Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naivna umetnost ili naiva je posebni segment umetnosti XX veka. Ona označava dela, najčešće samoukih umetnika, koja se ne slažu sa dominantnim tokovima u umetnosti svoga doba. Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot i rikna malo ostecene, ali nista strasno. Sve ostalo uredno! Tvrd povez, latinica, srpski jezik, 585. strana, format 18*25 cm. Izdavač - Nolit, Beograd, 1980. Sir Ernst Hans Josef Gombrich OM CBE FBA (/ˈɡɒmbrɪk/; nemački: [ˈgɔmbʁɪc]; 30. mart 1909 – 3. novembar 2001) bio je istoričar umetnosti rođen u Austriji koji je, nakon što se nastanio u Engleskoj 1936, postao prirodni Britanac državljanin 1947. i veći deo svog radnog veka proveo je u Ujedinjenom Kraljevstvu. Gombrih je bio autor mnogih dela iz istorije kulture i istorije umetnosti, od kojih je najznačajnija Priča o umetnosti, knjiga koja se smatra jednim od najpristupačnijih uvoda u vizuelne umetnosti, i Umetnost i iluzija, glavna rad u psihologiji percepcije koji je uticao na različite mislioce kao što su Karlo Ginzburg, Nelson Gudman, Umberto Eko, i Tomas Kun... Sin Karla Gombriha i Leonija Hoka, Gombrih je rođen u Beču, u Austrougarskoj, u asimilovanoj buržoaskoj porodici jevrejskog porekla koja je bila deo sofisticiranog društvenog i muzičkog miljea. Njegov otac je bio advokat i bivši kolega Huga fon Hofmanstala, a majka mu je bila istaknuta pijanistkinja koja je diplomirala na Bečkom konzervatorijumu sa Školskom medaljom odlikovanja. Na Konzervatorijumu je bila učenica, između ostalih, Antona Bruknera. Međutim, umesto da sledi karijeru koncertnog pijaniste (koju bi bilo teško kombinovati sa njenim porodičnim životom u ovom periodu), postala je asistentkinja Teodora Lešetickog. Poznavala je i Arnolda Šenberga, Gustava Malera, Huga Volfa i Johanesa Bramsa.[9] Rudolf Serkin je bio blizak porodični prijatelj. Adolf Buš i članovi Buš kvarteta redovno su se sastajali i svirali u porodičnoj kući. Tokom svog života Gombrih je zadržao duboku ljubav i poznavanje klasične muzike. Bio je kompetentan violončelista i kasnije je kod kuće u Londonu redovno svirao kamernu muziku Hajdna, Mocarta, Šuberta, Betovena i drugih sa suprugom i starijom sestrom Deom Forsdajk, koncertnom violinistkinjom. Gombrih se školovao na Terezijanumu i na Univerzitetu u Beču, gde je studirao istoriju umetnosti kod Hansa Ticea, Karla Marije Svoboda, Julijusa fon Šlosera i Jozefa Strigovskog, pri čemu je završio doktorsku tezu o manirističkoj arhitekturi Đulija Romana, pod nadzorom Fon Šlosera. Specijalizovan za karikaturu, bio je pozvan da pomogne Ernstu Krisu, koji je tada bio čuvar dekorativne umetnosti u Kunsthistorisches Museum, na njegovom diplomiranju 1933. godine.[10] Godine 1936. oženio se Ilzom Heler (1910–2006), učenicom njegove majke, a ona je bila uspešna pijanistkinja. Njihovo jedino dete, indolog Ričard Gombrih, rođen je 1937. Imali su dvoje unučadi: prosvetnog radnika Karla Gombriha, (r. 1965) i Leonie Gombrih (r. 1966), koja je njegov književni egzekutor.[11] Nakon što je 1936. objavio svoju prvu knjigu Mala istorija sveta na nemačkom jeziku, napisanu za decu i adolescente, i videvši da je postala hit samo da bi je nacisti zabranili zbog pacifizma, pobegao je u Britaniju 1936. da bi preuzeo dužnost asistent istraživač na Varburg institutu, Univerzitet u Londonu. Tokom Drugog svetskog rata, Gombrih je radio za Svetsku službu Bi-Bi-Sija, nadgledajući nemačke radio emisije. Kada je 1945. godine pred nadolazećom najavom bila Bruknerova sedma simfonija, napisana za smrt Riharda Vagnera, Gombrih je tačno pogodio da je Adolf Hitler mrtav i odmah saopštio Čerčilu vest.[12] Gombrih se vratio na Varburg institut u novembru 1945, gde je postao viši naučni saradnik (1946), predavač (1948), čitalac (1954) i na kraju profesor istorije klasične tradicije i direktor instituta (1959–76). . Izabran je za člana Britanske akademije 1960. godine, postao je CBE 1966., proglašen je za viteza 1972. i imenovan za člana Ordena za zasluge 1988. Nastavio je rad na Univerzitetu u Londonu do svoje smrti 2001. godine. Dobitnik je brojnih dodatnih priznanja, uključujući Geteovu nagradu 1994. i Balzanovu nagradu 1985. za istoriju zapadne umetnosti. Gombrih je bio blizak brojnim austrijskim emigrantima koji su pre anšlusa pobegli na Zapad, među kojima su Karl Poper (kome je bio posebno blizak), Fridrih Hajek i Maks Peruc. Bio je ključan u objavljivanju Poperovog velikog opusa Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji. Oboje su se poznavali tek prolazno u Beču, pošto je Gombrihov otac odslužio advokatski pripravnički staž kod Poperovog oca. U izgnanstvu su postali doživotni prijatelji. Rad Gombrih je primetio da je imao dve veoma različite javnosti: među naučnicima je bio poznat posebno po svom radu o renesansi i psihologiji percepcije, ali i svojim razmišljanjima o kulturnoj istoriji i tradiciji; široj, nespecijalističkoj publici, bio je poznat po pristupačnosti i neposrednosti svog pisanja i sposobnosti da na jasan i jednostavan način predstavi naučni rad. Prva Gombrihova knjiga, i jedina koju nije napisao na engleskom, bila je Eine kurze Veltgeschichte fur junge Leser („Kratka istorija sveta za mlade čitaoce“), objavljena u Nemačkoj 1936. Bila je veoma popularna i prevedena na nekoliko jezicima, ali nije bio dostupan na engleskom sve do 2005. godine, kada je prevod revidovanog izdanja objavljen kao Mala istorija sveta. Većinu ovog prevoda i revizije uradio je sam, a završile su ga njegova dugogodišnja pomoćnica i sekretarka Karolin Mustil i njegova unuka Leoni Gombrih nakon njegove smrti.[13] Priča o umetnosti, prvi put objavljena 1950. godine i trenutno u svom 16. izdanju, smatra se jednim od najpristupačnijih uvoda u istoriju vizuelnih umetnosti. Prvobitno namenjen čitaocima adolescenata, prodat je u milionima primeraka i preveden je na više od 30 jezika. Druge velike publikacije uključuju Umetnost i iluzija (1960), koju kritičari smatraju njegovom najvećom uticajan i dalekosežan rad, kao i eseji sakupljeni u Meditacijama na konju hobi (1963) i Slika i oko (1981). Druge važne knjige su Abi Varburg: Intellectual Biographi (1970), The Sense of Order (1979) i The Preference for the Primitive (posthumno 2002). Kompletna lista njegovih publikacija, E.H. Gombrih: Bibliografija, koju je objavio Džozef Barni Trap 2000. godine... Kenet Klark je opisao kao „jednu od najsjajnijih knjiga umetničke kritike koju sam ikada pročitao“, Umetnost i iluzija je klasična studija o stvaranju slika. Nastoji da odgovori na jednostavno pitanje: zašto postoji takva stvar kao što je stil? Pitanje je možda jednostavno, ali nema lakog odgovora, a briljantno i opsežno istraživanje profesora Gombriha o istoriji i psihologiji slikovnog predstavljanja vodi ga u bezbroj ključnih oblasti. Gombrih ispituje, preispituje i preispituje stare i nove ideje o stvarima kao što su imitacija prirode, funkcija tradicije, problem apstrakcije, validnost perspektive i tumačenje izraza: sve to otkriva da je slikovno predstavljanje daleko. od direktne stvari. Prvi put objavljen pre više od 40 godina, Umetnost i iluzija nije izgubila ništa od svoje vitalnosti i značaja. U primeni nalaza eksperimentalne nauke na nijansirano razumevanje umetnosti i u rešavanju složenih ideja i teorijskih pitanja, Gombrih je rigorozan. Ipak, uvek je začuđen neiscrpnim kapacitetom ljudskog mozga i suptilnošću odnosa uključenih u gledanje sveta i stvaranje i gledanje umetnosti. Sa dubokim znanjem i svojim izuzetnim darom za jasno izlaganje, on svaki argument iznosi kao hipotezu koju treba testirati. Problemi reprezentacije su zauvek fundamentalni za istoriju umetnosti: Umetnost i iluzija ostaju suštinski tekst za svakoga ko je zainteresovan za razumevanje složenosti umetnosti. Za šesto izdanje profesor Gombrih je napisao potpuno novi predgovor od 12 stranica, u kome koristi razliku između slike i znaka, kako bi pre svega razjasnio svoje namere u pisanju knjige....

ZATIRANO I ZATRTO o uništenim srpskim spomenicima 1-2 Autor: Uglješa Rajčević Izdavač: Prometej Novi Sad Povez TVRD, strana: 268. Ćirilica, Format: 22 x 22 cm, Ilustrovano Opis Uglješa Rajčević nagrađen je prestižnom nagradom `Dimitrije Mitrinović` za drugu knjigu `Zatirano i zatrto`. Rad na projektu `Zatirano i zatrto“, prikupljanje građe o oskrnavljenim i uništenim srpskim spomenicima na prostorima Jugoslavije, od Jesenica do Đevđelije, započet je u najnepovoljnije vreme, početkom poslednje decenije XX veka. Dobiti bilo koji podatak o oskrnavljenom ili uništenom spomeniku u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, ili Makedoniji, spomeniku uništenom pre 1945. godine, bilo je nemoguće. Jedini izvor valjanih informacija bili su, od tog vremena, arhivi Jugoslavije, Srbije i arhivi gradova u Srbiji, kao i predratna periodika koja se mogla pronaći samo u većim bibliotekama. Izdavačka kuća `Prometej` je 2001. godine izdala prvu knjigu autora Uglješe Rajčevića pod istim naslovom. Nakon toga, tokom 2002. godine je bilo dosta prikaza i kritika u sredstvima javnog informisanja o značaju i doprinosu u saznavanju o mnogobrojnim uništenim srpskim spomenicima na tlu prethodne Jugoslavije koji su u potpunosti opravdali ovo izdanje: (`Politika`, `Večernje novosti`, `Borba`, Radio Beograd, `Pravoslavlje`...). Brojne srpske spomenike, podignute u znak sećanja na znamenite ljude i događaje, srušili su naši neprijatelji, ali vrelo često i sami Srbi. Ideološka netrpeljivost je glavni uzrok ovog varvarstva. Tako je jednoj skulpturi dvaput sečena ruka. Javni spomenici u Srbiji podižu se od 1830. godine. Podižu i ruše. Jedna neobična knjiga, naslovljena Zatirano i zatrto, pesnika i istoričara umetnosti, obaveštava nas da je u 195 mesta do sada uništeno oko 300 srpskih spomenika. Među njima je bilo i izuzetnih umetničkih dela. Autor nam, međutim, kazuje, da knjigom nisu obuhvaćena sva obeležja ove vrste: - Od kada sam predao rukopis, saznao sam za još pedeset porušenih javnih spomenika! Ako se pogleda karta prethodne Jugoslavije, vidi se da su ti spomenici stradali na prostoru od Triglava do Đevđelije i od Subotice do Bara, ali najviše u srbiji, naročito u Vojvodini. A najviše je porušeno spomenika podignutih kralju Aleksandru Karađorđeviću i njegovom ocu kralju Petru. Stradali su, međutim, i spomenici podignuti pesnicima, naučnicima i drugim znamenitim ljudima. Što je najtužnije, često su ih uništavali sami Srbi, uvek iz ideoloških razloga! Iz recenzije Nova Tomića Knjiga je u dobrom Prometejevom običaju lepo oblikovana, svaki od uništenih spomenika je detaljno opisan. Često su citirani čak i govornici na njihovom otkrivanju, a skoro svaki spomenik predstavljen je fotografijom. O mnoštvu naroda na otkrivanju tih spomenika mogu se napisatio atraktivne priče. Ovom knjigom naša liteartura o spomenicima dobija izuzetno značajno delo. Zatirano i zatrto, knjiga o našoj prošlosti, o našoj umetnosti, o moralu i nemoralu, o manipulacijama, o žrtvama i herojima, obmanama i istinama, pisana je privlačnim stilom, lepim čistim jezikom. Uglješa Rajčević, po ko zna koji put, pruža dokaze o neiscrpnoj istraživačkoj energiji, o zasnovanosti svojih sudova i o svom životnom motu: sve vredno u našoj umetničkoj baštini, a pre svega iz ideološkog razloga potiskivano u stranu, približiti najširoj javnosti za nauk i nazaborav. Na taj način, ciljevi naše kulture, ali ne samo kulture, postaju širi i jači. Iz recenzije Nenada Manojlovića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! New Yorker je američki časopis za reportaže, komentare, kritike, eseje, fikciju, satiru, karikature i poeziju koji izdaje Condé Nast Publications. Počevši kao tjednik sredinom 1920-ih, časopis sada izlazi četrdeset i sedam puta godišnje, a pet od ovih izdanja pokrivaju dva tjedna. The New Yorker je američki nedeljni magazin koji sadrži novinarske članke, komentare, kritike, eseje, beletristiku, satiru, karikature i poeziju. Pokrenut kao nedeljnik 1925. godine, časopis sada izlazi 47 puta godišnje, pri čemu pet od njegovih izdanja pokriva dvonedeljne periode. Iako se njegovi pregledi i popisi događaja često fokusiraju na kulturnom životu grada Njujorka, The New Yorker ima široku publiku izvan Njujorka i čita se u internacionalno. Poznat je po svojim ilustrovanim i često aktuelnim naslovnim stranicama,[5] svojim komentarima o popularnoj kulturi i ekscentričnim američkim temama, svojoj posvećenosti modernoj fikciji uključivanjem kratkih priča i književnih recenzija, svojoj rigoroznoj proveri činjenica i uređivačkoj obradi sadržaja,[6][7] svojim novinarskim pokrićem politike i društvenih tema, kao i svojim jednopanelskim karikaturama zastupljenim u svakom izdanju. Istorija The New Yorker je osnovao Harold Ros i njegova supruga Džejn Grant, reporter Njujork tajmsa. Časopis je debitovao 21. februara 1925. godine. Ros je želeo da kreira sofistikovani humoristički magazin koji bi se razlikovao od primetno „banalnih” publikacija sa humorom, poput Sudije, gde je radio, ili starog časopisa Život. Ros je u saradnji sa preduzetnikom Raulom H. Flajšmanom (koji je osnovao Generalno pekarsko preduzeće[8]) osnovao F-R izdavačku kompaniju. Prve kancelarije časopisa bile su u 25 Vest 45. Stritu u Menhetnu. Ros je uređivao časopis do svoje smrti 1951. Tokom ranih, povremeno nesigurnih godina svog postojanja, časopis se ponosio svojom kosmopolitskom sofisticiranošću. Ros je glasovito deklarisao u prospektu iz 1925. za časopis: „Objavljeno je da ga ne uređuje stara damu u Dubjuku.”[9] Iako magazin nikada nije izgubio svoj humoristički element, ubrzo se uspostavio kao istaknuti forum za ozbiljnu fikciju, eseje i novinarstvo. Neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata, esej Džona Hersija Hirošima ispunio je celo izdanje. U narednim decenijama časopis je objavio kratke priče mnogih od najuglednijih pisaca dvadesetog i dvadeset prvog veka, uključujući An Biti, Sali Benson, Trumana Kapota, Džona Čivera, Roalda Dala, Mejvis Galant, Džefrija Helmana, Rut Makeni, Džona Maknultija, Džozef Mičela, Alis Manro, Haruki Murakamija, Vladimira Nabokova, Džona O`Hare, Doroti Parker, Filipa Rota, Dž.D. Selindžera, Irvina Šoa, Džejmsa Tarbera, Džona Apdajka, Judore Velti, Stivena Kinga i EB Vajta. Objava Širli Džeksonove „Lutrije” privukla je više pošte nego bilo koja druga priča u istoriji časopisa.[10] Provera podataka Još četrdesetih godina prošlog veka, ugled časopisa za proveru činjenica je već bio uspostavljen.[11] Međutim, časopis je igrao ulogu u književnom skandalu i tužbi za klevetu zbog dva članka Dženet Malkolm 1990-ih, koja je pisala o nasleđu Sigmunda Frojda. Postavljena su pitanja o procesu provere činjenica u časopisu.[12] Od 2010. godine, The New Yorker zapošljava šesnaest proverača činjenica.[13] U julu 2011, časopis je tužen za klevetu pred Okružnim sudom Sjedinjenih Država zbog članka koji je napisao Dejvid Gran 12. jula 2010,[14][15] ali je slučaj po kratkom postupku odbačen.[16][17] Danas se časopis često identifikuje kao vodeća publikacija sa rigoroznom proverom činjenica.

