IZDAVAČ: RTS IZDAVAČKA DELATNOST GODINA IZDANJA: 2016 JEZIK: ĆIRILICA POVEZ: MEK BROJ STRANA: 438 FORMAT: 24 CM STANJE KNJIGE: OČUVANA AUTOROVA SEĆANJA NA 101 RADIO-DIJALOG SA ISTO TOLIKO ZNAMENITIH LIČNOSTI SRPSKE I JUGOSLOVENSKE KULTURE OŽIVLJAVAJU NAJDRAGOCENIJE TRENUTKE SERIJE „GOST DRUGOG PROGRAMA“ (1974-2002), I KOLEKCIJE „ODGOVORI“ (KOJA JE IZ NJE PROIZAŠLA). PORTRETISANE LIČNOSTI PRIPADAJU NAJRAZNORODNIJIM POLJIMA STVARALAŠTVA. TO SU ELITNI ISTORIČARI, KNJIŽEVNICI, LINGVISTI, FILMSKI I POZORIŠNI REDITELJI, GLUMCI, SLIKARI, LEKARI... IZMEĐU PRVOG PITANJA, O DETINJSTVU, I POSLEDNJEG, O BUDUĆNOSTI, UDENUTA SU I PITANJA PRILAGOĐENA PROFILU KONKRETNOG KULTURNOG PODVIŽNIKA, KAO CENTRALNI DEO DOBRO KOMPONOVANE PARTITURE ZA DVA GLASA. OBJAVLJENO POVODOM 80 GODINA MILOŠA JEVTIĆA.

FILIP VIŠNJIĆ Beograd 2008. meke korice 160 str. odlično očuvana srpski vojni sanitet 1916. u Dobrudži, po svedočenjima dr Milutina Velimirovića i dr Vladimira Stanojevića Dr Branislav Dimitrijević bio je stomatolog, hirurg, redovni profesor na Stomatološkom fakultetu na predmetu maksilofacijalna hirurgija. Osnovna delatnost bila mu je maksilofacijalna protetika, disciplina u povoju, ne samo na Stomatološkom fakultetu nego i šire, u evropskim i svetskim razmerama. Na osnovu rezultata svog kliničkog rada smatran je u bivšoj SFRJ najistaknutijim stručnjakom u ovoj oblasti, a prema jednom američkom časopisu i jednim od istaknutijih u Evropi (Compend Contin Educ Dent, 1993, Vol. XIV, No 2, pp 194). Osnovao je 1993. godine Kabinet za maksilofacijalnu protetiku u Jerevanu (Jermenija). Stoga je proglašen počasnim doktorom Državnog medicinskog fakulteta u Jerevanu (1995).Pod književnim imenom Brana Dimitrijević objavio je niz proznih dela, priča, romana, eseja, putopisa, među kojima su i sledeća: Balada o košavi (Beograd, 1990), Ševa u vrtu predskazanja (Beograd, 1993), Umreti u Jermeniji (Beograd, 1995), U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918 (Beograd, 2001. i 2004), Jerevansko proročanstvo (Beograd, 2001), Stomatologija i kultura (Beograd 2002), Beogradski košmar Mihajla Bulgakova – Pseće srce drugi deo (Beograd, 2004), U ravnicama privida (Beograd, 2008), Moja gerila (Beograd, 2010). Godine 1990. postao je član Udruženja književnika Srbije, iz koga je istupio 1999. godine. U dnevnom listu Politika objavio je dva feljtona: Zaboravljeni gorostas (septembar – oktobar 2001) i Dobrudža 1916 (oktobar 2007).U nasleđe nam je ostavio i desetak izvedenih radio-drama, dva dokumentarna filma Podrum svetih žrtava (Radio-Televizija Srbije, 2005) i Od krojačke igle do hirurškog noža (Radio-Televizija Srbije, 2011) i dva televizijska serijala Legenda o Dragomancima (Radio-Televizija Srbije, 2003) i Srpski vojni sanitet u Velikom ratu (Radio-Televizija Srbije, 2014/2015), u kojima je bio scenarista i voditelj.Bio je predsednik Sekcije za istoriju medicine srpskog lekarskog društva (2009– 2015), a od 20. januara 2008. godine urednik elektronske biblioteke „Istorija medicine“ Međunarodne kulturne mreže „Projekat Rastko“ (www.rastko.rs/istorija/medicina). Za svestran rad na kulturnom planu nagrađen je Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Nagrađen je Zahvalnicom s plaketom Vojske Srbije i Crne Gore – Sektor za logistiku GŠ VSCG Sanitetska uprava – za zasluge u izučavanju istorije saniteta srpske vojske u Prvom svetskom ratu.Počasni član Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva postao je 2008. godine. Godine 2015. Srpsko lekarsko društvo nagradilo ga je Zlatnim perom. Organizovao je redovne godišnje kongrese 800 godina srpske medicine i kao urednik učestvovao u izdanju zbornika radova i monografija o istaknutim lekarima. Posle šestogodišnjeg mandata, za vreme koga je veoma unapredio rad Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva, godine 2015. izabran je za počasnog predsednika Sekcije.Bio je pokretač i (u velikoj meri) realizator postavljanja spomen-ploče stranim medicinskim misijama koje su učestvovale u balkanskim ratovima (prva ploča 2012) i Velikom ratu (druga ploča 2015) na zgradi Srpskog lekarskog društva (Džordža Vašingtona 19).Pažnju istoričara medicine privukao je knjigom U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918, zasnovanom na analizi rukopisa jednog ratnog dnevnika koji se kao neidentifikovan čuvao u Arhivi SANU. Uz pomoć Milorada Radevića, istoričara, Brana Dimitirijević utvrdio je da je autor tih dnevničkih zapisa niko drugi do sanitetski general dr Mihailo Mika Petrović (1863–1934), načelnik Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Nišu, kasnije šef Hirurškog odeljelja Glavne vojne bolnice u Beogradu i profesor hirurške propedevtike na Medicinskom fakultetu u Beogradu – koji se opravdano smatra ocem srpske ratne hirurgije. Tada je zapisao:Onog trena kad sam rastumačio Petrovićev ratni dnevnik 1916–1918, i kad sam se spram Petrovića, njegove hrabrosti, odlučnosti, visokog ne samo profesionalnog nego i ličnog morala... lično osetio kao najobičnije zrnce peska, počela je možda moja gerila, moj unutrašnji preporod... Ako je Petrović mogao ono... zar ja ne mogu da bar obnovim sećanje na njegovo delo.Od tada se intenzivno bavio proučavanjem srpskog vojnog saniteta iz vremena Velikog rata, autentično, originalno, na nov način, na osnovu rukopisa, sećanja i uspomena lekara i medicinara, učesnika i svedoka rata. Lekari, učesnici rata, postali su lična preokupacija Brane Dimitrijevića, njihova stradanja njegova mora, namerni zaborav (kako je govorio) njihovog rada i muka bio je okidač za istraživanje njihovih života. Opisivao je bezizlazne situacije u kojima su se nalazili, u kojima su stradali i umirali, ali i one koje su savladali. Umro je iznenada 30. juna 2015. i za sobom ostavio nezavršen rukopis o ratnim, sanitetskim i humanitarnim svedočenjima lekara.Sekcija za istoriju medicinu Srpskog lekarskog društva odlučila je da objavi rukopis Brane Dimitrijevića. Uređivanje je poverila članu Sekcije, profesorki dr Snežani Veljković, uz usmeno obećanje drugih članova da će pomoći u svemu što ona zatraži od njih. Održali su obećanje.

Владимир Дедијер: БЕЛЕШКЕ ИЗ АМЕРИКЕ Издавач: КУЛТУРА, Београд, 1945.год. Меки повез, 261 страна, илустровано, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Владимир Владо Дедијер (Београд, 4. фебруар 1914 — Бостон, 30. новембар 1990) био је академик, историчар, публициста новинар и учесник Народноослободилачке борбе. Владо је рођен 4. фебруара 1914. године. Отац му је био Јевто Дедијер, а старији брат Стеван Дедијер. Детињство и младост проводи у Београду где је завршио основну школу и гимназију. Уписује Правни факултет у Београду, када због немаштине и немогућности да плаћа студије почиње да ради као дописник из земље, а касније и света за „Политику“. Био је члан КПЈ и радио је у корист комунистичке пропаганде. Познавао је одлично директора „Политике“, Владислава Рибникара са којим је упознао Јосипа Броза Тита по доласку у Београд 1941. године. У време избијања устанка имао је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу „Борба“ као уређивач, заједно са Милованом Ђиласом. Одатле је почело њихово велико пријатељство. Владо Дедијер је по формирању првих партизанских одреда постављен за политичког комесара Крагујевачког НОП одреда. Учествовао је заједно у опсади Краљева, половином октобра 1941. године, када је био рањен у ногу. После тога, одлази у Врховни штаб и ради у агитационо-пропагандном одељењу читавог рата. У бици на Сутјесци изгубио је своју жену, др. Олгу Поповић-Дедијер, која је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије. После завршетка рата, одлази на оснивање Уједињених нација у Сан Франциско. По повратку у земљу, као веома образован човек, добија место предавача историје НОБ-а на Београдском универзитету. Током рата брижљиво је водио свој дневник, који је после рата објављен. Био је представник Југословенске делегације на конференцији мира у Паризу 1946. године. По повратку, добија задужење да буде уредник листа „Борба“. За време сукоба са Стаљином био је члан разних преговарачких мисија. Ту је почео да прикупља и податке за своје чувено дело, по коме ће касније постати познат - „Прилози за биографију Јосипа Броза Тита“. Био је члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора ССРНЈ од 1953. године. Као уредник листа „Борба“, оптужен је да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред Партијску комисију, а затим и пред суд у Београду 1954. године. На тајном суђењу заједно са Милованом Ђиласом, изабрао је да га брани славни адвокат Иво Политео, који је 1928. године на „Бомбашком процесу“, бранио Тита, а касније је и кардинал Алојзије Степинац имао част да га овај адвокат брани. Осуђен је условно на годину и по дана. Касније му је суд поништио ту одлуку. Владо Дедијер је решио да се повуче из политичког живота. Поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРНЈ августа 1954. године. После политичке каријере, почео је да се бави писањем. Одлази у САД 1955. године где је и добио звање Академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у земљу где је радио као аутор у писању књига. Владимир Дедијер је у Америци постао члан Раселовог суда, а затим и председник истог суда који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других. Активно је радио и у Српској академији наука у Београду. Био је један од коаутора у уџбенику „Историја Југославије од 1918“, у издању београдског Нолита 1972. године. После Титове смрти, поново одлази у Америку, у Вашингтон, где скупља грађу за нове биографије о Титу. Као председник Раселовог суда радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941—1945). У Америци је радио на припремању Трибунала Раселовог суда о концентрационом логору Јасеновац. У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. године и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о Јасеновцу. Поново је отишао у Америку и ту га је снашла смрт. Пред крај свог живота је ослепео, пожелео да се врати и умре у својој земљи, али је изненада преминуо од јаког срчаног удара 30. новембра 1990. године у Бостону, где је обављена и кремација. Његова урна, уз све војне почасти, сахрањена је 21. децембра 1990. године у Љубљани. Као заслугу у заједничком раду, Антун Милетић је после Дедијерове смрти објавио књигу „Против заборава и табуа-Јасеновац (1941—1945)“, где је поред свог имена, уписао и име Владе Дедијера, који је тада већ био мртав. Носилац је Партизанске споменице 1941, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда и имао је и чин потпуковника ЈНА у резерви. Породица Порекло породице Дедијер потиче из Херцеговине, из места Чепелице, код Билеће. Владов отац Јевто Дедијер, био је доцент географије на Београдском универзитету и први асистент истакнутог српског географа Јована Цвијића. Поред Владе он је имао још два сина, Боривоја-Бору и Стевана, који је био нуклеарни физичар и социјални теоретичар и који је од 1961. године живео у Шведској. Владо Дедијер се два пута женио. Први пут лекарком Олгом Поповић из Земуна и са њом је у годинама уочи Другог светског рата добио ћерку Милицу. У току рата, она је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије и погинула је јуна 1943. године за време битке на Сутјесци. После делимичног ослобођења земље, 1944. године, у Београду се по други пут оженио, овога пута Словенком Вером Крижман, са којом је добио ћерку Бојану и синове Боривоја-Бору, Бранимира-Бранка и Марка. Његова два сина Боривоје (умро 1958) и Бранко (погинуо 1966), су трагично преминула и он је сахрањен поред њих у Љубљани.

