Jugoslav Ćosić : KLINIKA JUGOSLAVIJA - Izbor tekstova Indexovog radio-pozorišta, Danga Beograd 1990, str. 182. Satirični tekstovi. Očuvanost 4.

■ TURISTA ▪︎Autor: Olen Stajnhauer ▪︎Izdavač: Evro Giunti, Beograd, 2014. ▪︎Povez: Mek ▪︎Br. Strana: 437str. ▪︎Stanje: Odlično očuvana ▪︎Majlo Viver je pokušao za sobom da ostavi svoj nekadašnji život prepun tajni i laži u kojem je radio za Centralnu obaveštajnu službu kao „turista”, tajni agent bez kuće i identiteta. Međutim, povlačenje s terena će postati nemoguće u trenutku kad hapšenje traženog ubice dovede do istrage jednog od Majlovih najstarijih kolega.

Izdavač: Orbis, München, 1994 Tvrdi povez sa zaštitnim omotom, 639 strana Dan nakon što je istekao ultimatum Zapada Sadamu Huseinu, saveznički bombarderi napadaju iračke položaje. Dok ceo svet čeka „Operaciju Pustinjska oluja“. šačica muškaraca se grozničavo bori za to. spasi čovečanstvo od katastrofe. Majk Martin, britanski major SAS-a, mesecima je radio kao doušnik u okupiranom Kuvajtu. Kada konačno uspe da stupi u kontakt sa misterioznim špijunom „Jerichonom“, potvrđuju se njegovi najgori strahovi: Husein poseduje „Kubthut-Allah“ – „Božju pesnicu“. kako on naziva atomsku bombu. Martin ima tačno četiri dana za najopasniju misiju svog života: da pronađe i uništi „Božju pesnicu“.

GREŠNICI - Tifani Rajs veoma lepo očuvana Vulkan Beograd 2019 , „Erotski triler koji će vam probuditi sva čula!“ – The New York TimesPoručnik Kingsli je dosad u karijeri radio sve – špijunirao je, lagao, ubijao po naređenju. Međutim, njegova nova tajna misija zahteva nešto nesvakidašnje i možda je najopasnija do sada. Nestao je mlađani pukovnikov nećak, a na Kingsliju je da ga vrati kući.Zbog toga će morati da poseti sedište seks-kulta u kojem vladaju žene, a muškarci su robovi, i to svojom voljom. Ili možda nije tako? Dok je zarobljen unutar zidina zamka, Kingslija će začarati erotične čini zagonetne Madam, žene koja poseduje mudrost, moć i lepotu. Ona mu nudi život za kakvim je oduvek žudeo i ostvarenje njegove najveće želje. Uz određenu cenu, naravno. Da se zauvek odrekne osobe koju voli.U jedno je siguran: šta god da izabere, više nikada neće biti isti. mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , latinica, 270 strana

m11 Autor:: Rafael Badzijag Žanrovi:: Popularna psihologija Izdavač:: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2022. Broj strana: 368 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Knjiga Tajna od milijardu dolara iz prve ruke nudi znanje o milijarderima preduzetnicima, i to ispričano njihovim rečima. Koje su vaše navike? Podržavaju li vaše dugoročne ciljeve? Da li ste uspostavili rutine u životu i poslu? Verujete li u sebe i jeste li optimistični u pogledu onoga što možete da postignete? Dok budete čitali ovu knjigu, otkrićete da morate da kročite van zone komfora ako želite da postignete nešto veliko. Da morate da iskoristite svaku priliku da učite – kad god i gde god je to moguće. Da osluškujete svoje želje i svoju strast. Strast je jedan od najvažnijih kvaliteta poslovnog čoveka i deo tajne uspeha za mnoge intervjuisane. Ako imate strast prema onome što radite, bićete samomotivisani, željni i neumorni. I, naravno, da morate naporno da radite. Možete biti talentovani, možete biti vizionar, ali morate da radite i da nikad ne odustanete. Život je maraton, a ne trka na 100 metara.

Posveta na predlistu... PČ Mislili ste da znate kako funkcioniše svet špijunaže? Zaboravite to što ste dosad čuli. Ovo je priča koja će promeniti sve.Pakao postoji i bio sam u njemu. Tri stotine sedamdeset tri dana. O mom slučaju nije se pričalo i do sada se o njemu nije ništa znalo. Institucije i sudstvo ostali su gluvi na molbe moje porodice, advokata i malog broja onih koji su za njega znali. Uprkos činjenicama. Uprkos zakonima države. U besanim noćima svodio sam račune sa prošlošću i sa sadašnjošću. Od budućnosti sam se iz sujeverja uzdržavao, uopšte ne pokušavajući da zamišljam šta će biti posle.Upoznajte agenta Kaspera, operativca koji je radio i za italijansku i za američku tajnu službu. Zakoračite u svet tajni i senzacionalnih otkrića, svet falsifikata, drskih imitacija i očiglednih prevara. Carstvo večite dvosmislenosti, u kojem politika menja pravila i ravnotežu, preokreće saveze. Uđite u društvo najopasnijih tajnih agenata.Evo ih tu. Nagomilani na drvenim paletama, uvijeni u debeli plastični zaštitni omot. Dolari, dolari i opet dolari. Mirišu na štampu i na greh.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prošlo je devet milenijuma od nestanka zemlje zvane Atlantida. U Indijskom okeanu i u Koloradu pronađeni su materijalni dokazi o postojanju drevne civilizacije zbrisane s lica Zemlje razornim udarom komete. Kakvu je poruku, čvrsto urezanu u kamen, ostavio za sobom drevni narod – koji je svoju ligu pomorskih država nazivao Amenes? Je li to poruka nade, ili upozorenja na buduće katastrofe? Ali, čovečanstvu na Zemlji opet preti sudnji dan, ovog puta izazvan bolesnim umom čoveka, koji sofisticiranim lomljenjem i pomicanjem ledene ploče na Antarktiku želi da poremeti rotacijsku ravnotežu Zemlje i izazove opštu kataklizmu s potopom... U uzbudljivoj priči u čijem su središtu Dirk Pit i njegov kolega Al Ðordino iz američke Nacionalne agencije za mora i podmorje razotkriva se katastrofični plan sledbenika nacističkog carstva, Trećeg rajha, o uništenju sveta radi podizanja Četvrtog carstva... Klajv Kasler je osoba koji ima 19 uzastopnih bestselera na listama Njujork tajmsa, čije knjige su prodate u preko 125 miliona primeraka, koji je pronašao veliki broj nestalih brodova i podmornica, koji ima doktorat Njujorškog državnog univerziteta i koji je kolekcionar starih automobila sa 85 modela u kolekciji, ali pre svega međunarodno priznati velemajstor akciono-avanturističkog žanra, objavljivan na više od 40 jezika u preko 100 zemalja. Iza svih ovih zavidnih brojki stoji trideset godina duga karijera, otpočeta serijalom avantura u kojima je glavnu ulogu imao Kaslerov prvi junak Dirk Pit, čije će doživljaje čitaoci širom sveta imati prilike da prate u narednih 14 romana. Pored literarnih dostignuća, Kasler je međunarodno priznat autoritet za pitanje potonulih i nestalih brodova i osnivač Nacionalne podvodne i morske agencije, organizacije posvećene zaštiti i očuvanju morskih površina. Kasler i njegova ekipa podvodnih stručnjaka otkrili su preko 60 potopljenih brodova, uključujući i prvu potopljenu podmornicu u II svetskom ratu. Ogranci agencije razvijeni su i u Australiji i Južnoj Africi. Godine 1996. Kasler je napisao studiju o podvodnom istraživanju pod naslovom Morski lovci, koja je u naučnim krugovima doživela značajna priznanja, među kojima i prestižnu Lowell Thomas nagradu za podvodna istraživanja. I to nije sve. Pre nego što će se proslaviti avanturama Dirka Pita, Kasler je radio kao autor radio i TV reklama, koje su osvojile veliki broj nagrada, uključujući i najznačajniju nagradu u oblasti reklamne produkcije – nagradu na Kanskom filmskom festivalu. Kasler trenutno razvija nekoliko filmskih scenarija po svojim romanima, piše i producira devetnaestodelni dokumentarni serijal nastao na osnovu Morskih lovaca i još uvek sakuplja stare automobile. Živi u planinama Kolorada.

Knjiga je u odličnom stanju i tous les gars du monde (sh. Kad bi svi momci na svijetu) je francuski crno-bijeli igrani film snimljen 1956. u režiji Christian-Jacquea. Po žanru predstavlja kombinaciju drame i pustolovnog filma. Radnja započinje kada se naglo razboli posada francuskog ribarskog broda u Sjevernom moru, a poslani poziv u pomoć jedini uspije dobiti radio amater iz Togoa (u tadašnjoj Francuskoj Zapadnoj Africi) te pokreće akciju slanja spasonosnog seruma u kojoj će, sticajem okolnosti, sudjelovati ljudi iz različitih zemalja, uključujući kako bivše neprijatelje iz Drugog svjetskog rata, tako i protivnike s druge strane Željezne zavjese. Si tous les gars du monde je bio inspiriran stihovima pjesme La Ronde Paula Forta, poznate po zalaganju za suradnju među ljudima, a njegova duboko humanistička poruka i veličanje međunarodne suradnje je prilično imponirala tadašnjoj publici zastrašenoj Hladnim ratom. Pjesmu iz filma je snimio francuski vokalni sastav Les Compagnons de la chanson i sljedeće godine je postala veliki hit. Sam je film, pak, dobio niz međunarodnih nagrada, uključujući Kristalni globus na Festivalu u Karlovym Varyma. Žak Remi Tvrd povez Format 17 cm 182 str

400 strana NEMA pečat biblioteke Knjiga po kojoj je snimljen istoimeni film Klinta Istvuda. Autobiografija najubitačnijeg snajperiste u istoriji vojske SAD. „Ovo je zaveštanje jednog od najvećih američkih heroja.“ American Riflemen On je najubojiti američki snajperista svih vremena. Neprijatelji koje je gonio zvali su ga Đavo, a njegova sabraća iz SEAL-a Legenda… Od 1999. do 2009. SEAL specijalac Kris Kajl postigao je najviše snajperskih pogodaka u istoriji vojske SAD. Pentagon je zvanično potvrdio da je Kris postigao više od sto pedeset pogodaka (prethodni američki rekord bio je stotinu devet), ali nije hteo da potvrdi neverovatan ukupan broj za ovu knjigu. Irački pobunjenici toliko su ga se plašili da su mu ucenili glavu. Kris je stekao status legende među američkim ratnicima, koje je sa smrtonosnom preciznošću štitio s krovova i skrivenih položaja. Uzbudljiva i nezaboravna, Krisova izvanredna priča o neverovatnim iskustvima sa ratišta spada među najbolje ratne memoare svih vremena. „Iz grupe elitnih ratnika jedan čovek se izdigao iznad svih i pokazao kao jedinstven. Taj čovek je Kris Kajl. Maestralni snajperista, Kris je video i radio stvari o kojima će budući naraštaji pričati.“ Markus Latrel, bivši pripadnik SEAL-a „Kris Kajl je bio neverovatan, najslavniji ratni heroj našeg doba, pravi američki junak u svakom smislu te reči.“ D Magazine „Moja knjiga godine. Američki snajperista Krisa Kajla neverovatno je podroban opis borbi u Iraku – humana, hrabra priča koja se čita sa lakoćom.“ Patriša Kornvel za New York Times Book Review

