Prvo izdanje čuvene knjige zapisa o pijanstvu Libera Markonija iz 1954. S omotnicom i ilustracijama akademskog slikara Slavoljuba Slave Blagojevića. Omot minimalno iskrzan, potpis bivšeg vlasnika na najavnom listu, inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Pijanci idu dijagonalno / Slobodan Marković Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Mladi borac`, 1954 Fizički opis 86 str. : ilustr. ; 20 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu `Idadija`. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem`.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, `oplovio četrnaest mora`, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * `Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, `tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki`. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.` Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo k`o ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Slavoljub-Slava Bogojević 1922–1978. Završio Akademiju likovne umetnosti u Beogradu, 1951. godine, kod profesora Nedeljka Gvozdenovića i specijalizaciju kod profesora Zore Petrović. Vrlo nemirnog duha; bio je pilot i padobranac, pesnik, radio je u slikarskoj radionici Narodnog pozorišta u Beogradu kod Jovana Bijelića, slikao freske i zidne kompozicije, ali i na kutijama od šibica. Boravio na Korčuli, u Parizu, živeo u Atini. Izlagao je u Parizu sa Bifeom i Difijem, bio član „Lade`. Imao niz samostalnih izložbi u Jugoslaviji, Veneciji, Amsterdamu, Rimu, Atini. Njegovo slikarsko opredelenje je raznoliko. Okušao se u različitim temama – od urbanih pejzaža, portreta i cveća, preko mrtvih priroda, do mitoloških scena. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG140 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korica malo ostecena, sve ostalo uredno! Sima Pandurović (Beograd, 14. april 1883 — Beograd, 27. avgust 1960) bio je srpski pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac.[1] Javio se s pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po). Prevodio je dela Vilijama Šekspira i Molijera. U periodu između dva svetska rata bio je visoki činovnik Ministarstva prosvete, a za vreme okupacije saradnik „Jugoistoka“ i Srpske književne zadruge. Zbog objavljivanja nekolicine tekstova za vreme okupacije i davanja javne podrške Nedićevom režimu posle Drugog svetskog rata bio je osuđen na gubitak srpske nacionalne časti u trajanju od pet godina. Biografija Rođen je od oca Jefte i majke Julijane, rođene Bećarević. Drugu mušku gimnaziju i Filozofske studije završio je u Beogradu.[2] Počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije 1907. godine. Januara 1909.[3] se verio a potom i oženio Branislavom (1887 — 1975), ćerkom advokata Trifuna Miloševića (1847 — 1912) iz Valjeva i Mileve.[4] Imali su dvoje dece,[2] prvo dete je bio sin Vojislav rođen 1912. u Valjevu.[5] Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu.[3] Učestvovao je u Prvom svetskom ratu ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živeo je u Valjevu sa ženom i dvoje male dece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor Boldogasonj, a potom u logor Nežider, gde je ostao do završetka rata.[6] Posle Prvog svetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke 1922-23 odakle je i penzionisan 14. juna 1923.[7] Rano je počeo da piše pesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis „Polet“, zatim sa Disom uređivao „Književnu nedelju“, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis „Misao“ koji je uređivao zajedno sa Velimirom Živojinovićem Masukom. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: „Posmrtne počasti“, „Dani i noći“, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama „Na zgarištu“, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom „Okovani stihovi“. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama „Pesme“, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je „Svetkovina“. Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: „Ogledi iz estetike“, „Razgovori o književnosti“, Bogdan Popović. Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog „Tartifa“ i Šekspirove tragedije i drame „Hamlet“, „Ričard III“, „Henri IV“, „Magbet“ i „kralj Lir“, sve sa Živojinom Simićem. Naslovna strana knjige Ogledi iz estetike (1920) Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić.[8] Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije,[2] za učestvovanje u radu upravnog odbora Srpske književne zadruge tokom okupacije (iz koga su bili odstranjeni svi protivnici kvislinškog režima) i istupanja na Kolarčevom univerzitetu u društvu visokih kvislinških zvaničnika Velibora Jonića i Vladimira Velmar-Jankovića.

ŠKOLA ŽIVOTA - Sreten Dinić Leskovac Štamparija Ž. D. Obrenovića 185 str ponovo uvezano u tvrdi povez Sreten Dinić (Veliki Šiljegovac, 1875 — Leskovac, 1949) bio je pisac i kulturno-prosvetni radnik. Pored srpskog služio se francuskim i ruskim jezikom. Biografija Dinić je osnovnu školu učio u svom selu Velikom Šiljegovcu, u podnožju Jastrepca, od 1883. do 1887. godine. Nižu gimnaziju pohađao je u Kruševcu od 1887. do 1891. godine. Godine 1891. Dinić se upisuje u nišku Učiteljsku školu. Dinić je školovanje morao kasnije da nastavi u bogosloviji. Nakon prve godine bogoslovije, postavljen je za privremenog učitelja u Bivolju kod Kruševca, s tim da položi maturu idućeg maja u aleksinačkoj Učiteljskoj školi, koja je te godine bila premeštena iz Beograda u to mesto. Najzad, od 12. maja do 12. juna 1897. godine, u Učiteljskoj školi u Aleksincu polagao je završni učiteljski ispit i položio ga sa odličnim uspehom, samo trojica sa vrlo dobrim, a ostali sa dobrim, ukoliko nisu odbijeni. Od strane Ministarstva postavljen je za učitelja u Kladušnicu kod Kladova. Njegov rad se ogleda u organizovanju seoskih zadruga u selima u kojima je službovao,u prosvećivanju naroda,ali i kao pesnik,pripovedač i kao autor dela za scenska izvođenja. Dinić je 1913. godine postavljen za školskog nadzornika leskovačkog i vlasotinačkog sreza. U Leskovac je došao 20. novembra 1913, i otada nije menjao mesto svog službovanja i rada. Zajedno sa dvojicom naizmeničnih predsednika opštine, Mičetom Babamilkićem i Stojanom Nikolićem, aktivno je uključen u rešavanju školskih ali i komunalnih problema Leskovca. Sa početkom Prvog svetskog rata i povlačenjem, zajedno sa srpskom vojskom prelazi Albaniju. Dolaskom na Krf, učestvovao je u osnivanju državne štamparije i srpskih novina, a postao i član redakcije ovog lista i njegov prvi saradnik zajedno sa brankom Lazarevićem, Milutinom Bojićem, Dragoljubom Filipovićem i drugima. U Srpskim novinama i Ratnom dnevniku, koji je izlazio u Solunu, Dinić je objavio svoje beleške o povlačenju srpske vojske. Delo je još odmah stavljeno na raspolaganje francuskim publicistima, a prijatelj srpskog naroda Žozef Renok koristio ga je za svoja predavanja na Sorboni o tragičnoj odiseji Srba kroz Albaniju. Ovaj prvi spis o poslednjim mesecima Srbije u 1915. godini i povlačenju usred zime, posle rata, izdat je o trošku pisca pod naslovom „Srpska vojska i bežanje kroz Albaniju i na Krfu”.[1] Nakon što je oboleo od malarije, 1917. godine, upućen je u Francusku na lečenje, gde stvara prijateljstva sa francuskim intelektualcima. Na narodnom univerzitetu koji je osnovao u Frenšvilu, našim invalidima držao je čitave cikluse predavanja. U mestu Polinji, Dinić pred većim skupom govori na francuskom o stradanju Srba pri povlačenju kroz Albaniju. Rad u Leskovcu Dinićev rad u Leskovcu bio je bogat i sadržajan. Nakon rata (1923. godine) bio je jedan od pokretača inicijative za osnivanje Narodnog univerziteta, čiji je kasnije bio aktivni saradnik. Jedan je od osnivača Narodne knjižnice i čitaonice, prvog profesionalnog pozorišta (1926-1929) u kome je radio kao upravnik. Bio je i prvi upravnik „Akademskog pozorišta u Leskovcu” osnovanog 1934. godine. Uređivao je časopise Leskovački glasnik i „Narodni prosvetitelj” koga je pokrenuo u periodu 1928-1933. Dinić se zalagao za otvaranje Muzeja grada, učestvovao je u radu Građanske kasine i Pevačkog društva „Branko” gde je bio član uprave a bio je i na čelu gradske zdravstvene zadruge. Bavio se pisanjem drama a od njegovih šest tekstova najpoznatiji je „Naša rabota”, o leskovačkom životu.[2] Preminuo je u Leskovcu, avgusta 1949. godine, posle duge i teške bolesti.[3] L.. SAJ.D. O.1. . P. 7

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Brig. Đeneral Nikola J. Aranđelović – SUVOROV 1729-1800 (Nova štamparija, Beograd, 1934, tvrd povez, 422 str., ilustrovano) Aleksandar Vasiljevič Suvorov (rus. Алекса́ндр Васи́льевич Суво́ров, Moskva, 12. novembar/24. novembar 1729 — Sankt Peterburg, 6. maj/18. maj 1800) — grof Suvorov od Ramnika (rus. граф Рымникский), knez italijanski, (rus. князь Италийский) grof od Svetog rimskog carstva, veliki vojvoda Sardinije, general-feldmaršal vojske Austrije i general-feldmaršal vojske Sardinije, generalisimus ruske vojske, jedan je od najznačajnih vojskovođa 18. veka. Važi za jednog od najsposobnijih i najznačajnih generala ikada. Suvorov se smatra za jednog nekolicine generala u istoriji koji nikada nisu izgubili bitku (63—0). Čuven je po svom vojnom priručniku „Nauka pobeđivanja“, [1] i ostao je zapamćen po mnogim izrekama kao što su: „Što teže na obuci, to lakše u borbi“ (rus. Тяжело в обучении — легко в бою), „Što više udobnosti, to manje hrabrosti“, (rus. Чем больше удобств, тем меньше храбрости), „Disciplina je majka pobede“ (rus. Дисциплина — мать победы). Učio je vojnike da napadaju bez ustezanja i odlučno: „Napadajte hladnim čelikom! Gurajte iz sve snage bajonetom!“ Bio je prisan sa svojim ljudima. Obične vojnike je oslovljavao sa „brate“, a rezultate svog detaljnog i pažljivog planiranja je predstavljao kao stvar inspiracije.[2] Kada mu je bilo 12 godina upisan je u telesni gardijski Semjnovski puk gde je kao i svi njegovi vršnjaci dobio odsustvo do 17. godine. Od 1. januara 1746. godine upisan je kao kaplar pri trećoj četi Semjnovskog puka. Od prvog dana je sistematski radio na čeličenju čvrste volje, i u to vreme, svog slabog zdravlja. Proizveden je za podoficira 1749. godine, a zatim za seržanta (narednika). U ulozi diplomatskog kurira, zbog znanja jezika, išao je povremeno u Varšavu i Berlin. 15. aprila 1754. godine bio je postavljen za oficira u Ingermanskom puku. Za vreme sedmogodišnjeg rata 1756. godine Suvorov je u Prusku doveo 17 novoformiranih bataljona, a zatim je postavljen za komandata Memela. Postao je pukovnik 1759. godine, i komandant Kazanskog pešačkog puka. 1760. godine u sastavu lakog partizanskog odreda Černiševa uzeo je učešća u gonjenju ka Berlinu sa srpskim pukovnikom Petrom Tekelijom koga je hvalio, govoreći da će `Tekelija, sa svojim husarima Srbima, svuda progurati`. Određen je za laki korpus generala Berga 1761. godine, gde je primio komandu nad Tverskim dragunskim pukom. U boju kod Najgartena je ranjen puščanim zrnom. 1768. unapređen je u brigadnog generala i sa svojim pukom odlazi u Smolensk gde će ga zateći Prvi poljski konfederativni rat, koji će 1772. dovesti do prve podele Poljske. Godine 1770. proizveden je za general-majora i komandatna Ljublinskog rejona. 1772. grad Krakov se predaje Suvorovu. 1773 - 74. poveden je rat sa Turcima gde je Suvorov određen u armiju Rumjanceva. Suvorovljeve trupe su se borile izvanredno, nanele Turskoj vojsci velike gubitke, a sam Suvorov je, iako ranjen, sve vreme lično rukovodio u bitkama. Carica Katarina druga ga je za ovakvu jedinstvenu službu odlikovala ordenom Svetog Đorđa. [3] Pobedio je u mnogim bitkama u rusko-turskim ratovima, najviše se proslavio osvajanjem Izmaila 1790. Učestvovao je u gušenju ustanka Pugačova 1774, ugušio je ustanak Košćuška 1794. u Poljskoj. Na čelu udružene rusko-austrijske vojske 1799. potisnuo je Francuze iz severne Italije. Proslavio se pohodom u Švajcarsku preko Sent Gotarda 1799. Titulu grofa dobio je zbog pobede u bici kod Ramnika 1789. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Henri Ford (engl. Henry Ford; Springvels Taunšip, 30. jul 1863 — Dirborn, 7. april 1947) je bio američki preduzetnik koji je osnovao Ford Motor Kompanije i pripisan mu je doprinos stvaranju srednjeg sloja američkog društva. Iako nije izmislio montažnu traku,[1] bio je među prvima koji su je uveli kako bi razvio i proizveo prvi automobil koji su mogli priuštiti mnogi Amerikanci srednje klase. Ford je pretvorio automobil u praktično sredstvo koje će duboko uticati na pejzaž 20. veka. Njegovim uvođenjem automobila modela T započeo je revoluciju transporta i američke industrije. Kao vlasnik kompanije Ford Motor Company, postao je jedan od najbogatijih i najpoznatijih ljudi na svetu. On je zaslužan za „Fordizam“: masovnu proizvodnju jeftinih proizvoda u kombinaciji sa visokim platama radnika. Ford je imao globalnu viziju, konzumerizam kao ključ za mir. Njegova intenzivna predanost je sistematski smanjivala troškove što je rezultiralo mnogim tehničkim i poslovnim inovacijama, uključujući sistem postavljanja prodajnih salona širom Severne Amerike i velikih gradova na šest kontinenata. Ford je ostavio većinu svog ogromnog bogatstva Ford Fondaciji a svojoj porodici kompaniju Ford. Ford je takođe nadaleko poznat po svom mirotvorstvu u prvim godinama Prvog svetskog rata, a i kao izdavač antisemitskih tekstova, kao što je knjiga „Međunarodni jevrej“. Ford je rođen na uspešnoj porodičnoj farmi u Springvels Taunšipu, koji je danas deo grada Dearborna u Mičigenu,[2] gde se trenutno nalazi sedište firme koju je osnovao. Njegovi roditelji, Vilijam i Mari Ford,[3] bili su imigranti iz okoline grada Korka u južnoj Irskoj,[4] a Henri je bio najstariji od šestoro njihove dece. Već kao dete bio je strastveni mehaničar.[5] Uvek je umesto poslova na farmi radio na nekim mašinama u očevoj radionici. Kad mu je bilo trinaest godina prvi put je video parnu mašinu sa sopstvenim pogonom. 1879. Otišao je od kuće u Okolimu Detroita kako bi se uvežbavao za mehaničara. 1882. Brak i porodica Henri Ford 1888. godine Ford je oženio Klaru Džejn Brajant (1866–1950) 11. aprila 1888. i podžavao je porodicu poljoprivredom i vođenjem pilane.[7] Oni su imali jedno dete: Edsel Ford (1893–1943).[8] Karijera Ford se vratio u Dearborn kako bi radio na porodičnoj farmi i postaje stručnjak u upravljanju Vestinghauzovim kompaktnim parnim strojem, što ga je na kraju dovelo do posla servisera istih strojeva u toj firmi. 1891. postaje inženjer u Edison Iluminejing Kompanu i nakon promocije u glavnog inženjera 1893. imao je dovoljno novca da posveti pažnju svojim vlastitim eksperimentima na motorima s unutrašnjim sagorevanjem. Ti eksperimenti su 1896. kulminirali završetkom rada na sopstvenim samohodu nazvanom kvadricikl, kojeg je prvi put isprobao u vožnji 4. juna iste godine.[9] Iste godine Ford je prisustvovao sastanku Edisonovih rukovodilaca, gde je bio upoznat sa Tomasom Edisonom. Edison je odobravao Fordovu automobilsku eksperimentaciju. Uz Edisonovu podršku, Ford je dizajnirao i napravio drugo vozilo, kompletirajući ga 1898. godine[10] Nakon tog uspeha napušta Edison Iluminejting Kompanu i zajedno s ostalim inovatorima osniva Detroit Automobil Kompanu,[10] koja je ubrzo bankrotirala jer je Ford usavršavao dizajn automobila umesto da ih prodaje.[10] Svojim vozilima Ford se utrkivao s onima drugih proizvođača kako bi prikazao njihovu superiornost. Sa zanimanjem za trkačke automobile osnovao je drugu firmu pod nazivom Henri Ford Kompanu. 1902. Ford je isteran iz firme zajedno s ostalim inovatorima, a ona je reorganizovana pod nazivom Kadilak.[10] Osnivanje Ford kompanije Henri Ford sa Tomasom Edisonom i Harvijem Fajerstonom. Fort Majers (Florida), 11. februar 1929. Svoju vlastitu firmu pod nazivom Ford Motor Kompani osniva 1903.[10] zajedno s jedanaest ostalih inovatora i kapitalom od 28.000 dolara. U novokonstruisanom automobilu Ford je odvezao probnu milju na zaleđenom jezeru Sv. Kler i s vremenom od 39.4 sekunde postavio novi kopneni brzinski rekord. Uveren tim uspjehom, poznati vozač utrka Barnej Oldfild naziva novi model `999` odavajući počast trkačkoj lokomotivi tog vremena i predstavlja ga širom države, čineći marku Ford poznatom u SAD. Henri Ford je bio i jedan od ranih podupirača legendarne trke Indijanapolis 500. Ford model T Godine 1908, firma u prodaju pušta Model T s čijom se trkačkom verzijom Ford utrkivao od 1909. do 1913. i pobedio na trci preko celih Sjedinjenih Država (iako je kasnije iskvalifikovan), a 1911. Frenk Kulik je sa njom postavio brzinski rekord na ovalnim stazama. 1913. Ford pokušava da nastupi na trci Indijanapolis 500, ali odustaje zbog pravila koja su zahtevala dodavanje težine od 450 kilograma.[11] Tada se povlači iz trka, budući da mu zbog popularnosti Modela T više nisu bile potrebne za postizanje publiciteta. S prvim danom 1919. prepustio je mesto predsednika kompanije svome sinu Edselu, iako je zadržao čvrstu poziciju u rukovođenju njome. Ford je stvorio ogromnu reklamnu mašinu u Detroitu kako bi osigurao da svaki list nosi priče i oglase o novom proizvodu. Fordova mreža lokalnih dilera učinila je automobil sveprisutnim u skoro svakom gradu u Severnoj Americi. Kao nezavisni dileri, franšize su se obogatile i davale publicitet ne samo Fordu, već i konceptu automobila; lokalni motorni klubovi su nastajali da bi pomogli novim vozačima i da bi podsticali istraživanje seoskih područja. Ford je uvek bio voljan da prodaje farmerima, koji su pogledali na vozilo kao komercijalni uređaj za pomoć u njihovom poslu. Prodaja je naglo rasla - nekoliko godina je ostvarivala 100% dobitka u odnosu na prethodnu godinu. Uvek u potrazi za povećanom efikasnošću i nižim troškovima, Ford je 1913. godine uveo transportne trake u svoje pogone, što je omogućilo ogroman porast proizvodnje. Iako se Fordu često pripisuje ta ideja, savremeni izvori pokazuju da je koncept i njegov razvoj došao od zaposlenih Klerensa Ejverija, Petera E. Martina, Čarlsa E. Sorensena, i K Harolda Vilsa.[12] Fordova montažna linija, 1913. Prodaja je prevazišla 250.000 1914. godine. Do 1916, sa opadanjem cene do 360 američkih dolara za bazični automobil, prodaja je dostigla 472,000.[13] Ford T rodster na dispeju u Indiji 1926. godine Do 1918, polovina automobila u Americi bila je Model T. Svi novi automobili bili su crni. Kako je Ford napisao u svojoj autobiografiji, „Svaki kupac može da ima bilo koju boju koju želi okoliko je osnova crna“.[14] Do razvoja montažne linije, koja je uslovljavala crno zbog kraćeg vremena sušenja, Model Ts je bio dostupan u drugim bojama, uključujući crvenu boju. Dizajn je strastno promovisan i odbranjen od strane Forda, a proizvodnja se nastavila sve do 1927. godine. Finalna ukupna proizvodnja je bila 15.007.034. Ovaj rekord je stajao narednih 45 godina, a ostvaren je za 19 godina od uvođenja prvog modela T (1908). Nakon smrti Edsela Forda 26. maja 1943. Henri Ford je podržao Herija Beneta da preuzme poziciju predsednika dok je Edselova udovica Eleanor, koja je nasledila njegovo pravo glasa, predložila Henrijevog unuka i svog sina Henrija Forda II. Problem je na kraju rešen tako da je tada 79-godišnji Henri Ford lično preuzeo poziciju predsednika, Henri Ford II. je postao potpredsednik, a Heri Benet osoba odgovorna za zaposlenike i odnose s javnošću. Henri Ford je 21. septembra 1945. prepustio poziciju predsednika firme unuku Henriju Fordu II, a preminuo je od izliva krvi u mozak u 83. godini 7. aprila 1947. na svom posedu u Dearbornu. Sahranjen je na groblju Ford Sementeri u Detroitu.