Prvo izdanje iz 1993. Veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Autor - osoba Medaković, Dejan, 1922-2008 = Medaković, Dejan, 1922-2008 Naslov Efemeris = Ephemeris IV : hronika jedne porodice / Dejan Medaković Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1993 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1993 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 361 str. ; 21 cm Zbirka Posebna izdanja / [Beogradski izdavačko-grafički zavod] (broš.) Napomene Tiraž 2.000+3.000 Beleška o piscu: str. [365]. Pre tri godine, knjiga neobičnog naslova u našoj memoaristici „Efemeris“ Dejana Medakovića, počela je da lepotom pripovedanja kroji svoju sudbinu, kako kod čitalaca, tako i kod književne kritike. Sledećih godina, pod istim naslovom izašao je Efemeris II, pa Efemeris III, a sad se toj ogrlici priključuje i Efemeris IV. Prva knjiga Efemerisa je u znaku detinjstva i rane mladosti, uspomena na Zagreb, Korčulu, Sremske Karlovce, odnose unutar čuvene srpske prečanske porodice Medaković. Onako, kako je video i odslikao predratni Zagreb, u drugoj knjizi Medaković je svu pažnju usredsredio na ratni i poratni Beograd, kidanje starog načina života. U trećoj knjizi Efemerisa Medaković je više analitičar jednoga vremena nego pripovedač. U četvrtoj knjizi otkrivamo i Medakovića putopisca, rafiniranog estetu koji je u stanju da u jednom momentu otkrije zapretanu lepotu razrušenog svetilišta, gradskog trga, predela ili slike. Pred našim očima prolaze lepote Venecije, Sicilije, Sentandreje, Rumunije, seoskih nemačkih crkava. Medaković se trudi, i uspeva, da u njima pronađe tragove svog naroda, koji ravnopravno učestvuje u stvaranju svetskih kulturnih dobara. Medaković na uverljiv i dokumentaran način opisuje događaje koji su pre nekoliko decenija pod visokom temperaturom držali našu kulturnu i političku javnost (podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, slučaj prof. Mihaila Đurića, objavljivanje monografije o Hilandaru, otvaranje izložbi poznatih slikara i dr.). (Iz recenzije Jovana Radulovića) Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Gimnaziju je završio 1941. u Sremskim Karlovcima. Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Potom je prešao na Filozofski fakultet u Beogradu gde je ostao do penzionisanja 1982. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU, kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. MG99 (N)

Autor - osoba Banville, John, 1945- = Banvil, Džon, 1945- Naslov Fragmenti vremena : Dablinske uspomene / Džon Banvil ; autor fotografija Pol Džojs ; prevela sa engleskog Ksenija Todorović Jedinstveni naslov Time pieces. srpski jezik Vrsta građe dokumentar.lit. URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Clio, 2021 (Novi Sad : Artprint) Fizički opis 210 str. : fotogr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Todorović, Ksenija, 1943- = Todorović, Ksenija, 1943- Joyce, Paul, 1944- = Džojs, Pol, 1944- Zbirka Klepsidra / Clio, Beograd (karton) Napomene Prevod dela: Time pieces / John Banville Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Dablin -- U literaturi Iz pera Džona Banvila, autora romana More, za koji je dobio prestižnu Bukerovu nagradu, stižu živopisne uspomene na dablinske događaje, smeštene na međi faktografije i fikcije. Rođen u malom, od irske prestonice neznatno udaljenom gradu, junak ove priče se sa Dablinom prvi put upoznaje kao dete – sa iskrenim i nepatvorenim oduševljenjem. Premda mu je, kao punoletnom mladiću, konačno preseljenje u grad donelo i poneko razočaranje, opčinjenost njime ne jenjava. Vodeći čitaoca dablinskim ulicama, autor ovih pseudomemoara uživa u istoriji kulture, arhitekture, politike i društva. Protkane neposrednim i ličnim sećanjem na izvesna mesta i susrete, pripovedačeve uspomene su, istovremeno, omaž vremenu odrastanja i formiranja umetnika u mladosti. Čitaoca ili, bolje rečeno, putnika, očekuje priča o gradu i životu u njemu, puna slojevitih, posve neočekivanih emocija. Sadržaj: 1. O vremenu 2. Cicero, Viko i Ebi pozorište 3. Bagatonija 4. Na ulici 5. Pogled s Pizge na Palestinu 6. Devojka u vrtovima 7. Pronađeno Vreme Dodatak I Dodatak II Zahvalnica Legende ispod slika Džon Banvil: Irski pisac i scenarista. Na početku karijere radio je kao novinar, a zatim i urednik listova The Irish Press i The Irish Times. Danas piše književne kritike, scenarija za filmove i radio emisije, a za svoje romane dobija brojna priznanja i nagrade. Za roman More dobio je Bukerovu (2005) i nagradu Franc Kafka (2011). Dve godine kasnije dodeljena mu je nagrada irskog PEN centra kao i Austrijska nacionalna nagrada za evropsku književnost. Pod pseudonimom Bendžamin Blek napisao je detektivske romane Kristin Fals (2006), Srebrni labud (2007) i Lemur (2008) i doživeo veliki komercijalni uspeh. Njegova proza je bogata, umetnički vešto komponovana, s izraženom notom književnog eksperimentisanja. MG16

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Monografija Putujući Crnom Gorom na jedinstven način prikazuje gradove Crne Gore. Ova knjiga vodi na nezaboravno putovanje kroz istoriju, tradiciju i kulturu crnogorskih gradova. Takođe, upoznaje čitaoce sa prirodnim ljepotama koje ih okruћuju. Vodi vas kroz primorske gradove koje odlikuje specifična arhitektura, nevjerovatne tvrđave i mnoga arheološka nalazišta. Zatim, upoznaje čitaoce sa kontinentalnom unutrašnjošću, koja je glavni privredni centar, pa sve do gradova sjevera Crne Gore gdje se nalaze planinski centri, kako zimskog tako i ljetnjeg turizma. Ova monografija pored odličnog sadržaja nudi i izvanredne fotografije koje na najbolji način prikazuju kulturne i prirodne ljepote Crne Gore. Draško Šćekić (Berane, Crna Gora, 21. rujna 1931.) crnogorski je romanopisac. Prvo školovanje završio je u rodnom gradu i Pedagošku školu u Banjoj Luci i Travniku. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu. U svijet književnosti ušao je kroz vrata anonimnih knjižnih natječaja. Njegovi prvi objavljeni romani bili su Planina i Zlatne legende te zbirka pjesama za djecu Radio kljun. Njegova knjiga „Putovanja po Crnoj Gori“ više puta je preštampana i prevedena na ruski i engleski jezik. Sada živi i radi u Podgorici.

Knjiga je odlično očuvana. ,,Maksim Klasanović, rodom iz Bijeljine, kao mlad i sposoban čovek, iz Nemačke, gde je odrastao i školovo se, zaputio se na Tajland, „raj na zemlji”, gde je lepo živeo i uspešno radio godinama. Ali, 30. april 2011. godine, 20:13 sati po lokalnom vremenu, u Puketu, kao grom dogodio se trenutak kada sam zeznuo svoj život – ispoveda u ovoj izuzetnoj ispovesti svoje dramatično iskustvo i život koji je proveo iza rešetaka u strašnim i surovim uslovima. Svako osećanje, brutalnost, bezizlaz, slom, gubitak nade da će ponovo grliti ćerkicu, zagrliti majku, opisani su sa tolikom snagom i sugestivnošću, da je Maksimova sudbinska priča više od folma! Ovo je bio stvarni život. Pakao! U Bombat Piset Klangu, najtežem zatvoru u Bangkoku, zvali su ga „stranac”. Kao Evropljanin nalazio se na najnižoj lestvici među zatvorenicima. 17 sati dnevno provodio je na nepunom kvadratnom metru betonskog poda, a noću naslanjao glavu na praznu plastičnu flašu. On opstaje jer čeličnom voljom održava svoje telo u formi. Kako bi sačuvao svoje fizičko zdravlje odlučuje se za duhovni put. Oko mene je bio pravi horor i shvatio sam da prava sloboda počinje samo u meni. Zvuči čudno, ali zatvor je od mene napravio boljeg čoveka i uvek ću biti zahvalan na tome.``

“Eloquent, gripping, harrowing.”—Richard Preston, author of The Hot Zone When a mysterious virus first exploded in Zaire in 1976, American physician William T. Close worked desperately to contain the outbreak. Haunted by this wrenching crisis, Dr. Close felt compelled to honor the memory of the courageous people he knew and lost. This is their story: a terrifying, completely authentic novel that begins with an invisible killer. It strikes without warning—a lethal disease with no name . . . and no cure. At a Catholic mission in Yambuku, a remote village sixty miles south of the Ebola River, local teacher Mabalo Lokela visits the clinic with a raging fever. Sister Lucie, a Flemish nun and nurse, gives him a shot of an antimalarial drug, wipes off the syringe, and awaits her next patient. Within days, Mabalo is dead. Soon, others are falling ill. Less than three weeks later, the virus claims Sister Lucie’s life as well. Panic erupts, but as the villagers attempt to flee, all roads leading out of Yambuku are closed off, the dying forced back. And as the single radio connecting the mission to the outside world brings only bad news, the valiant nuns and medical personnel left behind have no choice but to pray, and wonder: Will they survive long enough for help to arrive?

Oko stotinu beseda, pozdravnih reči, pisama i ogleda nastalih tokom šestoogodišnjeg rukovođenja najstarijom srpskom kulturnom, književnom i naučnom institucijom, Maticom srpskom. Božidar Kovaček (Kozarska Dubica 1930 — Novi Sad 2007) bio je profesor univerziteta, teatrolog i predsednik Matice srpske. Radio je na filozofskom fakultetu kao bibliotekar, asistent, docent i vanredni profesor od 1970. Predavao je narodnu književnost i opštu jugoslovensku književnost. Na Akademiju umetnosti u Novom Sadu je prešao 1975. Bio je član matične Komisije pri osnivanju Akademije, a kao vanredni profesor predavao je Istoriju jugoslovenske drame i pozorišta do XX veka. Za redovnog profesora izabran je 1978. i nekoliko g. predavao je uporedo i na Filozofskom fakultetu. Učestvovao je u osnivanju i predavao na magistarskim studijama iz teatrologije, bio je i dekan od 1978. do 1983, a prodekan je bio od 1991. do 1996. Penzionisan je 1999, ali je i dalje je držao predavanja. Održao je dva kursa na Visokoj školi u Pečuju o Jovanu Jovanoviću Zmaju i srpskom pozorištu u XIX veku, a kao gost predavao je na fakultetima u Beogradu, Segedinu, Sofiji, Plovdivu, Vroclavu, Poznanju i Berlinu. Ceo svoj radni vek posvetio je naučno-istraživačkom radu iz istorije srpske književnosti i kulture (posebno pozorišne) XVIII i XIX veka, kao i komparativistici. Radove je objavljivao u skoro svim našim listovima i časopisima, a bio je i član više redakcija. Svoje radove posvetio je izučavanju istorije SNP, proučavanju drame na našim prostorima, zatim književnim i kulturnim jugoslovenskio-mađarskim vezama, kao i jugoslovenskih i drugih književnih veza.

Memoari Gaje Švabića i porodične uspomene njegovih potomaka Izdavač: Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo Biblioteka Posebna izdanja Edicija Povelja Priredio: Dr Dragoljub Danilović Povez: tvrd Broj strana: 108 Ilustrovano. Nekorišćeno. Gavrilo Gaja Švabić je, po sopstvenim rečima, počeo kao seljak, zatim je postao trgovac, „pa se posle rađala zvanja uglednog građanina: predsednik opštine u varošici Topoli, narodni poslanik i sekretar Narodne skupštine. Sa kraljevima sam nebrojeno puta ručavao i večeravao, radio sam na donošenju državnih zakona; a dočekivao sam i to da nisam imao pravo glasa na opštinskom zboru zbog materijalnog pada, stečaja, što je opet bila posledica moga učešća u politici.” Osim nedovršenih memoara Gaje Švabića, u knjizi su objavljene i porodične uspomene Nadežde Pavlović i samog Dragoljuba Danilovića. Knjiga predstavlja dragocen istorijski izvor koji nam približava tri epohe. Govori o tri različite generacije i događajima iz druge polovine XIX veka, početka XX veka, vremena Velikog rata, zbivanjima između dva svetska rata i tragediji srpskog naroda u Drugom svetskom ratu. Poslednji deo knjige opisuje vreme u kome živi čukununuk Gaje Švabića. Posebnu vrednost ovih memoara čini značaj proučavanja istorije porodica, rodoslovi i genealogija nekoliko šumadijskih familija. Gaja Švabić je bio ugledni trgovac iz Topole, veliki prijatelj kralja Milana i kralja Aleksandra Obrenovića. Njegova politička opredeljenja bila su liberalna. Čitalac dobija odgovore na mnoga pitanja iz najburnijeg perioda naše istorije, kada se vodila borba između dve dinastije i različitih političkih stranaka. Požrtvovanost, osećanje odgovornosti, dramatične posledice mnogih bolesti i epidemija, delovi su štiva koji svedoče o duhu jednog potpuno drugačijeg vremena. (K-127)

Мирко Тодоровић Ера Биографија Рођен 27.03.1941. године у Крану код Ужица где је завршио основну школу. Гимназију завршио у Ужицу, а средњу школу и Економски факултет који завршава 1966. године у Београду. Радио је у Ужицу у комуналном предузећу „Биоктош“, а потом у градској управи Ужица. У Савезној управи царина као саветник ради од 1972. године, а потом ради као представник неколико трговнских фирми из Србије и иностранства. Од 1975. године преузима место директора представништва „Европског инситута за учење језика ЕЛИ“, а потом 1985. године оснива фирму „Алтра Тодоровић“ која и сада ради по програму ЕЛИ. Од 2001.године је у пензији. За време студирања од 1961. године био је члан „Академског позоришта Крсмановић“ из Београда. Од 1963. године до 1967. године је глумац по уговору, а потом и управник. У време док је био управник саграђена је мала сцена позоришта у Балканској улици број 4. која и данас постоји и ради. Од 1987. године основао је професионално позориште „Београдска комедија“ у коме су професионални глумци играли комедије за децу и одрасле, а неке од тих су „Вратиће се Николетина“ од Пера Зубца у режији Бранака Митића из РТС-а и „Црвенкапа у шуми чуда”, чији је аутор и редитељ био Мика Павићевић. Оснивач, управник и глумац театра ,,Секстазе“ је од 2017. године, а сада је управник Моки театра ,,Ружица Сокић“. Као аутор је издао 15 књига од којих су 4 монографије, 7 књига хаику поезије и по две књиге о познатим Ужичанима и о позоришту. tvrde korice odlično očuvana posveta potpis autora