Pečat prethodnog vlasnika inače odlično stanje Bela Duranci O slikarstvu Save Stojkova Autori: Bela Duranci, Sava Stepanov Strana: 248 ► Ostali detalji Veličina slova: A A prevod na francuski Katarina Kovačević, na engleski Nataša Mioković, Ljubica Jankov ; fotografije Pavle Jovanović, Rajko Karišić Detaljni podaci o knjizi Naslov: O slikarstvu Save Stojkova Izdavač: Bel Art galerija Strana: 248 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 29 cm Godina izdanja: 2004 Сава Стојков (Сомбор, 29. март 1925 — Сомбор, 20. август 2014) био је један од најпознатијих сликара српске наивне уметности са тенденцијама фотореализма. Сава Стојков Sava Stojkov 03.jpg Сава Стојков у Пољопривредном музеју у Кулпину Датум рођења 29. март 1925. Место рођења Сомбор Краљевина СХС Датум смрти 20. август 2014. (89 год.) Место смрти Сомбор Република Србија Каталог са изложбе Саве Стојкова у Галерији Пољопривредног музеја у Кулпину Садржај Живот и дело Уреди Рођен је 1925. године у Сомбору. Излагао је у земљи и иностранству, широм света око 312 пута, самостално као и на још 550 групних изложби и добитник је бројних награда и признања. Најзначајнија признања су Велика награда бијенала у Милану 1980. године, Награда I бијенала Југословенске наивне уметности у Светозареву 1982. године, награде у Верони 1982. године и 1984. године, награда бијенала за животно дело у Јагодини 1993. године и Масарикова награда у Прагу 1996. године. Живео је и стварао у Сомбору. Оставио је иза себе опус од преко 40 хиљада слика.[1] Његов син је сликар Драган Стојков. Сава Стојков је умро 20. августа 2014. у Сомбору, после краће и тешке болести. Монумент равнице Саве Стојкова Уреди Сава Стојков је песник бачке равнице, њених предела и њених људи. Његово хармонично сликарство се оснива на чистом и прецизном филигранском раду. Идиличност његових радова са дубоким хоризонтом одише мирноћом и тишином. Из његових слика које су постављени на принципу контраста светла и сенке зрачи тајанственост. Поред пејзажа Сава Стојков је и изванредан портретист. Он слика ликове из бачке равнице и своје портрете ставља у равничарски пејзаж где они и припадају. Сликарско дело Саве Стојкова је монумент равнице у Бачкој и њеним људима. То је споменик посвећен с пуно љубави и јединственој атмосфери. Галерија Саве Стојкова у Препарандији Уреди Галерија у Препарандији Сава Стојков у свом атељеу у Препарандији На 85. рођендан, 29. марта 2010, Стојков је добио своју сталну ретроспективну поставку у приземљу здања Препарандије у Сомбору. На површини од 250 m2 налази се 71 уље на платну, стаклу и лесониту, из свих периода рада познатог сликара (аутор поставке је ликовни критичар Сава Степанов из Новог Сада). У првој сали изложена су уља на стаклу (пејзажи и портрети), дела настала између 1977. и 1992. године. У другој, „овалној“ сали, налазе се слике (уља на платну) равничара при паорским пословима, у трећој су изложени портрети аутентичних Војвођана (уља на платну и уља на стаклу), у четвртој су панонски пејзажи (уља на платну), а у петој сали налазе се салашарски и сеоски мотиви (уља на платну и лесониту). У ходнику, у приземљу, налазе се познати радови Саве Стојкова настали у периоду 1975—1977, а у ходнику на спрату налазе се његови најстарији радови (шпахтла на лесониту) из педесетих и шездесетих година ХХ века. На спрату су смештени и радови темпером и тушем, пастели, акварели, цртежи и графике из свих периода уметничког рада Саве Стојкова. У „овалној“ сали, на спрату здања Препарандије, налази се и атеље познатог сликара у коме је он свакодневно боравио и радио.[1]

AKVAREL SLIKANJE OPŠTA UMETNOST Šifra artikla: 273286 Isbn: 9788679502940 Autor : Džordž Dejms Izdavač : LEO COMMERCE Od posedovanja prave opreme do ispravljanja uobičajenih grešaka, ova knjiga sadrži pouzdane odgovore koji su vam potrebni za sticanje samopouzdanja i postizanje novih nivoa umetničke veštine. Ako želite da organizujete svoj radni prostor, da naslikate portret, naučite šta je perspektiva ili da ... Detaljnije Od posedovanja prave opreme do ispravljanja uobičajenih grešaka, ova knjiga sadrži pouzdane odgovore koji su vam potrebni za sticanje samopouzdanja i postizanje novih nivoa umetničke veštine. Ako želite da organizujete svoj radni prostor, da naslikate portret, naučite šta je perspektiva ili da radite sa svetlošću i senkama, ova knjiga vam pruža 200 odgovora o veoma različitim važnim temama. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija OPŠTA UMETNOST Autor Džordž Dejms Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač LEO COMMERCE Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2014 Format 14,5x20,5 Strana 224 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

redak katalog izložbe Arts and Olympic spirit grafike koje su Vorhol i Rozenkvist radili specijalno za olimpijadu u Sarajevu 1984. godine, za Olimpijsku mapu Arts and Olympic spirit, a koju je producirao Lazar Vujić Osim Vorhola i Rozenkvista, u izradi Olimpijske mape su učestvovali i sledeći svetski i domaći umetnici: Henri Mur, Si Tvombli, Mikelanđelo Pistoreto, Dejvid Hokni, Fridrih Hundertvaser, Đuzepe Santomas, Mimo Paladino, Pjero Doracio, Dževad Hozo, Jiri Kolar, Gabrijel Stupica, Gotfrid Helnvajn, Mišel Folon, Hauard Hočkin, Kju-Bajk Hvang, Emilio Greko, Frančesko Klemente, Jozo Hamaguči i Milton Glaser. Osim dva potpisana postera, svi ostali radovi su bile grafike u tehnici sito štampe i litografije. Za sarajevske ZOI 1984. godine odštampano je 50 primeraka Olimpijske mape za domaćina i 150 primeraka za izdavača. Trenutno je ova mapa, ili njeni delovi, rasuta po bivšoj Jugoslaviji. Projekat Arts and Olympic spirit je, kako je zamišljen na početku, kaže Lazar Vujić, u to doba vredeo oko milion dolara. `Ja sam to sve privatno finansirao. Imali smo mogućnost da dobijemo sufinansijera, ali je to propalo, ja sam ostao sam, pa smo na kraju sveli projekat na skromne mere. Svaki drugi mesec sam išao u Sarajevo na sastanke s Brankom Mikulićem. Bilo je tu i čestitih ljudi, naročito profesor dizajna Mladen Kolobarić, koji je spasio projekat od lokalnih umetničkih veličina koje su pokušale da ubede Mikulića da sam ja baraba i probisvet iz Jajca. Naravno da smo u Mapi morali da imamo i nekog lokalnog umetnika. Ali, ne možeš staviti Berbera među Mura, Vorhola, Rozenkvista i Tvombolija`, smatra Lazar Vujić. U katalogu kolekcije Muzeja ZOI piše da je novinsko-izdavačko preduzeće Svjetlost iz Sarajeva bilo saradnik na Olimpijskoj mapi. Lazar Vujić kaže da je morao da pristane na neke kompromise. Incident je izbio i zbog njegovog predloga Olimpijskom komitetu da `ulože još 150.000 dolara, pa da zarade mnogo više. Ne, oni su me pozvali i zapretili da kao privatnik ja ne mogu to da radim. A ja u Sarajevu nisam bio privatnik, nego u Milanu i u Beču. Na kraju sam morao da ubacim da je Svjetlost glavna. Ali, to nije sve: u junu 1983. godine, na najvećem svetskom art sajmu u Bazelu gde sam ja bio izlagač, premijerno sam izložio Olimpijsku mapu. To znači šest meseci pre Olimpijade, nema ljepše reklame, sve televizije su izveštavajući o sajmu besplatno reklamirale Sarajevo ‘84! Američka televizija ABC je napravila prilog o tome, `Sports Ilustejted` je napravio lepu reportažu i razgovor sa mnom, a njihov tiraž je 12 miliona primeraka. Na otvaranje sajma dolazi ekipa sa ambasadorom Jugoslavije na čelu, i vode princezu sarajevsku Planinku Mikulić, ćerku Branka Mikulića. Predstavljaju mi da je ona direktorka tog projekta. Ja padam u nesvest i kažem – to je zbilja too much. Ipak nisam hteo da pravim skandal pred svima, mi smo projekat završili i promovirali, televizije su snimale, ja sam ga izlagao po Italiji i Švajcarskoj. Počeo sam i da prodajem mape ne bih li povratio svoj novac što je bilo teško, s obzirom da je u to doba mapa bila oko 12.000 dolara. Danas, ako uopšte uspete da je dobijete, morali biste za nju da izdvojite 50-60.000 dolara. Samo Vorhol vredi oko 20.000 dolara. Bilo je još takvih neprijatnih situacija, jednom su mi zamalo otkazali ceo projekt zato što koristim logo olimpijade. Opet ih je Kolobarić ubedio da je to odlična reklama, jer koliko košta jedan minut na ABC-ju, a oni su je dobili besplatno. Da ne umeju da vide unapred, videlo se već na otvaranju olimpijskih igara: nikog nisu pozvali od umetnika. A Vorhol bi sigurno došao, i Rozenkvist, to su sve ljudi koji su voleli Jugoslaviju. Ali je trebalo platiti Vorholov put sa dva sekretara, i deluks apartman. Sve to košta, znam, ali je dobit mnogo veća zato što bi svetske televizije pratile Vorholov dolazak u Jugo

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Expert at the Card Table The Classic Treatise on Card Manipulation „Stručnjak za kartaškim stolom je najpoznatija, najpažljivije proučavana knjiga ikada objavljena o umetnosti manipulisanja kartama za stolovima za igre. — iz predgovora Martina Gardnera. Skoro jedan vek ova knjiga se smatrala neophodnom za postizanje najvišeg nivoa majstorstva karata. U njoj, S. V. Erdnase, vrhunski majstor manipulacije kartama, uči entuzijaste kartama kako da izvode zaslepljujuće trikove i zavese - od kojih su mnoge njegove sopstvene kreacije - koje su ga učinile slavnim. Prvi deo knjige bavi se izmišljotinama na kartama, ili, jednostavnije rečeno, varanjem na kartama. Korak po korak, gospodin Erdnase demonstrira sopstvene sisteme lažnog mešanja, lažnog premetanja i sečenja, dele odozdo, i takve uglađene poteze kao što je palming karata, „oderavanje ruke“ —... S. W. Erdnase je pseudonim koji koristi autor knjige The Expert at the Card Table, knjige koja detaljno opisuje spretnost ruku, varanje i igranje karata. I dalje se smatra ključnim štivom za svakog kartaškog mađioničara, knjiga (obično poznata samo kao Erdnase, Expert, EATCT ili ponekad Biblija) objavljena je od 1902. Erdnaseov pravi identitet jedna je od trajnih misterija magične zajednice. Identitet S. W. Erdnase je najvjerojatnije bio način da autor sakrije svoj pravi identitet kako ne bi bio uhićen, budući da su savezni zakoni u to vrijeme zabranjivali objavljivanje i distribuciju `opscenog` materijala.[potreban citat] Krajem 19. i početkom 20. stoljeća mnogi su suci knjige o metodama kockanja smatrali opscenima (vidi Comstockove zakone). S. W. Erdnase napisan unatrag je `E. S. Andrews`, što je navelo mnoge istražitelje da potraže osobe s imenom Andrews kao moguće kandidate. Milton Franklin Andrews Martin Gardner je predložio da je autor sitni prevarant po imenu Milton Franklin Andrews. Drugi zagovornik koji je istraživao ovu teoriju bio je Barton Whaley, u svojoj knjizi The Man Who Was Erdnase, koja sadrži intervjue očevidaca iz 1940-ih. Policija je tražila Andrewsa radi ispitivanja u vezi s istragom ubojstva. Kada je policija pronašla Andrewsa, on se ustrijelio nakon što je smrtno stradao u svoju družicu. Andrews je imao samo 33 godine, kao što je navedeno u Čovjeku koji je bio Erdnase. Drugi se protive tome da je Andrews Erdnase jer su poznati primjeri njegova pisanja znatno inferiorni u odnosu na iznimna djela Stručnjaka za kartaškim stolom. Bilo je novih dokaza od 2000. godine koji pobijaju pretpostavku da je Milton Franklin Andrews bio Erdnase. Očito je da je Andrews varao karte, ali to je što se tiče njegove veze. Drugi su povjesničari također pronašli druge ljude koji bi doista mogli biti S.W. Erdnase.[1] Wilbur Edgerton Sanders Neki [tko?] tvrde da je Erdnase vjerojatno bio dobro obrazovan, lokalno istaknut pojedinac, koji se skrivao iza pseudonima kako bi zaštitio svoj društveni položaj. Pokojni David Alexander, mađioničar i privatni detektiv, napravio je dosta posla kako bi pronašao boljeg i mogućijeg kandidata od Miltona Franklina Andrewsa, te je rekao da je Erdnase bio istaknuti rudarski inženjer po imenu Wilbur Edgerton Sanders; `S. W. Erdnase` je anagram od `W. E. Sanders`. Nakon Alexanderove smrti, drugi su istraživali Wilbura Edgertona Sandersa.[1] Magazin Genii posvetio je veliki dio svog izdanja iz rujna 2011. istraživanju Alexanderove teorije, pružajući značajne posredne dokaze koji povezuju Sandersa s Erdnaseom. Edward Gallaway Chris Wasshuber je identificirao tiskara i cirkuskog izvođača (govornik na vratima, Punch i Judy, magija) Edwarda Gallawaya kao izvanredno dobrog partnera za Erdnasea.[2] Edward Gallaway je u to vrijeme radio u tiskari Jamesa McKinneya u kojoj je knjiga tiskana. Kasnije je Gallaway objavio druge knjige na nevjerojatno sličan način (samostalno izdanje, registrirano autorsko pravo, kontakt adresa navedena kao mjesto rada, a cijena otisnuta na naslovnoj stranici). Forenzička lingvistička analiza koju je proveo dr. John Olsson potvrdila je da se stil pisanja Gallawaya i Erdnasea vrlo dobro slaže, a posebice mnogo bolje slaže od drugih mogućih kandidata poput Wilbura Edgertona Sandersa. Gallaway također odgovara fizičkom opisu koji je dao ilustrator M. D. Smith (identificiran i intervjuiran od strane Martina Gardnera 1947.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sirok izbor ilustracija iz djela Vesaliusa, Leonarda, Goye, Ingresa, Michelangela i drugih, novo proširen s 10 ploča iz Cloquetove `Anatomie de l`Homme` i 16 ilustracija iz Boscayeve `Anatomije`; 28 fotografija djece koja rastu iz istraživačkog rada Nancy Bayley, plus 6 akcijskih studija (svaka se sastoji od oko 30 fotografija) iz Muybridgea; bibliografiju sastavio Adolph Placzek; ukupno više od 350 ilustracija, koje prikazuju položaj, funkciju i karakteristike svakog anatomskog detalja od značaja za umjetnika. Više od četrdeset godina ova je knjiga prepoznata kao najtemeljitiji referentni rad o anatomiji umjetnosti u svijetu. Sada se ozbiljnom umjetniku još snažnije preporučuje kao važna pomoć u učenju. Među njegovim značajkama su: Jasna, sustavna prezentacija, vodeći učenika korak po korak od jednostavnijih crteža kostura na početku do kompliciranijih skica tijela u akciji na kraju. Suprotstavljanje anatomskih crteža i životnih fotografija, što olakšava usporedbu unutarnje strukture tijela s njegovim vanjskim oblikom. Crteži presjeka koji umjetniku daju temeljito razumijevanje međusobnog odnosa mišića, strukture kostiju i unutarnjih organa tijela. Anatomski akcijski crteži koji otkrivaju međuigru mišića i kostura u različitim položajima. (5) Usporedni omjeri muškaraca, žena, djeteta i adolescenata. Dopunski tekst o važnim značajkama svakog anatomskog položaja, uključujući djelovanje mišića i njihovo podrijetlo. `Atlas anatomije za umjetnike Fritza Schidera preporučujem onima koji žele poboljšati svoje razumijevanje ljudske figure.` — Robert Beverly Hale, predavač anatomije, Liga studenata umjetnosti u New Yorku. Usvojili Pratt Institute, Cleveland School of Art, Liga studenata umjetnosti New Yorka i drugi. Fric Šider (13. februar 1846. Salcburg, † 15. mart 1907. Bazel; povremeno i Fric Šider) bio je austrijski slikar i bakropisac. Fric Šider je rođen u Salcburgu 1846. godine kao sin proizvođača srednje veličine.[1] Pošto se otac protivio umetničkoj karijeri za svog sina, Šider se upisao na Bergakademie Leoben. Godine 1865. pod motivacijom svog prijatelja Hansa Makarta, upisao se na Carsku kraljevsku akademiju likovnih umetnosti u Beču, a decembra 1866. prelazi na Kraljevsku akademiju umetnosti u Minhenu. Od 1868. do 1873. studirao je kod Aleksandra fon Vagnera i Artura fon Ramberga. Fric Šider (1846–1907) slikar. Grob na groblju Volfgottesacker, Bazel Fric Šider, grob na groblju Volfgottesacker U Minhenu je bio pod uticajem Vilhelma Lajbla i pridružio se Lajbl krugu. Pored Lajbla, Šider se takođe divio Teodoru Altu i posebno ranim delima Alberta fon Kelera. Godine 1873. Šider je završio svoju sliku Kineski toranj u Minhenu, koja se danas smatra jednim od njegovih glavnih dela. Godine 1876. Šider je prihvatio poziv od Društva za promociju dobra i neprofitnosti u Bazelu i od tada je predavao kao predavač u školi crtanja i modeliranja tog društva. U Bazelu, između ostalog, Burkhard Mangold, Vilhelm Balmer, Maks Buri, Numa Donze, Maks Leu, Carl Burckhardt i Fritz Voellmi bili su njegovi učenici. Šider je radio za Julijusa Kolmana i pomogao mu da proizvede plastičnu anatomiju za umetnike. Sam Šider je stvorio veliki atlas anatomije pod nazivom Plastičko-anatomske studije za akademije, škole primenjenih umetnosti i za samonastavu, koji je objavljen između 1891. i 1894. godine. Godine 1895. dobio je državljanstvo u Bazelu. Godine 1896. dobio je počasni doktorat medicinskog fakulteta Univerziteta u Bazelu za naučna dostignuća. Godine 1877. Šider se oženio Reginom Sophie Karoline `Lina` Kirchdorffer (1854–1927), nećakom njegovog kolege Lajbla. Uljana slika njegove supruge, koja prikazuje njenu veličinu u prirodnoj veličini kako sedi u fotelji u tradicionalnoj nošnji Markgreflerlanda, sada je u posedu Residenzgalerie Salzburg. Godine 1904. u Sviss Illustrated Magazinu pojavio se članak Adolfa Vogtlina o Šniderovom životu i radu. Godine 1907. Albreht Majer je postao njegov naslednik u trgovačkoj školi. Fric Šider je umro u Bazelu u 61. godini i svoje poslednje počivalište našao na groblju Volfgotesaker