Milan Nikolić : ŠPIJUN X JAVLJA , Svjetlost Sarajevo 1963, str. 168. Biblioteka Džepna knjiga 276 Krimi roman Očuvanost 3. Milan Nikolić rođen je u Osijeku 20. lipnja 1924. godine. Otac Franjo prvo je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i visoki časnik u vojsci NDH. Školovanje je Milan Nikolić započeo u Osijeku, gdje je završio pučku školu, nakon čega je u Beogradu završio gimnaziju. U Bugarskoj je krenuo u vojnu školu, koju pak nikad nije završio, a život ga je nakon toga odnio u Zagreb gdje je studirao pravo, koje također nije završio. Mada se u akademskim vodama nije snašao, uspjeh je Nikolić ostvario kasnije u tzv. trivijalnoj književnosti. Nikolić je sudjelovao u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svjetskog rata radio je u obavještajnoj službi, živeći na samoj granici, prema Slobodnom teritoriju Trsta. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju su u njegovo vrijeme zdušno gutali brojni obožavatelji. U špijunskom poslu sigurno mu je pomagalo znanje niza jezika – posebno talijanskog i njemačkog, ali i francuskog, bugarskog, engleskog, češkog, ruskog, mađarskog i švedskog. Po okončanju špijunske karijere, Nikolić postaje knjigovođa, te neko vrijeme radi ovaj posao u Opatiji, te Iloku. Amaterski se bavio i novinarstvom. Nakon Iloka, neko je vrijeme proveo na liječenju u Zagrebu, te se ubrzo nastanio u Virovitici gdje počinje stvarati svoja književna djela. 1956. godine dobio je poticaj za pisanje jedne pripovjetke, koju je na ocjenu dao jednom virovitičkom profesoru. Povoljna kritika tog profesora potaknula ga je na proširenje osnovne radnje i nakon samo desetak dana nastao je njegov prvi roman – „Prsten s ružom“. Svoje prvo djelo poslao je sarajevskoj „Džepnoj knjizi“, specijaliziranoj za tzv. ’lako štivo’, pod pseudonimom Malin. Nakladnik ga je uspio nagovoriti da ipak roman objavi pod punim imenom, te „Prsten s ružom“ izlazi 1957. godine. Nikolićevi uzori već su u prvom djelu prepoznatljivi – riječ je o legendarnoj Agathi Christie i Georgeu Simenonu, te klasiku žanra Mickeyu Spilaneu. Kao noseći likovi njegovog krimi opusa pojavljuju se novinar Miki, a kasnije agent Malin (nazvan prema njegovom nesuđenom književnom pseudonimu. U nakladi „Džepne knjige“, odnosno „Svjetlosti“ izaći će mu 16 djela, a u beogradskoj „Dugi“ objavit će 11 djela. „Duga“ objavljuje njegov posljednji kriminalistički roman „Zeleni signal na prelazu“ iz 1970. godine – objavljen pod pseudonimom ’Džon Smit’ (John Smith), te sva njegova vestern djela objavljivana pod pseudonimom Milton S. Nikols. Za vestern se odlučio zasićen kriminalističkim žanrom, kojeg su polako prihvatili drugi domaći pisci. Nikolić se okušao i u žanru znanstvene fantastike. Svoja je djela Nikolić objavljivao na srpskom standardu jezika, prema zahtjevu ondašnjih nakladnika. Ljubljanska „Mladinska knjiga“ objavila je slovenske prijevode dvaju romana – „Prsten z rožo“ 1959. i „Vohun X poroča“ 1960. godine. Isti izdavač prvi je objavio kriminalistički roman „Nije bilo slučajno“ 1962. godine, koji se objavljuje iste godine u „Glasu Slavonije“. Preostala djela objavljena su mu kao feljtoni (u „Glasu Slavonije“, „Ljubljanskom dnevniku“, tjedniku „Tovarišev“, „Virovitičkom listu“ i „Oslobođenju“. Neki od njegovih naslova su: „Prsten s ružom“ (1957.), „Smrt traži drugoga“ (1958.), „Drug Pi“ (1961. i 1964.), „Mačak kroji pravdu“ (1968.), „Jastrebovo gnezdo“ (1970.). Sa zagrebačkim nakladnicima nije imao sreće, ali je zato surađivao s ondašnjom televizijom – prema njegovoj je priči snimljen „Stakleni paravan“ iz 1959. godine, prva naša TV krimi-priča, kao i televizijska igra „Poštar zvoni dvaput“ iz 1960. U jednoj glazbeno-zabavnoj TV emisiji 1961. godine na TV Zagreb parodirale su se njegove detektivske priče. Autor je scenarija i za prvi špijunski film s ovih prostora „X-25“, nastao prema njegovom romanu „Špijun X javlja“ iz 1958. Milan Nikolić preminuo je u Virovitici 18. rujna 1970. godine, ostavivši za sobom rukopise nekoliko priča, romana i radio-drama.

Milan Nikolić : KRISTALNA PEPELJARA , Svjetlost Sarajevo 1962, str. 170. Biblioteka Džepna knjiga 251. Krimi roman. Očuvanost 3. Milan Nikolić rođen je u Osijeku 20. lipnja 1924. godine. Otac Franjo prvo je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i visoki časnik u vojsci NDH. Školovanje je Milan Nikolić započeo u Osijeku, gdje je završio pučku školu, nakon čega je u Beogradu završio gimnaziju. U Bugarskoj je krenuo u vojnu školu, koju pak nikad nije završio, a život ga je nakon toga odnio u Zagreb gdje je studirao pravo, koje također nije završio. Mada se u akademskim vodama nije snašao, uspjeh je Nikolić ostvario kasnije u tzv. trivijalnoj književnosti. Nikolić je sudjelovao u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svjetskog rata radio je u obavještajnoj službi, živeći na samoj granici, prema Slobodnom teritoriju Trsta. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju su u njegovo vrijeme zdušno gutali brojni obožavatelji. U špijunskom poslu sigurno mu je pomagalo znanje niza jezika – posebno talijanskog i njemačkog, ali i francuskog, bugarskog, engleskog, češkog, ruskog, mađarskog i švedskog. Po okončanju špijunske karijere, Nikolić postaje knjigovođa, te neko vrijeme radi ovaj posao u Opatiji, te Iloku. Amaterski se bavio i novinarstvom. Nakon Iloka, neko je vrijeme proveo na liječenju u Zagrebu, te se ubrzo nastanio u Virovitici gdje počinje stvarati svoja književna djela. 1956. godine dobio je poticaj za pisanje jedne pripovjetke, koju je na ocjenu dao jednom virovitičkom profesoru. Povoljna kritika tog profesora potaknula ga je na proširenje osnovne radnje i nakon samo desetak dana nastao je njegov prvi roman – „Prsten s ružom“. Svoje prvo djelo poslao je sarajevskoj „Džepnoj knjizi“, specijaliziranoj za tzv. ’lako štivo’, pod pseudonimom Malin. Nakladnik ga je uspio nagovoriti da ipak roman objavi pod punim imenom, te „Prsten s ružom“ izlazi 1957. godine. Nikolićevi uzori već su u prvom djelu prepoznatljivi – riječ je o legendarnoj Agathi Christie i Georgeu Simenonu, te klasiku žanra Mickeyu Spilaneu. Kao noseći likovi njegovog krimi opusa pojavljuju se novinar Miki, a kasnije agent Malin (nazvan prema njegovom nesuđenom književnom pseudonimu. U nakladi „Džepne knjige“, odnosno „Svjetlosti“ izaći će mu 16 djela, a u beogradskoj „Dugi“ objavit će 11 djela. „Duga“ objavljuje njegov posljednji kriminalistički roman „Zeleni signal na prelazu“ iz 1970. godine – objavljen pod pseudonimom ’Džon Smit’ (John Smith), te sva njegova vestern djela objavljivana pod pseudonimom Milton S. Nikols. Za vestern se odlučio zasićen kriminalističkim žanrom, kojeg su polako prihvatili drugi domaći pisci. Nikolić se okušao i u žanru znanstvene fantastike. Svoja je djela Nikolić objavljivao na srpskom standardu jezika, prema zahtjevu ondašnjih nakladnika. Ljubljanska „Mladinska knjiga“ objavila je slovenske prijevode dvaju romana – „Prsten z rožo“ 1959. i „Vohun X poroča“ 1960. godine. Isti izdavač prvi je objavio kriminalistički roman „Nije bilo slučajno“ 1962. godine, koji se objavljuje iste godine u „Glasu Slavonije“. Preostala djela objavljena su mu kao feljtoni (u „Glasu Slavonije“, „Ljubljanskom dnevniku“, tjedniku „Tovarišev“, „Virovitičkom listu“ i „Oslobođenju“. Neki od njegovih naslova su: „Prsten s ružom“ (1957.), „Smrt traži drugoga“ (1958.), „Drug Pi“ (1961. i 1964.), „Mačak kroji pravdu“ (1968.), „Jastrebovo gnezdo“ (1970.). Sa zagrebačkim nakladnicima nije imao sreće, ali je zato surađivao s ondašnjom televizijom – prema njegovoj je priči snimljen „Stakleni paravan“ iz 1959. godine, prva naša TV krimi-priča, kao i televizijska igra „Poštar zvoni dvaput“ iz 1960. U jednoj glazbeno-zabavnoj TV emisiji 1961. godine na TV Zagreb parodirale su se njegove detektivske priče. Autor je scenarija i za prvi špijunski film s ovih prostora „X-25“, nastao prema njegovom romanu „Špijun X javlja“ iz 1958. Milan Nikolić preminuo je u Virovitici 18. rujna 1970. godine, ostavivši za sobom rukopise nekoliko priča, romana i radio-drama.

Milan Nikolić : POSLEDNJA KARTA , Svjetlost Sarajevo 1960, str. 224. Kriminalistički roman. Biblioteka Džepna knjiga 179. Očuvanost 3- ; malo pohaban. Milan Nikolić rođen je u Osijeku 20. lipnja 1924. godine. Otac Franjo prvo je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i visoki časnik u vojsci NDH. Školovanje je Milan Nikolić započeo u Osijeku, gdje je završio pučku školu, nakon čega je u Beogradu završio gimnaziju. U Bugarskoj je krenuo u vojnu školu, koju pak nikad nije završio, a život ga je nakon toga odnio u Zagreb gdje je studirao pravo, koje također nije završio. Mada se u akademskim vodama nije snašao, uspjeh je Nikolić ostvario kasnije u tzv. trivijalnoj književnosti. Nikolić je sudjelovao u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svjetskog rata radio je u obavještajnoj službi, živeći na samoj granici, prema Slobodnom teritoriju Trsta. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju su u njegovo vrijeme zdušno gutali brojni obožavatelji. U špijunskom poslu sigurno mu je pomagalo znanje niza jezika – posebno talijanskog i njemačkog, ali i francuskog, bugarskog, engleskog, češkog, ruskog, mađarskog i švedskog. Po okončanju špijunske karijere, Nikolić postaje knjigovođa, te neko vrijeme radi ovaj posao u Opatiji, te Iloku. Amaterski se bavio i novinarstvom. Nakon Iloka, neko je vrijeme proveo na liječenju u Zagrebu, te se ubrzo nastanio u Virovitici gdje počinje stvarati svoja književna djela. 1956. godine dobio je poticaj za pisanje jedne pripovjetke, koju je na ocjenu dao jednom virovitičkom profesoru. Povoljna kritika tog profesora potaknula ga je na proširenje osnovne radnje i nakon samo desetak dana nastao je njegov prvi roman – „Prsten s ružom“. Svoje prvo djelo poslao je sarajevskoj „Džepnoj knjizi“, specijaliziranoj za tzv. ’lako štivo’, pod pseudonimom Malin. Nakladnik ga je uspio nagovoriti da ipak roman objavi pod punim imenom, te „Prsten s ružom“ izlazi 1957. godine. Nikolićevi uzori već su u prvom djelu prepoznatljivi – riječ je o legendarnoj Agathi Christie i Georgeu Simenonu, te klasiku žanra Mickeyu Spilaneu. Kao noseći likovi njegovog krimi opusa pojavljuju se novinar Miki, a kasnije agent Malin (nazvan prema njegovom nesuđenom književnom pseudonimu. U nakladi „Džepne knjige“, odnosno „Svjetlosti“ izaći će mu 16 djela, a u beogradskoj „Dugi“ objavit će 11 djela. „Duga“ objavljuje njegov posljednji kriminalistički roman „Zeleni signal na prelazu“ iz 1970. godine – objavljen pod pseudonimom ’Džon Smit’ (John Smith), te sva njegova vestern djela objavljivana pod pseudonimom Milton S. Nikols. Za vestern se odlučio zasićen kriminalističkim žanrom, kojeg su polako prihvatili drugi domaći pisci. Nikolić se okušao i u žanru znanstvene fantastike. Svoja je djela Nikolić objavljivao na srpskom standardu jezika, prema zahtjevu ondašnjih nakladnika. Ljubljanska „Mladinska knjiga“ objavila je slovenske prijevode dvaju romana – „Prsten z rožo“ 1959. i „Vohun X poroča“ 1960. godine. Isti izdavač prvi je objavio kriminalistički roman „Nije bilo slučajno“ 1962. godine, koji se objavljuje iste godine u „Glasu Slavonije“. Preostala djela objavljena su mu kao feljtoni (u „Glasu Slavonije“, „Ljubljanskom dnevniku“, tjedniku „Tovarišev“, „Virovitičkom listu“ i „Oslobođenju“. Neki od njegovih naslova su: „Prsten s ružom“ (1957.), „Smrt traži drugoga“ (1958.), „Drug Pi“ (1961. i 1964.), „Mačak kroji pravdu“ (1968.), „Jastrebovo gnezdo“ (1970.). Sa zagrebačkim nakladnicima nije imao sreće, ali je zato surađivao s ondašnjom televizijom – prema njegovoj je priči snimljen „Stakleni paravan“ iz 1959. godine, prva naša TV krimi-priča, kao i televizijska igra „Poštar zvoni dvaput“ iz 1960. U jednoj glazbeno-zabavnoj TV emisiji 1961. godine na TV Zagreb parodirale su se njegove detektivske priče. Autor je scenarija i za prvi špijunski film s ovih prostora „X-25“, nastao prema njegovom romanu „Špijun X javlja“ iz 1958. Milan Nikolić preminuo je u Virovitici 18. rujna 1970. godine, ostavivši za sobom rukopise nekoliko priča, romana i radio-drama. Prof.dr.sc. Vinko Brešić danas nastoji valorizirati njegov rad i objaviti djela koja su