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jelena Skerlić Ćorović nije bila samo sestra i supruga, na šta odmah upućuju zvučna, obavezujuća prezimena koja je nosila. Pred nama je žena koja je čitavim svojim bićem volela literaturu, a svoj vek provela u književnosti i uz književnost, tiho i nenametljivo, kao što je i živela. U svojim sećanjima donela je sliku starog Beograda, njegovog lica i naličja i značajnih ljudi koji su grad činili, intelektualaca koji su živeli intenzivnim duhovnim životom a uvek bili spremni za šalu i dosetku, požrtvovanih majki koje su umirale ne strahujući od smrti već brinući se o najbližima koji će ostati… Njena potreba da dokumentuje izloženo fragmentima iz privatne prepiske dala je ovim sećanjima još jednu dimenziju – pasaži njenog rukopisa koji otkrivaju do sada nepoznata pisma prava su dragocenost (otkrivamo kakve su sve brige morile mladog Skerlića, duhovitost Pavla Popovića i Slobodana Jovanovića, staračku zanesenost Brane Petronijevića, saosećajnost za druge Milice Janković, sklonost ka laskanju Isidore Sekulić…) Sebi bliske ljude ili one koje je susretala na beogradskim ulicama opisala je časno, potresno, iskreno, bez uvijanja i ulepšavanja kako se, najčešće, radi. Jelena Skerlić Ćorović (Beograd, 16. oktobar 1887 — Beograd, 16. februar 1960) bila je srpska nastavnica, prevodilac i književna kritičarka[1]. Biografija Rođena je 1887. godine u Beogradu u zanatskoj porodici, od majke Perside i oca Miloša. Njen brat je bio Jovan Skerlić, književnik i kritičar, sestra Jovanka Skerlić. Jelenina majka Persida Skerlić (preminula 1893) bila je predana deci i porodici, imala veliki uticaj na njih i želela da joj se sva deca školuju. Jelena je završila Višu žensku školu u Beogradu 1907. godine[2]. Nakon toga, diplomirala je 1907. godine, kao vandredni student na Katedri za francuski jezik na Univerzitetu u Beogradu i počela da radi kao nastavnica francuskog jezika u privatnoj školi u Smederevu[2]. Tokom studiranja, upoznala je Vladimira Ćorovića istoričara, akademika, profesora i rektora Univerziteta u Beogradu. Venčali su se 1910. godine i imali dve ćerke, Milicu i Mirjanu. Ćorovići su često menjali mesto prebivališta, živeli su u Sarajevu (1910. — 1914, Jajcu i Banjaluci (1914–1917), Zagrebu (1917–1919), u Dubrovniku i Mostaru. Nakon menjanja velikog broja prebivališta, 1919. godine vraćaju se u Beograd, gde Vladimir Ćorović dobija posao kao profesor na Filozofskom fakultetu. Dok je njen suprug radio kao profesor na Filozofskom fakultetu, Ćorovićeva je radila kao profesorka gimnazije, u periodu od 1920 — 1922. godine. Svoj stan preuredila je u salon, gde se svakog utorka okupljala elita međuratnog perioda[1]. Obrazovanje i rad Nakon završetka Više ženske školu u Beogradu i diplomiranja na Univerzitetu u Beogradu, Ćorovićeva je radila kao nastavnica francuskog jezika, bavila se prevođenjem sa francuskog i engleskog na srpski jezik. Sa francuskog jezika, najviše je prevodila romane i pripovetke, kao i dela Žila Verna, Anatola Fransa, Fjodora Dostojevskog i mnogih drugih. Prevode je objavljivala u mnogim književnim časopisima i novinama kao što su : Srpski književni glasnik, Narod, Misli, Književni jug, Politika i mnogim drugim. Kao izvrstan prevodilac, obogatila je srpsku prevodnu književnost mnogim delima. Ćorovićeva je pred kraj života radila i na memoarskim zapisima, gde je ostavila vredna svedočanstva o njenom suprugu Vladimiru Ćoroviću, bratu Jovanu Skerliću, Isidori Sekulić, Desanki Maksimović, Branislavu Nušiću, Nikoli Pašiću i o mnogim drugim znamenitim ljudima[3]. Na usavršavanju francuskog jezika, bila je u više navrata u Parizu, a usavršavala se i u Lozani[1]. Preminula je 16. februara 1960. godine u svom domu u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Život 300km na sat - H.M. Fanđo, M. Đambratone Delo, Ljubljana, 1971. 20 cm, ilustrovano, 155 str. Huan Manuel Fanhio (šp. Juan Manuel Fangio; 24. juna 1911. — 17. jula 1995), često pravopisno nepravilno Fanđo, je argentinski vozač Formule jedan. Fanđo je dominirao prvom decenijom vožnje formule 1.[2] Osvojio je pet titula najboljeg vozača sezone: 1951. sa timom Alfa Romeo, 1954. sa Maseratijem, 1955. sa Mercedes-Bencom, 1956. sa Ferarijem, i 1957. (ponovo) sa Maseratijem. Taj rekord od pet titula je tek nakon pola veka oborio Mihael Šumaher.[3] Fanhio je jedini argentinski vozač koji je osvojio Veliku nagradu Argentine, koju je on osvojio četiri puta u karijeri, više nego bilo koji drugi vozač.[4][5] Mladost Fanhio je rođen na praznik Sv. Jovana Krstitelja godine 1911. u Balkarsu, malom gradu u pokrajini Buenos Ajres. Zanimljivo je da je njegov rodni list greškom nosio kao datum rođenja 23. jun.[6] Bio je četvrti od šestoro dece u porodici.[7] Fanhiov deda Đuzepe Fanhio emigrirao je u Argentinu 1887. godine. Nakon tri godine, zaradivši novac proizvodnjom ugla, uspeo je da kupi farmu u blizini Balkarkenakon. Fanhiov otac Loreto, emigrirao je u Argentinu iz malog grada u središnjoj Italiji, Kastiljone Meser Marino. Njegova majka Herminia Dérano bila je iz mesta Tornarečo. Oba roditelja bili su iz provincije Kjeti u regiji Abruco. Venčali su se 24. oktobra 1903. Živeli su na različitim farmama gde je majka bila domaćica, a otac je radio u građevinarstvu postavši kamenorezački pripravnik.[8] Kada mu je bilo 13 godina Fanhio je prekinuo školovanje i počeo da radi kao pomoćnik mehaničara,[9] a sa 16 godina već je nastupao kao mehaničar za mušterije svog poslodavca. U to je doba jedva preživeo upalu pluća.[10] Razboleo se nakon fudbalske utakmice u kojoj je preterao s trčanjem što je prouzročilo oštar bol u prsima. Sledeća dva meseca, dok je ležao u postelji, njegovala ga je majka.

