Opis proizvoda Halogena sijalica može raditi na višoj temperaturi od standardne gasom ispunjene sijalice slične snage i radnog veka, proizvodeći svetlost veće luminiscentne efikasnosti i temperature boje. Koristi se u gotovo svakoj primeni, uključujući mnoga vozila, brodove, osvetljenje za uređenje okućnice i tako dalje. Pošto priroda ponuđenog predmeta može odgovarati velikom broju različitih funkcija, molimo vas da proverite da li je ovo pravi tip sijalice za vašu namenu. Tip sijalice: Halogena sijalica Boja svetlosti: Bela Tip grla: H7 Napon: Samo 12V Snaga: 100W 55W Temperatura boje: 5000K Prečnik glave: 10mm Prečnik osnove: 34mm Ukupna visina: 54mm

ZORAN GLUŠČEVIĆ (Užička Požega, 23.05.1926 — Beograd, 11.05.2006) Zoran Gluščević, istaknuti književnik, književni i likovni kritičar i esejista, rođen je 23. maja 1926. godine u Užičkoj Požegi. Gimnaziju je učio u Požarevcu i Beogradu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na katedri za germanistiku. Veoma rano se afirmisao na književnoj i kulturnoj sceni. Bio je veoma cenjen kao književni kritičar. Pored eseja pisao je drame za radio i televiziju. Dobitnik većeg broja priznanja i nagrada. Gluščevićeva bibliografija je izuzetno bogata. Autor je tridesetak knjiga. Pisao je eseje, studije i kritike, i bavio se prevodilačkim radom. Jedan od naših najboljih germanista priredio je i prvi objavio sabrana dela Hermana Hesea. Važio je za najboljeg poznavaoca Heseovog opusa, kao i stvaralaštvo Franca Kafke. Sa Maricom Josimčević i Radovanom Popovićem priredio je sabrana dela Isidore Sekulić: Drugi o Isidori, u izdanju Stylos Art. Ovjavljene knjige: `Kako se posmatra književno delo` (1953);`Putevi humaniteta` I i II (1964, 1965);`Perom u raboš`, (1966);`Epoha romantizma`, Nolit (1966);`Romantizam`, Obod, Cetinje(1967);`Mit, književnost i otuđenje` (1970);`Studija o Kafki`, Vuk Karadžić (1971);`Kafka: Ključevi za Zamak` (1972);`Alfa i omega` (1975);`Kafka: krivica i kazna` (1980);`Poezija i magija`, eseji o pesnicima, Prosveta (1980);`F-117, ili, Sunovrat NATO strategije`, Verzal press (1999);`Ratne igre oko Kosova`, Nikola Pašić (1999);`Sava Rakočević`, monografija o poznatom savremenom srpskom slikaru, Srpska književna zadruga (2001);`Okultna moć`, Prosveta — Niš (2001);`Mefisto i on`, roman, Prosveta (2005);`Gete`, Službeni glasnik (2011). Bio je urednik lista `Umetnost i kritika`, zatim Izdavačkog preduzeća `Vuk Karadžić` i Izdavačkog zavoda `Jugoslavija` i glavni i odgovorni urednik `Književnih novina`. `... 1969. godine objavio je članak kojim je osudio ulazak vojnih trupa SSSR u Čehoslovačku, zbog čega je osuđen na šest meseci zatvora. U svojim knjigama se bavio i aktuelnom političkom situacijom, pa su dela `Kosovo i nikad kraj`, `Ratne igre oko Kosova`, `F-117, ili, Sunovrat NATO strategije` posvećena kritici međunarodne politike prema Kosovu i SCG.` Preminuo je 10. maja 2006. godine u osamdesetoj godini života.

Jovan Antula: EMOCIJE U POLITICI, Prometej Novi Sad 2012, str. 147. Očuvanost 4-. Jovan Antula je rođen 1927. godine u Beogradu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju i okončao studije telekomunikacija na Tehničkoj velikoj školi. Radio je kao naučni saradnik u Institutu `Nikola Tesla` u Beogradu, u Minhen je došao 1958. godine. О КЊИЗИ Живимо у добу кад Немачка колонизира Европу. Изјава не­мачке канцлерке: „Ниједна земља, ниједно финансијско место и ниједан финансијски продукт не сме више да остане без над­зора” значи кон­тролу и казну. За Србе је од велике важности да разумеју емотиван став данашње Европе према њима. Емоције играју централну улогу у контроли људских по­сту­пака. Мржња према суседима има корене у идентитету појединца: он се осећа као део једне фамилије, племена са истим дијалектом, једне нације. Сви остали су само суседи, потенцијални објекти мржње. Вероватно најбољи пример неуспелог покушаја супротног развоја (уједињења) нација, јесте оснивање Југославије, борба против ње и њен распад - све у току једног века. И тај процес је овде предмет испитивања. На шта личи Европа данас? Само једна мањина грађана Европе, непуних 50%, желе и одо­бра­вају чланство њихових земаља у Европи. Учешће грађана у изборима за европски парламент је још скромније - око 40%. То је база његовог легитимитета. Европљани су дакле мањина у Европи или, другим речима, Европи недостају Европљани. Већина законских прописа не потиче данас од националних пар­ламената, него од бриселске комисије. Моћ еврократа стално расте и има све више карактер монопола. Њихови прописи су обавезни за све европске земље и скупљени су у једном кодексу са шестоцифреним бројем страна. Тако вредни су еврократи. У разним земљама Европске уније нема велике разлике у ставу штампе према Србији и Србима. Разлике су у осећањима која се на читаоца преносе, и у којој форми се то чини (кратка, сензационална, псеудонаучна, подсмешљива, саркастична итд). Стога је добро да се српски читаоци, било да су за Европску унију или не упознају са ставом Немаца а и Немци са ставом Срба.

