoliko eseja i prikaza i to je sve. Međutim, poslednjih desetak godina svoga života Šulc je vrlo intenzivno radio. U ratnom haosu propali su mu roman Mesija i nova zbirka pripovedaka već spremljenih za štampu.

Život u senci istorije Dok su Beogradom vladali različiti narodi a tek u poslednja dva stoleća kontinuirano Srbi, od 10. veka u njemu je postojano živeo, radio i na različite načine doprinosio razvoju grada još jedan narod – Jevreji. O tome u svojim spisima i prepiskama svedoče i kordopski kalifi, i hazarski kagani, i trgovci iz Ankone, Dubrovnika i Venecije, ali i ostaci srušenih sinagoga na savskoj i dunavskoj strani grada. U vreme Kneževine i Kraljevine Srbije beogradski Jevreji stekli su punu afirmaciju kao etnička i verska zajednica. Brojna su jevrejska imena među srpskim junacima iz Prvog i Drugog svetskog rata, kao i na spomenicima i spomen-pločama u najstarijim gimnazijama u Beogradu. Danas nazivi desetina ulica, škola i drugih ustanova podsećaju na bliskost dva naroda koja od 19. veka jednako doživljavaju Srbiju kao svoju otadžbinu. „Knjiga Nebojše Jovanovića predstavlja jedinstvenu istorijsku sintezu duge prošlosti Beograda sagledanu kroz sudbinu jevrejskog naroda u njegovom najstarijem jezgru. Pitak i razgovetan stil autora, tematska podela knjige (posebno biografije pojedinih uglednih članova jevrejske zajednice) doprinose atmosferi i ambijentalnom uživljavanju čitaoca u duhovnu klimu starog Dorćola i Zereka čiji stanovnici međusobno govore ili ladino (jezički amalgam na španskoj govornoj osnovi) ili jidiš jezikom (nemačka govorna osnova), i koji zbog izvanredne odanosti srpskoj državi sebe rado nazivaju i Srbima Mojsijeve vere.“ – Vojislava Radovanović, direktorka Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu Format: 13x20 cm Broj strana: 152 Pismo: Latinica Povez: Mek

Ova knjiga sadrži konkretne, praktične i proverene psihološke tehnike koje za svega nekoliko minuta i u bilo kom trenutku možete iskoristiti da saznate nečije misli i osećanja. Upravo zbog toga što se ove tehnike mogu primeniti na svakoj osobi, u svakoj situaciji, dr Liberman je njihovu lakoću i preciznost demonstrirao u stotinama televizijskih i radio-programa. U posebnom izveštaju za Foks njuz voditelj Džef Rosin je rekao: „Ovo je prosto čudesno! Bio sam pored njega i nijednom nije pogrešio, ni jedan jedini put. Čak sam i ja naučio kako se to radi, a to dovoljno govori.” Zapravo, dr Liberman je u programu uživo išao od osobe do osobe, sa iskusnim poligrafskim ispitivačima koji su proveravali njegove zaključke, i svaki put su im se rezultati u potpunosti poklapali. Svakoga možete pročitati vam korak po korak pokazuje kako da u svakodnevnom životu odredite šta neko misli i oseća. A kada su ulozi visoki, poput poslovnih pregovora, policijskih ispitivanja, situacija potencijalne zloupotrebe, krađe ili prevare – sposobnost da utvrdite ko je na vašoj strani, a ko želi da vam naudi (ili vašim bližnjima) može vam uštedeti mnogo vremena, novca, energije i patnje. Njujork tajms je to najbolje formulisao. U jednom članku su samo napisali: „Nemojte lagati doktora Libermana.” A sada i vi možete naučiti koja su to najvažnija psihološka obeležja koja vladaju ljudskim ponašanjem, a njihovo poznavanje vam omogućava da uvek budete u prednosti. Postavite igru tako da ne možete izgubiti.

Kada je 1937. objavljena, knjiga Misli i obogati se proglašena je za jednu od najvećih inspirativnih knjiga tog vremena. Postala je obavezno štivo za muškare i žene koji su težili uspehu u životu i u poslu. Knjiga je prodata u preko 15 miliona primeraka. Postala je nezaobilazno uputstvo za milione ljudi željnih da pobegnu od siromaštva velike represije i napreduju ka prosperitetu za sebe, svoju porodicu a u mnogo slučajeva i za svoje radnike. Napoleon Hil je uspeo da formuliše filozofiju uspeha, oslanjajući se na ideje i iskustvo najuspešnijih poslovnih ljudi u oblasti industrije koje je intervjuisao. Uspeh knjige Misli i obogati se predstavljao je početak duge karijere tokom koje je savetovao poslovne lidere, držao predavanja i napisao još nekoliko knjiga, pri čemu je i sam postao milioner. Nakon duge i bogate karijere autora, izdavača časopisa, predavača i konsultanta vođama iz poslovnog sveta, motivacioni pionir je preminuo 1970. Napoleon Hil je rođen 1883. godine. Radio je kao sekretar, kao “ planinski reporter” za lokalne novine, kao upravnik rudnika uglja i stovarišta, a studirao je i prava pre nego što je počeo da radi kao novinar. Njegovo delo je i danas putokaz uspeha za pojedince i utiče na čitaoce već celih 80 godina. Koraci ka bogatstvu koje je dokazao Napoleon Hil važe za današnje čitaoce isto kao i za njegove savremenike. Svi koji pročitaju knjigu Misli i obogati se, shvate i primene tu filozofiju biće bolje pripremljeni da uživaju u višem stan

Roman dobitnice Nobelove nagrade za književnost 2007. godine! Alferd i Emili je roman koji prati život autorkinih roditelja, tako da spada u njena ličnija dela. Životni put Alfreda i Emili je izmenjen posle Velikog rata. Otac je jedva preživeo ranjavanje i amputirana mu je noga, dok je majka radila kao medicinska sestra gde se zaljubljuje u doktora koji se utopio u Lamanšu. Rastrzani životi puni patnje.

