Opis proizvoda • ZAŠTITA: Očuvaj svoj Samsung S906B Galaxy S22 Plus 5G od svakodnevnih izazova. Ova maska pruža pouzdanu zaštitu od ogrebotina, udaraca i drugih oštećenja koja mogu nastati tokom upotrebe. • DIZAJN: Uživaj u elegantnom izgledu svog telefona sa 3D Camera maskom. Njen sofisticirani tamnozeleni dizajn ne samo da štiti, već i doprinosi estetici tvog uređaja. • FUNKCIONALNOST: Maska je dizajnirana tako da ne ometa upotrebu kamere, dugmadi i portova na tvom Samsung S22 Plus 5G, omogućavajući ti nesmetano korišćenje svih funkcija telefona. • MATERIJAL: Izrađena od kvalitetnih materijala, ova maska osigurava dugotrajnost i otpornost, čuvajući tvoj telefon kao novim. • INSTALACIJA: Jednostavna za postavljanje, ova maska omogućava brzu i laku instalaciju, bez potrebe za dodatnim alatima ili pomoći. Zaštiti svoj Samsung S906B Galaxy S22 Plus 5G i istakni njegovu lepotu sa TELEMPIRE Maskom 3D Camera. Ova maska nije samo praktična, već i doprinosi stilu tvog uređaja svojim jedinstvenim tamnozelenim nijansama. Izrađena od izdržljivih materijala, pruža sigurnost bez kompromisa na funkcionalnosti i pristupu svim bitnim funkcijama telefona. Ne dozvoli da svakodnevno korišćenje ostavi trag na tvom dragocenom uređaju. TELEMPIRE Maska 3D Camera je tu da obezbedi neophodnu zaštitu, a istovremeno zadržava lakoću pristupa svim potrebnim dugmićima i portovima. Instalacija je brza i jednostavna, što znači da ćeš u tren oka biti spreman za sve izazove koji te čekaju. Uz ovu masku, tvoj Samsung S22 Plus 5G će biti zaštićen i stilizovan. Ne samo da ćeš biti miran znajući da je tvoj telefon siguran, već ćeš i uživati u komplimentima koje ćeš dobijati zahvaljujući njenom atraktivnom izgledu. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjena oštećenja. Opremi ga TELEMPIRE Maskom 3D Camera i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš sa svojim Samsung S22 Plus 5G. Naruči svoju masku danas i osiguraj dugotrajnu zaštitu i stil za svoj pametni telefon!

Fransoa Žongen : PRIKLJUČENIJA LUTAJUĆEG BELGIJANCA , Radio B92 Beograd 1997, str. 108. Očuvanost 4. Priča se desava u Belgiji, severnoj zemlji zapadne Evrope čija je teritorija predstavljena u svim atlasima, na svim kartama i mapama sveta, ali u čije stvarno postojanje većina njenih stanovnika odavno sumnja. Priča se dešava u Belgiji, ali kritički čitalac ima pravo da sebi smesta postavi pitanje da li Belgija uopšte postoji? Više međunarodnih ugovora, izgleda, dokazuje određenu političku realnost od nekih 30.500 km2 koja se proteže (u smeru kazaljke na satu) između Francuske, Severnog mora, Holandije, Savezne Republike Nemačke i Velikog vojvodstva Luksemburg (zemlje još manjih proporcija, no čija je legitimnost izgleda daleko manje osporavana). Tako to proilazi iz Londonskog (1831), Versajskog (1919), Rimskog (1957), Mastrihtskog (1991) ugovora, od kojih ova dva poslednja imaju u svakom slučaju za krajnji, ali ipak glavni cilj nestajanje Belgije u jednom puno širem, no isto tako nebuloznom entitetu nazvanom Evropa. U poštovanja vrednom udruženju istoričara veoma žestoka kontroverza deli