Naslov: Neću da ćutim Urednik: Biljana Stepanović Izdavač: Beograd : Business Info Group Pismo: latinica Br. strana: 205 ; fotogr. Format: 26 cm Povez: tvrdi Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl. Veoma lepo opremljena knjiga, štampana na kvalitetnom papiru. Knjiga Neću da ćutim sadrži razgovore sa 50 ličnosti iz javnog, političkog, ekonomskog i kulturnog života Srbije, različitih političkih uverenja, o njihovom viđenju puta kojim Srbija ide u proteklih pet godina i predlozima šta bi trebalo raditi u interesu nacionalnog opstanka i napretka. Razgovore su vodili poznati novinari a imena intervjuisanih ličnosti možete da pročitate na slici. a) Srbija - Društvene prilike - Intervjui b) Srbija - Političke prilike - Intervjui c) Srbija - Ekonomske prilike - Intervjui

Nebojša Kuzmanović : PTOLOMEJSKI OBRT - Eseji, prikazi, ogledi , LDIJ Veternik 1999, str. 162. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Небојша Кузмановић је рођен 10. октобра 1962, у Градачцу (БиХ). Школовао се у Боботи (основна школа), Вуковару и Осијеку (РХ), где је завршио Средњу економску школу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду 1988, магистрирао 2001, на Катедри за српску и упоредну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, а 2009. године је, на истом факултету, одбранио докторску дисертацију „Српско-словачке књижевне и културне везе у доба романтизма” и стекао звање доктора књижевних наука. Био је помоћник главног уредника новосадског студентског листа Гаудеамус 1988. и 1989. године, и уредник у Књижевној заједници Новог Сада од 1989. до 1994. године. Радио је у уредништвима часописа Кровови, Писац и Адреса. Издавачку кућу Источник основао је 1994, и водио је до 1998. године. Од 1995. године члан је Друштва књижевника Војводине. За главног и одговорног уредника Књижевног клуба ДИС из Бачке Паланке, изабран је 1999. године. Крајем 2001, основао је у Бачкој Паланци часопис за културу, књижевност и уметност Сунчаник, и био главни и одговорни уредник. Од 2003. године био је главни и одговорни уредник Друштва за науку и стваралаштво Логос. Од 2002. године члан је Матице српске и Матице словачке. Небојша Кузмановић је 2012. изабран за првог председника Друштва чланова Матице српске – Бачка Паланка. Од 2019. члан је Удружења књижевника Србије. Есеје, приказе, стручне и научне радове објављује од 1986. године у новосадским часописима и листовима: Поља, Савременост, Летопис Матице српске, Култура полиса, То јест, Глас омладине, Став и Дневник, затим у сремскокарловачким Крововима, београдском Савременику, Књижевности, Збиљи, Вуковој задужбини, и Даници, суботичкој Лучи, шамачком Коридору, мариборском Контакту, подгоричком листу Овдје, у панчевачком часопису за књижевност, културу и уметност Свеске, онлајн часопису Балкански књижевни гласник, Београд, ромском часопису Реч Рома (Alav e Rromengo), првом словеначком онлајн часопису Locutio, Љубљана, Гајдобранском Изворнику и Бачкопаланачком Сунчанику. Објављивао је у словачком књижевном часопису Нови живот (Novy život) – Бачки Петровац, листу Hlas Ľudu (Глас народа), а у часописима у Републици Словачкој – Нови дан (Novy den, Братислава), Култура (Kultura, Братислава), Књижевни магазин (Literárny týždenník, časopis Spolku slovenských spisovateľov, Братислава), Словачке народне новине (Slovenske narodne noviny, Мартин), часопис Slavica Slovaca, Братислава и Словачка (Slovensko) – лист Матице словачке из Мартина

Uroš Dujšin: TEORIJA NOVOG SOCIJALIZMA J. K. GALBRAITHA, Globus Zagreb / Pravni fakultet Zagreb 1989, tvrdi povez, omot, str.292. Studija o delu Džona Keneta Galbarjta. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Dujšin, Uroš, hrvatski ekonomist (Beograd, 13. II. 1935 – Zagreb, 19. I. 2019). Diplomirao (1959) i doktorirao (1985) na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Specijalizirao je komparativnu ekonomiju u Luxembourgu te u SAD-u (na Harvardu i u Williamstownu). Od 1960. radio na Pravnom fakultetu u Zagrebu; od 1987. profesor ekonomske politike; dekan (1997–99). Autor mnogobrojnih radova s područja međunarodne trgovine i međunarodnih ekonomskih odnosa. Glavna djela: Novi socijalizam Johna Kennetha Galbraitha (1989), Osnove ekonomike (koautor, 1990). Džon Kenet Galbrajt RK (15. oktobar 1908 — 29. april 2006), takođe poznat kao Ken Galbrajt, bio je ekonomista kanadskog porekla, javna ličnost i diplomata, kao i vodeći zagovornik američkog liberalizma 20. veka. Njegove knjige o ekonomskim temama su bile bestseleri od pedesetih godina pa sve do dvehiljaditih, tokom kojih je Galbrajt poprimio ulogu javnog intelektualca. Kao ekonomista, težio je ka post-Kejnesijanskoj ekonomiji sa institucionalne perspektive[2][3]. Galbrajt je bio dugogodišnji član univerziteta na Harvardu, gde je i predavao pola veka kao profesor ekonomije[4]. Bio je plodan autor. Napisao je približno pedeset knjiga, uključujući nekoliko novela, a objavio je i više od hiljadu artikala i eseja o raznim temama. Među njegovim radovima se nalazi trilogija o ekonomiji, Američki kapitalizam (1952), Bogato društvo (1958), kao i Nova industrijska država (1967). Neki njegovi radovi su bili kritikovani od strane ekonomista kao što su Milton Fridman, Pol Krugman i Robert Solou. Galbrajt je bio aktivan u politici, kao član Demokratske stranke, služeći u administraciji Frenklina D. Ruzvelta, Harija Trumana, Džona F. Kenedija i Lindona B. Džonsona. Služio je kao ambasador Amerike u Indiji za vreme Kenedijevog administracije. Njegov politički aktivizam, liberalno mišljenje i otvorenost su mu doneli veliku slavu za vreme života[5][6]. Galbrajt je bio jedan od retkih koji je dobio Medalju slobode (1946) i Predsedničku medalju slobode (2000) za svoju službu i doprinos nauci. Vlast u Francuskoj ga je imenovala za Commandeur de la Legion d honneur.