U dobrom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Mihajlo Pupin ili punim imenom Mihajlo Idvorski Pupin (9. oktobar 1854[1][2] — 12. mart 1935) bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Od doseljenika do pronalazača“ (engl. From immigrant to inventor)[3][4]. Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Francuske akademije nauka, Srpske kraljevske akademije, predsjedniuk New Yorkške akademije nauka, predsjednik američkog saveza za napredak nauke i počasni doktor 18 univerziteta. Po njemu je pored ostalog dobio ime i beogradski institut koji se od 1946. godine zove Mihajlo Pupin. Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatskoj vojnoj krajini (tada Austrijsko carstvo). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada. Po odlasku u Ameriku, promenio je svoje ime u Mihajlo Idvorski Pupin (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara. Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu: `Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[5]` Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu[6]. Obrazovanje Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja. Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku. `Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[5]` Studije u Americi i doktorat Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Veliku Britaniju (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike. Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije[7], na temu: `Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji`. Akademska karijera i naučno-istraživački rad Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar. Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak H-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Pupinovi kalemovi Pupinovi kalemovi Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. `Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[8]` Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Žozef Luj Lagranz Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj[9]), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj. Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899. razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radiotehnika. Istraživanja tokom Prvog svetskog rata Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za aeronautiku. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[10] Spisak patenata Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[11] i 34 patenta. Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities) (1927) Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine) (1930) Ostali radovi koje je samostalno objavio: Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902) Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918) Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD. Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. `Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[5]` Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom. Zadužbine Mihajla Pupina Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin. Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini. Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru. Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara. U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926). Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio[15] i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom[16]. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Počasti Pupinova zgrada na Columbia University. Mihajlo Pupin je bio: Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925-1926. Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke Predsednik Njujorške akademije nauka Član Francuske akademije nauka Član Srpske akademije nauka Titule: Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904) Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915) Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924) Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925) Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925) Doktor nauka Union Koledž (1925) Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926) Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926) Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926) Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927) Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927) Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928) Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929) Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)[17] Medalke Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902. Herbertova nagrada Francuske akademije 1916. Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919. Počasna medalja američkog Radio instituta 1924. Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924. Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928. Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929. Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929. Medalja Džona Frica[18] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.[17] U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom[19]. Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime[20]. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom[21]. Posebno priznanje U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina, od strane Asocijacije polaznika Kolumbija inženjerske škole (Columbia Engineering School Alumni Association) koja se dodeljuje za `Izuzetne zasluge naciji u oblasti inženjerstva, nauke ili tehnologije` (`Distinguished Service to the Nation in Engineering, Science or Technology`). Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Mihajlo Pupin ili punim imenom Mihajlo Idvorski Pupin (9. oktobar 1854[1][2] — 12. mart 1935) bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Od doseljenika do pronalazača“ (engl. From immigrant to inventor)[3][4]. Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Francuske akademije nauka, Srpske kraljevske akademije, predsjedniuk New Yorkške akademije nauka, predsjednik američkog saveza za napredak nauke i počasni doktor 18 univerziteta. Po njemu je pored ostalog dobio ime i beogradski institut koji se od 1946. godine zove Mihajlo Pupin. Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatskoj vojnoj krajini (tada Austrijsko carstvo). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada. Po odlasku u Ameriku, promenio je svoje ime u Mihajlo Idvorski Pupin (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara. Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu: `Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[5]` Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu[6]. Obrazovanje Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja. Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku. `Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[5]` Studije u Americi i doktorat Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Veliku Britaniju (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike. Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije[7], na temu: `Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji`. Akademska karijera i naučno-istraživački rad Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar. Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak H-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Pupinovi kalemovi Pupinovi kalemovi Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. `Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[8]` Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Žozef Luj Lagranz Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj[9]), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj. Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899. razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radiotehnika. Istraživanja tokom Prvog svetskog rata Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za aeronautiku. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[10] Spisak patenata Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[11] i 34 patenta. Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities) (1927) Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine) (1930) Ostali radovi koje je samostalno objavio: Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902) Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918) Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD. Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. `Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[5]` Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom. Zadužbine Mihajla Pupina Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin. Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini. Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru. Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara. U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926). Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio[15] i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom[16]. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Počasti Pupinova zgrada na Columbia University. Mihajlo Pupin je bio: Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925-1926. Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke Predsednik Njujorške akademije nauka Član Francuske akademije nauka Član Srpske akademije nauka Titule: Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904) Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915) Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924) Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925) Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925) Doktor nauka Union Koledž (1925) Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926) Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926) Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926) Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927) Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927) Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928) Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929) Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)[17] Medalke Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902. Herbertova nagrada Francuske akademije 1916. Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919. Počasna medalja američkog Radio instituta 1924. Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924. Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928. Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929. Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929. Medalja Džona Frica[18] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.[17] U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom[19]. Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime[20]. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom[21]. Posebno priznanje U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina, od strane Asocijacije polaznika Kolumbija inženjerske škole (Columbia Engineering School Alumni Association) koja se dodeljuje za `Izuzetne zasluge naciji u oblasti inženjerstva, nauke ili tehnologije` (`Distinguished Service to the Nation in Engineering, Science or Technology`). Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor:: Jurij Gagarin Žanrovi:: Autobiografije i biografije, E-knjige, Publicistika Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 21. oktobar 2020. Broj strana: 280 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Zapisi prvog čoveka u svemiru Prvi put na srpskom jeziku Životno iskustvo pokazuje da svemir neće osvajati nikavi „supermeni“, već najobičniji ljudi. Uostalom, graditelji sovjetskih svemirskih letilica, kao i moji drugovi kosmonauti, svi oni su obični ljudi, predstavnici naše radničke klase, naše inteligencije. Pre samo nekoliko godina ja sam radio kao livac, a sada sam postao Pilot-kosmonaut. Pogledajte me: zar vam ja ličim na „natčoveka“? Legendarno поехали, što na ruskom znači idemo, bila je poslednja reč koju je Jurij Gagarin izgovorio pre nego što se 12. aprila 1961. u letilici Vostok otisnuo u svemir. Čitav svet je ostao bez daha kad je dvadesetsedmogodišnji sin jednog stolara izvršio podvig koji niko pre njega nije uspeo da ostvari. U autobiografiji Put do zvezda Gagarin piše o detinjstvu provedenom pod nacističkom okupacijom, o školovanju za livca a kasnije i vojnog pilota, o ljubavi prema domovini i posvećenosti tadašnjoj Komunističkoj partiji i, konačno, o pripremama i prvom letu čoveka u svemir. „Ljudski rod neće večno ostati na Zemlji, već će u potrazi za svetlošću i prostranstvom najpre bojažljivo dospeti van atmosfere, a zatim će osvojiti sav prostor Sunčevog sistema.“ Konstantin Ciolkovski Jurij Aleksejevič Gagarin (rus. Юрий Алексеевич Гагарин[1], Klušino, 9. mart 1934 — Kiržač, Vladimirska oblast, Sovjetski Savez 27. mart 1968) bio je pilot sovjetskog ratnog vazduhoplovstva i sovjetski kosmonaut.[2] Postao je prvi čovek koji je putovao u svemir 12. aprila 1961. godine, kada je u letelici Vostok-1 napravio jednu orbitu oko Zemlje u trajanju od 108 minuta; ovim je SSSR napravio veliki korak napred u Svemirskoj trci. Odmah nakon leta Gagarin je postao međunarodna zvezda. Putovao je širom sveta, a dodeljena su mu mnoga priznanja i medalje, uključujući i počasno zvanje Heroja Sovjetskog Saveza - najviše odlikovanje u toj zemlji. Rođen je u seocetu Klušino, nadomak grada Gžat, koji je kasnije preimenovan u „Gagarin” u njegovu čast. U mladosti je radio kao livac u čeličani u gradu Ljuberci, a kasnije se prijavio u sovjetsko vazduhoplovstvo i služio je u vazduhoplovnoj bazi nadomak norveške granice, u murmanskoj oblasti. Kasnije je izabran za prvu klasu kosmonauta sovjetskog svemirskog programa, sa još pet pilota. Vostok-1 ostao je jedini Gagarinog let u svemir. Bio je rezerva za let Sojuz-1, tokom kojeg je kosmonaut (i njegov bliski prijatelj) Vladimir Komarov poginuo. Rukovodstvo SSSR-a trajno je zabranilo Gagarinu da leti u svemir, plašeći se za njegovu bezbednost. Poginuo je pri rutinskom letu sa svojim letačkim instruktorom u dvosedu MiG-15, krajem marta 1968. godine, u 34. godini života.[2] Biografija Mladost Jurij Gagarin je rođen u selu Klušino kod Gžata (danas u Smolenskoj oblasti, Rusija) 9. marta 1934. godine. Njegovi roditelji, otac Aleksej Ivanovič Gagarin i majka Ana Timofejevna Gagarina, radili su na kolhozu. Jurij je bio treće od četvoro dece, a njegova starija sestra Zoja ga je učila dok su mu roditelji radili. Dok je bio mlad, Jurij je bio zainteresovan za svemir i planete i maštao je o putovanju svemirom. Do kraja 1942. selo su okupirali nacisti, a jedan nemački oficir obesio je Jurijevog mlađeg brata Borisa o drvo i ostavio ga da umre, ali ga je majka spasila. Boris se od toga nije potpuno oporavio, a nekoliko godina kasnije je okončao sebi život vešanjem. Gagarinovu majku Anu nemački vojnik je teško povredio kosom, a otac Aleksej je pretučen kada je pokušao da sabotira mlin u kom je radio i bio je trajno onesposobljen. Cela porodica je bila proterani iz svog doma, pa su morali sebi da iskopaju primitivno sklonište da bi preživeli. Stariji brat Valentin i sestra Zoja poslati su u okupiranu Poljsku kao robovska snaga i nisu se vratili sve do kraja rata.[3] Od 1949. do 1951. išao je u školu u mestu Ljuberci pokraj Moskve. Njegov nastavnik matematike i nauke leteo je u Sovjetskom ratnom vazduhoplovstvu za vreme rata, što je moglo da ostavi jak utisak na Gagarina. Nakon toga se upisao u tehničku školu u Saratovu. Dok je bio tamo, učlanio se u oblasni aero-klub i naučio da leti u avionu Jak-18, a taj hobi mu je oduzimao mnogo vremena. Nakon završetka srednje škole, upisao se u vojnu pilotsku školu u Orenburgu. Tu je upoznao Valentinu Gorjačevu, sa kojom se oženio 1957. godine. Nakon diplomiranja, postao je pilot aviona MiG-15 i raspoređen je u vojnu bazu Luostari u Murmanskoj oblasti. Kao odrastao čovek, Gagarin je bio visok samo 1,57 m, što je bilo prednost u malom kokpitu Vostoka. Dobio je čin poručnika 5. novembra 1957. godine, a 6. novembra 1959. unapređen je u starijeg poručnika.