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Kulundžić, Josip, 1899-1970 = Kulundžić, Josip, 1899-1970 Naslov Čovek je dobar : drama u tri čina / Josip Kulundžić Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1953 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1953 (Beograd : Jugoslovensko štamparsko preduzeće) Fizički opis 126 ; 18 cm Zbirka Biblioteka Putevi ; 6 KULUNDŽIĆ Josip – dramski i operski reditelj (Zemun, 1. VIII 1899 – Beograd, 1. XII 1970). Potiče iz trgovačke porodice. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Zemunu 1918; apsolvirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1926; „studirao je teatar i gledao svijet“ u Drezdenu, Beču, Parizu i Pragu i završio specijalne studije dramaturgije i operske režije u Parizu i Berlinu. U srednjoj školi pisao je lirske pesme i pripovetke, a na univerzitetu drame. Njegove mladalačke drame nisu prihvatane od uprave HNK u Zagrebu, gde je pokušavao da ih plasira. Prvi uspeh postigao je dramskom groteskom Ponoć, koja je, u režiji B. Gavele, postigla izuzetan uspeh i kod publike i kod kritike (1921). Taj uspeh otvara mu vrata HNK, u kojem je bio pomoćnik dramaturga (1921-1923) i dramaturg (1926-1927). Posle ostavke i povlačenja Julija Benešića K. dolazi u sukob s novim upravnikom HNK V. T. Branjskim i prinuđen je da u jesen 1928. pređe u N-Op, a zatim u NP (1929–1937) i Umetničko pozorište u Beogradu (1939–1943). Posle Drugog svetskog rata režira u Vršcu, Novom Sadu i Beogradu, profesor je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu (1949–1968) i glavni urednik časopisa „Scena“ (1965–1969). Jedan od K. biografa s razlogom je završio raspravu o njegovoj kontroverznoj ličnosti Šekspirovim rečima: „Bio je čovek spram koga se grešilo više nego što je grešio sam“. Naši teatrolozi trebalo bi dokumentovano da objasne zašto ovaj stvaralac mnogostranih znanja i darovitosti, koji se ogledao na mnogim pozorišnim „frontovima“ (dramski pisac, prevodilac dela za pozorište, reditelj drama i opera, teoretičar drame i pozorišta, profesor dramaturgije, urednik pozorišnih listova i časopisa) i u pozorišnoj kulturi Jugoslavije bio prisutan pet decenija (1921-1970), nije imao sreće da se potpuno izrazi u teatarskoj disciplini koja je bila njegova prva vokacija – dramskoj režiji. Dolazak u Novi Sad, u sezoni 1946–1947, bio je neka vrsta povratka K. u „građanski život“, posle kalvarije koja je počela 1937. sudskim procesom i opštom hajkom surovo „režiranom“ u stilu naše balkanske mašine za slamanje ličnosti. On je tada udaljen iz pozorišta, u koje se vraća inkognito (Umetničko pozorište u Beogradu, 1939–1943, u kojem je režirao, ali bez prava da potpisuje svoja ostvarenja; a zatim, u leto 1944, i Pozorište udruženja glumaca, gde je pod svojim imenom režirao zabavni repertoar). Ova ratna aktivnost samo otežava njegovu zlu sudbinu. Posle rata kažnjen je gubitkom građanskih prava. Svestrano ugrožen, on se, u proleće 1946, „sklanja“ u Vršac, gde je u NP „Sterija“ režirao Sterijine komedije Zla žena i Laža i paralaža i dela sovjetskih pisaca Katajeva (Roditeljski dom) i Kornejčuka (Misija mister Perkinsa u zemlji boljševika). Posle uspešnog rada u Vršcu, ponovo je postao „službenik“ i postavljen je za reditelja SNP u Novom Sadu, gde je u Drami režirao tri uspele predstave: Oklopni voz V. Ivanova, Gospodu Glembajeve M. Krleže i Šumu A. N. Ostrovskog. Kada je osnovana Opera SNP, bio je njen prvi reditelj: postavio je Travijatu, a kasnije, kao gost, režirao opere: Ero s onoga svijeta, Rigoleto, Prodana nevesta, Aida, Figarova ženidba, Zaljubljen u tri narandže, Knez Ivo od Semberije i Ženidba Miloševa – Vilin veo. U Drami SNP, kao gost, postavio je i jednu od svojih najboljih režija – Maškarate ispod kuplja I. Vojnovića, za koju je, na Trećim jugoslovenskim pozorišnim igrama, 1958, dobio Specijalnu nagradu Sterijinog pozorja. U vreme kada je došao u Novi Sad bio je u najboljem stvaralačkom dobu (imao je 47 g.). Želeo je, radi što skorije i potpunije rehabilitacije, da se prikaže „u najboljem svetlu“, ali se u njegovom radu nije moglo zapaziti nikakvo posebno usiljavanje (kakvo je, inače, u takvim slučajevima veoma primetno). U Novom Sadu je dočekan prijateljski: više glumaca poznavalo ga je iz Umetničkog pozorišta u Beogradu, a mnogi su se sećali i njegovih režija u NPDb, u kojem je, neposredno pred rat, režirao tri uspele predstave: Pera Segedinac L. Kostića (21. I 1941), Zla žena J. P. Sterije (18. II 1941) i Dva idola B. Atanackovića, u dramatizaciji Ž. Vasiljevića (4. III 1941). U Novom Sadu nije učestvovao u raspravama o „novom i željenom“ socijalističkom realizmu, nego je radio „po svome“, oslanjajući se na znanje, ukus i intelektualnu superiornost. O načinu njegovog rediteljskog rada u SNP kompetentno svedoči V. Popović: „Radio je brzo, gipko, s neobičnom lakoćom i svežinom. Superiorno verziran, i teorijski i praktično, u pitanjima dramaturgije, glume i scenske opreme, ubedljiv i efikasan u postavljanju zahteva, a uz to šarmantan, duhovit, ljubazan prema svojim saradnicima, bio je veoma cenjen i omiljen u našem Pozorištu. Veoma iskusan i snalažljiv, s realnim pogledom na tadašnje mogućnosti naše scene, nikada nije postavljao preterane zahteve u pogledu materijalne opreme svojih predstava, trudeći se da, oskudici i teskobi uprkos, potraži i nađe prikladna i delotvorna umetnička rešenja. Lišen sujete, nije bio od onih koji sitničavo čuvaju svoj rediteljski autoritet nepopustljivošću prema predlozima glumaca i pevača da im izmeni poneki detalj radnje da bi se na sceni lagodnije osećali. Bio je u tom pogledu tolerantan (kad god, naravno, nije bilo u pitanju narušavanje njegove režijske koncepcije), jer je raspolagao živom i prilagodljivom stvaralačkom fantazijom, a takve ustupke mu je dopuštao i njegov istinski i veliki autoritet“. Imajući na raspolaganju tadašnji dobar glumački ansambl (bilo je to pre „seobe“ novosadskih glumaca u novo, Jugoslovensko dramsko pozorište), umeo je znalački, upravo majstorski, da izabere najbolje podele za predstave. To je bio jedan od razloga što su njegove dramske predstave, za pozorišne prilike Novi Sada, bile „rado gledane“ (Gospoda Glembajevi – 22 predstave, gled. 9888; Šuma – 20 predstava, gled. 7393; Maškarate ispod kuplja – 21 predstava, gled. 6257). Izuzetak je bila predstava Oklopni voz, koja je posle druge predstave skinuta s repertoara, ali, srećom, nije ugrozila „startnu poziciju“ K. u Novom Sadu. M. Hadžić misli da je zabrana bila „prava šteta, jer izgleda da je predstava bila na pragu dobre formule“. U Novi Sad je došao sa svojom „celom biografijom“ i svojim shvatanjem pozorišne režije koje je formirao najpre u Zagrebu (1919–1929), posmatrajući proces rediteljskog rada I. Raića, B. Gavele i T. Strocija, zatim na svojim putovanjima po Evropi, gde su na njega najdublji utisak ostavili francuski reditelji Ž. Pitoef, Š. Dilen i F. Žemije, i, konačno, proučavanjem obimne teatrološke literature koja mu je omogućila da upozna moderna kretanja u teatru (G. Kreg, M. Rajnhart, A. Tairov). Radeći u Beogradu, K. se razvio u reditelja modernih evropskih shvatanja, i u njegovim predstavama dominirali su dinamika i dramatika scenskog prostora, osećaj za ritam i tempo, insistiranje na harmoničnoj igri ansambla i reljefna diferencijacija karaktera, a prilikom tumačenja klasičnih dela inovacije u pogledu koncepta („sklonost ka inventivnoj preradi i adaptaciji osnovnog dramskog teksta“) i novi „ugao“ viđenja. Pored navedenih rediteljskih osobenosti, K. je u Novom Sadu pokazao i apartnu veštinu u radu sa ansamblom. O tome svedoče glumci i pevači SNP. Rezime tih sećanja pokazuje deo njegovog rediteljskog metoda. On bi tokom proba za stolom objasnio lik, tražeći i od glumca da o liku koji tumači kaže sopstveni sud, a zatim bi ga pustio da razrađuje lik, dok bi on samo kontrolisao i povremeno intervenisao („Nemoj tako glasno… Nemoj da mlataraš rukama…“). Slično je postupao i prilikom pripreme operskih predstava: „K. vas pusti da i sami nešto tražite i date, da vidi šta ste u stanju sami da otkrijete. On vas pusti i gleda. I onda stavlja primedbe i dovede vas do onoga što on želi“ – svedoči Z. Nikolić sećajući se rada na Travijati i Figarovoj ženidbi. Savršeno je osećao scenu, pratio bi glumca i razmišljao kako da mu pomogne. On bi uvek video kad se i gde glumac muči, razmislio bi zašto se muči, analizirao svoje zahteve, analizirao glumca kao ličnost, pokoji put prilagodio glumca ulozi, a koji put ulogu glumcu. U radu sa glumcima zapažena je i osobenost metoda kojem je pribegavao kada je pred sobom imao „više intuitivnog i spontanog, a manje cerebralnog glumca“. O tome svedoči J. Lešić, ističući da je K., imajući i sam originalan glumački talenat i smisao za imitiranje i parodiranje, „znao efektivnim rediteljskim for-špilovanjem sugestivno prenijeti na glumca ona najbitnija mjesta pojedine uloge, kao neku plodonosnu klicu iz koje se zatim sigurno i pravilno razvijao raskošni plod“. Novosadski glumci svedoče da tokom proba nije bio nestrpljiv i da nije na prvim probama zahtevao konačno osećanje. Ako bi naslućivao ideju, znao je da će do nje prirodno i doći. Na nekim mizanscenskim probama režirao je „sve vrteći se okolo glumca, ne ispuštajući ga iz vida, iz celokupne svoje ličnosti, osećao ga je i bukvalno pridržavao svojim raširenim rukama“. I u Novom Sadu je dokazao da je jedan od najboljih operskih reditelja, iako su njegove novosadske operske režije imale amplitudu od rutinskog ispunjavanja zadataka do istinske kreativnosti. Njegovom režijom Travijate, u atmosferi pravog slavlja, otvorena je 16. XI 1947. Opera SNP. Za njegove operske režije karakteristični su maštovitost i odsustvo šablona (bilo je predstava u kojima je svakom članu hora postavljao individualni zadatak). V. Popović, koji je kao operski pevač sudelovao u nekoliko predstava koje je K. režirao, ističe njegovu lakoću i brzinu kretanja i delovanja: „To je naročito padalo u oči pri njegovim operskim režijama, uvek, po tradiciji, vremenski stešnjenim tako da je bilo nužno posao obaviti brzo i efikasno. Tada se u pojačanoj meri ispoljavala i njegova sklonost ka ’foršpilovanju’. Posmatrao sam ga kako hitro prilazi nekome od solista i podruku s njim skoro ga vuče određenim mizanscenom pokazujući mu, pojačano i skoro groteskno, kako da se kreće i šta da čini. To se odista nije moglo podražavati, ali je, na čudan način, bilo ’uputno’.“ Svoju stalnu ideju vodilju da je „dobar samo onaj teatar koji poznaje svoje vreme“, K. je, tokom svog kratkog boravka u Novom Sadu, shvatio i kao realitet kojem se morao prilagoditi. Rezultat njegovog inteligentnog prihvatanja okolnosti bile su njegove režije koje su znatno doprinele umetničkom ugledu i autoritetu SNP u prvim g. posle njegove obnove. Mira Letica je uradila njegovu bistu u bronzi. Novosadski teatri su u međuratnom periodu izveli K. prevode ili obrade prevoda: Aveti, Bajadera, Kućevlasnici, Madam Pompadur, Otac, Proces Meri Dagan, Služavka gospodarica i Čarobnjak, kao i dva njegova originalna komada: Gabrijelovo lice (N-Op, 1929) i Misteriozni Kamić (N-Op, 1930). REŽIJE: Gola Eva, Gabrijelovo lice, Misteriozni Kamić, Pera Segedinac, Zla žena, Dva idola, Oklopni voz, Gospoda Glembajevi, Šuma, Travijata, Ero s onoga svijeta, Rigoleto, Prodana nevesta, Aida, Figarova ženidba, Zaljubljen u tri narandže, Knez Ivo od Semberije, Maškarate ispod kuplja, Ženidba Miloševa – Vilin veo. BIBL: Ponoć, groteska, Zgb 1921; O novoj režijskoj umetnosti, Teatar, 1922/1923, br. 2, s. 4-8; Star ili ansambl, Comoedia, 1924, br. 35, s. 22-23; Literatura i teatar, Comoedia, 1925, br. 35, s. 22-27; Škorpion, groteska, Zgb 1926; Misteriozni Kamić, Zgb 1928; Oblasna pozorišta, Novi Sad, 1929, br. 1, s. 7-8; Mašina savjest, drama, Zgb 1932; Sterijini tipovi, LMS, 1935, knj. 344, s. 34; Pozorište za mase, Politika, 1. XII 1936; Pita hiljadu forinata, dramatizacija, Bgd 1952; Ljudi bez vida, Zgb 1952; Čovjek je dobar, Bgd 1953; Knjiga i kolači, jednočinka, LMS, 1957, knj. 379, s. 591; Fragmenti o teatru, Novi Sad 1965; Dramska djela (sa T. Strocijem, G. Senečićem i K. Mesarićem), Zgb 1965; Strahinja Petrović, Scena, 1966, br. 6, s. 365-370; Joakim i scena, Scena, 1968, br. 1, s. 1-7. MG57 (L)