Jevrem M. Cokić : SRBIJO, PROBUDI SE ! - Decenija stradanja i patnje , Autorsko izdanje Beograd 2011, tvrdi povez, str. 272. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. Цокић Јеврем Рођен је 28. маја 1934. године у селу Газдаре, општина Медвеђа, Република Србија. После завршене мале матуре 1948. године у Лебану, радио је годину дана у управи рудника “Леце”, а затим је завршио средњу пољопривредну школу у Лесковцу 1953. године. После средње школе уписује се на Војну академију ЈНА коју завршава 1956. године. Током службе завршио је и Вишу војну академију (1966) и Школу народне одбране (1975). Као официр полагао је пријемни испит за Вишу војну академију, као и испите за чинове капетана, мајора и генерал-мајора, у који је унапређен 1986. године. Највећи део војне каријере провео је у трупи на разним командним и штабским дужностима, почев од командира вода и чете, оперативца у штабу пука и дивизије и начелника штаба бригаде, а затим команданта пука, бригаде, корпуса и армије. Као млад официр пуних шест година (1958-64) вршио је и дужност физичког обезбеђења Председника СФРЈ, односно Врховног команданта ОС СФРЈ. У васпитно-образовним установама Оружаних снага СФРЈ, обављао је дужности заменика и уједно помоћника команданта Војне академије ЈНА за наставу и научно-истраживачки рад у Београду (1981-84) и команданта Центра војних школа Копнене војске у Сарајеву (1984-87). У Генералштабу ЈНА био је на дужности у Управи пешадије у одељењу за израду борбених правила, и на дужности начелника Инспекције и главног инспектора борбене готовости ОС СФРЈ. У Генералштабу Војске Југославије обављао је истовремено дужности помоћника начелника ГШ за сектор „Односи са међународним организацијама“ и за сектор „Организацијско-мобилизацијски, персонални и правне послови“, а уједно је био и заменик начелника ГШ. Био је учесник у грађанском рату 1991-1992. године на дужности команданта Оперативне групе ЈНА. Тада је тешко рањен приликом извршавања борбеног задатка, када је хеликоптер у којем је обилазио борбене положаје оборен од стране непријатеља. На лечењу у ВМА провео је годину дана. Постао је ратни војни инвалид са 80% инвалидитета. Службовао је у девет гарнизона, и сем Македоније, у свим остали републикама бивше СФРЈ. Имао је дванаест прекоманди и више породичних селидби. Пензионисан је по сили закона почетком 1995. године у чину генерал-пуковника, са дужности команданта Прве армије. До сада је написао и објавио књиге: „Почетак краја“ (2008), “У служби народа и отаџбине” (2009), “Србијо пробуди се” (1911) И „Од Београда до Брисела“ (1913).

Kosovska bitka u albanskom epu, Ana di Lelio manji format Nova Ana di Lelio je sociološkinja, novinarka i politicka analitičarka koja je prethodnih deset godina radila na Kosovu. Doktorirala je na Katedri za sociologiju Univerziteta Kolumbija i stekla diplomu mastera na Vagnerovoj skoli za javne službe Univerziteta u Njujorku. Predaje na završnom programu studija o međunarodnim poslovima na Novoj školi Univerziteta u Njujorku i na Kosovskom institutu za novinarstvo i komunikacije u Prištini. Uredila je zbornik Argumenti za Kosovo: put ka nezavisnosti (The Case for Kosovo: Passage to Independence, Anthem Press, London- New York, 2006). Našem izdanju Bitke na Kosovu u albanskom epu dodati su, uz saglasnost autorke, ogledi Veselina Čajkanovića (“Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu”) i Alberta B. Lorda (” Kosovska btka u albanskim i srpsko-hrvatskim usmenim epskim pesmama”). Sadržaj: Uvod: Bio jednom sultan Murat.., – I. Istoričarevo svedočanstvo: albanski protagonizam u hrišćanskom taboru, -II.Miloš Kopilić protiv Miloša Obilića, -III. Institucionalizacija priče o autentičnosti albanskog porekla Miloša Kopilića, -IV. Zapadnjački identitet Albanaca, -V. Priča, -VI.Varijacije na teme otpora i prilagođavanja, -Zaključak. Dodatak I: Albanske varijante pesme o Kosovskom boju, – Dodatak II. Veselin Čajkanović i Albert B. Lord o albanskim pesmama o Kosovskoj bici. – Bibliografija, – Indeks imena. PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU Godinama sam znala samo za Jugoslaviju, državu u susedstvu moje rodne Italije. Znala sam za briljantni um Milovana Đilasa, Praxis i humanistički ugao gledanja praksisovaca na socijalizam i, naravno, uvek uniformisanog ikoničnog Tita, svetskog lidera i čelnika nesvrstanih zemalja. Nikad nisam posvećivala pažnju posebno Srbima. Albanci su za mene bili narod koji je patio pod okrutnim režimom Envera Hodže čija je apsurdna filozofija, prevedena u popularne tekstove na Radio-Tirani, zvučala i zlokobno i smešno. Za Kosovo nikad nisam čula niti sam o njemu razmišljala. Sve se to promenilo 24. marta 1999. godine. Tada sam saznala da Albanci žive i na mestu zvanom Kosovo. CNN je prikazivao kako hiljade njih pešice prelazi granicu s Makedonijom jer su ih Miloševićeve snage isterale iz njihovih kuća. Tog istog leta otišla sam da radim za Ujedinjene nacije u izbegličkim kampovima u Albaniji. Na Kosovu sam posle rata videla razorenu zemlju, ophrvanu žalošću. Krajem juna 1999. godine upoznala sam Ivana, šesnaestogodišnjeg dečaka iz Zvečana koji je govorio francuski, znao mnogo o zapadnjačkoj muzici i Holivudu i žarko želeo da upiše fakultet. Ne tamo, ne na Kosovu. Njegov otac je već otišao u Srbiju gde je pripremao teren za dolazak ostatka porodice jer je osećao da za njih nema više života na Kosovu. Tog leta severni deo Kosova izgledao je netaknuto, što je bilo u oštroj suprotnosti s prizorima odmah preko reke Ibar: Mitrovica, nekada grad pun života, bila je pretvorena u gomilu šuta, razorena do neprepoznatljivosti. Na moje pitanje šta misli o tom kontrastu Ivan mi je odgovorio: “Oni su to uradili, albanski teroristi su spalili svoje kuće da bi nas okrivili.” Isto sam čula i od žena koje sam u februaru 2000. godine srela u vozu na putu od Kosova Polja do Zvečana. One su se upustile u tročasovno putovanje samo da bi telefonirale u Srbiju gde su njihova deca poslata u školu. Posmatrale su pejzaž koji je promicao, seosko područje išarano ruševinama i ozlojeđeno govorile: “Albanski teroristi su sve uništili.” Dokazi su zapravo više nego ubedljivo pobijali takvo uverenje jer su Miloševićeva policija i vojska ponekad snimale kamerom ili fotografisale sopstvene rušilačke poduhvate. Ipak, to me je navelo na razmišljanje. Srbi koje sam sretala bili su obični ljudi i živeli su u užasnim uslovima. Na posleratnom Kosovu njihove porodice bile su razdvojene, a oni nisu mogli da izađu iz svojih domova bez pratnje naoružanih vojnika NATO-a. Saosećala sam s njima, ali me je zbunjivalo njihovo tumačenje događaja i to što su bili ubeđeni da su u pravu. Od leta 1999. godine pokušavala sam da shvatim kosovski konflikt. Pokušavala sam da otkrijem neki smisao u ratu onakvom kakav sam ja videla, prvo na televiziji, a kasnije na terenu. Tražila sam objašnjenje u rečima političara, ali i u onome što su mi govorili obični ljudi, što sam zapažala tokom godina provedenih na Kosovu i čitala u novinama i knjigama.