Autor: Tom Ang Godina izdanja: 2006. Br. str.: 160 Povez: Tvrd Format: 215mm x 285mm Pismo: Latinica Opis Cjeloviti priručnik za digitalnu fotografiju Savladajte osnove digitalne fotografije, od izrade dobrog snimka do ispravljanja pogrešaka i obrade gotovih slika. Upoznajte osnovnu fotografsku opremu i specijalizirane programe za obradu slika. Naučite kako organizirano pohraniti svoje fotografije za jednostavan pristup i laku pripremu prezentacije. Digitalne fotografije u modernom svijetu susrećemo posvuda – čak i tamo gdje ih odmah ne zapazimo. Svaka slika objavljena u novinama ili časopisima prošla je kroz proces digitalizacije. Naravno, i svaka od stotina milijuna slika na stranicama interneta također je u digitalnom obliku. Pokušajte u internet pretraživač unijeti riječ „fotografija“ i kao odgovor će vam biti ponuđeno preko šest milijuna stranica. Ako unesete riječ „photo“, tada će vam ponuditi zapanjujućih 107 milijuna stranica. Uz knjigu Cjeloviti priručnik za digitalnu fotografiju steći ćete profinjene vještine za stvaranje dojmljivih, učinkovitih i lijepih fotografija. Autor je objasnio fleksibilnost, snagu i ekonomičnost digitalne fotografije. Učeći kako spojiti to dvoje, radit ćete na samim granicama mogućnosti današnje tehnologije, pridonoseći razvoju vizualnog alata još uvijek neslućenog potencijala. Ovaj će vam priručnik pomoći da iskoristite snagu digitane tehnologije. Na jednom ćete mjestu naći mnoštvo tehničkih informacija, praktičnih savjeta i profesionalnih trikova. Ovo je jedina knjiga koja sve prefesionalne vještine obrađuje zajedno s temeljnim tehnikama digitalne obrade, a sve to s ciljem kako biste poboljšali svoju vještinu i razumijevanje komunikacijskog medija nazvanog fotografija. Digitalna fotografija nalazi se u pozadini svih modernih tehnologija, od satelitskog nadzora do prognoze vremena i digitalnih kamera, i televizijska slika te video sadržaji također su digitalni. Svaki je okvir koji čini pomične slike zapravo digitalna fotografija, i da zaključimo, izgleda da se ne možemo ni ustati ujutro iz kreveta, a da ne dođemo u dodir s nekom digitalnom fotografijom. Neka istraživanja govore da se tipični gradski stanovnici susreću s preko 2500 fotografija dnevno – od televizije do do reklamnih panoa, razglednica i ambalaže.

Odlično bibliofilsko retko izdanje Sava Sandić Sava Sandic..jpg Datum rođenja 1915. Mesto rođenja Zaječar Kraljevina Srbija Datum smrti 2016. (100/101 god.) Mesto smrti Beograd Srbija Sava Sandić (Zaječar, 1915 — Beograd, 2016) bio je istaknuti i najstariji srpski vajar, koji je preminuo u 102 godini života. Borba za opstanak i život u teškim ratnim i poratnim godinama, u porodici čiji su potomci rano ostali bez roditelja, utemeljili su njegova osnovna životna načela – skromnost, upornost, vedrinu, posvećenost svome pozivu.[1] Prvu u nizu od petnaestak samostalnih izložbi priredio je u Beogradu 1953. Osvojio je niz značajnih nagrada i priznanja, među kojima je i Nagrada ULUPUDS-a za životno delo (1997). U svom stvaralaštvu ostao je veran klasičnim vajarskim koncepcijama i materijalima, u kojima je radio portrete, figure i predstave životinja.[2] Život i karijera[uredi | uredi izvor] Rođen je u Zaječaru 1915. godine u izbeglištvu, tokom Prvog svetskog rata, u porodici koja je rano ostala bez roditelja. Još kao dečak, Sava je pokazao svoju preferenciju za umetnost, a imao je poseban afinitet za plastični dizajn, koji se kasnije pretvorio u svoj životni poziv. U borbi za opstanak, „od nemila do nedraga”, život ga je vrlo rano primorao da se školuje i pripremi za buduću profesiju vajara „u kojoj je manuelnost važna veština”.[1] Od Pina Grasija, velikog majstora zanata, učio je (kao šegrt) u kamenorezačkoj radionici, a u Zanatskoj školi predavao mu je Mihailo Petrov. Kao i najpoznatiji vajari, posebno oni sa područja Balkanskog poluostrva, prvi je savladao zanat, umetničku obradu kamena, a potom je 1933. počeo da se usavršava u studiju poznatog vajara Toma Rosandića, koji je ubrzo postao njegov glavni saradnik.[3] Značajnu ulogu u budućem Sandićevom umetničkom formiranju imao je tečaj crtanja kod Petra Dobrovića i dugogodišnja uloga pomoćnika i učenika u ateljeu vajara Tome Rosandića. Da je Rosandić bio dobar Sandićev učitelj govori podatak da je skulpturu „Igrali se konji vrani” koja se danas nalazi ispred Narodne skupštine, inače Rosandićevo delo iz 1937, tehnički uspešno realizovao Sandić, i time potvrdio naučeno majstorstvo rada i veštine.[1] Jedan od značajnih datuma u njegovom životu je 1939. godina kada je upisao studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, sa već stećenim širokim likovnim obrazovanjem, i 1949. godina kada je primljen u Majstorsku radionicu Tome Rosandića, u kojoj ostao narednih pet godina. Potom je stvarao u sopostvenoj ateljeu, u svom domu koji je izgradio u ulici Vasilija Gaćeše 6 na Senjaku u Beogradu, zajedno sa suprugom, vajarkom Mirom Sandić (1924–2010), sa kojom je imao zajedničku likovnu preokupaciju, pa se kao čest motiv dela i Save i Mire Sandić javlja - materinstvo.[4] Bio je član ULUS-a od 1948. godine, ULUPUDS-a od 1956. godine, i pripadnik grupe „Samostalni” i FIDEM-a. Za redovnog člana Matice srpske izabran je 1995. godine iz kategorije dobrotvora i priložnika.[3] Za života Narodnom muzeju u Beogradu, Sandić je donirao 15 svojih dela, ali i značajne radove drugih umetnika iz porodične kolekcije. Ova ustanova je 2015. godine, u znak zahvalnosti prigodnom izložbom, obeležila 100. rođendan Save Sandića.[3] Umetničko stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Sandićeva estetska načela... najbliža su evropskoj tradiciji figuralne plastike, bliska i njegovom učitelju Rosandiću. Put koji je prešao formirao je Sandićevo uverenje da sve nastaje dugotrajnim radom i krajnjim savladavanjem zanatskih veština, a tek posle toga talenat rađa umetničko delo. U svom radu negovao je figurativnu plastiku, kojoj je ostao veran tokom celokupnog stvaralaštva. Prvu samostalnu izložbu priredio je u Grafičkom kolektivu u Beogradu 1953, a potom je svoj dar i majstorstvo, „bojio ličnim senzibilitetom” i ispoljio u stilizovanim formama vezanim za prirodu i realnost, više od pola veka na samostalnim i desetinuama grupnih izložbi u Beogradu, mnogim gradovima Jugoslavije, kao i u inostranstvu. Svoje radove Sansić je izvodio najviše u bronzi, gipsu, tikovini, orahovom drvetu i kamenu. Predstave portreta, aktova, ženskih figurina, animalističkih skulptura, izvedene su u punoj plastici, bareljefu i na medaljama. U reprezentativne primerke Sandićevog opusa spadaju monumentalne figure „Karijatida“ i „Flora“, izvanredni „Autoportet“, ekspresivni „Asketa“, nežne ženske figurine „Balerina“, „Sedeća devojka“, „Žena sa ogrlicom“.[2] Njegove skulpture krase muzeje i privatne kolekcije, ali i slobodan prostor, poput spomenik palim borcima u Vrdniku (1950), a 1952 i Žablju (1952), na svim kontinentima. Umetnik — darodavac[uredi | uredi izvor] Umetnikova ostvarenja danas se nalaze u poklon kolekcijama u Srbiji, poput one koju je 2008. umetnik darovao Muzeju grada Beograda, i kojom je želeo da ostavi spomen na svoj rad i život u Beogradu, kroz dela koja predstavljaju svojevrstan presek njegovog umetničkog izraza u rasponu od 1950. do 2003. godine. Ili poput one poklonjene Narodnom muzeju u Beogradu, u kojoj je umetnički (i bračni) par Sandić donirao veliki broj svojih dela, ali i značajne radove drugih umetnika iz njihove kolekcije. Ili poput one koju su vajari-Mira i Sava Sandić, učinili izuzetan i neprocenjiv gest - Narodnom muzeju u Kragujevcu, tačnije Istorijsko-umetničkoj zbirci - Zbirci vajarskih radova, sa ukupno 12 svojih radova. Ugovorom 07-739, 17.10.2005. Narodni muzej u Kragujevcu preuzeo je ove radove na čuvanje, Tags: mira sandić

Istorija svakodnevice: Fotografi i foto-ateljei u Beogradu do Drugog svetskog rata Fotografije iz kolekcije Zorana Trtice Odabrali Vladimir Perić i Zoran Trtica Kulturni centar Beograda, 2012. Tiraž 300 Istorija svakodnevice: Fotografi i foto-ateljei u Beogradu do Drugog svetskog rata predstavlja kolekciju fotografija, koju su za ediciju `Foto Artget - Monografije 5½` Kulturnog centra Beograda, priredili Vladimir Perić i Zoran Trtica. Fotografije birane upravo iz kolekcije Zorana Trtice nisu date strogim hronološkim redom, već okvirno po decenijama u kojima su fotografi i ateljei radili. Fotografije su birane sa željom da dočaraju svakodnevicu i ukus Beograđana u drugoj polovini XIX veka pa sve do kraja prve polovine XX veka, tačnije od sedme decenije devetnaestog veka do početka Drugog svetskog rata. Značajne ličnosti naše političke i kulturne istorije nisu posebno izdvojene, jer je akcenat pre svega na građaninu i njegovom svakodnevnom životu, na odabiru onih trenutaka koje je želeo da oko kamere zabeleži. `Građani imaju potrebu da fotografijom zabeleže sve važne događaje u svom životu - veridbu, venčanje, rođenje, završetak školovanja, odlazak u vojsku, porodične i religiozne svetkovine i sve drugo što smatraju značajnim. Najviše je sačuvano fotografija sa venčanja, jer je to jedan od najznačajnijih trenutaka u životu čoveka, kada on postaje samostalan i odgovoran porodici i društvu. Veliki broj građana je na fotografijama u vojnim i civilnim uniformama, s medaljama i statusnim simbolima koje su posedovali. Pažljivim posmatranjem možemo da uočimo i razlišite uticaje na estetiku i ukus naših predaka. Pored stare srpske građanske nošnje, na fotografijama dominira zapadnoevropska građanska odeća: primećuje se veliki uticaj Beča, mada i upliv drugih modnih centara, poput Pariza i Budimpešte. Period s kraja XIX i početka XX veka karakteriše i moda sakupljanja fotografija vladajuće dinastije, porodice i prijatelja. Fotografije su čuvane u bogato ukrašenim albumima. Građanska porodica koja je držala do svog statusa sakupljala je i fotografije vladalaca, javnih ličnosti iz sveta politike i kulture. Zahvaljujući ovom običaju, u porodičnim albumima je sačuvan značajan broj njihovih fotografija.` Odlomak iz predgovora Zorana Trtice Edicija Foto Artget - Monografije 5½ proistekla je iz programa specijalizovane fotografske galerije `Artget` Kulturnog centra Beograda koji svake godine uređuje drugi umetnički direktor. Ova edicija predstavlja po jednog autora ili jedan fotografski projekat sa nače scene koji su umetnički direktori izabrali iz svog programa. Zoran Trtica sakuplja, proučava i arhivira fotografiju preko trideset godina. Objavljene fotografije beogradskih fotografa i foto-ateljea do Drugog svetskog rata samo su deo njegove obimne i raznovrsne kolekcije, koja sadrži i bogatu zbirku fotografija iz Prvog svetskog rata. Prvu izložbu fotografija iz svoje kolekcije pod nazivom Istorija svakodnevice organizovao u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda 2009. godine. Vladimir Perić, multimedijalni umetnik, fotograf i stručni saradnik na Fakultetu primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, bio je umetnički direktor Galerije Artget 2009. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ruski samovari Samovar (rus. самовар, od rus. само — „samo” i rus. варить — „variti — kuvati”) [1], samokuvalo od metala za zagrijevanje vode potrebne za pripremu čaja. Davne je prošlosti a danas je najpoznatiji u Rusiji.[2] Porijeklo riječi Riječ je pers. سماور izgovara se samovar i sanskritskog je porijekla. Istorija Uređaji za grejanje pića i hrane poznati su bili još starim Kinezima, u Egiptu i antičkom Rimu. Kao energent koristili su slamu i ugalj. I Persijanci su rano počeli da koriste samovar. On se širio azijskim kontinentu preko Turske do Rusije i dalje Evroom. Svi samovari i tog vremena radili su na istim principima. Voda se grijala i njome se prelivao čaj. Šema samovara i njegovi dijelovi Istorija samovara u Rusiji U 1989. godine su arheolozi u Azerbejdžanu iskopali grnčariju nalik samovaru. Identifikovana je posuda sa karakterističnom centralnom cijevi prekrivenom čađi koja sugeriše da je grejana iznutra. Nije izgledala kao moderan samovar. Imala je cev i bila je otvorena na dnu. što ukazuje da je bila na više od požara kao običan lonac. Starost suda je procijenjena na oko 3.600 godina. [3] Slični uređaji pronađeni su i u Kini. [3] Prvi poznati samovar modernog izgleda proizveden 1717.g. posjeduje kolekcionar samovara Sakid Gabibulajev. Prvu, u istoriji zabilježenu proizvodnju samovara u Rusiji, započela su braća Lisicin, Ivan Fjodorovič i Nazar Fjodorovič. Od djetinjstva su bili angažovani u obradi metala u fabrici mesinga njihovog oca, Fjodor Ivanovič Lisicina. 1778.g. su napravili samovar, a iste godine Nazar Lisicin je registrovao prvi samovar i prvu fabriku samovara u Rusiji. Oni možda nisu pronalazači samovara, ali su prvi dokumentovani proizvođači. Njihov dizajn je presudno odredio proizvodnju i izgled budućih samovara u svijetu. [4] Drugi rani proizvođač samovara živio je u Tuli, gradu poznatom po svojim metalcima i proizvodnji oružja. Od 18. veka Tula je bila glavni centar ruske proizvodnje samovara. Tulski samovar postao je brenda grada Tule. Do 19. veka samovar postaje karakteristika i brend ruske kulture čaja. Samovari su proizvedeni u velikom broju i izvoze u centralnu Aziju i druge svjetske regione. Opis i princip rada Samovar i njegovi glavni dijelovi: 1. otvori za isparavanje 2. kapa za pokrivanje 3. poklopac 4. posuda u kojoj se kuva voda 5. ručke samovara 6. rezervoar za gorivo i gorionik 7. slavina 8. zatvarač (ventil) slavine 9. ručke poklopca Samovari su obično izrađeni od gvožđa, bakra, poliranog mesinaga, bronze, srebra, zlata, kalaja, ili nikla. Tradicionalni samovar se sastoji od posude za vodu u dnu koje je smještena slavina a sredinom prolazi vertikalna cijev se zagrijava ugljem, špiritom ili električnom strujom i ona zagrijava i održava toplom vodu. Vrelom vodom, u mjeri ukusa, se preliva čaj. Nakon određenog vremena je spreman za konzumiranje. U starijim vremenima bio je svakodnvni izvor tople vode u domaćinstvima. Vatra u tim starim ruskiim samovarima se raspirivala spcijalnim mehovima. Samovar, više ili manje, koriste u svim dijelovima svijeta. Koriste ga od davnina u Iranu, Turskoj, na Kašmiru...