Zbirka kratkih priča Priče Ivane Elezović Babić dovode nas do one tačke sažimanja u kojoj je sve moguće. Iz nje će junaci njenih tekstova izaći drugačiji: nekada jači, a nekada ranjiviji, ali nikada isti. Umeti dovesti narativ u takvu napetost, a to raditi sa lakoćom i pouzdanošću pripovednog glasa – to može samo neko ko zna šta radi i ko zna da piše. Iz recenzije Vladimira Arsenića

Jedne ledene januarske noći 1665. tri putnika ušla su u gradić Valonj pošto su savladali sve prepreke i provukli se kroz sve carine, ne znajući ništa o tovaru koji su nosili osim da je lomljiv, i veoma dragocen. Ta noć zauvek će izmeniti život Nikole d’Asana, plemića čiji je dolazak na svet obavijen tajnom i koji će dugo tragati za svojim dvojnikom ili dvojnicom, skrivenim negde iza ogledala. Fasciniran istorijom, čovek uzbudljive lične istorije, Žerar de Kortans u ovom romanu dočarava francuski sedamnaesti vek, vreme Luja XIV, gradnju Versaja i čuvene Dvorane ogledala u njemu. U Francuskoj još ne umeju da prave ogledala kakva su potrebna, to umeju samo radnici-staklari u Veneciji, a Serenisima čuva svoj monopol ne birajući sredstva. Ali, ni veliki francuski kralj ne bira sredstva da ostvari svoj blistavi naum… Borba za tehnološku prevlast, surova vlast koja ugnjetava i ucenjuje svoje podanike i diplomatska dvoličnost, pozadina su na kojoj se odigrava jedna porodična priča koja će se stotinak godina kasnije završiti pod sečivom giljotine. Žerar de Kortans (Pariz, 1948) vodi, po majčinoj liniji, poreklo od čuvenog napuljskog odmetnika Fra Dijavola koji se borio protiv Napoleonovih trupa i završio na vešalima, a po očevoj od markizâ Roero di Kortance, čuvene i uticajne pijemonteške aristokratske porodice, koja je, pošto se borila na strani Garibaldija, morala da napusti italiju 1893. godine i ode u izgnanstvo. Odrastao u proleterskoj sredini na obodu Pariza, kasno je saznao za svoje plemićko poreklo – poslednji stanar porodičnog zamka, deda, taksista, nerado je govorio italijanski i o Italiji. Prve okršaje imao je Žerar de Kortans kao vrhunski sportista, trkač na 400 i 800 metara. Pesme je počeo da piše u osamnaestoj godini, posle susreta sa Bernarom Noelom i starim srpskim nadrealistom Dušanom Matićem. Bio je i glumac, igrao je Brehta u dvorištu fabrike u kojoj je radio (i često izazivao eksplozije) njegov otac, hemičar. Počeo je da studira modernu književnost, ali je naglo odlučio da sam stvara književnost. Sedamdesetih godina prošlog veka na to su presudno uticali susreti sa velikim piscima španskog govornog područja, s kojima je prijateljevao i čije je knjige prevodio i objavljivao u ediciji Baroko koju je uređivao u izdavačkoj kući Flamarion. Do devedesetih godina on je, dakle, pisac (pesama, radio drama, eseja), prevodilac, urednik više biblioteka, aktivista (protiv diktatura u Južnoj Americi), scenarista, saradnik radija France-culture, književni kritičar u najuglednijim francuskim listovima; išao je u Irak za vreme iračko-iranskog rata, bavio se psihoanalizom… Devedesetih počinje sa ličnim istraživanjima skopčanim sa pisanjem i, da bi odgovorio na pitanja koja ga zaokupljaju, razgovara sa prijateljima piscima i piše njihove književne biografije: tu su Pol Oster, Horhe Semprun, Filip Soler, Ž. M. G. de Klezio. Godine 1998. Konačno počinje da raspreda porodičnu istoriju kroz niz romana (Vicekraljevi, Ciklon, Jedna soba u Torinu, Asam, Banditi): ne iz nostalgije, da bi saznao odakle potiče, nego da bi razumeo. „Moje je delo pomalo neujednačeno, raznorodno, ali povezano“, veli. U to delo ulazi više od šezdeset knjiga – dvadesetak romana, mnoštvo esejističkih dela, antologija, osam pesničkih zbirki, veliki broj knjiga prevedenih sa španskog… Njegovi romani su prevedeni na dvadesetak jezika, a on je dobitnik brojnih nagrada među kojima su Nagrada Renodo, 2002 i Nagrada za istorijski roman, 1998. Uređivao je ediciju Folio/Biografije u izdavačkoj kući Galimar, a 2009. godine odlikovan je ordenom Viteza Legije časti.