Prva pesnička zbirka Olivera Jankovića, do sada poznatog pre svega po radio dramama za decu, kratkoj prozi i prevodima sa poljskog jezika, naslovljena Glas stvari, omogućila je stvarima da se oneobičeno oglase na samosvojan način i jeste, uz to, veoma značajno poetsko ostvarenje. Čitaj dalje

ALEKSANDAR PAVLOVIČ RADAŠKJEVIČ, pesnik, esejist, prevodilac, rođen 30. aprila 1950. u Orenbugru, u oficirskoj porodici. Odrastao u gradu Ufa. Sedamdesetih godina živeo i radio u tadašnjem Lenjingradu. U SSSR-u nije objavljivan, svoje prve pesničke radove poveravao profesorki književnosti i prevodiocu N. J. Rikovoj. Emigrirao u SAD 1978. godine. Radio u biblioteci Jelškog univerziteta (Nju-Hejven), sarađujući sa estonskim pesnikom i istoričarom umetnosti Aleksisom Ranitom. Godine 1983. prelazi u Pariz, gde radi u najstarijem ruskom nedeljniku „Ruska misao“. Počev od kraja 70-ih godina, njegove pesme, recenzije, članci i prevodi naširoko su objavljivani u emigrantskoj periodici, a od 1989, kada je Mihail Dudin objavio izbor njegovih pesama u časopisu „Zvezda“, i u otadžbini. Živi u Parizu. Pesničke knjige: Goblen (Njujork, 1986), Ono doba (Sankt-Peterburg, 1997), Poslednji sneg (Sankt-Peterburg–Pariz, 2003), Vetar sozercanja (Sankt-Peterburg, 2008), Zemaljski praznici (Moskva, 2013). Knjiga poetske proze: Lisac, ili Inferno (Sankt-Peterburg, 2009). Knjige koje je preveo s engleskog: Džejms Habel Ljubavna pisma Zemlji (1983), Džejms Bolduin Đovanijeva soba (2006).

Ovo je prva knjiga Dejana Dimitrijevića - Mite; I već u prvoj pesmi, O sebi, prijatno iznenađenje: autor piše o sebi kao o prirodnoj grešci, o nesposobnjakoviću, koji je svašta u životu pokušavao da bude, ali u tome nije uspevao, sve dok nije postao radio voditelj, nadajući se da ga se zbog toga neće postideti potomstvo. Čitaj dalje

„Sto puta su mi naručili da pišem, ali sam samo povremeno napisao nešto. Nešto ovako, što volim da čitam kada sam sam.“ Zbirka izabrane poezije nastale od 1977 do 2001. godine. Sadrži pored dirljive, iskrene poezije i poeme na osnovu kojih su snimljeni i poznati video-film i radio-drama. Autor je osnivač pokreta Tropikalizam i Ekologija urbana.

Pesme u knjizi Tražeći čoveka nastale su u prethodne tri decenije dok je radio za detektivsku agenciju, na stovarištima, kopao bunare, prodavao knjige i "valjao robu" u Knez Mihajlovoj. Ova njegova zbirka nadograđuje se i nadovezuje na prvu knjigu poezije "Posmatračeva pesma" koju je objavio 2010. godine. Pored poezije piše i kratke priče, pripovetke, satire i eseje. Čitaj dalje