[4] Karijera u sovjetskom svemirskom programu Odabir i trening Gagarin je, nakon velike potrage i procesa selekcije, 1960. godine odabran sa još 19 kosmonauta za sovjetski svemirski program. Uz druge potencijalne kosmonaute, Gagarin je bio podvrgnut rigoroznim eksperimentima sa ciljem da se testira njegova fizička i psihološka izdržljivost. Takođe je prošao i intenzivnu obuku za predstojeći let. Od 20 odabranih kosmonauta, samo su Gagarin i German Titov ušli u najuži krug zbog svojih izvrsnih učinaka tokom obuke, kao i zbog svojih fizičkih osobina, pošto nije bilo mnogo mesta u Vastoku, a obojica su bili niski. Konačna odluka, doneta u najvišim nivoima Komunističke partije Sovjetskog Saveza, možda je donesena zbog Gagarinovog skromnog porekla i vesele ličnosti, nasuprot Titovu, koji je bio poreklom iz srednje klase. Time bi sovjetske vlasti pokazale da se u njihovoj državi i obični seljak može nadati da poleti u svemir. Sergej Koroljov, vođa sovjetskog svemirskog programa, takođe je imao uticaja na odluku da Gagarin bude izabran za let Vostoka-1. Naime, kada je izbor sužen na Gagarina i Titova, Koroljov ih je sproveo da vide kapsulu koja je pripremana za let. Tom prilikom, unutra je prvi ušao Titov, a zatim Gagarin, koji je pre ulaska skinuo cipele i bluzu da ne bi oštetio nešto od opreme, što je na Koroljova ostavilo jak utisak. Let u svemiru Glavni članak: Vostok 1 Gagarin u Vastoku 1 Gagarin je 12. aprila 1961. postao prvi čovek koji je poleteo u svemir u Vostoku 1. Pošto je postojala velika verovatnoća da misija ne uspe i Gagarin pogine, napravljena su tri saopštenja za štampu, jedan u slučaju uspeha i dva u slučaju neuspeha. Kontrolori na zemlji su tek nakon 25 minuta ustanovili da je dostigao stabilnu orbitu. Vostokom 1 je upravljano automatski, pošto medicinsko osoblje i konstruktori letelice nisu bili sigurni kako će ljudsko biće reagovati na bestežinsko stanje, pa su ručne kontrole bile zaključane kako Gagarin ne bi sam upravljao letelicom (šifra za otključavanje kontrola je bila postavljena u Vostok 1 u slučaju da se desi nešto nepredviđeno). Automatski sistem je podesio Vostok 1 u položaj za uključivanje povratnih raketa otprilike nakon 1 sata leta. Rakete su se uključile iznad zapadne obale Afrike, blizu Angole, oko 8.000 km od predviđenog mesta za sletanje i gorele su oko 42 sekunde. Zbog ograničenja u pogledu mase nije bilo rezervnih raketa. Kapsula je imala zalihe za 10 dana koje će omogućiti život i prirodno opadanje orbite u slučaju da rakete ne odrade kako je planirano. Kapsula Vostoka 1 Nakon paljenja raketa za povratak, Vastokov modul sa opremom je neočekivano svežnjem žica ostao privezan za kapsulu za povratak. Dve polovine letelice je trebalo da se odvoje 10 sekundi nakon gašenja raketa za povratak, ali se to nije desilo ni posle 10 minuta. Letelica se naglo okretala pre nego što su žice izgorele i modul se namestio u pogodnu orijentaciju za ulazak. Gagarin je iskočio padobranom na visini od 7 km i bez problema se spustio na zemlju. Kako su pravila Međunarodne aeronautičke federacije zahtevale da se pilot mora spustiti sa svojom letelicom, Sovjetski Savez je insistirao da je Gagarin sleteo Vostokom i Međunarodna aero-nautička federacija je priznala let. Nekoliko godina kasnije je otkriveno da je Gagarin iskočio iz Vostoka. Gagarin je tokom leta unapređen u čin majora.[5] Nakon leta Gagarin na grafitu pored Dijega Maradone i Fidela Kastra (Drvengrad). Nakon leta, Gagarin je odmah postao poznata i slavna ličnost širom sveta i putovao je po Italiji, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Kanadi i Japanu da bi promovisao sovjetski uspeh. U čin potpukovnika sovjetskog vazduhoplovstva je unapređen 12. juna 1962, a 6. novembra 1963. dobio je čin pukovnika. Postao je član Vrhovnog sovjeta 1962. godine. Kasnije se vratio u Zvezdani grad i radio na dizajnu svemirske letelice koja se mogla koristiti više puta. Na tim projektima je radio 7 godina. Smrt Kasnije je Gagarin postao zamenik direktora za obuku u Zvezdanom gradu. U isto vreme pokušao je da se prekvalifikuje u pilota lovca. Na dan 27. marta 1968. godine, Gagarin i njegov instruktor Vladimir Serjegin poginuli su u MiG-15UTI na rutinskom letu blizu Kiržača. Nije poznato šta je izazvalo pad, ali je istraga iz 1986. pokazalo da je turbulencija nastala kada je presretač Su-11 koristio dopunsko sagorevanje („forsaž”) mogla da izazove da Gagarinov avion leti nekontrolisano. Vremenski uslovi su takođe bili loši, što je moglo doprineti nemogućnosti da se Gagarin i instruktor isprave pre nego što su pali. U svojoj knjizi „Dve strane meseca“ (engl. Two Sides of the Moon), Aleksej Leonov priča da je leteo helikopterom u toj oblasti istog dana kada je čuo dva glasna praska u daljini. Njegov zaključak je da je avion Suhoj (koji je on identifikovao kao Suhoj Su-15) leteo ispod minimalne dozvoljene visine, bez saznanja o tome zbog loših vremenskih uslova, prošao je na 10 do 20 metara od Jurijevog i Serjeginovog aviona dok je probijao zvučni zid. Turbulencija koja je nastala izazvala je nekontrolisana okretanja MiG-a. Leonov veruje da je prvi prasak koji je čuo bio od aviona koji je probijao zvučni zid, a da je drugi od pada Gagarinovog aviona.[6][7] Nova teorija, koju je 2005. izneo prvobitni istražitelj nesreće, tvrdi da je prethodni pilot ili posada aviona slučajno ostavila otvorenu kabinu, što je dovelo do gubitka kiseonika, pa Gagarin i Serjegin nisu mogli da upravljaju avionom.[8] Gagarin i Serjegin sahranjeni su jedan do drugog u zidu Kremlja na Crvenom trgu. Počasti Gagarin na grafitu u Harkovu (2008). Zaveštanje Osim njegovog niskog rasta od 1,57 m, jedna od Gagarinovih najuočljivijih svojstava je bio njegov osmeh.[9] Mnogi su komentirali kako je Gagarinov osmeh privlačio pažnju publike na čestim turnejama u kojima je učestvovao tokom nekoliko meseci nakon uspešne misije Vostok 1.[10] Gagarin je isto tako zaradio reputaciju sposobne javne ličnosti. Kad je posetio Mančester u Ujedinjenom Kraljevstvu, pljuštala je kiša. Međutim, Gagarin je insistirao da pokretni krov automobila ostane spušten, da bi masa obožavalaca mogla da ga vidi. Tom prilikom izjavio je: „Ako su svi ovi ljudi došli da me pozdrave i mogu da stoje na kiši, mogu i ja.” Gagarin je odbio kišobran i nastavio je da stoji u svom Bentliju sa spuštenim krovom, tako da je bodreća povorka mogla da ga vidi.[10] Sergej Koroljov, jedan od glavnih organizatora tokom ranih godina Sovjetskog svemirskog programa, kasnije je rekao da je Gagarin posedovao osmeh „koji je razvedravao Hladni rat”.[11] Vannastavni događaj za učenike osnovnih škola posvećen 60. godišnjici prvog ljudskog leta u svemir - „Gagarinov podvig“. Priznanja Ruska rublja komemoriše Jurija Gagarina 2001. godine. Statua Jurija Gagarin u Londonu, u blizini Admiralskog luka (sada u Griniču). Dan Gagarinovog svemirskog leta, 12. april, obeležava se kao poseban datum. Od 1962. godine taj dan je proslavljan u Sovjetskom Savezu i kasnije u Rusiji i drugim post-sovjetskim državama kao Dan kosmonautike. Od 2011. godine taj dan su Ujedinjene nacije proglasile kao Međunarodni dan ljudskog svemirskog leta.[12] Od 2001. godine Jurijeva noć se održava kao međunarodna proslava svakog 12. aprila, radi obeležavanja prekretnice u istraživanju svemira. Brojne zgrade i druga mesta na Zemlji su imenovana po Gagarinu. Centar za obuku kosmonauta u Zvezdanom gradu u Rusiji nosi njegovo ime od 1969. godine. Lansirna platforma u kosmodromu Bajkonur, sa koje su Sputnjik 1 i Vostok 1 lansirani, je sad poznata kao „Gagarinov start”. Po njemu se zovu Gagarinski rejon i grad Gagarin u Rusiji. Jedna od najvećih novobeogradskih ulica nosi njegovo ime. Sovjetska vazduhoplovna akademija je preimenova u Gagarinovu vazduhoplovnu akademiju 1968. godine. Gagarin je počastvovan na Mesecu od strane američkih astronauta. Njemu je odao počast Američki svemirski program tokom Apolo 11 misije 1969. godine, kad su astronauti Nil Armstrong i Baz Oldrin ostavili komemoracionu plaketu na površini Meseca, na kojoj su ispisana imena svih kosmonauta i astronauta koji su do tog trenutka izgubili život, uključujući Gagarina i Vladimira Komarova.[13][14] Godine 1971, astronauti na misiji Apolo 15, Dejvid Skot i Džejms Irvin, ostavili su Palog astronauta na njihovom mestu sletanja, kao spomen svim američkim astronautima i sovjetskim kosmonautima koji su preminuli tokom Svemirske trke, sa Jurijem Gagarinom na spisku među 14 drugih.[15][16] Po njemu je zvanično nazvan krater na daljoj strani Meseca, prečnika 265 km. U njegovu čast je postavljeno nekoliko statua. Dana 4. juna 1980. otvoren je spomenik Gagarina na Gagarinovom trgu u Lenjinovoj aveniji (Moskva). Spomenik je visok 42,4 metra i napravljen je od titanijuma (materijala koji ima široku primenu u izradi svemirskih letelica). Pored stuba je i replika desantnog modula koji je koristio Gagarin. Godine 2011. statua Jurija Gagarina otkrivena je u blizini zgrade Admiraliteta na kraju ulice Mol, u Londonu, nasuprot trajne statue Džejmsa Kuka. To je kopija statue izvan Gagarinove bivše škole u Ljubercima.[17] Godine 2013. statua je premeštena na njenu stalnu lokaciju izvan Kraljevske opservatorije u Griniču.[18] Godine 2012. statua je otkrivena kod bivšeg sedišta agencije NASA na Saut Vejsajd Drajvu u Hjustonu. Skulptura, koju je 2011. godine završio umetnik/kosmonaut Aleksej Leonov, je poklon Hjustonu od raznih ruskih organizacija. Hjustonski gradonačelnik Anis Parker, administrator agencije NASA Čarls Bolden i ruski ambasador Sergej Kisljak bili prisutni na ceremoniji posvećivanja.[19] Gagarin je memorijalizovan u muzici, uključujući ciklus sovjetskih patriotskih pesama Sazvežđe Gagarin (rus. Созвездье Гагарина) koje su napisali Aleksandra Pahmutova i Nikolaj Dobronravov tokom 1971. godine.[20] Najpoznatije od tih pesama pominju Gagarinov uzvik „pojehali!” („ajdemo!”).[21][20] Bio je inspiracija za delove „Hej Gagarin” autora Žan Mišel Žara (na albumu Métamorphoses), „Gagarin” u izvođenju grupe Public Service Broadcasting i „Gagarin, voleo sam te” grupe Undervud. Plovila su imenovana po njemu. Sovjetski brod za praćenje Kosmonaut Jurij Gagarin je izgrađen 1971. godine. Jermenska aviokompanija Armavija imenovala je svoj prvi Suhoj Superdžet 100 u Gagarinovu čast 2011. godine.[22] Sovjetski Savez je izdao komemorativne novčiće na 20. i 30. godišnjicu Gagarinovog leta: novčić od jedne rublje (1981) i 3 rublje (1991). Godine 2001, radi komemorisanja 40. godišnjice Gagarinovog leta, serija od četiri kovanice sa njegovim likom je izdata u Rusiji: 2 rublje (bakar-nikal), 3 rublje (srebro), 10 rublji (mesing-bakar, nikal), i 100 rublji (srebro).[23] Godine 2011, Rusija je izdala kovanicu od 1.000 rubalja (zlato) i od 3 rublje (srebro) da bi se obeležila 50. godišnjica leta.[24] Godine 2008, Kontinentalna hokejaška liga je nazvala svoj šampionski trofej Gagarinov kup.[25] Godine 2010. prema pregledu Svemirske fondacije, Gagarin je bio svemirski heroj koji je rangiran kao šesti po popularnosti, na istom nivou popularnosti sa fikcionim kapetanom Džejms T. Kirkom serije Zvezdane staze.[26] Ruska dokumentarna drama Gagarin. Prvi u kosmosu je objavljena 2013. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hipokrat (Vladan) Đorđević (Beograd, 21. novembar/3. decembar 1844 — Baden, 31. avgust 1930) bio je srpski političar, lekar, oficir i književnik. Đorđević je bio predsednik ministarskog saveta Kraljevine Srbije, sanitetski pukovnik i osnivač Crvenog krsta Srbije[1] i Srpskog lekarskog društva.[2] Biografija Hipokrat (Vladan) Đorđević je rođen 21. novembra/3. decembra 1844. u Beogradu od oca Đorđa Đorđevića i majke Marije Đorđević, rođene Leko. Otac Đorđe, sanitetski potporučnik, poreklom Srbin, poticao je iz severne Grčke. Majka Marija rođena je u poznatoj beogradskoj porodici cincarskog porekla kao kćerka Marka Leka i praunuka Marka Leka iz Vlahoklisure. Porodica Leko, kao i druge cincarske porodice, iselila se iz današnje Severne Grčke u Austriju, tj. Vojvodinu, u Belu Crkvu, zbog turskih odmazda nad pravoslavnim stanovništvom. Iz Bele Crkve doselila se porodica Leko u Beograd tridesetih godina 19. veka.[2] U duhu grčko-cincarske kulture majčine porodice Vladan je kršten kao Hipokrat, sa željom roditelja da bude lekar. To ime je Đorđević nosio sve do mature, kada na predlog Đure Daničića počeo da koristi „narodnije“ ime Vladan, kao prevod drugog dela svog imena (kratija, gr. - vladavina).[2] Gimnaziju je završio u Beogradu, a kao đak je bio jedan od pokretača Ujedinjene omladine srpske i bio njen sekretar. U maju 1867. godine kada se u Moskvi održavala etnografska izložba i Sveslovenski sastanak (Drugi sveslovenski kongres), Ujedinjena omladina srpska je za svog predstavnika izabrala Vladana Đorđevića.[3] Iz Moskve je slao izveštaje listovima `Zastavi` u Novom Sadu i `Srbiji` u Beogradu. Iz izveštaja se vidi da je bio oduševljen celokupnom manifestacijom. Pod uticajem Josifa Pančića, opredelio se za studije medicine u Beču gde je i doktorirao 1869. Specijalizaciju iz hirurgije završio je u Beču (1869—1871) kod čuvenog profesora Bilrota i bio je prvi školovani hirurg u Srbiji. Da bi usavršio svoje hirurško znanje, uz dopuštenje srpske vlade, odlazi u Francusko-pruski rat i uključuje se u rad pruskog saniteta. U ovom ratu u blizini Frankfurta Đorđević je organizovao ratnu bolnicu, što mu je donelo vojni čin i pohvale hirurga Langebeka.[2] Na opelu Vuka Karadžića u Beču „Na pogrebu Vukovom, piše jedan savremenik, bila je - razume se - sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja .Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević.” [4] Povratak i karijera u Srbiji do Majskog prevrata Nakon povratka u Srbiju jedno vreme radio je kao privatni lekar, a zatim je primljen u srpsku vojsku u kojoj postaje prvi sanitetski pukovnik. [a] Vojni je lekar i šef hirurškog odeljenja vojne bolnice od 1871.[5] Jedan od osnivača Srpsko lekarsko društvo (1872) i pokretač časopisa Srpski arhiv za celokupno lekarstvo (1874). Od 1873. obavljao je dužnost ličnog lekara kneza Milana. Jedan je od glavnih osnivača Crvenog krsta u Srbiji (1876). U prvom srpsko-turskom ratu (1876) je bio načelnik sanitetske službe moravsko-timočke vojske, a u drugom (1877—1878) načelnik sanitetske službe vrhovne komande Srpske vojske. Osnovao je i bio prvi upravnik Vojne bolnice u Nišu od (1878). Načelnik je civilnog saniteta Srbije od 1879, a 1881. je isposlovao njegovu široku reformu. Na njegovu inicijativu osnovano je Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje, 26. decembra 1881, koje je počelo je sa radom 3. januara 1892. U srpsko-bugarskom ratu 1885/6. je bio načelnik sanitetske službe vrhovne komande. Đorđević je bio predsednik beogradske opštine 1884—1888, a ministar prosvete i privrede 1888. godine u vladi Nikole Hristića. Potom prelazi u diplomatiju kao poslanik Srbije u Atini od 1891. i u Carigradu od 1894. godine, gde je doprineo postavljanju srpskih vladika u Makedoniji. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888, a za redovnog 15. novembra 1892. Predsednik je vlade i ministar inostranih dela od 11. oktobra 1897. do 12. jula 1900. godine. Njegova vlada radila je na stišavanju žestokih partijskih borbi, ekonomskom napretku Srbije i jačanju njene vojske. Podneo je ostavku posle najave ženidbe kralja Aleksandara Dragom Mašin.[6] U zatvoru je na šest meseci 1906. godine, zbog navodnog objavljivanja državnih tajni u knjizi Kraj jedne dinastije. U toku Prvog svetskog rata bio je u austrijskoj konfinaciji, radi rusofilstva od aneksione krize iz 1908. godine.[2] Vladan Đorđević je preminuo poslednjeg dana avgusta 1930. u sanatorijumu u Badenu. Usamljen star i bolestan u 86 godini života okončao je svoj život nekadašnji prvi doktor hirurgije u obnovljenoj Srbiji, organizator civilnog i vojnog saniteta, osnivač niške Vojne bolnice, Crvenog krsta u Srbiji, diplomata, političar, ministar, predsednik vlade, akademik, pisac bezbrojnih romana... Država je o svom trošku „bez pompe i galame“, sahranila ovog srpskog velikana u Beogradu.[2] U okviru proslave stogodišnjice vojne bolnice u decembru 1938, u krugu Glavne vojne bolnice mu je otkriven spomenik.[7] Srpska akademija nauka i umetnosti je 2020. godinu proglasila godinom Vladana Đorđevića.[8] Od 3. novembra do 13. decembra 2020. u Galeriji SANU održava se izložba „Vladan Đorđević: portret neumornog stvaraoca”.[9] U decembru 2021. u SANU je održan naučni skup „Vladan Đorđević”.[10] Dela Fotografija spomen ploče kod glavnog ulaza na Novo groblje u Beogradu, jer je Đorđević bio osnivač tog groblja pukovnik Vladan Đorđević Kao predsednik Beogradske opštine Đorđević je je inicirao uvođenje plinskog svetla (javne rasvete), kanalizacije i vodovoda i kaldrmisanje beogradskih ulica. Izmestio je groblje sa Tašmajdana na Novo groblje, koje su mnogi stariji ljudi upamtili i kao Vladanovac. Dvadeset pet godina je dr Đorđević, kao glavni urednik brinuo o finansiranju i izlasku „Srpskog arhiva“, časopisa koji i danas izlazi i jedan je od najstarijih i najdugovečnijih medicinskih časopisa u svetu. Izdavao je i časopis Otadžbina od 1875. do 1892. godine.