Monografija o porodici Karić, autor Mirko Stamenković, odlično očuvana, izdanje Interprint Beograd 2017, kvalitetna štampa i fotografije u boji. `Mirko Stamenković više decenija prati naš rad, a za one koji ne znaju, mi smo još u onoj Jugoslaviji prvi osnovali privatnu i porodičnu kompaniju,i od tada je prošlo, skoro pet decenija. Imali smo sreću da je tadašnji predsednik Tito posetio naš grad Peć i da mu se svidelo to što mi radimo kao porodica. Smatrao je da ti porodični biznisi mogu samo da doprinesu razvoju države i rekao da nam se omogući šta god da nam treba. U to vreme smo Sreten, Dragomir, Zoran, Olivera i ja smo za četiri godine, otvorili pet kompanija. Počeli smo sa petoro ljudi, a onda smo rasli. Maršal je, kao primer porodičnog biznisa, na sastancima sa predstavnicima Sovjetskog Saveta uzimao našu porodicu i u to vreme je to bila velika čast. Ubrzo nakon toga posetili smo Rusiju i tako krenuli u te vode u toj zemlji. Mi smo prvi Srbi koji su osnovali privatne kompanije u Rusiji i danas smo jedna od najvećih kompanija` Bogoljub Karić

Timoti Garton Eš : DOSJE - Lična istorija , Radio B92 Beograd 1998, str. 232. Očuvanost 4-. Naslov originala: The file / Timothy Garton Ash Timoti Garton Es je jedan od najistaknutijih engleskih intelektualaca, predavac na St.Antony`s College, Oxford. Autor je nekoliko knjiga o drustvenoj i politickoj stvarnosti i promenama u Istocnoj Evropi (Poljska revolucija - Solidarnost, 1983), Eseji o sudbini Srednje Evrope (1989), Mi ljudi: revolucija 89. - svedocenje u Varsavi, Budimpesti, Berlinu i Pragu (1989) i Evropsko ime - Nemacka i podeljeni kontinent (1993). Timoti Garton Es je dobitnik niza znacajnih nagrada i priznanja a Dosje je prva njegova knjiga koja se pojavljuje na srpskom jeziku. `Dosje - licna istorija` je istovremeno ispovedna proza, esejistika i dokument o olovnom vremenu u Istocnoj Nemackoj. Pocetkom osamdesetih godina Timoti Garton Es je kao student ziveo u Istocnom Berlinu. Deset godina kasnije dolazi u novu, jedinstvenu Nemacku, gde u arhivu istocnonemacke politicke policije (Stazi) cita svoj sopstveni dosje. Tada se ponovo srece sa bivsim ljubavima, prijateljima i poznanicima. Otkriva ko je bio zaduzen za njega, ko je bio zrtva, ko dousnik a ko slucajni posmatrac. Dosje je prica o zapadnoevropskim i americkim intelektualcima, njihovim zabludama i predrasudama ne samo o prirodi komunistickih rezima nego i o ljudskoj prilagodljivosti. `GUTEN TAG`, kaze revnosna Frau Sulc, `Imate veoma zanimljiv dosje`. I evo ga, sa pecatima na prednjoj korici: OPK-Akte, MfS,XV 2889/81. Ispod toga napisano je citkim, cinovnickim rukopisom: `Romeo`. Romeo? `Da, to je bilo vase tajno ime`, kaze Frau Sulc i zakikoce se. SEDAM ZA PLASTICNI STOCIC u prenatrpanoj kancelariji Frau Sulc u zgradi Saveznog ministarstva za pisanu zaostavstinu Drzavne sluzbe bezbednosti u bivsoj Nemackoj Demokratskoj Republici: Ministarstvo dosjea. Dok otvaram fasciklu, hvatam sebe kako se prisecam cudnog trenutka iz vremena dok sam ziveo u Istocnoj Nemackoj. Jedne noci 1980. godine, dok sam kao student ziveo u Istocnom Berlinu, vratio sam se sa devojkom u svoju sobu u trosnoj stambenoj zgradi Vilhelmine u opstini Penclauer Berg. Ovo je bila soba sa pogledom na sebe. Veliki zidni prozori otvarali su se direktno na balkon, i da nije bilo mrezastih zavesa, stanari zgrade preko puta mogli su da gledaju pravo u moju sobu. Dok smo se grlili na uzanom krevetu, Andrea se najednom odmakla, ustala, skinula svu odecu sa sebe, otisla do prozora i razmakla mrezaste zavese. Upalila je blestavo svetlo i vratila se k meni. Da je to bio, recimo, Oksford, bio bih mozda malo iznenadjen blestavim svetlom i razmaknutim zavesama. Ali ovo je bio Berlin, i prosto nisam nista mislio o tome. To jest, nisam mislio sve dok nisam saznao za ovaj dosje. Onda sam se setio tog trenutka i poceo sam da se pitam da li je Andrea radila za Stazi, i da li je tada razmakla zavese da bi neko iz stana preko puta mogao da nas fotografise. Mozda te fotografije vrebaju u ovoj fascikli koju je Frau Sulc vec pregledala. Sta je ono rekla? `Imate veoma zanimljiv dosje`. Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Političke prilike , Istočna Evropa Ostali naslovi iz oblasti: Politika

Odlično očuvana 348 strana 325 grama Knjiga obuhvata navažnije tekstove koje je Ćosić ispisao u pola veka, a odnose se na Kosovo. Ova nesvakidašnja hronika počinje beleškom priređivača, pišceve ćerke, koja objašnjava da je 2004. kada se kosovska drama približavala svom raspletu, ona radila na pripremanju Ćosićevih knjiga `Stvarno i moguće` i `Piščevi zapiši`, u kojima su joj zapali za oko tekstovi razmišljanja o kosvskom pitanju i srpsko-albanskim odnosima još od 1966. godine. Prvo poglavlje koje nosi datum 1968. posvećeno je Plenumu CK Srbije u maju te godine, kada je Ćosić zbog izlaganja o narušenim odnosima na Kosovu i Metohiji i prognoze kakva drama može nastati, isključen iz partije i od tada je `obeležen` kao srpski nacionalista. Slede poglavlja oznacena datumima 1981, i reragovanja Ćosića na poušaj `ustanka` Alabanaca na Kosovua, zatim sve godine od 1984. do 1990, tokom kojih je ovaj pisac i `homo politikus` pokazao da je angažovani intelektualac koji postavlja pitanja, traži ili nudi odgovore. Zatim dolaze ključen godine iz dekade devedesetih (`91,`92,` 93, `98, `99) od 2000 ima poneki zapis, govor, zabeleška iz svke godine sve do poslednjeg teksta koji je analiza nedavno postignuti briselski sporazum. H1