pristalice i protivnike stvarnog postojanja Belgije.U poređenju s njom rasprava o identitetu Gvozdene maske izgleda kao ljupko mlaćenje prazne slame. Pristalice tako smatraju da počeci Belgije sežu najmanje u eru praživotinja kao što to potvrđuju otkrića kostiju na njenoj teritoriji ili barem na njenom frankofonskom delu (majmunske kosti iz Spija ili Jurske kosti iz Bernisara). Ova nijansa nije lišena političke konotacije i na nju ćemo imati prilike da se vratimo. Oni isti koji laskaju pradedovskom karakteru Belgije takođe uporno navode izjavu Julija Cezara prema kojoj horum omnium, fortissimi sunt Belgae. Što se za čitaoce prvenstveno helenističke tradicije (mogu li se oni zbog toga kuditi?) može prevesti kao Od svih naroda Galije, belgijanci su najhrabriji i što je dovoljno da se danas dokaže: 1) dosledno potvrđeno postojanje Belgije; 2) njena superiorno st nad susednim narodima; 3) uvek realna sklonost Belgijanaca da izvan svojih granica potraže legitimitet koji ne uspevaju da ostvare intra muros. Da zadržimo stil... Tom autoritativnom argumentu, negatori Belgije suprotstavljaju: 1)odsustvo verodostojnosti tvrdnji pomenutog generala, koje je u to doba do te mere bilo ustanovljeno da se nedugo potom odlučilo da se on definitivno ućutka kako bi se budućim generacijama prenela istorijska istina. 2) važnost konstatacije da je Cezar govorio o Belgijancima, a ne o Belgiji, što ide u prilog tezi o postojanju neke ljudske grupe koja je u prošlosti nosila to ime, ali što ipak ne dokazuje postojanje neke njoj odgovarajuće zemlje. I ti isti, istovremeno uzvraćajući, podvlače kako je 1913. jedan slavni političar pisao tadasnjem šefu države: Gospodine, nema više Belgijanaca, dokazujući time da ako su u jednom trenutku i mogli postojati- quod est demonstrandum- Belgijanci danas pripadaju mitologiji prošlosti na isti način kao Argonauti ili stanovnici Atlantide. čak i pre sto ste mogli reagovati na taj ipak prostački argument oni vam zadaju poslednji udarac, podmuklo otkrivajući da Ustav zvan belgijski iz 1931. (modifikovan 1895, 1918,1967,1970,1980,1983,1989. i 1993. i trenutno podesan da ponovo bude korigovan amandmanima) daje potomku pomenutih šefova države (uzgred budi rečeno uveženom iz inosranstva 1831. za velike pare) titulu kralj belgijanaca, a ne kralj Belgije.To uveliko odaje sumnje koje i sami ustavotvorci gaje prema realnosti političkog entiteta za čije su se sukcesivno stvaranje i razaranje sami pobrinuli. Ovo kratko upozorenje ne bi bilo kompletno da čitaocu nije precizirano kako je, pored pristojne količine sportskih i književnih titula dodeljenih nekima od njenih državljana, sama Belgija, tokom poslednjih dvadeset godina, dobila dve značajne nagrade. Srebrna medalja (ex-aequo sa Kiprom, zlato je pripalo Libanu a bronza Italiji ) na takmičenju Pjer Mendes-Frans u nestabilnosti vlade, i prva nagrada u svim kategorijama na Svetskom prvenstvu u bizarnim ustavima, koju je osvojila plasiravši se daleko ispred Švajcarske i Rusije, i uz čestitke žirija za posebno razvijenu promenljivost temeljnog zakona. Priča se, dakle, dešava u Belgiji.