ALEKSANDAR PAVLOVIČ RADAŠKJEVIČ, pesnik, esejist, prevodilac, rođen 30. aprila 1950. u Orenbugru, u oficirskoj porodici. Odrastao u gradu Ufa. Sedamdesetih godina živeo i radio u tadašnjem Lenjingradu. U SSSR-u nije objavljivan, svoje prve pesničke radove poveravao profesorki književnosti i prevodiocu N. J. Rikovoj. Emigrirao u SAD 1978. godine. Radio u biblioteci Jelškog univerziteta (Nju-Hejven), sarađujući sa estonskim pesnikom i istoričarom umetnosti Aleksisom Ranitom. Godine 1983. prelazi u Pariz, gde radi u najstarijem ruskom nedeljniku „Ruska misao“. Počev od kraja 70-ih godina, njegove pesme, recenzije, članci i prevodi naširoko su objavljivani u emigrantskoj periodici, a od 1989, kada je Mihail Dudin objavio izbor njegovih pesama u časopisu „Zvezda“, i u otadžbini. Živi u Parizu. Pesničke knjige: Goblen (Njujork, 1986), Ono doba (Sankt-Peterburg, 1997), Poslednji sneg (Sankt-Peterburg–Pariz, 2003), Vetar sozercanja (Sankt-Peterburg, 2008), Zemaljski praznici (Moskva, 2013). Knjiga poetske proze: Lisac, ili Inferno (Sankt-Peterburg, 2009). Knjige koje je preveo s engleskog: Džejms Habel Ljubavna pisma Zemlji (1983), Džejms Bolduin Đovanijeva soba (2006). Ostrvo-sajt Aleksandra Radaškjeviča: www.radashkevich.info

Njegoševo književno delo je daleko obuhvatnije i dublje nego što su ova dva osnovna politička zadatka na čijem je ostvarenju radio – od zajednice slobodnih plemena da stvori državu i obezbedi međunarodno priznanje za Crnu Goru. On nije vladar koji uzgred peva i pesme, nego pesnik i mislilac koji je po nevolji morao biti vladar. Te dve njegove aktivnosti, književna i politička, u najtešnjoj su vezi. Čitaj dalje

Baš sam bio u plavom žaketu kada sretoh Vasiljević Cvetu. Da l’ zbog mene, da li zbog žaketa, prevari se, okrete se Cveta. Dušan Radović je pisao za mnoge medije: radio, televiziju, film, pozorište... Ovaj izbor iz tog opusa je nezaobilazan ako volite izazovne i neuobičajene prikaze složenosti ljudskih osećanja. Jer Radović je izuzetno duhovit u nadrealnim pričama, maestralan stilista u žanrovskom mešanju i poeziji, savršeni pesnik u dramskim minijaturama i apsurdnim scenama. Otuda nije čudno što su mnogi njegovi tekstovi zaživeli u našoj svakodnevici, pa im se, osim radosti prepoznavanja, vraćamo kao starim, bliskim prijateljima.

"Baš sam bio u plavom žaketu kada sretoh Vasiljević Cvetu. Da l’ zbog mene, da li zbog žaketa, prevari se, okrete se Cveta." Dušan Radović je pisao za mnoge medije: radio, televiziju, film, pozorište... Ovaj izbor iz tog opusa je nezaobilazan ako volite izazovne i neuobičajene prikaze složenosti ljudskih osećanja. Jer Radović je izuzetno duhovit u nadrealnim pričama, maestralan stilista u žanrovskom mešanju i poeziji, savršeni pesnik u dramskim minijaturama i apsurdnim scenama. Otuda nije čudno što su mnogi njegovi tekstovi zaživeli u našoj svakodnevici, pa im se, osim radosti prepoznavanja, vraćamo kao starim, bliskim prijateljima. Čitaj dalje

Poezija ZRNO PESKA govori o lepoti života, poučna je posebno za mlade. Kod odraslih budi prijatna osećanja prema detaljima iz života na koje ne obraćamo pažnju, zbog brzog ritma života.Ova knjiga preporučuje se čitaocu, jer podstiče na uživanje u lepoti postojanja čoveka, kao ličnosti. Autor zbirke pesama ZRNO PESKA Dušanka B. Marković rođena je 7. januara 1944. godine u Banji Koviljači. Po završetku srednje Ekonomske škole u Šapcu upisuje Ekonomski fakultet u Beogradu 1962. god., gde se nastanjuje, živi i radi do danas. Pisanjem poezije bavi se od ranog detinjstva. Pesme su joj objavljivane u lokalnim časopisima Glas Podrinja. Po završetku Ekonomskog fakulteta 1968. god. u okviru firme u kojoj je radila bavila se ekonomsko komercijalnim poslovima. Aktivnijim pisanjem poezije bavi se od 1997. god. Pesme su joj objavljivane na radio programu u emisijama Narodni spomenar. ZRNO PESKA je prva samostalna zbirka Dušanke B. Marković, a koja se sastoji od deset ciklusa misaono lirsko didaktičke poezije.