Dragiša Lapčević - OKUPACIJA (Prvi svetski rat) Izdanje Štamparija `Tucović`, Beograd 1926, mek povez, 96 strana, fotografija autora. Povez oštećen, odvojena od korica kako je prikazano, unutrašnjost dobra Naslovna strana: Pjer Križanić. Dragiša Lapčević (Užice, 27. oktobar 1867. – Beograd, 14. avgust 1939.) bio je najznačajniji vođa i teoretičar Srpske socijaldemokratske partije od njenog osnivanja 1903. godine do Prvog svetskog rata. Iako rodom iz Užica, odrastao je u obližnjoj Požegi, gde je, mlad i siromašan, radio kao pekar i konobar. Osim nekoliko razreda osnovne škole, obrazovao se sam, i tako se upoznao sa idejama socijalizma. Kao izuzetno sposoban i talentovan mladić, 1893. godine je od strane opozicije izabran za predsednika požeške opštine, što je kraljevska Vlada poništila. Iako je, kao i većina balkanskih socijalista tog doba, počeo kao pristalica ideja Svetozara Markovića, tokom 1890-ih upoznaje se sa takozvanim „ortodoksnim marksizmom“ Druge internacionale, prvenstveno preko dela Georgija Plehanova i Karla Kauckog. Lapčević će potom igrati ključnu ulogu u pobedi marksističkih ideja Kauckog nad ranijim idejama Markovića, koje su marksisti smatrali utopijskim socijalizmom. 1898. i 1899. godine je dvaput hapšen zbog socijalističkih ideja. 1902. godine seli u Beograd, da bi pomogao u organizovanju i osnaživanju tamošnjeg radničkog pokreta. Igrao je ključnu ulogu u ujedinjenju socijalističkih organizacija Srbije u jednu socijaldemokratsku partiju, zasnovanu na Erfurtskom programu Socijaldemokratske partije Nemačke. Srpska socijaldemokratska partija (SSDP) osnovana je 2. avgusta 1903. godine, a Lapčević je izabran za njenog predsednika, i na toj poziciji ostao je narednih dve godine. Lapčević je i u partiji bio branilac ideja ortodoksnog marksizma. Na kongresu 1905. godine, iz partije je isključena grupa ljudi oko Jovana Skerlića, sa kojom se marksisti nisu slagali po pitanju saradnje sa buržoaskom opozicijom režimu, kao i Lapčevićevi kritičari sa leva, koji su marksističku socijaldemokratiju napadali sa anarhističkih i sindikalističkih pozicija. Lapčević se protivio uplivu seljaštva u SSDP, bojeći se da će ono razvodniti čisto proletersku prirodu partije, iako je vrlo često partija najveće izborne uspehe ostvarivala upravo na selu. Lapčević je bio incijator Prve balkanske socijaldemokratske konferencije u Beogradu krajem 1909. godine. Služio je kao odbornik u Skupštini grada Beograda, a od 1912. godine bio je narodni poslanik. Pored borbe za poboljšanje životnih uslova u siromašnim gradskim četvrtima i rada u sindikatima, ostao je upamćen i kao protivnik nacionalizma i militarizma, te kritičar Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. 1915. godine, zbog svog doslednog antiratnog stava, Druga balkanska socijaldemokratska konferencija u Bukureštu izabrala ga je za svog počasnog predsednika. Iako nije prihvatao sve ideje lenjinizma, internacionalizam ga je približavao komunističkom pokretu, te je učestvovao na Kongresu ujedinjenja u Beogradu 1919. godine, iako je odbio da uđe u Centralno partijsko veće. Nakon Vukovarskog kongresa 1920. godine, Lapčević je napustio KPJ. 1921. godine, bio je jedan od osnivača Socijalističke partije Jugoslavije (SPJ), te je izabran za njenog prvog predsednika. Kao socijalista, Lapčević je insistirao da partija predstavlja čisto proletersku i revolucionarnu, a ne socijaldemokratsku organizaciju. Potom je, kroz Glavni radnički savez, pokušavao da stvori ujedinjen sindikalni pokret, koji bi obuhvatao svo radništvo bez obzira na političko opredeljenje. Usled otpora mnogih socijalista njegovom pristupu, u septembru 1922. godine dao je ostavku na mesto predsednika SPJ i posvetio se isključivo sindikalnom radu. Politički gledano, za Lapčevića prosto nije bilo mesta u novom svetu koji je nastao nakon 1917. godine: nije se slagao sa komunističkim idejama, a nije mogao ni da ostane sa reformistima, jer se protiv mnogih od njih, kao dosledan internacionalista, borio tokom Prvog svetskog rata kada su stali na socijalpatriotske položaje. Njegov poslednji značajniji pokušaj političkog rada bio je nastup na izborima 1927. godine, kada je bio blizak Radničkoj socijalističkoj grupi „Ujedinjenje“ pod vođstvom bivšeg komuniste Živote Milojkovića. Međutim, nije izabran u Skupštinu. Potom se sasvim povukao iz politike, te je postao predsednik Udruženja novinara Srbije.

Lepo očuvano, unutra kao novo Jovan Popović REDA MORA DA BUDE Jovan Popović: REDA MORA DA BUDE - Trinaest novela iz Vojvodine, Nolit 1974, tvrdi povez, omot, str. 235. sjajna montaža na omotu Pavle Bihalji Pripovetke. Kao pisac ponikao u našoj međuratnoj književnosti, Jovan Popović je pripadao onoj grupi naprednih pesnika mlađe generacije koja je svoje borbeno pesništvo potvrdila aktivnim učešćem u narodnoj revoluciji i socijalističkoj izgradnji oslobođene zemlje. I kao pesnik i kao borac, on se uvek isticao u prvim redovima revolucije i bio jedan od onih njenih boraca koji su herojskim samopregorom utirali puteve do slobode. Njegova i pesnička i boračka misao vodilja kao da je iskazana u onom stihu pesme Mladići na zvonicima: `Hteo bih da je radosno za sve biti živ`. Rođen je u građanskoj porodici u Velikoj Kikindi. Osnovno i gimnazijsko školovanje završio je u rodnom mestu. Po završetku gimnazije upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, ali je studije morao da prekida zbog nežnog zdravlja i bolesti. Složene društvene protivurečnosti doratne Jugoslavije unosile su nemir u dušu mladog pesnkka, i on je pokušao da im sagleda smisao i uzroke. Ali u tom traženju on je sve češće dolazio do saznanja da je taj život rđavo ustrojen i da ga zato treba menjati. Napredna književnost i marksistička literatura su ga sve više približivale naprednom radničkom pokretu, i on će ubrzo postati tumač borbe i težnja proletarijata. Jovan Popović je odlučio zastupao uverenje da napredni pesnik treba `da bude u neprestanom kontaktu sa progresivnim kulturnim i političkim kretanjima u zemlji`. Za njega se može reći da svoju ličnost zaista nikad nije dvojio: sav svoj život i svoj pesnički dar on je domovini i revoluciji predano poklonio. Prvi Popovićev otvoren sukob sa društvom u kome je živeo predstavlja almanah pesama Knjiga drugova, u kojoj je, sa hrvatskim pesnikom Novakom Simićem, izdao izabrane socijalne pesme naprednih mladih pesnika svoga vremena. Knjiga se pojavila upravo u trenutku kad je objavljena šestojanuarska diktatura, pa je policija almanah zaplenila, a njegove sastavljače pohapsila. Jovan Popović je tada osuđen na devet meseci zatvora. Po izlasku iz zatvora Popović dolazi u Beograd i tu nastavlja plodnu borbenu aktivnost kao urednik i saradnik naprednih listova i časopisa. Jedno vreme uređivao je časopis Stožer i radio u izdavačkom preduzeću Nolit. Kao pesnik i urednik bio je veoma komunikativan i uvek je znao da uspostavi prisan kontakt sa svim saradnicima koji su ispoljavali vidniju pesničku darovitost. Pokretao je diskusije o značajnim problemima našeg književnog i kulturnog života i na mnoge negativne pojave u oblasti kulture i književnosti reagovao sa stanovišta marksističke estetike. Umeo je znalački i objektivno da utvrđuje stvarne umetničke vrednosti, ali isto tako bespoštedno da napadne one koji su štetili razvoju i ugledu naše književnosti. Kad je otpočela narodna revolucija, Jovan Popović se među prvima našao na poslu organizovanja narodnog ustanka i sa borcima narodnog pokreta požrtvovano podneo sva njegova iskušenja i napore. Po oslobođenju je bio veoma aktivan u organizovanju književnog i kulturnog života u Beogradu. Bio je odličan organizator, vredan saradnik i dobar predavač. Jedno vreme uređivao je beogradske Književne novine. Popovićevo književno delo čine tri zbirke stihova i tri zbirke pripovedaka. Pesme su mu: Hadžija večnosti (1925), Ples nad prazninom (1926) i Lasta u mitraljeskom gnezdu (1942); pripovetke: Reda mora da bude (1932, Lica u prolazu (1941) i Istinite legende (1944). Poslednja Popovićeva knjiga pesama, koja predstavlja njegov lični izbor iz celokupnog dotadašnjeg pesničkog stvaranja, izašla je 1951, kada je pesnik već bio u bolesničkoj postelji. Popović je, sem toga, pisao i eseje i kritike. Umro je 1952. u Beogradu. pavle bihaly avant-garde collage surrealist surrealistic montage dadaism dada art books book dizajn