PRIKLJUČENIJA LUTAJUĆEG BELGIJANCA - Fransoa Žongen Izdanje: RADIO B92 Beograd, 1997. F: 15x22 cm O: 106 str Mek povez, latinica. S3 Knjiga je potpuno N O V A, neotvorena. U kome prevodilac upozorava čitaoca na skepticizam koji bi mogao da ga obuzme dok čita ovo delo, s obzirom na upravo paradoksalan karakter izvesnih u njemu opisanih situacija. Priča se desava u Belgiji, severnoj zemlji zapadne Evrope čija je teritorija predstavljena u svim atlasima, na svim kartama i mapama sveta, ali u čije stvarno postojanje većina njenih stanovnika odavno sumnja. Priča se dešava u Belgiji, ali kritički čitalac ima pravo da sebi smesta postavi pitanje da li Belgija uopšte postoji? Više međunarodnih ugovora, izgleda, dokazuje određenu političku realnost od nekih 30.500 km2 koja se proteže (u smeru kazaljke na satu) između Francuske, Severnog mora, Holandije, Savezne Republike Nemačke i Velikog vojvodstva Luksemburg (zemlje još manjih proporcija, no čija je legitimnost izgleda daleko manje osporavana). Tako to proilazi iz Londonskog (1831), Versajskog (1919), Rimskog (1957), Mastrihtskog (1991) ugovora, od kojih ova dva poslednja imaju u svakom slučaju za krajnji, ali ipak glavni cilj nestajanje Belgije u jednom puno širem, no isto tako nebuloznom entitetu nazvanom Evropa. U poštovanja vrednom udruženju istoričara veoma žestoka kontroverza deli pristalice i protivnike stvarnog postojanja Belgije.U poređenju s njom rasprava o identitetu Gvozdene maske izgleda kao ljupko mlaćenje prazne slame. Pristalice tako smatraju da počeci Belgije sežu najmanje u eru praživotinja kao što to potvrđuju otkrića kostiju na njenoj teritoriji ili barem na njenom frankofonskom delu (majmunske kosti iz Spija ili Jurske kosti iz Bernisara). Ova nijansa nije lišena političke konotacije i na nju ćemo imati prilike da se vratimo. Oni isti koji laskaju pradedovskom karakteru Belgije takođe uporno navode izjavu Julija Cezara prema kojoj horum omnium, fortissimi sunt Belgae. Što se za čitaoce prvenstveno helenističke tradicije (mogu li se oni zbog toga kuditi?) može prevesti kao Od svih naroda Galije, belgijanci su najhrabriji i što je dovoljno da se danas dokaže: 1) dosledno potvrđeno postojanje Belgije; 2) njena superiornost nad susednim narodima; 3) uvek realna sklonost Belgijanaca da izvan svojih granica potraže legitimitet koji ne uspevaju da ostvare intra muros. Da zadržimo stil... Tom autoritativnom argumentu, negatori Belgije suprotstavljaju: 1)odsustvo verodostojnosti tvrdnji pomenutog generala, koje je u to doba do te mere bilo ustanovljeno da se nedugo potom odlučilo da se on definitivno ućutka kako bi se budućim generacijama prenela istorijska istina. 2) važnost konstatacije da je Cezar govorio o Belgijancima, a ne o Belgiji, što ide u prilog tezi o postojanju neke ljudske grupe koja je u prošlosti nosila to ime, ali što ipak ne dokazuje postojanje neke njoj odgovarajuće zemlje. I ti isti, istovremeno uzvraćajući, podvlače kako je 1913. jedan slavni političar pisao tadasnjem šefu države: Gospodine, nema više Belgijanaca, dokazujući time da ako su u jednom trenutku i mogli postojati- quod est demonstrandum- Belgijanci danas pripadaju mitologiji prošlosti na isti način kao Argonauti ili stanovnici Atlantide. Čak i pre sto ste mogli reagovati na taj ipak prostački argument oni vam zadaju poslednji udarac, podmuklo otkrivajući da Ustav zvan belgijski iz 1931. (modifikovan 1895, 1918,1967,1970,1980,1983,1989. i 1993. i trenutno podesan da ponovo bude korigovan amandmanima) daje potomku pomenutih šefova države (uzgred budi rečeno uveženom iz inosranstva 1831. za velike pare) titulu kralj belgijanaca, a ne kralj Belgije.To uveliko odaje sumnje koje i sami ustavotvorci gaje prema realnosti političkog entiteta za čije su se sukcesivno stvaranje i razaranje sami pobrinuli. Ovo kratko upozorenje ne bi bilo kompletno da čitaocu nije precizirano kako je, pored pristojne količine sportskih i književnih titula dodeljenih nekima od njenih državljana, sama Belgija, tokom poslednjih dvadeset godina, dobila dve značajne nagrade. Srebrna medalja (ex-aequo sa Kiprom, zlato je pripalo Libanu a bronza Italiji ) na takmičenju Pjer Mendes-Frans u nestabilnosti vlade, i prva nagrada u svim kategorijama na Svetskom prvenstvu u bizarnim ustavima, koju je osvojila plasiravši se daleko ispred Švajcarske i Rusije, i uz čestitke žirija za posebno razvijenu promenljivost temeljnog zakona. Priča se, dakle, dešava u Belgiji.