Opis proizvoda 'Proizvođač 4CARMEDIA Model: AUX-OP.01 Tip konektora AUX Adapter Konektor tip Džek 3,5mm Automobilski brend Opel Za modele automobila: Opel Astra 2004- > 2009 , Opel Tigra 2004- > 2009 , Opel Zafira 2005- > 2011 Opis Konektor je kompatibilan samo sa OPEL auto jedinicama sa aktivnim audio ulazom ( etiketa sa opisom na uređaju glave) neke od OPEL jedinice mogu zahtevati da aktivirate CD šaržer audio signal kroz TECH2 računarske usluge ( verzija softvera od 10.10.2007 je obavezna za ažuriranje ) u OPEL ovlašćenom servisnom centru . Fabrički radio prijemnik CD30 MP3 , CD70 Navi , CDC40 OPERA , DVD- 90NAVI Opel > Agila > 2000-2007 > CD 70 Navi Opel > Agila > 2000-2007 > CD30CD30 MP3 Opel > Agila > 2000-2007 > CDC 40 Opera Opel > Agila > 2000-2007 > DVD 90 Navi Opel > Antara > ab 2006 > CD 70 Navi Opel > Antara > ab 2006 > CD30CD30 MP3 Opel > Antara > ab 2006 > CDC 40 Opera Opel > Antara > ab 2006 > DVD 90 Navi Opel > Astra > H (ab 2004) > CD 70 Navi Opel > Astra > H (ab 2004) > CD30CD30 MP3 Opel > Astra > H (ab 2004) > CDC 40 Opera Opel > Astra > H (ab 2004) > DVD 90 Navi Opel > Combo > 2003-2010 > CD 70 Navi Opel > Combo > 2003-2010 > CD30CD30 MP3 Opel > Combo > 2003-2010 > CDC 40 Opera Opel > Combo > 2003-2010 > DVD 90 Navi Opel > Corsa > 2003-2006 > CD 70 Navi Opel > Corsa > 2003-2006 > CD30CD30 MP3 Opel > Corsa > 2003-2006 > CDC 40 Opera Opel > Corsa > 2003-2006 > DVD 90 Navi Opel > Corsa > ab 2006 > CD30CD30 MP3 Opel > Corsa > ab 2006 > DVD 90 Navi Opel > Meriva > ab 2005 > CD 70 Navi Opel > Meriva > ab 2005 > CD30CD30 MP3 Opel > Meriva > ab 2005 > CDC 40 Opera Opel > Meriva > ab 2005 > DVD 90 Navi Opel > Movano > 2003-2009 > CD 70 Navi Opel > Movano > 2003-2009 > CD30CD30 MP3 Opel > Movano > 2003-2009 > CDC 40 Opera Opel > Movano > 2003-2009 > DVD 90 Navi Opel > Signum > ab 2003 > CD 70 Navi Opel > Signum > ab 2003 > CD30CD30 MP3 Opel > Signum > ab 2003 > CDC 40 Opera Opel > Signum > ab 2003 > DVD 90 Navi Opel > Tigra > Twintop (ab 032005) > CD 70 Navi Opel > Tigra > Twintop (ab 032005) > CD30CD30 MP3 Opel > Tigra > Twintop (ab 032005) > CDC 40 Opera Opel > Tigra > Twintop (ab 032005) > DVD 90 Navi Opel > Vectra > C (ab 2005) > CD 70 Navi Opel > Vectra > C (ab 2005) > CD30CD30 MP3 Opel > Vectra > C (ab 2005) > CDC 40 Opera Opel > Vectra > C (ab 2005) > DVD 90 Navi Opel > Vivaro > 2006-2014 > CD 70 Navi Opel > Vivaro > 2006-2014 > CD30CD30 MP3 Opel > Vivaro > 2006-2014 > CDC 40 Opera Opel > Vivaro > 2006-2014 > DVD 90 Navi Opel > Zafira > ab 72005 > CD 70 Navi Opel > Zafira > ab 72005 > CD30CD30 MP3 Opel > Zafira > ab 72005 > CDC 40 Opera Opel > Zafira > ab 72005 > DVD 90 Navi'

edicija XX VEK NOVO van Lovrenović (1943, Zagreb), prozaist, esejist, novinar. Odrastao u Mrkonjić-Gradu, gimnaziju i filozofski fakultet završio u Zagrebu (južnoslavenske književnosti, jezik, etnologija). Radio u Mrkonjić-Gradu, potom u Sarajevu (urednik u reviji za kulturu Odjek, urednik u izdavačkim kućama Veselin Masleša i Svjetlost). Posle bega u maju 1992. s obitelji iz okupirane Grbavice, živeo do 1996. godine u egzilu u Zagrebu i u Berlinu. Nakon reintegracije Grbavice vratio se u Sarajevo. Objavio romane Putovanje Ivana Frane Jukića (1977) i Liber memorabilium (1994), kulturološke eseje Unutarnja zemlja, kratki pregled kulturne povijesti Bosne i Hercegovine (1998) i Bosanski Hrvati, esej o agoniji jedne evropsko-orijentalne kulture (2003), putopisnu prozu Sedam dana po Bosni u kolovozu godine 2008 (2009), te niz knjiga književno-kulturološke i političko-kroničarske esejistike. Za esej Ivo Andrić, paradoks o šutnji dobio je 2009. godine nagradu „Midhat Begić” PEN-a BiH. Knjiga Unutarnja zemlja prevedena je na nemački, češki, mađarski i engleski jezik. PREDGOVOR Prvi decenij Dvadesetprvoga vijeka vrijeme je u kojemu su pisani tekstovi uvršteni u ovu knjigu.[1] U njima je pečat svakodnevnice i uplitanja u nju vidljiv i namjeran. Horizont te svakodnevnice – bosanske i postjugoslavenske svakodnevnice početka Stoljeća – nizak je, tijesan i zamračen. Bosna, strašna žrtva raspada Jugoslavije, glavnih aktera toga raspada, te svojih unutarnjih bjesova, kao da se vratila u predemancipacijsko stanje, u nekakav zagubljeni, mrtvi rukavac Historije, iz kojega nikako da izbije na glavni put, u Svijet. Postala je ne-mjesto; u takvoj mjeri, da za ljubav i za suosjećanje s njezinom tragedijom treba premnogo snage i empatije, jer su i tragedija i suosjećanje uniženi, instrumentalizirani i politički unovčeni do rugla i do besmisla. Priznajući taj svijet, tu „zemlju mrke lepote” (Andrić) u potpunosti i bez ostatka svojim, autor se nada da će čitalac u ovim tekstovima primijetiti težnju da segnu iznad njegova niskog i mračnog horizonta, da istraže ili barem naslute bolje mogućnosti. U toj vrsti traganja, koje jest zakletost i strast, makar po tipu mišljenja i osjećanja bila skeptična i melankolijska, ni od kakve pomoći ne mogu biti ublažavajući mehanizmi. Lice stvarnosti neće prestati biti gorgonsko tako što od njega okrenemo vlastito. Istinska privrženost svojemu svijetu ima samo jedan oblik dostojan da mu se pokloni vjera: kritičnost, osviješteno odbacivanje iluzija i samoobmana, odbijanje jeftine utjehe i prazne nade. Krleža je bio dovoljno slobodan da ode do kraja: „Negacija je moj familijarni oblik prihvaćanja svijeta.” Pažnja: prihvaćanja! Duhovni mekušci, iluzionisti raznih vrsta, optimisti po zadatku, a nadasve dogmati patriotizma, ljubitelji Države i trubaduri Nacije – nalaze u tako svjedočenom pripadanju i prihvaćanju stotinu razloga da sumnjiče, anatemiziraju, izgone. Odatle sudari i konfrontacije, tekstovi i kontratekstovi. Bilo ih je u naznačenom Deceniju mnogo; ovdje su uvršteni samo oni najindikativniji. Nimalo nježni, rijetko koncilijantni – i oni su znak vremena i oblik pripadanja. Također, i znak čežnje za mogućnošću drukčijega komuniciranja: takvoga, u kojemu oštrina neslaganja neće proizvoditi uzajamno satiranje, nego će rađati intelektualnu radost ogledanja suprotstavljenih ili samo različitih ideja i argumenata jednoga u drugome. Jedva da se tomu možemo nadati, ništa nije važnije nego uvijek iznova pokušavati.