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje ! Dr Žak Konfino (Leskovac 1892 — 1975) bio je lekar i pisac, jedan od najpoznatijih i najviđenijih Leskovčana svoga doba. Objavio je desetak knjiga, pripovedaka, romana i pozorišnih dela. Njegovi preci proterani su iz Španije u XV veku i živeli su kao sefardski Jevreji u Carigradu i Solunu da bi se krajem XVIII i početkom XIX veka doselili u Leskovac, gde se Žak i rodio 22. juna 1892. Otac mu je bio limar a majka prva moderna krojačica u tadašnjoj varošici. Studirao je medicinu u Beču (1910 - 1914.) i Bernu (1916 - 1918), gde je završio studije. U toku Prvog svetskog rata služio je kao lekarski pomoćnik u Valjevu i Leskovcu i sa srpskom vojskom dospeo u Albaniju. U rodnom gradu proveo je period od 1920 do 1936. godine kao lekar, a nakon toga prešao je u Beograd, gde je otvorio privatnu ordinaciju kao stručnjak za lečenje astme i rendgenologiju. Zahvaljujući Konfinu, Leskovac je 1924. godine dobio prvi rendgen aparat koji je on instalirao u svojoj privatnoj ordinaciji. Bio je aktivan učesnik u procesu formiranja gradskog pozorišta 1926. godine. Dve godine kasnije, zajedno sa doktorom Deklevom, otvorio je prvi privatni sanatorijum u Leskovcu.[1] Žak Konfino, kao lekar i porodični prijatelj, provodio je dosta vremena u krugu porodice Velmar – Janković. Jedan veseo nasmejan, od dobrote istopljen majmunski lik – kako ga je Svetlana opisala – doktor Žak Konfino, umeo je da usreći Svetlanu Velmar-Janković na poseban način. Spisateljica se sa radošću seća zime 1941. kada ju je, bolesnu, posetio Žak, od milosti nazvan Žakili, i sedeći pored nje, zasmejavao je i pregledao. A kada joj je objasnio da mora da joj da injekciju i da će je malo zaboleti, ali samo malo, Svetlana mu se prepušta bez imalo straha. I upravo će Žak ugušiti u Svetlani strah od bilo koje injekcije za čitav život. Štaviše, Žak će za nju biti najbolji čovek, iscelitelj sa najlepšim osmehom na svetu. Zato će se u njoj i roditi želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac. Presrećno lice doktora Konfina u tom trenutku zauvek će ostati u Svetlaninom sećanju.[2] Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu u Italiji. Nakon oslobođenja, vratio se u Beograd i radio kao lekar Glavne vojne bolnice. Konfino je pisao priče, humoreske, putopise i objavljivao ih najpre u `Leskovačkom glasniku`, u kome je bio jedan od stalnih saradnika, potom u `Jevrejskom životu`, `Južnom pogledu`, `Politici`, `Srpskom književnom glasniku`, `NIN`-u, `Medicinskom glasniku`, „Ježu” i dr. U „Politici” su izlazile njegove kratke priče i humoreske.[1] Knjige su mu prevedene na albanski, češki, engleski, mađarski, nemački, poljski, portugalski, slovački, turski i dr. a on sam, prevodio je sa nemačkog i italijanskog, a služio se francuskim i portugalskim. Konfino se prvi put javlja u književnosti tek u svojim četrdesetim godinama, i to humorističkim pričama. U okviru stalne etnološke postavke Gradske kuće u Leskovcu postoji soba posvećena Žaku Konfinu. Bibliografija Scenario za film Eks Gertrude Šulc Pripovetke i humoreske Moji opštinari, Beograd, 1934, »Geca Kon« lice i naličije, Beograd , 1936, »Geca Kon« Humoreske, Beograd, 1941, »Geca Kon« Rotarijanci, Beograd , 1953, »Jež« Lekarske priče, Beograd, 1953, »Narodna knjiga« Nove humoreske, Beograd, 1960, »Minerva« Romani Moj Jocko, Beograd, 1937, »Geca Kon« Moje jedinče, Beograd, 1952, »Prosveta« 100 godina — 90 groša, Beograd, 1952, »Nova pokoljenja« Jesi li ti razapeo Hrista?, Beograd, 1968, »Jež« Drame Plagijat Siroto moje pametno dete Zaklinjem se U sredu se registrujem Krv nije voda (Ekseriment) Štrajk u zarobljeničkoj bolnici (Repatrirci) Popularna medicina Požuti doktore! Priručnik za lekare i medicinare, a, vala, i za bolesne i zdrave

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Paolo Mantegazza je bio italijanski doktor, patolog, antropolog. Njegove misli su posebno utjecale na omladinu. Djela koja je napisao su prevedena na brojne jezike. Uprkos tome danas su njegove knjige gotovo nepoznate. Mantegazza je bio usmjeren ka stvaranju sretnijeg čovjeka. Bavio se istraživanjem biljaka i ljudske seksualnosti Mantegazza je rođen u Monzi 31. listopada 1831. Nakon što je proveo studentske dane na sveučilištima u Pisi i Milanu, doktorirao je u Paviji 1854. Nakon putovanja po Europi, Indiji i Americi, radio je kao liječnik u Republiku Argentinu i Paragvaj. Vrativši se u Italiju 1858. imenovan je kirurgom u milanskoj bolnici u Milanu i profesorom opće patologije u Paviji. Godine 1870. imenovan je profesorom antropologije na Istituto di Studi Superiori u Firenci. Ovdje je osnovao prvi Muzej antropologije i etnologije u Italiji, a kasnije i Talijansko antropološko društvo. Od 1865. do 1876. bio je zamjenik za Monzu u Parlamentu Italije, a potom je izabran u talijanski Senat. Postao je predmet žestokih napada zbog razmjera u kojem se bavio vivisekcijom. U vrijeme kada su popularna i službena znanost i kultura u Italiji još uvijek bili pod utjecajem Rimokatoličke crkve, Mantegazza je bio nepokolebljivi liberal i branio je ideje darvinizma u antropologiji, a njegovo istraživanje je pomoglo da se utvrdi kao `prirodna povijest čovjeka `. Od 1868. do 1875. održavao je prepisku i s Charlesom Darwinom. Mantegazzina prirodna povijest, međutim, mora se smatrati iz rasne ili socijalno darvinističke perspektive, što je vidljivo u njegovom `Morfološkom stablu ljudskih rasa`. Ovo stablo preslikava tri principa: jedan europski meta-narativ kontrolira sve mnoge svjetske kulture; ljudska povijest se zamišlja kao progresivna, s europskim ljudskim vrhom napretka i razvoja; konačno, rangiranje različitih rasa na hijerarhijsku strukturu. Ako zamislimo stablo, arijevska rasa je najviša grana, a slijede je Polinežani, Semiti, Japanci i kreće se prema dolje do najniže grane, `Negritos`. Mantegazza je također dizajnirao `Estetičko stablo ljudske rase` sa sličnim rezultatima. Paolo Mantegazza je također vjerovao da će droge i određena hrana promijeniti čovječanstvo u budućnosti, te je branio eksperimentalno istraživanje i korištenje kokaina kao jedne od tih čudesnih droga. Kada se Mantegazza vratio iz Južne Amerike, gdje je svjedočio upotrebi koke od strane domorodaca, mogao je žvakati redovitu količinu listova koke, a zatim je testirao na sebi 1859. Nakon toga je napisao rad pod naslovom Sulle Virtù Igieniche e Medicinali della Coca e sugli Alimenti Nervosi in Generale (`O higijenskim i ljekovitim svojstvima koke i općenito o prehrani živaca`). S entuzijazmom je primijetio snažan poticajni učinak kokaina u lišću koke na spoznaju: `... Rugao sam se jadnim smrtnicima osuđenim na život u ovoj dolini suza dok sam, nošen na krilima dva lista koke, leteo kroz prostore od 77.438 riječi, svaka sjajnija od one prije... Sat vremena kasnije, bio sam dovoljno miran da u mirnu ruku napišem ove riječi: Bog je nepravedan jer je učinio čovjeka nesposobnim da podrži učinak koke cijeli život. Radije bih imao životni vijek od deset godina s kokom nego s jednom 10 000 000 000 000 000 000 000 stoljeća bez koke.` Mantegazza je umro u San Terenzu (La Spezia) 28. kolovoza 1910. Prevod: Jovan Danic Jovan Danić (Beogad, 13. avgust 1854 — Beograd, 20. oktobar 1924) je bio lekar, prvi srpski neuropsihijatar.[1] Studirao je pravo na Velikoj školi u Beogradu, a studije medicine u Cirihu, Vircburgu i Parizu. Tokom srpsko turskog rata 1876 — 1878, bio je lekar zaječarskog garnizona. Po okončanju rata prelazi za šefa odeljenja u Vojnoj bolnici u Beogradu, da bi 1881. prešao u Duševnu bolnicu, čiji je upravnik postao 1886. Penzionisan je 1911. godine. Bio je predsednik Glavnog sanitetskog saveta, dugogodišnji predsednik Srpskog lekarskog društva i Lekarske komore za Srbiju, Vojvodinu i Srem. Objavio je niz članaka, referata i prikaza u Srpskom arhivu i Narodnom zdravlju a prevvodio je poznata medicinska dela, od kojih je naznačajnije Sistem higijene profesora Rajha. Autor je studije O duševnom bolu i knjige Genije i ludilo. Knjigu „Duševne bolesti u Srbiji“ napisao je u saradnji M. Cvijetićem.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga za decu Cirilica Ilustrovao: Miha Males Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864) je bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika.[1] Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka.[2] `Rođen u vrijeme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vrijeme junačko`.[3] Stekao je i nekoliko počasnih doktorata.[4] Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Nekadašnja zgrada Velike škole u Beogradu, danas Vukov i Dositejev muzej. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda.[5] Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti.[6] Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`.[7] Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.[8] Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Vukov grob ispred Saborne crkve u Beogradu Korice Srpskog rječnika iz 1818. Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sljedeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Izgled Vuka St. Karadžića u vreme rada na zakoniku i slanja čuvenog pisma „od pet tabaka“ knezu Milošu (ulje na platnu Dimitrija Lektarija 1832, Narodni muzej u Beogradu) Vuk Karadžić, litografija Jozefa Krihubera. Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanje pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista.[9] Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijalnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je staroslovenski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ [a] Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lignvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „ SVJEDODžBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod `Novog zavjeta` na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović ” [10] Sakupljanje narodnih umotvorina Značke učesnika radne akcije izgradnja Vukovog puta od Vukove kuće do manastira Tronoše Spomenik Vuku na ulasku u selo Jalovik Spomenik Vuku u Valjevu Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853. u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad Bista Vuka Karadžića ispred škole u Beogradu Bista Vuka Karadžića u Kladovu U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se očitovalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vukov spomenik u Beogradu Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.) Nagrade Vukov spomenik u dvorištu Narodne biblioteke u Nišu Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana Berlinske, Bečke, Petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu..., odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja i Ruske akademije nauka. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba Miha Maleš, slovenski slikar, * 6. siječnja 1903., Jeranovo kod Kamnika, † 24. lipnja 1987., Ljubljana. Studirao je na umjetničkim akademijama u Zagrebu, Beču i Pragu, gdje je diplomirao 1927. godine. On je do kraja života obeležio svoje rodno mesto Jeranovo kod Kamnika sa živopisnom okolinom Maleša i ostao mu veran do poslednjih dana. Svet slika u koje je gledao kao dete nosio je sa sobom gde god je išao. Prvo je pohađao školu u Ljubljani, zatim u Zagrebu, Beču i Pragu, gde je stekao kosmopolitsku širinu i pogled u svim pravcima umetničkog stvaralaštva. Prag mu je značio mnogo više od završetka studija i potvrde njegove kvalifikacije slikara i grafičara. Prag se probudio u njemu i oblikovao sve talente koji su tinjali u mladom seljaku. Svi podsticaji koje je ovde prihvatio kasnije su razvijeni i pretvoreni u rad na domaćem tlu. Radio je mnogo i sa velikim zadovoljstvom, za njega je to bilo kao igra. U slovenački duhovni život uneo je izvesnu duhovnu raznolikost, popularizaciju umetnosti, popularizaciju umetnosti, savremeni umetnički izraz, odličnu grafiku, koju je želeo da podigne na nivo slikarstva, ilustracije, osnovao prvu bibliofilsku izdavačku kuću, objavio prvu umetnički časopis - Umetnost od 1936. do 1945. godine, režirao je za njega pisao i tražio nove pisce, uređivao časopis Ilustracija 1929/30, otvarao radnju - Likovni salon, izdavao umetničke fascikle, razmenjivao, prikupljao i čuvao umetnička dela. U saradnji sa suprugom Olgom stvorio je jednu od najvećih umetničkih zbirki u Sloveniji. Puno je putovao po Evropi i bio je obavešten o svim inovacijama u oblasti grafike i slikarstva. Pratio je i rad svojih drugova iz razreda, prijatelja i poznanika i iskovao mnoge drugove. Slike koje su mu privukle pažnju linijom, bojom, osećanjem, sadržajem i koje su mu usklađene, hteo je da ima negde blizu sebe. Tako je sačuvao veliki deo svoje generacije. Na izložbi u Gradskoj galeriji u Ljubljani, čak 430 radova iz njegove zbirke predstavljeno je javnosti između 3. i 25. septembra 1980. godine. Veliki deo Maleševog stvaralaštva pohranjen je kao donacija u Galeriji Maleš u Kamniku. Galerija redovno priprema manje kritike o njegovom stvaralaštvu i delima iz njegove zbirke. Na prelazu iz 2007. u 2008. izložena su dela slovenačkih umetnika, od romantike i realizma, impresionizma do nezavisnih. Njegov nećak je slovenački vajar Janez Boljka. Maleševo delo između dva sv. ratova Miha Maleš je od 1926. godine učestvovao na mnogim izložbama u zemlji i inostranstvu, a zapravo je posećivao izložbe širom Evrope i drugde u svetu. Izlagao je u Pragu, Lavovu, Krakovu, Rimu, Zagrebu, Beogradu, Milanu, Parizu, Minhenu, Filadelfiji, Sinsinatiju i drugde. Na izložbama su ga kritičari hvalili i označavali ekspresionistom u liniji i fovistom u boji. Crtež je kod Maleša uvek bio odličan, pa je i njegova grafika postigla visok kvalitet, a u njoj je uvek primetna zaigranost. Program prikazivanja značajnih Slovenaca dodao je umetničkom isticanju grafike. Slike koje je stvorio, posebno pejzaži, dekorativno su efektne kao i svaki plemeniti vez i gusto tkana tapiserija. Boje koje je koristio su ili ubrane ili zapanjujuće. Maleševo delo posle druge sv. ratova Nakon 1945. godine, Miha Maleš je bio zreo i građen grafičar i slikar, ali pomalo odmaknut od nove akademije i časopisa. Njegovi crteži, grafike i slike su visokog kvaliteta, ali zvuče tragično, kao da su sva dela oslikana u molu. Okrutni rat ostavio je posledice, stvaralac nije hteo više koketiranja sa literaturom. Zaigranost je nestala na slikama, vedrina u grafikama, postala je gorka, ozbiljna i stroga. Još je mnogo radio i od 1950. nadalje izlagao na samostalnim izložbama: 1950. - Trst, galerija Scorpione 1951. - Pariz, Jugoslovenska informativna agencija 1953. - Hajdelberg, 1957. - Prag, 1957. - Piran, Turističko društvo (prebačeno u Koper, Izolu i Postojnu), 1957. - Cirih, galerija Brie 1961. - Ženeva, Galerie Connaitre 1966. - Maribor, Izložbeni salon Rotovž 1969. - Prag, Litonerice, Olomouc, 1970. - Ljubljana, Gradska galerija (Maks Kavčič - Miha Maleš - Lajči Pandur)