Autor - osoba Skerlić, Klara, 1880-1963 = Skerlić, Klara, 1880-1963 Naslov Moj život sa Jovanom Skerlićem : memoari / Klara Skerlić ; preveo s francuskog Živomir Mladenović ; priredila Slavica Garonja Radovanac Vrsta građe dokumentar.lit. URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Akademska knjiga, 2021 ([Subotica : 1909. Minerva]) Fizički opis 262 str. : fotogr., faks. ; 23 cm Drugi autori - osoba Mladenović, Živomir, 1910-2011 = Mladenović, Živomir, 1910-2011 Garonja Radovanac, Slavica, 1957- = Garonja Radovanac, Slavica, 1957- Pešikan-Ljuštanović, Ljiljana, 1954- = Pešikan-Ljuštanović, Ljiljana, 1954- Vukićević, Dragana, 1967- = Vukićević, Dragana, 1967- Zbirka ǂBiblioteka ǂHorizonti / [Akademska knjiga, Novi Sad] (broš.) Napomene Tekst ćir. i lat. Autorkina slika Tiraž 1.000 Str. [11]-35: Predgovor / Slavica Garonja Radovanac Str.[175]-256: Iz prepiske / Slavica Garonja Radovanac Beleška o priređivaču: str. [261]-262 Na koricama: Beleške o delu / Ljiljana Pešikan Ljuštanović, Dragana Vukićević Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Skerlić, Jovan, 1877-1914 Skerlić, Klara, 1880-1963 Sama činjenica da će memoari Klare Skerlić, supruge Jovana Skerlića, biti konačno dostupni čitalačkoj publici, kako stručnoj tako i onoj široj, zainteresovanoj za kulturnu istoriju Srba, nedvosmisleno svedoči o značaju priređivačkog poduhvata prof. dr Slavice Garonje Radovanac. Značaj ovog rukopisa je višestruk: sa stanovišta istorije književnosti, upotpunjuju se saznanja o izuzetno značajnom istoričaru književnosti, kritičaru i društveno-političkom delatniku, naročito o njegovim poslednjim danima. Sem toga, ovi memoari svojim specifičnim „intimističkim“ uvidom u porodični život, navike, odnose, pa i sukobe, daju doprinos istoriji privatnog života kod Srba pred početak Prvog svetskog rata. U celini uzev, reč je o visokom naučnom doprinosu u nekoliko dragocenih oblasti. – Prof. dr Ljilјana Pešikan Ljuštanović Jovan Skerlić, kao porodičan čovek, nije odstupao od uobičajenog patrijarhalnog principa, pa iako je oženio ženu-intelektualku, život Klare Sekulić se nije razlikovao od žena iz tadašnjih „boljih kuća`, ali ipak, samo domaćica, kaže za Nova.rs Slavica Garonja, autorka memoara „Moj život sa Jovanom Skerlićem`. Čitavih osam decenija rukopisi jedne dame čamili su skriveni daleko od očiju javnosti. A daleko su od beznačajnih. Jer, reč je o memoarima dame koja je bila supruga velikana naše književnosti Jovana Skerlića. Švajcarkinja Klara se tek nakon prerane smrti supruga Jovana ohrabrila da „pusti glas“ i, na veoma intimistički način otkrije odnose sa mužem, njihove navike, sukobe… Ali memoari „Moj život sa Jovanom Skerlićem“ koje je potpisala Slavica Garonja (izdanje Akademske knjige) pružaju uvid i u društveno-političke okolnosti na ovom tlu pred početak Prvog svetskog rata. I dok se do sada u nas tako malo znalo o supruzi Jovana Skerlića tek se sada, zahvaljujući Slavici Garonji, srpskoj javnosti po prvi put predstavljaju intimne crte iz Klarinog života. Nepravedno je bila zapostavljena Klara, inače i sama intelektualka, kako za Nova.rs svedoči autorka knjige, spisateljica i profesorka na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu Slavoca Garonja, kako zbog spleta društvenih okolnosti, tako i zbog same ličnosti njene junakinje: – Klara Skerlić je, nakon Jovanove smrti i Prvog svetskog rata, koji je provela u okupiranom Beogradu kao strankinja, sa ćerkom Ljiljanom-Lili, rano, 1926. napustila našu zemlju, i mada je povremeno dolazila u Jugoslaviju i pre i posle Drugog svetskog rata (i ovu drugu okupaciju je takođe provela kod nas), više nije bila u fokusu većeg javnog interesovanja. Međutim, i dok je živela u Srbiji, pre Prvog svetskog rata, po patrijarhalnim uzusima, bila je u potpunosti podređena dnevnom ritmu rada svoga slavnog muža, i malo je, takođe, bila prisutna u javnosti, što je beogradska čaršija pogrešno protumačila – objašnjava Garonja. Jovan, „glavoseča“ Međutim, iz memoara se, kako primećuje, jasno vidi da je bila živog i radoznalog duha za nepoznat svet u koji je udajom stupila, i koji je gledala sa simpatijama, ali da joj je ipak, na prvom mestu bio porodični život, u maniru života ondašnje više građanske klase. I ovi memoari će zato biti dragocen prilog privatnoj Skerlićevoj ličnosti, onoj „iznutra“: – Upoznajemo Skerlića kao muža. I uveliko se daje njegov mnogostruk i dragocen psihološki portret, nauštrb stereotipa o njemu u istoriji novije srpske književnosti, kao nemilosrdnog kritičara, „glavoseče“. Uostalom, njegova supruga Klara ga je najbolje poznavala. Takođe, ovo je i dragocen prilog istoriji privatnog života u Srbiji pre Prvog svetskog rata, u atmosferi uspona građanske elite i demokratije, koja se više nije ponovila. Ženama, unutar strogih i dugovekovnih patrijarhalnih normi, kako podseća naša sagovornica, nije bilo opstanka, ako se ne udaju. – Klara je kao univerzitetski obrazovana žena (Skerlić i ona su se i upoznali na Lozanskom univerzitetu gde su oboje pohađali nastavu), želela i da doktorira na Kantu, ali, kako sama piše, Skerlić „nije hteo da čeka“ sa ženidbom. Time je svu svoju intelektualnu slobodu i duhovni kapacitet žrtvovala braku, tj. kada ju je Skerlić zaprosio, krenula je iz Švajcarske sa njim u malo poznatu Srbiju, potpuno se prilagodivši patrijarhalnim običajima u Skerlićevom domu, gde su još živeli njegov otac Miloš i dve maloletne sestre, koji je nakon smrti Jovanove majke, uveliko propadao – pojašnjava naša sagovornica. Živeti – znači raditi Jovan Skerlić, jedan od naših najuglednijih književnika i književnih kritičara, rođen je u Beogradu 1877. godine u građanskoj porodici, u porodičnoj kući na uglu Gospodar Jevremove i Dobračine ulice, kod Čukur-česme. Otac Miloš bio je vlasnik firme i prodavnice šešira, koji je imao prodavnicu u Vasinoj ulici. Još nakon studija filozofije najpre u rodnom gradu, a potom u inostranstvu, bio je neobično marljiv. Živeo je pod motom: „Živeti – znači raditi!“ Umro je maja 1914. sa samo 37. godina. Buđenje zatomljenih intelektualnih potencijala u Klari, kako navodi naša sagovornica, iniciralo je pismo mladog doktoranda Živomira Mladenovića, koji je prvi doktorirao na tezi o Skerliću i uputio joj je pismo u Hag 1938. godine, da bi se potom prepiska „preselila“ u Nicu, gde je Klara živela, zamolivši je za nekoliko podataka iz privatnog Skerlićevog života: – Tad su bukvalno „buknula“ ova sećanja i za manje od godinu dana, kroz prepisku adresanta i adresata nastali su ovi memoari, kroz koje je Klara pronašla novi smisao života, ali i samoosvešćivanja. No, istovremeno, u tom periodu 1938/39, kada je Živomir Mladenović već preveo njene memoare sa francuskog i kada je trebalo da budu objavljeni u njoj je prevladala svojevrsna autocenzura – da li je rekla previše, napisala nešto što nije smela, da li ruši mit o Skerliću… Tako je stopirala već gotove memoare, spremne za štampu, a uskoro je počeo i Drugi svetski rat i rukopis je ostao u posedu Živomira Mladenovića, potom i njegove porodice. Život u „zlatnom kavezu“ Slavica Garonja je, zahvaljujući ljubaznosti ćerke Mladenovića, dr Jelene Raković, dobila ponudu da memoare priredi za štampu i objavi. A na pitanje kako tumači to da je posredi dama intelektualka, koja je poticala iz ugledne švajcarske porodice, a živela u senci velikog muža, „u zlatnom kavezu“ i tek se kroz ove memoare izborila za svoj glas, naša sagovornica naglašava da Klara Skerlić spada u još neosvešćene ženske glasove u književnosti, kako evropskoj, tako i u našoj: – I da nije bilo inicijative Mladenovića, ovi memoari nikada ne bi ni nastali. Skerlić, kao porodičan čovek, nije odstupao od ovog, tad uobičajenog patrijarhalnog principa, pa iako je oženio ženu-intelektualku, njen život se nije razlikovao od žena iz tadašnjih „boljih kuća“, ali ipak, samo domaćica. Doista, u „zlatnom kavezu“, Skerlić joj, recimo doduše, suptilno nije dozvolio da radi u gimnaziji, imala je služavku i gotovo sve vreme u samoći posvećivala detetu, jer je Skerlić imao isuviše obaveza. A uveče, umesto izlaska u pozorište, ili na salonska druženja, Skerlić je pisao – i Klara priznaje da je i sama odustajala od svojih želja za zanimljivijim društvenim životom, jer Jovan sutradan nije bio ni za kakav rad ukoliko bi negde ipak, izašli. Stoga ovi memoari predstavljaju Klarin osvešćeni glas, u koje unosi, sem mnoštva anegdota iz Skerlićevog života i svoje filozofske reminiscencije, a ponekad i proročke uvide u civilizacijski sunovrat sa novim tehnologijama. – No, činjenica da nije na kraju dozvolila da se memoari objave, govore da taj proces u njoj, ipak, nije bio dovršen – smatra naša sagovornica. Sve tegobe na Skerlićevim plećima I na kraju Slavica Garonja otkriva koji su je „pronalasci“ najviše zaprepastili dok je radila na knjizi: – Zapanjilo me je, kroz Klarina veoma iskrena svedočenja, stanje u Skerlićevoj porodici, u koju je udajom stupila. Neverovatna je količina porodičnih problema koji su ne samo zadesili, nego i pratili Skerlića, tokom čitavog njegovog tegobnog životnog puta, od gimnazije i smrti majke, preko univerzitetskih studija u Lozani i Parizu, koje je sam finansirao i sirotovao, besomučno učeći pred zacrtanim ciljem, do situacije u kojoj je porodica bila kada se oženio i kada se, takoreći, egzistencija svih njenih članova svalila na njegova pleća „tad mladića od 25 godina“, kako navodi Klara. I pod tim opterećenjima, nakon porodičnog bankrota, smrti oca, potom i starije sestre Jelene, nakon jednog ljubavnog skandala, za samo 12 godina intenzivnog rada i 11 knjiga, od 25. do 37. godine, do svoje prerane smrti, uprkos svemu – uradio je toliko za srpsku kulturu – govori o čoveku, u čiju čast je ustanovljena i nagrada Jovan Skerlić naša sagovornica. U najpotresnije stranice ovih memoara spada opis Skerlićeve smrti, kojoj je Klara bila jedini i neposredan svedok: – I da ništa drugo nije napisala, ovaj deo memoara predstavlja istinsko uzbudljivo i trajno literarno štivo – zaključak je Slavice Garonje. MG107