U dobrom stanju! Nasamo s Milanom Konjovićem : Razgovori, likovi, osvrti Miro Vuksanović Knjiga sadrži : Predgovor, biografiju slikara Milana konjovića, njegovu akademsku besedu i 26 kazivanja o slikarstvu, čoveku, životu, patnji i radosti, Somboru, pozorištu i drugim temama. Knjiga sadrži i dvadeset dva Vuksanovićeva esejistička i pripovedačka teksta o Konjoviću. Autor: Miro Vuksanović Žanrovi: Antologije i monografije, Domaći pisci, Publicistika, Umetnost Izdavač: Pravoslavna reč NS Godina izdanja: 2018. Broj strana: 272 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 22 cm Knjiga ima predgovor, biografiju slikara, njegovu akademsku besedu i 26 kazivanja o slikarstvu, čoveku, životu, patnji i radosti, Somboru, pozorištu i drugim temama. Sva kazivanja je stilski uobličio akademik Vuksanović, a za štampu ih svojevremeno odobrio Milan Konjović. Posebno poglavlje je posvećeno likovima s Konjovićevih portreta i pričama o njima. Doslovno je zabeležen razgovor o monografiji Stvarnost i mit u slikarstvu Milana Konjovića Lazara Trifunovića iz 1979. godine. U knjizi su dvadeset dva Vuksanovićeva esejistička i pripovedačka teksta o Konjoviću. Tekstovi su nastajali između 1978. i 2018. godine. Stotinak kolor reprodukcija, crteža i portreta knjigu čine izuzetnom i dostojnom obeležavanja godišnjice rođenja Milana Konjovića. Miro Vuksanović (Krnja Jela, 4. maj 1944) je poznati srpski književnik, akademik Srpske akademije nauke i umetnosti. Objavio je brojne romane, pripovetke, zapise i poeme. Miro Vuksanović je rođen u Krnjoj Jeli, u Crnoj Gori, u seoskoj porodici. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Boanu. U Nikšiću je završio Višu realnu gimnaziju.[2] Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1969. godine, na Grupi za jugoslovensku i opštu književnost.[3] Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti u Somboru. Bio je zamenik a potom deset godina glavni urednik časopisa „Dometi”. Od 1975. bio je upravnik Gradske biblioteke u Somboru. Taj posao je obavljao do 1988. Bio je potpredsednik Matice srpske od 2004. do 2008. godine i upravnik Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu od 1988. do 2014. godine.[4] Direktor je Biblioteke SANU od 2011. godine. Učestvovao je sa saopštenjima na dvadesetak naučnih skupova u zemlji i na konferencijama IFLE u Briselu, Moskvi, Štokholmu, Pekingu i Kopenhagenu. Članstvo Miro Vuksanović je član Srpskog književnog društva (2003 -), Društva književnika Vojvodine (1979-), zatim predsednik Društva književnika Vojvodine (1985-86), član Predsedništva Saveza književnika Jugoslavije (1985-87), član Predsedništva Zajednice nacionalnih biblioteka Jugoslavije (1988-1992), član Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (2004-),član Uređivačkog odbora Srpskog biografskog rečnika (2003-), potpredsednik Matice srpske (2004-2008, na dužnosti predsednika Matice srpske 2006-2008) , potpredsednik Skupštine i Saveta Vukove zadužbine (2003-2008), član Upravnog odbora Zadužbine Miloša Crnjanskog (2007-2012), član Upravnog odbora Matice srpske (1988-2008), predsednik Upravnog odbora Zadužbine Ive Andrića (2016-, član od 2010), predsednik Upravnog odbora Instituta za srpski jezik SANU (2010-2016), predsednik Nacionalnog saveta za kulturu 2015-2016, član 2011-2016), član Saveta Univerziteta u Beogradu (2020 -). član Uređivačkog odbora Srpske bibliografije; glavni urednik (3 serije, 29 tomova) kataloga starih srpskih knjiga i legata, Godišnjaka i drugih izdanja Biblioteke Matice srpske (1988 - 2014). Inicijator je osnivanja i glavni urednik i direktor Izdavačkog centra Matice srpske (2007); pokretač i glavni urednik Antologijske edicije Deset vekova srpske književnosti (2008 - do 2020. objavljeno 110 knjiga) i Edicije Matica (2008). Pokretač i predsednik Uređivačkog odbora Kritičkog izdanja dela Ive Andrića (2016 - do 2020. izašlo 15 tomova). Na predlog Odeljenja jezika i književnosti izabran je za dopisnog člana SANU 5. novembra 2009. godine.[4] Za redovnog člana SANU izabran 5. novembra 2015. godine. U SANU od 2011. uređuje Tribinu za prikazivanje novih izdanja. Pokretač je i urednik izdanja SANU : Akademske besede (2016-), Prustupna predavanja dopisnih članova (2019-), Pristupne besede srpskih akademika od 1886. do 2012. godine (2020-), Bibliografije akademika i dipisnih članova (2019-) i Godišnjak Tribine BSANU (2013-).Predsednik je dva Akademijska odbora SANU. Uredio je nekoliko naučnih zbornika u SANU (Srpska književnost danas, Skerlić, Andrić, Crnjanski). Službeno je boravio u Mađarskoj, Rumuniji, Austriji, Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj, Sovjetskom Savezu, Švedskoj, Kubi, Kini, Danskoj, Grčkoj i drugim zemljama.[2] Nagrade Dobitnik je sledećih nagrada[2]: Nagrada Politike za kratku priču (1975) Nagrada Miroslavljevo jevanđelje za najbolju proznu knjigu u Jugoslaviji za period 1997-2000 Nagrada za umetnost Vukove zadužbine 2000 Prosvetina nagrada za prozu 2000 Borbina nagrada za knjigu godine 2001 Nagrada za knjigu godine Društva književnika Vojvodine 2002 Nagrada Svetozar Ćorović za prozu 2002 Vukova nagrada 2004 Nagrada Laza Kostić za pripovednu prozu 2005 NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman na srpskom jeziku u 2005 Nagrada Meša Selimović za najbolju knjigu na srpskom jeziku u 2005 Zlatni hit liber 2006 Počasni građanin Bileće 2006 Nagrada Brankovog kola 2010 Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije 2012 Nagrada Veljkova golubica 2015 Pečat Hercega Šćepana Trga od ćirilice 2017. Republičke nagrade za doprinos kulturi: Milorad Panić Surep (1996), Zapis (2007), Đura Daničić (2009), Stojan Novaković (2012), Janko Šafarik (2014), kao i Oktobarska nagrada Sombora (1986). Nagrada Mihajlo Pupin za ukupno stvaralaštvo (2019)[5] Nagrada Marko Miljanov (2020) Bibliografija Bibliografija Vuksanovića je tokom leta 2020. sadržala 2.811 jedinica (radovi i literatura o delu). Romani Kletva Peka Perkova, 1977, 1978 Gradišta, 1989 Daleko bilo, 1995, 2018 Semolj gora, 2000, 2001, 2011, 2017 Točilo, 2001,2018 Kućni krug, 2003 Semolj zemlja, 2005, 2006 (4 izdanja), 2011, 2017 Semolj ljudi 2008, 2011, 2017 Bihpolje 2013 Pripovetke i zapisi Gorske oči, 1982 Nemušti jezik, 1984, 2013 Vučji tragovi, 1987,2013 Povratak u Ravangrad 2007, 2016 Otvsjudu 2008 Čitanje tavanice 2010 Danonoćnik 1, 2014 Silazak u reč 2015 Danonoćnik 2, 2019 Poeme Moračnik, 1994 Tamooni, 1992 Razgovori i priče Likovi Milana Konjovića, 1992. Dušanova knjiga, 2001. Nasamo s Milanom Konjovićem, 2018. Izabrana dela I−V, 2017 i 2018. Priređivač Laza Kostić u Somboru, 1980 Ravangrad Veljka Petrovića, 1984 Letopis Stevana Raičkovića, 2007 Antologijsko naučno izdanje Petar II Petrović Njegoš, 2010 Srpski rječnik ili azbučni roman Vuka Karadžića 2012 Milovan Đilas 2013 Njegoš, dva veka 2013 Njegoš dovijek 2016 Miodrag Bulatović 2016 Večiti kalendar maternjeg jezika Ive Andrića 2018 Gorska luča (antologija Njegoševih stihova) 2018 Naučni i stručni projekti Edicija Deset vekova srpske književnosti (pokretač i glavni urednik) Kritičko izdanje dela Ive Andrića (pokretač i predsednik Uređivačkog odbora)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ponegde ostavljane beleske na marginama grafitnom olovkom. Branimir Džoni Štulić (Skoplje, 11. april 1953) nekadašnji je jugoslovenski kompozitor,[1] pevač i gitarista rok grupe Azra. Smatra se kontroverznim autorom i jednim od najvećih mističara jugoslovenske rok scene.[2] Gitaru je počeo da svira od prvog razreda gimnazije, a tokom 1970-ih sa akustičnom gitarom obilazi zagrebačke tulume, na kojima svira svoje i tuđe kompozicije. Jedno vreme studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, ali je studije napustio. Početkom 1970-ih osniva grupu Balkan sevdah bend s kojom svira sve od autorskih pesama, preko sevdalinki i narodnjaka, do Bitlsa (The Beatles). Nakon uticaja panka i novog talasa, Štulić je modifikovao svoj zvuk i neke stare akustične pesme preradio u električnoj varijanti. Godine 1977. formirao je novi bend po imenu Azra. Prvi album Azre izašao je 1980. godine i smatra se jednim od najjačih debija u istoriji jugoslovenskog roka.[2] Samostalno i sa grupom Azra, snimio je 16 muzičkih albuma, od kojih su mnogi prodati u tiražu većem od sto hiljada primeraka, s ukupnim brojem koji premašuje milion prodatih nosača zvuka.[3] Od početka 1990-ih živi u Utrehtu, Holandija, i bavi se pisanjem i prevođenjem grčkih klasika. Biografija Detinjstvo Njegov otac Ivan Štulić, Srbin poreklom iz Nina kod Zadra[4], služio je kao oficir JNA u tenkovskoj jedinici u kasarni „Maršal Tito“ u Skoplju. Godinu dana nakon što je Branimir rođen, njegova majka Slavica rodila je i drugo dete, njegovu mlađu sestru Branku. Kada mu je bilo pet godina, njegov otac je dobio premeštaj u Jastrebarsko, nadomak Zagreba, gde se čitava porodica preselila u novi stan krajem 1950-ih. Branimir je nastavio da pohađa osnovnu školu u Jastrebarskom i bio je odličan učenik.[5] Godine 1960. porodica se seli u Novi Zagreb, u novoizgrađeno naselje Siget u stan na 11. spratu, gde Džonijeva majka i danas živi. U tom naselju, kada su se Štulićevi doselili, još nije bilo škole, pa su roditelji Branimira upisali u školu u obližnjem Trnskom. Na letovanje su često išli u Nin, koji Džoni smatra „prekrasnim gradićem i povijesnim mestom.“[5] U jednom intervjuu izjavio je da mu je mogući predak Grgur Ninski.[6] Rana mladost Džoni je kao tinejdžer počeo da luta ulicama Zagreba, gde se početkom 1960-ih rađala rok i hipi scena. Detinjstvo u Skoplju je obeležilo njegov govor, pa su zbog neobičnog naglaska u zagrebačkim gradskim krugovima mnogi mislili da je Bosanac.[7] Upisao je Šestu gimnaziju u Gornjem gradu. Pored gimnazije se nalazilo rok okupljalište Lapidarij (popularno Lap), gde su Džoni i ostali izlazili. U prvom razredu gimnazije počeo je da svira akustičnu gitaru. Prvu akustičnu gitaru mu je pozajmila drugarica Maja Oštir. Toliko ju je dugo zadržao kod sebe i svirao, da je prilikom vraćanja morao izmeniti sve pragove na vratu instrumenta.[7] Krajem 1960-ih su na ulicama mnogih gradova Evrope, pa i Zagreba, počeli studentski nemiri, što je uticalo i na mladog Štulića. U gimnaziji je maturirao 1972. godine radom „Pariška komuna“, koji je ocenjen odličnom ocenom. Rad oslikava njegovo zanimanje za socijalne teme, a pisan je neposredno nakon događaja u Hrvatskoj 1971. godine. Štulić je imao tek dvojku (dovoljnu ocenu) iz hrvatskosrpskog jezika.[8] Nakon gimnazije Štulić je prvo odslužio vojsku. Otišao je u proleće 1973. godine a vratio se 15 meseci kasnije i počeo studirati. Studentski dani Kada sam došao iz vojske upisao sam fonetiku i povijest ali to sam napravio isključivo zato da bih imao alibi pred starcima. Morao sam nešto raditi, meni je život kod kuće oduvijek bio pakao. U njoj sam se osjećao kao stranac. Upisao sam se, dakle, da bih dobio na vremenu, jer nisam mogao očekivati da ću odmah moći živjeti od muzike. — Štulić u prvom intervju u Polet-u, 30. 01. 1980. Štulić je studirao Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, a odsek je više puta menjao (fonetika, istorija, sociologija). U to vreme Štulić se fanatično posvetio akustičnoj gitari, akordima, tekstovima i komponovanju. Sviranje je preselio u podrum Filozofskog fakulteta, gde je svirao svaki dan od dva do devet. Na fakultetu se Čupko (kako su ga tada zvali) uglavnom družio s ljudima koje je zanimao anarhizam, a svoje „revolucionarne“ aktivnosti su uglavnom izvodili za šankom. Tokom 1970-ih sa akustičnom gitarom obilazi zagrebačke tulume, na kojima je svirao svoje i tuđe kompozicije.[9] U to vreme je kosu pleo u dugačak perčin, na glavi je nosio heklanu kapicu, izučavao je mudrosti indijske filozofije i pevao uglavnom romantične balade. Džoni je jedno vreme bio vegetarijanac. Neko vreme je boravio kod kolege Bože Kovačevića, koji je studirao filozofiju i sociologiju. Božo je u sobi 22 u studentskom domu na Savi kao ilegalce udomljavao razne mlade umetnike, među kojima su bili Ivan Ivas, Darko Rundek, Jura Stublić i drugi. Štulić bi došao rano izjutra pa bi satima svirao u Božinoj sobi. Stanari nisu mogli učiti, razgovarati, a neretko ni zaspati od njegove svirke.[10] Tih godina je Štulić letovao na ostrvu Silba, gde su mladi alternativci (članovi Buldožera, Lajbaha, Irvina i drugi) provodili vreme svirajući i sunčajući se nagi, odnosno upražnjavajući nudizam. Tamo je i svirao u letnjem bendu „Dobra voda“, koji je imao petnaestak akustičnih gitara i svirao klasiku, makedonske narodne pesme i obrade Bitlsa. Na tom ostrvu je upoznao i Graciju Pedić, u koju je bio zaljubljen i kojoj je posvetio čuvenu pesmu Gracija, napisavši je za jedan dan. Tu je letovala i Austrijanka Suzi F. iz Beča, s kojom je bio u kratkoj ali strasnoj vezi i kojoj je posvetio pesme „Suzy F“ i „Hladan kao led”.[11] Inače, Štulić je mnogim svojim devojkama i prijateljicama posvećivao pesme, a nekima je i svirao pod prozorom. Mada ga hrvatska spisateljica Slavenka Drakulić smatra „odvratnim seksistom, muškom šovinističkom svinjom“, žene koje su ga volele smatraju ga najnežnijim muškarcem kojeg su upoznale.[5] Fakultet nije završio, odnosno „zalutao“ je negde „između prve i četvrte godine“. Dogurao je do šestog semestra, ali nagomilavši veliki broj nepoloženih ispita (pošto je tada polaganje nekih ispita moglo da se odlaže do diplome), Džoni napušta fakultet. Sviranje Mnogi Džonijevi poznanici iz tog vremena govore da on nije znao note, da je svirao prosečno i da mu ukus nije bio u skladu s vremenom. Smatrao je da je sevdah naš autentični zvuk, koji najbolje dolazi do izražaja u makedonskim pesmama. Iako samouki gitarista, on je vežbao danonoćno, i uvek je bio u potrazi za prostorom za vežbanje. Prva grupa koju je osnovao se zvala Balkan sevdah bend. Svirali su sve, od autorskih pesama, preko sevdalinki, narodnjaka, do Bitlsa. Glavni hit im je bila pesma Balkan koju je Štulić napisao po povratku iz vojske, 1974. godine, a izvorno je vukla na melanholičnu bosansku sevdalinku. Zbog njegovog, još uvek neizgrađenog glasa, prijatelji su ga odgovarali od pevanja. Da nema tog novog vala vjerovatno nikad ne bih ni zapjevao. Tek pod uticajem panka i novog talasa, Štulić je modifikovao svoj zvuk i neke stare akustične pesme preradio u električnoj varijanti. Na te promene dosta je uticao prvi zagrebački nastup Pankrta, kojima je bio oduševljen (što je i opevao u pesmi Balkan). Ubrzo nakon toga je korenito promenio imidž, ošišavši dugu kosu i obrijavši bradu i brkove. Tada je Štulić samom sebi dao nadimak Džoni, umesto dotadašnjeg Čupko. Svoje iskustvo sa Balkan sevdah bendom je kasnije komentarisao: „Balašević je zadnji roker prema onome što smo mi tada radili. Ja u stvari nisam brutalan čovjek, to su me tek kasnije naučili.“

