Dimitrije Tucović Izabrani spisi Meki povez Knjiga I O autoru Димитрије Туцовић (Гостиље, код Чајетине, 13. мај 1881 — Враче брдо, код Лајковца, 20. новембар 1914) био је правник, политичар, новинар и публициста, као и истакнути вођа и теоретичар социјалистичког покрета у Србији и један од оснивача Српске социјалдемократске партије (ССДП).Прва сазнања о социјализму добио је у Ужичкој гимназији од свог друга Радована Драговића. Школовање је наставио 1899. у Београд, где је такође наставио са радом на пропагирању социјализма. Године 1901, након обнављања Београдског радничког друштва, формирао је социјалистичку групу великошколаца и постао члан Управе радничког друштва са жељом да ради на формирању модерних синдиката. Током 1902. и 1903. био је организатор неколико демонстрација против режима краља Александра Обреновића, због чега је морао да емигрира.Након Мајског преврата, вратио се у Србију и августа 1903. учествовао у оснивању Српске социјалдемократске странке (ССДС). Тада је постао уредник страначког листа Радничке новине. На Другом конгресу Радничког савеза и ССДС 1904. одржао је реферат о синдикалним организацијама. Године 1906. је дипломирао право на Београдском универзитету, након чега је отишао у Беч на специјализацију, али се 1908. вратио у Србију и исте године био изабран за секретара ССДС.Почетком 1910. је у Београду организовао Прву балканску социјалистичку конференцију, на којој је покренута идеја о стварању Балканске федерације. Исте године је покренуо теоријски часопис Борба, чији је био главни уредник. Као представник ССДП учествовао је на многим међународним радничким конгресима и скуповима. На међународном плану, ССДП је била чланица Друге интернационале, а он је сарађивао са многим истакнутим личностима попут Розе Луксембург. На Међународном социјалистичком конгресу у Копенхагену, августа 1910. одржао је значајан говор у коме је критиковао социјалисте западних земаља због њиховог држања поводом аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. У полемици са аустријским социјалистом Карлом Ренером указао је на колонијално-поробљивачку политику Аустроугарске.Као резервни официр током 1912. и 1913. учествовао је у Првом балканском рату и војном походу у Албанији. Своја неслагања са овом политиком изнео је у књизи Србија и Арбанија, где се супротставио освајачким плановима Владе Николе Пашића, оцењујући их као империјалистичке. Након повратка из војске поново се посветио раду у радничком покрету, а 1914. је члан Међународног социјалистичког бироа.Непосредно пред почетак Првог светског рата, отишао је у Берлин са циљем да докторира, али се одмах по избијању рата вратио у Србију и ступио у Српску војску. Као резервни капетан друге класе, погинуо је у току Колубарске битке, на Враче брду у околини Лазаревца. Након смрти, његови посмртни остаци су чак пет пута сахрањивани на разним локацијама, а 2016. су пренете у Алеју великана на Новом гробљу. Године 1974. снимљена је телевизијска серија о његовом животу.Написао је неколико брошура и збирки репортажа, међу којима су — За социјалну политику, У изборну борбу, Порези: једна жалосна глава у политици српске буржоазије, Србија и Арбанија и др. Писао је за многе иностране новине и часописе, а преводио је дела Маркса, Бебела и Кауцког.БиографијаРођен је 13. маја[а] 1881. у Туцовићима, засеоку златиборског села Гостиље, код Чајетине, где се данас налази његова родна кућа. У време његовог рођења, кроз ово село пролазио је пут којим се од Ужица путовала према Санџаку, Црној Гори и Херцеговини. Како је многим путницима било згодно да заноће управо у овом селу, оно је прозвано Гостиље. Као и већина становништва ужичког краја, породица Туцовић је водила порекло из црногорских и херцеговачких крајева.[б] Били су познати као бистри и разборити људи и трудили су се да школују своју децу, више него остали Гостиљци, али и Златиборци, па су у неколико генерација дали велики број свештеника, учитеља, правника и др. Димитрије је на рођењу добио име свога деде који је био свештеник, а жеља његовог оца је била да и он кад порасте настави породичну традицију и буде свештеник.[3]Димитријев отац Јеврем Туцовић је веома млад завршио богословију, али се није могао одмах запопити, па је извесно време радио као учитељ у Карану и Ариљу. Након што се у тридесетој години оженио Јефимијом Цицварић, ћерком богатог трговца Јована Цицварића из Никојевића, добио је парохију. У периоду од 1874. до 1890, Јеврем и Јефимија су изродили осморо деце, пет синова и три кћери — Владимира, Мару, Јеленку, Чедомира, Димитрија, Стевана, Косту и Драгицу. Најмлађа ћерка Драгица је рођена у Ужицу, а сви остали у Гостиљу. Двојица од петорице браће Туцовић су рано преминули — Коста као трогодишњи дечак, а Чедомир као ученик четвртог разреда Ужичке реалке. Поред Димитрија, у историји су остала забележена и његова два брата, официри Владимир и Стеван Туцовић.