La nouvelle sainte-alliance Emil Ludwig Нови свети завет Емил Лудвиг биографија Емил Лудвиг (првобитно назван Емил Кон) рођен је у Бреславу, сада у саставу Пољске, 25. јануара 1881. године.[2] Рођен у јеврејској породици, одгајан је као нејевреј, али није крштен. „Многи људи су постали Јевреји од Хитлера“, рекао је он. „Ја сам Јеврејин од убиства Валтера Ратенауа [1922.], од тог датума сам истицао да сам Јевреј.“[3][4] Лудвиг. студирао право, али писање ствари као каријера. У почетку је писао драме и новеле, радећи и као новинар. Године 1906. преселио се у Швајцарску, али је током Првог светског рата радио као страни дописник Берлинер Тагеблата из Беча и Истанбула. Постао је швајцарски држављанин 1932. године, а касније је емигрирао у Сједињене Државе 1940. године. Након суђења Согомону Телиријану 1921. за убиство Талат-паше, главног творца геноцида над Јерменима, Лудвиг је написао: „Само када се друштво нација организује као заштитник међународног поретка, ниједан јерменски убица неће остати некажњен, јер нема Турски паша има право да пошаље народ у пустињу“.[5] Током 1920-их, постигао је међународну славу својим популарним биографијама које су комбиновале историјске чињенице и фикцију са психолошком анализом. Након што је његова Гетеова биографија објављена 1920, написао је неколико сличних биографија, укључујући једну о Бизмарку (1922–24) и другу о Исусу (1928). Како су Лудвигове биографије биле популарне ван Немачке и биле су нашироко превођене, он је био један од срећних емиграната који су имали приходе док су живели у Сједињеним Државама. Гебелс је његове списе сматрао посебно опасним, који га је поменуо у свом дневнику. Лудвиг је интервјуисао Бенита Мусолинија и 1. децембра 1929. Мустафу Кемала Ататурка. Његов интервју са оснивачем Републике Турске појавио се у Виенер Фреие Прессе у марту 1930. године, бавећи се питањима религије и музике. Такође је интервјуисао Јосифа Стаљина у Москви 13. децембра 1931. Одломак из овог интервјуа је укључен у Стаљинову књигу о Лењину. Лудвиг описује овај интервју у својој биографији Стаљина. Лудвигови опширни интервјуи са Т.Г. Масариком, оснивачем и дугогодишњим председником Чехословачке, појавили су се као бранилац демократије 1936. По завршетку Другог светског рата отишао је у Немачку као новинар и њему дугујемо преузимање Гетеових и Шилерових ковчега, који су нестали из Вајмара 1943/44. Вратио се у Швајцарску после рата и умро 1948. године у Мосцији, насељу, делу комуне Аскона, у кантону Тичино, који је италијански део Швајцарске. Године 1944. Лудвиг је написао писмо Њујорк тајмсу где је позвао да „Хитлеров фанатизам против Јевреја могу да искористе Савезници. Три силе треба да пошаљу проглас немачком народу путем летака и немачкој влади преко неутралних земаља претећи да би даље убиство Јевреја подразумевало страшну одмазду после победе. То би забило клин у већ постојећи раздор између генерала и нациста, као и између ултранациста и других Немаца.”[6] У чланку у часопису Темпо из маја 1948. године, Лудвиг је изнео теорију да је Хитлер могао да преживи тако што је тело двоструко убијено и кремирано уместо њега. Исте године, председавајући судија на суђењу Еинсатзгруппен у Нирнбергу Михаел Мусмано одбацио је Лудвигову теорију у чланку у којем је изнео своје коначно мишљење да је Хитлер умро; Мусманно је разрадио ова мишљења у књизи две године касније.[7][8] Лудвиг је умро у сну у близини Асконе 17. септембра 1948. године.[2][9] Француско и енглеско издање Лудвигових дела У периоду 1926–1940 објављена су следећа француска издања књига Емила Лудвига: Биографије: Гете (3 тома), Наполеон, Бизмарк, Три титана, Линколн, Син човечји, Ле Нил (2 тома). Политичка дела: Вилијам ИИ, јул 1914, Версај, Хинденбург, Рузвелт, Варвари и музичари, Морално освајање Немачке, Интервјуи са Мусолинијем, Нова света алијанса. Биографије Гетеа, Наполеона, Бизмарка и Вилхелма Хоенцолерна доступне су на енглеском од Г. П. Путнам`с Сонс (Њујорк и Лондон). Емил Лудвиг је био – и остао – познат по популарној Наполеоновој биографији објављеној на енглеском 1926. године, непосредно након што је објављена у Немачкој на оригиналном немачком језику, док је Лудвиг још тамо живео. Ова књига је и данас прилично читљива – Лудвиг има редак дар да евоцира нестало доба у једноставној прози. Књига има ретку квалитету непосредности, као да је оно о чему Лудвиг пише скоро актуелна историја. Наполеона је објавила Бони & Ливеригхт, њујоршка издавачка кућа позната по насловима од интелектуалног и научног интереса у своје време. odlično očuvana Б

Stepan Music - Hajduk Caruga Njegov zivot, razbojnistva i smrt (sa slikama) Trece izdanje Knjizara Tome Jovanovica i Vujica, Beograd, oko 1926. Mek povez, dzepni format, stanje kao na slici, 80 strana. Zivotopis Jova Stanisavljevica Caruge u stihu. RETKO! С Википедије, слободне енциклопедије Јован Станисављевић Пуно име Јован Станисављевић Датум рођења 1897. Место рођења Баре Аустроугарска Датум смрти 27. фебруар 1925. (27/28 год.) Место смрти Осијек Краљевина СХС Јован Станисављевић — Јово Чаруга (1897 — 27. фебруар 1925) био је разбојник из Славоније почетком 20. века. Јован је рођен у српској породици у селу Баре (поред Нашица). Његова мајка је умрла када је имао 10 година; остали су сирочад он и његове две сестре. Отац се потом поново оженио, али се Јово није слагао са маћехом, а поред тога отац је одлучио да Јово неће наставити школовање. Зато је он побегао од куће и отишао у Осијек да учи браварски занат. Његово школовање је прекинуо Први светски рат и Јово је добио позив у аустроугарску војску. Као Србин сматрао је да су му Аустроугари непријатељи, па није желео да се бори на њиховој страни. Убрзо по мобилизацији убио је у свађи свог наредника и побегао кући.[1] Ускоро је одлучио да дезертира и зато је фалсификовао своје исправе, представљајући се као официр. Убрзо након дезертерства, убио је човека који се удварао његовој девојци. Када му је локални кнез запретио да ће га ухапсити, Чаруга га је прогласио за израбљивача народа и убио. На крају је ипак лишен слободе, осуђен је на четири године робије у Земаљској казнионици у Сремској Митровици. У казнионици није третиран као дезертер и убица, већ као обичан криминалац, из чега је следио блажи затворски третман. Чаруга је успео да побегне када је једног дана доведен у зграду општине да цепа дрва. Вратио се свом дому, али је био непожељан у свом селу, па је почео да живи у шумама. Ту се спријатељио са разбојничком групом Коло горских тића, под вођством Боже Матијевића (званог Црвени Божо). Групу су углавном чинили дезертери, а који су се сви гнушали богатих славонских сељака и пљачкали их без милости под изговором борбе против капитализма, а такође се нису устезали да убијају људе. Рат је већ био дуго завршен, али Чаруга и Тићи су још увек пљачкали околину, па су југословенске власти 1920. прогласили ванредно стање у Славонији. То је резултовало убиством Црвеног Боже у једној од жандармеријских заседа. Вођство над групом је преузео Чаруга, али се убрзо одлучио примирити схвативши да је ситуација озбиљна. Зато се сакрио у месту Доњи Андријевци где је радио као шумски радник. Пред зиму Чаруга је распустио дружину до пролећа 1921. Како су потере за Чаругом постале све чешће, он је у јулу 1922. отишао у Загреб, где се представљао као богати господин из Винковаца, али је наставио свој разбојнички живот. Касније се вратио у Славонију да би са својом дружином наставио разбојништво. 14. октобра 1923. су покушали да опљачкају имање породице Елц у Иванкову близу Винковаца. Том приликом су убили једну особу, али је други човек успео да побегне и да позове жандаре. Након пуцњаве која је наследила, Тићи су успели да побегну, али без свог плена. Међутим, жандари су их пратили и ускоро их ухватили. До фебруара 1925. Чаругино суђење је било данима у средишту медијске пажње.[2] Улазнице за вешање биле су распродате петнаест дана унапред, а ни глумци осјечког театра нису хтели пропустити тако важан догађај: за њих је била припремљена почасна ложа, да што пажљивије „науче“ како се умире. Заједно са њим је тада обешен његов саучесник Павао Прпић `Велики`.[3] Када се суочио са вешалима у дворишту Краљевског судбеног стола у Осијеку, пред око 3.000 људи, након прозивања општинског чиновника, Чаруга је одговорио: „Ја сам Јован Станисављевић Чаруга. Мој наклон, господине крвниче. Збогом, народе, Чаруга путује. То није тако страшно. Идем весело“. Његов надимак Чаруга долази од турске речи „çarik“ што значи опанак. Такође се представљао као Никола Дрезгић и Миле Барић, као и Славонски Робин Худ. Чаругина дела су привлачила много пажње, па су се појавиле бројне књиге и играни филм Чаруга Рајка Грлића из 1991

spolja kao na slikama, unutra odlično stanje, verovatno nekorišćena Stanislav Vinaver - Godine poniženja i borbe, Međunarodna knjižarnica Milinković i Mihajlović 1945. 76 str. ŽIVOT U NEMAČKIM OFLAZIMA prvo izdanje Stanislav Vinaver (Šabac, 1. marta 1891. — Niška Banja, 1. augusta 1955.) je bio srpski pjesnik i prevodilac jevrejskog porijekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je ljekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu, gimnaziju je učio u Šapcu i Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Već tada postaje sljedbenik filozofskih ideja Henrija Bergsona, a već 1911. objavljuje zbirku simbolističke poezije Mjeća. Balkanski i Prvi svjetski rat[uredi | uredi izvor] U balkanskim ratovima i Prvom svjetskom ratu učestvovao je kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa. Diplomata[uredi | uredi izvor] Dva mlada pesnika - S. Vinaver i M. Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vrijeme revolucije. Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvjete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Ekspresionista[uredi | uredi izvor] Pjesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je Manifest ekspresionističke škole), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umjetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje `patriotske i deseteračke kanone` koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svjetski rat[uredi | uredi izvor] Drugi svjetski rat proveo je u zarobljeništvu u njemačkom u koncentracionom logoru u Osnabrücku. Osnivač Moderne i lucidni prevodilac[uredi | uredi izvor] Vinaver još 1911. u Parizu piše Mjeću kojom započinje prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput Evdoksije subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver prvi prevodi Hašekovog Dobrog vojnika Švejka, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Carrollovu Alisu u zemlji čuda, Twainove „Doživljaje Toma Sojera i Haklberi Fina“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Poslijeratna aktivnost[uredi | uredi izvor] Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945-55) u Beogradu, radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u Pantologijama novije srpske pelengirike (1920, 1922. i 1938.), koje su zapravo parodijski pandan `Antologiji novije srpske lirike` Bogdana Popovića. U knjizi Zanosi i prkosi Laze Kostića, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola vijeka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su `Zanosi` ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pjesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko naslijeđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. `Zanosi i prkosi` sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dijela, historijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim suvremenicima, ali Vinaver piše i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. augusta 1955. godine. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Misli 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 1920, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Ikarov let 1937, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963.

STANKO LASIĆ SUKOB NA KNJIŽEVNOJ LJEVICI 1928-1952 LIBER ZAGREB 1 9 7 O I. Opća problematika sukoba na književnoj ljevici II. O smislu umjetnosti i umjetničke kritike III. O partijnosti umjetnosti ....................................................... ... Legendarna/kultna knjiga Stanka Lasića o sukobu i velikim podelama na književnoj ljevici u YU, pred Drugi svetski rat i neposredno posle rata, napisana briljantnim stilom i velikim poznavanjem materije... Sa jedne strane /P a r t i j a / i mobilizacija чланства pred nadirućim fašizmom u Evropi, sa druge strane /N e z a v i s n a misaO/, komforna i reklo bi se bez shvatanja suštine zla koje dolazi i koje će opustošiti evropski kontinent /i/ Rusiju, uz teror, okupaciju, uništenu /n a m e r n o/ bombama, Narodnu biblioteku Srbije na Kosančićevom vencu u Beogradu i za koju Nemačka nikada nije platila štetu, uz gasne komore i holokaust, žute trake za Jevreje, zabrane razne vrste za Srbe i Cigane, /s t r e lj a nj e/ đaka u Kragujevcu - NEOPISIV ZLOČIN NAD ZLOČINIMA, uz stvaranje monstruozne hrvatske NDH, masovna streljanja i klanja Srba u takvoj hrvatskoj državi i stvaranje logora za srpsku /d e c u/ u Hrvatskoj (jedan od dva logora u Evropi - užas !!!) i pogibiju miliona ljudi + 6 miliona istrebljenih Jevreja!!! Nemačka čizma će razulareno marširati Evropom uz `Lili Marlen`, kao kuga u Srednjem veku!!! Ko je to omogućio Hitlera do danas nije uverljivo objašnjeno iako su napisane hiljade radova na tu temu! A Adolf Hitler nije bio `fata morgana`, nije pao s` neba, nije došao niotkuda, bio je ZLO koje je pušteno s lanca /u/ Evropu i nahuškano na Rusiju (kao i Napoleon 1812. godine) sa zastrašujućim posledicama. Evropski i američki mračni kapitali iz senke, ogromni profiti na oružje radili su punom parom za nacističku Nemačku, a posledice su vidljive i danas, 2022, u povampirenju fašističkih i desničarskih ideja širom Evropskog kontinenta! (Mihajlo Grušić) R e f e r e n c e Partija Umetnost Umetnička kritika Socijalna literatura Novi realizam Socijalistički realizam Ljevica Desnica `Pečat` `Književe sveske` Pisci Pjesnici Dramatičari Tito Krleža Koča Popović Jovan Popović Marko Ristić Radovan Zogović Otokar Keršovani Vlado Mađarević Vaso Bogdanov Čedomir Minderović Eli Finci Sreten Marić Ognjen Prica Stevan Gologaža Zvonimir Rihtan Oto Bihalji Pavle Bihalji Božidar Adžija ........................................................ Najvažniji pseudonimi, inicijali i šifre !!! Na prvom listu potpis Bibliografija Registar Latinica Šiven povez Tvrde korice Bez omota 321 stranica BIBLIOFILSKI PRIMERAK ************ ODLIČAN PRIMERAK *************

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslovna stranica pocepana, ostalo uredno! Retko !!! Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864) je bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika.[1] Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka.[2] `Rođen u vrijeme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vrijeme junačko`.[3] Stekao je i nekoliko počasnih doktorata.[4] Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Nekadašnja zgrada Velike škole u Beogradu, danas Vukov i Dositejev muzej. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda.[5] Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti.[6] Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`.[7] Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.[8] Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Vukov grob ispred Saborne crkve u Beogradu Korice Srpskog rječnika iz 1818. Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sljedeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Izgled Vuka St. Karadžića u vreme rada na zakoniku i slanja čuvenog pisma „od pet tabaka“ knezu Milošu (ulje na platnu Dimitrija Lektarija 1832, Narodni muzej u Beogradu) Vuk Karadžić, litografija Jozefa Krihubera. Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanje pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista.[9] Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijalnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je staroslovenski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ [a] Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lignvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „ SVJEDODžBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod `Novog zavjeta` na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović ” [10] Sakupljanje narodnih umotvorina Značke učesnika radne akcije izgradnja Vukovog puta od Vukove kuće do manastira Tronoše Spomenik Vuku na ulasku u selo Jalovik Spomenik Vuku u Valjevu Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853. u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad Bista Vuka Karadžića ispred škole u Beogradu Bista Vuka Karadžića u Kladovu U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se očitovalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vukov spomenik u Beogradu Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.) Nagrade Vukov spomenik u dvorištu Narodne biblioteke u Nišu Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana Berlinske, Bečke, Petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu..., odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja i Ruske akademije nauka. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba

„Zbor derviša“, satirična poema. Prvo izdanje iz 1949. Naslovnica i ilustracije Zuko Džumhur. Knjiga je u dobrom stanju. Autor - osoba Kulenović, Skender, 1910-1978 = Kulenović, Skender, 1910-1978 Naslov Zbor derviša / Skender Kulenović ; naslovnu stranu i ilustracije izradio Zuko Džumhur Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1949 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Politika, 1949 Fizički opis [27] str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Džumhur, Zuko, 1921-1989 = Džumhur, Zuko, 1921-1989 (Broš.) Napomene Turske riječi: str. [27]. SKENDER KULENOVIĆ (Bosanski Petrovac, 2. 9. 1910 – Beograd, 25. 1. 1978) Kulenović je rođen 1910. u Bosanskom Petrovcu. U rodnom mjestu završio je osnovu školu, gimnaziju u Travniku, a prava je studirao na zagrebačkom Sveučilištu. Rano se opredijelio za napredni komunistički pokret: godine 1933. primljen je u SKOJ, a dvije godine kasnije u Komunističku partiju Jugoslavije. Učesnik je narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Biran je i za člana AVNOJ-a. U toku narodnooslobodilačke borbe uređivao je partizanske listove, a po oslobođenju zemlje bavio se političkim radom i uređivanjem listova i časopisa („Pregled“, „Književne novine“, „Nova misao“). Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu i redovni član Srpske akadmije nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 1978. Svoj prvi književni rad, sonetni vijenac „Ocvale primule“ Kulenović je objavio 1927. godine u srednjoškolskom almanahu „Hrvatska vila“, u Travniku. Kasnije objavljuje lirsku prozu u časopisu „Novi behar“ u Sarajevu, prvu pripovijetku Noć u vezirskom gradu u zagrebačkom časopisu „Putokaz“, koji uređuje Hasan Kikić, te pripovijetku Rakije u zagrebačkom časopisu „Izraz“, pod uredništvom Otokara Keršovanija. U tim drugim časopisima i listovima Kulenović, pored književnih radova, objavljuje i političke članke. Kao partizan, Kulenović se 1942. javlja prvom ratnom pjesmom Pismo Jove Stanivuka partizana crvenoarmejcu Nikolaju Ivanoviču Krilovu, objavljenom u listu „Krajiški partizan“, u selu Agiću kraj Banjaluke. Iste godine objavljeno je i najpoznatije djelo Skendera Kulenovića poema Stojanka majka Knežopoljka. Prvi put je štampana kao posebna knjiga 1945. godine, i odmah postala svojina čitavog naroda. Umjetničkim osobenostima – motivom, likom, jezikom i ritmikom – Stojanka majka Knežopoljka predstavlja jedinstvenu fresku o borbi i osveti u našoj literaturi sa temom narodnooslobodilačke borbe i revolucije. S pravom je književna kritika lik majke Stojanke Knežopoljke poredila sa legendarnim likom Majke Jugovića iz narodne poezije. Kulenović je, pored ostalih, objavio i djela: Komedije, Ševa (poema) Svjetlo na drugom spratu (drama), Poeme, Soneti i roman Ponornica (1977). U svojim zrelim godinama Kulenović je sve više iskazivao svoj intimni svijet. Posebno su zapaženi njegovi soneti, zgusnute misli i savršenog izraza. U njima je nastavljena ona nit sa kojom je ovaj pisac i ušao u literaturu. O Skenderu Kulenoviću pisali su: Milan Bogdanović, Eli Finci, Slavko Leovac, Božo Milačić, Stevan Raičković, Božo Bulatović i Novica Petković. Ivo Andrić ga je okarakterisao kao umetnika „živog duha i bogatog srca”, koji „ume u dve brazde da ore” – u literalnoj i likovnoj. Književni i filmski kritičar Milan Vlajčić ga smatra jednom od najznačajnijih i najslojevitijih stvaralačkih ličnosti u jugoslovenskoj kulturi druge polovine prošlog stoleća. Za reditelja Mirzu Idrizovića, on je božanski daroviti mudrac, u kome su se sretno susreli istok, zapad, sever i jug. Čega god bi se dotakao, postajalo je umetnost, zapisao je o njemu Momo Kapor. Zulfikar Zuko Džumhur (1920‒1989), bio je novinar, slikar, karikaturista, ilustrator, književnik, scenarista, scenograf, kostimograf... Centar njegovog stvaralačkog univerzuma bio je list „Politika”, u kojoj je objavljivao putopise i karikature, gotovo četiri decenije. Džumhurov opus čini gotovo 10.000 karikatura, crteža i ilustracija, kao i 35 pozorišnih scenografija. Autor je sedam knjiga (tri su objavljene posthumno), a za prvu, „Nekrolog jednoj čaršiji” (1958) predgovor mu je napisao Ivo Andrić. To je jedini predgovor koji je naš nobelovac ikome ikada podario. Bio je koscenarista filma „Miris dunja” (1982) jugoslovenskog kandidata za „Oskara”. Najšire je upamćen kao tvorac i voditelj kultnog putopisnog TV serijala „Hodoljublja”, svojevrsnog hodočašća Evropom, Azijom i Afrikom. I danas, u vreme svakojakih tehnoloških televizijskih čudesa, „Hodoljublja” plene toplinom i pripovedanjem slikovitijim od slike. Ostalo je za Džumhurom i ono što izmiče faktografskom popisu. Ostalo je sijanje koje su upijali svi koji su imali privilegiju da ga upoznaju. Ostali su biseri mudrosti rasuti u intervjuima, u docnije zapisanim ili predanjem prenošenim kafanskim kazivanjima i anegdotama. I zato ne čudi što je u ovoj mračnoj 2020. zaiskrilo nekoliko manifestacija, kojima je obeležen vek od rođenja Zuke Džumhura. U njegovom rodnom Konjicu, u Sarajevu, u Beogradu i Herceg Novom, gde je proveo poslednje decenije života, oživela su sećanja na čoveka kome je ceo svet bio domovina, a sav ljudski rod porodica. Zukov zavičaj bili su ne samo predeli već i ljudi. Kako je to i sam rekao u jednom od poslednjih intervjua: „Ako sam i imao neku sreću u životu, to je sreća da se družim s ljudima s kojima se vredelo i vredi družiti.” Jedan od tih u kojima je ostavio svetlosti trag, bio je i pisac Mirko Kovač, koji mu je uzdario divnom posvetom u svom romanu „Kristalne rešetke” (1995). Glavni lik u šetnji Kalemegdanom sreće Zuka i s njim kratko razgovara, nakon čega zaključuje: „Kad god sam sreo Džumhura, nešto sam naučio.” A šta tek reći za roman „Zelena čoja Montenegra” (1992) kojim je Momo Kapor u literaturu pretočio višedecenijsko prijateljstvo s Džumhurom? Jedna od anegdota koju je Kaporovo pero sačuvalo, zbila se u Herceg Novom, dok je pored bašte kafane u kojoj su sedeli, oznojen i zadihan promakao neki pobornik džogiranja, kako se u to vreme nazivalo rekreativno trčanje. „Alah nam je dao tačan broj koraka koje ćemo napraviti u životu, a on, budala, žuri da ih što pre potroši”, prokomentarisao je Džumhur. Toj rečenici je naš biolog dr Predrag Slijepčević, profesor na Londonskom univerzitetu „Brunel”, pre nekoliko godina posvetio fantastičan esej, naslovljen „Balkanski Sokrat”. Prema njegovom tumačenju, Džumhurova poruka je da je egzistencijalni problem zapadne civilizacije (koju oličava oznojeni trkač) to što nije sposobna da razluči mudrost od ludosti: ‒ Prvi deo rečenice „Alah nam je dao tačan broj koraka koje ćemo napraviti u životu”, može se izraziti rečju optimum. Tačno onoliko koliko treba, ako je manje ne valja, ako je više isto tako ne valja. Filozofski, optimum je mudrost ili sposobnost da se zna svoje mesto u svetu. Drugi deo rečenice – „a on, budala, žuri da ih što pre potroši”, može se izraziti rečju maksimum. Filozofski rečeno, maksimum je ludost. Ludost je precenjivanje svog mesta u svetu. Sve što Zapad radi je bežanje od optimuma i težnja maksimumu ‒ poentira dr Slijepčević. A Zuko Džumhur je znao svoje mesto u svetu, koga je napustio pre 31 godine. Sahranjen je na današnji dan, na rođendan SFR Jugoslavije, države čiji je bio jedan od simbola. Otišao je pre godina krvavog razlaza. Na zaključak da je otišao neponovljivo dobar čovek, verovatno bi se dobroćudno namrštio. „Dobar čovek ne postoji, to je veštačka tvorevina, rezultat teške unutrašnje borbe sa samim sobom”, govorio je. Na lament da je s ovog sveta otišao prerano, sigurno bi se dobroćudno namrštio. Jer svakom je dat tačan broj koraka... Likovni simbol jedne epohe Karikaturu koja je vizuelni simbol raskida Titovog režima sa Staljinom i Informbiroom naslikao je upravo – Zuko Džumhur. Objavljena je 1951. u Književnim novinama”, a onda ju je preuzela „Politika”, zajedno s njenim autorom, koji je i „ozbiljno propisao” na stranicama našeg lista. Na karikaturi je Karl Marks za radnim stolom, a iznad njega na zidu – uramljena slika Staljina. Ovaj lucidni prikaz ideološke inverzije bila je prva karikatura stvorena iza „gvozdene zavese” koju je objavio neki zapadni list (nemački „Štern”), a uvrštena je i u brojne antologije. U Kusturičinom filmu „Otac na službenom putu” zaplet počinje kada glavni lik Mehmed Meša (tumači ga Miki Manojlović) komentariše Zukinu karikaturu rečima „E vala ga prećeraše”, nakon čega je, kao informbirovac, dopao robije. Tako je slikopisao Zuko Upečatljiv zapis o Džumhurovom kreativnom likovnom činu ostavio je i Minja Bojanić, dugogodišnji dopisnik podgoričke „Pobjede” iz Herceg Novog: „Svaki je četvrtak u nedelji bio dan njegove neskrivene novinarske groznice. Čak i u jeseni života, onu svoju čuvenu karikaturu za naslovnicu nedeljne „Politike” porađao je s vidljivom mukom, uz blagu nervozu i u pozi nekog sasvim odsutnog indijskog mudraca. Belinom papira formata A-4, tek bi se oglašavala jedva čujna škripa naliv-pera „monblan” ili „pelikan”, obavezno ispunjenih crnom tintom. Preko prve verzije, obično bi sledio novi list i dugo kopiranje s korekcijom početne ideje. Pa treći, četvrti, peti... Uglavnom, ispod stola bi svaki put ostajala gomila, čak i desetine varijanti Džumhurove iste „priče bez reči”. ‒ Crtež ište strogu higijenu, moraš stalno da ga čistiš i čistiš, da učiš, moj Bojaniću”, ponavljao bi, slavodobitno zatvarajući oveći roze koverat, nakon gotovo ritualnog kvašenja lepljivih rubova jezikom. Istom predanošću ispisivao bi i adresu: „Politika”, Beograd, Makedonska 29 ‒ zapisao je Minja Bojanić. Zulfikar Zuko Džumhur, bosanskohercegovački i jugoslovenski putopisac, slikar i karikaturista. Rođen je u Konjicu 24. septembra 1920. godine, a potiče iz stare ugledne ulemanske porodice. Otac mu je Abduselam Džumhur i majka Vasvija rođena Rufo. Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Beogradu, gdje mu je otac radio kao imam, a višu gimnaziju u Sarajevu 1939. godine. Počeo je studirati pravo, ali je prešao na likovnu akademiju i završio je u klasi Petra Dobrovića. Prve crteže je objavio u „Narodnoj armiji“ 1947, a od tada sarađuje kao karikaturista i ilustrator u „Ježu“, „Borbi“, „Vetrenjaci“, „Politici“, „Oslobođenju“, reviji „Danas“, NIN-u kao stalni saradnik i urednik. Objavio je više od 10.000 karikatura. Napisao je scenarije za više kratkih i tri za igrane filmove. Uradio je 35 scenografija za pozorište, a posljednjih deset godina radio je na sarajevskoj televiziji kao pisac scenarija i voditelj serija emisije Hodoljublje. Zajedno sa Momom Kaporom autor knjige „Zelena čoja Montenegra“. Umro je u Herceg Novom, a ukopan u rodnom Konjicu 29. novembra 1989. godine. Zuko Džumhur je bio izuzetan čovjek. Sâm predsjednik SFRJ Josip Broz Tito vrlo rado se družio s njim. Zuko je jedan od najvećih boema svoga vremena. KC