Efrosini Manda-Lazaru je rođena na Kipru. Studirala je grčku filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Atini. Od 1995. do 2003. godine je radila u Službi za edukativnu psihologiju pri Ministarstvu obrazovanja i kulture Kipra kao koordinatorka za specijalne programe za gimnazije, kao i za sastavljanje pedagoških priručnika. Od 2003. do 2011. godine je radila kao koordinatorka programa za Zonu edukativnih prioriteta u školama Stare Nikozije. Piše poeziju i prozu (uglavnom za decu). Dobitnica je Nacionalne nagrade Kipra za poeziju, za knjigu Noje u gradu, objavljenu 2012. godine. Poezija joj je prevođena na italijanski i francuski jezik. Poezija: Dani Tkalje i Noći Nage, 2002. … u ljubav ćemo ili u smrt…, 2005. Donja suknja, 2011. Noje u gradu, 2012. Skupljačica mina, 2014. Proza: Bez Arijadne. U zemlji autizma u društvu poezije, roman, 2006. Prijatelju, ja nisam kao ti. Pismo jednog usamljenog deteta, 2006.

Opis POTREBNO JE MAKSIMALNO proširiti teskobu, otvoriti je za što više korisnog prostora, ubaciti u nju radni sto, kompjuter, urediti je, otvoriti osmatračnicu u njenom središtu, uspostaviti procedure i bez odlaganja započeti s izvršavanjem redovnih zadataka: s pisanjem i slanjem izveštaja, s očitavanjem mernih aparata i zapisivanjem rezultata u protokole, knjige merenja. Potrebno je raditi na daljem naseljavanju teskobe manjim teskobama koje se otvaraju u beskraj, u pisanje kao doživotnu robiju.

Pesnikinja SULVEJ FON ŠULC (1907–1996) potiče iz umetničko-intelektualne finsko-švedske porodice. Stekla je nastavničko obrazovanje i radila u svojoj struci sve do 1972. Ona je jedna od ključnih ličnosti finsko-švedskog pesništva 20. veka. Teme njenih pesama oslanjaju se na svakodnevicu. Važne su i impresije iz prirode. Prvo delo objavila je 1932, dečja knjiga Petra i srebrni majmun (Petra och silverapan). Oprobala se i kao prozni pisac, pisala radio drame i predstave za pozorište. Imala je veliki uticaj na više generacija ženskih finsko-švedskih pisaca i višestruko je nagrađivana. Pesništvo Sulvej fon Šulc odlikuje jasnoća, smirenost, prirodni integritet i neposredno obraćanje. Njena poezija odlučno prilazi životu, opisujući sve njegove mogućnosti i opasnosti, i našu ograničenu mogućnost izbora. U skladu sa slobodom svog unutrašnjeg bića izabrala je slobodu modernizma u vreme Drugog svetskog rata, kada modernizam još nije doživeo svoj konačni proboj. Zbog lične slobode i snage karaktera često je porede s Vislavom Šimborskom, što je poređenje koje obema služi na čast. Imaju istu sposobnost da upru čelični pogled u okolnosti koje iz anonimnosti prete čovečnosti. Za celokupno stvaralaštvo Sulvej fon Šulc karakteristične su organske metafore. Govori o drveću, zemlji, rastu, sazrevanju voća, suši i smrti. Uz pomoć takvih poređenja osvetljava nepristupačne unutrašnje pejzaže čoveka. Polazeći od sebe, opisivala je mnogobrojne uloge žena – pramajku, majku, suprugu, ljubavnicu, ćerku, sestru – zbog čega je često nazivana ženskom književnicom. Njen odgovor na takve epitete bio je dosledno da je pisac koji piše o životu. Prvi poziv joj je bio učiteljski, a i kao pesnikinja je do kraja ostala nenadmašna učiteljica života, pružajući čitaocima luku objektiviziranog životnog iskustva. Njeno književno stvaralaštvo se bezmalo protezalo kroz sedam decenija.