Primary Colors Primary Colors is a 1998 drama film based on the novel Primary Colors: A Novel of Politics, a roman à clef about Bill Clinton`s first presidential campaign in 1992, which originally had been published anonymously, but in 1996 was revealed to have been written by journalist Joe Klein, who had been covering Clinton`s campaign for Newsweek.[4][5][6] It was directed by Mike Nichols and starred John Travolta, Emma Thompson, Billy Bob Thornton, Kathy Bates, Maura Tierney, Larry Hagman, and Adrian Lester. Bates was nominated for an Academy Award for Best Supporting Actress for her performance, and the film itself was nominated for an Academy Award for Best Adapted Screenplay. Plot Young political idealist Henry Burton (Adrian Lester) is recruited to join the campaign of Jack Stanton (John Travolta), a charismatic, Southern governor who is vying to win the Democratic Party nomination for President of the United States. Henry is impressed by Stanton`s genuine warmth and empathy with people. He joins Stanton`s inner circle of political advisers: Stanton`s formidable wife, Susan Stanton (Emma Thompson); ruthless, redneck political strategist Richard Jemmons (Billy Bob Thornton); intelligent and attractive spokeswoman Daisy Green (Maura Tierney); and sly political operator Howard Ferguson (Paul Guilfoyle) as they journey to New Hampshire, the first state to hold a presidential primary. After Stanton completes an impressive debate performance against his Democratic rivals, Henry’s ex-girlfriend shows up to question Stanton about his arrest during the 1968 Democratic Convention in Chicago. The team becomes worried that Stanton’s past indiscretions may be used against him by the press and his political opponents. They hire Jack and Susan`s old friend, tough but unbalanced Libby Holden (Kathy Bates), to respond to any attacks designed to undermine Stanton`s candidacy, as well as anticipate problems such as allegations about Stanton`s notorious womanising. One of Stanton`s mistresses, Cashmere McLeod (Gia Carides), produces secret taped conversations between them to prove they had an affair. Henry discovers that the tapes have been doctored, so Libby tracks down the man responsible for the tapes and forces him at gunpoint to confess his guilt in a signed letter to the American public. The campaign is then rocked by a fresh allegation when Stanton`s old friend, `Big Willie` McCullison (Tommy Hollis) approaches Henry to tell him that his 17-year old daughter Loretta (who worked for the Stantons as a babysitter) is pregnant and that Stanton is the father. Henry and Howard tell Willie he must allow his daughter to undergo an amniocentesis to determine Stanton`s paternity. Although they convince Willie to remain silent on the issue, Henry is nonetheless sickened and disillusioned with the experience. Realising the campaign is falling behind in the polls, Stanton`s team adopt a new strategy. Stanton begins going on the offensive by attacking his nearest rival, Senator Lawrence Harris (Kevin Cooney) for being insufficiently pro-Israel and for threatening to cut Medicare. Harris confronts Stanton during a radio debate but suffers a heart attack after the encounter. He subsequently withdraws from the race and is replaced by his friend, former Florida Governor Fred Picker (Larry Hagman). Picker`s wholesome, straight-talking image proves an immediate threat to the campaign. Henry and Libby decide to seek out information about Picker’s past. They discover from his brother-in-law, Eddie Reyes (Tony Shalhoub), that Picker had a cocaine addiction as Governor, which led to the disintegration of his first marriage. They also meet Lorenzo Delgado (John Vargas), with whom Picker had a homosexual affair. Not expecting the information to ever be used, Libby and Henry share their findings with Jack and Susan, but are dismayed when they both decide to leak the information to the press. Libby says that if Jack does so, she will reveal that he tampered with the results of the paternity test, proving that he slept with Willie`s daughter. Libby commits suicide after she realizes she spent her life idealizing Jack and Susan only to learn how flawed they truly are. Racked with guilt over