Biblioteka muzika - Nolit 1 - 7 - komplet - veoma redak komplet knjiga ,gledam na netu da nema nigde da se kupi ceo komplet -broširani povez. Izdanje Nolit - Beograd, od 1982 do 1987. godine. Komplet sadrži: 1. Um za tonom - Pavle Stefanović, 370. strana, 2. Jezik muzike - Derik Kuk, 326. strana, 3. Jezik moderne muzike - Donald Mičel, 192. strane, 4. Barokni koncert - Roksanda pejović 416. strana, 5. Južni sloveni u istoriji evropske muzike - Dragotin Cvetko, 340. strana, 6. Mocart - Alfred Ajnštajn, 548. strana. 7. Ideologije u operi - Filip Žozef Salazar 230 strana -vrlo dobro očovane knjige ,na svakoj knjizi ima potpis hemijskom na najavnoj stranici , a na 1 knjizi ima posveta napisana hemijskm olovkom -nema saranja po knjigama ,malo su zuci gornji bokovi knjiga ,od stajanja ,a 1 knjiga ima malo zuitla na pocetku ,par mmm ,na donjem rubu knjige Volfgang Amadeus Mocart (nem. Wolfgang Amadeus Mozart, kršteno: Johanes Krisostomus Volfgangus Teofilus Mocart[1]; Salcburg, 27. januar 1756 — Beč, 5. decembar 1791) bio je austrijski kompozitor i pijanista, jedan od najznačajnijih i najuticajnijih svetskih kompozitora klasične muzike.[2] Mocartov rad od preko šest stotina dela, pokriva gotovo sve žanrove njegovog doba, uključujući simfonije, koncerte, kamernu muziku, muziku za klavir, operske i horske kompozicije. U svom najranijem detinjstvu u Salcburgu, Mocart je pokazao neverovatne sposobnosti svirajući klavijature i violinu. Sa samo pet godina njegovo komponovanje i nastupi su bili cenjeni i uvažavani od strane evropskog plemstva i aristokratije. Kada je napunio sedamnaest godina, dobio je posao muzičara na dvoru u Salcburgu. Međutim, odrastao je nespokojan i nezadovoljan, često je putovao u potrazi za boljim položajem, ali uvek aktivno komponujući. Tokom posete Beču 1781. godine, nakon što je dobio otkaz na dvoru, odlučio je da se naseli u ovom gradu, gde je kasnije stekao slavu. Interesantno da je Mocart ostao u Beču do kraja života, uprkos tome što je prolazio kroz teške finansijske situacije. U poslednjim godinama svog života, komponovao je mnoga poznata dela, veliki broj simfonija, poznate koncerte i opere, kao i njegovo poslednje delo, Rekvijem. Okolnosti njegove prerane smrti, predmet su mnogih spekulacija, digavši Mocarta na nivo mita. Biografija Mocart je rođen 27. januara 1756. godine, u Salcburgu u današnjoj Austriji, tada glavnom gradu nezavisne nadbiskupije u Svetom rimskom carstvu.[3] Bio je najmlađi sin Leopolda Mocarta,[4] muzičara koji je radio za princa arhiepiskopa Salcburga.[5] Leopold je bio podkapelmajstor na dvoru arhiepiskopa od Salcburga, povremeno je i komponovao po narudžbini, ali je bio iskusan učitelj.[6][7] Volfgangova majka bila je Ana Marija Pertl. Zbog velike stope smrtnosti male dece u Evropi u to vreme, od sedmoro dece iz ovog braka, preživeli su samo starija sestra, Marija Ana, zvana Nanerl, i Volfgang Amadeus. Volfgang Amadeus je kršten dan nakon rođenja, u katedrali sv. Ruperta imenom Johan Hrizostom Volfgangus Teofilus Mocart.[8] Mocart se rodio i proveo detinjstvo sve do svoje sedamnaeste godine, u ulici Getreidegasse, broj 9, u Salcburgu. U toj kući se danas nalazi veliki broj predmeta, posebno instrumenata, iz Mocartovog detinjstva. To je jedno od najposećenijih mesta u Salcburgu i predstavlja utočište za muzičare i muzičke fanove širom sveta. Mocartova muzička veština već je bila vidljiva kada je imao samo nekoliko godina. Otac mu je bio Leopold Mocart, jedan od vodećih evropskih učitelja muzike, čija je uticajna knjiga Pisani članak o osnovama sviranja violine (nem. Versuch einer grundlichen Violinschule) objavljena godine kada je rođen Mocart. Nakon Volfgangovog rođenja, on zapostavlja posao, kako bi se posvetio isključivo učenju i vaspitavanju svog deteta. Otac ga je i naučio da svira violinu i klavir, a kako je brzo učio, svoje prve kompozicije je napisao kada je imao svega pet godina. Leopold mu je istovremeno bio i učitelj i roditelj, i sve vreme je bio svestan toga da mora Volfganga da formira i kao čoveka, ali i kao umetnika. Leopold je ubrzo shvatio da može zaraditi mnogo novca ako predstavi svog sina evropskim dvorovima kao čudo od deteta. Mocartova starija sestra, Marija Ana, zvana Nanerl, bila je vešta pijanistkinja i često je pratila svog brata na Leopoldovim turnejama.[9] Jedanput, kad je Mocart bio bolestan, Leopold je izjavio da više brine o gubitku prihoda, nego o dobrobiti svog sina. Moguće je da su stalna putovanja i hladna klima doprineli Mocartovoj bolesti kasnije u životu. Tokom godina u kojima se formirao kao muzičar, Mocart je nekoliko puta putovao po Evropi, počevši sa koncertom 1762. godine na dvoru princa Bavarske u Minhenu i na austrijskom carskom dvoru u Beču. Duga koncertna turneja odvela ga je, zajedno sa ocem, na dvorove u Minhenu, Manhajmu, Parizu, Londonu, Hagu, ponovo u Parizu, i na kraju, natrag domu kroz Cirih i Minhen. Otišli su ponovo u Beč pri kraju 1767. godine i ostali tu do decembra 1768. godine. Godine putovanja (1762—73) Leopold Mocart nije dugo oklevao da iskoristi nadarenost svoje dece u obostranu korist. Oni će mu biti podrška u njegovoj starosti. Kratkotrajna tronedeljna turneja u Minhenu u januaru 1762. dok Mocartu nije bilo ni šest godina bila je samo uvod u naredne mnogo veće pohode. Ovaj očigledni uspeh ubrzo je doveo do dužeg boravka u Beču do kraja te iste godine, sa obaveznim muzičkim nastupima na imperijalnom dvoru uz velikodušne novčane naknade. Za manje od mesec dana boravka u Beču Leopold Mocart je ostavio 120 zlatnih dukata u svoju salcburšku banku, što je bilo više nego nečija dvogodišnja zarada. Pa ipak ovi izleti su bili zasenjeni velikom turnejom koja je zadržala četiri člana porodice Mocart u inostranstvu više od tri godine, od juna 1763. do novembra 1766. Veliki deo te turneje je prošao u produženim boravcima u važnim muzičkim središtima: pet meseci u Parizu, 15 meseci u Londonu,[10] a onda u povratku još tri meseca u Parizu, sa čestim zastajanjima duž puta, uglavnom u nemačkim državama i Holandiji. Slava brat-sestra dueta proširila se zapadnom Evropom, a dobili su ogromne mogućnosti u pokazivanju njihovog šarma i njihovog prerano razvijenog muzičkog majstorstva. U svakom od gradova porodica Mocart mogla je sa sigurnošću očekivati poziv od lokalnog vladara, vlastele i bogate aristokratije. Obično su nakon jednog nastupa sledili pozivi za druge nastupe. U Londonu reklame za Mocartove koncerte koje je u najvećoj meri pisao Leopold Mocart odnosile su se na vlastelu i plemstvo. Svugde gde su išli porodica Mocart se isključivo oslanjala na ovu vrstu publike. Mocart je napisao svoju prvu simfoniju kad je imao osam godina. Moguće je da je njegov otac zapisao najveći deo sadržaja koji je Mocart proizveo.[11] (veliki beli ormar)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Deli savete o prošivenoj odeći, donjem vešu, brzom krojenju, dizajnerskoj završnoj obradi i osnovnim tehnikama šivenja Nancy L. Zieman (rođena Luedtke; 21. lipnja 1953. - 14. studenog 2017.) bila je američka spisateljica i dizajnerica nadaleko poznata kao voditeljica televizijske emisije Šivanje s Nancy. Pozadina Maloprodajna trgovina Nancy`s Notions u Beaver Damu, Wisconsin Zieman je rođen 21. lipnja 1953. i odrastao je na farmi mliječnih krava u Wisconsinu.[1] Bila je kći Ralpha i Barbare Luedtke.[1] Zieman je diplomirao kućanstvo i novinarstvo na Sveučilištu Wisconsin-Stout. Udala se za Richarda Ziemana 1977. godine.[1] Neki od njezinih ranih poslova uključivali su rad za nacionalni lanac trgovina šivanjem u Chicagu i kao slobodna instruktorica šivanja u Minnesoti. Godine 1979. osnovala je Nancy`s Notions, tvrtku za izravnu poštu specijaliziranu za šivanje proizvoda, potrepština i dodataka. Nancy`s Notions je 2003. kupila Tacony Corporation iz St. Louisa, Missouri. Bila je autorica i dizajnerica za McCall Pattern Company i Clover Needlecraft. Bellova paraliza Ziemanovo lice bilo je djelomično paralizirano zbog Bellove paralize. Dobila ga je zbog infekcije uha dok je bila mala.[2] Zieman je uvijek otvoreno govorio o njezinom stanju; pisala je o tome, intervjuirali su je novinari i vodila segment u svojoj televizijskoj emisiji s medicinskim stručnjacima. U šali je sebe nazivala `djetetom s plakata za Bellinu paralizu.` [2] Zieman je napisao da je `šivanje postalo moj ispušni ventil, strast i konačna karijera` jer je `osvajanje lente na županijskom sajmu ili nagrada na natjecanju Napravi sam s vunom zahtijevalo vještinu, a ne izgled.` [2] Šivanje s Nancy Šivanje s Nancy je polusatna emisija koju je Zieman koproducirao na Wisconsin Public Television.[3] U eteru od rujna 1982., Šivanje s Nancy najduži je program o šivanju na sjevernoameričkoj televiziji, s preko 900 snimljenih epizoda. Prema njezinoj autobiografiji, `Što se tiče godina, samo je Letterman imao dulji staž.`[4] U početku su se programi snimali u Ziemanovoj dnevnoj sobi, sa snimateljskom ekipom od jedne osobe. U ranim godinama, Zieman je vodio nastup s jednom ženom, razvijao scenarije, pravio uzorke i snimao programe. Zieman je bila voditeljica i izvršna producentica od njezine inauguracije, do njezinog umirovljenja zbog lošeg zdravlja u rujnu 2017. Od sredine 1980-ih, Wisconsin Public Television u Madisonu, Wisconsin bila je Nancyn partner u televizijskoj produkciji s Laurie Gorman koja je radila kao direktorica u prošlosti. 19 godina. Osobno Zieman je živjela u Beaver Damu u Wisconsinu sa svojim mužem. Umirovljenje i smrt Zieman je u ožujku 2015. dijagnosticiran osteosarkom, vrsta raka kostiju. U srpnju 2015. dijagnosticiran joj je rak dojke. Zieman je nastavila snimati svoj Sewing With Nancy prema izmijenjenom rasporedu, nastavljajući s punim rasporedom 2016. Dana 2. rujna 2017., Zieman je na svom blogu objavila da nakon 910 emisija Sewing with Nancy odlazi u mirovinu, objašnjavajući da je jedan od njezinih karcinoma metastazirao i da `dodatni tretmani ne bi bili od pomoći.`[5][6] Zieman je umrla 14. studenog 2017. u svom domu.[7] Iza sebe je ostavio muža i dva sina.[1] Njezina smrt dogodila se samo dan nakon emitiranja posljednje epizode Sewing with Nancy. Počasti i nagrade Udruga žena poduzetnica Wisconsina proglasila ju je 1988. godine poduzetnicom godine.[1] Zieman je 1991. godine dobila nagradu National 4-H Alumni Award, a 2014. Sveučilište Wisconsin-Extension 4-H Youth Development Programme uvrstilo ju je u Wisconsin 4-H Hall of Fame.[1] Zieman je 2013. godine osvojio nagradu Istaknuti alumni Sveučilišta Wisconsin-Stout.[1] Knjige i publikacije Zieman je objavila svoju autobiografiju, Seams Unlikely: The Inspiring True Life Story of Nancy Zieman, 2014. godine. Napisala je preko 40 knjiga o šivanju, uključujući The Art of Landscape Quilting, Serge with Confidence, Machine Embroidery with Confidence, Sew with Confidence, Landscape Quilts with Natalie Sewell, Let`s Sew, 10-20-30 Minutes to Sew, The Best of Sewing with Nancy, Sew Clever Bags i 501 savjet za šivanje.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Osnovni vodič za šivanje Nancy L. Zieman (rođena Luedtke; 21. lipnja 1953. - 14. studenog 2017.) bila je američka spisateljica i dizajnerica nadaleko poznata kao voditeljica televizijske emisije Šivanje s Nancy. Pozadina Maloprodajna trgovina Nancy`s Notions u Beaver Damu, Wisconsin Zieman je rođen 21. lipnja 1953. i odrastao je na farmi mliječnih krava u Wisconsinu.[1] Bila je kći Ralpha i Barbare Luedtke.[1] Zieman je diplomirao kućanstvo i novinarstvo na Sveučilištu Wisconsin-Stout. Udala se za Richarda Ziemana 1977. godine.[1] Neki od njezinih ranih poslova uključivali su rad za nacionalni lanac trgovina šivanjem u Chicagu i kao slobodna instruktorica šivanja u Minnesoti. Godine 1979. osnovala je Nancy`s Notions, tvrtku za izravnu poštu specijaliziranu za šivanje proizvoda, potrepština i dodataka. Nancy`s Notions je 2003. kupila Tacony Corporation iz St. Louisa, Missouri. Bila je autorica i dizajnerica za McCall Pattern Company i Clover Needlecraft. Bellova paraliza Ziemanovo lice bilo je djelomično paralizirano zbog Bellove paralize. Dobila ga je zbog infekcije uha dok je bila mala.[2] Zieman je uvijek otvoreno govorio o njezinom stanju; pisala je o tome, intervjuirali su je novinari i vodila segment u svojoj televizijskoj emisiji s medicinskim stručnjacima. U šali je sebe nazivala `djetetom s plakata za Bellinu paralizu.` [2] Zieman je napisao da je `šivanje postalo moj ispušni ventil, strast i konačna karijera` jer je `osvajanje lente na županijskom sajmu ili nagrada na natjecanju Napravi sam s vunom zahtijevalo vještinu, a ne izgled.` [2] Šivanje s Nancy Šivanje s Nancy je polusatna emisija koju je Zieman koproducirao na Wisconsin Public Television.[3] U eteru od rujna 1982., Šivanje s Nancy najduži je program o šivanju na sjevernoameričkoj televiziji, s preko 900 snimljenih epizoda. Prema njezinoj autobiografiji, `Što se tiče godina, samo je Letterman imao dulji staž.`[4] U početku su se programi snimali u Ziemanovoj dnevnoj sobi, sa snimateljskom ekipom od jedne osobe. U ranim godinama, Zieman je vodio nastup s jednom ženom, razvijao scenarije, pravio uzorke i snimao programe. Zieman je bila voditeljica i izvršna producentica od njezine inauguracije, do njezinog umirovljenja zbog lošeg zdravlja u rujnu 2017. Od sredine 1980-ih, Wisconsin Public Television u Madisonu, Wisconsin bila je Nancyn partner u televizijskoj produkciji s Laurie Gorman koja je radila kao direktorica u prošlosti. 19 godina. Osobno Zieman je živjela u Beaver Damu u Wisconsinu sa svojim mužem. Umirovljenje i smrt Zieman je u ožujku 2015. dijagnosticiran osteosarkom, vrsta raka kostiju. U srpnju 2015. dijagnosticiran joj je rak dojke. Zieman je nastavila snimati svoj Sewing With Nancy prema izmijenjenom rasporedu, nastavljajući s punim rasporedom 2016. Dana 2. rujna 2017., Zieman je na svom blogu objavila da nakon 910 emisija Sewing with Nancy odlazi u mirovinu, objašnjavajući da je jedan od njezinih karcinoma metastazirao i da `dodatni tretmani ne bi bili od pomoći.`[5][6] Zieman je umrla 14. studenog 2017. u svom domu.[7] Iza sebe je ostavio muža i dva sina.[1] Njezina smrt dogodila se samo dan nakon emitiranja posljednje epizode Sewing with Nancy. Počasti i nagrade Udruga žena poduzetnica Wisconsina proglasila ju je 1988. godine poduzetnicom godine.[1] Zieman je 1991. godine dobila nagradu National 4-H Alumni Award, a 2014. Sveučilište Wisconsin-Extension 4-H Youth Development Programme uvrstilo ju je u Wisconsin 4-H Hall of Fame.[1] Zieman je 2013. godine osvojio nagradu Istaknuti alumni Sveučilišta Wisconsin-Stout.[1] Knjige i publikacije Zieman je objavila svoju autobiografiju, Seams Unlikely: The Inspiring True Life Story of Nancy Zieman, 2014. godine. Napisala je preko 40 knjiga o šivanju, uključujući The Art of Landscape Quilting, Serge with Confidence, Machine Embroidery with Confidence, Sew with Confidence, Landscape Quilts with Natalie Sewell, Let`s Sew, 10-20-30 Minutes to Sew, The Best of Sewing with Nancy, Sew Clever Bags i 501 savjet za šivanje.