Na liniji, Žozefa Pomtisa, lament je autora nad samim sobom, lament nad stanjem stvari u svetu, ali lament koji iako sažaljeva čoveka, upravo brani ono najbolje u njemu. A najbolje u njemu uvek pobeđuje onim poslednjim atomom snage, baš onim kojim je autor i zapisao ovu knjigu. Lepota ove knjige, a svakako i njen pozamašan uspeh ako se ima u vidu da je to prvo delo ovog autora, leži pre svega u sjajnim promena ritma, spajanju dva sveta koji retko imaju prilike da se susretnu, lakom prelaženju iz obične anegdote u silovite opise vlastite i tuđe muke. Kroz celu knjigu sudaraju se i bitku vode onaj kruti tehnički rečnik fabrika i onaj tanani jezik poezije i, ne zaboravimo, francuske šansone. Težinu Pontisovom romanu daje uspelo evociranje na različite istorijske epohe. Tokom mučnog rada on razmišlja o Homeru, o Velikom ratu, operaciji „Overlord“, Karlu Marksu, o evropskoj epopeji duha i njenom današnjem ishodištu… "Roman je pisan u neobičnoj formi, poetski fiksiranim paragrafima, iz praktičnih razloga. Po povratku sa posla zapisivao sam linije, redove, svoja razmišljanja, svaki dan jer od posla u fabrici za drugačiji pristup nisam imao vremena. Na poslu, u 21. veku na poslu sam zatekao sredinu koja je ista kao iz filma Čarlija Čaplina „Moderna vremena“. Reč je o modernom ropstvu" - rekao je Pontis. Žozef Pontis rođen je 1978. godine u Remsu. Fakultetski obrazovan, radio je dugi niz godina, u pariskom okrugu, kao specijalizovani vaspitač mladih sa poteškoćama. Ženidbom i preseljenjem u Bretanju, ostaje bez posla pa preko Agencije za privremeni rad prihvata ponuđena zaposlenja. Objavljivanjem svog prvog romana Na liniji postiže značajan uspeh u Francuskoj. Za nepunih pola godine od objavljivanja knjiga je prodata u više od 18000 primeraka, i to pre nego što je, zaredom, dobila tri književne nagrade od kojih je najznačajnija Velika nagrada medijske kuće RTL i časopisa Lir. Čitaj dalje

"Ogledalo" - stihovi Bulata Okudžave, dvojezično izdanje. Izbor, prevod s ruskog i pogovor: Mihailo B. Đaković. Predgovor: Milovan Vitezović. Bulat Šalvovič Okudžava rođen je 9. maja 1924. godine u Moskvi, od oca Gruzina i majke Jermenke, odakle verovatno i potiče njegova impulsivna i osećajna priroda, još više naglašena tragičnom porodičnom sudbinom, koju je doneo Drugi svetski rat. Radio je kao profesor ruskog jezika, novinar, urednik, književnik. Do svoje smrti 1997. godine, izdao je više knjiga poezije, zbirki pripovedaka, romana, ekranizovanih scenarija i pozorišnih komada. Šezdesetih godina njegove pesme su se širile brzinom munje Sovjetskim Savezom, bez obzira na to što još nisu bile snimljene na gramofonskim pločama, niti izvođene na radiju ili televiziji. Pesme su slušane sa magnetofonskih traka u stanovima radnika, inženjera, fizičara i službenika, pevali su ih uz gitaru na gradilištima i u vozovima. Omladina je prihvatila pesme Okudžave kao pročišćavajuće vrelo nade. Dešavalo se, rekao je jednom Jevtušenko, da dok šetate Moskvom, na primer nedeljom, pored studentskog doma - kroz tri prozora čujete istovremeno tri različite pesme Bulata Okudžave. (Iz pogovora „Bulat Okudžava – između pesme i sudbine" Mihaila Đakovića) "Svi su pevali rukopisom, a Okudžava grlom. Nije se odvajao od duše i gitare. Ako duša ima glas, to je glas Okudžave. Verovao se. Sve je ispevao što je imao u duši. Teško da je bilo onih koji su ga čuli, a da čutim nisu bili oduševljeni. Njegove prve pesme imale su onu vedrinu koju imaju zaljubljeni maturanti. Presnimavanjem kaseta sa njegovim pesmama, ako se do njih i dođe, počela je piraterija za svoju dušu. Bio je sasvim običan dok ne zapeva. Pevao je o svemu običnom koje je postajalo čudesno." Iz predgovora "O Okudžavi i generaciji – zapis zanesenjaka" Milovana Vitezovića