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Maska Teracell Giulietta za iPhone XR dizajnirana je tako da ne dodaje dodatnu težinu tvom telefonu. Uživaj u originalnom osećaju i izgledu tvog uređaja, uz minimalistički dodatak koji neće smetati u svakodnevnoj upotrebi. • FLEKSIBILNOST: Zahvaljujući svojoj fleksibilnosti, ova maskica se lako postavlja na telefon i savršeno pristaje. Ne moraš da brineš o tome da li će maska uticati na funkcionalnost tvog iPhone XR - sve će raditi besprekorno. • LAGANOST: Sa Teracell Giulietta maskom, tvoj iPhone XR ostaje lagan i prenosiv. Bez obzira na to gde ideš, tvoj telefon je zaštićen bez osećaja težine ili nepotrebne glomaznosti. • ZAŠTITA: Ova maska pruža pouzdanu zaštitu od ogrebotina i svakodnevnih oštećenja. Tvoj iPhone XR će ostati kao nov, bez obzira na izazove sa kojima se suočavaš tokom dana. • PRAKTIČNOST: Instalacija maske je brza i jednostavna. Nećeš izgubiti vreme mučeći se sa komplikovanim koracima - tvoj telefon će biti zaštićen u tren oka. Zaštiti svoj iPhone XR bez kompromisa na stilu ili funkcionalnosti. Maska Teracell Giulietta je ultra tanka i dizajnirana da se savršeno uklopi sa tvojim uređajem, pružajući elegantan izgled bez dodatne težine. Fleksibilnost maske omogućava lako postavljanje, dok njena laganost osigurava da tvoj telefon ostane prenosiv i udoban za držanje. Neka tvoj iPhone XR bude zaštićen od svakodnevnih izazova. Ova maska štiti od ogrebotina i manjih oštećenja, čuvajući izgled tvog telefona besprekornim. Prijatna na dodir, nećeš ni primetiti da je tu, a tvoj telefon će biti siguran. Praktičnost je ključna sa Teracell Giulietta maskom. Instaliraj je za tren i nastavi sa svojim danom znajući da je tvoj iPhone XR siguran. Bez obzira na to da li si kod kuće, na poslu ili u pokretu, tvoj telefon je zaštićen i spreman za sve što mu život donese. Ne dozvoli da tvoj iPhone XR trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Opremi ga Teracell Giulietta maskom i budi bez brige. Klikni i naruči odmah - tvoj telefon zaslužuje najbolju zaštitu!