Karakteristike Tip Digitalni budilnik Oblici Pravougaonik Boja proizvoda Srebrno Uklj./Isklj. dugme Alarm Funkcija alarma Zvučni signal Indikator datuma Kompatibilni proizvodi iPhone X/XS/XR, iPhone 8, Galaxy S8/S7/S6 Displej Tip ekrana LCD Ekran u boji Deklaracija Model Gembird (DAC-WPC-01-S) digitalni sat+alarm sa bezičnim punjenjem telefona sivi Naziv i vrsta robe Radio satovi Uvoznik GEMBIRD DOO BEOGRAD Zemlja porekla Tačan podatak o zemlji porekla će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Poslednje pregledani proizvodi (0) Gembird (DAC-WPC-01-S) digitalni sat+alarm sa bezičnim punjenjem telefona sivi 2.499 RSD MP cena (0) Gembird (CC-USB2B-AMCM-2M-BW) kabl USB (muški) na tip-C (muški) 2m crni 649 RSD MP cena (0) D-Link DGS-1210-28MP/E switch 24-portni 107.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 96.599 RSD (0) Ecg ICM 1253 ledomat 12kg 21.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 19.399 RSD (0) Samsung NZ64N7757GK/E2 ugradna ploča 101.434 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 91.290 RSD (0) Gembird (19C-CM2) sistem za upravljanje kablovima 1U/19" 1.499 RSD MP cena (0) Kingston 128GB DataTraveler (DT80M/128GB) USB flash memorija crno-plava 1.999 RSD MP cena (0) Socomec NeTYS PE NPE-0650 UPS uređaj 650VA/360W line-interactive 9.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.999 RSD (0) Celly tpu futrola shock za iphone xs max u plavoj boji 1.399 RSD MP cena (0) Mercusys MR80X v2 AX3000 Dual-Band Wi-Fi 6 ruter 12.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 10.999 RSD (0) Manfrotto MFXLC72 Xume poklopac objektiva 72mm 1.499 RSD MP cena (0) Samsung Galaxy A35 6/128GB plavi mobilni 6.6" Octa Core Exynos 1380 6GB 128GB 50Mpx+8Mpx+5Mpx Dual Sim 49.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 44.999 RSD (0) Sencor SBL 2211GR blender 500W 5.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 4.699 RSD (0) Hama (20090) CAT.6 beli mrežni UTP kabl 10m 1.199 RSD MP cena (0) Xprint (C9732A) zamenski toner za HP štampače 5500/5550 žuti 6.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.999 RSD (0) S-BOX HDMI spliter HDMI (ženski) na 2 HDMI (ženska) porta 8.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.499 RSD (0) Nillkin Scrub Pro zelena zaštitna maska za telefon Samsung S908B Galaxy S22 Ultra 5G 2.399 RSD MP cena (0) SanDisk 64GB Ultra Curve (SDCZ550-064G-G46) USB 3.2 flash memorija crni 2.499 RSD MP cena (2) Logitech M235 bežični optički miš 1000dpi crveni 3.799 RSD MP cena (1) Samsung LU32R590CWPXEN VA zakrivljeni monitor 31.5" 49.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 44.199 RSD (5) Hama MW-400 (182627) bežični optički miš 1600dpi sivi 1.299 RSD MP cena (0) Manfrotto set MK055XPRO3-BHQ2 Alu 3 SEC Kit Ball Head tripod stativ 47.212 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 42.490 RSD (0) Electronic Arts (Switch) Plants vs Zombies - Battle for Neighborville Complete Edition igrica 3.999 RSD MP cena (0) Gembird (CCAP-444L-6) kabl 3.5mm (muški) na 3.5mm ugaoni (muški) 1.8m crni 499 RSD MP cena (0) LDNIO A1306Q (86815) kućni punjač USB 3.0 sa Tip C kablom beli 1.699 RSD MP cena (0) Halnziye HY-T1 (303-0015) termalna pasta 2g 699 RSD MP cena (1) Remax TipC slušalice bubice crne 999 RSD MP cena (0) Krups XS5300 komplet za održavanje espreso aparata 4.999 RSD MP cena (0) Joypad (94033) Dual Shock providni beli bežični gamepad za PS4 3.999 RSD MP cena (0) UGD Joker K27 (CAS02324) crno gejmersko kućište 3.799 RSD MP cena (0) Gembird (CCB-mUSB2B-AMCM-6-S) kabl USB A (muški) na Tip-C (muški) 1.8m sivi 699 RSD MP cena (0) Logitech Zone Wired (981-000870) slušalice sa mikrofonom crne 22.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 19.999 RSD (0) Caso Cafe Crema One aparat za kafu 65.554 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 58.990 RSD (0) Gembird PLA narandžasti Filament za 3D štampač 1.75mm 1000gr 2.699 RSD MP cena (0) Tesy CN 06 140 EA CLOUD AS W panelni radijator 1400W 28.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 25.799 RSD (5) S-BOX FS400 Nosac za TV Pokretni 37-70" do 40Kg 31.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 27.999 RSD (0) Gembird MUSWB-6B-01 bežični optički miš 1600dpi crni 899 RSD MP cena (1) Seagate 500GB 2.5" (ST500VT000) eksterni hard disk providni 4.499 RSD MP cena (0) Secomp S1700-250 mrežni kabl Cat6 0.5m UTP beli 399 RSD MP cena (0) Epson (T44Q4) kertridž za Epson štampače SC-P7500,SC-P9500 žuti 26.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 23.999 RSD (0) Philips (B35) LED sijalica E14 5W 2700K 279 RSD MP cena (0) Acer QG240YH3Bbix (UM.QQ0EE.301) VA gejmerski monitor 23.8" 14.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 13.199 RSD (0) Lenovo H402-1 RGB gejemerske slušalice crne 5.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.199 RSD (0) 3G Carbon fiber zaštitna maska za Samsung A032F Galaxy A03 Core crna 449 RSD MP cena (0) Just In Case MIXPL206PK 2u1 Extra case MIX PLUS paket maski PINK za Galaxy S22+ 2.299 RSD MP cena (0) 3G Print Skin Blue Marble zaštitna maska za iPhone 14 799 RSD MP cena (0) Just In Case MIX430BK 2u1 Extra case MIX paket maski CRNI za Honor 90 Lite 1.499 RSD MP cena (0) Gigatech CP102 zglobni nosač za televizore 10-27" do 10kg 1.299 RSD MP cena (1) Tesla 65E635SUS Smart TV 65" 4K Ultra HD DVB-T2 Android 68.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 61.999 RSD (0) Gorenje DNE 8B mašina za sušenje veša kondezaciona 8 kg 46.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 41.499 RSD (0) S-BOX Kabl (916) kabl za punjač USB A (muški) na USB C (muški) 1.5m crni 1.199 RSD MP cena (4) Gorenje HBC807QB štapni mikser 800W 7.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.099 RSD (1) Bosch NDP-5512-Z30 IP nadzorna kamera 226.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 203.599 RSD (7) Mio MiVue C312 auto kamera za snimanje puta 2.0" 1080p 8.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.999 RSD (0) 3G Print Funny Cat silikonska zaštitna maska za Huawei Y70/Y70 Plus 699 RSD MP cena (0) Whirlpool OMK58HU1B ugradna rerna 41.176 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 34.999 RSD (0) 3G Hanman Canvas ORG crna preklopna futrola za iPhone 14 Pro Max 6.7 1.499 RSD MP cena (2) Genius SP-HF2800 BT zvučnici 2.0 crni 11.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.999 RSD (0) Trust GXT415W ZIROX bele gejmerkse slušalice 2.990 RSD MP cena (0) 3G Skin mat crna zaštitna maska za mobilni iPhone 14 6.1 499 RSD MP cena (0) Fireshine Games (PS4) F1 Manager 2022 igrica 4.999 RSD MP cena (0) Dell OptiPlex 7010 SF (DES12394) kompjuter Intel Hexa Core i5 13500 8GB 256GB SSD Ubuntu 99.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 89.999 RSD (0) Kingston DDR4 64GB (2x32GB) 3600MHz Fury Renegade RGB XMP (KF436C18RB2AK2/64) memorija za desktop 24.362 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 21.925 RSD (0) CT 3200G kompjuter AMD Ryzen 3 3200G 8GB 256GB SSD Radeon Graphics 500W 29.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 26.999 RSD (0) Asus NUC 11 Essential Kit NUC11ATKPE mini PC Intel Pentium Silver N6005 Intel UHD Graphics 38.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 34.999 RSD (0) Gamdias Aura GK2 (AURAGK2WB) mehanička gejmerska tastatura crno bela 4.599 RSD MP cena (0) 3G Glass 2.5D full glue zaštitno staklo za Realme C30 crni 399 RSD MP cena (0) SanDisk Extreme CompactFlash (SDCFXSB-128G-G46) memorijska kartica 128GB 17.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 15.999 RSD (0) SanDisk Ultra SDSQUNR-032G memorijska kartica micro SDHC 32GB class 10 999 RSD MP cena (0) Belkin SOUNDFORM MINI (AUD002BTBK) crne bežične dečije slušalice 6.977 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.279 RSD (0) Teracell Flip Cover roze preklopna futrola za za telefon Samsung S901B Galaxy S22 5G 1.099 RSD MP cena (1) CT 5600 (35213) gejmerski kompjuter AMD Ryzen 5 5600 16GB 1TB SSD Radeon RX7600 650W 107.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 96.999 RSD (0) Celly USBC2 kabl za telefon 2u1 USB C (muški) na UCB C/Lightning crni 3.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 3.499 RSD (0) Gabol Balance XP (16KG123422S) proširivi putni kofer (kabinski) 39.7-45L 2.7kg srebrni 13.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 12.199 RSD (6) LG OLED42C31LA Smart OLED TV 42" 4K Ultra HD DVB-T2 154.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 139.299 RSD (0) Yenkee YMS 003BK USB BASIC optički miš crni 699 RSD MP cena (0) 4Print CF230X/CRG051H zamenski toner 1.999 RSD MP cena (1) Logitech G PRO X 2 (981-001275) bežične gejmerske slušalice pink 49.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 44.599 RSD (3) Logitech gejmerske slušalice sa mikrofonom G335 bele 8.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.999 RSD (0) Celly zaštitno staklo privacy za iphone 12 i 12 pro 3.599 RSD MP cena (4) Samsung UE50CU7172UXXH Smart TV 50" 4K Ultra HD DVB-T2 58.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 53.099 RSD (0) Logilink LPS271 beli produžni kabl sa nožnim prekidačem 6 utičnica 16A 230V 1.5m 5.499 RSD MP cena (6) S-BOX LCD900B Nosac za TV Zglobni 13-30" do 15Kg 1.799 RSD MP cena (1) Blaupunkt PP5.2CR radio sat 4.899 RSD MP cena (0) S-BOX MP 03 B crna podloga za miša 599 RSD MP cena (0) Bandai Namco (PS5) Elden Ring:Shadow of the Erdtree - Collectors Edition igrica 33.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 29.999 RSD U pretprodaji od 24.02. do 21.06. (1) Wiko Y82 32GB tamno plavi mobilni 6.1" Octa Core Unisoc SC9863A 3GB 32GB 13Mpx Dual Sim 12.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 11.599 RSD (0) 3G Gentle Color (1119908) zaštitna maska za telefon iPhone 14 6.1" mint 599 RSD MP cena (0) Dowe 762 nosač za televizore tilt 37"- 75"do 50kg 1.299 RSD MP cena (0) Kingston DataTraveler microDuo 3.0 G2 (dtduo3g2/128gb) USB flash 128GB 3.2 Gen 1 (USB 3.0) 3.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 3.099 RSD (0) Asus TUF GAMING B760-PLUS WiFi matična ploča 30.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 27.699 RSD (0) 3G Puro ICON zaštitna maska za telefon Samsung A202F Galaxy A20e crna 2.999 RSD MP cena (4) Denver SW-152 crni pametni sat 4.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 3.999 RSD (4) Samsung EP-TA800-XBE kucni punjac za mobilne telefone USB Tip C crni 4.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 4.299 RSD (0) 3G Silikonska Print Skin Srbija zaštitna maskaza Samsung A136B/A047F Galaxy A13 5G/A04s 699 RSD MP cena (1) Asus PRIME A520M-K matična ploča 8.612 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.829 RSD (2) Samsung Galaxy A05s 4/64GB srebrni mobilni 6.7" Octa Core Snapdragon 680 4G 4GB 64GB 50Mpx+2Mpx+2Mpx Dual Sim 19.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 17.999 RSD (0) ZTE Blade A54 4/64GB sivi mobilni 6.6" Octa Core Unisoc SC9863A 4GB 64GB 13Mpx+0.08Mpx Dual Sim 11.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.999 RSD (3) Monka Guru G995W 26000dpi bežični gejmerski miš beli 12.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 11.599 RSD (1) Gembird GMB-500-12 napajanje 500W 1.699 RSD MP cena (0) Just In Case MAGPL110PR 2u1 Extra case MAG MIX PLUS paket maski LjUBIČASTI za iPhone 14 Pro 3.399 RSD MP cena (0) Be Quiet Shadow Wings 2 12 cm (BL089) ventilator za kućište belo 2.499 RSD MP cena (0) Gabol Zambia (16KG113447B) putni kofer 90l 3.9kg crni 18.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 16.799 RSD (0) Kingston 256GB DataTraveler Exodia M (DTXM/256GB) USB flash memorija zelena 3.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 3.499 RSD (2) Gigabyte GeForce GTX 1650 OC (GV-N1656OC-4GD) grafička kartica 4GB GDDR6 128bit 23.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 21.399 RSD (0) 3G Nano Silikon svetlo plava zaštitna maska iPhone 11 6.1 699 RSD MP cena (0) Warner Bros (PS4) LEGO DC Super Villains igrica 3.999 RSD MP cena (2) Xwave B Lucky (30636) bluetooth zvučnik crni 6.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.499 RSD (1) Tesla MX501WRB mikser sa posudom 500W 5.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 4.999 RSD (0) Celly Splash vodootporna futrola za mobilne telefone do 6.2" pink 1.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 1.599 RSD (0) Haier HWD80-B14939-S mašina za pranje i sušenje 8kg/5kg 1400 obrtaja 109.400 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 92.990 RSD (5) S-BOX PLB114M nosač za TV fiksni 23"-55" do 45kg 2.499 RSD MP cena (0) Ardes ARM8P01 prenosni prečišćivač vazduha 4.469 RSD MP cena (0) Epson 115 plavo mastilo 2.599 RSD MP cena (4) HP M27fw (2H1A4AA) IPS monitor 27" 23.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 21.599 RSD (8) KitchenAid Classic KA5KEK1222EOB kuvalo za vodu crno 22.989 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 20.690 RSD (0) Nighthawk Interactive (PS4) Ghostbusters: Spirits Unleashed igrica 3.999 RSD MP cena (0) Teracell Giulietta providna zaštitna maska za Honor X7 499 RSD MP cena (1) Tefal PP1536 telesna vaga 20% 4.167 RSD 3.333 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 2.999 RSD (0) Dahua IPC-HFW2831T-ZS-27135-S2 WDR IR Bullet IP nadzorna kamera 8Mpx 29.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 26.999 RSD (0) Commel c390-203 noćno svetlo projektor sa motivom 0.7W 1.179 RSD MP cena (0) Urbanista SEOUL BT ljubičaste bežične slušalice bubice 9.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.999 RSD