Autor - osoba Miklja, Dušan Naslov Amerika trbuh sveta / Dušan Miklja Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1993 Izdanje [2. dopunjeno izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Radnička štampa : Prosveta, 1993 (Beograd : Junior) Fizički opis 159 str. ; 20 cm Napomene Beleška o piscu: str. 159. Predmetne odrednice Sociologija – SAD Reč izdavača. Izdavač se odlučio na drugo izdanje knjige Dušana Miklje „Amerika trbuh sveta” iz više razloga. Najpre zbog toga što je prvo izdanje u – za naše prilike – velikom tiražu od pet hiljada primeraka u potpunosti rasprodato, ali još više zbog vrednosti same knjige i uzbudljivosti teme o kojoj govori. „Ova priča o Americi, kako je povodom prvog izdanja napisao urednik ’Prosvete’ Milisav Savić, bogatoj i moćnoj zemlji koja sve proždire, od robe do pameti, čita se u jednom dahu kao najlepša bajka o putovanju u svet koji u mnogo čemu podseća na one izmišljene i nepostojeće”. Od istog urednika potiče opaska da je to do sada najbolja knjiga objavljena kod nas o Americi. Za ovu priliku ona je osavremenjena i proširena novim poglavljem o „novom svetskom poretku”. Zanemarljive izmene u prvobitnom tekstu svedoče ne samo o postojanosti ocena već i o potrebi da se još jednom upoznamo sa skrivenim mehanizmima koji pokreću najveću svetsku silu ali i mnogobrojnim zupčanicima koji utiču na sudbinu cele planete. Smeša izuzetne obaveštenosti i ležernog i duhovitog, povremeno anegdotskog kazivanja, čine ovu knjigu zavodljivim štivom, što su uočili ne samo recenzenta i kritičari već i – rasprodajom prvog izdanja – oni od koje sudbina knjige najviše zavisi: ČITAOCI Sadržaj: I Trbuh sveta Ogrisci Velike jabuke Vavilonska kula naroda II Kultura novca Ekonomske i statusne cene Najveća znamenitost je imetak Četrdeset miliona radnih mesta Dolarska diplomatija Neutoljiva lakoća trošenja Isus Hristos super oglašivač Berzanski krah Privredni bumerang III Siromaštvo u obilju Podeljeni grad Američki san Izgnanstvo kao sudbina Epidemija droge Kodeks ”razumnog ponašanja” Postoji li mafija? Plastično seno i ”načitane” krave IV Zlatni polip Mecenstvo s razlogom Trgovački mostobran Najbolje i najgore Fauna metropole V Svrstavanje meteža Delikatna ravnoteža vlasti Ko vlada Amerikom? Sami u mnoštvu Postoji li narodni kapitalizam? Štampa kao bog Janus Ko bira predsednika? Poslovni i politički interesi Nezavisnost od sopstvene države Upravljači protiv vlade Partija emigranata i Partija Jenkija Ljudi ”žive u televizoru” Radnici po Marksu i Bronksu VI SAD kao ideološka zemlja Lov na veštice Privatan život javno je vlasništvo Davanja privida čvrstine čistom vetru Primenjeni Orvel ”Koričenje špijuna” VII Roboti i ljudi Stari novi Rim VIII Novi svetski poredak Dušan Miklja rođen je u Beogradu, gde se i školovao. Mnogo je putovao i boravio više godina u Africi, odakle je kao dopisnik izveštavao o dramatičnim istorijskim događajima. Lično je poznavao mnoge državnike, ali i gerilske vođe. Autor je zbirki priča Sultan od Zanzibara, Kosmopolitske priče, Bilo jednom u Beogradu, Hronika nastranosti, kao i njenih proširenih izdanja Dranje dabrova i Uloga jelovnika u svetskoj revoluciji, Potapanje Velikog ratnog ostrva, romana Put u Adis Abebu, Krpljenje paučine, Kraj puta i Njujork, Beograd, putopisno-esejističke proze Crni Sizif, Trbuh sveta i Putopisi po sećanju. U pozorištu mu je izvedena drama Orden, koja je na međunarodnom festivalu u Moskvi dobila nagradu za najbolji savremeni antiratni tekst. Hronika nastranosti prevedena je na engleski jezik. Na osnovu romana Njujork, Beograd napisao je scenario po kome je snimljen film. Isti roman dobitnik je nagrade „Zlatni Hit Libris“ za jedno od najčitanijih književnih dela. Napisao je i više publicističkih dela, istorijskih hronika i radio-drama. Bavi se i prevođenjem. Živi i radi u Beogradu kao nezavisni novinar i pisac. MG86 (N)