Partija karata / Milan Nikolić ; Kriminalistički roman Sarajevo : Džepna knjiga, 1957 , Fizički opis 102 str. ; 17 cm Biblioteka ǂ`Džepna knjiga` ; 73 Očuvanost 3- ; pohabana, Ima potpis ; ima lični štambilj na nekoliko mesta. Milan Nikolić rođen je u Osijeku 20. lipnja 1924. godine. Otac Franjo prvo je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i visoki časnik u vojsci NDH. Školovanje je Milan Nikolić započeo u Osijeku, gdje je završio pučku školu, nakon čega je u Beogradu završio gimnaziju. U Bugarskoj je krenuo u vojnu školu, koju pak nikad nije završio, a život ga je nakon toga odnio u Zagreb gdje je studirao pravo, koje također nije završio. Mada se u akademskim vodama nije snašao, uspjeh je Nikolić ostvario kasnije u tzv. trivijalnoj književnosti. Nikolić je sudjelovao u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svjetskog rata radio je u obavještajnoj službi, živeći na samoj granici, prema Slobodnom teritoriju Trsta. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju su u njegovo vrijeme zdušno gutali brojni obožavatelji. U špijunskom poslu sigurno mu je pomagalo znanje niza jezika – posebno talijanskog i njemačkog, ali i francuskog, bugarskog, engleskog, češkog, ruskog, mađarskog i švedskog. Po okončanju špijunske karijere, Nikolić postaje knjigovođa, te neko vrijeme radi ovaj posao u Opatiji, te Iloku. Amaterski se bavio i novinarstvom. Nakon Iloka, neko je vrijeme proveo na liječenju u Zagrebu, te se ubrzo nastanio u Virovitici gdje počinje stvarati svoja književna djela. 1956. godine dobio je poticaj za pisanje jedne pripovjetke, koju je na ocjenu dao jednom virovitičkom profesoru. Povoljna kritika tog profesora potaknula ga je na proširenje osnovne radnje i nakon samo desetak dana nastao je njegov prvi roman – „Prsten s ružom“. Svoje prvo djelo poslao je sarajevskoj „Džepnoj knjizi“, specijaliziranoj za tzv. ’lako štivo’, pod pseudonimom Malin. Nakladnik ga je uspio nagovoriti da ipak roman objavi pod punim imenom, te „Prsten s ružom“ izlazi 1957. godine. Nikolićevi uzori već su u prvom djelu prepoznatljivi – riječ je o legendarnoj Agathi Christie i Georgeu Simenonu, te klasiku žanra Mickeyu Spilaneu. Kao noseći likovi njegovog krimi opusa pojavljuju se novinar Miki, a kasnije agent Malin (nazvan prema njegovom nesuđenom književnom pseudonimu. U nakladi „Džepne knjige“, odnosno „Svjetlosti“ izaći će mu 16 djela, a u beogradskoj „Dugi“ objavit će 11 djela. „Duga“ objavljuje njegov posljednji kriminalistički roman „Zeleni signal na prelazu“ iz 1970. godine – objavljen pod pseudonimom ’Džon Smit’ (John Smith), te sva njegova vestern djela objavljivana pod pseudonimom Milton S. Nikols. Za vestern se odlučio zasićen kriminalističkim žanrom, kojeg su polako prihvatili drugi domaći pisci. Nikolić se okušao i u žanru znanstvene fantastike. Svoja je djela Nikolić objavljivao na srpskom standardu jezika, prema zahtjevu ondašnjih nakladnika. Ljubljanska „Mladinska knjiga“ objavila je slovenske prijevode dvaju romana – „Prsten z rožo“ 1959. i „Vohun X poroča“ 1960. godine. Isti izdavač prvi je objavio kriminalistički roman „Nije bilo slučajno“ 1962. godine, koji se objavljuje iste godine u „Glasu Slavonije“. Preostala djela objavljena su mu kao feljtoni (u „Glasu Slavonije“, „Ljubljanskom dnevniku“, tjedniku „Tovarišev“, „Virovitičkom listu“ i „Oslobođenju“. Neki od njegovih naslova su: „Prsten s ružom“ (1957.), „Smrt traži drugoga“ (1958.), „Drug Pi“ (1961. i 1964.), „Mačak kroji pravdu“ (1968.), „Jastrebovo gnezdo“ (1970.). Sa zagrebačkim nakladnicima nije imao sreće, ali je zato surađivao s ondašnjom televizijom – prema njegovoj je priči snimljen „Stakleni paravan“ iz 1959. godine, prva naša TV krimi-priča, kao i televizijska igra „Poštar zvoni dvaput“ iz 1960. U jednoj glazbeno-zabavnoj TV emisiji 1961. godine na TV Zagreb parodirale su se njegove detektivske priče. Autor je scenarija i za prvi špijunski film s ovih prostora „X-25“, nastao prema njegovom romanu „Špijun X javlja“ iz 1958. Milan Nikolić preminuo je u Virovitici 18. rujna 1970. godine, ostavivši za sobom rukopise nekoliko priča, romana i radio-drama.

256 STR vulkan #FASHIONVICTIM Modna urednica Anja Sent Kler je na samom vrhu. Za njenim garderoberom žude sve žene, popularna je na društvenim mrežama, a put do vrha popločan je telima svih onih koji su joj se ikada zamerili. Radila je naporno da bi došla do mesta na kojem je sad, ali i dalje nema sve. Opsednuta je Sarom Taft. Prelepa, otmena i bogata, Sara je rođena da bude svetska modna ikona. Sjajne i talasaste plave kose i sa najnovijim trendom na noktima, Sara je hodajuća naslovna strana modnog časopisa. A Anja želi da budu prijateljice. Najbolje. Jedine. Ali kada Sara postane glavna konkurencija za unapređenje, Anjin plan da postanu drugarice odlazi u zaborav. Da bi pobedila Saru... Mora da postane kao ona. A prijateljsko nadmetanje može da se završi fatalno, jer znate kako kažu u modi: Jednog dana ste in, a sutra ste mrtvi. Њ02

OČUVANA Naslov Kasandrin beleg : (iz jeresi XX veka) : roman / Čingiz Ajtmatov ; prevela s ruskog Mirjana Grbić Jedinstveni naslov Tavro Kassandrы. scc Godina 2007 Beograd : Logos, 2007 (Užice : Grafičar) 269 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Grbić, Mirjana Medenica, Vladimir, 1953- = Medenica, Vladimir, 1953- Biblioteka ǂKosmopolis (karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Tavro Kassandrы / Čingiz Aйtmatov Tiraž 500 Str. 243-[270]: Kraj sveta / Vladimir Medenica Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Ajtmatov, Čingiz, 1928-2008 – Romani Kasandra iz naslova ove knjige nije ona slatka, mala, crnpurasta i bucmasta cirkuska igračica iz istoimene latino-serije, što se reprizira po x-ti put u poslednjih 20 godina, na 66 kablovskih kanala koliko ih danas imamo, đavolu hvala. Jok, to je jedna još par milenijuma starija cura, tj. kćerka Trojanskog kralja Prijama, koja se taman kao u latino seriji, drznula i odbila Apolonovu ljubav (tj. sex), pa je od dotičnoga boga darivana darom da vidi budućnost… ali da joj niko ne veruje! Čingiz Ajtmatov (kirgijski: Чыңгыз Айтматов, ruski: Чинги́з Тореку́лович Айтма́тов, 12. decembar 1928 – 10. jun 2008) bio je kirgijski pisac koji je stvarao na ruskom i kirgijskom. Najpoznatija je osoba u kirgijskoj književnosti. Čingizov otac je bio Kirgiz, a majka Tatarka. Oboje su bili državni službenici u Šekeru. Godine 1937. njegov otac je optužen za „građanski nacionalizam” u Moskvi te je bio uhapšen i pogubljen 1938. Ajtmatov je živeo u vreme kada se Kirgistan pretvarao iz jedne od najudaljenijih zemalja Ruskog carstva u republiku SSSR. Studirao je u sovjetskoj školi u Šekeru, te je nakon toga radio razne poslove. Godine 1946. je počeo da studira poljoprivredu u Biškeku, ali se kasnije prebacio na književnost u Moskvi, gde je živio od 1956. do 1958. Narednih osam godina radi za novine Pravda. Na ruskom jeziku 1952. objavljuje dve publikacije „Novine dečaka Džiuja” i „Ашым”. Njegov prvi rad objavljen u Kirgistanu je bio „Ак Жаан” (Bela kiša, 1954), a poznata novela „Džamila”` (Jamila) objavljena je 1958. Dva puta je bio član žirija na Moskovskom filmskom festivalu.[2] Godine 1994. bio je član žirija na 44. Berlinskom filmskom festivalu. Ajtmatov je pretrpio zatajenje bubrega, 16. maja 2008. te je primljen u bolnicu u Nirnbergu, u Nemačkoj, gde je umro od upale pluća 10. juna 2008 u dobu od 79 godina. Nakon smrti posmrtni ostaci su preneti u Kirgistan, gde je sahranjen. Dobitnik je Austrijske državne nagrade za evropsku književnost 1993. godine. Bio je kirgistanski ambasador u Evropskoj uniji, NATO-u, Unesku i zemalja Beneluksa.