Vladan Djordjevic - U front Pripovetka iz zivota jednog bivseg kralja Munc i Karic, Beograd, 1913. Nedostaju korice, 132 strane. Knjizni blok je odlicno ocuvan. Kada se ukorici, bice ovo odlican primerak. Хипократ (Владан) Ђорђевић (Београд, 21. новембар/3. децембар 1844 — Баден, 31. август 1930) био је српски политичар, лекар, официр и књижевник. Ђорђевић је био председник министарског савета Краљевине Србије, санитетски пуковник и оснивач Српског црвеног крста[1] и Српског лекарског друштва.[2] Биографија Хипократ (Владан) Ђорђевић је рођен 21. новембра/3. децембра 1844. у Београду од оца Ђорђа Ђорђевића и мајке Марије Ђорђевић, рођене Леко. Отац Ђорђе, санитетски потпоручник, пореклом Србин, потицао је из северне Грчке. Мајка Марија рођена је у познатој београдској породици цинцарског порекла као кћерка Марка Лека и праунука Марка Лека из Влахоклисуре. Породица Леко, као и друге цинцарске породице, иселила се из данашње Северне Грчке у Аустрију, тј. Војводину, у Белу Цркву, због турских одмазда над православним становништвом. Из Беле Цркве доселила се породица Леко у Београд тридесетих година 19. века.[2] У духу грчко-цинцарске културе мајчине породице Владан је крштен као Хипократ, са жељом родитеља да буде лекар. То име је Ђорђевић носио све до матуре, када на предлог Ђуре Даничића почео да користи „народније“ име Владан, као превод другог дела свог имена (кратија, гр. - владавина).[2] Гимназију је завршио у Београду, а као ђак је био један од покретача Уједињене омладине српске и био њен секретар. У мају 1867. године када се у Москви одржавала етнографска изложба и Свесловенски састанак (Други свесловенски конгрес), Уједињена омладина српска је за свог представника изабрала Владана Ђорђевића.[3] Из Москве је слао извештаје листовима `Застави` у Новом Саду и `Србији` у Београду. Из извештаја се види да је био одушевљен целокупном манифестацијом. Под утицајем Јосифа Панчића, определио се за студије медицине у Бечу где је и докторирао 1869. Након опела Вуку Караџићу у Бечу, у грчкој капели је држао говор као тада још бечки студент.[4] Специјализацију из хирургије завршио је у Бечу (1869—1871) код чувеног професора Билрота и био је први школовани хирург у Србији. Да би усавршио своје хируршко знање, уз допуштење српске владе, одлази у Француско-пруски рат и укључује се у рад пруског санитета. У овом рату у близини Франкфурта Ђорђевић је организовао ратну болницу, што му је донело војни чин и похвале хирурга Лангебека.[2] Повратак и каријера у Србији до Мајског преврата Након повратка у Србију једно време радио је као приватни лекар, а затим је примљен у српску војску у којој постаје први санитетски пуковник. [а] Војни је лекар и шеф хируршког одељења војне болнице од 1871.[5] Један од оснивача Српско лекарско друштво (1872) и покретач часописа Српски архив за целокупно лекарство (1874). Од 1873. обављао је дужност личног лекара кнеза Милана. Један је од главних оснивача Црвеног крста у Србији (1876). У првом српско-турском рату (1876) је био начелник санитетске службе моравско-тимочке војске, а у другом (1877—1878) начелник санитетске службе врховне команде Српске војске. Основао је и био први управник Војне болнице у Нишу од (1878). Начелник је цивилног санитета Србије од 1879, а 1881. је испословао његову широку реформу. На његову иницијативу основано је Прво београдско друштво за гимнастику и борење, 26. децембра 1881, које је почело је са радом 3. јануара 1892. У српско-бугарском рату 1885/6. је био начелник санитетске службе врховне команде. Ђорђевић је био председник београдске општине 1884—1888, а министар просвете и привреде 1888. године у влади Николе Христића.[6] Потом прелази у дипломатију као посланик Србије у Атини од 1891. и у Цариграду од 1894. године, где је допринео постављању српских владика у Македонији. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888, а за редовног 15. новембра 1892. Председник је владе и министар иностраних дела од 11. октобра 1897. до 12. јула 1900. године. Његова влада радила је на стишавању жестоких партијских борби, економском напретку Србије и јачању њене војске. Поднео је оставку после најаве женидбе краља Александара Драгом Машин.[7] Породична гробница Владана Ђорђевића У затвору је на шест месеци 1906. године, због наводног објављивања државних тајни у књизи Крај једне династије. У току Првог светског рата био је у аустријској конфинацији, ради русофилства од анексионе кризе из 1908. године.[2] Владан Ђорђевић је преминуо последњег дана августа 1930. у санаторијуму у Бадену. Усамљен стар и болестан у 86 години живота окончао је свој живот некадашњи први доктор хирургије у обновљеној Србији, организатор цивилног и војног санитета, оснивач нишке Војне болнице, Српског црвеног крста, дипломата, политичар, министар, председник владе, академик, пуковник, писац безбројних романа... Држава је о свом трошку „без помпе и галаме“, сахранила овог српског великана на Новом гробљу у Београду, које је он и основао.[2] У оквиру прославе стогодишњице војне болнице у децембру 1938, у кругу Главне војне болнице му је откривен споменик.[8] Српска академија наука и уметности је 2020. годину прогласила годином Владана Ђорђевића.[9] Од 3. новембра до 13. децембра 2020. у Галерији САНУ одржава се изложба „Владан Ђорђевић: портрет неуморног ствараоца”.[10] У децембру 2021. у САНУ је одржан научни скуп „Владан Ђорђевић”.[11] Дела Фотографија спомен плоче код главног улаза на Ново гробље у Бeограду, јер је Ђорђевић био оснивач тог гробља пуковник Владан Ђорђевић Као председник Београдске општине Ђорђевић је је иницирао увођење плинског светла (јавне расвете), канализације и водовода и калдрмисање београдских улица. Изместио је гробље са Ташмајдана на Ново гробље, које су многи старији људи упамтили и као Владановац. Двадесет пет година је др Ђорђевић, као главни уредник бринуо о финансирању и изласку „Српског архива“, часописа који и данас излази и један је од најстаријих и најдуговечнијих медицинских часописа у свету. Издавао је и часопис Отаџбина од 1875. до 1892. године. Пуно је писао на историјске теме, као и романе, приповетке, песме и драме. Најважнији Ђорђевићеви радови су; Историја српског војног санитета, I-IV (1879—86), Крај једне династије, I-III (1905—1906), Српско-турски рат, I-II (1907), Albanesen und die Grossmachte (1913), Цар Душан, I-III (историјски роман, 1919-1920), Црна Гора и Аустрија 1814-1894 (1924), Успомене (1927).

Ivan Goran Kovačić JAMA / ilustr. Frano Baće (1948) Korice su kao na slici-neznatno oštećene po ivicama Unutršnjost deluje nekorišćeno Prelepe ilustracije Frano Baće 1948 Zagreb Frane Baće (Pakoštane, 3. listopada 1911. – Zagreb, 28. svibnja 1993.) bio je hrvatski slikar i grafičar. Ilustracije knjiga Ilustrovanje poezije Hrvatsko slikarstvo druge polovine xx veka rano Baće Životopis Uredi Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu završio je 1934. godine. Bio je vrstan pedagog, organizator i aktivan djelatnik Udruženja likovnih umjetnika Hrvatske. Bio je profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, na odsjeku grafike (1956. – 1982.), gdje je zajedno s Marijanom Detonijem 1956. osnovao Grafički odjel s dodiplomskim i postdiplomskim studijem.[1] Iste godine bio je uz Vilka Glihu Selana i Ivana Švertaseka suosnivač Radionice za obradu plemenitih metala pri Školi primijenjenih umjetnosti u Zagrebu (danas Radionica primijenjenih umjetnosti d.d.).[2] Uz grafiku i slikarstvo bavio se dizajnom stakla, obradom plemenitog metala, ilustracijama i opremom knjiga.[1] Na Akademiji likovnih umjetnosti radio je sve do umirovljenja 1982.[3] Иван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, ?13. јул 1943) је био хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар и партизан.[1][2] Иван Горан Ковачић Ivan Goran Kovačić.jpg Датум рођења 21. март 1913. Место рођења Луковдол, Аустроугарска Датум смрти 13. јул 1943. (30 год.) Место смрти Врбница, НДХ Биографија Уреди Рођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата Ивана и мајке Јеврејке Руже (девојачко Клајн)[3]. Основну школу је завршио у родном месту, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. Још као гимназијалац И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу[2], али је касније студије напустио. Као студент филозофије на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом. Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу. Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу. Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана.[2] Познату поему `Јама“ написао је у партизанима [2]инспирисан усташким злочинима у околини Ливна када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.[1] Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб: У планини мркој нек ми буде хум, Над њим урлик вука, црних грана шум. Љети вјечни вихор, зими висок снијег, Муку моје раке недоступни бријег. Споменик Ивану Горану Ковачићу у Загребу, дело Војина Бакића из 1963. У релативно кратком стваралачком раду, који је трајао непуних десет година, Горан је писао „песме, новеле, критике, започео два романа, преводио с енглеског, француског, руског и словеначког језика“. Читао је много, и то одабрану литературу. Преводио је, поред осталих, Шекспира, Бајрона, Шелија, Вајлда, Тенисона, Рембоа и Јесењина.[2] Волео је усмену књижевност, Мажуранића, Матоша, Назора и Жупанчича. По својим песничким схватањима припадао је оној групи уметника која је у прву лепоту песничког дела тражила у пуном складу форме и садржине. Борио се против „безидејног артизма“, али се није слагао ни са оним песницима који су „порицали или занемаривали естетику израза“. За живота Ковачић је издао збирку приповедака Дани гњева и припремао за штампу збирку песама Огњи и роже. Значајан је и његов есејистичко-критичарски рад, у коме је испољио смисао за веома танана идејно-естетска опажања и уопштавања. У тој области познати су му написи о Бјекославу Калебу, Ранку Маринковићу, Петру Шегедину, Драгутину Тадијановићу и другим. После ослобођења Накладни завод Хрватске издао је целокупно Ковачићево књижевно дело у седам књига, из којих је преведено на многе језике. О њему је 1979. године снимљен истоимени филм.[4] Дела Поезија (1932) Дани гњева (1936) Огњи и роже (постхумно објављено) Свети псовач (постхумно објављено) Есеји и оцјене (постхумно објављено) Заоставштина У спомен на Ивана Горана Кочића утемељена је 1964. године песничка манифестација Гораново прољеће, која се сваке године одржава 21. марта у родноме Луковдолу. Од 1971. године додјељује се најважнија хрватска песничка награда за целокупни песнички допринос `Горанов вијенац`, а од 1977. награда `оран за младе пјеснике` као и награда за најбољу песничку збирку од 2019.године.[1] У Горановој кући у Луковдолу 1975. године уређен је Меморијални музеј Иван Горан Ковачић.[5] Део пронађених посмртних остатака положен је 1996. у меморијални споменик чији је аутор Звонимир Крзнарић у Луковдолу.[1]

Korice su kao na slici Unutra je jako dobro očuvana Prelepe ilustracije Frano Baće 1948 Zagreb Frane Baće (Pakoštane, 3. listopada 1911. – Zagreb, 28. svibnja 1993.) bio je hrvatski slikar i grafičar. Ilustracije knjiga Ilustrovanje poezije Hrvatsko slikarstvo druge polovine xx veka Frano Baće Životopis Uredi Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu završio je 1934. godine. Bio je vrstan pedagog, organizator i aktivan djelatnik Udruženja likovnih umjetnika Hrvatske. Bio je profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, na odsjeku grafike (1956. – 1982.), gdje je zajedno s Marijanom Detonijem 1956. osnovao Grafički odjel s dodiplomskim i postdiplomskim studijem.[1] Iste godine bio je uz Vilka Glihu Selana i Ivana Švertaseka suosnivač Radionice za obradu plemenitih metala pri Školi primijenjenih umjetnosti u Zagrebu (danas Radionica primijenjenih umjetnosti d.d.).[2] Uz grafiku i slikarstvo bavio se dizajnom stakla, obradom plemenitog metala, ilustracijama i opremom knjiga.[1] Na Akademiji likovnih umjetnosti radio je sve do umirovljenja 1982.[3] Иван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, ?13. јул 1943) је био хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар и партизан.[1][2] Иван Горан Ковачић Ivan Goran Kovačić.jpg Датум рођења 21. март 1913. Место рођења Луковдол, Аустроугарска Датум смрти 13. јул 1943. (30 год.) Место смрти Врбница, НДХ Биографија Уреди Рођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата Ивана и мајке Јеврејке Руже (девојачко Клајн)[3]. Основну школу је завршио у родном месту, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. Још као гимназијалац И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу[2], али је касније студије напустио. Као студент филозофије на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом. Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу. Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу. Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана.[2] Познату поему `Јама“ написао је у партизанима [2]инспирисан усташким злочинима у околини Ливна када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.[1] Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб: У планини мркој нек ми буде хум, Над њим урлик вука, црних грана шум. Љети вјечни вихор, зими висок снијег, Муку моје раке недоступни бријег. Споменик Ивану Горану Ковачићу у Загребу, дело Војина Бакића из 1963. У релативно кратком стваралачком раду, који је трајао непуних десет година, Горан је писао „песме, новеле, критике, започео два романа, преводио с енглеског, француског, руског и словеначког језика“. Читао је много, и то одабрану литературу. Преводио је, поред осталих, Шекспира, Бајрона, Шелија, Вајлда, Тенисона, Рембоа и Јесењина.[2] Волео је усмену књижевност, Мажуранића, Матоша, Назора и Жупанчича. По својим песничким схватањима припадао је оној групи уметника која је у прву лепоту песничког дела тражила у пуном складу форме и садржине. Борио се против „безидејног артизма“, али се није слагао ни са оним песницима који су „порицали или занемаривали естетику израза“. За живота Ковачић је издао збирку приповедака Дани гњева и припремао за штампу збирку песама Огњи и роже. Значајан је и његов есејистичко-критичарски рад, у коме је испољио смисао за веома танана идејно-естетска опажања и уопштавања. У тој области познати су му написи о Бјекославу Калебу, Ранку Маринковићу, Петру Шегедину, Драгутину Тадијановићу и другим. После ослобођења Накладни завод Хрватске издао је целокупно Ковачићево књижевно дело у седам књига, из којих је преведено на многе језике. О њему је 1979. године снимљен истоимени филм.[4] Дела Уреди Поезија (1932) Дани гњева (1936) Огњи и роже (постхумно објављено) Свети псовач (постхумно објављено) Есеји и оцјене (постхумно објављено) Заоставштина Уреди У спомен на Ивана Горана Кочића утемељена је 1964. године песничка манифестација Гораново прољеће, која се сваке године одржава 21. марта у родноме Луковдолу. Од 1971. године додјељује се најважнија хрватска песничка награда за целокупни песнички допринос `Горанов вијенац`, а од 1977. награда `оран за младе пјеснике` као и награда за најбољу песничку збирку од 2019.године.[1] Меморијални музеј Иван Горан Ковачић Уреди У Горановој кући у Луковдолу 1975. године уређен је Меморијални музеј Иван Горан Ковачић.[5] Део пронађених посмртних остатака положен је 1996. у меморијални споменик чији је аутор Звонимир Крзнарић у Луковдолу.[1]

Prvo izdanje kultne knjige za decu Gustava Krkleca „Telegrafske basne“ iz 1952. s ilustracijama hrvatske slikarke Vesne Boričić. Stanje: nedostaje rikna (v. sliku), potpis na predlistu, osim toga kompletno, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Izuzetno retko u ponudi. Autor - osoba Krklec, Gustav, 1899-1977 Naslov Telegrafske basne / stihovi Gustav Krklec ; ilustracije Vesna Borčić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1952 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 52 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Borčić, Vesna ISBN (Karton) Napisano je mnogo basni, a djeca najviše vole basne Gustava Krkleca jer su kratke i još se rimuju. Za razliku od ostalih basni njihovo nije da samo kritiziraju i pokušavaju djecu naučiti važnim životnim lekcijama, one su napisane kako bi nasmijale svakog čitatelja, kako mlađeg tako i starijeg. Telegraske basne su napisane s namjerom da se čitatelj nasmije najčešćim ljudskim manama, pa je tako u velikom djelu prisutno puno ismijavanja. Spomenute basne su pjesme koje je Krklec prvo pisao za svoju kćer, a koje su tek kasnije dobile naziv “Telegrafske”. Odakle naziv “Telegrafske basne”? Telegraf je nekada bio jedini uređaj putem kojeg su se mogle sve poruke brzo prenijeti. Bilo je to važno kada nije bilo drugog načina, a upravo je Krklec smatrao da je potrebno da do što većeg broja čitatelja dođu poruke koje je on iznio u šaljivim pričama. Basne Gustava Krkleca imaju četiri stiha, s tim da svi stihovi u jednoj pjesmi imaju podjednak broj slogova. Napisane su kako bi ismijale ljudske slabosti. Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. - Zagreb, 30. listopada 1977.), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells. Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine. Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun. Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen a kraj rata je dočekao u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine. Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Djela Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada `Hrvatski orač`, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović) Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, knj. 1: Srebrna cesta: pjesme, knj. 2.: Žubor života: pjesme, knj. 3.: Lica i krajolici, knj. 4.: Pisma iz provincije, knj. 5.: Noćno iverje, knj. 6.: Majmun i naočari, Alfa, Zagreb, 1977. Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču. U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca. Borčić, Vesna, hrvatska slikarica i grafičarka (Split, 16. V. 1920). Diplomirala na zagrebačkoj Akademiji likovnih umjetnosti 1945 (Lj. Babić), a specijalni tečaj grafike završila kod T. Krizmana. Slika i radi u svim grafičkim tehnikama, ostvarujući lirske kompozicije naglašenih svjetlosnih kontrasta. Ilustrira dječje knjige, crta kazališne kostime i izrađuje dekorativne keramičke predmete. KC (K)

Kao na slikama Retko Živojin Žujović Živojin Žujović (Vračević kod Valjeva, 10. novembar 1838 — Beograd, 25. april 1870) je bio srpski publicista i prvi srpski socijalistički ideolog. Biografija[uredi | uredi izvor] Spomen bista u Lajkovcu Osnove pismenosti stekao je u manastiru Bogovađa, a zatim nastavio školovanje na Bogosloviji u Beogradu. Školovanje je nastavio u Rusiji na Duhovnoj seminariji u Kijevu i Duhovnomj akademiji u Petrogradu. Svoju publicističku delatnost započeo je u Petrogradu sarađujući sa tamošnjim časopisima, među kojima treba izdvojiti „Savremenik“ i „Otadžbinski zapisi“. Kad mu je u oktobru 1864. ukinuta državna stipendija zbog navodne veze s vođama opozicije, Žujović je posle izvesnog vremena otišao iz Rusije, živeo do marta 1866. u Minhenu, odakle je prešao u Švajcarsku u Cirihu. Tu je već bolestan na plućima, u leto 1867. završio „Kurs pravnih i socijalnih nauka“, a posebno se zainteresovao za učenje francuskih, nemačkih i engleskih Socijal-utopista, od kojih je neka posle propagirao i popularizovao u svojim radovima, kao što su „O nadnici“, „Uporedni napredak slobode i rada“, „Opšta načela u savremenom društvu, po Prudonu“, „Zakon o radnjama“. Svetozar Marković ga je nazvao prvim socijalistom među Srbima. Po povratku u Srbiju Žujović nije uspeo da dobije katedru na Velikoj školi, na čemu je nastojao, već je postavljen za činovnika u Ministarstvu finansija. Pisao je u „Glasniku Srpskog učenog društva“, „Letopisu Matice srpske“ i u listu „Srbija“. Живојин Жујовић Живојин Жујовић живојин_жујовић.jpg Рођење: 10. новембар 1838. Врачевићи, Кнежевина Србија Смрт: 7. мај 1870. Београд, Кнежевина Србија Познат као: социолог и службеник „први социјалистa међу Србима” Живојин Жујовић (Врачевићи, 10. новембар 18381)2) — Београд, 25. април/7. мај 1870), српски теолог и социолог, секретар Министарства финансија. Живот и рад Растао је у тешким околностима, у сиромашној породици.3) Завршио је духовну академију у Кијеву, а филозофију је учио у Петрограду, Минхену,4) Цириху. Током студија у Русији два пута је губио стипендију. Први пут маја/јуна 1863. када је прешао са духовне академије у Петрограду, на Петроградски универзитет, са образложењем да је стипендија била за богословске науке. Стипендија му је враћена наредне године у јулу. Други пут је изгубио стипендију октобра/новембра 1864. из политичких разлога. Скренуо је пажњу царске полиције на себе, још јуна 1863, када је објавио чланак Словенски југ у револуционарно-демократском часопису „Современник”, у коме је критиковао лоше прилике у Србији. Председник цензорског комитета је тада упозорио све цензоре да обрате пажњу о таквим Жујевићевим чланцима. Стипендија му је на крају одузета због сарадње са женевским часописом „Слобода”, који је водио ондашњи Владимир Јовановић, опозиционар5) и политички емигрант кнеза Михаила. Пошто је полиција доставила информацију Министарству, оно му је одузело стипендију са образложењем да своје време користи како би одржавао везе са политичким противницима, уместо да учи.6) Како се после тога нашао у материјалним тешкоћама, одустао је од сарадње са „Слободом” и почео да води рачуна о садржини чланака, које је објављивао у руској штампи. Стипендију је почео поново да прима у новембру 1865.7) После тога је тражио да пређе да студира на неком од немачких универзитета, што му је и одобрено, тако да се марта 1866. пребацио да студира у Минхену. У Минхену је учествовао у раду омладинског друштва „Завера”, које се бавило друштвеним проблемима, а њени чланови су, између осталих, били Милисав Миловановић, Урош Кнежевић, Настас Петровић, Лазар Протић, Јован Павловић. Већина чланова друштва су били словенског порекла, али су долазили и гости из других земаља: Немци, Румуни и Швајцарци.8) Због ратне опасности у Минхену, о чему је обавестио министарство, одобрен му је премештај на студије у Цириху, где се нашао крајем октобра 1866. У Цириху је активно учествовао у оснивању друштва „Словенски скуп”, са више од 60 чланова, које се борило за уједињење свих Словена и ослобађање и уједињење Јужних Словена.9) Августа 1867. вратио се у Србију, где је својим јавним и публицистичким радом убрзо стекао висок углед, али није успео да постане професор на Великој школи, како је очекивао, већ је најпре добио место писара у Министарству финансија.10) Умро је у Београду 25. априла/7. маја 1870. Сахрањен је уз почасти наредног дана.11) Дела Прве социјалистичке идеје у Србији јавиле су се у управо у његовим чланцима, које је објавио крајем 19. века.12) Радио је у политичком листу „Србија”, у „Гласнику” Српског ученог друштва и „Летопису” Матице српске. Писао је о економским и социјалним питањима. Тако је објавио: О надници, Упоредни напредак слободе и рада, Општа начела за реформу данка у данашњем друштву, по Прудону, О закону и радњама и друга дела. По начину писања припадао је социјалистичком покрету 19. вијека. Светозар Марковић га је стога прозвао првим социјалистом међу Србима.13) Академик Био је редовни члан Српског ученог друштва (Одбора за науке филозофске и филолошке) од 25. јануара/6. фебруара 1870.14)15) За секретара Министра финансија је изабран два месеца касније.16) socijalizam

U dobrom stanju. Naknadni tvrdi povez, originalni meki povez zadržan. Ljudi na ostrvu : pripovetke / Niko Bartulović Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1931 Beograd : Geca Kon, 1931 (Beograd : Orao) Fizički opis 174 str. ; 20 cm Niko Bartulović (Stari Grad na Hvaru, 23. decembar 1890 – 1945) je bio jugoslovenski književnik, novinar, pozorišni reditelj i prevodilac. Pripadao je Organizaciji jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA). Za knjigu „Ljudi na ostrvu“, dobio je Nagradu Kolarčeve zadužbine *********** Obrazovanje i rana delatnost Rođen je 23. decembra 1890. godine u zanatlijskoj porodici u Starom Gradu na Hvaru. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Roditeljska želja je bila da se školuje za katoličkog sveštenika, ali je on upisao Realnu gimnaziju u Splitu, da bi maturirao u Zadru. Studirao je slavistiku na Filozofskom fakultetu u Pragu i Gracu, od 1909. do 1912. godine. Postao je suplent (profesorski pripravnik) gimnazije u Kotoru 1912. godine, odakle je otpušten zbog političkih stavova o nacionalnom pitanju Južnih Slovena. U jednoj pesmi se slavio nadu da će u Dalmaciju doći kralj Petar I Karađorđević. Uhapšen je od austrougarskih vlasti 26. jula 1914. godine, uoči objave rata Kraljevini Srbiji. U tom trenutku je bio saradnik lista `Sloboda` iz Splita, jedinih dalmatinskih novina koje nisu ožalile ubistvo austrougarskog nadvojvode Franca Ferdinanda. Osuđen na zatvorsku kaznu, koju je služio u Šibeniku, Mariboru, Gradačcu, Gracu i Karlau. Osuđen je na pet godina zatvora, ali je izašao nakon tri i po godine i otišao na lečenje. U Mariboru je delio ćeliju sa Ivom Andrićem, a tu su zajedno čitali knjigu Serena Kjerkegora `Ili-ili`. Napisao je predgovor za prvo izdanje prve knjige Ive Andrića „Ex Ponto“, objavljeno u Zagrebu 1918. godine. Svoj prvi književni rad „Kuga: drama u tri čina“, štampao je u Zagrebu 1918. godine. Dve godine kasnije, objavio je i zbirku pripovedaka „Ivanjski krijesovi“. Časopis „Književni jug“ Bartulović je pred kraj Prvog svetskog rata 1918. godine, osnovao časopis „Književni jug“ i radio kao njegov glavni urednik. Sedište redakcije je bilo u Zagrebu (Gundulićeva ulica 29), a njeni članovi su bili Ivo Andrić, Vladimir Ćorović i Branko Mašić. Kasnije su se uredništvu pridružili Miloš Crnjanski i Anton Novačan. U programskom tekstu na početku prvog broja „Književnog juga“, Bartulović je zapisao: „Zadaci jugoslavenstva su za nas zadaci čovječanstva, a sve skupa pojednostavljeno: zadaci pojedinca.“ Časopis je osnovan na čisto jugoslovenskim temeljima i u skladu s tim prilozi su bili štampani na ćirilici i latinici. Najznačajniji pisci su se javili svojim prilozima u ovom časopisu, a među njima su bili Tin Ujević, Miroslav Krleža, Vladimir Nazor, Isidora Sekulić, Sima Pandurović, Aleksa Šantić, Ivo Vojnović, Ivan Cankar... Međuratni period Kao pristalica jugoslovenstva, radosno je dočekao raspad Austrougarske monarhije. Pošto su vlasti u Zagrebu odlagale ujedinjenje, Bartulović je predlagao da se Dalmacija samostalno ujedini sa Kraljevinom Srbijom, ne čekajući odluku Zagreba. U čast dolaska kraljice Marije Karađorđević u Split 11. maja 1923. godine, Narodno pozorište za Dalmaciju je izvelo deo predstave Bijedna mara, po Bartulovićevom tekstu i u njegovoj režiji. U Splitu je bio upravnik Narodnog pozorišta od 1926. do 1930. godine, kada prelazi u Beograd. Priredio je spomen knjigu u čast desete godišnjice vladavine kralja Aleksandra I Karađorđevića 1931. godine. Uređivao je listove „Javnost“ (1935-1937), „Krug“ (1937) i „Vidici“ (1937-1940). Bio je i član uredništva Srpskog književnog glasnika. Bio je član Srpskog PEN centra, ogranka Međunarodnog PEN centra, udruženja pesnika, esejista i pisaca. Prevodio je sa češkog, italijanskog i slovenačkog jezika, a dela Ivana Cankara je prevodio na češki jezik. Organizacija jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA) Pristupio je Jugoslovenskoj naprednoj nacionalističkoj omladini (JNNO), neposredno po osnivanju 1921. godine u Splitu. Organizacije je 16 meseci kasnije promenila ime u Organizacija jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA). Govorio je na prvom kongresu Organizacije jugoslovenskih nacionalista, koji je održan u Splitu od 1. do 3. decembra 1921. godine, na Dan ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, povodom druge godišnjice nastanka Kraljevine SHS. Na kongresu je izabran za potpredsednika Direktorijuma. Učestvovao je u izdavanju list „Pobeda“, glasila organizacije. Drugi svetski rat Bartulović je pokušao da tokom Aprilskog rata 1941. godine, napusti Kraljevinu Jugoslaviju i ode u emigraciju. Njegov avion nije poleteo iz Nikšića, a drugi avion u kojem se nalazio njegov stari prijatelj Vladimir Ćorović, doživeo je nesreću i odveo putnike u smrt. Vratio se u Split, tada u italijanskoj okupacionoj zoni. Učestvovao je u radu odbora za pomoć izbeglicama iz Nezavisne Države Hrvatske. Izvori navode da se tokom proleća 1943. godine u Kolašinu, sastao sa advokatom Dragišom Vasićem, potpredsednikom Srpskog kulturnog kluba i jednom od prvih ljudi koji se, iako levičar, na početku rata pridružio pokretu pukovnika Dragoljuba Draže Mihailovića. Kao splitski delegat, Bartulović je prisustvovao Svetosavskom kongresu u selu Ba, 27. i 28. januara 1944. godine. Kapitulacija Italije je dovela do toga da u Split uđu ustaške i nemačke snage. Bartulović je uhapšen 29. marta 1944. godine i ostao je u zatvoru do oslobođenja Splita 26. oktobra 1944. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga br 2. ima malo ostecen cosak nulte stranice, sve ostalo uredno! Knjiga I. 1902. godina Sadrzaj: - Svetisalv i Mileva - Milos Obilic - Laza i paralaza Knjiga II. 1903. godina Sadrzaj: - Nahod Simeon - Tvrdica Knjiga III. 1909. godina Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2] Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila `suva` - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane `latinske administracije Mađarske` 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jovan Sterija Popović Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom - Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca.[6] Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[7] Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[9] Književni rad Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu. Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine. Detalj spomenika Jovanu Steriji Popoviću ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Pozorišni plakat za `Smrt Stefana Dečanskog` 1841. Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[10] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar. Muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”. Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854) Proglas povodom 100godišnjice rođenja i 50godišnjice smrti (1906). U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravljivoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[11], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[12] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[11] Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti.[13] Sterijino pozorje Glavni članak: Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji.

Retko sa omotom (Pavle Bihaly), stanje kao na slikama, knjiga odlično očuvana, bez pisanja. Autor - osoba Горки, Максим Naslov Život Matveja Kožemnjakina : roman. Knj. 1, Sin monahinje / Maksim Gorki ; prevli Mira Čehova, Radovan Zogović Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1939 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1939 (Beograd : Beletra) Fizički opis 314 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Чехова, Мира Зоговић, Радован Zbirka ǂBiblioteka ǂNolit. Dela Maksima Gorkog ; 1 Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 — 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. — Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska - Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine, - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. -------------------------------------- Алексеј Максимович Пешков (rus. Алексей Максимович Пешков; 28. mart, 16. mart po Julijanskom kalendaru, 1868 - 14. jun 1936), poznatiji kao Maksim Gorki (rus. Максим Горький), je bio sovjetski pisac, osnivač književnog metoda socijalističkog realizma i politički aktivista. Rođen je u Nižnjem Novgorodu a umro je u Moskvi. Od 1906. do 1913. i od 1921. do 1929. je živeo u inostranstvu; nakon povratka u Sovjetski Savez, prihvatio je kulturnu politiku toga vremena, mada mu nije bilo dozvoljeno da napušta zemlju. U 19. godini pokušao je samoubistvo. Agitirao je protiv carizma, tražio društvo revolucionara narodnjaka i branio interese siromašnih. Godine 1905. piše proglase protiv vojske, policije, cara i biva zatvoren, a oslobođen je na protest intlektualaca mnogih zemalja. Godine 1906. ilegalno napušta zemlju i ostaje u emigraciji do 1913., gdje se bori za obustavljanje svake pomoći carskoj Rusiji. U svojim prvim pripovetkama opisuje egzistenciju ljudi sa dna društvene lestvice. U nizu članaka prikazuje svoje neprijateljstvo prema fašizmu i malograđanskoj sebičnosti. Smisao umetnosti tražio je u istini, stvaralačkom radu i afirmaciji čovečnih odnosa među ljudima. KC