Autor - osoba Lopušina, Marko, 1951- = Lopušina, Marko, 1951- Naslov Mafije sveta / Marko Lopušina Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Knjiga-komerc, 2005 (Beograd : Knjiga-komerc) Fizički opis 343 str. : fotogr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPosebna izdanja / [Knjiga-komerc] (broš.) Napomene Tiraž 1.500 Beleška o autoru: str. 343 Bibliografija : str. 342. Predmetne odrednice Mafija Organizovani kriminalitet Prema procenama kriminologa i drugih eksperata za nezakonita poslovanja 21. vek će biti era kriminala. Ove procene su toliko pesimističke da se predviđa da će kriminalci, zavladati svetom, ako ih države u tome ne spreče. Neće biti ni malo slučajno ako u vreme Novog svetskog političkog poretka dobijemo i Novi svetski kriminalni poredak. U ovoj knjizi saznaćete sve o: Italijanskoj, američkoj, kineskoj, japanskoj, kolumbijskoj, ruskoj, albanskoj i jugoslovenskoj MAFIJI. Krajem devedesetih ispalo je da je podzemlje svuda oko nas. Prema procenama kriminologa i drugih eksperata za nezakonita poslovanja, 21. vek će biti vek kriminala. Ove procene su toliko pesimističke, da se predviđa da će kriminalci zavladati svetom ako ih države u tome ne spreče. Ovo je bio generalni utisak sa XI Međunarodnog kongresa kriminologa održanog 1995. godine u Budimpešti, na kome je učestvovalo preko 300 kriminologa, peneloga, pravnika i policajaca iz čitavog sveta. Ekspertski zaključak je bio da kriminal, krajem 20. veka, svuda u svetu beleži ogroman rast. Umnožavanje kriminala i kriminalaca je toliko da neke zemlje, poput Češke, SAD i Velike Britanije, danas imaju problema sa zatvorima prepunim osuđenika. A čitava planeta ima problema sa organizovanim kriminalom kao sve masovnijom profesijom. Mafijaši su nekada nosili bokser i revolver, a sada olovku i mobilni telefon. Mafija je danas organizovani sistem za nezakonito poslovanje, koji je uspeo toliko da se uzdigne da čak stvori i svoju globalnu infrastrukturu. Ovo nije novokomponovana bajka. Kumovi ruske, kineske, italijanske i kolumbijske mafije imali su 1992. godine prvi zajednički sastanak, najpre u Pragu, pa u Varšavi i u Cirihu. Na ovim samitima mafijaša postignut je dogovor o strateškom savezu mafija u ilegalnoj trgovini narkoticima, jer je to roba koja danas obezbeđuje najveći i najbrži profit. Sicilijanci su ponudili svoje iskustvo i znanje, kao i veze na tržištu droga; Rusi dobro obezbeđenje švercerskih kanala širom sveta; Kinezi svoju dilersku mrežu od Tokija preko Nju Delhija do Njujorka, a Kolumbijci su ponudili svoj kokain i bliskoistočni heroin, najboljeg kvaliteta, po najnižim mogućim cenama. Tako je nastala prva globalna mafijaška osovina. Pisac Marko Lopušina je 2004. godine u Srbiji od strane Udruženja novinara Srbije proglašen za najboljeg novinara. Godine 2014. za najboljeg publicistu kada je dobio nagradu „Dragiša Kašiković”. Imenovan je 2018. godine za počasnog doktora nauka Slobomir Univerziteta u Bijeljini. Rođen je 1951. godine u Raškoj, Srbija. Završio je osnovnu školu i gimnaziju u Brusu i Fakultet političkih nauka u Beogradu. Radio je u listu „Sekundarne sirovine” 1976. kao novinar i urednik, u listu „Zdravo” 1978. kao novinar, u magazinu „Intervju” od 1981. kao novinar, urednik, a 1997. bio i glavni urednik. A potom je bio urednik u magazinu „Profil” (do 1999) i lista „Nedeljni telegraf” (do 2008). Danas je penzioner i reporter „Ilustrovane politike”, „Večernjih novosti”, „Serbiane” iz Detroita, „Ogledala” iz Čikaga, „Srpskog glasa” iz Melburna, Srpskog radija u Los Anđelosu, Srpske zajednice u Mariboru. Saradnik je SANU i Matice srpske na Srpskoj enciklopediji, poglavlje o iseljenicima i dijaspori. Saradnik je Akademije Republike Srpske o Srbima u rasejanju u Enciklopediji Republike Srpske. Saradnik je Srpskog instituta u Vašingtonu i Matice iseljenika Srbije. Autor je Enciklopedije srpske dijaspore i još desetak knjiga o rasejanju, tajnim službama i tajnim društvima. Nosilac je Ordena Vuk Stefanović Karadžić države Srbije i drugih priznanja. Živi u Zemunu. MG75 (N)