MARK TVEN KRALJEVIĆ I PROSJAK Tvrdi povez Самјуел Лангхорн Клеменс (енгл. Samuel Langhorne Clemens; Флорида, 30. новембар 1835 — Рединг, 21. април 1910),[1] познатији под књижевним псеудонимом Марк Твен (Mark Twain), био је амерички књижевник. У опсежном животном делу остварио је широку лествицу осећаја и мисли, од пуне животне радости до потпуног безнађа.[2] Након детињства проведеног на обалама Мисисипија учио је за типографа, радио као пилот на речном броду, ишао у потрагу за златом у Калифорнију, путовао по Средњем истоку и Европи.[3] Његов живот пун пустоловина, успеха и славе помућује смрт његових жена и ћерки, што изазива песимизам и тешки очај његових последњих радова. Био је добар пријатељ Николе Тесле. Његови најпознатији јунаци су дечаци Том Сојер и Хаклбери Фин.[4] Биографија Родна кућа Марка Твена у месту Флорида Самјуел Лангхорн Клеменс рођен је 30. новембра 1835. године у месту Флорида у Мисурију. Када му је било четири године с родитељима се преселио у место Ханибал, где је похађао основну школу. Након смрти оца 1847. године кренуо је на штампарски занат. Касније је радио као штампар у Кеокуку (Ајова), Њујорку, Филаделфији, Пенсилванији и другде по САД. Потом је био кормилар на пароброду на реци Мисисипи све до почетка Америчког грађанског рата 1861, када је на кратко као добровољац приступио коњици Конфедерације. Због свог рада на броду је добио надимак Марк Твен што у буквалном преводу са енглескога значи пази два! или пази двојица! Марк Твен је узречица када брод улази у неку опасност.[5] Касније те године придружио се брату у новооснованом територију Невада где је радио у руднику сребра. Године 1862. постаје известилац новиа Територијал ентерпрајз у месту Вирџинија Сити у Невади, а 1863. је почео писати чланке за исте новине под псеудонимом Марк Твен. На реци Мисисипи та фраза значи „два хвата дубоко“. Након пресељења у Калифорнију, тачније у Сан Франциско 1864. године упознао је америчке писце Артемуса Ворда и Брета Харта који су му пружили подршку у његовом раду. Године 1865, обрадио је бајку коју је чуо на калифорнијским златним пољима и објавио је под насловом The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. За неколико месеци дело је постало веома популарно. Године 1867, је одржао предавање у Њујорку, а исте године је посетио Европу и Палестину. Та путовања описао је у књизи The Innocents Abroad (1869) која преувеличава аспекте европске културе, а која је импресионирала америчке туристе. Ускоро се (1870) оженио Оливијом Лангдон. Након кратког боравка у градићу Буфало (држава Њујорк) млади брачни пар сели се у место Хартфорд у Конектикату.[6] Већина Твенових најбољих дела написана је током 1870-их и 1880-их у Хартфорду и за време лета на фарми Квери код места Елмира (држава Њујорк). Дело Roughing It (1872) описује његове ране пустоловине у доба када је био рудар и новинар. Доживљаји Тома Сојера (1876) славе детињство у граду на обали Мисисипија, док дело А Tramp Abroad (1880) описује путовање кроз немачки Шварцвалд. Роман Краљевић и просјак (1882) књига је за децу фокусирана на замену идентитета у тјудорској Енглеској. Живот на Мисисипију из 1883. комбинује аутобиографски приказ властитих искустава као речног пилота. Роман Јенки на двору краља Артура из 1889. године сатирично је дело на тему тлачења људи у феудалној Енглеској. Радња романа у основи се бави путовањем кроз време. На крају романа се открива да је главни јунак све то само сањао.[7] Доживљаји Хаклберија Фина (1884) наставак су Доживљаја Тома Сојера и углавном се сматра Твеновим најбољим делом. У роману је реч о дечаку који бежи од свога оца на сплави реком Мисисипи с одбеглим робом Џимом. Ово дело, између осталог, даје читаоцу слику живота на реци Мисисипи пре грађанског рата. Исте године када се појавио Хаклбери Фин, Твен је оснива фирму Charles L. Webster and Company како би објављивао своја дела и дела других писаца. Најпознатије дело које је та фирма објавила били су Лични мемоари (два свеска, 1885—1886) које је написао амерички генерал и председник Јулисиз С. Грант. Лоша инвестиција у аутоматску писаћу машину довела је фирму до банкрота (1894). Успешна предавања широм света и књига која је настала на основу тих путовања Following the Equator (1897) отплатили су Твенове дугове. Његов рад у време 1890-их и 1900-их означен је растућим песимизмом и горчином, које су проузроковали његов пословни неуспех, а касније и смрт његове супруге и две њихове кћерке. Значајна дела из тог раздобља су Pudd`nhead Wilson (1894) - роман чија радња је смештена на Југ САД пре грађанског рата и у којој се критикује расизам. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) је сентиментална биографија Јованке Орлеанке. Каснија дела укључују две кратке приче The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) и The War Prayer (1905). Реч је о филозофским, социјалним и политичким есејима. Рукопис дела Тајанствени странац је остао некомплетан, а дело је објављено постхумно 1916. године. Твенов рад инспирисан је неконвенционалним Западом, а популарност његових дела означила је крај доминације, у америчкој литератури, писаца из Нове Енглеске. Каснији славни амерички писци Ернест Хемингвеј и Вилијам Фокнер позивали су се на Твена као на своју инспирацију. У последњим годинама свог живота Твен је писао мање, али је често јавно говорио о многим темама. Остао је запамћен и по оделима с белим цртама која је увек носио у јавним наступима. Примио је почасни докторат Оксфордског универзитета 1907. године. Када је преминуо оставио је за собом недовршену аутобиографију коју је 1924. године објавила његова секретарица Алберта Бигелоу Пејн. У првој половини 1990. пронађен је изворни рукопис Хаклберија Фина у Холивуду. Након дужег повлачења по суду око борбе за право власништва тај рукопис, као и други до тада необјављени материјали, додељени су јавној књижари Бафала и округа Ири 1992. године. Четири године касније (1996) објављено је ревидирано издање Доживљаји Хаклберија Фина, које је обухватало и необјављене материјале. При крају можда је занимљиво споменути како је Твен био и један од ретких пријатеља Николе Тесле. Марк Твен преминуо је 21. априла 1910. године у месту Рединг у Конектикату. Дела Одабрана дела „Доживљаји Тома Сојера“ 1876. „Краљевић и просјак“ 1882. „Живот на Мисисипију“ 1883. „Доживљаји Хаклберија Фина“ 1884. „Јенки на двору краља Артура“ 1889. Преглед Марк Твен у његовом плашту (скарлет са сивим рукавима и порубима) при уручењу његовог литерарног доктората, који му је доделио Оксфордски универзитет. Твен је почео своју каријеру пишући лаке, хумористичке стихове, али је еволуирао у хроничара сујете, лицемерја и убилачких дела човечанства. Средином своје каријере, у делу Хаклбери Фин, он је комбиновао богат хумор, чврсту нарацију и друштвени критицизам. Твен је био мајстор у приказивању колоквијалног говора и помогао је у креирању и популаризовању препознатљиве америчке литературе изграђене на америчким темама и језику. Многи Твенови радови су били својевремено потиснути из различитих разлога. Дело Adventures of Huckleberry Finn је било више пута искључивано из лектире америчких школа, не само због често употребе речи niger, која је била у широкој употреби током периода пре Грађанског рата у коме се роман одвија. Комплетну библиографију његових радова је скоро немогуће направити, због великог број комада које је Твен написао (често у опскурним новинама) и његове честе употребе неколико различитих псеудонима. Додатно, велика порција његових говора и предавања је изгубљена или није записана; стога је колекција Твенових радова рад у прогресу. Истраживачи су открили део Твеновог објављеног материјала 1995. и 2015. године.[8][9] Рани журнализам и путописи Колиба у којој је Твен написао „Jumping Frog of Calaveras County“, „Jackass Hill“, „Округ Туолуми“. Кликните на меморијалну плочу и унутрашњи поглед. Док је писао за новине Territorial Enterprise у граду Вирџинија Сити током 1863. године, Клеменс се упознао са адвокатом Томом Фичом, едитором конкурентских новина Virginia Daily Union, који је био познат као „сребрно-језични оратор Пацифика“.[10]‍:51 Он је сматрао Фича особом која му је дала „прву реално профитабилну лекцију“ о писању. Године 1866, Клеменс је дао предавање о Сендвичким острвима публици у граду Вошо Сити у Невади.[11] Клеменс је изјавио да, „Кад сам првобитно почео да предајем, и у мом раном писању, моја једина намера је била да створим комични капитал из свега што сам видео и чуо“. Фич му је рекао, „Клеменс, твоје предавање је било дивно. Оно је било елоквентно, покретачко, искрено. Никад у мом целокупном животу нисам чуо такав величанствен комад описне нарације. Али си ти починио један неопростив грех — заиста неопростив грех. То је грех који не смеш више никад починити. Ти с завршио изузетно елоквентан опис, којим ис подстакао интензивни интерес своје публике, са грозним антиклимаксом, којим си поништио сав заиста фини ефекат који си произвео.“[12] У то време је Твен постао писац Сејџбаш школе, и био је најзапаженији представник тог литерарног жанра.[13] Твенов први значајни рад, „The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, је први пут објављен у новинама New York Saturday Press 18. новембра 1865. Једини разлог што је ту објављен је да је његова прича стигла сувише касно да би била укључена у књигу коју је Артемус Ворд припремао и која се бавила описима Америчког запада. Након тог праска популарности, новине Sacramento Union су запослиле Твена да пише писма о својим путописним доживљајима. Прво путовање које је подузео ради овог посла је била пловидба парним бродом Ajax на свом првом путовању до Хаваја, који су се у то време називали Сендвич острвима. Та духовита писма су му поплочала пут до новина Алта Калифорнија у Сан Франциску, које су га десигнирале као путујућег дописника за путовање од Сан Франциска до Њујорка преко Панамског канала. Током тог периода, Твен је писао писма намењена објављивању, документујући своје доживљаје са знатном дозом бурлескног хумора. Твен је 8. јуна 1867. испловио на путничкој крстарици Quaker City на пловидбу која је трајала пет месеци. Ово путовање је резултирало у делу The Innocents Abroad или The New Pilgrims` Progress. Године 1872, Твен је објавио други део путописне литературе, Roughing It, као полу-наставак делу Innocents. Roughing It је семи-аутобиографски опис Твеновог путовања од Мисурија до Неваде, његовог накнадног живота на Америчком Западу, и његове посете Хавајима. Књига сатирично исмејава Америчко и Западно друштво на исти начин на који је дело Innocents критиковало разне земље Европе и Средњег истока. Твенов следећи рад је задржао фокус на Америчком друштву, али се у већој бави свакодневним догађајима. Названо The Gilded Age: A Tale of Today, оно је путопис, као и његове претходне две књиге, али је и његов први покушај писања романа. Та књига је такође значајна по томе што је она једина Твенова колаборација; написана је са његовим суседом, Чарлсом Варнером. Твенова следећа два рада су базирана на његовом искуствима на реци Мисисипи. Old Times on the Mississippi, серија скица објављених у магазину Atlantic Monthly 1875. године, одсликава Твеново разочарање у романтизам.[14] Old Times коначно постаје почетна тачка за Life on the Mississippi. Том Сојер и Хаклбери Фин Твенова следећа већа публикација је био роман Доживљаји Тома Сојера, који је базиран на његовом детињству у Ханибалу. Том Сојер је описан по узору на Твена као дете, са траговима два школска друга, Џона Бригса и Вила Бовена. Књига је такође увела, у споредној улози, Хаклбери Фина, по узору на Твеновог дечачког пријатеља Тома Бланкеншипа. Књига The Prince and the Pauper, упркос тога што је заплет свеприсутан у данашњем филму и литератури, није иницијално била добро прихваћена. Причајући причу од два дечака рођена истог дана која су физички идентична, књига служи као друштвени коментар у коме принц и сиромах замењују места. Pauper је био Твенов први покушај писања историјске фикције, и кривица за њене недостатке се обично приписује Твену због његовог недовољног познавања енглеског друштва, као и чињеници да је настала након масивног успеха. Током писања романа Pauper, Твен је започео Adventures of Huckleberry Finn (дела код кога је конзистентно имао проблема са завршавањем[15]), а започео је и завршио још једну путописну књигу, A Tramp Abroad, која следи Твена током његовог путовања кроз централну и јужну Европу. Твенов следећи значајни објављени рад, Adventures of Huckleberry Finn, га је учврстио као значајног америчког писца. Неки га називају првом великим америчким романом, и књига је постала обавезна лектира у многим школама широм Сједињених Држава. Хаклбери Фин је проистекао из романа Том Сојер и има озбиљнији тон од свог претходника. У основи романа Хаклбери Фин је веровање дечака у оно што је правично да уради, мада је већина других веровала да је то погрешно. Рукопис Хаклбери Фин на четири стотине страна је написан средином 1876, непосредно након објављивања романа Том Сојер. Сматра се да је Твену требало седам година након првог налета креативности да коначно заврши књигу 1883. године. По другим изворима Твен је радио на роману Хаклбери Фин упоредо са радом The Prince and the Pauper и другим радовима током 1880. и других година. Задња петина романа Хаклбери Фин је предмет знатне контроверзе. Неки тврде да је Твен доживео, као што критичар Лео Маркс изјављује, „нервни слом“. Ернест Хемингвеј је једном рекао о роману Хаклбери Фин: Ако га читате, морате се зауставити на месту где је Нигер Џим украден од дечака. То је реални крај. Остатак је само варање. Хемингвеј је исто тако написао у истом есеју: Сва модерна америчка литература проистиче из једне књиге Марка Твена зване Хаклбери Фин.[16] У близини завршетка романа Хаклбери Фин, Твен је написао књигу Life on the Mississippi, за коју се каже да је знатно утицала на претходну књигу.[8] Тај рад препричава Твенове меморије и нова искуства након двадесет двогодишњег одсуства са Мисисипија. Каснији радови Твен је произвео Мемоаре председника Јулисиза Симпсона Гранта у својој новооснованој издавачкој кући, Charles L. Webster & Company, која је била у заједничком власништву са Чарлсом Л. Вебстером, његовим нећаком.[17] Током тог периода је такође написао „The Private History of a Campaign That Failed“ за The Century Magazine. Тај рад садржи детаљни приказ његовог двонедељног боравка у Конфедеративној војсци током Грађанског рата. Након тога се усредсредио на дело A Connecticut Yankee in King Arthur`s Court, написано у истом стилу историјске фантастике као и The Prince and the Pauper. То дело је указало на апсурде политичких и друштвених норми путем њиховог представљања на суду краља Артура. У популарној култури У епизоди цртаног филма Џони Браво Краљевић и тупан Марк Твен се појављује на њеном самом крају, оптужујући краљевића Џона Браво и његовог двојника тупана да су изокренули причу његовог романа Краљевић и просјак. На крају бива бачен у тамницу. У књизи српскога писца Владимира Пиштала Значење џокера постоји један есеј о Марку Твену