ISIDORA ŽEBELJAN DOK SLUŠAMO MUZIKU, SADAŠNJOST JE VEČNA - intervjui i autorski tekstovi Isidore Žebeljan Fotografije - Kristina Miljković, Nebojša Babić, Igor Pavićević, Zoran Marinković, Snježana Bartolec, Borislav Čičovački, Dušan Mihalek, Martina Šimkovičova Predgovor - Borislav Čičovački Izdavač - Akademska knjiga, Novi Sad Godina - 2021 382 strana 24x22 cm ISBN - 978-86-6263-363-7 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: BORISLAV ČIČOVAČKI - Predgovor LJUDMILA BEĆKOVIĆ - Isidora Žebeljan, između dva pertlanja volim da bančim, naročito danju ISIDORA ŽEBELJAN - Nekada daroviti klinci IVANA SEMERAD - Razotkrivanje: Isidora Žebeljan ) NADA SAVKOVIĆ - Predana posvećenost muzici ISIDORA ŽEBELJAN - O mogućem načinu komponovanja opere danas SANJA MILIĆ - Opera u začaranom krugu ANA GRUJIĆ - Tajanstveni zapis u fajlu IVAN DESPOTOVIĆ - Udar na intelektualnu onaniju MILENA MILORADOVIĆ - Vrhovi BEMUS-a: Isidora Žebeljan, Morbidna pastorala OLIVERA MILOŠ TODOROVIĆ - Tonalitet duha i praznine SVJETLANA HRIBAR - Umjetnost se ne može naručiti - ona se, naprosto, dogodi DRAGANA MARKOVIĆ - Sa muzikom u sebi TATJANA NJEŽIĆ - Ljubav je najlepša muzika OLGA NIKOLIĆ - Istorijska šansa Srbije TATJANA NJEŽIĆ - Akademik MILICA JOVANOVIĆ - Još uvek kofama izbacujemo mrak iz sobe MUHAREM ŠEHOVIĆ - Njene note putuju svetom NEVENA ŠARČEVIĆ - Od A do Z VESNA ROGANOVIĆ - Inspirisana dela daju smisao postojanju umetnosti ANA KOTEVSKA - Transcendentalna putovanja do i od beogradske fantastike RADMILA STANKOVIĆ - Lepota maminog arhaičnog zvuka TATJANA NJEŽIĆ - Bilija zamenila Ružica Piton JELENA DOJČINOVIĆ - Počasni krug SNEŽANA NIKOLAJEVIĆ - Bezuslovna ljubav i predanost RADMILA STANKOVIĆ - Muzika je moj usud MIRJANA JURČIĆ - Muzika je mene otkrila ISIDORA ŽEBELJAN - Mistični vitraži zvuka VESNA ROGANOVIĆ - Opera u metrou DRAGAN JOVIĆEVIĆ - U Srbiji postoji strah od savremene umetnosti SLAVICA LAZIĆ - Vera je sve u mom životu ISIDORA ŽEBELJAN - Visoka umetnost kao osobenost srpskog identiteta TATJANA NJEŽIĆ - Svet živi u dekadenciji VROUWKJE TUINMAN - Slatke muke ISIDORA ŽEBELJAN - Odlazak muzičkog Pavića ISIDORA ŽEBELJAN - Plačem na koncertima ISIDORA ŽEBELJAN - Paganski ritual protiv Sajber-performansa VESNA LAVRNJA - Intervju: Isidora Žebeljan i Borislav Čičovački ALEKSANDRA PALADIN - Sa mojom muzikom se desilo čudo! ISIDORA ŽEBELJAN - Najlepši pokloni Prokofjeva ISIDORA ŽEBELJAN - Moja muzika, moja istina TATJANA NJEŽIĆ - Samo vreme sudi umetnosti SUZANA OBRADOVIĆ - Više od ljubavi SONJA ĆIRIĆ - Ukus muzike ISIDORA ŽEBELJAN - Tajna rođačka veza ISIDORA ŽEBELJAN - San o Evropi FRANČESKO ERMINI POLAČI - Kako izgubiti glavu ELIZABETA TORZELI - Zamenjene glave TATJANA NJEŽIĆ - Htela sam da napravim uvrnutu bajku ZORICA KOJIĆ - Oni nisu ljudi, već anđeli ISIDORA ŽEBELJAN - Dok slušamo muziku, sadašnjost je večna TATJANA NJEŽIĆ - Do moderne države treba nam još 200 godina ALEKSANDRA MALUŠEV - Ljuljamo se na klatnu ekstrema TAMARA NIKČEVIĆ - Sindromi nacionalnog poremećaja MARIJA ĐORĐEVIĆ - Zapelo je zbog sujeta TATJANA NJEŽIĆ - Ubi nas jeftina zabava ISIDORA ŽEBELJAN - Šta je vrednije od veličine Stevana Mokranjca RADMILA STANKOVIĆ - Gerilsko žitije pank akademika ISIDORA ŽEBELJAN - Od A do Z ISIDORA ŽEBELJAN - Forum beogradskih gimnazija ISIDORE ŽEBELJAN -Politički žongleraj u akademiji (Pismo) BILJANA LIJESKIĆ - Kako je Nahod Simon privukao Nemce ISIDORA ŽEBELJAN - Nahod Simon u Nemačkoj TAMARA NIKČEVIĆ - Ministar Tasovac je produkt filozofije palanke ……… ANA POPADIĆ - Lepotom protiv besa MIRJANA SRETENOVIĆ - Klin-čorba u berlinskoj filharmoniji LJUDMILA CVETKOVIĆ - Vučić igra ulogu `Japi Gandija` BORIS MARKOVIĆ - Dobra umjetnost djeluje na sve TANJA NIKOLIĆ - Sad sam na konju MARINA MIRKOVIĆ - Inspiriše me srpski dert NENAD ČALUKOVIĆ - Okovani smo potrebom da budemo vođeni ISIDORA ŽEBELJAN - Kako čuti druge i stati na stranu dobra ISIDORA ŽEBELJAN - Katastrofalan odnos prema baštini ISIDORA ŽEBELJAN - Hoću da čujem tišinu ŽIVANA JANJUŠEVIĆ - Zapadna Evropa ne poznaje našu umjetničku muziku ŽIVANA JANJUŠEVIĆ - Tišina je preduslov za otrežnjenje DRAGAN JOVIĆEVIĆ - Ako se vlast u Srbiji uskoro ne promeni, Srbija će postati brod ludaka VELIMIR PEROVIĆ - Predsednik je pretvorio Srbiju u mafijašku ludnicu BRANKO ROSIĆ - Budućnost sveta je u rukama žena O Isidori Žebeljan Biografija Isidore Žebeljan `Pokušamo li da mapiramo sva polja stvaranja i delovanja Isidore Žebeljan, uočićemo zalaganje da se sačuvaju i primene postupci umetničke forme i intelektualne prakse. Bogat i sadržajan život ove vanserijske umetnice ostaje zabeležen u dugom nizu njenih intervjua, autopoetičkih zapisa i autorskih tekstova, između kojih se naročito izdvaja esej o mogućnostima komponovanja opere u današnjem vremenu. Pristajući da svoje misli i stavove podeli kako sa tiražnim glasilima, tako i sa onim strukovnim i akademskim, Isidora Žebeljan je predano i posvećeno radila na tome da umetničku muziku i procese njenog stvaranja približi srpskoj javnosti i publici drugih zemalja. Mnogostrukost i raznolikost umetničkih poduhvata, posvećenost kreativnom angažmanu i performativnoj praksi, posvećenost ideji da se, metaforično rečeno, združe frule i flamingosi, posvećenost misiji usaglašavanja tradicije i inovacije – sve to preporučuje zapise Isidore Žebeljan našem pamćenju.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

DIGITALNA FOTOGRAFIJA Najbolje iz edicije FOTOGRAFIJA Šifra artikla: 331850 Isbn: 9788675554165 Autor : Scott Kelby Izdavač : MIKRO KNJIGA "Skot Kelbi, autor najprodavanijih knjiga o fotografskim tehnikama u poslednjih pet godina, pažljivo je izabrao najbolje, najkorisnije I najpraktičnije tehnike iz svoje inovativne edicije Digitalna fotografija I objedinio ih u ovu „kolekciju najvećih hitova“. Knjige iz ove edicije najprodavanije... Detaljnije "Skot Kelbi, autor najprodavanijih knjiga o fotografskim tehnikama u poslednjih pet godina, pažljivo je izabrao najbolje, najkorisnije I najpraktičnije tehnike iz svoje inovativne edicije Digitalna fotografija I objedinio ih u ovu „kolekciju najvećih hitova“. Knjige iz ove edicije najprodavanije su knjige svih vremena o digitalnoj fotografiji zato što Skot ima dar da teške stvari pojednostavi, da vam potpuno približi tehnike za koje ste mislili da ih ne možete savladati I da vam kaže – baš kao što bi rekao svom prijatelju – koje tačno dugme da pritisnete, koje parametre da koristite I šta da radite kako biste počeli da pravite fotografije o kakvim ste uvek maštali ali niste znali kako da dođete do njih (upravo takve tajne profesionalnih fotografa saznaćete iz ove knjige). Knjige iz edicije Digitalna fotografija oberučke su prihvatili fotografi širom sveta (prevedene su na gotovo svaki jezik koji vam padne na pamet), zato što u njima nema teorije pune zbunjujućih termina I detaljnih objašnjenja principa foto- grafskih tehnika. One vam govore samo ono što treba da znate I tipa su „pokaži mi kako to da uradim“ a ne „reci mi nešto o tome“. U rukama trenutno držite autorov lični izbor „najboljeg od najboljeg“ (kolekciju tekstova iz svih pet knjiga iz ove edicije), ažuriran dodavanjem najnovijih informacija, I sa samo jednom idejom, samo jednom tehnikom I samo jednim praktičnim savetom na svakoj stranici. Sadržaj Poglavlje 1: Profesionalna upotreba blica Sedam stvari koje biste voleli da ste znali… …pre čitanja ove knjige! Još dve takve stvari I, poslednja stvar Ugrađeni blic: koristite ga kao oružje Prednosti namenskog blica Profesionalan izgled fotografije: skinite blic sa aparata I umekšajte mu svetlost Korišćenje ugrađenog blica kao okidača Korišćenje bežičnog okidačkog sistema Usporite zatvarač blende da biste videli više pozadine Umekšavanje svetla blica Umekšavanje svetla odbijanjem Kako sa blicem postići kvalitet osvetljenja kao sa softboksom Rear Sync je zakon (I zašto treba da ga koristite) Četvrta tajna za dobijanje profesionalnih rezultata u radu s blicem Korišćenje gel-filtara (I zašto vam oni trebaju) Korišćenje drugog blica Upotreba blica za snimanje portreta pri zalasku sunca Snimanje pomoću blica u ručnom režimu Prednost upotrebe blica na dnevnom svetlu Dodatna kontrola pomoću prenosnog softboksa Uobičajeno podešavanje snage blica Dobijanje još mekšeg svetla Instant crna pozadina Poglavlje 2: Istina o objektivima Kada koristiti širokougaoni objektiv Kada koristiti objektiv riblje oko Kada koristiti superbrze objektive Kada koristiti „univerzalni“ objektiv S telekonvertorom priđite još bliže sceni VR ili IS objektivi Upotreba senila za objektiv Zašto neki objektivi imaju dva f-broja (npr. f/3.5-5.6) Šta treba da znate o kompresiji objektiva Izaberite otvor blende zbog kojeg ste kupili dati objektiv Kako da podesite fokus objektiva na beskonačno Kada koristiti makroobjektiv Koji je otvor blende (f-broj) najbolji Zašto treba da isključite autofokus Poglavlje 3: Profesionalni saveti za dobijanje oštrih fotografija „Oštro ko žilet“ počinje sa stativom Ne pritiskajte okidač na aparatu (koristite daljinski okidač) Ne povećavajte ISO osetljivost kada je aparat na stativu Prislonite laktove uz telo Isključite funkciju VR (odnosno IS) Zumirajte da biste proverili oštrinu Naknadno izoštravanje u Photoshopu Izoštravanje slika za štampu Poglavlje 4: Profesionalno korišćenje studija Korišćenje studijskog blica Šta raditi kada ne možete dodatno smanjiti snagu blica Bežično aktiviranje studijskog blica Umekšavanje oštrog svetla studijskih bliceva Gde postaviti glavno svetlo Dodavanje svetla za kosu Dobijanje drugačijeg izgleda bez pomeranja svetala Želite mekše, ravnomernije svetlo? Primenite tehniku umekšavanja ivica Studijske pozadine Upotreba sklopive pozadine Jedna pozadina, tri različita izgleda Dobijanje bogate boje pozadine Zilberice: kada koristiti srebrnu ili belu I gde ih postaviti Korišćenje rešetke za blic Kako se koristi svetlomer U kom režimu da snimam? Kako podesiti određeni balans belog na foto-aparatu Lako dobijanje silueta profila sa osvetljenom konturom Upotreba ventilatora za dobijanje efekta vetra Prednosti korišćenja računara na foto-sesijama Upotreba sive ton-karte Nemojte ravnomerno osvetliti celu osobu koju snimate Kako osvetliti par ili malu grupu Veliko, lepo, obavijajuće svetlo Konturno osvetljavanje sportista Osvetljavanje za postizanje izgleda koji imaju portreti fotografa Pitera Harlija Poglavlje 5: Profesionalno snimanje portreta Šta ne treba da snimate pomoću objektiva žižne daljine 50 mm Koji otvor blende koristiti Dobijanje male dubinske oštrine pomoću studijskih bliceva Na koju visinu postaviti aparat I osobu koju fotografišete Bolji način za pozicioniranje osobe koju slikate Izbegavajte da se vidi prevelik deo beonjača Izoštrite jedno oko osobe, pa promenite kompoziciju Ne snimajte decu iz stojećeg položaja Pravljenje lepih fotografija beba Da biste dobili bolje svetlo napolju, snimajte u hladu Raspršivanje svetla na većoj površini Snimanje na direktnoj sunčevoj svetlosti Divni snimci osvetljeni otpozadi Snimanje boljih portreta na prirodnom svetlu pomoću zilberice Direktno, kontrastno prozorsko svetlo Umekšavanje svetla koje dolazi kroz prozor Poglavlje 6: Profesionalno snimanje venčanja Sastavite spisak Trikovi za slikanje u slabo osvetljenoj crkvi, prvi deo Trikovi za slikanje u slabo osvetljenoj crkvi, drugi deo Da li vam zaista treba objektiv f/1.4? Svetlo iza mlade Pronalaženje savršenog svetla za slikanje mlade Protokolarni grupni portreti: šta je u fokusu Protokolarni snimci: ne odsecajte zglobove Protokolarni snimci: na koju visinu postaviti aparat Promenite visinu s koje snimate da biste dobili zanimljiviju scenu Snimanje detalja (I koje detalje snimiti) Snimci detalja izbliza Fotografije iz sale: naterajte ih da igraju Blic u svečanoj Sali Snimanje epske scene pomoću superširokougaonog objektiva Odblesak objektiva Poglavlje 7: Snimanje sportskih fotografija Koje objektive koristiti Dodavanje telekonvertora radi dobijanja krupnog plana Kako profesionalni sportski fotografi izoštravaju slike Snimanje široko otvorenom blendom uz velike brzine zatvarača Automatska kontrola ISO osetljivosti uvek zamrzava pokrete Snimate noću ili u zatvorenom prostoru? Povećajte vrednost ISO! Slikanje u rafalnom režimu Korišćenje udaljenog aparata Dve najpopularnije sportske fotografije Profesionalci poznaju dati sport I snimaju detalje Prikazivanje objekta u pokretu Ne plašite se opsecanja fotografija Poglavlje 8: Profesionalno snimanje pejzaža Zlatno pravilo fotografisanja pejzaža Komponovanje lepih pejzaža Gde smestiti liniju horizonta Uključite „migavce“ da biste zadržali više detalja Tajna snimanja zalazaka sunca Snimak pejzaža mora imati jasan objekat Trik za uštedu vremena pri snimanju panorama Gde postaviti fokus na fotografijama pejzaža Sedam smrtnih grehova pejzažne fotografije Postizanje efekta zvezdastog svetla Snimajte oblake da biste bolje dočarali boje Upotreba neutralnog gradacionog filtra Kako da vam napolju oprema ostane suva Instant duotonovi za slike pejzaža Snimanje vodopada Fotografisanje životinja Fotografije iz zoološkog vrta Snimanje panorama gradova u sumrak Poglavlje 9: Saveti za snimanje fotografija s putovanja U ovom slučaju, što manje opreme to bolje Moji omiljeni objektivi za putovanja Kako snimiti nešto što je slikano zilion puta Umesto celine, snimajte detalje Sakrivanje turista, automobila, autobusa itd. Još jedan trik za sakrivanje turista Sakrivanje ometajućih elemenata zumiranjem Tamo negde postoji dobra slika Ljudi na fotografijama s putovanja – posebno deca I stari Zamolite ljude da vam poziraju Angažujte model (nije tako skupo kao što mislite) Tražite napadne, žive boje Jednostavnost ostavlja najjači utisak Slikajte hranu Trik za noćno snimanje Snimanje tragova svetala Ubacivanje Meseca uz zadržavanje detalja Slikanje vatrometa Poglavlje 10: Profesionalno snimanje drugih stvari Ne slikajte cveće odozgo Ne čekajte kišu – napravite je sami! Snimanje HDR slika: oprema Snimanje HDR slika: osnovna ideja Podešavanje aparata za snimanje u rasponu ekspozicija Šta vam ne govore o HDR-u Napravite sto za snimanje proizvoda Prednost korišćenja strip-banka Upotreba ploča od karton pene Uporedite LCD ekran na svom foto-aparatu s monitorom računara Koliko vam megapiksela treba? Štampanje kvalitetnih slika Od čega zavisi koji ćete papir upotrebiti? Usklađivanje monitora sa štampačem Izgled fotografije smanjene zasićenosti, s efektom Bleach Bypass Starinski, grandž izgled fotografije Poglavlje 11: Saveti za dobijanje boljih fotografija Koju marku aparata treba da kupite? Pazite da slučajno ne obrišete memorijske kartice Izbegavanje problema s balansom bele boje U kom formatu snimati (RAW, JPEG ili TIFF) Zašto JPEG-ovi izgledaju bolje od RAW slika WHIMS – da izbegnete nevolje Kako zaključati fokus Pomeranje tačke fokusa Korišćenje LCD ekrana foto-aparata Uklanjanje tačkica I mrljica nakon snimanja Želite da vas shvate ozbiljno? Napravite selekciju svojih fotografija Merenje intenziteta svetlosti u jednoj tački Zaštitite autorska prava na fotografije Pri slabom osvetljenju snimite više fotografija Začkoljica pri korišćenju stilova slika Opcija Rotate Tall, opcija Rotate Image ili obe? Smanjivanje šuma na fotografijama snimljenim pri slabom osvetljenju Šta ljudi prvo vide na vašoj fotografiji Poglavlje 12: Od foto-aparata u mobilnom telefonu do DSLR aparata Ispravan način držanja DSLR aparata Kako fokusirati Počnite s ovim režimom snimanja (deluje poznato) Kako da gledate svoje slike Menjanje objektiva (I još ponešto o objektivima) Koliko velike memorijske kartice vam trebaju? Dobijanje oštrih slika korišćenjem opcije Auto ISO Kako napraviti selfi Gde držati DSLR aparat Koje aplikacije koristiti za obradu slika Kako praviti panorame Kako snimati HDR slike Dobijanje meke, mutne pozadine Rad sa ugrađenim blicem Korišćenje tražila (nemojte samo uperiti aparat I škljocati) Iskorišćavanje namenskih režima snimanja scena Kako snimati video Kako podesiti ekspoziciju RAW ili JPEG? Za početak, snimajte napolju Poglavlje 13: Deset stvari koje bih voleo da mi je neko rekao #1: Kupovanje skupljeg foto-aparata ne znači obavezno I bolje slike #2: Morate naknadno da izoštrite sliku #3: Profesionalci prave mnogo loših fotografija #4: Naučite da kompenzujete ekspoziciju #5: Ne brinite o ručnom režimu #6: Danas bi verovatno trebalo da snimate široko #7: Ništa ne ostavlja tako dobar utisak kao odštampana fotografija #8: Ignorišite histogram #9: Otkrijte koja ste vrsta fotografa #10: Uradite sve što treba da biste dobili fotografije kakve želite #11: Treba vam portfolio #12: Prestanite da čitate knjige o fotografiji Poglavlje 14: Recepti za dobijanje najboljeg snimka INDEKS O autoru Skot Kelbi je urednik I izdavač cenjenog časopisa Photo­shop User I rukovodi obukom u on-lajn zajednici name­njenoj fotografima širom sveta – KelbyOne. Jedan je od voditelja uticajnog nedeljnog kontakt programa na vebu – The Grid – posvećenog fotografiji, I širom sveta drži radionice I semi­na­re o digitalnoj fotografiji. Nagrađivan je za više od 60 knjiga, uključujući The Photoshop Book for Digital Photographers, The Lightroom Book for Digital Photographers I Light It, Shoot It, Retouch It: Learn Step by Step How to Go from Empty Studio to Finished Image." 04/03/19 Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FOTOGRAFIJA Autor Scott Kelby Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač MIKRO KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2018 Format 15x23 Strana 288 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