Dimitrije Tucović Izabrani spisi Meki povez Knjiga I O autoru Димитрије Туцовић (Гостиље, код Чајетине, 13. мај 1881 — Враче брдо, код Лајковца, 20. новембар 1914) био је правник, политичар, новинар и публициста, као и истакнути вођа и теоретичар социјалистичког покрета у Србији и један од оснивача Српске социјалдемократске партије (ССДП).Прва сазнања о социјализму добио је у Ужичкој гимназији од свог друга Радована Драговића. Школовање је наставио 1899. у Београд, где је такође наставио са радом на пропагирању социјализма. Године 1901, након обнављања Београдског радничког друштва, формирао је социјалистичку групу великошколаца и постао члан Управе радничког друштва са жељом да ради на формирању модерних синдиката. Током 1902. и 1903. био је организатор неколико демонстрација против режима краља Александра Обреновића, због чега је морао да емигрира.Након Мајског преврата, вратио се у Србију и августа 1903. учествовао у оснивању Српске социјалдемократске странке (ССДС). Тада је постао уредник страначког листа Радничке новине. На Другом конгресу Радничког савеза и ССДС 1904. одржао је реферат о синдикалним организацијама. Године 1906. је дипломирао право на Београдском универзитету, након чега је отишао у Беч на специјализацију, али се 1908. вратио у Србију и исте године био изабран за секретара ССДС.Почетком 1910. је у Београду организовао Прву балканску социјалистичку конференцију, на којој је покренута идеја о стварању Балканске федерације. Исте године је покренуо теоријски часопис Борба, чији је био главни уредник. Као представник ССДП учествовао је на многим међународним радничким конгресима и скуповима. На међународном плану, ССДП је била чланица Друге интернационале, а он је сарађивао са многим истакнутим личностима попут Розе Луксембург. На Међународном социјалистичком конгресу у Копенхагену, августа 1910. одржао је значајан говор у коме је критиковао социјалисте западних земаља због њиховог држања поводом аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. У полемици са аустријским социјалистом Карлом Ренером указао је на колонијално-поробљивачку политику Аустроугарске.Као резервни официр током 1912. и 1913. учествовао је у Првом балканском рату и војном походу у Албанији. Своја неслагања са овом политиком изнео је у књизи Србија и Арбанија, где се супротставио освајачким плановима Владе Николе Пашића, оцењујући их као империјалистичке. Након повратка из војске поново се посветио раду у радничком покрету, а 1914. је члан Међународног социјалистичког бироа.Непосредно пред почетак Првог светског рата, отишао је у Берлин са циљем да докторира, али се одмах по избијању рата вратио у Србију и ступио у Српску војску. Као резервни капетан друге класе, погинуо је у току Колубарске битке, на Враче брду у околини Лазаревца. Након смрти, његови посмртни остаци су чак пет пута сахрањивани на разним локацијама, а 2016. су пренете у Алеју великана на Новом гробљу. Године 1974. снимљена је телевизијска серија о његовом животу.Написао је неколико брошура и збирки репортажа, међу којима су — За социјалну политику, У изборну борбу, Порези: једна жалосна глава у политици српске буржоазије, Србија и Арбанија и др. Писао је за многе иностране новине и часописе, а преводио је дела Маркса, Бебела и Кауцког.БиографијаРођен је 13. маја[а] 1881. у Туцовићима, засеоку златиборског села Гостиље, код Чајетине, где се данас налази његова родна кућа. У време његовог рођења, кроз ово село пролазио је пут којим се од Ужица путовала према Санџаку, Црној Гори и Херцеговини. Како је многим путницима било згодно да заноће управо у овом селу, оно је прозвано Гостиље. Као и већина становништва ужичког краја, породица Туцовић је водила порекло из црногорских и херцеговачких крајева.[б] Били су познати као бистри и разборити људи и трудили су се да школују своју децу, више него остали Гостиљци, али и Златиборци, па су у неколико генерација дали велики број свештеника, учитеља, правника и др. Димитрије је на рођењу добио име свога деде који је био свештеник, а жеља његовог оца је била да и он кад порасте настави породичну традицију и буде свештеник.[3]Димитријев отац Јеврем Туцовић је веома млад завршио богословију, али се није могао одмах запопити, па је извесно време радио као учитељ у Карану и Ариљу. Након што се у тридесетој години оженио Јефимијом Цицварић, ћерком богатог трговца Јована Цицварића из Никојевића, добио је парохију. У периоду од 1874. до 1890, Јеврем и Јефимија су изродили осморо деце, пет синова и три кћери — Владимира, Мару, Јеленку, Чедомира, Димитрија, Стевана, Косту и Драгицу. Најмлађа ћерка Драгица је рођена у Ужицу, а сви остали у Гостиљу. Двојица од петорице браће Туцовић су рано преминули — Коста као трогодишњи дечак, а Чедомир као ученик четвртог разреда Ужичке реалке. Поред Димитрија, у историји су остала забележена и његова два брата, официри Владимир и Стеван Туцовић.