ZA UBISTVO JE POTREBNO DVOJE Svetske krimi priče Grupa autora Str 725 Povez tvrd Stanje knjige dobro Stlos 2000 OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Dašiel Hamet, Borhes, Dišato, Gilbert, Roald Dal, Česterton, Futrel, Oldos Haksli...pogledajte sadržaj. Krimi priča je najprivlačniji književni žanr bez koga se više ne može zamisliti savremena književnost u svetu. Ona obogaćuje ljudski duh zadovoljavajući našu iskonsku žudnju za avanturom, izazovom, radoznalošću, saznanjem, pravdom, romantikom, mitom, idealom, uzbudljivošću, zapletom, neizvesnošću, tajanstvom, jezom, neizrecivim doživljajem - sve u isti mah. Dnevnik 04.11.2001. TRAGANJE ZA IZVORIMA Cigla u zidu krimića `Za ubistvo je potrebno dvoje - Svetska krimi priča`, priredio Zoran Gluščević; `Stylos`, Biblioteka Antologije, Novi Sad 2000. O (mal)tretiranju krimi literature na ovdašnjim prostorima u proteklih 50-tak godina skoro da je zaludno trošiti dah i mastilo, posebno pošto se početno stanje nije promenilo. Šund etiketa, opravdana za gomile bednih (ne)dela dostupnih u jeftinim roto sveščicama, izbrisala je skoro svaki napor za serioznijim sagledavanjem i ovog žanra i dešavanja u njemu. Tako su konstantni razvoj krimića, njegovo razgranjavanje i prelomni trenuci stilsko-tematskih promena ostali potpuno nepoznati domaćoj publici ali i književno-akademskim krugovima. Tekstovi ili knjige koji su, ipak, sagledavali ova dešavanja, bili su retki a često i vrlo proizvoljni. Baviti se krimićem, čitati ga i tumačiti ne kao puku, za radnog čoveka-samoupravljača štetnu razbibrigu, već kao ozbiljan fenomen, značilo je ostati na margini etablirane kulture, uvek pod znakom sumnje. Jedino prihvatljive varijante bila su mišljenja o krimiću kao paraliteraturi ili, u blažoj varijanti, kao slici i prilici agresivnog, devijantnog, trulog Zapada. Tumačiti njegove umetničke domete (?) smatrano je čistim primerom bogohulnosti. Taj stav nije mogla da pokoleba ni činjenica da su i velikani kao Haksli, Fokner, Mom ili Borhes, pisali krimiće, jer je u tom slučaju standardni odgovor glasio da je u pitanju samo korišćenje elemenata krimića, a da su pisci hteli da kažu nešto drugo ili tek da se poigraju. Tako kod nas za ovaj žanr i dalje važi da je konfekcijski šund - dakle, određen je po karakteristikama većine produkcije, a na prema vrhunskim dometima (kao da su svi pisci ozbiljne književnosti automatski kvalitetni). Iako ima dosta godina otkako je Teodor Sterdžen izjavio da 90% bilo čega ne vredi ništa, očito da to ovde važi za sve osim za ozbiljnu književnost. Pirotehnička efikasnost U takvoj situaciji prirediti izbor svetske krimi priče projekat je vredan višestruke pažnje, skopčan s mnoštvom problema, od opravdavanja svojih napora do traganja za izvorima, pričama, autorima, teorijskim tekstovima, i tek, konačno onoga što bi trebalo da je primarno - pravljenja izbora. Gluščević je izveo taj vanredan poduhvat koji svakako ulazi u našu kulturnu baštinu i postaje reper za neka dalja traganja na ovom polju. A ono je, pokazuje se, izuzetno široko i bogato. Od znanog Poovog `Ubistva u ulici Morg` iz 1841. g. razvija se lepeza pisaca i specifičnih tema i podžanrova koje je krimić prisvojio/izmislio. Svakovrsni detektivi , od elegantnih do grubih, amatera i ekscentrika, pa policajci, ubice, psihopate, krađe u zatvorenim sobama, vispreni zločini, ingeniozne istrage, simpatije za dobre momke, ali i one loše, itd. itd paradiraju ovom knjigom i tek naznačuju neke od rukavaca krimića (a ima i onih potpuno nepomenutih). Načini pripovedanja u ovih 160 godina menjali su se, ali je osnovna ideja ostala ista: pripovest je jasna, vrlo stroge discipline i ekonomije, oslobođena svih nepotrebnih balasta a opet obavezna da stvori atmosferu i oživi likove, i razvija tenziju držeći pažnju sve do efektnog finala što su poneki autori radili i rade vrlo precizno dok drugi gube dinamiku preteranim objašnjavanjem (rečiti je primer Foknerove priče koja je toliko spora da čitalac lako gubi interes za otkrivanje ubice, jedna Agata Kristi umela je da bude ubitačnija u istoj situaciji kada su svi akteri okupljeni a detektiv objašnjava zločin). Ovo zapažanje, pak, otvara novu dilemu: kada je krimić dobar, kada je `pirotehnički efektan` ili kada podleže standardnim literarnim zakonitostima? Šta sa osrednje sročenom sjajnom zavrzlamom? U nastavku premišljanja stižemo i do pitanja katarze: da li je ovaj princip uvek primenjiv na krimić, šta raditi/misliti kada je u pitanju čisti intelektualni egzibicionizam pisca (i čitaoca)? I dalje: da bi katarze bilo, valjalo bi da krimić bude vrlo `mimetički` a on to često nije ili nije u celosti jer je, u međuvremenu, stvorio svoju žanrovsku ikonografiju (od svog engleskog sela do svog američkog velegrada, od svog rafiniranog do svog tvrdog detektiva/kriminalca). A šta ćemo sa katarzom u varijacima na temu ili omažima prethodnicima, gde je sasvim očito da se radi o lteraturi koja niče iz sebe same? U slavu krimića Naravno, na sva ova pitanja (i ona koja ovde nisu pomenuta) jedna knjiga ne može i ne treba da odgovori. Dovoljno je i to što ih postavlja svojim sadržajem i inspirativnim i instruktivnim uvodnim esejem. Rečeni stav važi i za primedbe koje se odnose na izostavljanje nekih pisaca (Ek Mek Bejn, Ros Mekdonald, Miki Spilejn...) Ova knjiga (koja je drugo delimično skraćeno delimično dopunjeno izdanje, prvo se pojavilo 1988) svojim izgledom i debljinom (721 strana) podseća na ciglu. Ona to i jeste, cigla u zidu koji će, nadamo se, podići ovdašnju kulu u slavu krimića (sledeće cigle već je ugradio Svetislav Jovanov svojim izborima krimi priča). Ilija Bakić

IZDAVAČ:GRAFIČKI ZAVOD HRVATSKE POVEZ: TVRD sa omotom PISMO:Latinica BROJ STRANICA:345 DIMENZIJE:20 x 12 cm GODINA IZDANJA:1981 Očuvana knjiga,omot iskrzan, bez skrivenih mana i oštećenja,za spoljašnju očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! London, 1973. U svijetu špijuna krtica ruje svoje labirinte, raskrižja i zamke, a onaj tko je pokuša uloviti i sam bi mogao završiti kao lovina. Zato su zadatak povjerili Smileyju. Iz vrha britanske tajne službe već godinama curi. Sovjeti uništavaju najbolje ljude i operacije Cirkusa i više nema sumnje da se iza kodnog imena Gerald krije dvostruki špijun - jedan od Smileyjevih kolega. Ali kako slijediti krticu a da ti se strop ne sruši glavu? Dok Smiley provodi svoju tajnu istragu, u ritmu dječje brojalice figure na ploči mijenjaju mjesta, sve dok ne postane jasno da su `junak` i `izdajnik` tek prazne riječi, i da će na kraju ove partije šaha jedan od igrača izgubiti ono najvažnije - život. Radnja je ovoga špijunskog trilera smještena u vrijeme Hladnoga rata, a u njezinu je središtu veteran špijunaže koji je prisiljen povući se iz mirovine kako bi pronašao sovjetskoga agenta, krticu u britanskoj obavještajnoj službi, poznatijoj pod imenom MI6. MI6 je kratica za `Vojnu obavještajnu službu, sekcija šest`, a njezin je zadatak špijunaža u inozemstvu. Autoru laska što njegova djela shvaćaju tako ozbiljno, ali svi su likovi i operacije izmišljene. David John Moore Cornwell, poznatiji pod pseudonimom John Le Carré (Poole, 19. listopada 1931.-) je britanski autror kriminalističkih i špijunskih romana. Jedan je od rijetkih pisaca koji je u svojim špijunskim romanima realistično prikazao međunarodnu špijunažu, čiji je protagonist i sam bio U jednom intervjuu izjavio je da mu laska što njegova djela shvaćaju tako ozbiljno, ali svi su likovi i operacije izmišljene. John Le Carré je pseudonim kojim se koristi David John Moore Cornwell, engleski pisac špijunskih romana. Bio je profesor francuskog i latinskog na Eatonu prije negoli je počeo raditi za englesku vladu u Zapadnoj Njemačkoj 1959. U potpunosti se posvetio pisanju nakon uspjeha trećeg romana, `Špijun koji se zaklonio u zavjetrinu` (`The Spy Who Came in from the Cold`) 1963, prema kojem je snimljen vrlo uspješan film 1965. `Dečko, dama, kralj, špijun` (`Tinker, Tailor, Soldier, Spy`, 1974) je prvi roman iz trilogije o agentu Georgeu Smileyu, Le Carréovom najpoznatijem liku. Među ostalim njegovim romanima nalaze se slavni naslovi kao `Mala bubnjarica` ( `The Little Drummer Girl`, 1983 ), `Savršeni špijun` (`A Perfect Spy`, 1986 ) i `The Russia House` ( 1989).

Autor - osoba Malo, Hektor, 1830-1907 = Malot, Hector, 1830-1907 Naslov Bez porodice. Deo 1 / napisao Hektor Malo ; [prevela s francuskog Sonja Perović ; ilustracije Aleksandar Hecel] Jedinstveni naslov Sans famille. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 285 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Perović, Sonja = Perović, Sonja Hecl, Aleksandar, 1926-1991 = Hecl, Aleksandar, 1926-1991 Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / Prosveta, Beograd ; ǂknj. ǂ85 ISBN 86-07-00012-8 (plast. s omotom) Napomene Prevod dela: Sans famille / Hector Malot Tiraž 8.000 Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autoru i delu. Autor - osoba Malo, Hektor, 1830-1907 = Malot, Hector, 1830-1907 Naslov Bez porodice. Deo 2 / napisao Hektor Malo ; [prevela s francuskog Sonja Perović ; ilustracije Aleksandar Hecel] Jedinstveni naslov Sans famille. srp Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 348 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Perović, Sonja = Perović, Sonja Hecl, Aleksandar, 1926-1991 = Hecl, Aleksandar, 1926-1991 Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / Prosveta, Beograd ; ǂknj. ǂ86 ISBN 86-07-00006-3 (za izdavačku celinu) 86-07-00011-X (plast.) Napomene Prevod dela: Sans famille / Hector Malot Tiraž 8.000 Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autoru i delu. Pisac Hektor Malo (1830–1907) zauzima ugledno mesto u francuskoj literaturi. Međutim, dvotomnim romanom „Bez porodice“ (1878) koji je uspeh u svetu; štaviše, delo je postalo klasična vrednost omladinske književnosti uopšte. U ovoj romantičarski sentimentalnoj povesti reč je o lutanjima mladog Remija, nahočeta, koje je zbog bede i nemaštine moralo da napusti selo i pomajku, jednostavnu seljačku ženu koja ga je volela i koju je on voleo. U potrazi za porodicom, u koju je verovao i o kojoj je kao o utočištu ljubavi i spokoja sanjao, započeo je da luta širom Francuske prvo zajedno sa sinjorom Vitalijusom i njegovom „umetničkom trupom`. Ponosit iako siromah, novi gospodar ga je učio da nastupima trupe ne prose već zarađuju, da pružaju ljudima umetničko uživanje, na šta su se radoznalci najčešće u podsmehu kezili ili ih najgrublje proterivali. Čemerno potucanje nastavljalo se do Pariza i Londona. Na tom putu susretaće retke ali tim draže prijatelje koji će mu, smrznutom i izgladnelom, povratiti život, pokazati samilost i pružiti porodično gnezdo, ali će biti daleko više onih koji će ga iskorišćavati i, čak, o glavi mu raditi u slepoj pohlepi za bogatstvom za koje se ispostavlja da mu po rođenju pripada. Remi je doživljavao najsurovije telesne patnje i podnosio ljudsku pakost i nepravdu, ali su zraci prave ljudskosti uvek grejali njegovo ljubavi žedno srce. Ljuta nevolja ga je iskalila u plemenitog čoveka čija sreća kad je pronašao porodicu nije mogla da bude potpuna dok je nije proširio i sa onima koji su mu je nadomeštali onda kada mu je bilo najteže.