Autor - osoba Kristijane F., 1962- = Christianne F., 1962- Rik, Horst, 1941- = Rieck, Horst, 1941- Naslov Mi deca sa stanice Zoo / [ispričala] Kristijana F. ; prema magnetofonskim zapisima napisali Kaj Herman i Horst Rik ; s predgovorom Horsta E. Rihtera ; prevela s nemačkog Sanja Došlov Jedinstveni naslov Wir Kinder vom Bahnhof Zoo. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2004 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Kairos, 2004 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 309 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Herman, Kaj Došlov, Sanja Rihter, Horst-Eberhard Zbirka ǂBiblioteka ǂDuga ISBN 86-7128-017-9 !(karton) Napomene Prevod dela: Wir Kinder vom Bahnhof Zoo Tiraž 1.000 Beleška o autorima: str. 2 Predgovor: str. 5-11 Rečnik manje poznatih reči: str. 308-309. Predmetne odrednice Narkomanija -- Omladina -- U literaturi Kristijana F. je probala hašiš kad je imala dvanaest godina, a sa trinaest je već postala zavisna od heroina. Svakog jutra je odlazila u školu, a popodne se, kao i ostali mladi narkomani, prostituisala na stanici Zoo i tako dolazila do novca za drogu. Njena majka skoro dve godine nije znala da joj ćerka vodi dvostruki život. Kristijana detaljno i potpuno opisuje sudbinu dece, koju javnost primećuje tek kada postanu žrtve droge. Nakon burnih godina u Americi i Grčkoj autorka ponovo živi u Berlinu. U više navrata se borila protiv droge, jer praktično nijedan bivši narkoman nije siguran od recidiva. Knjiga „Mi deca sa stanice Zoo” bila je obavezan deo svake kućne biblioteke jer, osim što opisuje surovu sudbinu mlade Kristijane i njenu zavisnost od droge, ona služi kao upozorenje o prostituciji mladim generacijama, kao i čega treba da se klone. Sećam se kada mi je mama poklonila ovu knjigu i kada sam prvi put uzela da je čitam. Već drugo poglavlje ledilo mi je krv u žilama i koža mi se ježila. Odlučila sam da gledam samo slike – jer to izdanje je dolazilo sa slikama realnih likova iz knjige, i bila sam jako iznenađena. U sebi sam pomislila: ‘Pa oni su tako mali… kao ja…’ i verujem da je poklanjanje te knjige meni bio jedan od boljih roditeljskih poteza moje majke. Elem, kako sam skoro organizovala kućnu biblioteku, videla sam tu knjigu i zapitala se gde li je sada Kristijana F.? Da li je živa? Čista? Njene reči služile su kao upozorenje svim tinejdžerima o opasnostima narkomanije i zavisnosti, i prostitucije, te kako život može da ode u propast u tren oka. „Mi deca sa stanice Zoo” je izašla 1978. godine kada je u Kristijaninom životu uveliko vladao pakao, a knjiga je bila njena ispovest i nada za spasenjem. Naime, ona u knjizi otkriva da je sa 14 godina prvi put uzela heroin, a ubrzo se našla u začaranom krugu narkomanije i prostitucije na berlinskoj stanici Zoo, koja je već bila poznata kao mesto za prostituciju, posebno maloletnika. Ona je tih 70-ih šokirala ceo svet – a zapravo samo je otkrila surovu realnost. Osim što je pričala priče iz svog života u periodu od četiri godine, knjiga je poslužila kao portret Zapadnog Berlina u to vreme i brzo je prodata u milionima primeraka. Njena priča je bila toliko šokantna da skoro niko ko je čitao nije verovao da će prava Kristijan F. živeti mnogo duže. Bila je pravi bum i Kristijana je tako stekla veliku slavu. Sa slavom ide i novac, a i njena želja da svoj život potpuno sredi odvela je u Los Anđeles gde su je zvali ‘džanki princeza’, a tamo je navodno spavala sa Dejvidom Bouvijem. Pobegla je iz Nemačke, ali ne i od svojih demona, te kako je policija u Americi uhvatila sa drogom, morala je da napusti ovu zemlju. Pokušavala je da sredi svoj život i na odvikavanju upoznala čoveka sa kojim je 1996. dobila sina Filipa. Partner ju je ostavio, a dete oduzela socijalna služba. Pričalo se čak da je u jednom trenutku otela svoje dete i otišla u Amsterdam, ali da se to nije završilo kako je želela. Tri decenije kasnije, Kristijana je objavila svoje memoare ‘Kristijana F – Moj drugi život’. Njeno zdravlje je narušeno zbog hepatitisa C od kojeg je dobila 80-ih godina. Snimljen je i film po njenoj prvoj knjizi, ali njoj se nije nešto dopao. „Ali zapravo mi se film ne sviđa toliko, ne opisuje kako sam odrastala, kako su me roditelji zanemarivali. Moj otac je bio pijanac i zlostavljao je moju sestru i mene. Bio je kolerik, a moja mama nije radila ništa, više je volela svoju aferu sa drugim muškarcem i brinula o svojoj lepoti. Bila sam tako usamljena kada sam bila dete. Samo sam želela da pripadam i borila sam se sa svetom”, istakla je Kristijana u intervjuu 2013. godine. u njoj postoji kajanje što je svoju priču uopšte podelila sa svetom. „Mislim, imala sam 16 godina kada sam napisala knjigu i samo sam htela sve da izbacim iz sebe. To je bila terapija za mene. Mislili smo da će knjiga biti posebno interesantna, ali ipak samo jedna među hiljadama. Ali toliko smo pogrešili. Odjednom sam postala poznata, ali nisam mogla da shvatim šta to znači za moj život. Za javnost sam bila poznata narkomanka, kao eksponat. Svi su hteli da razgovaraju sa mnom, da me vide i da me pitaju: ‘Hoće li uspeti ili ne? Da li je već mrtva? Da li je još uvek zavisnik?’ Nisu me želeli kao komšiju ili devojku njihovog sina. Kristijana F je kul izdaleka, ali ne preblizu, nikako! Ne zanima ih ništa u vezi mene, osim što sam narkomanka. To je razlog zašto žalim što sam napisala knjigu i što je snimljen film”, istakla je ona tada. Tri njena bliska prijatelja su umrla u vreme kada je film izašao i to što je ispričala svoju priču nije joj spasilo život. „Ako ništa drugo, verovatno ga je skratilo. Ne bih imala sav taj novac od honorara, pa možda ne bih bila u prilici da kupujem heroin toliko godina posle. Možda bih se ranije očistila i danas bih bila u boljem stanju.” I te 2013. godine otkrila je da na metadonu, a da ponekad zapali i džoint. „Pijem previše alkohola. Moja jetra će me ubiti. Imam cirozu zbog hepatitisa C. Umreću uskoro, znam to. Ali nisam ništa propustila u životu. Dobro sam s tim. Dakle, ovo nije nešto što bih preporučila ikome: ovo nije najbolji život za živeti, ali to je moj život”, istakla je Kristijana 2013. godine. Njene poslednje fotografije iz javnosti su upravo iz te godine. godine kad je predstavljala knjigu „Moj drugi život“. „Nadam se da će ‘Moj drugi život’ više uplašiti ljude da ne koriste droge nego moja prva knjiga. Sasvim sam sigurna da hoće. Opisuje koliko sam bola imao u životu i već sam objasnila da verujem da ću umreti veoma ranom i bolnom smrću.“ MG103 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr Laza Kostić je rođen 31. januara 1841. godine u selu Kovilj, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Osnovnu školu je učio u Kovilju, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava (koji je odbranio na latinskom jeziku) na univerzitetu u Pešti. Potom se vraća u Vojvodinu gde službovanje započinje kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu, zatim radi kao advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. U mladosti je bio jedan od omladinskih prvaka, buntovan, nacionalno prosvećen, baveći se politikom za dobrobit srpskog naroda. Dva puta je zatvaran u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Kad je oslobođen, u znak priznanja, izabran je za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost`, ali pod pritiskom reakcionarne vlade mora da napusti Srbiju. Pred starost opredeljuje se za klerikalizam i napušta svoje saborce iz naprednog pokreta iz mladosti i ideje za koje se zalagao. Zbog toga biva osporavan, no kritici se izlaže i njegov celokupan rad. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i knežev politički saradnik. Potom se vraća u Bačku gde u Somboru provodi ostatak života relativno mirno. Živeo je iznad sredine u kojoj je boravio. Bio je u stalnom sukobu sa sredinom: niti je on shvatao ljude oko sebe, niti su se oni trudili da prihvate njega. Krupan i stasit, uvek obučen po najnovijoj modi, apolonski lep, sa neskrivenim prkosom se odnosio prema okolini. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883. godine a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. U suštini romantičar Laza Kostić je začetnik novog srpskog pesništva. Bio je jedan od najobrazovanijih književnika toga doba: znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski i mađarski jezik. Čitao je antičke pisce i filozofe, u prvom redu Homera, Eshila i Heraklita. Interesovali su ga još i Dante, Gete, mitologija i estetika. Kostić je naš prvi šekspirolog. Na srpski je preveo neka Šekspirova dela(Romeo i Julija, Hamlet, Ričard III). Laza Kostić je bio pesnik, dramski pisac, esejista, novinar, prevodilac, književni i pozorišni kritičar, estetičar, filozof... U jednome se odvaja od romantičara i približava na jednoj strani klasicistima a na drugoj modernim pesnicima, u svojim naučno-teorijskim, estetičkim i filozofskim preokupacijama. Govorio je da `nema pesnika bez mislioca, ni pravog mislioca bez mašte`. U njegovom delu povezane su pesnička imaginacija i pesnička refleksija, stvaranje poezije i razmišljanje o poeziji. Njegov naučno-teorijski rad došao je posle pesničkog. Najveći deo svojih pesama napisao je između 1858. i 1870. Od sredine 70-tih godina XIX veka do smrti napisao je malo pesama, uglavnom prigodnih i manje značajnih ali i svoju najbolju pesmu “Santa Maria della Salute” (1909). U tom periodu njegov esejističko-kritički i filozofski rad mnogo je izrazitiji od pesničkog. Tada je napisao najveći broj svojih kritičkih prikaza i ogleda kao i tri obimnija rada: estetičku raspravu “Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme” (1880.), filosofski traktat “Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju” (1884.) i veliku monografiju “O Jovanu Jovanoviću Zmaju” (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902.). Napisao je dve istorijske drame, “Maksim Crnojević”(1866.) i “Pera Segedinac”(1882.), dve komedije, “Gordanu”(1889.) i “Okupaciju”(napisana na nemačkom 1878/79. a objavljena prvi put 1977.). Živeći između sna i jave i svoj zanos izrazio je u pesmi “Među javom i međ snom” (1863.). Za života objavio je tri knjige pesama: Pesme, 1873.,1874., i 1909. Svoju najbolju ljubavnu pesmu nije napisao u mladosti, nego pred smrt. Nju je godinama nosio u svojoj mašti(dnevnik koji je vodio na francuskom jeziku otkriva genezu te pesme) dok nije dobila konačan oblik, savršen, klasičan. Međutim, ljubav u “Santa Maria della Salute” nije osećanje nego princip, osnovni princip ljudskog života i kosmičkog poretka stvari, sila koja, kao i kod Dantea, pokreće svetove. Pesma je posvećena Lenki Dunđerski devojci neizmerne lepote. Laza je imao 50 godina, a ona tek 21. Platonski je hranio svoju ljubav prema prelepoj Lenki zadovoljavajući se prijateljskim druženjem sa njom: razgovorima, slušanjem klavira, vožnjom kočijama ili šetnjom. Da bi se odvojio od svoje neizbežne i večite ljubavi Laza Kostić se ženi Julkom Palanački, ali svoju ljubav prema Lenki, koja prerano umire od tifusne groznice (u 25. godini), odslikava u svojim pesmama. Umro je 26. novembra 1910 god. u Beču. Svoje duboko usađeno rodoljubivo osećanje Laza Kostić je poneo još iz svog zavičaja, iz vojničke i ratničke Šajkaške, gde je rođen u Gornjem Kovilju 1841 godine u porodici šajkaškog kapetana Petra Kostića. Kao treće dete u porodici on je rano ostao bez starijeg brata i majke, a 1863 mu umre i sestra. Prilično imućan otac i još imućniji ujak i tetka omogućili su Lazi bezbrižnu mladost, pažnju i čak maženje. Crtu razmaženog jedinca sačuvao je Laza skoro kroz čitav svoj život, a njegov snažan pesnički talenat, uverenost da je veliki pesnik, pažnja i divljenje okoline učinili su da je Laza u prvim godinama svog pesničkog stvaranja nesumnjivo često zloupotrebljavao svoj talenat i dao tako materijala za kasnije uopšteno negiranje njegova talenta od strane Lj. Nedića i J. Skerlića. Svršivši školu u Novom Sadu i dva razreda nemačke realke u Pančevu, Laza 1852 godine prelazi u gimnaziju u Novom Sadu, a zatim u Budimu, gde polaže sa odlikom ispit zrelosti, `ispit — kako kaže njegov biograf M. Savić — kakova potonja pokolenja ne poznaju`. U gimnaziji, u kojoj se predavalo na nemačkom jeziku, Laza uči od stranih jezika još francuski i engleski, i klasične jezike — grčki i latinski. Tako on još u mladosti postaje dobar poznavalac nekoliko stranih jezika, a kasnije proširuje to svoje znanje, tako da je odlično znao francuski, engleski i mađarski jezik, a govorio ruskim, nemačkim, latinskim i grčkim jezikom. Takvo obimno znanje stranih jezika omogućilo mu je da prati gotovo celokupnu evropsku modernu nauku i književnost kao i da poznaje klasičnu književnost, što je sve učinilo da Kostić za svoje doba bude jedan od najuniverzalnije obrazovanih naših pesnika. Pravni fakultet je završio u Pešti, a 1866 položio i doktorat prava. Tezu je branio na latinskom jeziku i komisija ga je naročnto pohvalila za sjajnu `ciceronsku besedu` kojom je odbranio tezu. Za sve vreme boravka u Pešti Laza je jedan od najaktivnijih saradnika đačke družine u Pešti `Preodnice` i već u to doba čuven i poznat omladinski pesnik. Na književnim sastancima `Preodnice` on već 1863 godine čita svoga `Maksima Crnojevića` i s Kostom Ruvarcem ispunjava radovima književni zbornik koji je `Preodnica` te iste godine izdala. Godine 1866 izabran je za nastavnika Novosadske gimnazije. Već na vrhuncu svoje pesničke slave on je više boem i pesnik nego nastavnik, i 1867 godine, još pre završetka školske godine, ide na svetsku izložbu u Parizu, a odande na slovensku etnografsku izložbu u Moskvi. On će i kasnije mnogo i često putovati ne samo širom gotovo svih balkanskih zemalja nego i širom Evrope (1869 godine u Prag na otvaranje češkog narodnog pozorišta, 1873 godine ponovo u Prag na proslavu Jungmanove stogodišnjice, u Beč i Peštu je već češće odlazio i duže boravio, 1899 putuje sa ženom u Italiju do Napulja, a 1900 opet u Pariz). Kada je 1867 godine pobedila srpska lista za Novosadski magistrat, Svetozar Miletić postaje gralonačelnik, a Laza Kostić veliki beležnik. Godine 1896 Kostić, kao odličan pravnik, postaje član varoškog suda i ostaje na tom mestu sve do 1872 godine, kada je mađarska država oduzela sudstvo varoškim opštinama i stavila ga pod svoju upravu. Otada Kostić nije hteo da ulazi ni u kakvu službu, već se kao slobodan javni pravnik bavi poezijom, a još više publicistikom i politikom. Još ranije je aktivno ušao u politički život, i od 1869 — 1875 godine bio je poslanik Karlovačkog sabora za grad Titel, a 1873 godine bio je izabran u svojoj Šajkaškoj za poslanika u Ugarskom državnom saboru na listi Miletićeve Narodne liberalne stranke. U Saboru Kostić se odlučno zalaže za nacionalna i građanska prava Srba u Vojvodini i u nekoliko mahova istupa u odbranu kulturne autonomije srpskog življa u Ugarskoj. Kasnije, 1875 godine, kada je Sv. Miletić u svom izbornom srezu izgubio poslanički mandat, Kostić mu ustupa svoj pouzdani šajkaški srez, smatrajući da je Miletićevo prisustvo na Ugarskom saboru mnogo značajnije i potrebnije za srpsku nacionalnu stvar nego njegovo. U tom istom periodu Kostić je 1872 godine bio i zatvaran od mađarskih vlasti zbog rodoljubivog govora koji je održao na jednom svečanom banketu u Beogradu i u kome je izražavao nadu u skoro nacionalno oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Pošto je proveo pet meseci u peštanskom zatvoru, Kostić je bio pušten početkom 1873 godine. To hapšenje Kostićevo imalo je velikog nacionalnog odjeka u Vojvodini, bila je spevana čak i pesma o `robovanju` Laze Kostića, a `Zastava` je gotovo svakodnevno donosila vesti o zatvoreniku. Od 1875 godine Laza Kostić je češće i duže boravio u Beču. Iz tog vremena značajno je njegovo predavanje koje je održao 1877 u Bečkom naučnom klubu o našoj narodnoj poeziji (`Ženski karakteri u srpskoj narodnoj poeziji`). Povod za to predavanje bio je jedan napad u najčitanijem dnevnom listu bečkom `Tagblatt`, uperen protiv Crnogoraca, u kome se kaže da su Crnogorci `kulturunfahig` (nesposobni za primanje kulture) već i zato što ne umeju da poštuju svoje žene. Kostić, koji je nekoliko meseci pre toga boravio u Crnoj Gori kao dopisnik stranih novina (`Politsche Korrespondenz`, `Norddeutsche Algemeine Zeitung`, Daily News`, i nekih francuskih listova) i koji je bio svedok teških borbi koje su u to doba vodili Srbi i Crnogorci s Turcima, bio je ogorčen tim napadom i u svome predavanju istakao je uzvišeni lik srpske majke, sestre, dragane u našim narodnim pesmama. U pogovoru svojoj knjizi `Osnovi lepote u svetu` (1880) Kostić govori kakav je snažan utisak ostavilo to njegovo predavanje na najpoznatije bečke naučnike onoga doba i koliko je ono doprinelo pravilnijem i tačnijem upoznavanju zapadnoevropske javnosti s nacionalnim i kulturnim težnjama srpskog naroda. Od 1879 godine Kostić boravi u Beogradu, gde je trebalo da dobije katedru na Pravnom fakultetu Velike škole ili da postane upravnik Narodnog pozorišta. Medjutim, oba ta plana su propala. Godine 1880/81 on je jedno vreme sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu, odakle se ponovo vraća u Beograd da bi urećivao liberalni organ `Srpska nezavisnost`. Tu mu stranačka spletkarenja i netrpeljivost kralja Milana onemogućuju dalji opstanak i on 1884 prelazi na Cetinje za urednika zvaničnog crnogorskog organa `Glasa Crnogorca`. U to doba boravi na Cetinju i drugi poznati srpski pisac Sima Matavulj, i ta dva različita temperamenta, ali i dva predana nacionalna i književna radnika sklapaju prisno prijateljstvo, koje će trajati sve do Simine smrti 1909 godine. Ali liberalni i slobodoumni Kostićev duh nije se ni ovde mogao složiti s apsolutističkim duhom kneza Nikole, i Laza 1891 godiie napušta Crnu Goru i vraća se u Novi Sad. U Vojvodini Kostić provodi nestalan i neobezbedjen život. I tek pod stare dane (1895 godine) on se ženi bogatom Julkom Palanačkom iz Sombora, svojom dugogodišnjom ljubavi, i otada ima smireniji i sređeniji život. Povremeno putuje iz Sombora u Novi Sad, Beograd, Zagreb i Beč i 1909 godine doživljuje proslavu pedesetogodišnjice svog književnog rada. Umro je 1910 godine u Beču, gde je bio otišao na lečenje, a telo mu je preneseno u Sombor i sahranjeno u zajedničkoj grobnici s njegovom ženom...