ODLIČNO OČUVANA Beograd/Pariz 2010 SLAVKO KRUNIĆ, SLIKAR I ILUSTRATOR PRIČE: ELODIE PINEL Više od 100 kolektivnih, više od 30 samostalnih izložbi i nebrojeno mnogo kolonija, “broji” slikar Slavko Krunić, Beograđanin koji uživa i u ilustraciji knjiga, priča i albuma svetskih bendova ska muzike, i čovek koji je uvek otvoren za druženje. Što ne čudi, jer je od malih nogu bio okružen posebnim ljudima. Zapravo, nema ni jednog umetnika koji je nešto značio u bivšoj Jugoslaviji, a da nije svratio u majstorsku radionicu njegovog oca Dragiše Krunića. Da, ONU “majstorsku radionicu”, Zdravka Šotre, koja je na televiziji 1981. godine oživela garažu u Slavkovom dvorištu, u kojoj je njegov tata Dragiša provodio vreme i družio se sa čuvenim svetom toga doba. Tako je Slavko odrastao, uz glumce, umetnike, slikare, muzičare, a četkica i platno su mu postali redovan “pribor” još pre polaska u školu, uz stručni “nadzor” Milića od Mačve, Mihajla Đokovića Tikala, Mladena Srbinovića. I danas se u Slavkovoj kući, na balvanima kojima je, na primer, “nacrtan pod”, nađe po neki detalj oslikan rukom Milića od Mačve. Slavkove slike danas se nalaze u javnim i privatnim zbirkama, odnosno kod kolekcionara sa najneočekivanijih strana sveta. Višestruko je nagrađivan umetnik, a njegove ilustracije su našle put do brojnih knjiga i časopisa. Sa francuskom književnicom Elodi Pinel je objavio knjigu “Satirikone”. Slavko živi punim plućima, uglavnom na relaciji Beograd – Novi Sad, a njegova platna nam donose predivne bajke koje ostaju urezane duboko u sećanju. Portreti jednog od najzanimljivijih slikara fantastike danas, su portreti pitomih ljudi, kakav je i on sam, ali nije da ne voli da poseti neke “divlje” predele Srbije, poput jezera Zaovine na Tari ili planine Kopaonik. I čest je slučaj da se umetnost prepliće sa dobrim crvenim vinom, najzanimljivije serviranim slanim i slatkim đakonijama, inspirativnim putovanjima… Tako je i kod Slavka. Njegove preporuke u intervjuu koji je dao Premium Srbiji mogu biti mesta i predeli koje ćete posetiti, hrana i piće koje ćete probati, a hoteli oni u kojima ćete odsesti. Satirikone Gospođica Elodi Pinel tvrdi da se do slika Slavka Krunića stiže preko sudbina nekolicine osoba koje su se sklonile u njegovu radionicu za vreme velikog potopa. Slavkove slike su bile jedino mesto u kojima se moglo preživeti. Gospođica Pinel je radila kao spremačica u njegovim slikama i pažljivo kontrolisala da neprimereni sadržaji iz potopljenog sveta ne uđu u slike. Kako je vreme proticalo, a sudbine ovih neobičnih osoba postajale sve neizvesnije, slike su izgledale sve lepše i celovitije. Kako tvrdi čuveni Aleksandrijski istoričar i mag, gospodin Pljakić, slikama je prijala što neizvesnija i zagonetnija sudbina njihovih stanara. Gospođica Livija, vratarka u odsustvu, uspela je da pobegne iz ćelije, a zatim i od sebe. Videli su je kineski trgovci u Kapadokiji, kako traga za ranim Slavkovim slikama, ali je zaboravila kako izgledaju. Sudbina “Gospodara čvrstih namera”, pravnika i stručnjaka za nadgledanje regularnosti dvoboja, možda izgleda tragično, ali je olakšica što je u večnost otišao sa svojom profesijom. Gospođica Leticija Sforca, čudesne lepote i blagog spokoja, spravljala je čudesni melem od blagosti i lepote. Umela je Leticija da suvu granu vrati u cvetanje, bila je vesnica proleća i života, ali za kratko. Niko ne zna kako je nestala, ostao je samo njen portret koga je S.K. u tajnosti naslikao. Posebna pažnja mora se obratiti na viteza koji se rodio sa srebrnom krljušti po telu. Vešto je govorio, što je skrivalo njegov izgled, i niko nije pomišljao da bi on mogao biti riba koja govori. Sve je na njemu bilo suvo osim očiju, iz kojih je počela teći nekakva velika i poznata reka. Gospođica Laura, ovenčana slavom i lovorikama, nije Petrarku poznavala. Nikada joj taj miris slave , koji se širio oko nje, nije bio razumljiv. Žena bez srca, koja pesnika nikada nije ni pogledala, živi u dubokoj šumi na severu Italije i čeka da je neko oslobodi iz mreže zabluda. Slava joj ne dozvoljava da se preseli u večnost, dosađuje se i verovatno još uvek čeka. Slavko Krunić je pokušao da naslika malo topline u njenim očima, ali se slikajući zaledio. Španski moreplovac Raul Albergo tragao je za zemljom koju je nazvao Dulcinea. Plovio je po opasnim morima, i kada je bilo, i kada nije bilo vode. Naročito je voleo da vuče svoj brod po suvom, kao što deca vuku kolica. Ništa ga nije moglo sprečiti da plovi. Njegov brod se kretao kroz vreme, onako kako se druga vozila kreću prostorom. Gospodim Triton kompozitor panično beži od devojke koju je izmislio. Gospođa Rezonanta beži iz Moskve od crvenih, čije ideje nije mogla da razume. Beži u svoj izmišljeni svet koji jedino ona vidi, i niko nikada neće razumeti zašto baš u njemu nalazi utočište. Gospodin Bezuhov, izuzetan čovek i učitelj, veliki sanjar, oseća veliki strah od promena i žena. Svaki put kada bi se udvarao nekoj devojci, ona bi se udavala za drugog. Jedino rešenje je, mislio je Bezuhov, da otputuje u predele ptica i da tamo sanjari o putovanju. Nekoliko dana kasnije nađen je zagledan u nulu. Devojka mandalinog drveta, gospođica Ernestina, tuguje zbog toga što postoji, i moli svet da joj oprosti. Šetajući vrtom, uvek je čula laku Šopenovu melodiju koju je izvodio nepoznati muzičar. Od izmišljenog života uvek je stvarnija izmišljena melodija. Gospodin Piter Frimen, holandski doseljenik spreman da se žrtvuje za puritansku Ameriku, otkriva sveštenički poziv u četrdeset drugoj godini. Petnaest godina ranije zaljubljuje se u uličnu devojku slatkog imena: Tereza Ativelt. Devojka biva uhapšena i poslata u Novi svet, koji je bio pun evanđelista, osuđenika, siromašnih ljudi koji su pratili svoje snove. Piter nikada nije našao Terezu. Shvatio je da ljudski život ne postoji. Svaki trenutak njegovog života postoji, ali ne i njegova zamišljena sveukupnost. Tikalo Beograd 2010.

Kombinovana tehnika Retko Posveta umetnika 1987 Svetislav Feđa Pešić rođen je u Beogradu, 12. novembra 1936. godine, gde je i završio srednju školu i Akademiju primenjenih umetnosti. Diplomirao je 1967. godine. Kolektivno izlagao na raznim bijenalima i grupnim izložbama. Nema slikarske tehnika koja je Pešiću strana i nema konkretnog materijala koga on ne bi mogao pretvoriti u sliku. Za izložbu koja je pred nama odlučio se za reljefne kolaže u drvetu, akvarele, klasične kolaže i slike na platnu, kombiovana tehnika (ulje, pigment, gvaš, tempera). Od svega što ima mogao je izdvojiti samo jedan mali deo iz svoga imponzantnog zbira i izložiti u, po obimu, skromnom izložbenom prostoru. Izlažući tako malo, a radeći tako mnogo, skoro četrdeset godina, slikar ima osećaj da je daleko od pogleda javnosti pa kaže: „Radim za neka druga dolazeća umna bića iz kosmosa“. Očigledno je da ta „umna bića„ ne dolaze i slikar ih u svim svojim slikama traži i rekonstruiše, slično Diogenu koji je sa fenjerom tražio čoveka. Pešić traži čoveka iz slike u sliku kao da je najusamljeniji čovek na svetu. Konstrukcije su takvog oblika i sadržaja da se gledaocu može učiniti da ih autor ne stvara već da ih razara. I taj utisak ne bi morao biti pogrešan. Ali ruke, koje su prisutne i dominantne na većini njegovhi slika, odaju želju za kontaktom, a njihova bespomoćnost pokazuje da kontakta nema. Zato što nema ljudskog kontakta i istinskog razumevanja slikar kaže: „Ne mogu da naslikam sliku koja bi bila tako ružna koliko je sam život odvratan. U odnosu na život moje su slike beskrajno čedne“. Motivi ruku i krsta najčešće se prožimaju i ponavljaju, tako da se može reći da je tema raspeća glavna slikareva preokupacija. Ova tema je ključni izraz slikareve ambivalencije. To je istorijska tačka ukrštanja dobra i zla, kada se žrtvuje pravednik da bi se iskorenila nepravda. Slikar se ne miri sa činjenicom da se za pravdu moraju žrtvovati najbolji ljudi, iz prostog razloga što njih ima sve manje. Slikar kaže: „Ostali su samo lopovi, budale i podlaci“. Najveći broj Pešićevih likovnih figura koje se razlažu ili slažu, lebde u beskonačnom plavetnilu kao u nadzemaljskom kraljevstvu ili u sterilnoj belini koja, prema verovanju mnogih naroda, služi za teranje zlih duhova i nesreće. Upotrebom ovih protivrečnih boja slika, takodje, izražava svoja ambivalentna stanja. Dok belina cepa i razdvaja, plavetnilo izražava težnju za prijateljstvo, višim vrednostima i nadrealnom metafizikom. Tako se slikar i verbalno iskazuje tvrdeći da je „slika izraz moći i nemoći autora“, da je ona „slikareva lepota i muka“. A najveća muka ovog slikara je potraga za odgovorom na pitanje: „Kako naslikati misao?“ Drugim rečima, kako na likovni način prikazati nešto što nema lik, što je nevidljivo. A ovo je osnovno pitanje aktuelnog slikarstva uopšte. Pešić je, prema tome, moderan slikar, i pri tumačenju njegovih slika ne treba tražiti rešenje u vidljivom svetu već samo pomoću čiste refleksije. Zato je tumačenje ove vrste slikarstva teže i važnije od samih slika. One bez tumačenja ostaju zbunjujuće šarenolike površine, više neprijatne nego prijatne. One su i za samoga slikara tajna i zato ga najčešće bez naziva, a ako ga i ima to je pridodata slobodna asocijacija kao. „Njih dve ili njih dvoje izučavaju umetnost sladostrašća na sunčanoj strani“. I ovde, dakle, pri sklapanju naziva, slikar ostaje u dilemi. Razapet izmedju dva svoja bazična motiva, koji se isljučuju naš autor se vrti kao u začaranom krugu. Varira tehnike, materijale, formate, elemente i sklopove svojih figura, ali tema je uvek ista – raspeće. I čovek je uvek isti – zbir elemenata, a nikada-sinteza. Ako se nešto sintezira na Pešićevim slikama to je jedino - žensko telo. Samo ono ponekad, kao glatka i lepa površina, izroni iz buvljaka mehaničkih elemenata, ali sa glavom monstruma ili bez nje. A slikar u svojim pesmama, koje ponekad piše, kaže: „Ja sam čudo u ponoru strasti...ja sam samovanje, život iskona u kriku slobode, okovan vama, ja se gušim.“ Ove stihove navodimo zbog toga da bi pokazali da slikareva ambivalencija nije nikakva poza. Ona je činjenica koja je došla do izražaja u njegovim slikama kao i u pesmama koje je napisao, a dolazi do izraza i u svemu što o svojim slikama govori – njihovom značenju, porukama, njihovoj vrednosti, originalnosti, motivima i sličnom. I kritičari koji su analizovali Pešićeva dela, ne samo da ih vide različito već su često i neodlučni. Za njegova dela kažu da su „lavirint“ i da „izmiču interpretaciji“ (Miro Glavurtić, „komplikovana fenomenologija“, „tajanstvena“ (Djordje Kadijević), „zagonetni spletovi linija i oblika“ (Sreto Bošnjak), „provala bezglasnih krikova“ (Jovan Despotović). Unutarnji motivi Svetislava Fedje Pešića, sukobljeni na život ili smrt, stvaraju višeznačne i protivrečne simbole koji više skrivaju nego što otkrivaju. Bez tumačenja oni će ostati izvan interesa običnih gledalaca. Sa ovakvim slikama umetnik sam mora da izadje pred lice javnosti sa svojom poetikom. Ne treba da zazire od dekodiranja, od otkrivanja svojih poruka, dilema i motiva jer su oni (ovi poslednji), manje ili više u svima nama. Zato izjave slikara, navedene ovde, mogu da budu početak takve saradnje izmedju kritike, autora i publike. Pešićev stvaralački proces, sa malim stepenom sublimacije, iskazuje neposrednu projekciju negativnih naboja, skoro čistu eksternalizaciju dva sukobljena motiva. Eksternalizacija ove vrste, svakako prija autoru jer smanjuje tenzije, ali gledalac se oseća neprijatno i mučno. Sa više sublimacije likovna dela S. F. Pešića izgubila bi na žestini, ali bi dobila u stepenu privlačnosti i omogućila svestraniji i intimniji kontakt sa publikom. Jer umetnosti bez publike ostaje da čeka „umna bića iz kosmosa“ koja, možda, nikada neće ni doći. Iskorak iz začaranog kruga usamljenog i u sebe zagledanog čoveka, Pešić pravi sa najnovijom serijom slika reljefnih kolaža u drvetu. Na njima nema rastočenih i razapetih figura već se na svakoj od njih oseća „osmišljeni lirizam“ (Kosta Bogdanović) i čovekov stvaralački duh u celini. Gledajući samo njih mogao bi se napraviti pogrešan o uravnoteženosti sigurnosti civilizovanog i urbanizovanog ljudskog roda. Medjutim, ove slike treba gledati zajedno sa svim drugim radovima našeg autora, i tek tada možemo dobiti pravu meru racionalnosti i iracionalnosti savremenog čoveka i pravu vrednost iskrene i opominjujuće poruke Pešićevog stvaralačkog dela. 7. i 12. II 2001 Beograd Prof. dr. Vladislav Panić, psiholog Avangarda