Rad, Bg, 1976. mek povez, 202 str. Zbirka pripovjedaka poznatog crnogorskog književnika Nikole Lopičića po izboru Mila Kralja. knjiga je očuvana i kompletna Nikola Markišin Lopičić, profesor i književnik (1909-1945) REDAKCIONI ODBOR O poslednjim trenutcima života Nikole Lopičića, istaknutog prosvetnog radnika i književnika malo se zna. Njegova htenja, nade, život, neutvrđenog datuma poslednjeg ratnog proleća u ustaškom mučilištu Lepoglava, presekao je zahvat zločinačke kame (ili sekire). Ni za njegov grob se nikada nije saznalo, niti za pretrpljene muke i kako je zapisao hroničar: “Ne zna se o čemu je razmišljao u poslednjim trenutcima ispred pogubljenja i šta je govorio. Možda su tada kroz njegovu svest, u njegovoj pesničkoj mašti, defilovali seljaci iz okoline Cetinja, koje je socijalistička revolucija, za čiju je pobedu Punja (tako su ga prijatelji najčešće nazivali), dao život, zauvek oslobodila bede i gladi...” Možda su se vraćala sećanja “za katedrom”, ili zabrinutost da li će ga preživeti njegova pisana reč. Možda... Trebalo je da prođe mnogo vremena nakon njegove prerane smrti, da se Punja otrgne od zaborava. “Taj negdašnji zaborav ličnosti i dela Nikole Lopičića, kako je zapisao J. Petričević, podstakao je A. Ivanovića, pesnika, koga je za života popularnost zaobišla, da napiše “Žalbu mrtvom drugu”. “... Sa mnom druguje jedino munja, vjetar i kiša i magla siva. Zaboravili su davno, Punja, i tebe mrtva i mene živa...” Stihovi pesnika bili su opomena da se otrgne od zaborava delo Nikole Lopičića (koji za života nije video osim nekoliko pripovedaka i roman “Seljaci”), da mu poshumno objave dela: “Domaće ognjište”, “Na kamenu”, “Glad i kamen”, “Ne diraj palmu”, dok je dramski opus “Na katedri”, ostao u rukopisu. “Ovaj vrsni pripovjedač, kasnije romansijer, još uvijek je malo poznat jugoslovenskoj javnosti... o njemu se pisalo više kao o žrtvi rata nego kao o piscu koji je iza sebe ostavio ako ne opsežno, a ono značajno djelo”, zapisao je književnik Janko Đonović. Još u đačkim danima, kroz literalnu družinu “Skerlić”, Nikola Lopičić počeo je da se iskazuje na književnom planu, da bi se ubrzo pojavio u časopisima “Mladost” i “Venac” kao sledbenik tzv. socijalne literature. Tad mu izlazi iz štampe i roman “Seljaci” u izdanju SKZ (Srpske književne zadruge), za kojeg je recenziju napisao Ivo Andrić, a Isidora Sekulić i Veljko Petrović predložili za nagradu Srpske akademije nauke (do koje nikad nije došlo zbog autorovog naprednog orijentisanja). Nikola Punja Lopičić rođen je 1909. godine u Podgorici. Osnovnu školu i gimnaziju završio je na Cetinju. Studirao je srpsko-hrvatski jezik i književnost na filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Diplomirao je 1934. godine. Posle diplomiranja postavljen je za suplenta gimnazije u Podgorici, da bi ubrzo zatim bio premešten u banjalučku gimnaziju, a nešto kasnije i za Split. U gradu pod Marjanom našao je svoj mir – trenutno: položio je profesorski ispit i osnovao porodicu. Uživao je ogroman autoritet ne samo u prosvetnom zavodu u kojem je predavao, već i u građanstvu, naročito među naprednim intelektualcima. Uoči aprilskog rata 1941. godine mobilisan je u vojsku. Kapitulaciju je doživeo u Sarajevu. Uspeo je da izbegne zarobljeništvo i da se vrati u Split, gde mu se nalazila supruga. Bilo je to u danima proklamovanja tzv. NDH i uspostavljanja ustaške strahovlade. Tu mu videlo se, nije bilo života. Uz pomoć napredno orijentisanih kolega i prijatelja, jedva je uspeo da sačuva glavu i pobegne. Put ga je doveo na Cetinje, gde su se uveliko vršile pripreme za narodni ustanak. U međuvremenu, po nalogu okupatorskih vlasti, pozvao ga je predstavnik tzv. Prosvetnog odelenja da se prihvati službe profesora cetinjske gimnazije. Ponudu je kategorički odbio, iako nije imao uslova za život (majka, brat i sestra). Ustanički dani 1941. godine zatekli su ga na Cetinju. Kao i većina intelektualaca rodoljuba u gradu pod Lovćenom, izjasnio se za NOP. Ilegalno je radio sve do početka 1942. godine, kada je uhapšen. Ubrzo je interniran u koncentracioni logor Kavaja, zatim Klos u Albaniji, a početkom 1943. godine u logor Kolfjorito u Italiji. Osmog septembra 1943. godine oslobodio se ropstva i krenuo na sever prema Apeninima. Čuvan od italijanskih antifašista, u međuvremenu stupa u vezu sa predstavnicima Međunarodnog crvenog krsta koji su mu omogućili povratak u domovinu. Krajem 1943. godine stigao je u Zagreb s namerom da se prebaci na slobodnu teritoriju. Odmah je uspostavio vezu sa prijateljima NOP i uključio se u rad grupe antifašista intelektualaca, kojom je rukovodio dr Vladimir Čaldarović. (Ova grupa ilegalno se sastajala u stanu pesnika i publiciste Ante Boglića, gde su im poveravani zadaci u ilegalnoj borbi. Dolazak Nikole i Blaža Lopičića u Zagreb, živo je zainteresovao kvislinge Sekulu Drljevića i Savića Štedimliju. Nastojali su da ih angažuju na svojim antinarodnim projektima ucenjujući ih ustaškim represalijama. Kao i njegov brat Blažo i Nikola je energično odbio ponudu. Pošto su mu ustaški agenti već bili za petama, Nikola je rešio da što pre pređe na slobodnu teritoriju. Iz Boglićevog stana, s bratom Blažom i grupom antifašista intelektualaca, krenuo je prema Savi. “Veze” međutim nije bilo, pa su se ponovo vratili u Zagreb. Po povratku, svi su uhapšeni (poznata provala) i sprovedeni u ustaški zatvor u Savskoj cesti... Odatle je vodio samo jedan dobro poznati put... u smrt. (M.B.) ********* LOPIČIĆ Nikola, (Podgorica 1909 – Lepoglava 1945), književnik. Gimnaziju završio na Cetinju a Filozofski fakultet u Beogradu. Bio je profesor gimnazije u Bijeljini, Podgorici, Splitu i Sarajevu. Kao pripadnik NOP-a od 1941. godine, uhapšen je na Cetinju i interniran u Albaniju a zatim u Italiju. Poslije puštanja iz logora, došao je u Zagreb, gde je ponovo uhapšen, odveden u zatvor u Lepoglavu i tamo strijeljan. Pisao je pjesme, pripovetke i prikaze. Sarađivao je u mnogim listovima i časopisima. Djela: Seljaci (Beograd 1939).), Domaće ognjište (Beograd 1951), Na kamenu (Cetinje 1953.), Glad i kamen, izbor (Titograd, 1965), Ne diraj palmu (Cetinje 1972), Brazde u kamenu (Beograd 1976). U njegovoj zaostavštini ostale su dvije drame: Na katedri i Serdar, roman Tuđinac i drugi tekstovi.

DŽONATAN SVIFT GULIVEROVA PUTOVANJA Tvrdi povez Џонатан Свифт (енгл. Jonathan Swift; Даблин, 30. новембар 1667 — Даблин, 19. октобар 1745) био је ирски књижевник, сатиричар, писац памфлета. Познат је по делу Гуливерова путовања. Сва своја дела је објављивао под псеудонимима или анонимно. Познат је и као мајстор два облика сатире. Биографија Младост Рођен је у Даблину као друго дете Џонатана и Абигеил Ерик Свифт. Отац му је рођен у Ирској, а мајка у Енглеској. Отац му је умро седам месеци пре његова рођења. О његовом детињству се мало зна, а чињенице о њему су често контрадикторне. Верује се да му се мајка вратила у Енглеску још док је Џонатан био јако млад. Оставила је Џонатана код фамилије свога оца. О младом Џонатану се највише бринуо његов ујак Годвин. Годвин је послао Џонатана у Килкени гимназију заједно са рођацима. Била је то гимназија коју је похађао и филозоф Џорџ Беркли. Од 1682. студирао је на Тринити колеџу у Даблину, на коме је дипломирао 1686. Док је спремао магистратуру политички немири у Ирској присилили су га да оде у Енглеску. Мајка му је помогла да добије положај секретара и личног помоћника Сер Вилијама Темпла на Мур Парку. Вилијама Темпл је био дипломат, који је био заслужан за Тројну Алијансу 1668. Темпл је отишао у пензију и на свом имању је гајио башту и писао мемоаре. Свифт је задобио Темплово поверењее па је био упознат са стварима великога значаја. Након три године службе Темпл је Свифта представио краљу Вилијаму III од Енглеске. Слао га је у Лондон да ургира код краља да прихвати закон за тројни парламент. Током боравка код Темпла упознао је Естер Џонсон, тада осмогодишњу девојчицу, која је била ћерка једнога од слугу. Била је без оца, а Свифт је био њен тутор и ментор. дао јој је надимак Стела, а њих двоје су читав живот били у блиским односима. Свифт је 1690. напустио Темпла и отишао је у Ирску због здравља. након годину дана вратио се у Мур Парк. Свифт је цели живот патио од Менијерове болести. За време другога боравка код Темпла магистрирао је 1692. у Хертфорд колеџу на универзитету Оксфорд. Очајнички је покушавао да нађе бољи посао, па је уз Темплову помоћ постао свештеник Ирске цркве, а 1694. добио је парохију у диоценози Конор у Килруту. Изгледа да је Свифт ту био изолован у малој удаљеној заједници, далеко од центара моћи и утицаја. Док је био у Килруту био је у романтичној вези са Џејн Варинг. У једном писму нудио јој је брак и рекао је да ће напустити Ирску, ако га одбије. Изгледа да га је одбила, јер се Свифт вратио у Енглеску и поново је био у служби код Темпла 1696. Ту је остао до Темплове смрти. Темплу је припремао мемоаре. током тога времена написао је сатиру, која је била критика Темпловога есеја. Сатиру је публиковао тек 1704. Темпл је умро 1699. Свифт је остао кратко у Енглеској да заврши Темплове мемоаре можда се надајући да ће неко признати његов рад и понудити му одговарајуће запослење у Енглеској. Међутим поједини Темплови пријатељи и родбина су замрзили Свифта, јер се у мемоарима нашло индискретних детаља, који су им сметали. Неуспешно је покушао да нађе запослење код краља. Добио је понуду да буде секретар и и капелан грофа од Берклија, једнога од врховних судија Ирске. Када је допутавао до Ирске то место је већ било попуњено. Међутим радио је као капелан у ларакору, агеру и Даблину. Као капелан ерла Берклија већину времена је провео у Даблину и често је путовао у Лондон. Написао је 1701 политички памфлет. Писац Свифт је 1702. докторирао на Тринити колеџу у Даблину. За време посета Лондону Свифт је објавио две књиге `A tale of a Tub` `The Battle of the Books` и почео је стицати углед као писац. Упознао се тада и постао пријатељ са Александром Поупом, Џоном Гејом и Џоном Арбутнотом. Свифт је тих година постао политички активан. Од 1707. до 1709, а опет 1710. Свифт је био у Лондону. Неуспешно се тада залагао код виговске администрације у име ирскога клера око једнога власничкога проблема. Торијевци, који су били у опозицији показали су више разумевања за његове захтеве. Торијевци су кад су дошли на власт 1710. Свифта регрутовали да буде уредник Егзамајнера. Свифт је 1711. објавио политички памфлет „Понашање савезника“, у коме је напао виговску власт због њихове неспособности да заврши дуги рат са Француском. Торијевци су водили тајне разговоре са Французима и ти разговори су довели до Утрехтског мира 1713, којим је завршен Рат за шпанско наслеђе. Џонатан Свифт је био део унутрашњег круга торијевске власти и често је био посредник у унутрашњим споровима између министра спољних послова и министра финансија и премијера. Свађа двојице кључних торијевских вођа резултовала је оставком премијера Роберта Харлија. Када је умрла краљица Ана, а на власт дошао краљ Џорџ I виговци су се вратили на власт, а вођама торијеваца је суђено јер су водили тајне преговоре са Французима. Зрелост Пред пад торијевске власти Свифт се надао да ће га наградити уносним црквеним положајем у Енглеској. Међутим краљица Ана није обожавала Свифта, па је спречила те намере. Најбоље што су му могли осигурати био је положај декана Сент Патрика у Даблину. Када су се виговци вратили на власт за Свифта није било друге него да оде у Ирску. Када се вратио у Ирску искористио је своју склоност памфлетима и подржао је ирску ствар, тако да је добио статус ирскога патриоте. Тих година започео је и своје ремек-дело „Гуливерова путовања“. Велики део материјала осликавао је политичка искуства. Епизода када Гуливер гаси пожар на палати Лилипутанаца уринирајући на палату представља метафору торијевскога незаконитога мировнога уговора, којим су направили добро дело на несретан начин. Дуго је одлагао пут у Лондон и коначно је 1726. отпутовао у Лондон са својим делом „Гуливерова путовања“. Одсео је код пријатеља Александра Попа. Џон Геј и Џон Арбутнот су му помогли да анонимно штампа дело. Прво је одштампано 1726. и одмах је постгло велики успех. Штампано је још два пута те године и још једном почетком 1727. Француски, немачки и холандски преводи су се појавили 1727. Илегално је штампано на ирском 1727. Свифт се 1727. вратио у Енглеску и одсео је поново код Александра Попа. Посета је била кратка, јер је добио поруку да Естер Џонсон умире, па се због тога вратио кући. Умрла је јануара 1728. Свифт је умро 19. октобра 1745. Сахрањен је поред Естер Џонсон.