Priredjivac ove Antologije je Dante Mafija, esejista, pripovedac i pesnik. Mafija je pisao u najznacajnijim italijanskim casopisima, uredjivao je pregled novih knjiga za RAI, osnivac je casopisa I Policordo i Poetica. Trenutno je glavni urednik lista Poiesis. Na njegovu poeziju skrenuli su paznju Aldo Palaceski, koji je 1974. napisao predgovor za njegovu prvu zbirku, Leonardo Shasha koji je, kao i Dario Beleca, smatrao Mafiju jednim od najvecih italijanskih pesnika. Godine 2004. je od predsednika republike Champija dobio zlatnu medalju za kulturu. Po recima prevodioca, Milane Piletic, na srpskom se vec mogao cuti, na Trecem programu Radio-Beograda, gde su se zahvaljujuci knjizevnom sluhu Radmile Gligic, pre vise meseci mogli cuti odabrani stihovi iz ove Antologije i odlomci iz Danteovog ,,Romana o Tomazu Kampaneli", s kojim ce se nasa publika uskoro susresti i putem slova, takodje zahvaljujuci sluhu Petra Zivadinovica. Prevodilac istice da ce ova Antologija biti prava poslastica za srpske ljubitelje poezije koji ne znaju italijanski, kao i za one koji italijanski znaju, jer je delo stampano dvojezicno; delo ce biti znacajno i slavistima u Italiji. Pileticeva dalje navodi da je izbor poezije sacinjen vrlo neobicno: u svom predgovoru, Dante istice da je antologiju - s obzirom na to da antologicar nije istoricar knjizevnosti - sacinio prvenstveno vodjen licnim afinitetima, sto znaci da cete u njoj prevashodno cuti lirske tonove, od Gvida Gocana i Ade Negri do nasih savremenika, sa namerno sturim bio-bibliorafskim beleskama, da bi sto vise ostalo za cistu pesnicku atmosferu i neposredno iscitavanje, bez glomaznog kritickog aparata. Tu su i velikani poput Sabe, Montalea, Ungaretija... Tako cemo na poetskom putovanju ugledati i pesnike - kriticare (kao sto su Spanjoleti, Ceki, Bordjeze), i petnaestak pesnikinja, i neke mlade, cesto tragicno prerano utihnule glasove. Dante je, kao i njegov davni imenjak, tragao za istinom i ishodima, a ne za poznatim skolama i licnostima, makar bili i danas uticajni, ali kadkad samo epigoni epigona. Pileticeva, na kraju, izrazava zelju da kao i priredjivac svaki citalac ovde pronadje ponekog bliskog... Čitaj dalje