Libby`s death, Stanton takes the incriminating information to Picker, and apologizes for seeking it out. Picker admits to his past indiscretions, and agrees to withdraw from the race and to endorse Stanton. Henry intends to quit the campaign, admitting he has become deeply disillusioned with the whole political process. Stanton begs Henry to reconsider, persuading him that the two of them can make history. Months later, President Stanton is dancing at the Inaugural Ball with First Lady, Susan. He shakes the hands of all his campaign staff, the last of whom is Henry. Directed by Mike Nichols[1] Produced by Mike Nichols Jonathan Krane Neil Machlis Screenplay by Elaine May Based on Primary Colors by Joe Klein Starring John Travolta Emma Thompson Billy Bob Thornton Kathy Bates Adrian Lester Maura Tierney Larry Hagman Music by Ry Cooder Cinematography Michael Ballhaus Edited by Arthur Schmidt Distributed by Universal Studios Release dates March 20, 1998 Running time 143 minutes Country United States Language English

Jasmina Tešanović: BALKAN NE POSTOJI, Feministička 94 Beograd 2004, str. 160. Publicistika; Feminizam; Druga Srbija. Očuvanost 4. Јасмина Тешановић (Београд, 7. март 1954) је политичка активисткиња, књижевница и феминисткиња. Поред учешћа у покретима Жене у црном и Ружичасти код, бави се превођењем и режијом. Садржај Биографија Јасмина Тешановић је рођена у Београду, у Југославији, 7. марта 1954. Њена мајка, Вера Стефановић Тешановић је по професији била педијатар, а отац Гојко Тешановић инжењер и економиста. Обоје су били политички активни у Савезу комуниста Југославије Јосипа Броза Тита. Као дете, Јасмина се заједно са родитељима преселила у Каиро, у Египат, где је похађала основну школи Порт Саид на енглеском језику. У Каиру је похађала часове клавира са хрватском пијанисткињом Мелитом Лорковић. Године 1966. заједно са родитељима се преселила у Милано, у Италији, где је наставила школовање у међународној британској школи. Године 1971. је уписала Универзитет у Милану, где је студирала право две године, а након тога се преписала на студије драмске уметности.[1] Дипломирала је 1976. са тезом на тему Андреја Тарковског. Године 1975. преселила се у Рим, где је живела са глумицом Лауром Бети, где се спријатељила са Пјером Паолом Пазолинијем. Године 1978, заједно са Жараном Папић и Дуњом Блажевић, организовала је прву феминистичку конференцију у источној Европи доводећи разне италијанске феминисткиње, попут Дачие Марајини, Ане Марије Бети и Летиције Паилоци у Југославију. Међународна конференција је била осуђена од стране владајуће Комунистичке партије, као покушај увоза западне идеологије у земљу. Снимила је пар видео перформанса са Студентским културним ценром Београда, као и кратке филмове заједно са Радославом Владићем. Преводила је италијанске књижевнике попут Итала Калвина, Елзе Моранте и Алберта Моравије, те објавила Антологију италијанске приповетке у оквиру Југославије. Радила је као заменица режисера и писца Живојина Павловића на филму Задах тела, који је освојио главне награде на Филмском фестивалу у Пули 1983. На почетку ратова деведестих, постала је антиратна активисткинја против режима Слободана Милошевића: Жене у црном, Женске студије и сл. Заједно са Славицом Стојановић је 1994. године отворила непрофитну издавачку кућу „Феминистичка 94“. Прва књига есеја Јасмине Тешановић, „Невидљива књига“ постала је манифест алтернативне српске феминистичке/пацифистичке културе. Од тада је објавила неколико књига и збирки есеја преведених на неколико језика. Ауторка је широко распрострањеног „Дневника политичког идиота“, дневника написаног за време рата током 1999. на Косову. Када је 2004. године додељена главна Хирошима награда за мир и културу Борки Павићевић, српске књижевнице и мировне активисткиње, Биљана Србљановић и Јасмина Тешановић су добиле додатне награде, као, такорећи, другопласиране. Јасмина Тешановић је чланица норвешког ПЕН центра. Дела ствара на три језика: енглеском, италијанском и српском. Приватни живот Јасмина Тешановић има кћерку Ксенију из брака са песником Рашом Ливадом. Током деведесетих година, била је удата за новинара и писца Душана Величковића. Године 2005, удала се за америчког научно-фантастичног писца Бруса Стерлинга.