HENRIK SJENKJEVIČ KROZ PUSTINJU I PRAŠUMU Tvrdi povez Хенрик Адам Александер Пјус Сјенкјевич (пољ. Henryk Adam Aleksander Pius Sienkiewicz;[1][2][3] Вола Окжејска, Пољска, 5. мај 1846 — Вевеј, Швајцарска, 15. новембар 1916) био је пољски књижевник. За изузетну вредност својег епског стваралаштва награђен је Нобеловом наградом за књижевност 1905. Његово најпознтије дело је роман Quo vadis из 1895. Биографија Студирао је филологију у Варшави, а с путовања по Немачкој, Француској и Енглеској слао је пољским новинама путописе под псеудонимом Литвос (пољ. Litwos). Пропутовао је Америку, Европу и Африку. Након повратка у Пољску посветио се проучавању историје, што је за резултат имало велику књижевну трилогију о Пољској средином 17. века: „Огњем и мачем“, „Потоп“ и „Пан Володијовски“. Био је веома популаран у Пољској. Године 1900. националним доприносима је скупљено довољно средстава да му се купи дворац у којем су живели његови преци. Младост Сјенкјевич је рођен 5. маја 1846. у Воли Окжејској, садашњем селу у централном делу источне Пољске области Лубељско, тада у саставу Руског царства.[4][5] Његова породица су били осиромашени пољски племићи, по очевој страни пореклом од Татара који су се населили у Великој кнежевини Литванији.[4][6][7][8] Родитељи су му били Јозеф Сјенкјевич (1813–96) од Ошичког грба и Стефанија Чичижовска (1820–73). Његова мајка је потицала из старе и богате подлашке породице.[4] Имао је петоро браће и сестара: старијег брата Казимира (који је погинуо током Јануарског устанка 1863-1864) и четири сестре: Анијелу, Хелену, Зофију и Марију.[4] Његова породица је имала право да користи грб пољских Ошика.[9][10] Вола Окрзејска припадала је писчевој баки по мајци, Фелицјани Чичижовској.[4] Његова породица се селила неколико пута, а млади Хенрик је провео детињство на породичним имањима у Грабовце Горне, Вежичин и Бужец.[4] Септембра 1858, започео је школовање у Варшави, где ће се породица коначно настанити 1861. године, купивши стамбену кућу (камјеница) у источној варшавској четврти Прага.[4] Имао је релативно слабе школске оцене осим из хуманистичких наука, посебно пољског језика и историје.[4] Споменик на врху Сјенкјевичеве хумке у Окжеји. Лево је село пишчеве породице, Вола Окржејска, где је он рођен. У тешким временима, 19-годишњи Сјенкјевич се запослио као учитељ у породици Вејхер у Плоњску.[4] Вероватно је у том периоду написао свој први роман Ofiara (Жртва); сматра се да је уништио рукопис необјављеног романа.[4] Радио је и на свом првом објављеном роману Na marne (Узалудно). Завршио је ванредну гимназију, а 1866. године добио је средњошколску диплому.[4] Прво је покушао да студира медицину, затим право на Царском универзитету у Варшави, али је убрзо прешао на Филолошко-историјски институт универзитета, где је стекао темељно познавање књижевности и старопољског језика.[4][5] Мало се зна о овом периоду његовог живота, осим да се иселио из родитељског дома, хонорарно подучавао и живео у сиромаштву.[4] Његова ситуација се донекле поправила 1868. године када је постао учитељ кнежевске породице Вороњецки.[4] Године 1867, написао је римовани комад „Sielanka Młodości“ („Идила младости“), који је одбио Tygodnik Illustrowany (Илустровани недељник).[4] Године 1869, дебитовао је као новинар; Przegląd Tygodniowy (1866–1904) (Недељни преглед) објавио је његову рецензију драме 18. априла 1869, а недуго затим је Илустровани недељник штампао његов есеј о касноренесансном пољском песнику Миколају Сенпу Шаржинском.[4] Завршио је универзитетске студије 1871. године, али није успео да добије диплому јер није положио испит из грчког језика.[4] Сјенкјевич је писао и за Gazeta Polska (Пољски гласник) и Niwa (магазин), под псеудонимом „Литвос“.[11] Године 1873, почео је да пише рубрику „Bez tytułu“ („Без наслова“) у The Polish Gazette; током 1874. рубрику „Sprawy bieżące“ („Тренутне ствари“) за Ниву; и 1875. рубрику „Chwila obecna” (`Садашњи тренутак`).[11] Такође је сарађивао на пољском преводу, објављеном 1874, последњег романа Виктора Игоа, Деведесет три.[11] У јуну те године постао је сувласник Ниве (1878. ће продати свој удео у часопису).[11][12] У међувремену, 1872. године дебитовао је као писац белетристике својим кратким романом Na marne (Узалудно), објављеним у часопису Wieniec (Герланд).[4] Затим су уследили Humoreski z teki Woroszyłły (Смешне цртице из Ворошувијевих досијеа, 1872), Stary Sługa (Стари слуга, 1875), Hania (Сјенкјевич) (1876) и Селим Мирза (1877).[11][13] Последње три су познате као „Мала трилогија“.[13] Ове публикације су га учиниле истакнутом фигуром у новинарско-књижевном свету Варшаве и гостом на популарним вечерама које је водила глумица Хелена Модјеска.[11] Путовања у иностранство Сјенкијевич у сафари одећи, 1890-те Године 1874. Хенрик Сјенкјевич је био накратко верен са Маријом Келер, и отпутовао је у иностранство у Брисел и Париз.[11] Убрзо након што се вратио, родитељи његове веренице отказали су веридбу.[11] Године 1876. Сјенкијевич је отишао у Сједињене Државе са Хеленом Моџејевском (ускоро је постала позната у САД као глумица Хелена Модјеска) и њеним мужем.[11] Путовао је преко Лондона у Њујорк, а затим у Сан Франциско, боравећи неко време у Калифорнији.[11] Његова путовања је финансирала Gazeta Polska (Пољски гласник) у замену за серију путописних есеја: Сјенкијевич је написао Listy z podróży (Писма са путовања) и Listy Litwosa z Podróży (Литвоска писма са путовањ), која су објављени у The Polish Gazette током 1876–78 и поново објављена као књига 1880.[11][14] Други његови чланци су се такође појавили у Przegląd Tygodniowy (Недељни преглед) и Przewodnik Naukowy i Literacki (Учени и књижевни водич), говорећи о ситуацији у америчких Пољака.[12] Накратко је живео у граду Анахајму, касније у Анахајм Лендингу (сада Сил Бич, Калифорнија).[11] Ловио је, посећивао кампове Индијанаца, путовао по оближњим планинама (планине Санта Ана, Сијера Мадре, Сан Хасинто и Сан Бернардино), и посетио пустињу Мохаве, долину Јосемит и руднике сребра у Вирџинија Ситију, Невада.[11] Дана 20. августа 1877. био је сведок Модјескиног позоришног дебија у САД у Калифорнијском театру у Сан Франциску, који је рецензирао за The Polish Gazette; а 8. септембра објавио је у Дајли Ивнинг Посту чланак, који му је на енглески превела Модјеска, о „Пољској и Русији“.[11] У Америци је такође наставио да пише белетристику, 1877. објављујући Szkice węglem (Скице угљем) у The Polish Gazette.[12] Написао је драму Na przebój, убрзо преименовану у Na jedną kartę (На једној карти), касније постављену у Лавову (1879) и, са бољим пријемом, у Варшави (1881).[12] Такође је написао драму за Модјеску, намењену америчкој публици, Z walki tutejszych partii (Партизанске борбе), али никада није изведена нити објављена, а рукопис је изгледа изгубљен.[12] Дана 24. марта 1878, Сјенкијевич је напустио САД и отишао у Европу.[12] Прво је боравио у Лондону, а затим годину дана у Паризу, одлажући повратак у Пољску због гласина о могућем регрутацији у Царску руску армију уочи предвиђеног новог рата са Турском.[12] Дела Узалуд (1870) Нико није пророк у својој земљи (1872) Два пута (1873) Скице угљем (пољ. Szkice Węglem; 1877) Бартек победник (пољ. Bartek Zwycięzca; 1882) Чувар светионика (пољ. Latarnik; 1884) Огњем и мачем (пољ. Ogniem i mieczem; 1884) Потоп (пољ. Potop; 1886) Пан Володијовски (пољ. Pan Wołodyjowski; 1888) Без догме (пољ. Bez dogmatu; 1891) Породица Палањецки (пољ. Rodzina Połanieckich; 1895) Quo vadis (1895) Крсташи (пољ. Krzyżacy; 1900) Кроз пустињу и прашуму (пољ. W pustyni i w puszczy; 1911)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Najpoznatiji roman Džonatana Svifta, koji se ubraja u klasike engleske, ali i svetske književnosti. Glavni junak, Guliver, u potrazi za pustolovinama, nailazi na Liliput, zemlju patuljaka. Da bi opstao, Guliver je morao da igra po njihovim pravilima, da uči njihov jezik i zakon. Upustite se i vi u avanturu i saznajte kako je izgledao zajednički život Gulivera i Liliputanaca i kakva je sve čudesa video Guliver na svom lutanju morima. Guliverova putovanja (1726, izmenjeno izdanje 1735), je roman Džonatana Svifta koji je ujedno satira i parodija putopisnih priča. To je Sviftovo najpoznatije delo, ubraja se u klasike engleske, ali i svetske književnosti.[1] Pun naziv romana je Putovanja u nekoliko dalekih svetskih zemalja, u četiri dela. Lemjuel Guliver, prvobitno hirurg a zatim kapetan nekoliko brodova. Ovaj roman je stekao ogromnu popularnost neposredno posle objavljivanja i od tada nije prestajao da se štampa. Džon Gej je u pismu Sviftu 1726. godine napisao `ovo je univerzalna knjiga, od političke kancelarije do obdaništa`.[2] Guliverova putovanja su paradigma engleske satirične književnosti. Sve vreme se vrši poređenje zemalja u koje Guliver dospeva sa evropskim svetom tog vremena. Elementi utopije i distopije se distribuiraju različito, nekad na strani Engleske, nekad na strani drugih zemalja. Na planu upoređivanja kultura konstituiše se satira: kritički odnos prema određenim vrednostima poretka i društva i uspostavljaju se matrice utopijskog i distopijskog poretka.... Džonatan Svift (engl. Jonathan Swift; Dablin, 30. novembar 1667 — Dablin, 19. oktobar 1745) je bio irski književnik, satiričar, pisac pamfleta. Čuven je po delu Guliverova putovanja. Sva svoja dela je objavljivao pod pseudonimima ili anonimno. Poznat je i kao majstor dva oblika satire. Biografija Mladost Rođen je u Dablinu kao drugo dete Džonatana i Abigeil Erik Svift. Otac mu je rođen u Irskoj, a majka u Engleskoj. Otac mu je umro sedam meseci pre njegova rođenja. O njegovom detinjstvu se malo zna, a činjenice o njemu su često kontradiktorne. Veruje se da mu se majka vratila u Englesku još dok je Džonatan bio jako mlad. Ostavila je Džonatana kod familije svoga oca. O mladom Džonatanu se najviše brinuo njegov ujak Godvin. Godvin je poslao Džonatana u Kilkeni gimnaziju zajedno sa rođacima. Bila je to gimnazija koju je pohađao i filozof Džordž Berkli. Od 1682. studirao je na Triniti koledžu u Dablinu, na kome je diplomirao 1686. Dok je spremao magistraturu politički nemiri u Irskoj prisilili su ga da ode u Englesku. Majka mu je pomogla da dobije položaj sekretara i ličnog pomoćnika Ser Vilijama Templa na Mur Parku. Vilijama Templ je bio diplomat, koji je bio zaslužan za Trojnu Alijansu 1668. Templ je otišao u penziju i na svom imanju je gajio baštu i pisao memoare. Svift je zadobio Templovo poverenjee pa je bio upoznat sa stvarima velikoga značaja. Nakon tri godine