"Kako preneti muziku što se sve vreme čuje iz poezije koja ujedno piše kratku istoriju rock`n`roll-a, pri tom se kroz vlastitu diskurzivnost probija melodijom, energičnom voljom da sebe peva? U njenoj akustičnoj pozadini odzvanja ceo stadion, koji se utiša tek ponekad, na klavirske deonice Nika Kejva, njeni tonaliteti osvajaju različite nivoe teksta koji želi punk i mora da svira rock`n`roll. A to sve vreme slušamo dok prelazimo iz grada u grad, iz elegije u odu, sa koncerta na molitvu, redom dužine od dve hiljade žena Lemija Kilmistera od kojih je svaka, čak i u ovoj `bruto` reminiscenciji, našla mesto u poeziji Dragana Boškovića. Bolje je dakle, vratiti pitanje nego dati glup odgovor. Bolje je možda, i pogrešiti, pa reći jednostavno: Bogorodica, grad, rock`n`roll, bol i ništa više. The Clash je zapravo, nemoguće saopštiti: ova poezija je napisana kao migrena, krajnje anonimni bol, a toliko poznat, toliko stvaran i u nama, da je ontički obeskorenjen. I pošto pesnik nije postao, nastale su reči, blage i snažne, skrušene i moćne, samo su se dogodile u gotovo biblijskoj neposrednosti znaka." - Aleksandra Sekulić - The Clash je nastao iz jednog, nazovimo ga tako, meta-ličnog iskustva, iz svih gena kulture, rokenrola i moje lektire. Ako nam je kultura omogućila da vidimo, čujemo, pišemo, čulno osećamo i sanjamo – što je opšte mesto savremene epistemologije – onda je to iskustvo jedino i samo naše lično iskustvo. Sve što kulturno jesam, sve kulturno moje, sakupljeno je u Clash-u (Eliot bi bio ponosan na ovog pesnika!) -SERBUM: PEVANJA I MIŠLJENJA DRAGANA BOŠKOVIĆA: "NE ZNAM KO JE UBIO LORU PALMER" Kada Van Gog piše pismo svome bratu, on mu, između ostalog, kaže: "Teo, ja zaista nisam pejzažista, mada radim pejzaže, na njima će uvek biti tragova likova." Kada Dragan Bošković napiše pesmu, on prvobitno zapisuje kada bih bio pesnik i tako zauvek odlaže čin postanka zarad tragova i likova postajanja. Pesnička zbirka Otac (2013) započela je ništa koje se ispisuje u nama, izgovorila ovo kada bih i već tada i upravo tako otvorila (ne)napisanu knjigu The Clash. Van Gog nije pejzažista, Zvezdana noć nije pejzaž, Dragan Bošković nije pesnik, "Kada bih bio pesnik" nije pesma, stoga pevanje sa Stramerom može da počne: I kada bih s tobom Gospode, s tobom, Bogorodice, jednom za sva vremena postao pesnik, pesma bi počela sa jen-dva-tri-dva, imala bi dva rifa i istinu, a završila se sa Amen, uz dva zakasnela udarca bubnja, znate ono: tu-dum. A pošto bi napisao samo Tereza, Tereza, ništa više ovaj kada bih pesnik prepušten je simboličkom samoispisivanju, lutanju oko žarišta bola, jer ono se neprestano pomera, pri čemu menjajući mesto ne menja intenzitet... Aleksandra Sekulić Bogorodica, The, Tu-dum BIOGRAFIJA Dragan Bošković je rođen 1970. godine u Beogradu. Magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Profesor savremene srpske književnosti na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Objavio naučne knjige: "Islednik, svedok, priča: Istražni postupci u Peščaniku i Grobnici za Borisa Davidoviča Danila Kiša" (2004); "Tekstualno (ne)svesno Grobnice za Borisa Davidoviča"(2008); "Zablude modernizma" (2010). Učestvovao je na više od trideset naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i bio je saradnik na sledećim projektima osnovnih istraživanja: 1999-2001. - Poetika srpske književnosti; 2002-2005. - Tehnika i semantika pripovedanja; 2006-2010. - Etnička i socijalna stratifikacija Balkana / Leksikon srpskog realizma. Autor je mnogobrojnih naučnih i književno-kritičkih radova Čitaj dalje