Knjaževac Kultura, 1951. Prevod Josip Horvat Omot blago iskrzan (vidi se na slikama), potpis vlasnika (mene), sve ostalo vrlo dobro, naročito s obzirom na 70 i kusur godina starosti. Prošlost i razmišljanja spadaju u vrh svetske memoarske literature. To je priča o Hercenovoj porodičnoj drami i o istorijskim zbivanjima, kako u Rusiji tako i u najznačajnijim državama Evrope tokom nekolio decenija 19. veka, napisana bez licemerja, otvoreno i strasno, te je istovremeno i remek-delo ruske umetničke publicistike. Boraveći u inostranstvu (Italija, Švajcarska, Francuska, Engleska), Hercen je sretao među demokratskom emigracijom vođe evropskih socijalnih narodnooslobodilačkih pokreta. Predstavio je čitavu galeriju realističkih portreta “gorskih vrhova” kao što su Stanislav Vorcel, Lajoš Košut, Đuzepe Macini, Đuzepe Garibaldi, Robert Oven. Aleksandar Ivanovič Hercen bio je prvi ruski politički emigrant u Evropi, prvi pisac i izdavač ruske književnosti na ruskom jeziku u zagraničju, pisac, publicist, filozof i revolucioner. Rodio se u jeku Napoleonove najezde na Rusiju (6. aprila 1812. godine) u Moskvi u porodici prebogatog veleposednika I. A. Jakovljeva iz njegove nezakonite veze sa Lujzom Haag iz Štutgarta. Godine 1829. upisao se na fizičko-matematičko odeljenje Moskovskog univerziteta. U julu 1833. završio je univerzitet, a godinu dana kasnije je uhapšen sa ostalim članovima kružoka i 1835. poslat u progonstvi gde se počeo baviti beletristikom (Prvi susret 1836; Legenda 1836; Hofman 1836. itd). Godine 1842. vratio se u Moskvu gde je sledeće četiri godine objavio svoje glavne filosofske rasprave Diletantizam u nauci (1842-1843) i Pisma o izučavanju prirode (1844-1846). Stalno uznemiravan i progonjen, on je 1847. godine zajedno sa porodicom emigrirao najpre u Francusku, a zatim u Englesku. On se 1852, nakon niza ličnih nesreća, seli u London gde osniva slobodnu rusku štampariju, objavljuje najpre proglase i proklamacije, zatim almanah Polarna zvezda i list Kolokol, što je početak razvoja emigrantskog kraka ruske književnosti van Rusije. Umro je 1870. godine u Parizu. Aleksandar Ivanovič Hercen (rus. Александр Иванович Герцен; Moskva, 6. april 1812 — Pariz, 21. januar 1870) je bio ruski filozof, književnik i publicista. Pripadao je osnivačima pokreta agrarnog populizma i smatra se „ocem ruskog socijalizma“. Njegov rad je doprineo političkom procesu oslobađanja kmetova 1861. Biografija Hercen (ili Gertsen) je rođen van braka od oca bogatog ruskog zemljoposednika Ivana Jakovljeva i mlade protestantkinje jevrejskog porekla[1] Henrijete Vilhelmine Luize Hag iz Štutgarta. Jakovljev je svom sinu navodno dao prezime Hercen jer je bio „dete njegovog srca“ (nemački Herz).[2] Bio je prvi rođak grofa Sergeja Lvoviča Levickog, koji se smatra osnivačem ruske fotografije i jednim od najvažnijih pionira, pronalazača i inovatora u Evropi. Godine 1860. Levicki će ovekovečiti Hercena na čuvenoj fotografiji. Rođen je u Moskvi, neposredno pre Napoleonove invazije na Rusiju i kratke okupacije grada. Njegovom ocu je, nakon ličnog razgovora sa Napoleonom, dozvoljeno da napusti Moskvu pošto je pristao da ponese pismo Francuza ruskom caru u Sankt Peterburg. Do ruskih linija pratila ga je porodica.[3] Godinu dana kasnije, porodica se vratila u Moskvu i ostala tamo sve dok Hercen nije završio studije na Moskovskom univerzitetu. Godine 1834, Hercen i njegov doživotni prijatelj Nikolaj Ogarev su uhapšeni i suđeni su zbog prisustvovanja festivalu na kome su se pevali stihovi Sokolovskog, koji nisu bili pohvalni za cara. Proglašen je krivim i 1835. proteran u Vjatku, sada Kirov, u severoistočnoj evropskoj Rusiji. Tu je ostao do 1837. godine, kada je carski sin, veliki knez Aleksandar (koji je kasnije postao car Aleksandar II), u pratnji pesnika Žukovskog, posetio grad i intervenisao u njegovo ime. Hercenu je dozvoljeno da napusti Vjatku u Vladimir, gde je postavljen za urednika gradskog službenog lista.[4] Godine 1837. pobegao je sa svojom rođakom Natalijom Zaharinom,[5] tajno stupajući u brak. Oslobođen je 1839. i vratio se u Moskvu 1840. gde je upoznao književnog kritičara Visariona Bjelinskog, koji je bio pod njegovim snažnim uticajem. Po dolasku, postavljen je za sekretara grofa Aleksandra Stroganova[6] u ministarstvu unutrašnjih poslova u Sankt Peterburgu; ali je zbog pritužbi na smrt policajca poslat u Novgorod gde je bio državni savetnik do 1842. godine. Godine 1846. njegov otac je umro, ostavivši mu veliko nasledstvo.[4] Godine 1847. Hercen je emigrirao sa ženom, majkom i decom u Italiju. Više nikada se nije vratio u Rusiju. Iz Italije, čuvši za revoluciju 1848, požurio je u Pariz, a zatim u Švajcarsku.[4] Podržavao je revolucije 1848, ali je bio gorko razočaran evropskim socijalističkim pokretima nakon njihovog neuspeha. Hercen je stekao reputaciju političkog pisca. Njegova imovina u Rusiji bila je zamrznuta zbog emigracije, ali je baron Rotšild, sa kojim je njegova porodica imala poslovnu vezu, pregovarao o oslobađanju imovine, koja je nominalno preneta Rotšildu. Hercen i njegova supruga Natalija imali su četvoro dece. Njegova majka i jedan od sinova poginuli su u brodolomu 1851. godine. Njegova žena je imala aferu sa nemačkim pesnikom Georgom Hervegom[7] i umrla je od tuberkuloze 1852.[8] Iste godine, Hercen je otišao iz Ženeve u London, gde je dugo živeo.[4] Angažovao je Malvidu fon Majzenbug da obrazuje njegove ćerke. Publikacijama svoje Slobodne ruske štampe, koju je osnovao u Londonu 1853. godine, pokušao je da utiče na situaciju u Rusiji i da poboljša položaj ruskog seljaštva koje je obožavao. Godine 1856. u Londonu mu se pridružio stari prijatelj Nikolaj Ogarev. Zajedno su radili na svom ruskom časopisu Kolokol (Zvono). Ubrzo je Hercen započeo aferu sa Ogarjevom suprugom Natalijom Tučkovom, ćerkom generala i ratnog heroja Tučkova. Tučkova je Hercenu rodila još troje dece. Ogarev je pronašao novu ženu i prijateljstvo između Hercena i Ogareva je opstalo.[9] Hercen je proveo vreme u Londonu organizujući se sa Međunarodnim radničkim udruženjem, i dobro se upoznao sa revolucionarnim krugovima, uključujući Bakunjina i Marksa.[10] Hercen je tokom svog boravka u Londonu počeo da gradi nekoga ko je vičan „podmetanju skandala“ kada je rekao Bakunjinu, koji je tek stigao nakon što je izbegao zatvor u Sibiru, da ga je Marks optužio da je ruski agent; u stvarnosti, njih dvoje su bili u veoma dobrim odnosima.[11] Godine 1864. Hercen se vratio u Ženevu i posle izvesnog vremena otišao u Pariz gde je 1870. umro od komplikacija tuberkuloze. Prvobitno je sahranjen u Parizu. Njegovi ostaci su odneti u Nicu mesec dana kasnije.[12] Političke pozicije Hercen je promovisao ideje zapadnjaka Visariona Belinskog nakon njegove smrti 1848. Na njega su uticali Volter, Šiler, Sen Simon, Prudon, a posebno Hegel i Fojerbah. Hercen je počeo kao liberal, ali je vremenom sve više usvajao socijalizam. Zauvek je napustio Rusiju 1847. godine, ali je njegovo glasilo Kolokol objavljivano u Londonu od 1857. do 1867. bilo je veoma čitano. Hercen je kombinovao ključne ideje Francuske revolucije i nemačkog idealizma. Nije voleo buržoaske ili srednjoklasne vrednosti i tražio je autentičnost među seljaštvom. Borio se za emancipaciju ruskih kmetova a nakon toga 1861. eskalirao je svoje zahteve u pogledu ustavnih prava, zajedničkog vlasništva nad zemljom i vlasti naroda.[13] Hercen je bio razočaran ishodom revolucija 1848-1849, ali ipak nije bio razočaran revolucionarnom mišlju. Postao je kritičan prema onim revolucionarima iz 1848. koji su bili „toliko revoltirani reakcijom posle 1848, toliko ogorčeni svim evropskim, da su požurili u Kanzas ili Kaliforniju“.[14] Hercen se oduvek divio Francuskoj revoluciji i široko je prihvatao njene vrednosti. U svojim ranim spisima, on je Francusku revoluciju posmatrao kao kraj istorije, završnu fazu društvenog razvoja društva zasnovanog na humanizmu i harmoniji. Tokom svog ranog života, Hercen je sebe video kao revolucionarnog radikala pozvanog da se bori protiv političkog ugnjetavanja Nikolaja I u Rusiji. U suštini, Hercen se borio protiv vladajućih elita u Evropi, protiv hrišćanskog licemerja i za slobodu pojedinca i samoizražavanje. On je promovisao i socijalizam i individualizam i tvrdio da se puni procvat pojedinca najbolje može ostvariti u socijalističkom poretku. Pisanje Njegova književna karijera započela je 1842. godine objavljivanjem eseja na ruskom jeziku O diletantizmu u nauci, pod pseudonimom Iskander, turskim oblikom njegovog hrišćanskog imena. Njegovo drugo delo, takođe na ruskom jeziku, bila su Pisma o proučavanju prirode (1845–46). Godine 1847. pojavio se njegov roman Ko je kriv? Ovo je priča o tome kako domaću sreću mladog učitelja, koji se udaje za nepriznatu ćerku ruskog senzualiste starog tipa, tupe, neuke i genijalne, muči ruski senzualista nove škole, inteligentan, umešan i bešćutan, bez mogućnosti da se kaže ko je najviše kriv za tragični kraj.[15] Takođe 1847. godine su u ruskim časopisima objavljene priče koje su kasnije sakupljene i štampane u Londonu 1854. godine, pod naslovom Prervannie razskazi (Prekinute priče). Godine 1850. pojavila su se dva dela, prevedena sa ruskih rukopisa, Sa druge obale i Lettres de France et d`Italie. Na francuskom je takođe izašao njegov esej Du Developpement des idées revolutionnaires en Russie i njegovi Memoari, koji su nakon štampanja na ruskom jeziku prevedeni pod naslovom Le Monde russe et la Révolution (3 sveske, 1860–1862), i delom prevedeno na engleski kao Moj egzil u Sibir (2 sveske, 1855).[15] Besplatna ruska štampa Osnovavši u Londonu 1853. svoju Slobodnu rusku štampu,[16] objavio je veliki broj dela na ruskom, sve protiv sistema vladavine koji je preovladavao u Rusiji. Neka od dela su bili eseji i delimično periodične publikacije.[15] Kao prvi nezavisni ruski politički izdavač, Hercen je počeo da objavljuje Polarnu zvezdu, recenziju koja se retko pojavljivala, a kasnije joj se pridružio i The Bell, časopis koji je izlazio između 1857. i 1867. o Hercenovom ličnom trošku. Obe publikacije su stekle veliki uticaj ilegalnim prometom na ruskoj teritoriji; govorilo se da ih je čitao sam car. Obe publikacije dale su Hercenu uticaj u Rusiji izveštavajući iz liberalne perspektive o nesposobnosti cara i ruske birokratije. Prve tri godine Ruska slobodna štampa je izdavala publikacije bez ijednog prodatog primerka i jedva da je uspela da unese svoja izdanja u Rusiju. Smrt cara Nikolaja 1855. godine dovela je do potpune promene. Hercenovi spisi i časopisi koje je uređivao krijumčareni su na veliko u Rusiju, a njihove reči odjeknule su širom zemlje i širom Evrope i njihov uticaj je rastao.[15] Godina 1855. dala je Hercenu razloga da bude optimista; Aleksandar II je stupio na presto i reforme su izgledale moguće. Hercen je u Polarnoj zvezdi 1856. pozvao carski režim `Napred, napred` ka reformi. On je tokom 1857. postao uzbuđen mogućnošću društvenih promena pod Aleksandrom II: „Novi život nepogrešivo kipi u Rusiji, čak se i vlada njime zanosi“.[17] Zvono je u julu 1857. razbilo priču da je vlada razmatrala emancipaciju kmetova, dodajući da vlada nije bila u stanju da reši to pitanje. Ipak, do 1858. potpuna emancipacija kmetova nije postignuta i Hercen je postao nestrpljiv u čekanju reformi. Do maja 1858. Zvono je ponovo pokrenulo kampanju za sveobuhvatnu emancipaciju kmetova. Kada je reforma emancipacije iz 1861. u Rusiji postignuta, kampanja Zvona je promenjena u `Sloboda i zemlja`, program koji je pokušao da postigne dalju društvenu promenu u podršci pravima kmetova. Aleksandar II je dao kmetovima slobodu, preuređeni su sudovi, uspostavljeno je suđenje pred porotom, a sloboda je u velikoj meri ustupljena štampi.[4] Reputacija među savremenicima Hercen je izazvao kritike i od liberala koji su se protivili nasilju i od radikala koji su smatrali da je Hercen previše mekan.[18] Liberali predvođeni Borisom Čičerinom i Konstantinom Kavelinom verovali su da će se individualna sloboda postići racionalizacijom društvenih odnosa. Hercen se suprotstavio njihovoj etatističkoj raznolikosti liberalizma jer je pretpostavljao da će rusko društvo evoluirati do idealne države zasnovane na hegelijanskom pogledu na razum. Oni su verovali da će revolucionari samo odložiti uspostavljanje idealne države, dok je Hercen smatrao da su, naprotiv, oni slepi za istorijsku stvarnost. Ruski radikali nisu voleli Hercena kao previše umerenog. Radikali kao što su Nikolaj Černiševski i Nikolaj Dobroljubov želeli su veću posvećenost nasilnoj revoluciji i povlačenje svake nade u reformističkog cara. Radikali su tražili od Hercena da koristi Zvono kao glasnogovornik za nasilnu radikalnu revoluciju, ali je Hercen odbio ove zahteve. On je tvrdio da ruski radikali nisu bili dovoljno ujedinjeni i jaki da kreiraju uspešnu političku promenu, navodeći: „Pretpostavljam da želite sreću? Usuđujem se reći da znaš! Sreću treba pobediti. Ako si jak, uzmi je. Ako si slab, drži jezik za zubima.“[19] Hercen se plašio da će nova revolucionarna vlada samo zameniti jednu diktaturu drugom diktaturom. Radikali su opisivali Hercena kao liberala koji ne želi trenutne promene, ali Hercen je odbacivao njihove molbe zalažući se za promenu tempom koji će obezbediti uspeh. Hercen se nakratko pridružio drugim ruskim liberalima kao što je Kavelin da bi promovisao seljačko „buđenje“ u Rusiji.[20] Hercen je nastavio da koristi Zvono kao izlaz za promovisanje jedinstva sa svim delovima ruskog društva koji stoje iza zahteva za nacionalnim parlamentom. Međutim, njegove nade da će delovati kao ujedinjena sila prekinule su Januarski ustanak 1863/1864, kada je liberalna podrška carskoj osveti protiv Poljaka prekinula Hercenovu vezu sa njima; Hercen se izjasnio za ustanike. Ovo kršenje je dovelo do opadanja čitanosti Zvona, koje je prestalo da izlazi 1867. Do smrti 1870. godine, Hercen je bio skoro zaboravljen. Uticaj u 19. i 20. stoleću On se protivio aristokratiji koja je vladala Rusijom u 19. veku i podržavao agrarni kolektivistički model društvene strukture.[21] Porast populizma do 1880. godine doveo je do povoljne ponovne procene njegovih spisa. U Rusiji je izrazito zapadni pojam „progresa“ zamenjen konzervativnim obećanjem modernizacije zasnovane na inkorporaciji moderne tehnologije koja će služiti uspostavljenom sistemu. Obećanje modernizacije u službi autokratije uplašilo je Hercena koji je upozorio na Rusiju kojom će upravljati „Džingis-kan sa telegrafom“.[22] Pored populizma, Hercen je upamćen i po odbacivanju korumpirane vlade ma kakvog političkog ubeđenja i po podršci individualnim pravima. Bio je hegelijanac u mladosti, što se nije prevelo ni u jednu specifičnu teoriju ili jednu doktrinu koja bi dominirala njegovom mišlju.[23] Hercen je verovao da se na složena pitanja društva ne može odgovoriti i da Rusi moraju da žive za trenutak, a ne za uzrok; život je u suštini cilj sam po sebi. Hercen je pronašao veće razumevanje tako što se nije zalagao za ekstreme, već je živeo nepristrasno omogućavajući mu da podjednako kritikuje međusobno suprostavljene ideologije. Hercen je verovao da velike doktrine na kraju rezultiraju porobljavanjem, žrtvovanjem i tiranijom. Tolstoj je izjavio da nikada nije sreo drugog čoveka „sa tako retkom kombinacijom blistave briljantnosti dubine“. Hercen je bio heroj filozofa 20. veka Ijzaja Berlina. Hercenove reči koje je Berlin najoštrije ponavljao bile su one koje osuđuju žrtvovanje ljudskih bića na oltaru apstrakcija, podređivanje realnosti individualne sreće ili nesreće u sadašnjosti slavnim snovima o budućnosti. Berlin je, kao i Hercen, verovao da je „kraj života sam život“ i da svaki život i svako doba treba posmatrati kao svoj cilj, a ne kao sredstvo za neki budući cilj. Berlin je Hercenovu autobiografiju nazvao „jednim od velikih spomenika ruskom književnom i psihološkom geniju, dostojnim da stane pored velikih romana... Turgenjeva i Tolstoja.“[24] Ruski mislioci (Hogart Pres, 1978), zbirka berlinskih eseja u kojima se pojavljuje Hercen, bila je inspiracija za Obala utopije Toma Stoparda, trilogiju drama izvedenih u londonskom Nacionalnom pozorištu 2002. i u njujorškom Linkoln centru 2006–2007. Dela su postavljena u pozadini ranog razvoja ruske socijalističke misli, revolucija 1848. i kasnijeg egzila, drame ispituju živote i intelektualni razvoj, između ostalih Rusa, anarhiste Mihaila Bakunjina, književnog kritičara Visariona Bjelinskog, romanopisca Ivana Turgenjeva i Hercena, čiji lik dominira u komadima.