službe Templ je Svifta predstavio kralju Vilijamu III od Engleske. Slao ga je u London da urgira kod kralja da prihvati zakon za trojni parlament. Tokom boravka kod Templa upoznao je Ester Džonson, tada osmogodišnju devojčicu, koja je bila ćerka jednoga od slugu. Bila je bez oca, a Svift je bio njen tutor i mentor. dao joj je nadimak Stela, a njih dvoje su čitav život bili u bliskim odnosima. Svift je 1690. napustio Templa i otišao je u Irsku zbog zdravlja. nakon godinu dana vratio se u Mur Park. Svift je celi život patio od Menijerove bolesti. Za vreme drugoga boravka kod Templa magistrirao je 1692. u Hertford koledžu na univerzitetu Oksford. Očajnički je pokušavao da nađe bolji posao, pa je uz Templovu pomoć postao sveštenik Irske crkve, a 1694. dobio je parohiju u diocenozi Konor u Kilrutu. Izgleda da je Svift tu bio izolovan u maloj udaljenoj zajednici, daleko od centara moći i uticaja. Dok je bio u Kilrutu bio je u romantičnoj vezi sa Džejn Varing. U jednom pismu nudio joj je brak i rekao je da će napustiti Irsku, ako ga odbije. Izgleda da ga je odbila, jer se Svift vratio u Englesku i ponovo je bio u službi kod Templa 1696. Tu je ostao do Templove smrti. Templu je pripremao memoare. tokom toga vremena napisao je satiru, koja je bila kritika Templovoga eseja. Satiru je publikovao tek 1704. Templ je umro 1699. Svift je ostao kratko u Engleskoj da završi Templove memoare možda se nadajući da će neko priznati njegov rad i ponuditi mu odgovarajuće zaposlenje u Engleskoj. Međutim pojedini Templovi prijatelji i rodbina su zamrzili Svifta, jer se u memoarima našlo indiskretnih detalja, koji su im smetali. Neuspešno je pokušao da nađe zaposlenje kod kralja. Dobio je ponudu da bude sekretar i i kapelan grofa od Berklija, jednoga od vrhovnih sudija Irske. Kada je doputavao do Irske to mesto je već bilo popunjeno. Međutim radio je kao kapelan u larakoru, ageru i Dablinu. Kao kapelan erla Berklija većinu vremena je proveo u Dablinu i često je putovao u London. Napisao je 1701 politički pamflet. Pisac Svift je 1702. doktorirao na Triniti koledžu u Dablinu. Za vreme poseta Londonu Svift je objavio dve knjige `A tale of a Tub` `The Battle of the Books` i počeo je sticati ugled kao pisac. Upoznao se tada i postao prijatelj sa Aleksandrom Poupom, Džonom Gejom i Džonom Arbutnotom. Svift je tih godina postao politički aktivan. Od 1707. do 1709, a opet 1710. Svift je bio u Londonu. Neuspešno se tada zalagao kod vigovske administracije u ime irskoga klera oko jednoga vlasničkoga problema. Torijevci, koji su bili u opoziciji pokazali su više razumevanja za njegove zahteve. Torijevci su kad su došli na vlast 1710. Svifta regrutovali da bude urednik Egzamajnera. Svift je 1711. objavio politički pamflet „Ponašanje saveznika“, u kome je napao vigovsku vlast zbog njihove nesposobnosti da završi dugi rat sa Francuskom. Torijevci su vodili tajne razgovore sa Francuzima i ti razgovori su doveli do Utrehtskog mira 1713, kojim je završen Rat za špansko nasleđe. Džonatan Svift je bio deo unutrašnjeg kruga torijevske vlasti i često je bio posrednik u unutrašnjim sporovima između ministra spoljnih poslova i ministra finansija i premijera. Svađa dvojice ključnih torijevskih vođa rezultovala je ostavkom premijera Roberta Harlija. Kada je umrla kraljica Ana, a na vlast došao kralj Džordž I vigovci su se vratili na vlast, a vođama torijevaca je suđeno jer su vodili tajne pregovore sa Francuzima. Zrelost Pred pad torijevske vlasti Svift se nadao da će ga nagraditi unosnim crkvenim položajem u Engleskoj. Međutim kraljica Ana nije obožavala Svifta, pa je sprečila te namere. Najbolje što su mu mogli osigurati bio je položaj dekana Sent Patrika u Dablinu. Kada su se vigovci vratili na vlast za Svifta nije bilo druge nego da ode u Irsku. Kada se vratio u Irsku iskoristio je svoju sklonost pamfletima i podržao je irsku stvar, tako da je dobio status irskoga patriote. Tih godina započeo je i svoje remek-delo „Guliverova putovanja“. Veliki deo materijala oslikavao je politička iskustva. Epizoda kada Guliver gasi požar na palati Liliputanaca urinirajući na palatu predstavlja metaforu torijevskoga nezakonitoga mirovnoga ugovora, kojim su napravili dobro delo na nesretan način. Dugo je odlagao put u London i konačno je 1726. otputovao u London sa svojim delom „Guliverova putovanja“. Odseo je kod prijatelja Aleksandra Popa. Džon Gej i Džon Arbutnot su mu pomogli da anonimno štampa delo. Prvo je odštampano 1726. i odmah je postglo veliki uspeh. Štampano je još dva puta te godine i još jednom početkom 1727. Francuski, nemački i holandski prevodi su se pojavili 1727. Ilegalno je štampano na irskom 1727. Svift se 1727. vratio u Englesku i odseo je ponovo kod Aleksandra Popa. Poseta je bila kratka, jer je dobio poruku da Ester Džonson umire, pa se zbog toga vratio kući. Umrla je januara 1728. Svift je umro 19. oktobra 1745. Sahranjen je pored Ester Džonson. Eseji, trakti, pamfleti, članci `A Meditation upon a Broomstick` (1703—1710): Full text: Blackmask `A Critical Essay upon the Faculties of the Mind` (1707—1711) The Bickerstaff-Partridge Papers (1708—1709): Full text: U of Adelaide `An Argument against Abolishing Christianity` (1708 — 1711): Full text: U of Adelaide The Intelligencer (with Thomas Sheridan) (1710-????): Text: Project Gutenberg The Examiner (1710): Texts: Ourcivilisation.com, Project Gutenberg `A Proposal for Correcting, Improving and Ascertaining the English Tongue` (1712): Full texts: Jack Lynch, U of Virginia `On the Conduct of the Allies` (1713) `Hints Toward an Essay on Conversation` (1713): Full text: Bartleby.com `A Letter to a Young Gentleman, Lately Entered into Holy Orders` (1720) `A Letter of Advice to a Young Poet` (1721): Full text: Bartleby.com The Drapier`s Letters (1724, 1725): Full text: Project Gutenberg `Bon Mots de Stella` (1726): a curiously irrelevant appendix to `Gulliver`s Travels` `An Essay on the Fates of Clergymen`: Full text: JaffeBros `A Treatise on Good Manners and Good Breeding`: Full text: Bartleby.com `On the Death of Esther Johnson`: Full text: Bartleby.com `An Essay On Modern Education`: Full text: JaffeBros Poeme Ilustracija iz 1850. `Ode to the Athenian Society` 1692 (first published work) Poems of Jonathan Swift, D.D. Texts at Project Gutenberg: Volume One, Volume Two `Baucis and Philemon` (1706—1709): Full text: Blackmask `A Description of the Morning` (1709): Full annotated text: U of Toronto; Another text: U of Virginia `A Description of a City Shower` (1710): Full text: U of Virginia `Cadenus and Vanessa` (1713): Full text: Blackmask[mrtva veza] `Phillis, or, the Progress of Love` (1719): Full text: theotherpages.org Stella`s birthday poems: 1719. Full annotated text: U of Toronto 1720. Full text: U of Virginia 1727. Full text: U of Toronto `The Progress of Beauty` (1719—1720): Full text: OurCivilisation.com `The Progress of Poetry` (1720): Full text: theotherpages.org `A Satirical Elegy on the Death of a Late Famous General` (1722): Full text: U of Toronto `To Quilca, a Country House not in Good Repair` (1725): Full text: U of Toronto `Advice to the Grub Street Verse-writers` (1726): Full text: U of Toronto `The Furniture of a Woman`s Mind` (1727) `On a Very Old Glass` (1728): Full text: Gosford.co.uk `A Pastoral Dialogue` (1729): Full text: Gosford.co.uk `The Grand Question debated Whether Hamilton`s Bawn should be turned into a Barrack or a Malt House` (1729): Full text: Gosford.co.uk `On Stephen Duck, the Thresher and Favourite Poet` (1730): Full text: U of Toronto `Death and Daphne` (1730): Full text: OurCivilisation.com `The Place of the Damn`d` (1731): Full text `A Beautiful Young Nymph Going to Bed` (1731): Full annotated text: Jack Lynch; Another text: U of Virginia `Strephon and Chloe` (1731): Full annotated text: Jack Lynch; Another text: U of Virginia `Helter Skelter` (1731): Full text: OurCivilisation.com `Cassinus and Peter: A Tragical Elegy` (1731): Full annotated text: Jack Lynch `The Day of Judgment` (1731): Full text `Verses on the Death of Dr. Swift, D.S.P.D.` (1731—1732): Full annotated texts: Jack Lynch, U of Toronto; Non-annotated text:: U of Virginia `An Epistle To A Lady` (1732): Full text: OurCivilisation.com `The Beasts` Confession to the Priest` (1732): Full annotated text: U of Toronto `The Lady`s Dressing Room` (1732): Full annotated text: Jack Lynch `On Poetry: A Rhapsody` (1733) `The Puppet Show` Full text: Worldwideschool.org `The Logicians Refuted` Full text: Worldwideschool.org Pisma, lične beleške `When I Come to Be Old` — Swift`s resolutions. (1699): Full text: JaffeBros The Journal to Stella (1710 — 1713): Full text: U of Adelaide; Extracts: OurCivilisation.com Letters: Selected Letters: JaffeBros To Oxford and Pope: OurCivilisation.com Molitve Three Sermons and Three Prayers. Full text: U of Adelaide, Project Gutenberg Three Sermons: I. on mutual subjection. II. on conscience. III. on the trinity. Text: Project Gutenberg Writings on Religion and the Church. Text at Project Gutenberg: Volume One, Volume Two `The First He Wrote Oct. 17, 1727.` Full text: Worldwideschool.org `The Second Prayer Was Written Nov. 6, 1727.` Full text: Worldwideschool.org Razno Directions to Servants (1731):: Extracts: OurCivilisation.com A Complete Collection of Genteel and Ingenious Conversation (1731) `Thoughts on Various Subjects.` Full text: U of Adelaide Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. октобар 2007) Historical Writings: Project Gutenberg Swift Quotations: JaffeBros — many choice, well-documented Swift quotations here Swift quotes at Bartleby: Bartleby.com — 59 quotations, with notes Биографски извори Samuel Johnson`s Life of Swift: JaffeBros. From his Lives of the Poets. William Makepeace Thackeray`s influential vitriolic biography: JaffeBros. From his English Humourists of The Eighteenth Century. Bullitt, John M. Jonathan Swift and the Anatomy of Satire: A Study of Satiric Technique. Cambridge: Harvard U P, 1953. Jae Num Lee `Swift and Scatological Satire` UNIVERSITY OF NEW MEXICO PRESS. 1971. ISBN 978-0-8263-0196-3. jstor review Lee, Jae Num. `Scatology in Continental Satirical Writings from Aristophanes to Rabelais` and `English Scatological Writings from Skelton to Pope.` Swift and Scatological Satire. Albuquerque: U of New Mexico P, 1971. 7-22; 23-53. Susan Gubar `The Female Monster in Augustan Satire` Signs, Vol. 3, No. 2 (Winter, ). (1977). str. 380—394 Many other sources are listed here ...