Jasmina Tešanović: BALKAN NE POSTOJI, Feministička 94 Beograd 2004, str. 160. Publicistika; Feminizam; Druga Srbija. Očuvanost 4. Јасмина Тешановић (Београд, 7. март 1954) је политичка активисткиња, књижевница и феминисткиња. Поред учешћа у покретима Жене у црном и Ружичасти код, бави се превођењем и режијом. Садржај Биографија Јасмина Тешановић је рођена у Београду, у Југославији, 7. марта 1954. Њена мајка, Вера Стефановић Тешановић је по професији била педијатар, а отац Гојко Тешановић инжењер и економиста. Обоје су били политички активни у Савезу комуниста Југославије Јосипа Броза Тита. Као дете, Јасмина се заједно са родитељима преселила у Каиро, у Египат, где је похађала основну школи Порт Саид на енглеском језику. У Каиру је похађала часове клавира са хрватском пијанисткињом Мелитом Лорковић. Године 1966. заједно са родитељима се преселила у Милано, у Италији, где је наставила школовање у међународној британској школи. Године 1971. је уписала Универзитет у Милану, где је студирала право две године, а након тога се преписала на студије драмске уметности.[1] Дипломирала је 1976. са тезом на тему Андреја Тарковског. Године 1975. преселила се у Рим, где је живела са глумицом Лауром Бети, где се спријатељила са Пјером Паолом Пазолинијем. Године 1978, заједно са Жараном Папић и Дуњом Блажевић, организовала је прву феминистичку конференцију у источној Европи доводећи разне италијанске феминисткиње, попут Дачие Марајини, Ане Марије Бети и Летиције Паилоци у Југославију. Међународна конференција је била осуђена од стране владајуће Комунистичке партије, као покушај увоза западне идеологије у земљу. Снимила је пар видео перформанса са Студентским културним ценром Београда, као и кратке филмове заједно са Радославом Владићем. Преводила је италијанске књижевнике попут Итала Калвина, Елзе Моранте и Алберта Моравије, те објавила Антологију италијанске приповетке у оквиру Југославије. Радила је као заменица режисера и писца Живојина Павловића на филму Задах тела, који је освојио главне награде на Филмском фестивалу у Пули 1983. На почетку ратова деведестих, постала је антиратна активисткинја против режима Слободана Милошевића: Жене у црном, Женске студије и сл. Заједно са Славицом Стојановић је 1994. године отворила непрофитну издавачку кућу „Феминистичка 94“. Прва књига есеја Јасмине Тешановић, „Невидљива књига“ постала је манифест алтернативне српске феминистичке/пацифистичке културе. Од тада је објавила неколико књига и збирки есеја преведених на неколико језика. Ауторка је широко распрострањеног „Дневника политичког идиота“, дневника написаног за време рата током 1999. на Косову. Када је 2004. године додељена главна Хирошима награда за мир и културу Борки Павићевић, српске књижевнице и мировне активисткиње, Биљана Србљановић и Јасмина Тешановић су добиле додатне награде, као, такорећи, другопласиране. Јасмина Тешановић је чланица норвешког ПЕН центра. Дела ствара на три језика: енглеском, италијанском и српском. Приватни живот Јасмина Тешановић има кћерку Ксенију из брака са песником Рашом Ливадом. Током деведесетих година, била је удата за новинара и писца Душана Величковића. Године 2005, удала се за америчког научно-фантастичног писца Бруса Стерлинга.