Vislava Šimborska (Wisława Szymborska) rođena je 2. jula 1923. godine u Bnjinu blizu Poznanja, a umrla 1. februara 2012. u Krakovu, u kome je živela od 1931. Zbog svoje prirode nikada nije bila u prvim redovima, čak ni kao nobelovac. Mada još od 50-ih godina počinje da dobija značajne nagrade. U njenom stvaralaštvu prelomna je zbirka Dozivanje Jetija (1957), jer je pre toga objavila dve „socrealističke” knjige, Zato živimo i Pitanja postavljana sebi (1952, 1954), koje kasnije nije unosila u izbore svoje poezije. Posle „revolucionarne” 1956. prevođena je na niz jezika. Na oko pedesetak. Između ostalih na srpski. Tome su doprinele i velike svetske nagrade poput Geteove, Herderove i Nobelove. Malo je poznata činjenica da je Šimborska debitovala kao prozni pisac, pišući kratku prozu. Da je „pesnik” ubedio ju je Adam Vlodek, pesnik, urednik novina, izdavačkih kuća i nekoliko godina njen suprug. Kolebanje između proze i poezije vidi se i u izboru njenih studija. Studirala je sociologiju i poljsku književnost na poznatom Jagelonskom univerzitetu, ne završivši nijedne studije. Zbog porodične situacije počela je rano da radi, već 1943. Posle Drugog svetskog rata da bi studirala i dobila zaposlenje morala je da bude član PURP-a i bila je sve do 1966. Od 1953. do 1981. radila je kao sekretar redakcije u časopisu „Žiće literackje” („Književni život”). U njemu je počela da objavljuje i svoje slavne feljtone koji su štampani pod zajedničkim naslovom Neobavezna lektira. Neko vreme uređivala je i poeziju. Od 1981. do 1983. bila je u uredništvu časopisa „Pismo” i sarađivala s časopisom „Nagłos” („Početna pozicija”), a posle toga, zbog opozicione delatnosti, završila kao slobodan umetnik i penzioner. Poezija Šimborske je filozofska na prirodan i spontan način, kako ističu poljski kritičari, jer u njoj nema razmatranja, naučnih termina, neposredno formulisanih problema. Ali, ima igre misli koja proističe iz jezičke igre, odnosno „govori zahvaljujući govoru”. Te jezičke igre najčešće se odvijaju kroz dijaloge o mogućnostima i nemogućnostima izražavanja čoveka i sveta. Iako nije „lingvistička pesnikinja”, trudi se da višestruko i višestrano iskoristi mogućnosti reči, a da pri tom ne bude zavisna od njih. Što potvrđuju neočekivani obrti, slučajnosti, otkrića u gotovo svakoj njenoj pesmi. To nas navodi da zaključimo da ona ipak eksperimentiše jezikom. Međutim, to ne čini kao avangardisti, stvarajući neologizme ili šokantne frazeološke sklopove. Ona uglavnom postavlja pitanja, budući da je znak pitanja osnovna retorska figura njenog stvaralaštva. Jer njene igre rečima ne vode praznoj virtuoznosti, nisu larpurlar, već su zahvaljujući ironiji kao jednom od najčešćih postupaka koje primenjuje funkcionalizovane i problematizovane. Ili kako je rekao teoretičar književnosti Mihal Glovinjski, funkcija su mudrosti, odlučuju o neponovljivosti i originalnosti njene poezije, poezije koja je neobičan spoj ozbiljnosti i ludizma. Što je velika retkost, budući da piše poeziju o velikim stvarima čoveka, našeg sveta i XX veka. Ova tvrdnja je povezana i s pitanjem morala. Morala, iako Šimborska nije moralistkinja koja poučava druge. Ne poučava, jer je izrazita individualistkinja koja od zbirke Dozivanje Jetija do zbirke Dovoljno sve izražava u svoje ime. Stoga, ako želimo da je najpribližnije definišemo, definisaćemo je kao pesnikinju koja piše poeziju života i smrti. Što postiže već pomenutim jezičkim igrama u oblasti forme i bavljenjem konkretnim životnim sadržajima. Nagrada za Najlepšu knjigu u okviru 59. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu.