Naziv: Second alcibiade, hippias mineur, premier alcibiade-euthyphron-lachés, charmide, lysis, hippias majeur, ion Autor: Platon Godina izdanja: 1967 Izdavač: Garnier-Flammarion, Paris Povez: Mek Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: OBJAVA O ŽIVOTU I DELU PLATONA ŽIVOT Platon je rođen u Atini godine ~428~427 u demi Collitos. Prema Diogenu Laercijskom, njegov otac Ariston vodi poreklo od Kodrosa. Njegova majka Perictione, sestra Harmide i prva rođaka Kritija, tiranina, poticala je od Dropida, koga Diogen Laertije daje kao Solonovog brata. Platon je imao dva starija brata, Adeimanta i Glaukona, i sestru Potone, koja je bila majka Speusippa. Njegov otac Ariston morao je rano da umre; jer se njegova majka preudala za njegovog strica Pirilampa od koga je dobila sina Antifona. Kada je Platon umro, iz porodice je ostalo samo jedno dete, Adejmantus, koji je nesumnjivo bio unuk njegovog brata. Platon ga je učinio svojim naslednikom, a nalazimo ga i članom Akademije pod Ksenokratom; Platonova porodica je verovatno izumrla sa njim; jer o tome više ne čujemo. Bilo je uobičajeno da dete nosi ime svog dede, a Platon je trebalo da se zove Aristokle kao on. Zašto je dobio ime Platon, koje je takođe bilo uobičajeno u to vreme? Diogen Laertije izveštava da mu ga je dao njegov majstor gimnastike zbog njegove veličine; ali drugi to objašnjavaju drugim razlozima. Porodica je posedovala imanje u blizini Kefisije, na Kefizu, gde je dete nesumnjivo naučilo da voli mir polja, ali je za potrebe školovanja moralo da provede veći deo detinjstva u gradu. Bila je veoma dobro negovana, kako i priliči visokorođenom detetu. Prvo je naučio da poštuje bogove i da poštuje obrede religije, kao što se radilo u svakoj dobroj kući u Atini, ali bez misticizma ili sujeverja bilo koje vrste. On će održavati ovo poštovanje prema religiji tokom svog života i nametnuti ga svojim zakonima. Pored gimnastike i muzike, koji su činili osnovu atinskog obrazovanja, tvrdi se da je učio i crtanje i slikanje. U filozofiju ga je uveo...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čedomil Veljačić (Zagreb, 18.6. 1915 - Kalifornija, 28.12. 1997.) je jedan od najznačajnijih predstavnika jugoslovenskog budizma u drugoj polovini 20. veka. Rođen je 1915. godine u Zagrebu, gde 1939. godine završava Filozofski fakultet. Poticaji ka budizmu Zgrožen užasima Drugog svetskog rata, po sopstvenom kazivanju, sredinom ratnog razdoblja mu pod ruke dolazi italijanski prevod Bhagavad Gite koji na njega ne ostavlja dublji utisak. Šta više, Bhagavad Giitu je uvek smatrao više-manje ratno-huškaškim delom ranog, neuljuđenog i divljeg arijevskog plemstva koje opravdava ubijanje i volju za dominacijom. Sličan utisak već u mladosti na Veljačića ostavljaju dela judeo-hrišćanskog kulturnog kruga. Stoga, već ranije mnogo veću utehu nalazi u Gandijevskoj etici nenasilja i učenjima bliskim džainizmu i budizmu. Doktoriranje i predavanja Verovatno su ga ta rana iskustva i traganja usmerila ka daljnjem istraživanju istočnih filozofija, pa 1962. godine doktorira s tezom „Komparativno izučavanje indijske i evropske filozofije“ i već sledeće godine postaje voditelj kolegijuma azijskih filozofija na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. U tom razdoblju zajedno s kolegama profesorima Radoslavom Katičićem i Svetozarom Petrovićem sudeluje u osnivanju studija indologije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Veljačić u razdoblju od 1963. do 1965. boravi u Indiji kao gostujući profesor u okviru indijsko-jugoslovenske kulturne razmene i predaje na poznatim sveučilištima u Madrasu (južna Indija), Delhiju i Šantiketanu (istočna Indija, pokrajina Bengal, sveučilišna ustanova osnovana od strane poznatog indijskog nobelovca Rabindranata Tagora). Razdoblje provedeno u Indiji je Veljačić iskoristio za daljna proučavanja indijskih filozofija, posebno budizma, usavršavanje jezika (sanskrita, palija i ostalih prakrta) te intenzivno prevođenje nekih od temeljnih indijskih filozofskih dela, kao i za pisanje komparativnih studija istočnih i zapadnih filozofija. Zgrožen svetom, po sopstvenom kazivanju - Sartreovskom mučninom, u njemu je tinjala iskra žudnje za budističkim povlačenjem, tačnije begom, iz sveta. Mladalačka zgroženost nad nasiljem i ljudskim zločinima, u Veljačića je bila osnova koja je kasnije pokrenuta osećajima dubokog gnušanja nad konzumentskim materijalizmom socijalizma i kapitalizma podjednako, a dodatno i najezdom naraštaja hipija sa „divljeg zapada“, kako ga je nazivao, čiju je masovnu navalu u besciljnom traganju za smislom života lično svedočio u Indiji tokom 60`tih godina. Povlačenje u budistički hram Tako početkom 1966. godine odlazi u Šri Lanku i ispunjava svoj san o zaređivanju u budistički teravadski prosjački red. Nakon dve godine pripravništva, 1968. godine biva potpuno zaređen i uzima monaško ime Bhikkhu (monah, prosjak) Nana-jiivako (koji živi znanje). U meditativnoj osami piše svoja glavna dela i nebrojene članke, pisma, osvrte, pisane i objavljivane na hrvatskom, engleskom i nemačkom jeziku. Odlazak u budističke monahe Veljačiću daje svojevrsnu aureolu legendarnog i mističnog junaka ili sveca, a njegova naglašena akademska aktivnost, uprkos udaljenosti i boravku u Šri Lanki (s koje se, usprkos stalnom zapitkivanju znatiželjnih s područja Jugoslavije, nikada nije vratio) ga i dalje održava stalno prisutnim u jugoslovenskim i zapadnim akademskim krugovima. Pisanje Kao svojevrsna legenda i pionir jugoslovenskog akademskog izučavanja istočnih filozofija (posebno budizma), Veljačič uskoro postaje i naš najpoznatiji popularni predstavnik budizma i uopšte istočnih filozofija. Tako je u razdoblju druge polovine 20. veka postao najpoznatije ime domaće filozofske indologije, i najplodniji domaći pisac na tom području. Pokrenuo je mnoge ljude i izvan akademskih krugova na traganje za smislom u okviru budizma i ostalih istočnih filozofija. Iako u osami na udaljenoj Šri Lanki, Veljačić tako postaje najpoznatiji misionar budizma u Jugoslaviji. Pod njegovim uticajem i vođstvom nastavljaju delovati poznata imena domaće filozofske indologije, od kojih je najpoznatija svakako Rada Iveković, tadašnja profesorica zagrebačkog Filozofskog fakulteta, koja je uz Veljačića postala najplodnija domaća autorka komparativnih studija i prevodilac brojnih istočnih (posebno budističkih) filozofskih dela. Kraj života Na `pustinjačkom otoku`, kako ga je zvao, ostaje sve do 1989. godine, kada mu se zdravlje pogoršava, a ratna zbivanja koja su toliko snažno obeležila njegovu mladost, i koja su se nekako baš u to vreme pripremala da ponovo razore zemlju iz koje je potekao, konačno ga sustižu u obliku građanskog rata i na njegovoj pustinjačkoj Šri Lanki. Tako na nagovor svoje ćerke Snježane Akpnikar (s kojom je radio na istraživanju ostataka jainske kulture u predislamskoj Arabiji), prelazi živeti u SAD, gde je poslednje godine života proveo u mahayanskom manastiru Deset hiljada Buda u Kaliforniji, gde mirno umire 28. decembra 1997. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hem. olovkom ostavljane kvacice na marginama i po koja recenica podvucena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Anri Lefevr (16. jun 1901 – 29. jun 1991) bio je francuski marksistički filozof i sociolog, poznat kao začetnik kritike svakodnevnog života, po uvođenju koncepta prava na grad i proizvodnju društvenog koncepta, i po svom radu na dijalektici, otuđenju, i kritici staljinizma, egzistencijalizma i strukturalizma. U svojoj plodonosnoj karijeri Lefevr je napisao više od šezdeset knjiga i trista članaka henri lefebvre, marksizam Lefevr je rođen u Ažemu u Francuskoj. Studirao je filozofiju na Pariskom univerzitetu (Sorboni), diplomirao je 1920. godine. Do 1924. radio je sa Polom Nizanom, Džordžom Fridmanom, Džordžom Pulicerom i Pjerom Moranzom u filozofskoj grupi tražeći „filozofsku revoluciju”.[2] Ovo ih je dovelo u kontakt sa nadrealistima, dadaistima, i drugim grupama pre nego što su krenuli dalje ka Francuskoj komunističkoj partiji. Lefevr se pridružio Francuskoj komunističkoj partiji 1928. i postao jedan od najistaknutijih francuskih marksističkih intelektualaca tokom druge polovine 20. veka, pre stupanja u Francuski pokret otpora.[3] Od 1944. do 1949. bio je direktor Radiodifuzije Francuske, francuski radio se emituje u Tuluzu. Među njegovim radovima visoko uticajan bio je antistaljinistički tekst nazvan Dijalektički materijalizam (1940). Sedam godina kasnije, Lefevr objavljuje svoju prvu knjigu Kritika svakodnevnog života, koja će kasnije služiti kao primarna intelektualna inspiracija za osnivanje COBRA-e i na kraju Situcionističke internacionale.[4] Njegov rani rad na metodu je bio pozdravljen i pozajmljen od strane Šartra u Kritici dijalektickog razloga (1960). Tokom Lefevrove tridesetogodišnje saradnje sa Komunističkom partijom bio je izabran da objavi kritičke napade na protivničke teoretičare, naročito egzistencijaliste poput Šartra i Lefreovog bivšeg kolege Nizana[5] samo da bi namerno doveo do sopstvenog isključenja iz partije zbog svojih jeretičkih teoretskih i političkih mišljenja 50-ih godina 20. veka. Ironično, tada je od služenja kao primarni intelektualac u PCF-u postao jedan od najvažnijih francuskih kritičara politike PCF. 11961. Lefevr je postao professor sociologije na Univerzitetu u Strazburu, pre pridruženja fakultetu na novom univerzitetu na Nanteru 1965. bio je jedan od najpoštovanijih profesora, i uticao je i analizirao Majsku pobunu 1968. Lefevr je uveo koncept prava na grad u svojoj knjizi Le Droit à la ville[6][7] (objavljivanje knjige prethodi majskim pobunama 1968 koje su se dogodile u mnogim francuskim gradovima). Nakon objavljivanja ove knjige, Lefevr je napisao nekoliko uticajnih radova o gradovima, urbanizmu i prostoru, uključujući i The Production of Space (1974) koji je postao jedan od najuticajnijih i tečko citiranih radova urbane teorije. Do 1970. Lefevr je takoše objavio neke od prvih ktitičkih izjava o radu post-strukturalista, posebno Fukoa.[8] U narednih nekoliko godina je bio uključen u uređivacku grupu Argumenti, a časopis Nova levica koji je u velikoj meri poslužio da omogući Francuskoj javnosti da se upozna sa centalnoevropskim revizinizmom.[9] Lefevr je umro 1991. Časopis Radikalna filozofija je izdao čitulju, ceneći njegovu dugu i kompleksnu karijeru i uticaj: Najplodniji francuski marksistički intelektualac umro je u noći između 28. i 29. juna, manje od dve nedelje nakon njegovog devedesetog rođendana. Tokom svoje duge karijere, njegov rad je postao moderan i izašao iz mode nekoliko puta, i imao je uticaj na razvoj ne samo filozofije, vec i sociologije, geografije, politickih nauka i knjizevnih kritika. Kritika svakodnevnog života Jedan od Lefevrovih najvažnijih doprinosa socijalnoj misli je ideja „kritike svakodnevnog života”, čiji je začetak 1930. Lefevr je definisao svakodnevni život, dijalekticki kao raskršće između „iluzije i istine, moći i bespomoćnosti, raskršće između sektora koji čovek kontroliše i sektora koji ne kontrolise” i gde se neprestano javlja transformativni sukob između različitih, specifičnih ritmova: telesnih poliritmičnih snopova prirodnih ritmova, fizioloških (prirodnih) ritmova i socijalnih ritmova.[10] Svakodnevnica je bila ukratko prostor u kom se ceo život pojavljuje između kog sve fragmentirane aktivnosti zauzimaju mesto. To je bio ostatak. Dok je tema prezentovala sebe samu u mnogim radovima, bilo je posebno naglašeno u njegovim istoimenim studijama 3 koje su izasle u nastavcima, posle nekoliko decenija, 1947. 1961. i 1981. Lefevr je tvrdio da je svakodnevni život bio nerazvijen sektor u poređenju sa tehnologijom i proizvodnjom, štaviše, sredinom 20. veka kapitalizam je promenio svakodnevni život tako što ga je kolonizovao, pretvorio u zonu čiste potrošnje. U ovoj zoni svakodnevnice (dosade), zajedničko za sve bez obzira na klasu i specijalizovanost, jeste to da samokritika svakodnevne realnosti uprkos socijalnim obećanjima slobodnog vremena može da dovede ljude do razumevanja, a onda i do promena njihovih svakodnevnih života. Ovo je bila suština za Lefevra zato što je za njega svakodnevni život bio tamo gde je video da kapitalizam preživljava i reprodukuje se. Bez revolucije svakodnevnog života, kapitalizam će nastaviti da umanjuje kvalitet svakodnevnog života i da inhibira stvarni samoizražaj. Kritika svakodnevnog života je bila presudna jer po njemu samo kroz razvoj uslova ljudskog života, a ne kroz apstraktnu kontrolu proizvodnih snaga, ljudi mogu da dostignu utopijsko postojanje. [11] Lefevrov rad o svakodnevnom životu je bio izrazito uticajan u francuskoj teoriji, naročito za situacioniste, kao i u politici. Socijalna produkcija prostora Lefevr je posvetio veliki deo svojih filozofskih dela razumevanju važnoće prostora, kako je on nazvao, reprodukcija društvenih odnosa proizvodnje. Ideja je glavni argument u knjizi The Survival of Capitalism, pisana kao uvod u La Production de l’espace (1974) (Produkt prostora). Ova dela su jako uticala na određene na trenutne urbane teorije, uglavnom u ljudskoj geografiji, viđenoj u trenutnim delima pisaca kao što su Dejvid Harvi, Dolores Hejden i Edvard Soja, i na savremene diskusije oko pojma Prostorne pravde. Lefevr je širom poznat kao marksista i bio je odgovoran za širenje marksističke teorije, obuhvativši svakodevni život i savremena značenja urbanizma u zapadnom svetu tokom 20. veka. Generalizacija indrustrije i njene povezanosti sa gradovima (koja je pomenuta u La Pansée marxiste et la vile), The Right to the City i The Urban Revolution, Lefevrova dela pisana šezdesetih godina, koja su smatrana, među ostalim aspektima, dubokom transformacijom „grada” u „urban”, koja je kulminirala u omni-prisustvo („kompletna urbanizacija društva”). Lefevre trvrdi da postoji više načina proizvodnje prostora (spatialization), od prirodnog prostora („aspolutni prostor”) do složenijih spatijalizacija čiji je značaj društveni proizvod (društveni prostor).[12] Lefevr analizira svaki istorijski režim kao trodelnu dijalektiku između svakodevne prakse i percepcije, reprezentacije ili teorije prostora i prostornu imaginaciju vremena. Lefevreov argument u The Production of Space je da je prostor društveni produkt, ili kompleks društvenih konstrukcija (baziran na vrednostima i društvenih produkta značenja), koji utiče na prostorne prakse i percepcije. Ovaj argument podrazumeva promenu istraživačke perspektive od svremira do procesa njegove proizvodnje; zagrljaj raznovrsnosti prostora, koja su društveno proizvedena i produktivno napravljena u društvenim praksama; i fokus na kontradiktorne, konfliktne procese političkog karaktera prizvodnje prostora.[13] Kao marksista (ali vrlo kritičan prema ekonomskom strukturalizmu, koji je dominirao akedemskim diskursom u njegovom vremenu), Lefevr je tvrdio da je ovaj društveni produkt urbanog prostora od fundamentalnog značaja za reprodukciju društva, samim tim i samog kapitalizma. Socijalnom proizvodnjom prostora komanduje hegemonijska klasa kao sredstvo za reprodukovanje dominacije. „(Društveni) prostor je (društveni) produkt [...] prostor tako proizveden takođe služi kao sredstvo misli i akcije [...] pored toga što je sredstvo proizvodnje takođe sredstvo kontrole, a samim tim i dominacije, moći.”[14] Lefevre tvrdi da svako društvo — i stoga svaki oblik proizvodnje — daje određeni prostor, svoj prostor. Grad antičkog sveta ne može biti shvaćen kao jednostavna aglomeracija ljudi i stvari u prostoru — imala je svoju prostornu praksu, praveći svoj prostor (koji je pogodan za sebe — Lefevre tvrdi da je intelektualna klima grada u antičkom svetu bila veoma vezana za društvene proizvode svoje prostornosti). Onda ako svako društvo proizvodi svoj prostor, bilo koje „društveno postojanje” teži da bude pravo ili da proglasi sebe pravim, ne proizvodeći sopstveni prostor, bio bi čudan entitet, vrlo specifična apstrakcija nesposobna da pobegne od ideološke ili čak kulturne sfere. Na osnovu ovog argumenta, Lefevr je kritikovao sovjetske urbaniste na osnovu toga što nisu uspeli da proizvedu socijalistički prostor, pošto su samo reprodukovali modernistički model urbanog dizajna (intervencije na fizičkom prostoru, koje su bile dovoljne da shvati društveni prostor) i primenjivali u tom kontekstu: „Promeni život! Promeni društvo! Ove ideje gube u potpunosti svoj smisao bez stvaranja odgovarajućeg prostora. Lekcija koju treba naučiti iz sovjetske konstruktiviste iz 1920-ih i 30-ih, i njihovog neuspeha, je da novi društveni odnosi zahtevaju novi prostor.”[15] Kritika na Društvenu proizvodnju prostora i odgovor U svojoj knjizi The Urban Question Manuel Kastels kritikuje Lefevreov marksistički humanizam i pristup gradu pod uticajem Hegela i Ničea. Kastelsova politička kritika Lefevrovom pristupu marksizmu odjeknuo je strukturalističkoj naučnoj marksističkoj školi Luisa Altusera, čiji je Lefevr bio neposredni kritičar. Mnogi odgovori na Kastelsa su u The Survival of Capitalism - a neki tvrde da bi prihvatanje tih kritika u akademskom svetu mogle biti motiv za postojanje Lefevreovog The Production of Space.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na destak mesta ostavljene kvacice hem. olovkom na margini. Nista strasno, sve ostalo uredno! Kung Fu Ce ili latinizovano Konfucije,[1] Konfučije (kin: 孔子,[2] oko 28. septembra 551. p. n. e. – 4. marta 479. p. n. e.)[3][4] je bio kineski filozof i socijalni reformator čija su učenja bila i ostala veoma značajna širom istočne Azije. Bio je jedan od prvih privatnih učitelja u kineskoj istoriji. Najznačajniji je njegov etički sistem vrednosti, koji je bio temelj kineske državnosti i socijalne misli tokom celog feudalnog perioda. Sa razvojem feudalizma tokom Han dinastije u Kini njegova je filozofija instrumentalizovana u cilju učvršćivanja carske vlasti. Konfučijeva filozofija, poznata kao konfučijanstvo, naglašava lični i vladin moral, ispravnost društvenih odnosa, pravdu i iskrenost. Njegovi sledbenici su se uspešno nadmetali sa mnogim drugim školama tokom ere Sto škola mišljenja, ali su bili potisnuti u korist legalista tokom dinastije Ćin. Posle pobede Hana nad Čuima nakon kolapsa dinastije Đin, Konfučijeva učenja su dobila zvaničnu podršku i bila su dalje razvijena u sistem poznat na Zapadu kao neokonfučijanizam, i kasnije novi konfučijanizam. Postoje tvrdnje da je Konfučije bio homoseksualac, te da se homoseksualnost u to vreme u Kini smatrala normalnim.[traži se izvor] Konfučiju se tradicionalno pripisuju zasluge za pisanje ili dopunu mnogih kineskih klasičnih tekstova uključujući svih Pet klasika, mada su moderni naučnici uglavnom uzdržani pri pripisivanju konkretnih tvrdnji samom Konfučiju. Aforizmi o njegovim učenjima su kompilovani u Razgovorima, mada je to urađeno mnogo godina nakon njegove smrti. Konfučijevi principi imaju mnogo zajedničkog sa kineskom tradicijom i verovanjima. On je zagovarao snažnu porodičnu lojalnost, poštovanje predaka, poštovanje starijih osoba od strane njihove dece, muževa od strane njihovih žena, preporučujući porodicu kao bazu za idealno vladanje. On je podržao dobro poznati princip „Ne čini drugima ono što ne želiš da bude učinjeno tebi”, kao zlatno pravilo. On je takođe tradicionalno božanstvo u taoizmu. Tokom istorije, Konfučije se široko smatran jednim od najvažnijih i najuticajnijih pojedinaca koji su uticali na živote čovečanstva. Njegovo učenje i filozofija u velikoj meri su uticali na ljude širom sveta i još uvek su prisutni u današnjem društvu. U Kini Konfučije se obično naziva: Učitelj Kung (孔子, pinjin: Kǒng Zǐ, srp. Kung C’; ili 孔夫子, pinjin: Kǒng Fū Zǐ, srp. Kung Fu C’). Njegovo je prezime bilo Kung (孔, pinjin: Kǒng), lično ime Ćiju (丘, pinjin: Qiū, bukv. breg), a nadimak Džung-ni (仲尼, pinjin: Zhòngní).[8][9] Neka od Konfučijevih posthumnih imena su: Vrhovni učitelj i mudrac (至聖先師, pinjin: Zhìshèng xiānshī), Gospodar propagator kulture, vrhovni mudrac i veliki ostvaritelj (大成至聖文宣王, pinjin: Dàchéng zhìshèng wénxuān wáng) i Uzorni učitelj deset hiljada generacija (万世师表, pinjin: Wànshì shībiǎo) Srpska transkripcija Konfučije ili Konfucije potiče od latinske transkripcije Confucius koju su načinili jezuiti u XVI veku. Biografija Prema tradicionalnom verovanju, Konfučije je rođen 28. septembra 551. godine pre nove ere, u mestu Ći-fu (曲阜, pinjin: Qūfù) u državi Lu (鲁, pinjin: Lǔ), u današnjoj provinciji Šandung.[3][10] Konfučijev otac, general Šu-lijang H’ (叔梁纥, pinjin: Shūliáng Hé) bio je poreklom iz plemićke porodice države Sung, koja se po padu države Sung u vreme Konfučijevog oca preselila u državu Lu.[11][12][13][14] General Šu-lijang je imao 66 godina kada se Konfučije rodio, a njegova majka samo petnaest. Ovaj brak nije bio u skladu sa ritualnim propisima tog vremena, po kojima muškarac stariji od 63 godine nije više smeo da stupi u brak. Kada mu je otac umro, Konfučiju je bilo samo tri godine i samohrana majka ga je odgajila u siromaštvu. Konfučije se u devetnaestoj godini oženio sa Ći Guan-š’ (亓官氏, pinjin: Qí Guānshì) i dobio sina kome je dao ime Li (鲤, pinjin: Lǐ, bukv. šaran) a nadimak Bo-ji (伯鱼, pinjin: Bóyú). Radio je kao činovnik u državi Lu, kao nadzornik kraljevskog blaga i kao nadzornik skladišta kraljevske robe, a proveo je neko vreme i na mestu ministra pravde, tj. vrhovnog sudije države Lu. Mesto ministra napustio je zbog neslaganja sa vladarem, i zbog toga kasnije nije mogao ponovo da napreduje u državnoj službi. U pedesetoj godini, zbog dvorskih spletki napušta u potpunosti državnu službu i kreće na putovanje po kineskim državama, podučavajući i obične ljude i vladare. Pred kraj života, vratio se u državu Lu, gde je nastavio da podučava mnogobrojne učenike. Umro je u 73. godini, 4. marta 479. godine pre nove ere....

Autor - osoba Supek, Ivan, 1915-2007 = Supek, Ivan, 1915-2007 Naslov Princip kauzalnosti / Ivan Supek Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1960 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1960 (Beograd : Kultura) Fizički opis 173 str. ; 19 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂSavremeni pravci u filozofiji (Karton) Predmetne odrednice Kauzalnost Na nekoliko stranica beleške po margini, ne smeta čitanju. SADRŽAJ Predgovor Mitsko mišljenje Princip kauzalnosti Hjum i kauzalnost Termodinamička i statistička zakonitost Teleologija i evolucija Bolcman i kraj mehaničkog materijalizma Električna i magnetska polja Spoznaja „а priori“ Na granicama klasične fizike Plankova Ideja diskontinuiranosti Borovi postulati Kvanti svjetlosti De Broljijevi valovi materije Elementarne čestice Kriza klasične predodžbe objekta Relacije neodređenosti i princip kauzalnosti Dijalektički materijalizam i kvantna teorija Kvantna teorija i kemija Atomistika i biologija Psihoanaliza i determinizam Moralni imperativi Sintetski pogledi Supek, Ivan, hrvatski fizičar, filozof i književnik (Zagreb, 8. IV. 1915 – Zagreb, 5. III. 2007). Studij fizike i filozofije započeo je u Zagrebu, a nastavio u Zürichu i Leipzigu, gdje je doktorirao (1940). Bio je asistent Wernera Karla Heisenberga i radio na kvantnoj teoriji polja. Pošto ga je 1941. uhitio Gestapo, pa je potom na Heisenbergovu intervenciju pušten, vratio se u Hrvatsku i djelovao u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a (1943). Kao član predsjedništva Kongresa kulturnih radnika u Topuskom (1944) upozorio je na opasnost od nuklearnog oružja. Predavao je fiziku na Medicinskom fakultetu u Zagrebu (1945–46) i bio prvi profesor teorijske fizike na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (1947–85), gdje je osnovao školu teorijske fizike koja je fiziku u Hrvatskoj podigla na europsku razinu. Osnovao je Institut Ruđer Bošković (1950) i bio njegov prvi direktor, a zbog protivljenja nemirnodopskomu korištenju nuklearne energije za izradbu atomske bombe bio je isključen s Instituta (1958). Bio je i prvi profesor filozofije znanosti na Sveučilištu u Zagrebu, a osnovao je i Institut za filozofiju znanosti i mir (1960). Sudjelovao je u osnutku Pugwashke konferencije o znanosti i svjetskim zbivanjima. Pokrenuo je i uređivao časopis Encyclopaedia moderna. Rektor Sveučilišta u Zagrebu (1968–71), potaknuo je osnivanje Interuniverzitetskoga centra u Dubrovniku (1970). Nakon 1971. prisilno je bio isključen iz javnoga života; javnu djelatnost obnovio je 1989. Redoviti član JAZU (danas HAZU) od 1960, predsjednik (1991–97), profesor emeritus od 2000. Dobitnik je Nagrade za znanost „Ruđer Bošković“ (1960) i Nagrade za životno djelo (1970). Bavio se problemima supravodljivosti i kvantne elektrodinamike, teorijom metala na niskim temperaturama, preinačio je Blochovu integralnu jednadžbu u diferencijalnu jednadžbu za električnu vodljivost na Fermijevoj plohi. Uz sveučilišne udžbenike i stručne knjige (Teorijska fizika i struktura materije, 1949; Moderna fizika i struktura materije, 1965; Nova fizika, 1965; Počela fizike: uvod u teorijsku fiziku, 1994), pisao je djela iz povijesti i filozofije znanosti (Od antičke filozofije do moderne nauke o atomima, 1946; Povijest fizike, 1980). U književnosti se javio dramama, koje je 1959. tiskao u drugom dijelu znanstvenoesejističkog izdanja Na atomskim vulkanima (Velika piramida, konačna verzija Piramida, 1971; Na atomskom otoku, konačna verzija 1974; Bijeg u svemirsku utopiju, poslije tiskana pod naslovom Let u nebo, 1970). Mnoštvo drama objavio je i 1960-ih, npr. Bajka modernog vremena (1962), kojom naznačuje političko-društvene i znanstvene igre oko izgradnje i vođenja Instituta »Ruđer Bošković«, Proces stoljeća (1962), koja prethodi pojavi istoimenoga romana, a u kojoj se usredotočio na suđenje R. Oppenheimeru, koji se protivio izradbi hidrogenske bombe, U kasarni na rubu šume (1963), Mirakul (1964), koja tematizira Hvarsku bunu pod vodstvom M. Ivanića, U predsoblju (1965), u kojoj bivši ratnici traže osobne odgovore na kominformsku osudu Jugoslavije, i Lovište (1969). Veliku pozornost izazvala je drama Heretik (1968) o M. de Dominisu, u kojoj se Supek približava metodologiji Sartreove filozofske drame, te nudi predodžbu o arhetipskom heretiku koji može biti i naš suvremenik. U povijesnoj drami Pjesnik i vladar (1980) rekonstruira sudbinu Jana Panonca. U posljednjih petnaestak godina stvaralaštva dramska je ostvarenja tiskao samo u periodici: Lutrija imperatora Augustusa (1991), Vrag je tiho naglas (1991), Gabrijel (1994), Biskup i ban (1995), Pusta, zatrovana zemlja (1996), Tais (1997). – Romaneskni prvijenac Dvoje između ratnih linija (1959; prerađeno izdanje objavljeno 1970. pod naslovom Sve počinje iznova) autobiografska je kronika o predratnim i ratnim političkim previranjima na Zagrebačkom sveučilištu. Pisao je i povijesne romane, a prema svojim ranijim dramama: Heretik (1968), Extraordinarius (1974) i Buna Janusa Pannoniusa (1992). Sva tri se bave izvorima hrvatskoga vjerskoga, političkog i državničkoga humanizma te idejama i nazorima njegovih pronositelja. Takav je donekle i političko-dokumentarni roman Krunski svjedok protiv Hebranga (1983; redigirana verzija Krunski svjedok u Hebrangovu slučaju, 1990). Sjećanja na pojedine epizode iz vlastitoga života sabrao je u romanu Otkriće u izgubljenom vremenu (1987). Zanimljiv je i satirični znanstvenofantastični roman EPR-efekt (1995), u kojem se bavi američko-ruskim sukobom što prijeti uništenjem života na planetu. Svojevrsni je misaoni vrhunac Supekova stvaranja romaneskni ciklus Hrvatska tetralogija (1995: Između ratnih linija; U prvom licu; Medvedgrad; Uzašašće), „društveno-povijesna freska“ više naraštaja. Supekova esejistička i publicistička djela (Superbomba i kriza savjesti, 1962; Posljednja revolucija, 1965; Opstati usprkos, 1971; Krivovjernik na ljevici, 1980; Povijesne meditacije, 1996) također nose humanističku poruku. God. 2007. objavljena je njegova „intelektualna autobiografija“ Tragom duha kroz divljinu. MG14 (N)

Autor - osoba Eco, Umberto, 1932-2016 = Eko, Umberto, 1932-2016 Naslov Između laži i ironije / Umberto Eko ; prevela s italijanskig Elizabet Vasiljević Jedinstveni naslov Tra menzogna e ironia. srpski jezik Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 2000 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Paideia, 2000 (Beograd : Grmeč) Fizički opis 103 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Vasiljević, Elizabet, 1958- = Vasiljević, Elizabet, 1958- Zbirka ǂBiblioteka ǂEseji (broš.) Napomene Prevod dela: Tra menzogna e ironia / Umberto Eco Tiraž 2.000. Ova četiri „predavanja” objedinjena su jednostavno zato što sam za njih veoma vezan i, pošto su već objavljena na različitim mestima, bilo mije žao da im se zatre trag. Pa ipak, činjenica što sam izabrao baš ova četiri teksta, a ne neke druge, pretpostavlja da oni imaju nešto zajedničko. Ida izvestan način, svaki od njih ima veze sa strategijama laži, prerušavanjem, zloupotrebama jezika, ironičnim izokretanjem tih zloupotreba. Kaljostro laže recima, ruhom, ponašanjem, a o Kaljostru lažu legende koje su ga, od sitnog pustolova kakav je bio, pretvorile u mit (i dan-danas tajanstvene i verne ruke neumorno polažu cveće u ćeliju u kojoj je umro, u zamku San Leo), simbol slobodne misli, žrtvu klerikalnog mračnjaštva. Manconi, koji je u svom esejističkom opusu jeziku posvetio daleko složenije stranice, u Verenicima nagoveštava opreku između usmenog jezika, prenosioca laži i nasilja, i prirodnih znakova, preko kojih nižnji razumeju, čak i kada ih moćni obmanjuju svojim latinašenjem. Kampanile se poigrava jezikom i njegovim klišeima, izokreće frazeološke izraze poput rukavice, stvara efekat otuđenja. Hugo Prat se igra geografijom, koju, uostalom, odlično poznaje, i polazi od pravih mapa da bi ih pretvorio u malo verovatne vodiče, mimoišao granice, poigravao se razdaljinama, a istovremeno i našom maštom. Radi ironije lažu Kampanile i Prat, iz interesa laže Kaljostro (ili je možda na to osuđen, zatočenik sopstvenog mita, kakav malo-pomalo postaje), a Manconi ogorčeno drži stranu siromašnima koji trpe samovolju jezika moćnih; ali zapravo - pošto joj i sam pribegava – koristi ironiju na kvadrat, i kroz pripovedačku reč osuđuje reći. Umberto Eko Umberto Eko (ital. Umberto Eco; Alesandrija, Pijemont, 5. januar 1932 – 19. februar 2016) bio je italijanski pisac, filozof, estetičar, semiolog, teoretičar književnosti, esejist i istoričar srednjeg veka. Poznat je po svojim romanima i značajnim esejističkim delima. Tokom 1960-ih bavio se estetikom i istakao se kao jedan od najznačajnijih predstavnika avangarde u italijanskoj kulturi. Pripadao je književnom pokretu Grupa 63. Bio je osnivač književnih časopisa Il Marcatre i Il Quindici. U svom istraživačkom radu bavio se proučavanjem sredstava masovnog informisanja u okviru semiologije i estetike primenom strukturalističkog metoda. Estetika televizijskog iskustva, estetske strukture direktnog prenošenja, sloboda događaja i determinacija, analiza poetskog jezika, otvorenost i teorija informacija, teme su kojima se bavio. Radio je pet godina kao urednik u redakciji za kulturu u Radiotelevisione Italiana (RAI) RAI od 1954. do 1959. godine. Pomno je pratio i lucidno analizirao savremenu kulturu, komunikacije, univerzum informacija i informacionu estetiku. Pored opšte semiologije, bavio se semiologijom vizuelnih poruka, semiologijom arhitekture, epistemologijom strukturalnih modela i semiološkom granicom. U okviru hermeneutike i teorije književnosti bavio se semiologijom teksta, tumačenjem metafora, problemom krivotvorenja i falsifikata i granicama tumačenja. Od 1971. bio je redovni profesor estetike vizuelnih komunikacija i semiologije na Univerzitetima u Torinu, Milanu, Firenci, Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, Jejlu i gostujući profesor na mnogim fakultetima. Godine 1980. objavio je filozofsko-detektivski roman Ime ruže koji je postao jedan od najčitanijih i najprevođenijih romana. Ekov drugi roman, Fukoovo klatno takođe je doživeo veliki uspeh. Bavio se pisanjem, živio u Milanu i Riminiju sa suprugom Renatom koja je istoričar umetnosti. Na Univerzitetu u Bolonji vodio program iz komunikologije. Pisao je kolumnu za L’Espresso nazvanu La bustina di Minerva (Minervina svaštara). Ima sina i ćerku. Za roman Ime ruže dobio je Premio Strega 1981. godine. Teorijska dela Estetski problem u sv. Tome Akvinskog 1956. (Il problema estetico in San Tommaso) Umetnost i lepo u estetici srednjeg veka 1959., (srp. izd.1994) Otvoreno djelo 1962, (Opera Aperta 1962, srp. izd. 1965) Džojsove poetike, (srp. izd. 1965) Kultura, informacija, komunikacija 1968., (La struttura assente 1968, srp. izd. 1973) Napomene uz Ime ruže, 1983 (Postille al `Nome della rosa` 1983) Minervina svaštara, (La Bustine di Minerva 2000, antologija novinskih kolumni i komentara 1994) Kant i kljunar (Kant e l`omitorinco 1997, 1997) Spisi o moralu Kako se piše diplomski rad (srp. izd. 2000.) Granice tumačenja 1995., (I limiti dell`interpretazione, srp. izd.2001.) O književnosti, (Sulla letteratura, srp. izd. 2002.) Minimalni dnevnik (Diario Minimo1963, Il secondo Diario Minimo 1990.) Kazati gotovo istu stvar 2003., (Dire quasi la stessa cosa, srp. izd. 2011.) Istorija lepote 2004., (srp. izd. 2008.) Istorija ružnoće 2008. Beskrajni spiskovi Ispovesti mladog romanopisca 2013. Romani Ime ruže (Il nome della rosa, 1980) Fukoovo klatno (Il pendolo di Foucault, 1988) Ostrvo dana pređašnjeg (1994) (L`isola del giorno prima, 1994) Baudolino (Baudolino, 2000) Tajanstveni plamen kraljice Loane (La misteriosa fiamma della regina Loana (2004)) Praško groblje (Il cimitero di Praga, 2010) Nulti broj (Numero zero, 2015) Knjige za decu Bomba i general (La bomba e il generale, 1966, Rev. 1988) Tri kosmonauta (I tre cosmonauti, 1966) Gli gnomi di Gnu, 1992 MG43

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Valenštajn (nem. Wallenstein) je ciklus od tri istorijske drame nemačkog pesnika Fridriha Šilera iz 1799. Ova dramska trilogija predstavlja primer nemačkog romantizma. Sastoji se od drama Valenštajnov logor (nem. Wallensteins Lager), koja predstavlja dugačak prolog, Pikolomini (nem. Die Piccolomini), i Valenštajnova smrt. Sadržaj: PREDGOVOR Mirko Krivokapić: Šilerov Valenštajn VALENŠTAJN Prolog (preveo Branimir Živojinović) Valenštajnov logor (preveo Slobodan Glumac) Pikolomini (preveo Slobodan Glumac) Valenštajnova smrt (preveo Slobodan Glumac) NAPOMENE Mirko Krivokapić: Napomene Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Biografija Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Poezija Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Napisana tokom zime 1929-30 i njegovo poslednje veliko delo, Apokalipsa je Lorensova radikalna kritika političkih, verskih i društvenih struktura koje su oblikovale zapadnu civilizaciju. Po njegovom mišljenju, stalni sukob unutar čoveka, u kojem se emocije, instinkt i čula bore sa intelektom i razumom, rezultirao je sve većim otuđenjem društva od prirodnog sveta. Ipak, Lorensovo verovanje u moć čovečanstva da povrati maštovite i duhovne vrednosti koje same mogu revitalizovati naš svet takođe čini Apokalipsu moćnom izjavom nade. Predstavljajući svoja razmišljanja o psihologiji, nauci, politici, umetnosti, Bogu i čoveku, uključujući žestok protest protiv hrišćanstva, Apokalipsa je poslednji Lorensov testament, njegov poslednji pokušaj da prenese svoju viziju čoveka i kosmosa. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korica malo iskrzana vidi se na jednoj od fotografija, sve ostalo uredno. Knjiga verovatno nije ni citana! Izdavač: Književna zajednica Novog Sada - Novi Sad, 1992. god. Tvrd povez, 20,5 cm. 316 str. Martin Hajdeger (1889 - 1976) je bio nemački filozof. Posebno značajan je Hajdegerov doprinos tumačenju Ničeovog dela. Hajdeger je odlučujuće uticao na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, ali i izazivao kontroverze svojim vezama sa nacistima tokom ranih tridesetih godina. Uz Huserla Hajdeger se smatra za najuticajnijeg filozofa kontinentalne tradicije. Počeo je da studira teologiju ali se ipak opredelio za filozofiju, koju je studirao u Konstanci i Frajburgu. Veliki uspeh knjige „Biće i vreme“ omogućio je Hajdegeru da postane profesor u Frajburgu. Predavao je filozofiju sve do penzionisanja 1945. Penzionisale su ga francuske okupacione vlasti, zbog poznatog rektorskog govora u vreme dolaska nacista na vlast, u kome je slavio `Istorijski poziv Nemačke...`. Ostatak života proveo je povučeno u planinskoj kući na padinama Crne šume, ispod Švarcvalda. Hajdeger se smatra jednim od najuticajnijih filozofa 20. veka. Posebno je značajan njegov uticaj u kontinentalnoj filozofskoj tradiciji (posebno na Žan Pola Sartra) a takođe je uticao na istaknutog rimokatoličkog teologa Karla Ranera. Hajdeger je umro u Frajburgu in Bresgau 1976. Najznačajnija dela Martina Hajdegera su : Biće i vreme, Šta je metafizika, Šta je filozofija, Kant i problemi metafizike, O biti razloga, O biti istine, O humanizmu, Identitet i razlika, Niče, Šumske staze... Posle dolaska Hitlera na vlast 1933. godine Hajdeger se učlanjuje u nacionalsocijalističku partiju i biva izabran za rektora Univerziteta u Frajburgu. Te godine drži i poznati rektorski govor u kome govori o pozivu nemačkih univerziteta u novom vremenu. Njegova karijera se međutim zbog neslaganja sa nacistima završava već 1934. godine. Ostaje učlanjen u nacionalsocijalističku partiju sve do završetka rata. Zbog svega ovoga francuske okupacione vlasti mu brane da predaje na univerzitetu sve do 1951. godine kada nastavlja i zadržava se na redovnim studijama sve do 1967. Slobodan Žunjić (Priština, 20. oktobar 1949 — Beograd, 9. mart 2019) bio je jugoslovenski i srpski profesor, filozof, istoričar filozofije i prevodilac filozofskih dela. Jedan je od najistaknutijih srpskih filozofa druge polovine 20. i prvih decenija 21. veka. Isticao se po širini svoje filozofske kulture i vanserijskoj erudiciji. Bio je istoričar filozofije koji je izvanredno poznavao gotovo sve periode povesnog razvoja filozofskog mišljenja i polihistor kakav se retko sreće čak i u daleko razvijenijim kulturama. Slobodan Žunjić je rođen 20. oktobra 1949. u Prištini ali je detinjstvo i veći deo života proveo u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studije filozofije završio je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1972. godine, kada je dobio i Oktobarsku nagradu za najbolji diplomski rad na Beogradskom univerzitetu. Od 1972. do 1974. godine stažirao je u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.[1] Godine 1975. izabran je za asistenta u tadašnjem Institutu za međunarodni radnički pokret u Beogradu. Akademsku karijeru je započeo godine 1976. kada je postao naučni sekretar u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za asistenta na predmetu Istorija filozofije I (antička filozofija) izabran je 1977. a za docenta 1986. godine. Vanredni profesor je 1993. na istom predmetu. Odbranio je magistarski rad „Temeljni pojmovi rane grčke filozofije u interpretaciji Martina Hajdegera”, na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1982. Doktorsku tezu „Problem Jednog u Aristotelovoj Metafizici” odbranio je na istom fakultetu 1986. godine. Predavao je kao honorarni profesor i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i na univerzitetima u Pensilvaniji i Rod Ajlendu.[2] Bio je na studijskim boravcima kao Humboltov stipendista u Frajburgu (Nemačka) 1976, u Tibingenu na Karl Eberhart Univerzitetu 1982/83. Godine 1997/98. bio je na studijskom boravku na Pensilvanija Univerzitetu u Filadelfiji. Bio je rukovodilac potprojekata za antičku filozofiju u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, zatim kodirektor međunarodnih kurseva o Ničeu (Dubrovnik 1989-1991.) Bio je član Odbora za filozofiju SANU od 1996. godine. Područje Žunjićevog istraživanja bile su istorija antičke filozofije, vizantijska filozofija, nacionalna filozofija kod Srba, hermeneutika, metodologija istorije filozofije, praktička filozofija, kritička teorija, poststrukturalizam i postmoderna. Autor je više knjiga i desetine studija, rezultate istraživanja objavljivao je u brojnim radovima i raspravama. Svoje radove je objavljivao na srpskom, nemačkom, engleskom i francuskom jeziku. Za četvorotomnu studiju „Prirok i suštastvo – istorija pojmovne logike kod Srba” (2013) dobio je tri prestižne nagrade: prva je nagrada „Nikola Milošević“, koju dodeljuje Drugi program radio Beograda za najbolju knjigu iz oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i filozofije; druga je „Nagrada grada Beograda“ za najveća dostignuća u 2013. godini u oblasti društvenih i humanističkih nauka; treća je „Nagrada za izdavački poduhvat godine“, koju dodeljuje Novosadski salon knjiga. Godine 2018. je Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske organizovala naučni skup posvećen njegovoj „Istorija srpske filozofije“, a potom je publikovala i zbornik referata „Srpska filozofija ili filozofija kod Srba” (2018). Slobodan Žunjić preminuo je u Beogradu 9. marta 2019. godine. Bibliografija Slobodana Žunjića Filozofske studije „Begrifflichkeit und Metapher”, Nietzsche-Studien 16 (1987.) „Aristotel i henologija”, Prosveta, Beograd (1988). „Homo faber und seine Emanzipation, Juergen Habermas und die jugoslawische Praxis-Philosophie”, in: Ideen zu einer integralen Anthropologie, Munchen 1991. „Martin Hajdeger i nacionalsocijalizam”, Zbornik radova (urednik), KZNS, Novi Sad 1992. „Herrschaft und Souveraenitaet”, in Nietzsche und Hegel, Wurtzburg 1992. „Die serbische Philosophie heute”, (sapriređivač), Zbornik radova, Slavica Verlag, Munchen 1993. „The Definitions of Philosophy in the Dialectica of John Damascene”, Philosophy and Orthodoxy, Athens 1994. „The biological and the political side of human nature in Aristotle”, Aristotelian Political Philosophy, vol. I, Athens 1995. „Modernost i filozofija” (2009) „Istorija srpske filozofije” (2009, 2014), „Filozofija i njen jezik” (dva toma) (2012), „Logika i teologija” (2012) „Filozofija i postmodernost” (2013) „Prirok i suštastvo - istorija pojmovne logike kod Srba”, (četiri toma) (2013) „Hajdeger i presokratovci” (2015) „Fridrih Niče između moderne i postmoderne” (2017)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na desetak mesta hem. olovkom ostavljane kvacice na marginama i po koja recenica podvucena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Veblenovo delo je nesumnjivo kritičko revolucionar no delo, koje više intelektualnim nego političkim instrumentima skida splin samoobmana sa viso kocivilizovanog, pa ipak animalnog i grabežljivog društva. Žudeći za emancipacijom čoveka od svih uslova otuđenja i degradacije njegove ljudske prirode, Veblen je kao i svi veliki humanisti morao postati socijalista… Teorija dokoličarske klase Torstena Veblena (Thorstein Veblen) predstavlja jedno od onih naučnih dela koja se čitaju sa istim emocionalnim i intelektualnim intenzitetom. Čak i onda kada su izvedene po svim principima naučnog mišljenja, Veblenove naučne kategorije nose u sebi sarkazam i podsmeh savremenom društvu, njegovim idolima, idealima, ideologiji, normama i ukusu, koje je secirao bezobzirnošću anatoma, otkrivajući grubu primitivnost moderne civilizacije. Istina, posle čitanja Veblenovih dela čitalac neće uvek posegnuti za rušenjem postojećeg sveta, kao što će to učiniti posle čitanja Marksa, ali će sigurno mnoge mitove koje građansko društvo smatra osnovom i izvorom sopstvene egzistencije – prezirati. U tom kritičkom životnom i naučnom stavu nalazimo osnovu za razumevanje i Veblenovog stvaranja i njegove lične sudbine. Iz predgovora dr Vladimira Milanovića Torsten Veblen Torsten Bunde Veblen (engl. Thorstein Bunde Veblen); 30. jul 1857 – 3. avgust 1929) bio je norveško-američki ekonomista[1] i sociolog koji je postao poznat kao duhoviti kritičar kapitalizma. Veblen je poznat po ideji `upadljive potrošnje`. Ljudi se upuštaju u upadljivu potrošnju, zajedno sa `uočljivim slobodnim vremenom`, da pokažu bogatstvo ili obeleže društveni status. Veblen objašnjava koncept u svojoj najpoznatijoj knjizi “Teorija dokoličarske klase”(1899)[1]. Istoričari ekonomske misli smatraju Veblena vođom institucionalnog ekonomskog pokreta. Savremeni ekonomisti još uvek nazivaju Veblenovu razliku između institucija i tehnologije “Veblenova dihotomija”.[2] Kao vodeći intelektualac Progresivne ere u Sjedinjenim Američkim Državama, Veblen je napao proizvodnju radi profita. Njegov naglasak na upadljivu potrošnju naveliko je uticao na socijalističke mislioce koji su se uključili u ne-marksističke kritike kapitalizma i tehnološkog determinizma. Biografija Detinjstvo, mladost i porodična pozadina Veblen je rođen 30. jula 1857. godine u Katu, Viskonsin, od norveško -američkih imigrantskih roditelja, Tomasa Veblena i Kari Bunde. On je bio četvrti od dvanaestoro dece u porodici Veblen. Njegovi roditelji su emigrirali iz Norveške u Milvoki, Viskonsin 16. septembra 1847. godine, sa malo sredstava i bez znanja engleskog jezika. Uprkos njihovim ograničenim mogućnostima kao imigrantima, znanje Tomasa Veblena o stolarstvu i građevinarstvu zajedno sa njegovom suprugom koja je podržavala istrajnost, omogućilo im je da uspostave porodičnu farmu, koja je sada Nacionalni istorijski spomenik, u Nerstrandu u Minesoti. Ova seoska imanja i druga slična naselja nazivane su mala Norveška, orijentisanim na verske i kulturne tradicije stare zemlje. Farma je takođe bila mesto gde je Veblen proveo veći deo svog detinjstva.[3] Veblen je bio započeo školovanje sa pet godina. Pošto je norveški njegov prvi jezik, naučio je engleski od suseda i u školi. Njegovi roditelji su takođe naučili tečno da govore engleski jezik, iako su nastavili da čitaju pretežno norvešku književnost sa svojom porodicom i na farmi. Porodična farma je na kraju postala prosperitetnija, dopuštajući Veblenovim roditeljima da svojoj deci obezbede formalno obrazovanje. Za razliku od većine tadašnjih imigrantskih porodica, Veblen i njegova braća i sestre su se školovali u nižim školama i nastavili više obrazovanje na obližnjem koledžu Carlton. Veblenova sestra, Emili, priznata je kao prva kćerka norveških imigranata koja je diplomirala na Američkom koledžu.[4] Najstarije dete porodice Veblen, Endru A. Veblen, naposletku je postao profesor fizike na državnom univerzitetu u Ajovi i otac jednog od vodećih američkih matematičara, Osvalda Veblena sa Univerziteta Prinston.[5] Nekoliko kritičara tvrdilo je da su Veblenovo norveško poreklo i njegova relativna izolacija od američkog društva od suštinskog značaja za razumevanje njegovih spisa. Sociolog i nastavnik David Rajsman tvrdi da je njegovo poreklo kao dete imigranata značilo da je Veblen bio otuđen od prethodne kulture svojih roditelja, ali da ga je život u norveškom društvu u Americi onemogućilo da se kompletno `asimilira i prihvati dostupne oblike amerikanizma`.[6] Prema Džordžu M. Fredrikson, norveško društvo u kojem je Veblen živeo bilo je toliko izolovano da, kada ga je napustio `on je, u određenom smislu, emigrirao u Ameriku`.[7] Obrazovanje Sa 17 godina, 1874, Veblen je poslat da prisustvuje obližnjem Carlton koledžu u Nortfildu, Minesota. Rano tokom školovanja, pokazao je i gorčinu i smisao za humor koji će okarakterisati njegove kasnije radove.[8] Veblen je studirao ekonomiju i filozofiju pod vođstvom mladog Džona Bejtsa Klarka (1847–1938), koji je kasnije postao lider u novoj oblasti neoklasične ekonomije. Klarkov uticaj na Veblena je bio veliki, i kako ga je Klark uveo u formalne studije ekonomije, Veblen je shvatio prirodu i ograničenja hipotetičke ekonomije koja će početi da oblikuju njegove teorije. Veblen se kasnije zainteresovao za društvene nauke, pohađajući kurseve iz oblasti filozofije, prirodne istorije i klasične filologije. U okviru filozofije, radovi Imanuela Kanta i Herberta Spensera bili su mu od najvećeg interesa, nadahnjujući nekoliko unapred stvorenih mišljenja o socio-ekonomiji. Nasuprot tome, njegove studije prirodne istorije i klasične filologije su oblikovale njegovu formalnu upotrebu nauke i jezika.[9] Nakon što je Veblen diplomirao na Carltonu, 1880 otputovao je na istok da studira filozofiju na Univerzitetu Džon Hopkins. Dok je boravio na Džon Hopkinsu studirao je kod Čarlsa Sanders Persa. Kada nije uspeo da dobije stipendiju, prešao je na Jejl Univerzitet, gde je našao ekonomsku podršku za studije, doktorirajući 1884. godine, sa diplomom iz filozofije i društvenim studijama. Njegova disertacija je bila pod nazivom `Etička osnova doktrine odmazde`. Na Jejlu-u je studirao pod čuvenim akademicima kao što su filozof Noah Porter i sociolog Vilijam Graham Samner.[10] Akademska karijera Nakon diplomiranja na Jejlu-u 1884. godine, Veblen je u suštini bio nezaposlen sedam godina. Uprkos jakim preporukama, nije bio u stanju da dobije univerzitetsku poziciju. Moguće je da je njegova disertacija o `Etičkim osnovama doktrine odmazde` (1884) smatrana nepoželjnom. Ipak, ova mogućnost se više ne može istraživati jer je Veblenova disertacija nestala sa Jejla-a 1935.[11] Navodno jedini naučnik koji je ikada proučavao disertaciju bio je Džozef Dorfman, za svoju knjigu iz 1934” Torsten Veblen i njegova Amerika”. Dorfman kaže samo da disertacija, koju je savetovao evolucioni sociolog Vilijam Graham Samner, proučava takvu evolucionu misao kao što je misao Herberta Spensera, kao i moralna filozofija Kanta.[12] Neki istoričari su takođe nagađali da je ovaj neuspeh u dobijanju posla delimično bio posledica predrasuda prema Norvežanima, dok drugi to pripisuju činjenici da ga je većina univerziteta i administratora smatrala nedovoljno obrazovanim u hrišćanstvu.[13] Većina akademika je u to vreme imala diplomu u oblasti verskih nauka koje Veblen nije imao. Takođe, nije pomoglo ni što se Veblen otvoreno identifikovao kao agnostik, što je za to vreme bilo vrlo neuobičajeno. Kao rezultat toga, Veblen se vratio na svoju porodičnu farmu, boravak tokom kojeg je tvrdio da se oporavlja od malarije. Proveo je te godine oporavljajući se i halapljivo čitajući.[14] Sumnja se da su ove poteškoće u početku njegove akademske karijere kasnije inspirisale delove njegove knjige `Visoko obrazovanje u Americi` (1918), u kojoj je tvrdio da su prave akademske vrednosti žrtvovane od strane univerziteta u korist sopstvenog interesa i profitabilnosti.[15] Godine 1891. Veblen je napustio farmu da bi se vratio na postdiplomske studije da bi studirao ekonomiju na Univerzitetu Kornel, pod vođstvom profesora ekonomije Džejmsa Lorensa Laughlina. Uz pomoć profesora Laughlina, koji se selio na Čikago Univerzitet, Veblen je postao kolega na tom univerzitetu 1892. godine. Tokom svog boravka, radio je na velikom delu uredničkog rada vezanog za “Časopis političke ekonomije”, jedan od mnogih akademskih časopisa nastalih u to vreme na Čikago Univerzitetu. Veblen je koristio časopis kao izlaz za svoja pisanja. Njegovi radovi su počeli da se pojavljuju i u drugim časopisima, kao što je “Američki časopis za sociologiju”, još jedan časopis na univerzitetu. Dok je na Univerzitetu Čikago bio uglavnom marginalna figura, Veblen je tamo predavao više predmeta. Veblen je 1899. godine objavio svoju prvu i najpoznatiju knjigu pod nazivom “Teorija slobodnog vremena”. Ovo nije odmah poboljšalo Veblenovu poziciju na Univerzitetu u Čikagu. On je zatražio povišicu nakon završetka svoje prve knjige, ali bio je odbijen. Najzad, kada je knjiga dobila pažnju, Veblen je unapređen na poziciju docenta. Boreći se na Univerzitetu Čikago, Veblen je prihvatio funkciju vanrednog profesora na Univerzitetu Stanford. Veblenovi učenici u Čikagu smatrali su njegovo učenje `užasnim`. Stanfordski studenti su smatrali da je njegov stil učenja `dosadan`. Ali to je bilo opravdano u odnosu na Veblenove lične afere. On je uvredio viktorijanske osećaje vanbračnim aferama dok je bio na Univerzitetu u Čikagu. Na Stanfordu 1909. godine, Veblen je ponovo ismejan zbog toga što je ženskaroš i neverni muž. Kao rezultat toga, bio je prisiljen da podnese ostavku sa svoje pozicije, što mu je otežalo da nađe drugu akademsku poziciju. [16]Jedna priča tvrdi da je otpušten sa Stanforda nakon što mu je gospođa Lilanda Stanforda poslala telegram iz Pariza, pošto nije odobravala Veblenovu podršku kineskih `coolie` radnika u Kaliforniji.[17] Uz pomoć Herberta J. Devenporta, prijatelja koji je bio šef ekonomskog odeljenja na Univerzitetu Misuri, Veblen je prihvatio tu poziciju 1911. godine. Veblen, međutim, nije uživao u svom boravku u Misuriju. To je delimično bilo zbog njegove pozicije predavača koja je bila nižeg ranga od njegovih prethodnih pozicija i za manju platu. Takođe, Veblen nije voleo grad Kolumbija, gde se nalazio univerzitet.[18] Iako možda nije uživao u svom boravku u Misuriju, 1914. godine objavio je još jednu od svojih najpoznatijih knjiga:“Instinkti stvaralaštva i stanje industrijske umetnosti” (1914). Nakon početka Prvog svetskog rata, Veblen je objavio “Imperijalnu Nemačku i Industrijsku revoluciju”(1915). Ratno stanje je smatrao pretnjom ekonomskoj produktivnosti i suprotstavio se autoritarnoj politici Nemačke s demokratskom tradicijom Britanije, ističući da industrijalizacija u Nemačkoj nije proizvela progresivnu političku kulturu.[19] Do 1917. Veblen se preselio u Vašington, D.C. da radi sa grupom koju je formirao predsednik Vudro Vilson, za analizu mogućih mirovnih rešenja za Prvi svetski rat, što je kulminiralo u njegovoj knjizi “Istraživanje prirode mira i uslovi njegovog trajanja”(1917). Ovo je označilo niz izrazitih promena u njegovoj karijeri. Nakon toga, Veblen je neko vreme radio za američku upravu za hranu. Ubrzo nakon toga, Veblen se preselio u Njujork da radi kao urednik časopisa „The Dial“. U narednih godinu dana časopis je promenio svoju orijentaciju i on je izgubio svoju uredničku poziciju. U međuvremenu, Veblen je uspostavio kontakte sa nekoliko drugih akademika, kao što su Čarls A. Bird, Džejms Harvi Robinson i Džon Devei. Grupa univerzitetskih profesora i intelektualaca je 1919. godine konačno osnovala Novu školu za društvena istraživanja (danas poznatu kao Nova škola) kao modernu, progresivnu, slobodnu školu u kojoj učenici mogu `tražiti nepristrasno razumevanje postojećeg poretka, njegove geneze, rasta i sadašnji rad `[20]. Od 1919. do 1926. Veblen je nastavio da piše i održava ulogu u razvoju Nove škole. Tokom tog vremena on je napisao “Inženjeri i sistem cena”[21]. U njoj je Veblen predložio savez inženjera.[22] Prema Ingve Ramstadu[23], stav da bi inženjeri, a ne radnici,da svrgnu kapitalizam, bio je `novi pogled`. Veblen je pozvao Gvida Marka u Novu školu da podučava i pomogne u organizovanju pokreta inženjera, kao što je Moris Kuk; Henri Lorens Gant, koji je umro kratko pre toga; i Hauard Skot. Kuk i Gant su bili sledbenici Tejlorove naučne teorije upravljanja. Skot, koji je naveo Veblena kao člana privremenog organizacionog komiteta Tehničke alijanse, možda bez konsultacija sa Veblenom ili drugim članovima koji su na listi, kasnije je pomogao da se osnuje tehnokratski pokret.[24] [25]Veblen je imao sklonost prema socijalizmu i verovao je da će tehnološki razvoj na kraju dovesti do socijalističke organizacije ekonomskih poslova. Međutim, njegovi pogledi na socijalizam i prirodu evolucionog ekonomskog procesa su se znatno razlikovali od pogleda Karla Marksa; dok je Marks video socijalizam kao konačnu političku preteču komunizma, kao konačni cilj civilizacije, i radničku klasu kao grupu koja će je uspostaviti, Veblen je video socijalizam kao jednu posrednu fazu u tekućem evolutivnom procesu u društvu koji bi se ostvario prirodnim propadanjem sistema poslovnog preduzeća i inventivnošću inženjera.[26] Danijel Bel vidi srodstvo između Veblena i pokreta Tehnokratije. Džanet Knoudler i An Mejhju demonstriraju značaj Veblenove povezanosti sa tim inženjerima, dok tvrde da je njegova knjiga više nastavak njegovih prethodnih ideja nego zagovaranje koje drugi vide u njemu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u vrlo dobrom i urednom stanju! Čarls Sanders Pers (engl. Charles Sanders Peirce; 10. septembar 1839 — 19. april 1914) bio je američki filozof, logičar, matematičar i naučnik koji je ponekad poznat kao „otac pragmatizma“. Obrazovan za hemičara i zaposlen kao naučnik trideset godina, Pers se smatrao, pre svega, logičarem. Dao je veliki doprinos logici, temi koja je za njega obuhvatala veći deo onoga što se danas naziva epistemologijom i filozofijom nauke. Logiku je doživljavao kao formalnu granu semiotike, čiji je osnivač, što je nagoveštavalo raspravu između logičkih pozitivista i zagovornika filozofije jezika koja je dominirala zapadnom filozofijom 20. veka. Pored toga, definisao je koncept abduktivnog rezonovanja, kao i rigorozno formulisane matematičke indukcije i deduktivno rezonovanje. Već 1886. godine video je da se logičke operacije mogu izvoditi električnim sklopnim krugovima. Ista ideja korišćena je decenijama kasnije za proizvodnju digitalnih računara. 1934. filozof Pol Vajs nazvao je Persa „najoriginalnijim i najsvestranijim američkim filozofima i najvećim američkim logičarem.“[1] Vebsterov biografski rečnik iz 1943. godine rekao je da je Pers „sada smatran najoriginalnijim misliocem i najvećim logičarem svog vremena.“ [2] Biografija Detinjstvo i mladost Pers je rođen u Kejmbridžu, Masačusets. Bio je sin Sare Hant Mils i Bendžamina Persa, koji je i sam bio profesor astronomije i matematike na Univerzitetu Harvard i možda prvi ozbiljni istraživački matematičar u Americi. U 12. godini, Čarles je pročitao kopiju svog starijeg brata o elementima Richard Whately`s Elements of Logic, tada vodeći tekst na tu temu na engleskom jeziku. Tako je započela njegova doživotna fascinacija logikom i rasuđivanjem.[3] Nastavio je da steče zvanje Bachelor of Arts degree i master-Master of Arts degree (1862) na Harvardu. Godine 1863. Lawrence Scientific School dodelio mu je diplomu Bachelor of Science degree, prvu Harvardovu summa cum laude diplomu hemije.[4] Njegov akademski dosije inače nije bio prepoznatljiv.[5] Na Harvardu je započeo doživotna prijateljstva sa Francisom Elingvudom Abotom, Šaunsijem Vrajtom i Vilijamom Džejmsom.[5] Jedan od njegovih instruktora sa Harvarda, Čarles Vilijam Eliot, stvorio je nepovoljno mišljenje o Persu. To se pokazalo sudbonosnim, jer je Eliot, dok je predsednik Harvarda (1869–1909 - period koji je obuhvatio gotovo čitav Perseov radni vek), više puta stavljao veto na Persovo zaposlenje na univerzitetu.[6] Pers je od kasne tinejdžerske dobi patio od nervnog stanja tada poznatog kao „facijalna neuralgija“, koja bi danas imala dijagnozu trigeminalne neuralgije. Njegov biograf, Džozef Brent, kaže da je, kada je u muci pretrpeo bol, „u početku bio gotovo omamljen, a zatim podalje, hladan, depresivan, krajnje sumnjičav, nestrpljiv i prema najmanjem prelazu i podložan nasilnim izlivima ljutnje.“[7] Njegove posledice mogle su dovesti do socijalne izolacije njegovog kasnijeg života. Zaposlenje Čarls Sanders Pers. Između 1859. i 1891. godine, Pers je povremeno bio zaposlen u raznim naučnim svojstvima od strane Obave za istraživanje obale Sjedinjenih Država i njegovog naslednika, Obale i geodetske službe Sjedinjenih Država,[8] gde je uživao zaštitu svog izuzetno uticajnog oca sve do njegove smrti 1880. godine.[9] To zaposlenje je oslobodilo Persa da mora da učestvuje u američkom građanskom ratu; bilo bi mu vrlo neprijatno da to učini, pošto su bostonski brahmani Peris simpatizirali Konfederaciju.[10] Tokom istraživanja, radio je uglavnom na geodeziji i gravimetriji, usavršavajući upotrebu klatna za određivanje malih lokalnih varijacija u gravitaciji Zemlje.[8] Od 1869. do 1872. bio je zaposlen kao asistent u astronomskoj opservatoriji na Harvardu, radeći važan posao na određivanju sjaja zvezda i oblika Mlečnog puta.[11] 20. aprila 1877. godine izabran je za člana Nacionalne akademije nauka.[12] Takođe je 1877. godine predložio merenje brojila kao toliko talasnih dužina svetlosti određene frekvencije,[13] vrsta definicije koja se koristila od 1960. do 1983. godine. Univerzitet Džon Hopkins 1879. Pers je postavljen za predavača logike na Univerzitetu Džon Hopkins, koji je imao jaka odeljenja u oblastima koje su ga zanimale, poput filozofije (Rojs i Djui su doktorirali na Hopkinsu), psihologije (predavao G. Stanli Hal i studirao Josef Jastrov, koji je sa Persom bio koautor značajne empirijske studije) i matematike (predavao JJ Silvester, koji se divio Persovom radu na matematici i logici). Njegove studije logike članova Univerziteta Džons Hopkins (1883) sadržale su dela njega samog i Alana Markuanda, Kristine Lad, Bendžamina Ives Gilmana i Oskara Hovarda Mičela, od kojih je nekoliko bilo njegovih postdiplomaca.[14] Persova neograničena pozicija u Hopkinsu bila je jedino akademsko imenovanje koje je ikada obavljao. Lični život Persa nesumnjivo je radio naspram njegovog profesionalnog uspeha. Nakon što ga je 1875. napustila prva supruga Harijet Melusina Faj („Zina“),[15] Pers se, iako je još uvek bio u zakonskom braku, spetljao sa Džulijet, čije je prezime, nazvano Froisi i Pourtalaj,[16] i nacionalnost. (govorila je francuski) [17] ostaje neizvesna.[18] Kada je njegov razvod od Zine postao konačan 1883. godine, oženio se Džulijet.[19] Te godine je Njukamb ukazao poveriocu Džona Hopkinsa da je Pers, dok je bio Hopkinsov zaposlenik, živeo i putovao sa ženom sa kojom nije bio oženjen; skandal koji je usledio doveo je do njegove smene u januaru 1884.[20] Tokom godina Pers je bezuspešno tražio akademsko zaposlenje na raznim univerzitetima.[21] Ni u jednom braku nije imao dece.[22] Siromaštvo Džulijet i Čarls pored bunara u njihovom domu Arisbe 1907 1887. Pers je prodao deo nasledstva od roditelja da bi kupio 2.000 hektara (8 km2) seoskog zemljišta u blizini Milforda u Pensilvaniji, što mu nikada nije donelo ekonomski dobitak.[23] Tamo je imao farmu iz 1854. preuređenu po njegovom ukusu.[24] Pers je imanje nazvao „Arisbe“. On i Džulijet su živeli tamo sa malo prekida do kraja svog života.[25] Čarls je plodno pisao, veći deo toga do danas nije objavljeno. Život izvan njihovih mogućnosti ubrzo je doveo do ozbiljnih finansijskih i pravnih poteškoća.[26] Veći deo svoje poslednje dve decenije zimi nije mogao da priušti toplotu i izdržavao se od starog hleba koji je donirao lokalni pekar. Kako nije mogao priuštiti novu dopisnicu, pisao je na suprotnoj strani starih rukopisa. Izvanredna poternica za napad i neplaćeni dugovi doveli su do toga da je neko vreme bio begunac u Njujorku.[27] Nekoliko ljudi, uključujući njegovog brata Džejmsa Milsa Persa[28] i njegove komšije, rođake Giforda Pinčota, namirilo je njegove dugove i platilo porez na imovinu i hipoteku.[29] Pers se bavio nekim naučnim i inženjerskim konsaltingom i napisao je mnogo za oskudnu platu, uglavnom enciklopedijske rečnike i kritike za The Nation. Započeo je, ali nije dovršio nekoliko knjiga.[30] U ovim očajnim vremenima Persu je najviše pomogao njegov stari prijatelj Vilijam Džejms, posvetivši Persu svoju Volju za verovanjem (1897) i dogovorivši se da Pers plati za dve serije predavanja na ili blizu Harvarda (1898. i 1903).[31] Najvažnije, svake godine od 1907. do Džejmsove smrti 1910. godine, Džejms je pisao svojim prijateljima iz bostonske inteligencije da zatraži finansijsku pomoć za Persa; fond se nastavio i nakon što je Džejms umro. Pers je uzvratio tako što je Džejms najstarijeg sina odredio za svog naslednika.[32] Pers je umro siromašan u Milfordu u Pensilvaniji, dvadeset godina pre svoje udovice. Džulijet Pers čuvala je urnu sa Persovim pepelom u Arisbeu. 1934. guverner Pensilvanije Giford Pinčot organizovao je Džulijetinu sahrana na groblju Milford. Urna sa Perseovim pepelom potopljena je sa Džulijet.[33] Ropstvo, američki građanski rat i rasizam Pers je odrastao u domu u kojem se nadmoć belaca uzimala zdravo za gotovo, a južnjačko ropstvo se smatralo prirodnim.[34] Do izbijanja građanskog rata, njegov otac se opisivao kao secesionista, ali nakon izbijanja rata to je prestalo i postao je sindikalni partizan, dajući donacije Sanitarnoj komisiji, vodećoj severnjačkoj ratnoj dobrotvornoj organizaciji. Nijedan član porodice Pers nije se prijavio. Pers je delio stavove svog oca i voleo je da koristi sledeći silogizam da ilustruje nepouzdanost tradicionalnih oblika logike[35] (vidi takođe: Persov zakon § Ostali dokazi Persovog zakona): Svi su muškarci jednaki u svojim političkim pravima. Crnci su muškarci. Stoga su crnci u političkim pravima jednaki belcima. Filozofija Nije dovoljno poznato da je Pers bio naučnik, a ne filozof; i da je za života bio poznat i cenjen uglavnom kao naučnik, tek sekundarno kao logičar, a jedva uopšte kao filozof. Čak se ni njegov rad u filozofiji i logici neće razumeti dok ova činjenica ne postane stalna premisa Persovih studija. - Maks Fiš 1964, str. 486.[11] Pers je bio naučnik 30 godina, a verovatno je bio profesionalni filozof samo tokom pet godina koliko je držao predavanja u Džonu Hopkinsu. Filozofiju je učio uglavnom čitajući svaki dan po nekoliko stranica Kritike čistog uma Imanuela Kanta na originalnom nemačkom, dok je bio student Harvarda. Njegovi radovi se bave širokim spektrom disciplina, uključujući matematiku, logiku, filozofiju, statistiku, astronomiju,[11] metrologiju,[36] geodeziju, eksperimentalnu psihologiju,[37] ekonomiju, lingvistiku, i istoriju i filozofiju nauke. Ovo delo uživa novo interesovanje i odobravanje, preporod inspirisan ne samo njegovim predviđanjima nedavnih naučnih dostignuća, već i demonstracijom kako se filozofija može efikasno primeniti na ljudske probleme. Persova filozofija uključuje prožimajući sistem od tri kategorije: uverenje da je istina nepromenljiva i da je neovisna od stvarnog mišljenja (falibilizam) i otkrivena (bez radikalnog skepticizma), logika kao formalna semiotika na znakovima, na argumentima, i na načine istrage - uključujući filozofski pragmatizam (koji je osnovao), kritički zajednički senzivizam i naučni metod - i, u metafizici: skolastički realizam, npr. Džon Duns Skotus, vera u Boga, slobodu i bar oslabljenu besmrtnost, objektivni idealizam i verovanje u stvarnost kontinuiteta i apsolutne šanse, mehaničke potrebe i stvaralačke ljubavi. U njegovom radu falibilizam i pragmatizam mogu delovati nekako kao skepticizam, odnosno pozitivizam u tuđem radu. Međutim, za Persa je falibilizam uravnotežen anti-skepticizmom i osnova je za verovanje u stvarnost apsolutne šanse i kontinuiteta,[38] a pragmatizam obavezuje anti-nominalističku veru u stvarnost opšteg. Pers određuje pragmatizam kao jednu vrstu pozitivizma. Međutim, za razliku od pozitivista, koji potpuno odbacuju metafiziku, Pers zadržava one njene delove koji mogu da izdrže kritičku analizu, pre svega, one koji se odnose na etička uverenja. Zadatak filozofije sastoji se, po Persu, u tome da kritički ispita i na što jednostavniji način objasni sva verovanja sadržana u zdravom razumu, polazeći od toga da ih nijedno iskustvo do sada nije odbacilo. Da bi se došlo do jasnih saznanja, potrebno je primeniti pragmatički kritički postupak, koje se sastoji u sledećem.[39] Polazište saznanja predstavljaju verovanja o istoj stvari, koja su često uzajamno protivrečna. Na osnovu njih samih nije uvek moguće utvrditi koja su od njih prihvatljiva, a koja nisu. Pošto se sva naša saznanja iskazuju jezikom kao sistemom znakova, kritičko ispitivanje znanja zahteva, pre svega, ispitivanje jezika kao znakovnog sistema (semiotika). Pers posebno naglašava da značenja pojmova, koji čine sadržaj naših zdravorazusmskih verovanja, treba definisati na razumljiv način tako da se već u njihovoj definiciji mogu uočiti sve bitne posledice koje se pojavljuju tokom eksperimentalnog istraživanja ili prilikom donošenja praktičnih odluka. Ako iz određenih verovanja proizilaze praktične posledice, koje mogu da budu polazište za buduće delovanje, takva verovanja treba prihvatiti kao relevantna, a ne odbacivati ih kao besmislena. Po Persu, to je često slučaj sa metafizičkim stavovima. Verovanja koja se u ovom smislu pokažu kao relevantna predstavljaju probleme koje zatim treba rešavati eksperimentalnim metodama posebnih nauka. Međutim, ni za tako dobijena saznanja ne može se još uvek reći da su apsolutno prihvatljiva.[39] Prema Persu, kao istinito važi ono uverenje o kome postoji saglasnost zajednice istraživača, tj. kompetentnih stručnjaka u određenoj oblasti. Ono oko čega su naučnici saglasni mora biti i usaglašeno sa opštim društvenim interesima i prihvaćenim etičkim vrednostima. Pošto saznanje mora biti usklađeno sa etičkim vrednostima, onda logička samokontrola naučnika treba da bude odraz njihove etičke samokontrole- smatra Pers.[40] Estetika i etika Pers nije puno pisao o estetici i etici[41], ali je došao do 1902. godine da smatra da estetika, etika i logika tim redosledom čine normativne nauke.[42] Estetiku je okarakterisao kao proučavanje dobra (koje se shvata kao divljenje), a time i ciljeva koji upravljaju svim ponašanjem i razmišljanjima.[43] Teorija kategorija 14. maja 1867. godine, 27-godišnji Pers predstavio je rad pod naslovom „O novom spisku kategorija“ Američkoj akademiji umetnosti i nauke, koja ga je objavila sledeće godine. U radu se iznosi teorija predikacije koja uključuje tri univerzalne kategorije koje je Pers razvio kao odgovor na čitanje Aristotela, Imanuela Kanta i G. V. F. Hegela, kategorije koje je Pers primenjivao tokom svog rada do kraja svog života.[8] Persovi naučnici generalno smatraju da je `Nova lista` osnova ili lomljenje temelja za Persov `arhitektonski`, njegov plan za pragmatičnu filozofiju. U kategorijama će se razaznati, koncentrisani, obrasci koje neko pronađe formirani od tri stepena jasnoće u „Kako objasniti naše ideje“ (članak iz 1878. utemeljen na pragmatizmu) i u brojnim drugim trihotomijama u njegovom radu. „Na novoj listi kategorija“ baca se kao kantovski odbitak; kratak je, ali gust i teško ga je sažeti. Sledeća tabela je sastavljena iz tog i kasnijih dela.[44] 1893. Pers je većinu toga ponovio za manje naprednu publiku...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čarls Sanders Pers (engl. Charles Sanders Peirce; 10. septembar 1839 — 19. april 1914) bio je američki filozof, logičar, matematičar i naučnik koji je ponekad poznat kao „otac pragmatizma“. Obrazovan za hemičara i zaposlen kao naučnik trideset godina, Pers se smatrao, pre svega, logičarem. Dao je veliki doprinos logici, temi koja je za njega obuhvatala veći deo onoga što se danas naziva epistemologijom i filozofijom nauke. Logiku je doživljavao kao formalnu granu semiotike, čiji je osnivač, što je nagoveštavalo raspravu između logičkih pozitivista i zagovornika filozofije jezika koja je dominirala zapadnom filozofijom 20. veka. Pored toga, definisao je koncept abduktivnog rezonovanja, kao i rigorozno formulisane matematičke indukcije i deduktivno rezonovanje. Već 1886. godine video je da se logičke operacije mogu izvoditi električnim sklopnim krugovima. Ista ideja korišćena je decenijama kasnije za proizvodnju digitalnih računara. 1934. filozof Pol Vajs nazvao je Persa „najoriginalnijim i najsvestranijim američkim filozofima i najvećim američkim logičarem.“[1] Vebsterov biografski rečnik iz 1943. godine rekao je da je Pers „sada smatran najoriginalnijim misliocem i najvećim logičarem svog vremena.“ [2] Biografija Detinjstvo i mladost Pers je rođen u Kejmbridžu, Masačusets. Bio je sin Sare Hant Mils i Bendžamina Persa, koji je i sam bio profesor astronomije i matematike na Univerzitetu Harvard i možda prvi ozbiljni istraživački matematičar u Americi. U 12. godini, Čarles je pročitao kopiju svog starijeg brata o elementima Richard Whately`s Elements of Logic, tada vodeći tekst na tu temu na engleskom jeziku. Tako je započela njegova doživotna fascinacija logikom i rasuđivanjem.[3] Nastavio je da steče zvanje Bachelor of Arts degree i master-Master of Arts degree (1862) na Harvardu. Godine 1863. Lawrence Scientific School dodelio mu je diplomu Bachelor of Science degree, prvu Harvardovu summa cum laude diplomu hemije.[4] Njegov akademski dosije inače nije bio prepoznatljiv.[5] Na Harvardu je započeo doživotna prijateljstva sa Francisom Elingvudom Abotom, Šaunsijem Vrajtom i Vilijamom Džejmsom.[5] Jedan od njegovih instruktora sa Harvarda, Čarles Vilijam Eliot, stvorio je nepovoljno mišljenje o Persu. To se pokazalo sudbonosnim, jer je Eliot, dok je predsednik Harvarda (1869–1909 - period koji je obuhvatio gotovo čitav Perseov radni vek), više puta stavljao veto na Persovo zaposlenje na univerzitetu.[6] Pers je od kasne tinejdžerske dobi patio od nervnog stanja tada poznatog kao „facijalna neuralgija“, koja bi danas imala dijagnozu trigeminalne neuralgije. Njegov biograf, Džozef Brent, kaže da je, kada je u muci pretrpeo bol, „u početku bio gotovo omamljen, a zatim podalje, hladan, depresivan, krajnje sumnjičav, nestrpljiv i prema najmanjem prelazu i podložan nasilnim izlivima ljutnje.“[7] Njegove posledice mogle su dovesti do socijalne izolacije njegovog kasnijeg života. Zaposlenje Čarls Sanders Pers. Između 1859. i 1891. godine, Pers je povremeno bio zaposlen u raznim naučnim svojstvima od strane Obave za istraživanje obale Sjedinjenih Država i njegovog naslednika, Obale i geodetske službe Sjedinjenih Država,[8] gde je uživao zaštitu svog izuzetno uticajnog oca sve do njegove smrti 1880. godine.[9] To zaposlenje je oslobodilo Persa da mora da učestvuje u američkom građanskom ratu; bilo bi mu vrlo neprijatno da to učini, pošto su bostonski brahmani Peris simpatizirali Konfederaciju.[10] Tokom istraživanja, radio je uglavnom na geodeziji i gravimetriji, usavršavajući upotrebu klatna za određivanje malih lokalnih varijacija u gravitaciji Zemlje.[8] Od 1869. do 1872. bio je zaposlen kao asistent u astronomskoj opservatoriji na Harvardu, radeći važan posao na određivanju sjaja zvezda i oblika Mlečnog puta.[11] 20. aprila 1877. godine izabran je za člana Nacionalne akademije nauka.[12] Takođe je 1877. godine predložio merenje brojila kao toliko talasnih dužina svetlosti određene frekvencije,[13] vrsta definicije koja se koristila od 1960. do 1983. godine. Univerzitet Džon Hopkins 1879. Pers je postavljen za predavača logike na Univerzitetu Džon Hopkins, koji je imao jaka odeljenja u oblastima koje su ga zanimale, poput filozofije (Rojs i Djui su doktorirali na Hopkinsu), psihologije (predavao G. Stanli Hal i studirao Josef Jastrov, koji je sa Persom bio koautor značajne empirijske studije) i matematike (predavao JJ Silvester, koji se divio Persovom radu na matematici i logici). Njegove studije logike članova Univerziteta Džons Hopkins (1883) sadržale su dela njega samog i Alana Markuanda, Kristine Lad, Bendžamina Ives Gilmana i Oskara Hovarda Mičela, od kojih je nekoliko bilo njegovih postdiplomaca.[14] Persova neograničena pozicija u Hopkinsu bila je jedino akademsko imenovanje koje je ikada obavljao. Lični život Persa nesumnjivo je radio naspram njegovog profesionalnog uspeha. Nakon što ga je 1875. napustila prva supruga Harijet Melusina Faj („Zina“),[15] Pers se, iako je još uvek bio u zakonskom braku, spetljao sa Džulijet, čije je prezime, nazvano Froisi i Pourtalaj,[16] i nacionalnost. (govorila je francuski) [17] ostaje neizvesna.[18] Kada je njegov razvod od Zine postao konačan 1883. godine, oženio se Džulijet.[19] Te godine je Njukamb ukazao poveriocu Džona Hopkinsa da je Pers, dok je bio Hopkinsov zaposlenik, živeo i putovao sa ženom sa kojom nije bio oženjen; skandal koji je usledio doveo je do njegove smene u januaru 1884.[20] Tokom godina Pers je bezuspešno tražio akademsko zaposlenje na raznim univerzitetima.[21] Ni u jednom braku nije imao dece.[22] Siromaštvo Džulijet i Čarls pored bunara u njihovom domu Arisbe 1907 1887. Pers je prodao deo nasledstva od roditelja da bi kupio 2.000 hektara (8 km2) seoskog zemljišta u blizini Milforda u Pensilvaniji, što mu nikada nije donelo ekonomski dobitak.[23] Tamo je imao farmu iz 1854. preuređenu po njegovom ukusu.[24] Pers je imanje nazvao „Arisbe“. On i Džulijet su živeli tamo sa malo prekida do kraja svog života.[25] Čarls je plodno pisao, veći deo toga do danas nije objavljeno. Život izvan njihovih mogućnosti ubrzo je doveo do ozbiljnih finansijskih i pravnih poteškoća.[26] Veći deo svoje poslednje dve decenije zimi nije mogao da priušti toplotu i izdržavao se od starog hleba koji je donirao lokalni pekar. Kako nije mogao priuštiti novu dopisnicu, pisao je na suprotnoj strani starih rukopisa. Izvanredna poternica za napad i neplaćeni dugovi doveli su do toga da je neko vreme bio begunac u Njujorku.[27] Nekoliko ljudi, uključujući njegovog brata Džejmsa Milsa Persa[28] i njegove komšije, rođake Giforda Pinčota, namirilo je njegove dugove i platilo porez na imovinu i hipoteku.[29] Pers se bavio nekim naučnim i inženjerskim konsaltingom i napisao je mnogo za oskudnu platu, uglavnom enciklopedijske rečnike i kritike za The Nation. Započeo je, ali nije dovršio nekoliko knjiga.[30] U ovim očajnim vremenima Persu je najviše pomogao njegov stari prijatelj Vilijam Džejms, posvetivši Persu svoju Volju za verovanjem (1897) i dogovorivši se da Pers plati za dve serije predavanja na ili blizu Harvarda (1898. i 1903).[31] Najvažnije, svake godine od 1907. do Džejmsove smrti 1910. godine, Džejms je pisao svojim prijateljima iz bostonske inteligencije da zatraži finansijsku pomoć za Persa; fond se nastavio i nakon što je Džejms umro. Pers je uzvratio tako što je Džejms najstarijeg sina odredio za svog naslednika.[32] Pers je umro siromašan u Milfordu u Pensilvaniji, dvadeset godina pre svoje udovice. Džulijet Pers čuvala je urnu sa Persovim pepelom u Arisbeu. 1934. guverner Pensilvanije Giford Pinčot organizovao je Džulijetinu sahrana na groblju Milford. Urna sa Perseovim pepelom potopljena je sa Džulijet.[33] Ropstvo, američki građanski rat i rasizam Pers je odrastao u domu u kojem se nadmoć belaca uzimala zdravo za gotovo, a južnjačko ropstvo se smatralo prirodnim.[34] Do izbijanja građanskog rata, njegov otac se opisivao kao secesionista, ali nakon izbijanja rata to je prestalo i postao je sindikalni partizan, dajući donacije Sanitarnoj komisiji, vodećoj severnjačkoj ratnoj dobrotvornoj organizaciji. Nijedan član porodice Pers nije se prijavio. Pers je delio stavove svog oca i voleo je da koristi sledeći silogizam da ilustruje nepouzdanost tradicionalnih oblika logike[35] (vidi takođe: Persov zakon § Ostali dokazi Persovog zakona): Svi su muškarci jednaki u svojim političkim pravima. Crnci su muškarci. Stoga su crnci u političkim pravima jednaki belcima. Filozofija Nije dovoljno poznato da je Pers bio naučnik, a ne filozof; i da je za života bio poznat i cenjen uglavnom kao naučnik, tek sekundarno kao logičar, a jedva uopšte kao filozof. Čak se ni njegov rad u filozofiji i logici neće razumeti dok ova činjenica ne postane stalna premisa Persovih studija. - Maks Fiš 1964, str. 486.[11] Pers je bio naučnik 30 godina, a verovatno je bio profesionalni filozof samo tokom pet godina koliko je držao predavanja u Džonu Hopkinsu. Filozofiju je učio uglavnom čitajući svaki dan po nekoliko stranica Kritike čistog uma Imanuela Kanta na originalnom nemačkom, dok je bio student Harvarda. Njegovi radovi se bave širokim spektrom disciplina, uključujući matematiku, logiku, filozofiju, statistiku, astronomiju,[11] metrologiju,[36] geodeziju, eksperimentalnu psihologiju,[37] ekonomiju, lingvistiku, i istoriju i filozofiju nauke. Ovo delo uživa novo interesovanje i odobravanje, preporod inspirisan ne samo njegovim predviđanjima nedavnih naučnih dostignuća, već i demonstracijom kako se filozofija može efikasno primeniti na ljudske probleme. Persova filozofija uključuje prožimajući sistem od tri kategorije: uverenje da je istina nepromenljiva i da je neovisna od stvarnog mišljenja (falibilizam) i otkrivena (bez radikalnog skepticizma), logika kao formalna semiotika na znakovima, na argumentima, i na načine istrage - uključujući filozofski pragmatizam (koji je osnovao), kritički zajednički senzivizam i naučni metod - i, u metafizici: skolastički realizam, npr. Džon Duns Skotus, vera u Boga, slobodu i bar oslabljenu besmrtnost, objektivni idealizam i verovanje u stvarnost kontinuiteta i apsolutne šanse, mehaničke potrebe i stvaralačke ljubavi. U njegovom radu falibilizam i pragmatizam mogu delovati nekako kao skepticizam, odnosno pozitivizam u tuđem radu. Međutim, za Persa je falibilizam uravnotežen anti-skepticizmom i osnova je za verovanje u stvarnost apsolutne šanse i kontinuiteta,[38] a pragmatizam obavezuje anti-nominalističku veru u stvarnost opšteg. Pers određuje pragmatizam kao jednu vrstu pozitivizma. Međutim, za razliku od pozitivista, koji potpuno odbacuju metafiziku, Pers zadržava one njene delove koji mogu da izdrže kritičku analizu, pre svega, one koji se odnose na etička uverenja. Zadatak filozofije sastoji se, po Persu, u tome da kritički ispita i na što jednostavniji način objasni sva verovanja sadržana u zdravom razumu, polazeći od toga da ih nijedno iskustvo do sada nije odbacilo. Da bi se došlo do jasnih saznanja, potrebno je primeniti pragmatički kritički postupak, koje se sastoji u sledećem.[39] Polazište saznanja predstavljaju verovanja o istoj stvari, koja su često uzajamno protivrečna. Na osnovu njih samih nije uvek moguće utvrditi koja su od njih prihvatljiva, a koja nisu. Pošto se sva naša saznanja iskazuju jezikom kao sistemom znakova, kritičko ispitivanje znanja zahteva, pre svega, ispitivanje jezika kao znakovnog sistema (semiotika). Pers posebno naglašava da značenja pojmova, koji čine sadržaj naših zdravorazusmskih verovanja, treba definisati na razumljiv način tako da se već u njihovoj definiciji mogu uočiti sve bitne posledice koje se pojavljuju tokom eksperimentalnog istraživanja ili prilikom donošenja praktičnih odluka. Ako iz određenih verovanja proizilaze praktične posledice, koje mogu da budu polazište za buduće delovanje, takva verovanja treba prihvatiti kao relevantna, a ne odbacivati ih kao besmislena. Po Persu, to je često slučaj sa metafizičkim stavovima. Verovanja koja se u ovom smislu pokažu kao relevantna predstavljaju probleme koje zatim treba rešavati eksperimentalnim metodama posebnih nauka. Međutim, ni za tako dobijena saznanja ne može se još uvek reći da su apsolutno prihvatljiva.[39] Prema Persu, kao istinito važi ono uverenje o kome postoji saglasnost zajednice istraživača, tj. kompetentnih stručnjaka u određenoj oblasti. Ono oko čega su naučnici saglasni mora biti i usaglašeno sa opštim društvenim interesima i prihvaćenim etičkim vrednostima. Pošto saznanje mora biti usklađeno sa etičkim vrednostima, onda logička samokontrola naučnika treba da bude odraz njihove etičke samokontrole- smatra Pers.[40] Estetika i etika Pers nije puno pisao o estetici i etici[41], ali je došao do 1902. godine da smatra da estetika, etika i logika tim redosledom čine normativne nauke.[42] Estetiku je okarakterisao kao proučavanje dobra (koje se shvata kao divljenje), a time i ciljeva koji upravljaju svim ponašanjem i razmišljanjima.[43] Teorija kategorija 14. maja 1867. godine, 27-godišnji Pers predstavio je rad pod naslovom „O novom spisku kategorija“ Američkoj akademiji umetnosti i nauke, koja ga je objavila sledeće godine. U radu se iznosi teorija predikacije koja uključuje tri univerzalne kategorije koje je Pers razvio kao odgovor na čitanje Aristotela, Imanuela Kanta i G. V. F. Hegela, kategorije koje je Pers primenjivao tokom svog rada do kraja svog života.[8] Persovi naučnici generalno smatraju da je `Nova lista` osnova ili lomljenje temelja za Persov `arhitektonski`, njegov plan za pragmatičnu filozofiju. U kategorijama će se razaznati, koncentrisani, obrasci koje neko pronađe formirani od tri stepena jasnoće u „Kako objasniti naše ideje“ (članak iz 1878. utemeljen na pragmatizmu) i u brojnim drugim trihotomijama u njegovom radu. „Na novoj listi kategorija“ baca se kao kantovski odbitak; kratak je, ali gust i teško ga je sažeti. Sledeća tabela je sastavljena iz tog i kasnijih dela.[44] 1893. Pers je većinu toga ponovio za manje naprednu publiku...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Uvod Ovaj jezik je opor. Upravo zato što je takav i što, kao takav, podseća na oporost koju je nalagao Niče, više osoba kojima sam dostavio rukopis ovog dela je imalo utisak, a to su mi i jasno stavili do znanja, da iz njega, bar iz prvih poglavlja, izbija ničeovski `miris`: oporost, divljenje energiji koje se može učiniti preteranim, savršen prezir prema onome ko je nesposoban da živi, neka vrsta cezarovske1 amoralnosti - a sve su to, naime, neke karakteristike ničeovskog duha; mećutim to ne znači da Niče nije uticao na napor koji me je doveo do pred noge Hristu. Ničeu treba vratiti ono što mu pripada. Veoma mi je stalo da naznačim šta je u ovom delu Ničeovo jer to dozvoljava razjašnjenje jednog intelektualnog problema ovog vremena. Ničeu dugujem svoje oslobađanje... U vreme dok smo gacali po humanističkoj i demokratskoj močvari u koju su nas gurnuli naši dobri učitelji `vesele nauke` i gde smo rasipali energiju rešavajući budalaste probleme, kao što je na primer ovaj za koji je Karlajl dao formulu: `Budući da živimo u svetu lupeža, da bi opstali potrebno je iz njihovih postupaka izvući poštenje koje je zajedničko svima njima ` - ili pak ovo: `Zameniti veru nečim što će biti bilo šta što bismo poželeli samo ne vera `, upravo u to vreme smo od Ničea primili `udarac bičem` koji nas je doveo do toga da iskreno počnemo da posmatramo istinsku realnost... Niče je, sa izvesnom brutalnošću, prekinuo naše blejanje, svukao sa nas bedne humanističke prnje i prisilio nas da pogledamo sami sebe bez milosti; kroz njega prvi put proživljavamo onu ljubav prema čovečanstvu kojoj su nas učili, jednu u suštini lažnu ljubav, lukavstvo koje su izmislili nemoćni kako bi `razoružali` protivnike, oduzeli im želju za napretkom i tako ih oslabili. Upravo mi smo bili meću onima koji su razoružani i čija je istinska snaga bila ukroćena pedagoškim delima Treće Republike. Upravo zato smo Ničea prihvatili kao oslobodioca; dok su nam naši učitelji ponavljali: `Čovečanstvo se uzdiže razumom i slobodom ` mi smo ponavljali: `Ne, uopšte nije tako: to se postiže čvrstinom i prisilom`. I tako smo konačno upoznali jednu novu ljubav za čovečanstvo, ljubav za koju se može reći da je neumoljiva - ljubav koju sam kasnije pronašao u Evanćelju, i kojoj smisao daje, bar mi se tako čini, parabola o sposobnostima. Dakle, evo šta dugujemo Ničeu: na kraju XIX veka on je bio oslobodilac naše energije i na tome smo mu veoma zahvalni. Može se učiniti čudnim što smo mi, Francuzi, kako bi se vratili pravom životu, imali potrebu za uputstvima tog brutalnog stranca; duhovi koji nisu upoznali duhovni nered se čude zbog toga i navode imena naših, koji su duhom bili sigurno uravnoteženiji od Ničea i čije nam je posećivanje takoće bilo od koristi. Tu su Bonal i Mestr, pa Kont i Ten kao i nekolicina drugih. To je tačno, ali treba znati i ovo: naši lukavi odgojitelji su svojim delom u velikoj meri ukaljali ove prave učitelje. -Reakcionari, govorili su nam. Priznaćemo da je to prosto i vulgarno, ali je ipak bilo dovoljno da nas od njih udalji. Istina, niko se nije usuđivao da nam, u vidu reakcionara prikaže npr. Konta ali... sa kakvom se samo umešnošću ćutalo o njegovom delu! Georges Valois (pravim imenom Alfred-Georges Gressent; 7. listopada 1878. - veljače 1945.) bio je francuski novinar i nacionalni sindikalistički političar. Bio je član francuskog Pokreta otpora i umro je u koncentracijskom logoru Bergen-Belsen. Život i karijera Rođen u radničkoj i seljačkoj obitelji u Parizu, Georges Valois je sa 17 godina otišao u Singapur, au Pariz se vratio 1898. [1] U svojim ranim godinama bio je anarhosindikalist. Našao je posao kao tajnik u L`Humanité Nouvelle gdje je upoznao Georgesa Sorela.[1] Kasnije, nakon boravka u Carskoj Rusiji (1903.), Gressent je radio kao tajnik u izdavačkoj kući Armand Colin. Nakon što je napisao svoju prvu knjigu L`Homme Qui Vient (Čovjek koji dolazi), upoznao je nacionalističkog i monarhističkog pisca Charlesa Maurrasa i postao član njegove Action Française, gdje je nastavio pratiti radnički pokret. Kako bi njegovo zaposlenje bilo kompromitirano sudjelovanjem u krajnje desnoj monarhističkoj ligi, uzeo je pseudonim Georges Valois. Godine 1911. stvorio je Cercle Proudhon, nacionalnu sindikalističku skupinu, i preuzeo vodstvo izdavačke kuće Action française, Nouvelle librairie nationale, 1912. [1] Cercle je miješao Sorelov utjecaj s integralizmom koji je favorizirao Charles Maurras i bio je otvoreni antisemitski. Prema povjesničaru Zeevu Sternhellu, ta je ideologija bila prefiguracija talijanskog fašizma. Godine 1925. Valois je osnovao tjednik Le Nouveau Siècle (Novo stoljeće), kojeg je Maurras vidio kao potencijalnog rivala.[1] Zbog toga je izgubio posao u La Nouvelle librairie nationale. Raskid s Maurrasom postao je još ozbiljniji nakon njegovog stvaranja iste godine lige Faisceau.[1] Njegov dugogodišnji suradnik Jacques Arthuys bio je jedan od čelnika nove lige.[2] Pomogli su joj veliki poduzetnici u borbi protiv agitacije Francuske komunističke partije (PCF). Nakon određenog početnog uspjeha (pridružile su joj se ekstremističke ličnosti poput Huberta Lagardellea i Marcela Bucarda), nestala je 1928., kada je Valois već bio isključen iz stranke. Srednja je klasa možda povukla svoju potporu zbog nedostatka povjerenja u fašizam kao prihvatljivo rješenje za Francusku ili zato što je smatrala, slijedeći trend koji je uspostavila Rimokatolička crkva (koja je 1926. ekskomunicirala Action française), da je najbolje rješenje bio je infiltrirati se u institucije Treće Republike. Valois je izgubio financijsku potporu, Faisceau je raspušten, osnovao je Republikansku sindikalističku stranku (PRS). Jacques Arthuys također je bio vođa stranke.[3] Tijekom drugog Cartel des gauches (Ljeva koalicija), stranka je izdavala Cahiers bleus (1928. – 1932.), u kojem su bili eseji vrlo različitih ličnosti, uključujući Marcela Déata (budućeg neosocijalista koji je bio isključen iz Francuske Sekcija Radničke internacionale (SFIO) koji će kasnije biti kolaboracionist), Bertrand de Jouvenel (suosnivač društva Mont Pelerin, liberalne organizacije koja još uvijek postoji), Pierre Mendès France (jedan od mladih gardista, ili jeunes loups, iz Radikalno-socijalističke stranke koji će postati francuski premijer tijekom Četvrte Republike), i Edouard Berth. Nakon krize od 6. veljače 1934., Valois je osnovao Le Nouvel Age (`Nova era`), koju je predstavio kao ljevičarsku kritiku, zajedno s Cahiers bleus. Međutim, Le Nouvel Age, koji je tvrdio da promiče postkapitalističku ekonomiju koristeći korporativističku ekonomiju.[1] Godine 1935. pokušao se pridružiti SFIO-u, ali je odbijen iako ga je podupirao Marceau Pivert. Valois je sudjelovao u francuskom Pokretu otpora tijekom Višijevske Francuske. Tijekom Drugog svjetskog rata preselio se blizu Lyona, gdje je pokrenuo projekt kulturne suradnje.[1] Valoisa su konačno uhitili nacisti 18. svibnja 1944., a umro je u veljači 1945. od tifusa u koncentracijskom logoru Bergen-Belsen.

Autor - osoba Döblin, Alfred, 1878-1957 = Deblin, Alfred, 1878-1957 Naslov Bajka o materijalizmu / Alfred Deblin ; [prevod s nemačkog Vojislav Despotov] Jedinstveni naslov Märchen vom Materialismus. srpski jezik Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1986 Fizički opis 43 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad ; ǂknj. ǂ60 (Broš.) Napomene Prevod dela: Märchen vom Materialismus / Alfred Döblin. Čovek je tvorac materijalističke teorije, a priroda posle određenog vremena počinje da ludi i stupa u štrajk. Tek ukoliko čovek prekine sa tim mehanicističkim pogledom na svet, priroda će se vratiti u svoje normalne tokove. Bajka o materijalizmu je drama sa uzbudljivim komičnim i tragičnim zapletima i zbivanjima. Priroda je poludela od materijalističke nauke, te počinje da štrajkuje. Tek kad čovek, tvorac materijalističke teorije, napušta mehanicistički pogled na svet, priroda se, nakon uzbudljivih i dramatičnih zbivanja, komičnih i tragičnih zapleta, vraća u svoje uobičajene tokove. Priroda je i sama znala kako s njom stoje stvari. Stajahu dobro, naime. Večna mudrost, pramudrost, odredila je merila zemlje, utisnula u nju svoje stope, položila kamene - temeljce i podstakla ptice da iz vrelog peska iskopaju jaja koja je okotilo sunce. Jedna istina, jedno pouzdano znanje i prasnaga uputili su divokoze kako da se rađaju na liticama i objasnila srnama trenutak kada treba da začnu. Autor „Bajke o materijalizmu“, nastale 1943. godine u Holivudu, rođen je 10. avgusta 1878. u Štetinu. U desetoj godini Alfred Deblin dolazi sa majkom i četiri sestre u Berlin, grad svog najvećeg trijumfa i, istovremeno, najdubljih poniženja. Tu počinje da studira medicinu i piše – 1910. se priključuje grupi ekspresionista okupljenih oko časopisa „Der Sturm“, gde objavljuje prve prozne radove. U svom prvom romanu, „Vacekova borba sa parnom turbinom“ (1918), Deblin pokazuje oduševljenje svetom tehnike, u knjizi polemika pod naslovom „Nemački maskenbal“ (1921) iznosi za to doba radikalne političke i socijalne ideje, dok u putopisu „Putovanje u Poljsku“ (1926) pokušava da uspostavi komunikaciju sa Jevrejima. Međutim, ove tri knjige pobuđuju tek prosečnu čitalačku pažnju. Javnost ga prihvata tek po izlasku romana-epa „Berlin – Aleksandar plac“. Osamdesetih godina, pola veka nakon izlaska, roman stiče i svetsku slavu, zahvaljujući ekranizaciji reditelja Vemera Fasbindera. Ali, u Nemačkoj u to vreme jača partija koja će ga zauvek učiniti autsajderom. Čim su nacionalsocijalisti preuzeli vlast, Deblin odlazi u emigraciju i postaje Francuz. Bežeći pred nadirućim nemačkim trupama, našao se u starom južnofrancuskom gradiću Mende. Uznemiren, izgladneo, zatupljen i nesposoban da preduzme bilo šta, smešta se u jedan logor odakle, u najdubljoj depresiji, započinje put ka Bogu. Sećajući se katedrale Mendea, pisao je: „Sedim u vidnom polju raspeća. Kad zatvorim oči, osećam raspeće gore desno, kao toplinu koja zrači.“ Erna Deblin je uspela da u logoru pronađe svog supruga i tako preuzme sudbinu u svoje ruke. Iz okupirane Francuske, preko Španije i Portugalije, Deblin stiže u Sjedinjene Države, u jesen 1940. godine. Obreo se u Holivudu, gde su različiti komiteti za pomoć štitili izbeglice, takođe i porodicu Deblin – Alfreda, njegovu suprugu Emu i najmlađeg sina. Najstariji sin je živeo kao crtač u Njujorku, dva sina su ostala u Francuskoj (jedan je tamo i poginuo). Otac je u Holivudu našao stan, nedaleko od jedne jezuitske crkve. Pod uticajem jezuita dovršio je svoj put ka Bogu. Veza sa filmskom industrijom Holivuda pokazala se zamršenom i beskorisnom. U tom periodu Deblin je pisao prozu u kojoj provejava novo religiozno ubeđenje. Godine 1943. piše „Bajku o materijalizmu“, veoma retku proznu vrstu, filozofsku humoresku u kojoj su, kao malo gde, pomešani satira, humor, ironija i duboka značenja. Priroda je poludela od materijalističke nauke, te počinje da štrajkuje. Tek kad čovek, tvorac materijalističke teorije, napušta mehanicistički pogled na svet, priroda se, nakon uzbudljivih i dramatičnih zbivanja, komičnih i tragičnih zapleta, vraća u svoje uobičajene tokove. Podvrgava se božanskom planu, ne više ljudima, koji su definitivno izgubili autoritet. Ljudima to ipak koristi. Oni, u svakom slučaju, profitiraju od potčinjenosti prirodi. Bitno je da sve ponovo funkcioniše. Deblin, međutim, nije bio zadovoljan: „Svaka knjiga za mene završava znakom pitanja“, pisao je kasnije. Tako i dopadljivi, naizgled srceparajući i patetični završetak „Bajke o materijalizmu“ postavlja pitanje koje autor najjasnije formuliše u svojoj autobiografiji „Sudbinsko penjanje“ (1949): „Kada glad i mraz, potreba za krovom nad glavom i, možda, još i častoljublje bivaju zadovoljeni, šta preostaje? Nad ostalim delom egzistencije – kojeg li čudovišnog ostatka – navlači se koprena. Posle rata Deblin hita u Nemačku da kao „francuski iseljenik“ podržava nemačku literaturu, u čemu mu od septembra 1946. godine pomaže njegov časopis „Zlatna kapija“. Godine 1947. kao 65-godišnjak, ponovo stupa na berlinski Aleksandar-plac, ali se istorija ne ponavlja. Očekivao se levi socijalista i autor romana „Berlin – Aleksandar plac“, a došao je propovednik. Njegova poslednja poruka („Besmrtni čovek“, religiozni razgovori, 1946) prošla je bez ikakvog odjeka. Slučaj Deblin stavljen je ad akta. Teško oboleo, poluslep, vraća se u Francusku. Nemačka ga nije zadržavala. Ko je bio on, zapravo? Treba li ovog jevrejskog proletera, francuskog pukovnika, bogomoljca, scenaristu, lekara, literatu, marksistu i metafizičara svrstati u ekspresioniste, mističare, nadrealiste, agitatore, eskapiste, komuniste ili katolike? Deblin je promenio nacionalnost, veru, teme, stil. Sa 14 godina zapisao je u jednoj plavoj svesci: „Treba samo Boga poštovati, samo božanske hvaliti“. Tako je plava sveščića iz detinjstva postala njegova najvažnija knjiga. Alfred Deblin, čovek koji je pod starost izgledao preterano nežan, mršav, sa ušpicenim nosem i zašiljenom bradicom, tankim usnama i oštrim zubima, ribljim pogledom i otežalim kapcima, izboranog, niskog čela, bio je plodan pisac. Osim proslavljenog „Berlin – Aleksandar placa“, „Bajke o materijalizmu“ (koja se pred jugoslovenskim čitaocima pojavljuje prvi put) i gore navedenih dela, napisao je još „Tri skoka Vang-luna“ (1915, roman o jednom religioznom pokretu 15. veka), „Planine, mora i giganti“ (1924, utopijski roman), „Manas“ (ep u stihovima, 1927), „Ja o prirodi“ (1928) i „Naše postojanje“ (1933), knjige eseja, „Vavilonska lutanja“ (1934, roman o žrtvovanju), „Zemlja bez smrti“ (1937, južnoamerička trilogija), „Novembar 1918“ (1938, revolucionarna trilogija), „Hamlet ili noć se privodi kraju“ (1956) i mnoga druga. Umro je 28. juna 1957. godine u jednom sanatorijumu kod Frajburga. Vojislav DESPOTOV „Kada glad i mraz, potreba za krovom nad glavom i, možda, još i častoljublje bivaju zadovoljeni, šta preostaje? Nad ostalim delom egzistencije - kojeg li čudovišnog ostatka – navlači se koprena.“ Alfred Deblin (Štetin, 1878 – Emendingen, 1957) bio je nemački pisac, esejista i lekar, najpoznatiji po svom romanu „Berlin Aleksanderplac“ (1929). Plodan pisac čije delo obuhvata više od pola veka i širok spektar književnih pokreta i stilova, Deblin je jedan od najznačajnijih figura nemačke književne moderne. Njegova dela karakteriše snažna kritika društva i elementi fantazije. Napisao je više od deset romana u žanrovskom rasponu od istorijskih romana preko naučne fantastike do romana o modernom velegradu; nekoliko drama, radio-drama i scenarija; mnoštvo eseja o politici, religiji, umetnosti i društvu… Prvi roman „Tri skoka Vang-luna“ objavio je 1915. Postao je predsednik Društva pisaca Nemačke 1924. Kada su nacisti preuzeli vlast, emigrirao je u Pariz, gde je 1936. dobio francusko državljanstvo. „Amazonsku trilogiju“ napisao je 1937. Kada su Nemci okupirali Francusku preselio se u Holivud. Tu se 1941. preobratio u katoličanstvo. Posle rata vratio se u Evropu i živeo u Nemačkoj i Francuskoj. Njegov poslednji roman „Hamlet ili Kraj duge noći“ objavljen je 1956. godine, godinu dana pre njegove smrti. MG28 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Početkom 20. veka, mladi nemački pesnik vratio se sa putovanja u Rusiju, gde je uronio u duhovnost koju je tamo otkrio. „Dobio” je niz pesama o kojima dugo nije govorio – smatrao ih je svetim, i drugačijim od svega što je ikada radio i što će ponoviti. Ovaj pesnik je video nadolazeću tamu veka i video je borbu koju ćemo imati u našem odnosu prema božanskom. Pesnik je bio Rajner Marija Rilke, a ove ljubavne pesme Bogu čine njegovu Knjigu časova. Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima­nuel Kant ro­đen je 1724. go­di­ne i pri­pa­da za­čet­ni­ci­ma mo­der­ne fi­lo­zo­fi­je. U fi­lo­zo­fi­ji sa nji­me po­či­nje no­vi pe­riod – Ne­mač­ka kla­sič­na fi­lo­zo­fi­ja (ili Ne­mač­ki kla­sič­ni ide­a­li­zam). Kan­to­va naj­po­zna­ti­ja de­la su tri kri­ti­ke: Kri­ti­ka či­stoga uma, Kri­ti­ka prak­tič­nog uma i Kri­ti­ka mo­ći su­đe­nja. Ovim tri­ma kri­ti­ka­ma pri­pa­da­ju i tri osnov­na, jed­no­stav­na pi­ta­nja fi­lo­zo­fi­je: Šta mo­gu da znam? Šta tre­ba da či­nim? Če­mu mo­gu da se na­dam? Kant uvek na­gla­ša­va da pra­va na mi­šlje­nje ni­su do­volj­na, ne­go da se ona mo­ra­ju is­ko­ri­sti­ti, stva­ra­ju­ći no­ve te­o­ri­je i no­ve hi­po­te­ze ko­je će ši­ri­ti na­še ho­ri­zon­te. Po­sta­vlja­ju­ći uni­ver­zal­ne nor­me ko­je su pri­hva­tlji­ve pra­vi­mo mo­guć­nost da is­ka­že­mo svo­je raz­li­či­to­sti. Kri­ti­ka či­stoga uma ob­ja­vlje­na je 1781. go­di­ne i iza­z­va­la je ve­li­ku pa­žnju u fi­lo­zof­skim kru­go­vi­ma, nje­na vred­nost osta­la je neo­spor­na i do da­nas. Me­đu­tim, ako jed­na te­o­ri­ja ima u se­bi ži­vot­ne sna­ge, to će ipak dej­stvo i pro­tiv­dej­stvo ko­ji joj u po­čet­ku gro­ze ve­li­kom opa­sno­šću po­slu­ži­ti s vre­me­nom sa­mo to­me da se iz­gla­ča­ju nje­ne ne­rav­ni­ne, i da joj se u krat­kom vre­me­nu pri­ba­vi i po­treb­na ele­gan­ci­ja, ako se njo­me bu­du ba­vi­li lju­di ne­pri­stra­sni, lju­di od uvi­đav­no­sti i istin­ske po­pu­lar­no­sti. Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; Reken, 15. oktobar 1844 — Vajmar, 25. avgust 1900) bio je nemački filozof, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva; filolog, esejista,[1] filozof, pesnik i kompozitor.[2] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[3] Ničea neretko označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kirkegorom.[4] Mihailo Đurić, autor više knjiga o Ničeu, ga je „nazvao misliocem vulkanske snage”.[5] Biografija Detinjstvo i mladost Rođen je oko deset časova izjutra 15. oktobra 1844. godine[4] u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici. Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori.[4] Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njemu. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena.[4] Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Počeo je da studira (pohađao samo jedan semestar) teologiju, ali je pod uticajem nezadovoljne majke napustio studije.[6] Da bi se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. smatra se da je pod uticajem profesora Ernsta Ortlepa Niče upoznat sa muzikom i delima Riharda Vagnera [7]. Godine 1871/1872. izlazi prva Ničeova filozofska knjiga Rođenje Tragedije.[4] Profesor u Bazelu Uz Ričlovu podršku, Niče je dobio izuzetnu ponudu 1869. godine da postane profesor klasične filologije na Univerzitetu u Bazelu u Švajcarskoj. Imao je samo 24 godine i nije doktorirao niti je dobio potvrdu o nastavi („habilitacija“). Dobio je počasni doktorat Univerziteta u Lajpcigu u martu 1869. godine, ponovo uz podršku Ričla.[8] Uprkos tome što je njegova ponuda stigla u vreme kada je razmišljao da odustane od filologije zbog nauke, prihvatio je.[9] Do današnjeg dana, Niče je i dalje među najmlađima od zabeleženih profesora klasike.[10] Pre nego što se preselio u Bazel, Niče se odrekao svog pruskog državljanstva: do kraja života ostao je zvanično apatrid.[11][12] Ipak, Niče je tokom francusko-pruskog rata (1870–1871) služio u pruskim snagama kao medicinski savetnik. Za svoje kratko vojno vreme proživeo je mnogo i bio svedok traumatičnih efekata bitke. Takođe je obolio od difterije i dizenterije.[13] Po povratku u Bazel 1870. godine, Niče je posmatrao uspostavljanje Nemačkog carstva i politike Ota fon Bizmarka kao autsajdera i sa određenim stepenom skepticizma u pogledu njihove istinitosti. Njegovo uvodno predavanje na univerzitetu bilo je „Homer i klasična filologija“. Niče je takođe upoznao Franca Overbeka, profesora teologije koji mu je ostao prijatelj tokom čitavog života. Afrikan Spir, manje poznati ruski filozof odgovoran za Misao i stvarnost 1873. godine i Ničeov kolega, poznati istoričar Jakob Burhardt, čija je predavanja Niče često pohađao, počeo je da vrši značajan uticaj na njega.[14] Niče je upoznao Riharda Vagnera u Lajpcigu 1868. godine, a kasnije i Vagnerovu suprugu Kosimu. Niče se njima divio i tokom svog boravka u Bazelu često je posećivao Vagnerovu kuću u Lucernu. Vagneri su doveli Ničea u njihov najintimniji krug prijatelja - koji je uključivao i Franca Lista, koga je Niče kolokvijalno opisao: „F. List ili umetnost trčanja za ženama!“[15] Niče je uživao pažnju koju je dobio na početku festivala u Bajrojtu. 1870. godine poklonio je Kosimi Vagner rukopis „Geneza tragične ideje“ kao rođendanski poklon. 1872. godine Niče je objavio svoju prvu knjigu „Rađanje tragedije“. Međutim, njegove kolege iz njegove oblasti, uključujući Ričla, izrazili su malo entuzijazma za rad u kojem je Niče izbegavao klasičnu filološku metodu u korist spekulativnijeg pristupa. U svojoj polemičnoj Filologiji budućnosti, Ulrih fon Vilamovic-Molendorf prigušio je recepciju knjige i povećao njenu reputaciju. Kao odgovor, Rohde (tada profesor u Kielu) i Vagner došli su u Ničeovu odbranu. Niče je primetio izolaciju koju je osećao u filološkoj zajednici i neuspešno je pokušao da pređe na poziciju filozofije u Bazelu. Od detinjstva su ga mučile razne bolesti, uključujući trenutke kratkovidnosti zbog kojih je bio gotovo slep, migrene i nasilne probavne smetnje. Saobraćajn nesreća 1868. i bolesti 1870. godine koje su bile uporne, nastavile su da ga pogađaju tokom godina u Bazelu, primoravajući ga na sve duže i duže odmore dok redovan posao ne postane nepraktičan. Nezavisan filozof Živeći od penzije iz Bazela i pomoći prijatelja, Niče je često putovao da bi pronašao klimu povoljniju za njegovo zdravlje i živeo je do 1889. godine kao nezavisni autor u različitim gradovima. Mnogo je leta proveo u Sils Mariji u blizini Sen Morika u Švajcarskoj. Zime je proveo u italijanskim gradovima Đenovi, Rapalu i Torinu i francuskom gradu Nici. 1881. godine, kada je Francuska okupirala Tunis, planirao je da putuje u Tunis da bi Evropu posmatrao spolja, ali je kasnije odustao od te ideje, verovatno iz zdravstvenih razloga.[16] Niče se povremeno vraćao u Naumburg da poseti porodicu i, posebno tokom ovog vremena, on i njegova sestra su imali ponavljane periode sukoba i pomirenja. Rojde, Geršdorf i Niče Dok je bio u Đenovi, Ničeov slab vid naterao ga je da istraži upotrebu pisaćih mašina kao sredstva za nastavak pisanja. Na kraju, njegov učenici, Hajnrih Keselic i Petar Gast postali su Ničeov privatni sekretar. 1876. Gast je prepisao ranjivi, gotovo nečitki rukopis Ničeovog prvog puta sa Rihardom Vagnerom u Bajrojtu.[17] Gast je bio jedan od retkih prijatelja kojima je Niče dozvolio da ga kritikuju. Odgovarajući sa najviše entuzijazma na Tako je govorio Zaratustra, Gast je smatrao neophodnim da istakne da su ono što su opisani kao `suvišni` ljudi u stvari sasvim neophodno. Nastavio je da navodi broj ljudi na koje se Epikur, na primer, morao oslanjati da bi obezbedio svoju jednostavnu ishranu od kozjeg sira.[17] Do kraja svog života, Gast i Overbek su mu ostali dosledno verni prijatelji. Malvida fon Majsenbug ostala je poput majčinske pokroviteljice čak i van Vagnerovog kruga. Ubrzo je Niče uspostavio kontakt sa muzičkim kritičarem Karlom Fušom. Niče je bio na početku svog najproduktivnijeg perioda. Usred napada bolesti, živeći u gotovo izolaciji nakon svađe sa majkom i sestrom u vezi sa Salome, Niče je pobegao u Rapalo, gde je za samo deset dana napisao prvi deo Tako je govorio Zaratustra. Do 1882. godine, Niče je uzimao ogromne doze opijuma, ali je i dalje imao problema sa spavanjem.[18] 1883. godine, dok je boravio u Nici, izdavao je sopstvene recepte za sedativni hloralni hidrat, potpisujući ih „Dr Niče“. [19] Nakon što je prekinuo svoje filozofske veze sa Šopenhauerom (koji je odavno bio mrtav i nikada nije upoznao Ničea) i svoje društvene veze sa Vagnerom, Niče je imao malo preostalih prijatelja. Sada je, sa novim Zaratustrinim stilom, njegovo delo postalo još otuđujuće, a tržište ga je dobilo samo do stepena koji zahteva učtivost. Niče je to prepoznao i zadržao svoju samoću, mada se često žalio. Njegove knjige su uglavnom ostale neprodane. 1885. godine štampao je samo 40 primeraka četvrtog dela Zaratustre i deo njih distribuirao bliskim prijateljima, uključujući Helene fon Druskovic. 1883. godine pokušao je i nije uspeo da dobije predavanje na Univerzitetu u Lajpcigu. Jasno mu je rečeno da je, s obzirom na njegov odnos prema hrišćanstvu i njegovom konceptu Boga, postao nezaposlen na bilo kom nemačkom univerzitetu. Sledeća „osećanja osvete i gorčine“ su ga ogorčila: [20] I otuda moj bes, pošto sam shvatio u najširem mogućem smislu šta biti bedan znači, (uvreda mog dobrog imena, mog karaktera i mojih ciljeva), dovoljno je da mi oduzme poverenje učenika, a time i mogućnost sticanja istih. Zdravlje mu se popravilo i leto je proveo raspoložen. U jesen 1888, njegovi spisi i pisma počeli su da otkrivaju višu procenu sopstvenog statusa i „sudbine“. Precenio je sve veći odgovor na njegove spise, posebno na nedavnu polemiku, Slučaj Vagner. Na svoj 44. rođendan, nakon što je završio Sumrak idola i Antihrist, odlučio je da napiše autobiografiju Ecce Homo. U svom predgovoru - koji sugeriše da je Niče bio dobro svestan interpretativnih poteškoća koje će njegovo delo generisati - izjavljuje: `Čujte me! Jer ja sam takva i takva osoba. Iznad svega, nemojte me zameniti sa nekim drugim.` [21] U decembru je Niče započeo prepisku sa Avgustom Strindbergom i mislio je da će, pre međunarodnog prodora, pokušati da otkupi svoje starije spise od izdavača i da ih prevede na druge evropske jezike. Smrt Ničeov grob. Niče je umro 25. avgusta 1900. godine oko podneva,[22] nešto pre svog pedeset i šestog rođendana. Za najverovatniji uzrok smrti smatra se upala pluća u sadejstvu sa moždanim udarom. Njegovo telo je otpremljeno u porodičnu grobnicu blizu Rekena kod Lucena, gde počiva majka, a kasnije i sestra. Vila Šilberblik koju je sestra rentirala kako bi vršila promociju Ničeovog opusa, pretvorena je u muzej. Počev od 1950. godine Ničeovi rukopisi drže se u Geteovom i Šilerovom arhivu. Kao prvobitna dijagnoza smatrao se tercijarni sifilis. Ipak, postoje i druge hipoteze. Leonard Saks, pretpostavlja da je tumor na mozgu prouzrokovao Ničeovu demenciju.[23] Pojedini su pretpostavljali da je trovanje živom mogući uzrok smrti,[24] jer se često koristila kao tretman protiv sifilisa.[25] Nakon smrti njegova sestra, Elizabet-Ferester Niče, javlja se kao urednik Ničeovih dela. Prerađujući i prepravljajući rukopise kako bi se uklopili u nacionalističku ideologiju Nemačke koju je zastupala. Kasnije objavljivana Ničeova dela sa njenim prepravkama često su bila, kasnije će se utvrditi, neopravdano povezana sa fašizmom i nacizmom.[26][27] Iako Niče jeste kritikovao neke ideje iz judaizma (kao i iz drugih religija), on je takođe prezirao antisemitizam i nemački nacionalizam koji su se širili za Ničeova života.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filozofski esej Mit o Sizifu Alber Kami objavljuje iste godine kad i roman Stranac, pa se ove dve knjige često sagledavaju kao tematski komplementarne. Mit o Sizifu, jedan od najčuvenijih egzistencijalističkih tekstova dvadesetog veka, koji počinje postavljanjem filozofskog problema samoubistva, predstavlja analizu nihilizma i prirode apsurda, kao i čovekovog života u apsurdnom univerzumu bez reda i smisla. Za Kamija je Sizif idealan primer apsurda – čovek koji je usprotivio bogovima, i sad izdržava svoju kaznu. Međutim, u opisu Sizifa koji zastaje da bi pogledao kako se kamen još jednom kotrlja niz padinu, Kami opisuje osvešćenje i samosvest glavnog junaka, čoveka koji spoznaje svoju sudbinu i u njoj pronalazi snagu. Danas, kada se čovečanstvo suočava sa tolikim političkim i društvenim izazovima, kada je trka za moći i uspehom jača nego ikad, a kad ogroman deo ljudske populacije biva pritisnut Sizifovim poslom, ova knjiga je ponovo, još jednom i drugačije relevantna. Alber Kami (franc. Albert Camus; 7. novembar 1913 — 4. januar 1960) bio je francuski pisac, filozof i novinar. Dobitnik nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Poznat je po svom karakterističnom stilu pisanja i tematikama svojih dela. Čitav njegov opus temelji se na ideji apsurda ljudske egzistencije. Modernog čoveka naziva bludnim, ciničnim monstrumom, a kao suprotnost svetu današnjice evocira antičku Grčku, koja je „u svemu znala naći pravu meru”. Iako je često vezan i uz egzistencijalizam, Kami je odbijao tu povezanost. S druge strane, Kami u svom eseju Pobunjeni čovek piše da se tokom celog svoj života borio protiv filozofije nihilizma. Njegova religioznost takođe je bila čestom temom, a sam je u jednoj od svojih knjiga napisao: Ne verujem u boga „i” nisam ateista. Godine 1949. Kami je, prema knjizi Albert Camus, une vie Olivera Toda, unutar Pokreta Revolucionarne unije osnovao Grupu za međunarodne veze koja se protivila ateističkim i komunističkim tendencijama Bretonovog nadrealizma. Kada mu je 1957. uručena Nobelova nagrada, Kami je bio drugi najmlađi primalac (nakon Rudjarda Kiplinga), prvi primalac rođen u Africi, a nakon njegove smrti postao je nobelovac koji je nakon dobivanja nagrade najkraće živeo (samo 3 godine). Kada je tokom ceremonije dodele u Stokholmu držao govor, izjavio je: Smatram da je nagradu trebalo da dobije Malro. Kada je to čuo sam Malro, uzvratio je: Kamiova izjava služi nam obojici na čast.[1] Kami je preferirao da se na njega gleda kao na čoveka i kao na mislioca, a ne kao na pripadnika neke škole misli ili neke ideologije. Ljudi su mu bili draži od ideja. U jednom intervjuu iz 1945., Kami je odbio bilo kakvu povezanost s ijednom ideologijom: Ne, nisam egzistencijalista. Sartr i ja se uvek čudimo kad vidimo naša imena povezana... Alber Kami je rođen 7. novembra 1913. u porodici siromašnog alzaškog zemljoradnika u Alžiru. Otac je, ubrzo po dečakovom rođenju, poginuo u čuvenoj bici na Marni u Prvom svetskom ratu. Kamijevo školovanje i kasnije studije na Filozofskom fakultetu u Alžiru protekli su u svakodnevnoj borbi za opstanak. Kao student je morao sam da zarađuje hleb, udara pečate na vozačke dozvole u alžirskoj prefekturi, a u slobodnim časovima da prodaje automobilske delove i beleži barometarski pritisak u meteorološkoj stanici. Kami zatim radi u alžirskoj radio-stanici, interesuje se za pozorišnu umetnost, a jedno vreme radi i sa vlastitom pozorišnom trupom. Do sedamnaeste godine, kada mu je dijagnostikovana tuberkuloza, aktivno se bavio fudbalom igrajući na poziciji golmana. Sport i nauku je zavoleo pod utacajem nastavnika u osnovnoj školi. Zahvalnost mu je odao i tokom inauguaracionog govora pri dodeli nobelove nagrade za književnost 1957. godine.[3] Uspešna publicistička aktivnost, međutim, postepeno ga odvodi književnom stvaranju. Kao esejist, kritičar i urednik lista „Borba“, koji je 1940. pokrenuo u Parizu, Kami postaje istaknuta ličnost u francuskom pokretu otpora protiv nacizma. Bogato životno iskustvo i već oformljena vizija sveta počeli su da dobijaju svoj umetnički oblik u nizu njegovih slavnih romana: Stranac, (1942), Kuga (1947) i Pad (1956); zatim u dramama Nesporazum (1944), Kaligula (1944) i Opsadno stanje (1948), kao i u ditativnom lirskom komentaru romana Stranac, objavljenom 1943. godine pod nazivom Mit o Sizifu. Poznati roman je i Pobunjeni čovek (1951). Kamijevom književnom delu odato je najveće priznanje dodeljivanjem nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Kami je poginuo 4. januara 1960. u saobraćajnoj nesreći. Vozač je bio njegov bliski prijatelj i izdavač Mišel Galimar [4] (franc. Michel Gallimard), koji je takođe poginuo. Njegove dve ćerke bliznakinje, Katrin i Žoan, vlasnice su autorskih prava na njegova dela.[5] Književna karijera Tokom Drugoga svetskog rata, Kami je bio član organizacije Combat (ogranak pokreta otpora), koja je ilegalno štampala istoimeni časopis. Organizacija je radila protiv nacista, a dok je bio član, Kami se koristio pseudonimom Beauchard. Kami je 1943. godine postao urednik novina, a 1944. godine postaje glavni urednik.[6] Nakon oslobođenja Francuske 1944., Kami je napisao članak o poslednjim danima borbe. Kami je bio jedan od retkih francuskih urednika koji je javno izrazio svoje protivljenje korištenju atomske bombe nakon događanja u avgustu 1945. godine. Godine 1947., kada časopis postaje komercijalan, napušta Combat. Baš tada je Kami postao prijatelj Žan Pol Sartra. Nakon rata, Kami je, zajedno sa Sartrom, postao stalni gost u pariškom kafiću Café de Flore. Tokom ovog razdoblja Kami je proputovao i SAD kako bi održao predavanja o francuskoj filozofiji. Iako je bio levičarski nastrojen, njegove oštre kritike totalitarizma komunizma nisu mu pribavile simpatije među komunističkim strankama, a 1951. godine, nakon objavljivanja Pobunjenog čoveka, dovele su i do raskida prijateljstva sa Sartrom. Godine 1949., verojatno nakon puta u Južnu Ameriku[6], vratila mu se tuberkuloza te je sledeće dve godine proveo u osami. Godine 1951. izdaje filozofski esej Pobunjeni čovek u kojem analizira pobunu i revoluciju i iz kojeg se jasno videlo njegovo odbijanje komunizma. Ova knjiga uzrokovala je veliko nezadovoljstvo kod njegovih prijatelja, ali i mnogih mislioca tog doba, te je uzrokovala konačni raskid prijateljstva sa Sartrom. U ovom je očito da je Kami pacifizam i mir stavljao ispred ideala, dok se Sartr držao svojih komunističkih i revolucionarnih ideala nezavisno o tome koliko oni bili represivni i totalitaristički. Ideja komunizma je za Sartra predstavljala savršenstvo ljudskog društva, nezavisno od toga kako je provođena, dok je Kamiu ta ista ideja bila nada u savršeno društvo, društvo jednakosti i pravednosti, ali veliko razočaranje u tu ideologiju dovelo je do konačnog i nužnog odbijanja komunizma koje je pak uzrokovalo Kamiovo odbijanje svih ostalih ideologija i sve veću težnju za mirom i pravednošću u svetu, te konstantna javna protivljenja bilo kakvom obliku, kako leve tako i desne, represije od strane totalitarizma. Jako loše prihvaćanje dela od strane javnosti i njegovih prijatelja bacilo je Kamia u depresiju te se u tom periodu posvetio prevođenju drama. Kamiov prvi značajni doprinos filozofiji je njegova teorija apsurda koja govori da ljudi teže ka jasnoći i smislu u svetu koji ne nudi nijedno od to dvoje, a obradio ju je u svom eseju Mit o Sizifu, kao i u drugim delima kao što su Stranac i Kuga. Uprkos odvajanju od Sartra, mnogi i danas tvrde da je Kami bio egzistencijalista. On sam je odbio taj pridev u svom eseju Enigma, ali to se može pročitati i u mnogim drugim delima. Još i danas postoji određena konfuzija jer su mnoge današnje primene egzistencijalizma slične s mnogim Kamiovim „praktičnim” idejama. Ipak, njegovo lično švaćanje sveta (Stranać`), i svaka vizija koju je imao o njegovom napretku (Pobunjeni čovek), odvaja ga od egzistencijalizma. Tokom 1950-ih, Kami je velik deo svog rada i aktivizma posvetio ljudskim pravima. Godine 1952. odbija saradnju s Uneskom i javno protestuje zbog primanja Španije, kojom je tada vladao Fransisko Franko, u tu organizaciju.[7] Godine 1953. javno protestuje protiv komunističke represije Sovjetskog Saveza pri gušenju ustanka u Istočnoj Nemačkoj 1953. godine.[7] Već tri godine nakon ovoga, ponovo protestuje, ovaj put protiv gušenja protesta u Poznanju 1956. te nasilnom gušenju mađarske antikomunističke revolucije iz 1956. godine.[7] I nakon ovoga ostaje ustrajan u svom pacifizmu i protivljenju smrtnoj kazni. Njegov najznačajniji doprinos u borbi protiv smrtne kazne je esej koji je zajedno s njim napisao književnik Artur Kostler, osnivač Lige protiv smrtne kazne. Kada je 1954. godine izbio Alžirski rat za nezavisnost, Kami se našao u moralnoj dilemi. Podržao je frankoalžirce, ali branio je i francusku vladu jer je smatrao da je alžirski ustanak samo integralni deo `novog arapskog imperijalizma` kojeg predvodi Egipat, te „anti-zapadna” ofanziva koju predvodi SSSR kako bi „okružio Europu” i „izolovao Sjedinjene Države”.[8] Iako je želio da Alžir dobije veću autonomiju ili čak federalne uslove, iako ne potpunu samostalnost, verovao je da frankoalžirci i Arapi mogu da žive zajedno. Tokom rata, zalagao se za građansko primirje koje bi spasilo civile, ali su obe sukobljene strane to odbile i proglasile budalastim. Iza kulisa, Kami je nastavio da radi za alžirske zarobljenike koji su čekali smrtnu kaznu. Od 1955. do 1956. godine pisao je za časopis L`Express. Godine 1957. Švedska akademija dodelila mu je Nobelovu nagradu za književnost zbog njegove važne literarne produkcije, koja s jasnom ozbiljnošću osvetljava probleme ljudske savesti naših vremena. Nagrada mu nije službeno uručena zbog romana Pad, nego, kako on sam kaže, zbog njegovih eseja Razmišljanja o giljotini. Kada je držao govor studentima na Stokholmskom univerzitetu jasno je branio svoju prividnu neaktivnost po pitanju rata u Alžiru i rekao je kako se bojao što bi se moglo dogoditi njegovoj majci koja je tada još uvek živela u Alžiru. Ovaj govor doveo je do još jačeg ostracizma od strane francuskih levičarskih intelektualaca. Pokret Revolucionarne unije i Evropska unija Godine 1949., Kami je osnovao Skupinu za međunarodne veze unutar Pokreta Revolucionarne unije.[9] Zajedno sa Orvelom, Kami se protivio totalitarnim režimima na Istoku i Zapadu. Kao što je napisao u Pobunjenom čoveku, bio je pobornik tradicije antičke Grčke (la pensée solaire). On nije bio samo vođa ogranka Francuskog pokreta otpora znanog „Combat”, već je 1947./1948. pomogao u osnivanju Pokreta Revolucionarne unije, koji je uspostavljen 1949. godine PRU se može opisati kao pokret trgovačkog društva u kontekstu revolucionarnog sindikalizma. Njegovi glavni saradnici su bili Nikolas Lazarevič, Luj Mersje, Rože Lapeje, Paul Šove, Ogust Largentje i Žan de Bo. U ovom razdoblju, jedan od Kamiovih glavnih ciljeva bilo je isticanje pozitivnih strana nadrealizma i egzistencijalizma, te time, automatski, negiranje pesimizma Andre Breton i Žan Pol Sartra. Godine 1944., Kami osniva Francuski komitet za Evropsku federaciju (Comité Français pour la Féderation Européene) i izjavljuje: Evropa se može razvijati samo putem ekonomskog napretka, demokratije i mira ako države postanu federacija. Od 1943., Kami je u stalnom dopisništvu s Altijero Spinelijem, osnivačem Evropskog pokreta federalista. Na insistiranje Kamia i Orvela, organizovana je prva konferencija EPF-a u Parizu, koja je trajala od 22. do 25. marta 1945. godine. Ovaj, specifični, ogranak EPF-a nestao je 1957. kada je svetom počela da dominira Čerčilova ideja o evropskim integracijama. Kami i Orvel Albert Kami Džordž Orvel Tri eseja dr. Mihe Takašime s Međunarodnog žurnala humanističkih nauka istražuju vezu između stvaralaštva Alberta Kamia i engleskog pisca Džordža Orvela. Takašima sugerše da je Orvel, možda namerno kako bi upozorio intelektualnu elitu, napravio kompromis prema Velikom bratu, dok je Kami konfrontirao Kugu. Ovo je vidljivo ne samo u poređenju 1984. i romana Pobunjeni čovek, nego i u Kamiovoj drami Opsadno stanje.[10] Ova drama napisana je zajedno s romanom Kuga i esejom Pobunjeni čovek. U drami glavni lik, Dijego, suprotstavlja se diktatoru zvanom Kuga i umire kako bi jedan španski grad oslobodio od inkvizicije. Drama je napisana kao antitotalitarističko delo i u isto vreme kao i 1984. Drama takođe sadrži alegorijsku referencu na kraj Orvelovog dela. U prvom francuskom izdanju drame, Kami je dodao i raspravu „Zašto Španija?”. U ovoj raspravi on odgovara svom katoličkom prijatelju Gabrielu Marcelu kojemu je zasmetalo što je radnja smeštena u Španiji. Tu Kami izražava protivljenje totalitarnim režimima Zapada i ponašanju Vatikana i Pape tokom Drugog svetskog rata. Po mnogima, najznačajnija rečenica iz eseja je: Zašto Gernika, Gabriel Marsel? Prozni stil U svojim delima — bilo da su romani, drame ili eseji - Alber Kami se bavi čovekom i ljudskom egzistencijom; traga za smislom čovekovog trajanja i uprkos radostima koje život pruža on u njemu otkriva apsurd, mnogo šta što ga čini besmislenim, odakle i čovekovo trajno nezadovoljstvo u ovome svetu i stalni sukob pojedinca i sveta, i osećaj čoveka da je stranac u ovome svetu. Na temu te filozofije nastaće njegov roman Stranac, koji i jeste slika o apsurnodsti trajanja, koji će svoje objašnjenje dobiti u eseju Mit o Sizifu.[11] Eseji Mit o Sizifu (1948) Romani Srećna smrt (napisano između 1936. i 1938. posthumno objavljen 1971) Stranac (1942) Kuga (1947) Pad (1956) Prvi čovek (nedovršeni roman, posthumno objavljen 1995) Drame Nesporazum (1944) Kaligula (1944) Opsadno stanje (1948)

MIŠEL DE MONTENJ OGLEDI Tvrdi povez Autor - osoba Montenj, Mišel de Naslov Ogledi / Mišel de Montenj ; prevod sa starofrancuskog i napomene Mila Đorđević ; izbor i predgovor Sreten Marić Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1967 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1967 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis [XXVI], 455 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Đorđević, Mila Marić, Sreten Zbirka ǂBiblioteka ǂEseji i studije ISBN (Karton) Napomene Mišel de Montenj / Sreten Marić str. V-[XXVI]. Predmetne odrednice Montaigne, Michel de, 1533-1592 -- Studije Nekontrolisane predmetne odrednice francuska književnost / eseji ǂla ǂlittérature françaises / ǂles ǂessais Mišel Ekem de Montenj (franc. Michel Eyquem de Montaigne; Sen Mišel de Montenj, 28. februar 1533 – 13. septembar 1592) bio je francuski mislilac, moralista, političar i književnik iz doba Renesanse. Montenj je rođen 1533. u francuskoj regiji Akvitanija, na porodičnom imanju dvorca Montenj, u mestu Sen Mišel de Montenj blizu Bordoa. Porodica mu je bila bogata i obrazovala ga je u duhu humanizma. Tek sa šest godina je naučio francuski pošto je najpre savladao latinski jezik, sa sedam godina. Karijeru je počeo kao pravnik. Godine 1571. povukao se iz javnog života u jednu od kula svog dvorca gde je imao i biblioteku. Tu je celu deceniju radio na svojim Ogledima, izolovan od društvenog i porodičnog života. Kasnije je bio gradonačelnik Bordoa. Iako rimokatolik, trudio se da ublaži sukobe između katolika i protestanata. Cenili su ga i katolički kralj Francuske Anri III i protestant Anri od Navare, koji su dolazi kod njega da se savetuju. Montenj je umro 1592. u dvorcu Montenj. Sahranjen je u blizini dvorca, a kasnije prenet u Bordo. Eseji Svojim glavnim delom, „Ogledima“, ovaj humanista, skeptik i filozof morala, zasnovao je književnu formu eseja. Svoju prvu i drugu knjigu „Ogleda“ objavio je 1580, a treću 1588. Ovo obimno delo sadrži oko 1.500 strana. Način razmišljanja u esejima je različit u odnosu na klasičnu nauku. To su diskusije zasnovane na ličnom viđenju i analizi. Montenj diskutuje sa samim sobom, antičkim mudracima, filozofima i istoričarima. On ignoriše spoljni izgled fenomena (u tradiciji filozofije stoicizma), kritikuje sujeverje, i skeptičan je prema svim dogmama, predrasudama i autoritetima. Montenj često koristi anegdote i lična iskustva u esejima, što je u njegovom vremenu smatrano nepotrebnim ličnim isticanjem, a ne originalnošću. Kasnije, ovaj lični pečat, vešta kombinacija naučnog znanja i ličnog pripovedanja, tumačen je kao slika i prilika načina razmišljanja i dilema mislilaca iz doba Renesanse. Slobodni filozof Montenj bavi se različitim temama: književnošću, filozofijom, moralom, obrazovanjem itd. U vezi sa obrazovanjem, ističe važnost ličnog iskustva i samostalnog istraživanja. Montenj je bio dete vremena okrutnih religijskih ratova, kada su korupcija morala i nepomirljivost vladali na svim stranama. Otuda je smatrao da su sva ljudska bića etički nesavršena. I pored ljudske nesavršenosti, odatle ne proizilazi da je istina nedostižna (što bi bio skepticizam u čisto negativnom smislu). Ljudska individua je jedino polazište odakle je moguća potraga za istinom. Često korišćen metod u esejima je metod proba i pogreški, što po Montenju odgovara ljudskoj prirodi sklonoj zabludama. Montenjevi filozofski principi bili su preteča filozofije Dekarta, iako je Dekart smatrao logiku za prihvatljivu dogmu. Njegovo nepristrasnio viđenje sveta i liberalna misao bili su temelj tradiciji francuskih moralista, i uticali su na brojne filozofe i pisce, kao što su Volter, Šekspir ili Niče. Od izdavača u Srbiji, Srpska književna zadruga objavila je komplet „Ogleda“ u tri knjige. Filozofija Knjiga Mišela de Montenja je kao i on sam, predstavnik humanističkih napora u drugoj polovini 15. veka. Glavna osobina njegovih ogleda jeste njihova usmerenost na samog autora prožeta opštim načelima filozofije i autorovim sopstvenim mislima. Oglede je Montenj počeo 1571. u 39 godini života. Oni se sastoje od tri vrste elemenata (po Lansonu) – razmišljanja nad pročitanim knjigama, razmišljanja na osnovu posmatranja života drugih i razmišljanja u vezi sa posmatranjem samoga sebe. Iako je za ovo delo upotrebljena opširna građa, ona se sva povinovala Montenjevom načinu razmišljanja – antičko nasleđe, mudrost raznih mislilaca, sva se skupila da ilustruje individualnu misao jednog čoveka, kome je primat vlast zdravog razuma. Ono što je najvažnije jeste da Montenj, pišući o sebi, piše o čoveku uopšte – Pozajmljuje nam svoje oči da bismo videli sebe. Za njega svaki čovek u sebi nosi čitav oblik ljudske prirode. Njegova literatura je antičko nasleđe su: Plutarh, Seneka, Ovidije, Vergilije, Terencije, Plaut, Herodot, Ksenofon, Tit Livije, Cezar i Ciceron. Citirajući ih on prati običaj vremena, ipak za razliku od svojih savremenika Montenj je antičku kulturu asimilirao. On navodi tuđe pasuse da bi bolje osvetlio svoju misao. Za Montenja pozajmljivanje tuđih misli i rečenica nije imitacija ili krađa – jer kao što pčele prerađuju med, tako i on prerađuje svoje uzore da bi prikazao svoj način razmišljanja. Samim svojim postupkom ali i oštrom kritikom Montenj, kao i njegov stariji sunarodnik Fransoa Rable kritikuje sholastičko srednjovekovno obrazovanje. Znanje, za njega, nikada ne sme postati mrtvi kapital, i isključivo knjiško. Proces mišljenja je ono što nas dovodi do savršenstva vrline – učenosti i mudrosti, i samo znanje ne znači ništa ako nas stvaralački ne podstiče. Kao i Rable, Montenj podvrgava oštroj kritici vaspitni sistem svog vremena – zato što nije na pravi način razvijao inteligenciju, nego je kljukao pamćenje. Montenj izlaže svoju viziju obrazovanja: harmonično i paralelno razvijanje cele ličnosti: duha, tela i moralnog lika. Razvijanje duha podrazumeva formiranje i razvijanje inteligencije. Traži se dobra i pametna glava, što se postiže razgovorima, poznanstvima i putovanjima. Vaspitanje treba da bude nenasilno, a učenik treba da bude aktivan i da stalno primenjuje svoje znanje. Učenik ne treba da veruje prostim autoritetima, već treba da misli kritički. Ovaj sistem podseća na onaj koji stvara Rable. Razlika je samo u enciklopedičnosti Rableovog znanja koje treba da od učenika napravi ponor znanja. Montenj teži da vaspita rasuđivanje i inteligenciju. Najvažniji izvor njegove misli je samoposmatranje – on posmatra sebe u svim prilikama, neprestano opisuje svoja raspoloženja, ćudi i ukuse. Međutim, Montenj ne slika svoje biće u statičkom stanju, već u stalnom kretanju – Ne slika biće, već prelaz. I to ne onaj iz dobi u dob, već iz minute u minutu. To stavlja akcenat na složenost i protivurečnost čovečje prirode. Montenjeva slika ljudskog karaktera ispala je zbog toga sasvim suprotna klasicističkoj. Ona nije jedinstvana i logična, već je u njoj čovek biće složeno i bez reda, postojanosti i doslednosti, pokretljivo i protivrečno. Baviti se duhom po njemu je tragati za sopstvenim identitetom. Istorijski, Montenj svojim Ogledima priprema pojavu klasicizma, a osvetljavanjem kompleksne čovečje psihe on najvljuje moderno doba. U razvoju njegove filozofske misli književni istoričari razlikuju tri faze – stoicizam, skepticizam i faza životne mudrosti. Stoicizam (Filozofija smrti) – prisutan u prvoj a delom i drugoj knjizi izdanja iz 1580. Glavna tema tih ogleda je Montenjeva priprema za bol i smrt. Ideal života u ovom peridu je askeza po antičkom primeru, a naročito Katon Utički kao primer. Njegov omiljeni učitelj je Seneka. Tu Montenj razvija opšta mesta o očvršćivanju volje koja treba da odnese pobedu nad bolom i smrću. Životna mudrost u ovoj fazi je pripremiti se za smrt koja je naša sudbina. Skepticizam – Izražavanje sumnje “Šta znam?”, sistematski sprovodi u najvećem i najznačajnijem ogledu Apologija Remona de Sebonda. Tu se osvetljavaju zablude čula i razuma, a kritici je podvrgnuta naročito nauka i njene nenaučne metode, metafizika kao majka misticizma, granice ljudskog saznanja, filozofiju koja je tek sklop protivrečnosti, taštinu života koji više liči na san... Veština življenja (Filozofija života) – reakcija, revolt protiv sholastike – ustaje protiv sholastičkog negiranja života, pretpostavke da je zemaljski život samo priprema za drugi. Ovde zemaljski život postaje cilj za sebe, i postaje vredan da se proživi. Život se mora iskoristiti onakav kakav nam je dat, i izvući iz njega što je moguće više sreće. To treba činiti oslanjajući se na prirodu. Ono što je Montenj propovedao je da je bavljenje duhom traganje za suštinom svoga bića, koja će nadživeti efemerni svet. Smrt je kosmička sila, večito kretanje, a filozofirati znači baviti se suštinom, navikavati se na smrt. Ljudska misao je, posle smrti, jedini oblik postojanja. Ideja Montenja, da napiše knjigu o sebi u kojoj će ga pamtiti, pošto umre, u kojoj će fiksiran uzorni primerak svog bića kroz odnos sa drugim, i napraviti spomenik onima koji su za njega bili važni – Njegovom ocu, kao i prijatelju La Boesiju suočila se sa najvećom preprekom u stalnom kretanju bića – iz minuta u minut, kako Montenj kaže. To kretanje sprečava pisca da svoje biće fiksira u jedno i nepromenljivo. Montenjeva misao nije uvek dovoljno određena i konsekventna. Od ogleda do ogleda dešava se da daje oprečan sud u pogledu istih stvari. Ponekad je ovo iz sigurnosti, da bi izbegao progone i kazne koje su čekale druge slobodne mislioce. Put do suštine čoveka za Montenja (što je i renesansni topos, Kralj Lir, Šekspir), jeste odbacivanje privida, svega onoga što je strano suštini čoveka. Platonovo učenje koje su prihvatili skeptici i srednjovekovna učenja – Teatrum mundi (Svet je pozornica)– topos koji prikazuje svet kao pozorište, optužuje ljude da su zarobljenici mašte koji dozvoljavaju da im se pričaju priče. Demokritov smeh za koji Montenj smatra da je najpogodniji za ismejavanje takvog sveta, mora da sa druge strane položi pravo na neku istinu. Prostor koji sebi zavetuje Montenj slobodan je od tih zamki privida, i pogodan da se istina u njemu rodi iz samoće i kontemplacije. To je bavljenje duhom, a za Montenja je svako bavljenje duhom traganje za identitetom. Traženje identiteta prikazano je najbolje u poglavlju O samoći, gde govori o uticajima drugih na nas koji su toliko jaki da smo sposobni da trampimo svoj život, zdravlje i spokojstvo za ugled i slavu. Montenj pod samoćom podrazumeva postojanje vremena i prostora u kome bi čovek mogao da se posveti isključivo sebi. To nije lak poduhvat. “Dosta smo živeli za drugog, živimo za sebe bar ovaj ostatak života.” On se zalaže za jednu vrstu otuđenja od društva; nikome ne treba dozvoliti da priđe izuviše blizu, treba biti istinski vezan samo za sebe samog. “Neka ostalo i dalje bude naše, ali ne spojeno i pripijeno tako čvrsto da se od nas ne može odvojiti a da nam se pritom ne oguli parče kože i ne otkine komad od nas samih.” Snagu i dejstvo duše treba procenjivati sopstvenim merilima, za to nam ne treba drugi. Misliti ovde znači usmeriti svu svoju pažnju na sadašnje mesto gde boravi svest, na identitet kome je dodeljena, na snage koje pronalazi u pretvaranju u samog sebe. Montenjevo vraćanje sebi se razlikuje od Avgustinovog, čiji je cilj slušanje božijeg glasa i izdržavanje njegovog suda – ono je traženje sagovornika u samom sebi bez potčinjavanja ikakvom spoljašnjem autoritetu. Odnos prema svetu koji Montenj prihvata je Teoria – kontemplativno razumevanje sveta ponuđenog pogledu. Čovek ne treba slepo da podražava svoje učene primere – i to je neka vrsta stvaranja privida. Treba se u potpunosti ponuditi oblikovnoj snazi primera, ali bez dijaloga sa samim sobom ne možemo stići do suštine. Ispitivanje samog sebe dovodi do udvajanja. U jednom pismu Montenj brani svoje pisanje kao da on nije njemu kriv. Razlog pisanju nalazi se u tmini tela, crnoj žuči melanholije koja potiskuje volju. Jedini voljni izbor Montenja je njegova samoća, jednaka slobodi. Montenj želi da joj se potčini. Pisanje za Montenja ima za cilj ponovno ovladavanje unutrašnjom moći koju ugrožavaju ludorije njegovog dokonog duha ili najezde melanholične tuge. Pisanje učvršćuje nadu u postojanost karaktera kojoj Montenj teži, koju ugrožava njegova stalna promena temperamenta. Kao što sam za sebe kaže – On je vedro setan, čas za sve čas ni za šta. Zbog toga i mora da se skicira u tako detaljnim nijansama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ecce Homo: Kako čovek postaje ono šta jeste (nem. Ecce homo. Wie man wird, was man ist) je knjiga koju je Fridrih Niče napisao u svojim poznim godinama kada je bio u već poodmaklom stadijumu paralize. Delo je Ničeovo lično objašnjenje svojih glavnih dela i uslova pod kojima su pisana. Evo čoveka je objavljeno 1908. godine, pošto se dugo vremena mislilo da je Niče pred smrt lično želeo da ostane neštampano. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kvacice obicnom olovkom ostavljane na margini, nista strasno. Sve ostalo uredno! Kako filozofirati čekićem Suton idola je jedno od poslednjih Ničeovih dela. U trenutku kada se nemačka kultura obrušila na njega, on joj je uzvratio ovim radom koji može da posluži kao uvod u celu njegovu moćnu i visokokondenzovanu filozofiju. Razotkrio je nihilizam te kulture, zapravo čitave zapadne kulture od Sokrata naovamo, i njenu idolatriju. Najzad, ukazuje na prevrednovanje svih vrednosti kao svoj glavni projekt. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ecce Homo: Kako čovek postaje ono šta jeste (nem. Ecce homo. Wie man wird, was man ist) je knjiga koju je Fridrih Niče napisao u svojim poznim godinama kada je bio u već poodmaklom stadijumu paralize. Delo je Ničeovo lično objašnjenje svojih glavnih dela i uslova pod kojima su pisana. Evo čoveka je objavljeno 1908. godine, pošto se dugo vremena mislilo da je Niče pred smrt lično želeo da ostane neštampano. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

Minima moralia-Theodor W.Adorno Anarhistička biblioteka Naslov: Minima moralia Podnaslov: Refleksije iz oštećenog života Autor: Theodor Adorno Datum: 1951. Tema: filozofija Izvor: Theodor W. Adorno, Minima Moralia: Reflexionen aus dem beschädigten Leben, Suhrkamp Verlag, 1951. Posveta Prvi deo 1. Za Marsela Prusta 2. Travnata humka 3. Riba u vodi 4. Krajnja jasnoća 5. Gospodine doktore, to je zaista lepo od vas 6. Antiteza 7. They, the people 8. Ako te zavedu loši momci 9. Iznad svega, drago dete 10. Odvojeno-zajedno 11. Sto i postelja 12. Inter pares 13. Zaštita, pomoć i savet 14. Le bourgeois revenant 15. La nouvel avare 16. O dijalektici takta 17. Sva prava zadržana 18. Prihvatilište za beskućnike 19. Ne kucati 20. Struwwelpeter 21. Zamena nije dozvoljena 22. S prljavom vodom, baciti i dete 23. Plurale tantum 24. Tough baby 25. Ne pomišljaj na njih 26. English spoken 27. On parle français 28. Paysage 29. Patuljaste voćke 30. Pro domo nostra 31. Mačka iz džaka 32. Divljaci nisu bolji ljudi 33. Daleko od vatrene linije 34. S glavom u oblacima 35. Povratak kulturi 36. Zdravlje na smrt 37. S ove strane principa zadovoljstva 38. Poziv na ples 39. Ego je Id 40. Uvek govori o tome, nikada ne misli o tome 41. Iznutra i spolja 42. Sloboda misli 43. Samo bez zastrašivanja 44. Za postsokratovce 45. „Kako samo bolesno izgleda sve što raste“ 46. O moralnosti mišljenja 47. De gustibus est disputandum 48. Za Anatola Fransa 49. Moralnost i temporalna sekvenca 50. Pukotine Drugi deo 51. Iza ogledala 52. Odakle roda donosi decu 53. Glupiranje 54. Razbojnici 55. Ako dozvoljavate 56. Istraživanje porodičnog stabla 57. Iskopavanje 58. Istina o Hedi Gabler 59. Čim sam ga ugledala 60. Reč o moralu 61. Apelacioni sud 62. Kraća izlaganja 63. Smrt besmrtnosti 64. Moralnost i stil 65. Izgladnelost 66. Mešavina 67. Nemera za nemeru 68. Ljudi te gledaju 69. Mali ljudi 70. Diletantsko mnjenje 71. Pseudomenos 72. Druga berba 73. Devijacija 74. Mamut 75. Hladno konačište 76. Gala večera 77. Aukcija 78. Preko planina 79. Intellectus sacrificium intellectus 80. Dijagnoza 81. Veliko i malo 82. Tri koraka dalje 83. Zamenik predsednika 84. Raspored 85. Smotra 86. Mali Hans 87. Rvački klub 88. Glupi Avgust 89. Ucena 90. Zavod za gluvoneme 91. Vandali 92. Slikovnica bez slika 93. Svrha i kopija 94. Politička drama 95. Prigušivač i doboš 96. Janusova palata 97. Monada 98. Zaostavština 99. Zlatni standard 100. Sur l’Eau Treći deo 101. Biljka iz staklenika 102. Uvek još malo sporije napred 103. Mali baksuz 104. Golden Gate 105. Još četvrt sata 106. I cvetovi svi 107. Ne cherchez plus mon coeur 108. Princeza gušterica 109. L’inutile beauté 110. Konstanca 111. Filemon i Baukida 112. Et dona ferentes 113. Gunđalo 114. Heliotrop 115. Čisto vino 116. I počujte samo koliko je bio nevaljao 117. Il servo padrone 118. Stalno sve niže 119. Ogledalo vrline 120. Kavaljer s ružom 121. Rekvijem za Odetu 122. Monogrami 123. Loš drugar 124. Slagalica 125. Olet 126. I. Q. 127. Wishful thinking 128. Regresije 129. Korisnički servis 130. Sivo i sivo 131. Vuk kao baka 132. Skupocena reprodukcija 133. Prilog intelektualnoj istoriji 134. Juvenalova greška 135. Žrtveno jagnje 136. Exhibitionist 137. Male boli, velike pesme 138. Who is who 139. Adresa nepoznata 140. Consecutio temporum 141. La nuance, encor 142. Tome sledi nemački poj 143. In nuce 144. Čarobna frula 145. Umetnička figurica 146. Dečja bakalnica 147. Novissumum Organum 148. Strvodernica 149. Bez preterivanja, molim 150. Najnovije izdanje 151. Teze protiv okultizma 152. Čuvajte se zloupotrebe 153. Na kraju Dodatak I. Key people II. Zakonska stavka III. Kako je oni vide IV. Les Adieux V. Pitanje časti VI. Post festum VII. Dođi bliže VIII. Umanjena vrednost IX. Prokrust X. Preterivanja Impresum Posveta Maksu, Sa zahvalnošću i obećanjem Tužna nauka, od koje ovde nudim ponešto na dar prijatelju, odnosi se na oblast koja je od pamtiveka bila smatrana za pravo polje filozofije, ali koja je, posle pretvaranja ove druge u metod, postala žrtva intelektualnog nemara, mudrijaške ćudljivosti i na kraju zaborava: na podučavanje ispravnom životu. Ono što su filozofi nekada poznavali kao život, postalo je oblast privatnosti, a sada i pûke potrošnje, koja se vuče okolo kao prirepak procesa materijalne proizvodnje, bez autonomije ili vlastite supstance. Onaj ko želi da dođe do istine o životu, u svoj njegovoj neposrednosti, mora pažljivo ispitati njegov otuđeni oblik, objektivne sile koje određuju individualno postojanje, čak i u njegovim najskrivenijim nišama. Govoriti neposredno o neposrednom znači ponašati se u velikoj meri poput onih pripovedača koji svoje marionete ukrašavaju imitacijama zastarelih strasti, kao bižuterijom, i očekivati od ljudi, koji su samo sastavni delovi mašinerije, da postupaju kao subjekti, kao da nešto i dalje zavisi od njihovih postupaka. Naš pogled na život skliznuo je u ideologiju, koja prikriva činjenicu da života više nema. Ali, odnos između života i proizvodnje, koji u stvarnosti ono prvo svodi na prolaznu pojavnost drugog, potpuno je apsurdan. Sredstva i ciljevi su zamenili mesta. Intuicija o toj sumanutoj quid pro quo (trampi) još uvek nije sasvim izbrisana iz života. Svedena i degradirana suština žilavo se opire magiji koja hoće da je pretvori u fasadu. Promena odnosa proizvodnje i sâma u velikoj meri zavisi od onoga što se dešava u „sferi potrošnje“, pûkom odrazu proizvodnje i karikaturi života: u svesti i nesvesnom pojedinaca. Samo kroz suprotstavljanje proizvodnji, kao bića koja još uvek nisu sasvim obuhvaćena tim poretkom, ljudi mogu doći do nekih humanijih odnosa. Ako čak i pojavnost života, koju i sâma sfera potrošnje brani iz tako loših razloga, bude potpuno izbrisana, to će značiti pobedu čudovišnog apsoluta proizvodnje. Ipak, razmatranja koja polaze od subjekta ostaju pogrešna u meri u kojoj je život postao privid. Naime, od kada se nadmoćna objektivnost istorijskog kretanja, u njegovoj sadašnjoj fazi, ispoljava samo kao rastakanje subjekta, a da to nije dalo podsticaj usponu nekog novog, individualno iskustvo se nužno zasniva na starom subjektu, sada istorijski osuđenom, koji još uvek postoji za sebe, ali ne i u sebi. On i dalje veruje u svoju autonomiju, kao nešto zagarantovano, ali ništavnost koju je subjektima pokazao koncentracioni logor već je i sâma poprimila oblik subjektivnosti. U subjektivnoj refleksiji, čak i kada se kritički bavi sobom, ima nečeg sentimentalnog i anahronog: jadikovanja nad time kuda ide ovaj svet, koje ne treba odbaciti zbog njegovih dobrih namera već zato što ojađenom subjektu preti opasnost da ogugla na stanje u kojem je zatečen i tako i sâm potvrdi zakone tog sveta. Odanost sopstvenom stanju svesti i iskustvu uvek se nalazi u iskušenju da sklizne u neverstvo, time što izbegava uvid koji prevazilazi individualno i direktno se obraća njegovoj supstanci. Tako je i Hegel, čiji je metod poslužio kao uzor za Minima moralia, govorio protiv pûkog bića za sebe subjektivnosti, na svim njegovim nivoima. Dijalektička teorija, koja odbacuje sve što je izolovano, ne može prihvatiti aforizme kao takve. U najtolerantnijim trenucima, oni bi mogli proći samo kao „konverzacija“, da upotrebim izraz iz Predgovora za Fenomenologiju duha (Phänomenologie des Geistes, 1807). Ali, taj trenutak je prošao. Ipak, ova knjiga ne zaboravlja ni pretenzije sistema na totalitet, koji ničemu ne dopušta da ostane izvan njega, niti da se usprotivi toj pretenziji. U svom odnosu prema subjektu, Hegel nije uvažavao zahtev koji je inače vatreno zagovarao: biti unutar stvari, a ne uvek negde „s one strane“, „prodreti do imanentnog sadržaja stvari“. Ako subjekt danas nestaje, aforizmi na sebe preuzimaju zadatak da „nepostojano razmatraju kao suštinsko“. Suprotno Hegelovoj praksi, a opet u skladu s njegovom mišlju, oni insistiraju na negativitetu: „Život duha dostiže svoju istinu samo kada otkrije sebe u apsolutnom rasulu. Duh nema snagu pozitivnog, koje se okreće od negativnog, kao kada kažemo nešto o nečemu ništavnom ili pogrešnom, a onda pređemo na nešto drugo; svoju pravu snagu on stiče tek kada se direktno suoči s negativnim, kada boravi u njemu.“ Prezir s kojim Hegel, suprotno svom uvidu, stalno gleda na individualno, paradoksalno, u dobroj meri izvire iz njegove nužne upletenosti u liberalnu misao. Ideja o totalitetu koji postiže harmoniju kroz sve svoje antagonizme, primorava ga da individuaciji, ma koliko bio sklon da joj u tom procesu pripiše pokretačku ulogu, dodeli podređen status u izgradnji celine. Znanje, koje je u praistoriji objektivna tendencija nametala ljudima odozgo, upravo zahvaljujući poništavanju individualnih kvaliteta, bez izmirenja opšteg i posebnog, konstruisanog samo u mislima, koje se nikada u istoriji nije ostvarilo, kod Hegela je izobličeno: s ledenom nadmenošću on se još jednom zalaže za ukidanje posebnog. Nigde u svom delu on ne dovodi u pitanje primarnost celine. Što prelaz između misleće individue i uzvišenog totalitet postaje sumnjiviji, kako u istoriji, tako i u Hegelovoj logici, tako se filozofija, kao opravdanje postojećeg, s još više entuzijazma pridružuje pobedničkoj povorci objektivnih tendencija. Kulminacija društvenog principa individuacije kroz trijumf fatalnosti pruža filozofiji dovoljno prilika za tako nešto. Time što je prihvatio kao datost i buržoasko društvo i njegovu temeljnu kategoriju, individualno, Hegel nije istinski razrešio njihov dijalektički odnos. On svakako primećuje, kao i klasični ekonomisti, da totalitet nastaje i reprodukuje se upravo kroz međupovezanost sukobljenih interesa njegovih članova. Ali, on naivno posmatra individualno, kao takvo, samo kao nesvodivu datost, što je u svojoj teoriji saznanja osporio. Ipak, u individualističkom društvu, opšte se ne ostvaruje samo kroz međuigru posebnosti, već je društvo suštinski supstanca individualnog. Zato društvena analiza može naučiti neuporedivo više od individualnog iskustva nego što je Hegel verovao, dok, obrnuto, velike istorijske kategorije, posle svih zločina koji su u međuvremenu počinjeni uz njihovu pomoć, nisu više pošteđene sumnji zbog prevare. U sto pedeset godina posle formiranja Hegelove teorije, neke sile protesta vratile su se u individualno. U poređenju s patrijarhalnom uskogrudošću karakterističnom za tretman kod Hegela, individualno je postalo bogatije, osobenije i energičnije, koliko god da je, s druge strane, bilo oslabljeno i ispražnjeno društvenom socijalizacijom. U periodu svog raspadanja, individualno iskustvo o samome sebi i onome što mu se dešava ponovo doprinosi spoznaji, koju je ranije prikrivalo, sve dok je nastojalo da se, besprekorno i pozitivno, nametne kao vladajuća kategorija. Naspram totalitarne jednodušnosti, makar deo oslobađujućih snaga društva može se privremeno povući u sferu individualnog. Ako kritička teorija tu pronađe svoje utočište, to neće biti samo iz nečiste savesti. Sve to ne znači osporavanje onoga što je u tom pokušaju problematično. Najveći deo ove knjige napisan je za vreme rata, u uslovima koji podstiču kontemplaciju. Nasilje koje me je nateralo u izgnanstvo onemogućilo mi je punu svest o njemu. Još uvek ne mogu da priznam sebi saučesništvo onih koji naspram neizrecivih kolektivnih zbivanja uopšte pričaju o individualnom. U svakom od tri dela polazna tačka je najuža privatna sfera, ona intelektualca u izgnanstvu. Odatle slede razmatranja šireg društvenog i antropološkog opsega; ona se bave psihologijom, estetikom i naukom, u odnosu na subjekt. Zaključni aforizmi iz svakog dela tematski vode ka filozofiji, iako nikada ne pokušavaju da budu potpuni ili konačni: svi oni samo pokušavaju da naznače tačke napada ili da dopune modele za buduća razmatranja. Neposredan povod za pisanje ove knjige bio je pedeseti rođendan Maksa Horkhajmera (Max Horkheimer), 14. februara 1945. Knjigu sam pisao u periodu kada smo, usled spoljašnjih okolnosti, morali da prekinemo zajednički rad. Ona je neposredno svedočanstvo o dialogue intérieur (unutrašnji dijalog): u njoj nema nijednog motiva koji ne bi pripadao Horkhajmeru, isto koliko i osobi koja je našla vremena da ih formuliše. Poseban pristup Minima moralia, pokušaj da se neki aspekti naše zajedničke filozofije izlože iz ugla subjektivnog iskustva, znači da njeni delovi neminovno nisu na visini zahteva filozofije kojoj uprkos tome pripadaju. Izraz toga je i nepovezani i neobavezujući karakter same forme, odricanje od izričite teoretske doslednosti. U isti mah, taj asketizam trebalo bi da donekle ublaži nepravdu kada sami radite na nečemu što biste mogli dovršiti samo zajednički, od čega nećemo odustati. 366 str L. 1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đerđ Lukač (mađ. György Lukács; Budimpešta, 13. april 1885 — Budimpešta, 4. jun 1971) je bio mađarski hegelijanski i marksistički filozof i književni kritičar. On je jedan od začetnika Zapadnog marksizma, kao tradicije koja je deo marksističke ortodoksne ideologije Sovjetskog Saveza. On je razvio Teoriju postvarenja i doprineo Marksovoj teoriji uvodeći pojam klasne svesti. Bio je, takođe pristalica lenjinizma. On je ideološki razvio i organizovao Lenjinove pragmatične revolucionarne prakse u formalnu filozofiju revolucije. Kao književni kritičar bio je izuzetno uticajan zbog svog teorijskog razvoja u oblasti realizma i romana, kao književnog žanra. 1919. godine je bio mađarski ministar kulture u kratkotrajnoj Vladi Mađarske Sovjetske republike (mart-april 1919).[1] Lukač je bio opisivan kao istaknuti marksistički intelektualac staljinističke ere. Procena njegovih dela i ostavštine može biti prilično komplikovana, zato što se činilo kao da Lukač podržava obe strane; sa jedne, staljinizam kao otelotvorenje marksističke misli, a sa druge strane se bori za povratak na pre-staljinistički marksizam. Đerđ Lukač je rođen u Budimpešti, Mađarska. Njegov otac Jozef Lovinger (József Löwinger) je bio investicioni bankar, koji je zajedno sa svojom ženom Adel, još jednim sinom i ćerkom predstavljao jednu od bogatijih jevrejskih porodica. Jozef je krunisan od strane carstva i dobio je titulu barona, samim tim je i Lukač bio baron.[3] Kao autrougarski državljanin njegovo puno ime je glasilo: nemački baron „Georg Bernhard Lukács von Szegedin“, u Mađarskoj je poznat kao „Szegedi Lukács György Bernát“, a kao pisac predstavljao se pod imenima „Georg Lukács“ i „György Lukács“. Lukač je studirao na Kraljevskom mađarskom univerzitetu u Budimpešti, i na Univerzitetu u Berlinu. Kraljevski mađarski univerzitet mu je 1906. godine dodelio doktorat iz sudske prakse,[4] a 1909. godine je završio i svoj doktorat iz filozofije na istom univerzitetu.[5] Pre-marksistički period Dok je studirao u Budimpešti, Lukač je bio deo socijalističkih intelektualnih krugova, preko kojih je upoznao Ervina Saba), koji ga je upoznao sa radom Žorža Sorela (Georges Sorel)(1847-1922); francuski pobornik revolucionarnog sindikalizma. U tom periodu, Lukačeve intelektualne perspektive su bile usmerene ka Moderni i Anti-pozitivizmu. Od 1904. do 1908. godine bio je deo pozorišnog kolektiva, koji je proizvodio modernističke, psihološko realne predstave Henrika Ibsena, Avgusta Strindberga i Geharta Hauptmana. Lukač je dosta vremena provodio u Nemačkoj, gde je i studirao u Berlinu od 1906. do 1910. godine. Za to vreme je upoznao filizofa Georga Zimela. Kasnije 1913. godine dok je boravio u Hajdelbergu, sprijateljio se sa Maksom Veberom, Ernst Blohom i Stefanom Džordžom. Mesto u sistemu idealista, u kom je Lukač, duguje Neo-kantizmu (tadašnja dominantna filizofija na nemačkim univerzitetima), kao i Platonu, Hegelu, Seren Kirkegoru, Vilhelmu Diltaju i Fjodoru Dostojevskom. U tom periodu objavio je dve knjige: „Duša i oblici“ (1911.;1974) i „Teorija romana“ (1916/20.;1971).[6] Nakon početka Prvog svetskog rata, Lukač je oslobođen vojne službe. Godine 1914. oženio se ruskom političkom aktivisticom Jelenom Grabenko. Lukač se 1915. godine vratio u Budimpeštu, gde je bio lider Nedeljnog kruga (skup intelektualaca). Bavili su se kulturnim temama koje proizilaze iz egzistencijalnih dela Dostojevskog. Ove teme su bile usko povezane sa tadašnjim Lukačevim interesovanjem za Dostojevskog, dok je boravio u Hajdelbergu. Kao skup, Nedeljni krug je organizovao kulturne događaje, u koje su bili uključeni pisci i muzičari Avangarde, kao što su Karl Manhajm, kompozitor Bela Bartok, Bela Balaš i Karl Polanji. Neki od njih su takođe bili članovi Nedeljnog kruga. 1918. godine, poslednje godine Prvog svetskog rata (1914-1918), Nedeljni krug se razišao. Razišli su se zbog svojih različitih politika, a nekoliko vodećih članova u pratnji Lukača su pristupili Mađarskoj komunističkoj partiji. Godine 1919. oženio se u Beču svojom drugom ženom, Gertrudom Bortstieber, kolegicom iz Mađarske komunističke partije. Komunistički lider Za vreme Prvog svetskog rata i Ruske revolucije (1917), Lukač je redefinisao neke svoje ideje. Postao je predani marksista u tom periodu i pridružio se Mađarskoj komunističkoj partiji 1918. Kao deo Vlade, za kratko vreme postojanja Mađarske Sovjetske republike, Lukač je proglašen za ministra obrazovanja i kulture. Za vreme Mađarske Sovjetske republike, Lukač je bio komesar Pete divizije mađarske Crvene armije, u čijim redovima je naredio pogubljenje osam boraca, koji su podržavali češke invazione trupe u Poroszlu, u maju 1919. godine.[7] Nakon što je Mađarska Sovjetska republika bila poražena, Lukaču je bilo naređeno od strane Kuna, da ostane uz Oto Korvina, dok je ostatak rukovodstva partije bio evakuisan. Lukačeva i Korvinova misija bila je da tajno reorganizuju komunistički pokret, ali misija je bila nemoguća. Lukač se krio uz pomoć fotografkinje Olge Mate, ali ubrzo nakon Korvinovog hapšenja, Lukač je pobegao iz Mađarske u Beč. On je uhapšen, ali je spasen od izručenja zbog grupe pisaca, u kojoj su bili i Tomas i Hajnrih Man.[8] Tomas Man je kasnije na osnovu Lukača zasnovao Nafta, lika iz svog romana „Čarobni breg“. Za vreme koje je proveo u Beču 1920. godine, Lukač se sprijateljio sa ostalim komunistima koji su tamo radili ili bili u izgnanstvu; uključujući Viktora Sergea, Adolfa Jozefa i Antonia Gramšija. Lukač je počeo da razvija lenjinističke ideje u oblasti filozofije. Njegovi glavni radovi u ovom periodu su eseji prikupljeni u njegov veliki opus „Istorija i klasna svest“ (1923). Iako su ovi eseji pokazivali znake onoga što je Vladimir Lenjin nazivao „ultra-levičari“, oni su u suštini promovisali lenjinizam na filozofskom nivou. U julu 1924. godine Grigorij Zinovjev je napao i kritikovao ovu knjigu, zajedno sa radom Karla Korša na Petom kongresu Kominterne. 1924. godine. Ubrzo nakon Lenjinove smrti, Lukač je objavio kratke studije Lenjina, „Studije jedinstva njegove misli“. Godine 1925. objavio je kritički osvrt na Buharinova uputstvo istorijskog materijalizma. Kao mađarski izbeglica, on je ostao aktivan na levoj strani Mađarske komunističke partije, koja je bila u suprotnosti sa Moskovskim programom, koji je podržavao Bele Kuna (Béla Kun). Njegove „Blum teze“ iz 1928. godine su pozivale na rušenje kontra-revolucionarnog režima admirala Hortija u Mađarskoj, koristeći strategiju sličnu kao za Narodni front koji je nastao 1930—ih godina. On se zalagao za „demokratsku diktaturu“ proletarijata i seljaštva, kao tranzicionu fazu, koja vodi do diktature proletarijata. Nakon što je Kominterna osudila Lukačevu strategiju, on se povukao iz aktivne politike i predao teorijskom radu. Pod Staljinom i Rakosijem Godine 1930. dok je boravio u Beču, Lukač je bio pozvan da dođe u Moskvu. Ovaj poziv se vremenski poklapao sa potpisivanjem bečkog policijskog naloga za njegovo proterivanje. Ostavljajući svoju decu da studiraju, Lukač i njegova žena su otišli u Moskvu u martu 1930. godine. Ubrzo po dolasku, Lukaču je bio onemogućen odlazak, ali mu je obezbeđen rad na Institutu marksizma i lenjinizma, zajedno sa Davidom Riazanovom. Lukač se vratio u Berlin 1931., a 1933. ponovo je iz Berlina otišao u Moskvu da pohađa Institut za filozofiju Ruske akademije nauka. Za to vreme Lukač je prvi put došao u kontakt sa delima mladog Marksa. Lukaču i njegovoj supruzi nije bilo dozvoljeno da napuste SSSR sve do kraja Drugog svetskog rata. Tokom Staljinove velike čistke, Lukač je bio u izgnanstvu u Taškentu na neko vreme, gde se sprijateljio sa Johanom Beherom. Lukač je preživeo čistke „Velikog terora“, koja je odnela živote oko 80% mađarskih emigranata u Sovjetskom Savezu. Postoje mnoge rasprave među istoričarima koje se odnose na stepen Lukačevog prihvatanja staljinizma. Nakon rata, Lukač i njegova supruga su se vratili u Mađarsku. Kao član Mađarske komunističke partije, učestvovao je u osnivanju nove mađarske Vlade. Od 1945. godine Lukač je bio član Mađarske akademije nauka. Između 1945. i 1946. snažno je kritikovao nekomunističke filozofe i pisce. Lukač je optuživan da je igrao `administrativnu` (pravno-birokratsku) ulogu u uklanjanju nezavisnih i ne-komunističkih intelektualaca, kao što su Bela Hamvaš, Ištvan Bibo, Lajoš Prohaska i Karoli Kereni iz mađarskog akademskog života. (Između 1946. i 1953. godine, mnogi mađarski ne-komunistički intelektualci, uključujući Hamvaša i Biboa, bili su zatvoreni ili prisiljeni na fizički rad.) Lukačev lični i politički stav o kulturi, bio je da će socijalistička kultura na kraju trijumfovati u pogledu kvaliteta. On je smatrao da ona mora da se istakne putem takmičenja sa drugim kulturama, a ne nametanjem administrativnih mera. Godine 1948-49. ovo Lukačevo mišljenje o kulturnoj toleranciji pobeđeno je u „Lukačevoj čistki“, pošto je Matijaš Rakoši učvrstio taktiku „zavadi, pa vladaj“ u Komunističkoj partiji Mađarske. Sredinom 1950-ih Lukač je reintegrisan u partijskom životu. Partija ga je koristila da očisti Uniju mađarskih pisaca 1955—56. godine. Tomaš Aczel ( Tamás Aczél ) i Tibor Merai (Tibor Méray)(bivši sekretari Unije mađarskih pisaca) su verovali da je Lukač učestvovao nevoljno, a kao dokaz navode njegovo napuštanje predsedništva i sastanka na prvoj pauzi, kao dokaz njegove nespremnosti.[9] Destaljinizacija Godine 1956. Lukač je postao ministar kratke komunističke Vlade, koju je predvodio Imre Nađ, a koja se suprotstavljala Sovjetskom Savezu. U to vreme Lukačeva ćerka je predvodila kratkotrajnu Revolucionarnu komunističku partiju mladih. Lukačevo mišljenje o revoluciji 1956. godine je bilo da bi Komunistička partija Mađarske trebalo da se povuče u koalicionu vladu socijalista, i da polako obnovi svoj kredibilitet kod mađarskog naroda. Kao ministar u Nađevoj revolucionarnoj Vladi, Lukač je učestvovao u pokušajima da se reformiše Komunistička partija Mađarske na novim osnovama. Ova partija, Mađarska socijalistička radnička partija se brzo opredelila za Janoša Kadra (János Kádár) nakon 4. novembra 1956. godine.[10] Tokom Mađarske revolucije 1956. godine, Lukač je prisustvovao debatama o anti-partijama i revolucionarno komunističkom Petefi društvu (Petőfi society), dok je još postojao deo aparata partije. Tokom revolucije, kako je navedeno u Budimpeštanskom dnevniku, Lukač se zalagao za novu sovjetski usklađenu komunističku partiju. Po Lukačevom mišljenju, nova partija može da pobedi socijalno liderstvo samo ubeđivanjem umesto silom. Lukač je predviđao savez između Komunističke partije mladih, revolucionarne mađarske Socijaldemokratske partije i svoje nove partije, kao najmlađeg partnera. Nakon 1956. godine Lukač je uspeo da izbegne pogubljenje. Zbog njegove uloge u Nađevoj Vladi izgubio je poverenje u partiji. Lukačevi sledbenici optuženi su za političke zločine tokom 1960-ih i 70-ih godina, a nekolicina je pobegla na Zapad. Lukačeve knjige „Mladi Hegel“ i „Razaranje razuma“, korišćene su za raspravu da je Lukač zapravo tajno kritikovao staljinizam kao iracionalno narušavanje hegelijanskog-marksizma. Nakon sloma revolucije Lukač je deportovan u Rumuniju sa ostatkom Nađeve Vlade. Za razliku od Nađa, on je preživeo čistke od 1956. godine. Vratio se u Budimpeštu 1957. godine. Lukač je 1956. godine javno napustio svoje pozicije i bavio se samokritikama. Napustivši svoje ranije stavove, Lukač je ostao lojalan Komunističkoj partiji sve do svoje smrti 1971. godine. U svojim poslednjim godinama, nakon ustanaka u Francuskoj i Čehoslovačkoj 1968. godine, Lukač je javno kritikovao Sovjetski Savez i Mađarsku komunističku partiju. U intervjuu, neposredno pre njegove smrti, Lukač je rekao: Bez prave opšte teorije društva i njegovog kretanja, niko ne ide dalje od staljinizma. Staljin je bio veliki taktičar...ali Staljin na žalost, nije bio marksista... Suština staljinizma leži u postavljanju taktike pre strategije, prakse pre teorije... Staljinistička birokratija je ogromno zlo. Društvo se guši u njemu. Sve postaje nestvarno, nominalistički. Ljudi ne vide dizajn, nema strateških ciljeva, nema kretanja... Tako Lukač zaključuje: Mora se naučiti da se spoje velike odluke popularne političke moći sa ličnim potrebama, onim od svakog pojedinca. — Markus & Zoltan (1989). pp. 215.–16 Radovi Istorija i klasna svest Napisana između 1919. i 1922. godine , „Istorija i klasna svest“ ( 1923 ) je nastala pod uticajem Zapadnog marksizma .[11] Lukač naglašava koncepte kao što su otuđenja, postvarenje i klasna svest.[12] Lukač tvrdi da je metodologija jedina stvar koja razlikuje marksizam : čak i ako su svi njeni materijalni iskazi odbijeni, ostalo bi validno zbog karakterističnog načina:[13] Pravoslavni marksizam, dakle, ne znači nekritičko prihvatanje rezultata Marksovih istraga . To nije „ verovanje ` u ovu ili onu tvrdnju, ni egzegeza o „svetoj` knjizi . Naprotiv, pravoslavlje se odnosi isključivo na postupak . To je naučno uverenje da je dijalektički materijalizam put ka istini i da njegovi postupci mogu biti razvijeni, prošireni i produbljeni samo na liniji svojih pronalazača. On kritikuje marksistički revizionizam pozivom za povratak ovom marksističkom metodu, koji je u osnovi dijalektički materijalizam. Lukač shvata ` revizionizam ` kao karakteristiku marksističke teorije, ukoliko je dijalektički materijalizam, prema njegovim rečima, proizvod klasne borbe : Iz tog razloga je zadatak pravoslavnog marksizma, njegova pobeda nad revizionizmom i utopizmom nikada ne može značiti poraz, jednom za svagda, lažnih tendencija . To je uvek obnovljiva borba protiv podmuklih efekata buržoaske ideologije na misli proletarijata. Pravoslavni marksizam nije čuvar tradicije, već je to večno budan prorok proglašenju odnosa između zadataka u neposrednoj sadašnjosti i celovitosti istorijskog procesa. Prema njemu ` Pretpostavka dijalektičkog materijalizma je, podsećamo :`Nije muška svest da utvrdi njihovo postojanje, već naprotiv, njihovo socijalno postojanje koje određuje njihovu svest` ... Tek kada jezgro postojanja stoji otkriveno kao društveni proces postojanje se može posmatrati kao proizvod, iako dosadašnjem nesvesnom proizvodu, ljudske aktivnosti `. U skladu sa Marksovom misli, on kritikuje individualističku buržoasku filozofiju subjekta, koji se zasniva na dobrovoljnom i svesnom subjektu . Protiv ove ideologije, on ističe prioritet društvenih odnosa. Postojanje - pa tako i svet - je proizvod ljudske delatnosti ; ali to se može videti samo ako je prihvaćen prioritet socijalnog procesa na osnovu individualne svesti. Lukač ne podržava ljudsku slobodu za sociološki determinizam : suprotno, ovo je proizvod mogućnosti postojanja prakse. On zamišlja problem u odnosima između teorije i prakse . Lukač navodi Marksove reči : ` Nije dovoljno da misao zahteva da se ostvari, već i realnost mora težiti ka misli `. Kako misli intelektualaca da se odnose na klasne borbe, ako teorija nije samo da zaostaje za istorijom, kao što je u Hegelovoj filozofiji istorije ( ` Minerva uvek dolazi u sumrak noći ... ` )? Lukač kritikuje Fridriha Engels `Anti- Diringa, rekavši da ` čak i ne pominjemo najvitalniju interakciju, a to je dijalektički odnos između subjekta i objekta u istorijskom procesu, a kamoli da mu daju značaj koji zaslužuje`. Ovaj dijalektički odnos između subjekta i objekta je osnova Lukačeve kritike Imanuel Kantove epistemologije, prema kojem je predmet eksterijer, univerzalni i posmatran predmet, odvojen od objekta. Za Lukača, `ideologija` je projekcija klasne svesti buržoazije, čija je uloga da spreči proletarijat od postizanja svesti o svom revolucionarnom položaju. Ideologija određuje `oblik objektivnosti`, a time i samu strukturu znanja. Prema Lukaču, prava nauka mora postići `konkretnu celinu` kroz koju samo da je moguć sadašnji oblik objektivnosti kao istorijski period. Tako, večiti `zakoni` ekonomije su otpušteni kao ideološke iluzije projektovane od strane objektivnosti u sadašnjem obliku ( `Šta je pravoslavni marksizam?`). On takođe piše: `To je samo kada je jezgro bića prikazano kao društveno podesno, da se može pojaviti kao proizvod, do sada nesvesne, ljudske aktivnosti, i ovu aktivnost, sa svoje strane, kao odlučujući element transformacije bića`. ( `Šta je pravoslavni marksizam?`). Na kraju, `pravoslavni marksizam` nije definisan kao tumačenje „Kapitala“ kao da je Biblija ili zagrljaj `marksističke teze`, već kao vernost `marksističke metode`, dijalektike. Lukač predstavlja kategoriju depersonalizacije (radnik kao roba)kojom, zbog prirode robe kapitalističkog društva, društveni odnosi postaju objektizovani. Ovo onemogućava spontanu pojavu klasne svesti. U tom kontekstu, pojavljuje se potreba za partijom u smislu lenjinizma, subjektivnog aspekta ponovnog poleta marksističke dijalektike. U svojoj kasnijoj karijeri, Lukač se odrekao ideje „Istorije i klasne svesti“ , naročito verovanja u proletarijat kao ` subjekt-objekt istorije ` ( 1960. Pogovor preveden na francuski jezik ) . Tek 1925—1926. godine, on je i dalje branio ove ideje, u nedovršenom rukopisu, koji je nazvao „Tailizam i dijalektika“ . Delo nije objavljeno do 1996. godine, na mađarskom i engleskom jeziku 2000. godine pod naslovom „Odbrane istorije i klasne svesti“. Književni i estetski rad Pored svog položaja kao marksističkog političkog mislioca, Lukač je bio vrlo uticajan književni kritičar u dvadesetom veku. Njegov važan doprinos u književnoj kritici počeo je već na početku karijere, sa „Teorijom romana“, njegovim prvobitnim radom u književnoj teoriji i teoriji žanra . Knjiga je istorija romana kao forme, i istraga svojstava i različitih karakteristika romana. U „Teoriji romana“, on uvodi termin `transcendentalnog beskućništva`, koje on definiše kao `žudnja svih duša za mestima u kojima su ona nekada pripadala`, i ` Nostalgija ... za utopijskim savršenstvom, nostalgija koja se oseća i njene želje da bude jedina istinska stvarnost` .[14][15] Lukač je kasnije odbacio svoju „Teoriju romana“, napisavši dug uvod u kojem je opisao svoje pogreške, ali taj uvod ipak sadrži `romantični antikapitalizam` koji će se kasnije razviti u marksizam. (U ovom uvodu nalazi se i njegovo čuveno odbacivanje Teodora Adorna i drugih zapadnih marksista kao prebivanje u `Grand Hotelu Abis`.) Lukačeva kasnija književna kritika uključuje dobro poznati esej `Kafka ili Tomas Man ?`, u kojem Lukač tvrdi za rad Tomasa Mana da je superiorni pokušaj da se bavi stanjem modernosti, i kritikuje brend modernizma kod Franca Kafke. Lukač se odlučno protivi formalnim inovacijama modernističkih pisaca kao što su Franc Kafka, Džejms Džojs i Semjuel Beket, Lukač se zalaže za tradicionalnu estetiku realizma. Tokom boravka u Moskvi 1930. godine, Lukač je radio na marksističkom pregledu estetike koji pripada grupi oko tada uticajnog moskovskog časopisa ` Književni kritičar `.[16] Urednik ovog časopisa bio je, Mihail Lifšic, važan Sovjetski autor za estetiku. Lifšicovi pogledi bili su vrlo slični Lukačevim, onoliko koliko i tvrdi za vrednosti tradicionalne umetnosti; uprkos drastičnoj razlici u godinama (Lifšic je bio mnogo mlađi) i Lifšic i Lukač su ukazali da je njihov radni odnos, u to vreme, bio saradnja jednakih. Lukač je često doprinosio ovom časopisu, koji je široko praćen od strane marksističkih umetničkih teoretičara širom sveta kroz različite prevode objavljene uz pomoć Sovjetske Vlade. Saradnja između Lifšica i Lukača je dovela do stvaranja neformalnog kruga istomišljenika marksističkih intelektualaca koji su povezani sa časopisom Književni kritičar [književni kritičar ], objavljivan je mesečno, prvi put u leto 1933. godine od strane Organizacionog komiteta udruženja književnika... Grupa mislilaca je formirana oko Lifšica, Lukača i Andreja Platonova, oni su se bavili artikulacijom estetskih stavova Karla Marksa i stvaranjem neke vrste marksističke estetike koja u to vreme još nije bila propisno formulisana.[17] Lukač je tvrdio da se primeti revolucionarni lik romana kod ser Valter Skota i Onore de Balzaka. Lukač je smatrao da je nostalgična, pro-aristokratska politika oba ta autora dozvolila tačne i kritičke stavove zbog njihovog protivljenja (doduše reakcionarnog) prema buržoaziji u usponu. Ovaj stav je detaljnije izražen u njegovoj kasnijoj knjizi „Istorijski roman“ (koja je objavljena na ruskom jeziku 1937. godine, zatim na mađarskom jeziku 1947. godine ), kao i u Lukačevom eseju „Realizam u ravnoteži` (iz 1938. godine). „Istorijski roman“ verovatno je Lukačev najuticajniji rad u oblasti književne istorije. U toj studiji Lukač prati razvoj žanra istorijske fikcije. Do pre 1789. godine, tvrdi on, svest ljudi o istoriji bila je relativno nerazvijena, Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi koji su usledili doneli su realizaciju stalnih promena i razvijanje karaktera ljudskog postojanja. Ta nova istorijska svest se ogleda u radu ser Valter Skota, čiji romani koriste `reprezentativne` ili `tipične` likove da dramatizuju velike socijalne konflikte i istorijske transformacije, npr. raspad feudalnog društva u škotskim brdima i učvršćivanje merkantilnog kapitalizma. Lukač tvrdi da je taj Skotov novi brend istorijskog realizma preuzet od strane Balzaka i Tolstoja, i da je omogućio romanopiscima da ne prikažu savremeni društveni život kao statičku dramu fiksnih, univerzalnih tipova, već kao trenutak istorije, koji se stalno menja, otvoren za potencijalne revolucionarne transformacije. Iz tog razloga on vidi ove autore kao progresivne i njihov rad kao potencijalno radikalan, uprkos njihovoj ličnoj konzervativnoj politici. Za Lukača, ova istorijska realistička tradicija počela je da popušta posle revolucije iz 1848., kada je buržoazija prestala da bude progresivna sila a uloga buržoazije kao agenata istorije je bila potom uzurpirana od strane proletarijata. Nakon tog vremena, istorijski realizam počinje da bledi i gubi svoju zabrinutost za društveni život kao istorijsku neizbežnost. On to ilustruje upoređujući Floberov istorijski roman Salambo sa romanima ranijih realista. Za njega, Flauberovo delo označava okretanje leđa od važnih društvenih pitanja u korist podizanje stila u odnosu na sadržaj i suštinu. Zašto on ne govori o „Sentimentalnom obrazovanju“, romanu koji je mnogo otvorenije zabrinut za nedavne istorijske događaje, nije jasno. Veći deo svog života Lukač je promovisao povratak u realističku tradiciju i verovao je da je ona dostigla svoj vrhunac sa Balzakom i Skotom, a žalio se zbog navodnog zanemarivanja istorije koja je karakterisčna za modernizam. Istorijski roman je imao ogroman uticaj u kasnijim kritičkim studijama istorijske fikcije, i nijedan ozbiljan analitičar tog žanra nije uspeo da se angažuje na nivou sa Lukakačevim argumentima. Uravnoteženi realizam (1938) - Lukačeva odbrana književnog realizma Inicijalna namera „Uravnoteženi realizam“, koja je rečena po njegovom izdavanju, je razotkrivanje tvrdnje onih koji su branili ekspresionizam, kao značajan književni pokret. Lukač je usmeren na nesklad u zajednici modernističkih kritičara, koje je on smatrao nesposobnim da odluče koji pisci su bili ekspresionisti a koji ne, tvrdeći da „možda ne postoji nešto kao ekspresionistički pisci“. Ali iako je njegov cilj, naizgled, da kritikuje ono što doživljava kao precenjivanje modernističkih škola pisanja u vreme kada je članak objavljen, Lukač koristi esej kao priliku da unapredi svoju formulaciju poželjnu alternativu ovim školama. On odbacuje ideju da se moderna umetnost mora obavezno manifestovati kao litanija sekvencijalnih pokreta, počevši od naturalizma, i nastavlja kroz impresionizam i ekspresionizam da kulminira u nadrealizam. Za Lukača, važno pitanje u učešću nije bio sukob koji proizilazi iz razvojnih suprotnosti modernista u klasične oblike, već sposobnost umetnosti da se suprotstavi objektivnoj realnosti koja postoji u svetu, on je pronašao sposobnost koja je u potpunosti je falila modernizmu. Lukač je verovao da poželjna alternativa takvom modernizmu mora biti u obliku realizma, i on angažuje autore realiste Maksima Gorkog, Tomasa i Henriha Mana, Romein Rolanda da se bore za svoj povod. Na okvir debate, Lukač uvodi argumente kritičara Ernsta Bloka, branioca ekspresionizma, i autora kome Lukač najviše odgovara. On tvrdi da su modernisti, kao što je Blok, i te kako spremni da ignorišu tradiciju realista, neznanje za koje on veruje da potiče iz modernističkog odbacivanja ključnog načela marksističke teorije. Ovaj princip je verovanje da je sistem kapitalizma ` objektivna celovitost društvenih odnosa `, i to je osnova Lukačevim argumentima u korist realizma. On objašnjava da je sveprisutnost kapitalizma, jedinstvo u njenoj ekonomskoj i ideološkoj teoriji, i njen veliki uticaj na društvene odnose čini `zatvorenom integracijom` ili `celinom`, cilj koji potpuno funkcioniše nezavisno od ljudske svesti. Lukač citira Marksa da učvrsti ovaj istorijski materijalistički pogled na svet:„Odnosi proizvodnje u svakom društvu čine celinu `. On se dalje oslanja na Marksa tvrdeći da je neumeren buržoaski razvoj na svetskim tržištima tako dalekosežan kao stvaranje jedinstvene celine, i objašnjava da zbog povećanja autonomije elemenata kapitalističkog sistema ( kao što je autonomija valute ) je doživljavaju od strane društva kao ` krizu `; mora biti osnovno jedinstvo koje se vezuje za ove naizgled autonomne elemente kapitalističkog sistema zajedno, i čini da se njihovo razdvajanje pojavljuje kao kriza. Vraćajući se modernističkim formama, Lukač je predviđao da takve teorije zanemaruju odnos književnosti prema objektivnoj stvarnosti, u korist prikazivanja subjektivnog iskustva i neposrednosti da rade malo na ispoljavanju kapitalističkih osnova celovitog postojanja. Jasno je da se Lukač po pitanju predstavljanja stvarnosti kao glavnog umetničkog cilja verovatno ne suprotstavlja modernistima, ali on tvrdi da „Ako pisac nastoji da predstavlja realnost kao da stvarno jeste takva, odnosno ako je on autentičan realista, onda pitanje totaliteta igra odlučujuću ulogu`. „Istinski realisti` pokazuju značaj društvenog konteksta, i od kad je razotkrivanje ove objektivne celovitosti ključni element u Lukačevoj marksističkoj ideologiji, on privileguje njihov autorski pristup. Lukač onda postavlja dijalektičku opoziciju između dva elementa, on veruje svojstvu ljudskog iskustva. On tvrdi da ovaj dijalektički odnos postoji između „pojave` događaja kao subjektivnog, nesputanog iskustva i njihove „suštine` kao izazvanog od strane objektivne celovitosti kapitalizma. Lukač objašnjava da dobri realisti, kao što je Tomas Man, stvaraju kontrast između svesti njihovih karaktera (pojava) i stvarne nezavisnosti od njih (suština). Prema Lukaču, Man uspeva jer on stvara ovaj kontrast. S druge strane, modernistički pisci ne uspevaju jer prikazuju stvarnost samo kao pojave na njih i njihove karaktere-subjektivno „ne probijaju površinu` ovih neposrednih, subjektivnih iskustava „da otkriju samu suštinu, odnosno prave faktore koji se odnose na njihova iskustva do skrivenih društvenih snaga koje ih proizvode `. Zamke da se oslanja na neposrednosti su višestruke, prema Lukaču. Zato što predrasude ulivene od strane kapitalističkog sistema su tako podmukle, ne mogu da se izbegnu bez napuštanja subjektivnog iskustva i neposrednosti u oblasti književnoj. Oni mogu samo biti zamenjeni od strane autora realista koji „poništavaju i prevazilaze granice neposrednosti, od proučavanja svih subjektivnih iskustava i merenja istih u odnosu na društvenu stvarnost`, ovo nije lak zadatak. Lukač se oslanja na Hegelove dijalektike da objasni kako odnosi između ove neposrednosti i apstrakcije utiču na suptilnu indoktrinaciju na deo kapitalističke celovitosti. Kruženje novca, objašnjava on, kao i druge elemente kapitalizma, je u potpunosti apstraktovano daleko od svog mesta u širi kapitalistički sistem, i stoga se pojavljuje kao subjektivna neposrednost, koja izostavlja svoju poziciju kao ključnog elementa objektivne celovitosti. Iako apstrakcija može dovesti do prikrivanja objektivne stvarnosti, neophodna je za umetnost, a Lukač veruje da autori realisti mogu uspešno primenjivati to „da prodru zakone koji regulišu objektivnu stvarnost, i da otkriju što dublje, skrivenije, odmah ne baš primetne, u veze koje idu da ulepšaju društvo`. Nakon velikog intelektualnog napora, Lukač tvrdi da uspešan realista može da otkrije ove objektivne odnose i da im umetnički oblik u vidu subjektivnog iskustva lika. Zatim, upotrebom tehnike apstrakcije, autor može da prikaže iskustvo lika objektivne stvarnosti kao istu vrstu subjektivnog iskustva koje karakteriše uticaj sveukupnosti realnih pojedinaca. Najbolji realisti, tvrdi on, „prikazuju vitalne, ali ne odmah očigledne, snage na radu u objektivnoj stvarnosti`. Oni to čine sa takvom dubinom i istinom da proizvodi njihove mašte potencijalno mogu dobiti potvrdu od kasnijih istorijskih događaja. Prava remek dela realizma mogu biti cenjena kao „celine` koje prikazuju široku i iscrpnu objektivnu realnost poput one koja postoji u neizmišljenom svetu. Nakon napretka svoje formulacije poželjne književne škole, realizam koji opisuje objektivnu realnost, Lukač se još jednom okreće zagovornicima modernizma. Pozivajući se na Ničea, koji tvrdi da „znak svakog oblika književne dekadencije... je da život više ne stanuje u celovitosti`, Lukač nastoji da odbacimo modernistička prikazivanja, tvrdeći da se ne odražavaju na objektivnu stvarnost, već nastavljaju da subjektivitetom stvore „domaći model savremenog sveta`. Apstrakcija (i neposrednost) sadržana u modernističkim prikazivanjima, je „suština` kapitalističke dominacije odvojene od njihovog konteksta, na način koji uzima svaku suštinu u „izolaciju`, a ne uzimajući u obzir objektivnu celinu koja je temelj za sve njih. Lukač veruje da je „društvena misija književnosti` da razjasni iskustvo masa, a zauzvrat pokaže ovim masama da su njihova iskustva prouzrokovana objektivnom sveukupnosti kapitalizma, i njegova glavna kritika modernističkih škola književnosti je da su oni omanuli u tom cilju. Realizam, jer stvara, očigledno, subjektivna iskustva koja pokazuju suštinske društvene realnosti koje ih izazivaju, je za Lukača jedina vredna književna škola početkom dvadesetog veka. Ontologija društvenog bića Kasnije u životu, Lukač je preduzeo veliko izlaganje o ontologiji društenog bića, koje je delimično objavljeno na engleskom u 3 dela. Rad predstavlja sistematičnu obradu dijalektičke filozofije u njegovom materijalnom obliku. Dela Rani radovi: 1902-1910 Duša i oblici (1911) Istorija i klasna svest (1923) Prolegomena za marksističku estetiku: posebnost kao centralna kategorija estetike Osobenost estetskog (1963) Današnji značaj kritičkog realizma Teorija romana (1974) Odbrana istorije i klasne svesti (2000)

Pier Paolo Pasolini Povratak svitaca Scritti politici 1968–1975 Politički pamfleti Anarhistička biblioteka Teme: politika, sociologija, umetnost Prolog: Io sono una forza del Passato... Predgovor Prvi deo: Salò Uvod Odricanje od Trilogije života Pazolini izbliza PROLOG 120 DANA SALO MLADI KONZUMERIZAM CIKLUS MANIJA ANTROPOLOŠKA MUTACIJA CIKLUS GOVANA VLAST CIKLUS KRVI SLIKE I REČI O METODI SLOBODA ILUMINACIJA Pazolini o de Sadu Uvod Intervju Beleške o filmu Salò 1. Predgovor 2. Salò i de Sad IDEOLOGIJA I ZNAČENJE FILMA STILSKI ELEMENTI FILMA Seks kao metafora vlasti (autointervju) Neobjavljeni autointervju Svi smo u opasnosti Uvod Intervju Drugi deo: Dragi Đenarijelo Nesrećna omladina Đenarijelo: pedagoška rasprava Kako te zamišljam Kako ti sigurno zamišljaš mene Još nešto o tvom učitelju Kako ćemo razgovarati Plan rada Prva lekcija, koju mi je održala jedna zavesa Naša nemoć pred pedagoškim jezikom stvari Mi smo jedno drugom stranci, kažu šoljice za čaj Kako se promenio jezik stvari Bolonja, konzumeristički i komunistički grad Momci su dvostruko veći konformisti Živi su, ali trebalo bi da su mrtvi Tako smo lepi, budimo onda prljavi Madone više ne liju suze Treći deo: Olovne godine Akulturacija i akulturacija Oblik grada Orte Sabaudija Studija o antropološkoj revoluciji u Italiji Dva skromna predloga za ukidanje kriminala u Italiji Izvan Palate Demohrišćanskim vođama treba suditi Bezlična vlast Kakav je ovo „udar“? Ja znam. Vakuum vlasti u Italiji ili „članak o svicima“ Četvrti deo: Komunizam KPI mladima! i Apologija Uvod KPI mladima! Apologija I Markuze među laskavcima? 12. decembar O filmu 12. decembar 1972. Beleške za poeziju na laponskom Referat pripremljen za kongres Radikalne partije Trasumanar e organizzar: Razgovor s Pjerom Paolom Pazolinijem Uvod Razgovor Injacio Butita: „Ja sam pesnik“ Beleške za poeziju na južnjačkom dijalektu Peti deo: Povratak svitaca Ja sam sila prošlosti... Orson Vels i Piter Bogdanovič o Pazoliniju Pazolini i prošlost Vie nuove Nineto Davoli: Razgovor o Pazolinju Uvod Nineto Davoli, u razgovoru sa Svicima Bibliografska napomena POEZIJA PROZA ESEJI POZORIŠTE BIOGRAFIJE I INTERVJUI SABRANA DELA OSTALI PREVODI (IZBOR) Impresum Prolog: Io sono una forza del Passato... Ja sam sila prošlosti. Samo u tradiciji je moja ljubav. Dolazim iz ruševina, iz crkvi, sa oltara, iz napuštenih sela s Apenina ili iz podnožja Alpa, u kojima su živela moja braća. Tumaram Tuskolanom kao ludak, ili Apijskim putem, kao pas bez gospodara. Ili gledam sutone, jutra iznad Rima, iznad Čočarije, iznad sveta, kao prve činove postistorije, čiji sam svedok, zahvaljujući datumu rođenja, na dalekom kraju nekog pokopanog doba. Iz utrobe mrtve žene, može izaći samo čudovište. A ja, odrasli fetus, lutam, moderniji od bilo kog modernog, u potrazi za braćom, koje više nema.[1] Predgovor „Prijateljstvo je veoma lepa stvar. Te noći o kojoj ti pričam, večerali smo u Padernu, a onda smo se, po mraku bez mesečine, uspeli ka Pieve del Pinu, gde smo videli neizmerno mnoštvo svitaca, koji su od žbunova pravili vatrene gajeve, i zavideli smo im, jer su se voleli, jer su se tražili u svom ljubavnim letu i svojim svetlima, dok smo mi bili tako trezveni, samo muškarci, u veštačkom lutanju.“ (P. P. Pasolini, iz pisma Francu Faroliju, od 31. I – 1. II 1941.) „Čovek od kulture, dragi Đenarijelo, može biti samo ili daleko ispred ili daleko iza svog vremena (ili oboje u isti mah; kao u mom slučaju).“ (Đenarijelo, 1975) „Kada se klasični svet iscrpi, kada svi seljaci i zanatlije izumru, kada industrija uspostavi neprekidni ciklus proizvodnje i potrošnje, našoj će istoriji doći kraj... S tim kricima, s tim metežom, s tim masovnim skupovima, s tim svetlima, s tim mehanizmima, s tim saopštenjima, s tim oružjem, s tim vojskama, s tim pustinjama, pod neprepoznatljivim suncem, počinje nova Praistorija.“ (La rabbia, 1963) Kako napraviti izbor Pazolinijevih tekstova, u obimu koji vidite pred sobom, iz tako velikog i razuđenog opusa, a da to ima nekog smisla? Nije reč samo o zapanjujućoj količini materijala: Pazolinijevo književno delo – poezija, proza, film, esejistika, pozorište, prepiska, intervjui, skice – sastoji se od nekoliko desetina tomova (u zavisnosti od izdanja), sa preko dvadeset hiljada stranica. Ovaj izbor je dobrim delom nastao na osnovu toma s njegovim političkim i društvenim spisima, koji ima skoro dve hiljade stranica. Stvar je u tome što se sve to prepliće – ili „stapa“, kako je to govorio sam Pazolini. Stvarnost nam se obraća jednim jezikom, objašnjavao je; sredstva i forme izražavanje se menjaju; isti motiv ili fenomen razmatra se u nekom političkom eseju, dokumentarcu, igranom filmu ili pesmi iz zbirke Poezija u obliku ruže. Nemoguće je ili besmisleno praviti strogu formalnu podelu; to bi bilo kao da komadamo samog čoveka. Ali, ovde nije bilo većih teškoća – makar u početku, u danima blaženog neznanja, kada još nisam bio svestan punog obima dela u koje sam zabasao. Sve je počelo bez pretenzija da se napravi neki širi izbor, već da se samo predstave tekstovi i intervjui o Pazolinijevom filmu Sàlo, što je bila vrlo čvrsta i jasno zaokružena celina. Tako je nastao prvi od nekoliko bukleta anarhije/ blok 45 posvećenih Pazoliniju, koji su bili distribuirani tokom 2013–14. Onda se pokazalo da je taj prvi izbor zapravo nit, koja vodi dalje, bez gubitka oštrine. Konačni izbor je mogao da bude širi ili uži, ali zadržan je isti fokus; samo se menjaju forme u kojima je Pazolini razvijao svoju kritiku moderniteta: „progresa“, „modernizacije“, „poklonjenih sloboda“ (građanskih prava), sve ubrzanijeg ciklusa proizvodnje i potrošnje, novog lica dominacije, celog tog apsurdnog i pogubnog sklopa, koji se kao takav – dakle, kao celina – više i ne dovodi u pitanje. Ovde ćemo ga, zajedno s Pazolinijem, ipak dovesti u pitanje – u formi poezije, eseja, intervjua, beleški, komentara – i pokušati da dočaramo puteve koji, na ljudskom planu, ličnom i možda nekom širem, vode dalje od te klopke. Svi tekstovi iz ovog izbora imaju isto geografsko i kulturno poreklo: potpuno su uronjeni u italijanski kontekst. Pazolini se nije bavio samo Italijom, ali, iako to nije bio nikakav kriterijum, ovde se nećemo maći dalje od Italije (osim pomalo i posredno, u tekstu Oblik grada i nekim primerima iz Đenarijela). Neke knjiške ljude je to odmah odbilo: ah, kako se snaći među svim tim dalekim referencama, čudnim imenima, stranim političkim kontroverzama i aferama? U jednom prikazu Pazolinijeve zbirke članaka i eseja, Luteranska pisma (Lettere luterane, 1976), koji dolazi iz američkog miljea („ugledni“ Kirkus Reviews), kritičar je brzo otpisao celu knjigu kao puki kuriozitet, koji „može biti zanimljiv samo rabidnim (!) marksistima“.[2] Toliko o otvorenosti za druge ljudske svetove i iskustva! Toliko, uzgred, i o elementarnoj obaveštenosti, budući da ta knjiga, iako dolazi od ubeđenog komuniste (odbačenog od Partije), sigurno nije bila poslastica za „rabidne marksiste“. Ovde, nadam se, neće biti takvih reakcija. Italijanski kontekst je ljudski kontekst – ako na to treba nekog podsećati. Dodirnih tačaka ima sasvim dovoljno, nezavisno od specifičnih političkih i kulturnih istorija. Ali, tu su i drugi razlozi. Italijanski kontekst pruža jednu od najvažnijih, još nesavladanih lekcija iz političke drame našeg doba. Ako pogledate za čime vape oni aktivisti koji sve očekuju od nečeg spoljašnjeg – od „kritične mase“, jake organizacije, dobre strategije, jasnog i detaljnog plana i programa, infiltracije u sve pore društvenog života – onda je Italija, makar u jednom periodu, bila obećana zemlja. Tamo su svi ti uslovi bili zadovoljeni, mimo svih očekivanja i bez premca u celom Zapadnom svetu: konvencionalni politički kanali (velike i čvrsto organizovane partije i sindikati), „kritična masa“ (daleko najveća KP u nekoj kapitalističkoj zemlji, sa ogromnim uticajem na javni život), neformalna levica (makar i neposlušna, kao u slučaju raznih ekstremističkih grupa), mediji (moćne izdavačke kuće, dnevni listovi, periodika), film (praktično sva bitna imena italijanskog filma, naročito rediteljska, ali i mnoga glumačka, bila su članovi ili simpatizeri KPI), čak i televizija (čudna simbioza državne uprave i levičarskih ili makar liberalnih redakcija) – sve to, i još mnogo toga drugog, bilo je stavljeno u pokret. Demohrišćani i satelitska desnica i dalje su imali snažno uporište; pored toga, uvek prisutni američki uticaj, koji je još od prvih posleratnih izbora pretio direktnom vojnom intervencijom u slučaju komunističke pobede, u okviru (eh...) demokratske procedure, stvarao je ogroman pritisak; opet, čak je i crkva, naročito za vreme kratke vladavine pape Jovana XXIII (1958–1963), počinjala, ako ne da se naginje ulevo, onda da ulazi u dijalog o pitanjima koja su do juče za nju bila tabu. Gramšijeva ideja o kulturnoj hegemoniji kao da je počela da se ostvaruje, s levicom koja se, za svega par decenija posle Drugog svetskog rata (iako s dužom tradicijom, što nikako ne treba gubiti iz vida), razvila u pravu „zemlju unutar zemlje“. Novost, međutim, nije bilo samo eksplozivno širenje levičarskog sentimenta: i mnoge gradske i regionalne uprave, naročito na razvijenom severu, bile su komunističke. I tu paradoks postaje očigledan: komunisti nisu ničim ugrozili kapitalističku aktivnost u tim moćnim industrijskim centrima, glavnim generatorima italijanskog ekonomskog čuda; naprotiv, dičili su se njihovom još efikasnijom upravom, iako uz neke vidljive promene u socijalnoj i kulturnoj politici – naravno, do tačke koja ne ugrožava promet. Ali, ni ostali elementi ove slike – najgrublje moguće, koja treba samo da dočara obim i dubinu komunističkog prisustva u životu Italije – nisu bili znamen velike i toliko žuđene promene. Otklon od kapitalističke paradigme kretao se u rasponu od minimalnog do nikakvog. Gramšijev koncept „kulturne hegemonije“, koji je intuitivno možda prepoznao pravi teren borbe, ostao je u okvirima prosvetiteljskog racionalizma i u praksi se pretakao u nove obrazovne programe ili samo intenzivniju propagandu. Svi ključni koncepti i institucije masovnog društva – forme koju je mogao da razvije samo kapitalizam, u kontinuitetu s prethodnim oblicima dominacije – prihvaćeni su kao nešto pozitivno i čak s još većim žarom nego na drugoj strani, koja ionako nikada nije hrlila da se „prlja“ neposrednom praksom. Progres, razvoj, rad, masovna proizvodnja, fetiš organizacije i administracije, obožavanje tehnologije, doslovno sve konvencije političkog života, liberalno obrazovanje i ceo bagaž malograđanskih „vrednosti“, osim nekih smatranih za „najzaostalije“, bili su zadržani, samo s drugim ideološkim ili tek retoričkim predznakom. Ukratko, težilo se nekim korekcijama sistema, ali nije bilo motivacije, želje, rešenosti za potpuno drugačijim načinom života. Bez tog elementa, na istom terenu – na terenu kapitala – neumoljivi tehnički imperativi svake masivne društvene konfiguracije nameću samo jedan ishod. Ako ljudsko „dobro“, dakle, sam život, u krajnjoj liniji, zavisi od ostvarenog profita – u takvoj postavci, sve se uvek svodi na pitanje para – onda u svom levičarenju, makar i najiskrenijem, jednostavno ne možete ići predaleko. Potrebe masovnog društva u radu i energiji takođe nećete moći da zadovoljite u duhu bratstva i egalitarizma. Pri tom, u samom tom procesu, menjaju se i ljudi, utoliko što se sve više vezuju za postojeće propozicije i institucije; autonomija i zajednica – kao ideja, iskustvo, odnos – nestaju; stari antagonizmi jenjavaju; ostaju samo njihove pesme i zastave. Nezadovoljstvo i frustracije nastavljaju da se gomilaju, ali to su sada protesti korisnika, koji čak i u svojim najekstremnijim ispadima ostaju suštinski lojalni, ne nekom režimu ili ideologiji, već jednom načinu života. Nešto od onog duha i intuicije koji se ne mire s takvim stanjem stvari uvek ostaju; ali, na masovnom planu, novi život više nije agenda. Revolucija? Non capisco di cosa stai parlando. To ne znači da od promene i revolucije nema ništa već samo da od njih nikada ništa nije ni moglo da bude na planu i sa idejama koje smo upravo naznačili. Nikakvi materijalni, programski i tehnički uslovi ne mogu da zamene volju za drugačijim životom, koja se može iskusiti i razvijati samo na ličnom planu, kao aktivni, lični čin, u svakodnevnoj interakciji s drugim takvim voljama. Treba spasavati i obnoviti samu srž života, naša bića i odnose, naše dane i noći, svetove u kojima realno živimo – a ne „Svet“, „Društvo“, „Planetu“. To je jedina realna polazna tačka. Ovde se možda zalećem sa svojim tezama, ali to je opet Pazolini. Bila je to jedna od glavnih tačaka prepoznavanja; taj vitalni, čulni (on bi rekao „egzistencijalni“) aspekt njegove misli, ta osetljivost na ono što nas zaista vezuje za život. To sasvim sigurno nisu formalni i tehnički parametri već konkretni kvaliteti: ukus, draž, dubina, punoća iskustva, poverenje, samopouzdanje – sve ono što može da cveta samo u zajednici, kao glavnom ljudskom odnosu. Pazolini je polazio od tela, lica, gestova, narečja, ambijenata, umeća i običaja, koju su mu toliko značili, a koji su počeli da nestaju, doslovno preko noći. Svako od nas može poći od nečeg drugog, ali suštinski istog. Sve to su realni kvaliteti ljudskog stanja. Šta, bez toga, znače „progres“, „tehnološki razvoj“, „životni standard“, „demokratija“, „građanska prava“? Naša dezorijentacija je, u tom pogledu, potpuna. U to vreme, Pazolini je bio jedan od retkih – u Italiji možda jedini – koji je upozoravao da je kapitalizam postao ljudsko stanje; da to više nije nešto odvojeno od nas; da stari antagonizmi više nisu operativni; da se kapitalizam mora posmatrati antropološki, kao kultura, kao način i shvatanje života, a ne samo kao oblik proizvodnje i uprave; samim tim, da se može prevazići samo kao kultura, dakle, kao celina, drugom kulturnom paradigmom, koja sa ovom ne bi imala nikakve dodirne tačke – osim onog nasušnog ljudskog sadržaja, koji je, sve do sada, odolevao svim društvenim formacijama. Pitanje je da li će, u mutaciji kroz koju prolazi u suštinski novom, ekstremno tehnicizarnom i administriranom miljeu, odoleti i ovoj. Za tako nešto, nije dovoljna samo drugačija „kulturna produkcija“ – drugačija umetnost, edukacija i propaganda – kao što nisu dovoljni, a verovatno ni mogući, samo neki tehnički pomaci: pre svega, taj večito snevani spoj kapitalističke cirkulacije (proizvodnja, promet, nove tehnologije) i socijalističke redistribucije. Potrebna je potpuno nova vizija života – svakodnevnog života; neka drugost (alterità), a ne samo „alternativa“, kako to kaže Pazolini. To je krajnje neizvestan ishod i sve neprivlačniji ili sve nerazumljiviji predlog, ali i nesumnjiva propozicija, ako neko još razmišlja o izlasku iz ove „malograđanske entropije“ (ili „buržoaskog zla“, kako to još otvorenije kaže Pazolini). Ali, to je, kao i danas, bilo nemoguće dočarati aktivistima, intelektualcima i teoretičarima, koji su u svemu životnom i svakodnevnom, osim u nekim racionalno usvojenim stavovima – u usvojenoj „liniji“ – sledili vladajući princip stvarnosti, koji je mogao biti samo onaj nasleđeni, malograđanski. I ako je tako bilo u Italiji – u kojoj se levica nije nametala odozgo, kao vlast, ali od koje opet nije ostalo ništa, osim mlakog, liberalnog bućkuriša partija i pokreta socijaldemokratske orijentacije – kako gledati na one koji i danas sve očekuju od suštinski istih koncepata i oblika delovanja? To je kompleks koji se, u Evropi i drugde, formirao posle Drugog svetskog rata, te glavne prekretnice u razvoju nove tehničke organizacije. Hroničar te promene u slučaju Italije bio je Pazolini. Stari svet, na čijem se nestanku toliko radilo, u ime nečeg boljeg, pokazalo se, bio je prepun rupa, koje su još uvek ostavljale prostora za samoodređenje, makar samo na marginama, samo što su one nužno bile šire: tehnike vlasti još nisu bile toliko efikasne; svici su još mogli da luduju. Novi režim, nastao kroz spregu striktne tehničke organizacije, koja je u poslednjem svetskom ratu naučila kako da se otarasi svih skrupula, i, makar na Zapadu, liberalne administrativne revolucije, doneo je, pod izgovorom „slobode“ („građanskih prava“) i inkluzivnosti (svi su, naravno, dobro došli u svet rada i potrošnje), nezabeležen stepen uniformnosti i korisničke zavisnosti. To je i kontekst u kojem se razvijala Pazolinijeva misao, uporno se držeći svog nezavisnog položaja – „daleko iza ili daleko ispred svog vremena (ili oboje u isti mah)“, kako je tu poziciju Pazolini pokušao da dočara svom zamišljenom Napolitancu, Đenarijelu. (Ili, kao što je pisao na drugom mestu: „Ja sam sila prošlosti... moderniji od bilo kog modernog.“) Značaj osećaja za ono iza i izvan ovog režima (kod Pazolinija, ovo drugo je značilo posebnu naklonost prema nekim aspektima života Trećeg sveta), koji seže mnogo dalje od bilo čije nostalgije, ovde smo dovoljno naznačili; šta je „daleko ispred“? Opet ta prastara ideja o samoodređenju, o disanju punim plućima, nešto za šta bi se tek trebalo izboriti. Nijedna ideja, u isti mah tako drevna i avangardna, ne stoji u većoj opoziciji spram tog glavnog sadržaja moderniteta, sve temeljnijeg onesposobljavanja ljudskih bića za autonomiju i konvivijalnost, za život bez otuđenih posrednika-institucija. Kod Pazolinija je sve bilo prožeto tim otporom i tom žudnjom, do pucanja, ali je i ostalo za dlaku nedorečeno (uslovno rečeno: tu smo i mi, koji bismo to mogli doreći, uz neznatan napor); opet, primetio je toliko toga drugog, što je onima koji su suviše lako prihvatali obećanja „modernizacije“ moralo ostati skriveno. Zbog svega toga, ovi tekstovi, čak i oni naizgled najefemerniji – neki Pazolinijevi polemički članci iz novina, na primer, u kojima je platio najveći danak „realpolitičkom“ angažmanu[3] – imaju pravi klasični kvalitet: Pazolinija danas možemo da čitamo kao što je u on u svoje vreme čitao autore iz klasične epohe, samo što nam je vreme iz kojeg nam se on obraća ipak bliže. U druženju s takvom literaturom, samo gubimo, ako ne idemo dalje od slaganja ili neslaganja s piščevim polazištima i zaključcima, iako je neki stepen saglasnosti verovatno neophodan (toga ovde ima dovoljno): stvar je u zapažanjima, naglascima, uglu posmatranja, u onome što neki nezavisni duh vidi usput, između tih krajnjih tačaka svog izlaganja. „Klasični svet“, koji Pazolini često evocira, nije neka akademska ili književna kategorija već carstvo nijansi, dubine, raznolikosti, detalja, bogatog, živog iskustva. To je ono što ovde ne prestaje da iznenađuje i nadahnjuje. Usput se možemo i posvađati s Pazolinijem, ali sigurno nisam jedini koji je, posle svih tih svađa, počeo da ga citira ili uzima za polazište, u celom nizu kritičnih pitanja. Zbirka je podeljena na nekoliko celina. Nekima prethode uvodi pisani za buklete i žurnale anarhije/ blok 45 iz 2013–14, nekima nešto kraća objašnjenja konteksta i izvora. Mali odlomci iz tekstova koji nisu prevedeni u celini i kojima je knjiga pomalo prošarana, trebalo bi da nagoveste šta se sve može pronaći u delu osobe koja je ovde poznata pre svega kao filmski režiser.[4] U poslednjem, najproizvoljnijem delu, nanizani su neki odlomci i komentari, koji takođe potiču iz materijala anarhije/ blok 45 (buklet u kojem je prvi put predstavljen plan knjige), koji dodatno ilustruju neka najkontroverznija pitanja. Biografski podaci stižu iz prve ruke, u samim tekstovima, najviše u razgovorima i nekim napomenama, tako da tome nije posvećena neka posebna celina. Tu je i izabrana bibliografija, kao dodatni orijentir, iako je te podatke danas lako proveriti i drugačije. Čitaocima je ostavljeno da istražuju dalje i tako možda prevaziđu sve nužne nedostatke bilo kog izbora. Na kraju, ovaj izbor ipak ostaje samo gruba, radna verzija. Izostavljeno je previše toga. Koliko sam stigao da vidim, krstareći, prvo nasumično, ali ipak s nekom pažnjom, onda već omamljeno, uzduž i popreko tog nepreglednog opusa, naročito su zanimljivi Pazolinijevi članci i polemike iz vremena saradnje s časopisima Vie nuove i Nuovi argomenti, kasnije sakupljeni u zbirke Le belle bandiere. Dialoghi 1960–65 (1977) i Il chaos i (1979); ili neki njegovi duži intervjui, koji su se takođe pojavili kao posebna izdanja (naročito, Il sogno del Centauro. Incontro con Jean Duflot, 1969–1975). Ali, tu je i more drugih intervjua, eseja i beleški koji su pratili njegove filmove, nedovršeni roman Petrolio (1972–1975, „neka vrsta summe svih mojih iskustava, svih mojih sećanja“), poezija... Šta tek reći za njegovu glavnu zbirka eseja o jeziku, književnosti i filmu, Empirismo eretico (1972)... Na kraju vas ipak obuzme očaj. Ali, makar sve ostaje otvoreno. Možda će se na ovaj izbor nadovezati neko drugi, možda ćemo i sami nastaviti dalje. Upoznavanje sa Pazolinijem se nastavlja. AG, 2015., 256 str, broširano. K.S.N.