Ubacivanje mapa u sve GPS uredjaje Mape Karte za fabricke navigacije ubacivanje mapa u navigaciju -softver 3D sa kućnim brojevima i komplet mapama Srbije i cele Evrope 2023 -kamionski program (odabir tezine, duzine, i broj osovina) -program za autobuse Prodaja Novih navigacija! Prodaj polovnih navigacija Zamena staro - za novo Otkup navigacija Servis 063/1974-684 NOVE GPS NAVIGACIJE, sa novim mapama srbije i cele evrope, glasovno navodjenje na srpskom, full pakovanje, novo, pismena garancija 24 meseci overena pecatom, moguca dostava vise modela. . , 4,3'',5",6'',7'' 5'' PRESTIGIO 5059 AKCIJA! ! ! 79 € CELA EVROPA i SRBIJA (*cena je bez mapa, sa mapama 65€ ) 5'' PRESTIGIO 5060 AKCIJA! ! ! 90 € CELA EVROPA i SRBIJA (*cena je bez mapa, sa mapama 85€ ) 5'' PRESTIGIO 5066 AKCIJA! ! ! 95 € CELA EVROPA i SRBIJA 5'' PRESTIGIO 5068 ! ! 100 € CELA EVROPA i SRBIJA (naslednik modela 5066/5057/5059) 5'' PRESTIGIO 5069 ! ! 110 € CELA EVROPA i SRBIJA (naslednik modela 5066/5067/5068) 7'' Blueberry 747 105 € CELA EVROPA i SRBIJA 7'' Blueberry 779 115 € CELA EVROPA i SRBIJA 7'' PRESTIGIO 7059 112 € CELA EVROPA i SRBIJA 7'' PRESTIGIO 7060 140 € CELA EVROPA i SRBIJA full pakovanje u orginal kutiji: - punjač za kola - vakum držač za šoferku - USB kabl (koristi se kao DATA kabl i kao KUĆNI punjač preko računara) - touch screen olovkica Mape za fabricke navigacije: -PEUGEOT i CITROEN RT3 RT4 RT5 Rt6, RNEG, SMEG, SMEG+, SMEGiV, NG4 -AUDI MMI 2G, RNS-E, MMI 3G HDD, MMI 2G HIGH, RNS-E, MMI 3G DVD, MMI 3G HDD i MMI 3GP/3G+. 3GPlus, RMC -VW, SEAT, SKODA RNS 510, RNS 810, RNS 310, RNS 315, RNS 850, MIB1, MIB2, Discover media -BMW PREMIUM, NEXT, MOTION, BUSINESS, PROFESSIONAL, HIGH -MERCEDES: Becker Map Pilot i Garmin Map Pilot , NTG1 , NTG2 , NTG2.5 , NTG3 , NTG3.5 , NTG4, NTG 4.5 , NTG 4.7, NTG5 -ALFA ROMEO, FIAT, LANCIA NIT G2, INSTANT NAV / RADIO NAV / BLUE& ME SD kartice. -RENAULT CARMINAT TOMTOM, TOMTOM LIVE, R-LINK, MEDIANAV STANDARD i EVOLUTION -NISSAN Connect 1, Connect 2 , Connect 3 -MAZDA Connect -SUZUKI Bosh SLDA -HONDA -TOYOTA U ponudi ima jos i polovnih naivigacija: 1. Medion 3.5 25€ 2. Prestigio 3.5 350 29€ 3. Medion 4.3 35€ 4. Garmin 3.5 nuvi 255 35€ 5. Xdrive 4.3 35€ 6. Weg 4.3 39€ 7. Prestigio 4300 4.3 39€ 8. Becker 4,3 39€ 9. Navigon 4.3 45€ 10. Becker 4,3+ 49€ 11. Medion 4.7 49€ 12. Prestigio 4150 49€ 13. Blueberry 5 49€ 14. Blueberry 7 60€ 15. Garmin 1390 70€ Kod nas su u ponudi iskljucivo ispravne i istestirane navigacije. Kompletne sa punjacem i nosacem! NE prodajemo poravljane i otvarane navigacije! Zato cete i razumeti malo vecu cenu u odnosu na konkurenciju koja prodaje navigacije koju su ljudi ostavljali pored kontenera po zapadnoj evropi. -softver 3D sa kućnim brojevima i komplet mapama Srbije i cele Evrope -Obavestenje o mestima na kojima su postavljene kamere i radari -mogucnost gledanja filmova, slika i muzike -meni navigacionog uredjaja je na SRPSKOM jeziku (birate muski ili zenski glas) Šaljemo i na kucnu adresu, navigacija stiže sutradan. NOVO, GARANCIJA, KVALITET ! POSTOJIMO VEC 16 GODINA! Najlepse bih Vas zamolio da ne saljete poruke, pozovite me da se sve lepo dogovorimo. Hvala 063/1974-684 tag: Gps navigacije, gps navigacija, ubacivanje mape, ubacivanje mapa, ubacivanje karte gps, azuriranja mape azuriranje mapa ubacivanje mapa u navigaciju, prodaja gps, prodaja navigacija, otkup gps, otkup navigacija, kamionski gps, kamionska navigacija, kamionske mape, kamion gps, kamion karte, autobus gps, autobus mape, Beograd , Zvezdara, Gps zvezdara

Ljubomir A. Đikanović : NIČIJA ZEMLJA , Obodsko slovo / Komovi Podgorica 2008, tvrdi povez, str. 224. Sadržaj na slici. Prevlaka; Rt Oštro ; Boka. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Novinar Ljubo Đikanović preminuo je 23. oktobra 2019. u 88. godini života, u Podgorici. Na vijest o odlasku Đikanovića, podsjećamo na djelo istaknutog novinara i publiciste koji je u jednom periodu plodonosne karijere sarađivao i sa „Danom”. U svijet žurnalizma otisnuo se 1954. godine započevši rad u Radio Titogradu. Godinu kasnije (1955) prelazi u Ured za informacije Izvršnog vijeća Crne Gore, gdje je jedno vrijeme obavljao dužnost zamjenika direktora. Od 1968. do 1993. bio je dopisnik „Politike” iz Podgorice i Crne Gore. Deset godina je bio dopisnik „NIN”-a. Sarađivao je sa „Omladinskim pokretom”, „Pobjedom”, „Titogradskom tribinom”, „Komunistom”, „Oslobođenjem”, Televizijom Crne Gore. Pisao je i za časopis „Čovjek i okolina” Jugoslovenskog savjeta za zaštitu životne sredine, izdanju „Politike” za inostranstvo. Đikanović je bio među onima koji su se prvi pozabavili Prevlakom i javno postavili pitanje - čija je Boka, kad je Hrvatska prije dvadesetak godina počela otvoreno da izražava pretenzije prema „nevjesti Jadrana” i spori pravo ostatka Jugoslavije, odnosno Crne Gore na jedan od izuzetno važnih kućnih pragova, na vratima koja se nikako ne mogu i ne smiju zatvoriti. U to vrijeme bio je dopisnik uglednog srpskog dnevnika „Politika”, iz Titograda. „Oslanjajući se na tada dostupne pravne i druge akte, on je u seriji tekstova počeo da dokazuje da oko Prevlake nema nikakvog spora ako će neko da poštuje ono što u tim dokumentima piše i što je nepobitna realnost: to je crnogorsko i Crna Gora nikako ne može zatvoriti jedan od najvažnijih izlaza i prozora u svijet. Tako, međutim, nije mislio tadašnji ministar inostranih poslova Crne Gore, koji je 1992. godine, negirao stanovišta novinara Đikanovića i ostalih na koje se on oslanjao i pozivao u svojim napisima. Iskusnog, postojanog i fanatično upornog novinarskog vuka to, međutim, nije deprimiralo niti navelo da odustane i tvrdnju jednog političara prihvati zdravo za gotovo. Iako već na završetku profesionalne novinarske karijere, on se mladalački, sa elanom i zanosom početnika i na temeljima ogromnog iskustva, prekaljen u mnogim bitkama za istinu i pravdu, latio istraživanja oko Prevlake, ne osvrćući se na politička nadgornjavanja i dnevno-politikantske kalkulacije i nagodbe režimskih garnitura sa jedne i druge strane, na licemjerna podilaženja i izvinjavanja i sitnošićardžijske dogovore i ustupke. Kao plod tog dugogodišnjeg rada, za sve vrijeme se tek gdjekad oglašavajući u javnosti na tu temu, Ljubomir Đikanović je napisao obimnu studiju, analitičnu i nepobitnim dokazima podastrtu, koju više niko ko se bude ozbiljno bavio problemom Prevlake ne može olako zaobići – ni istoričari, publicisti i novinari, a naročito ne političari i oni kojima padne u dio da na tom dijelu granice između Crne Gore i Hrvatske pobijaju granične međaše...” – zabilježio je publicista Budo Simonović, a objavio „Dan” povodom Đikanovićeve knjige „Ničija zemlja”. On dodaje da se generalno, Ljubomir Đikanović u toj knjizi, čini se, ponajviše od svih koji su se do sada bavili ovim pitanjem primakao istini o Prevlaci. Đikanović je ovjenčan vrijednim priznanjima za svoj rad: Nagradom oslobođenja Cetinja; nagradom za životno djelo „Veljko Vlahović” Udruženja novinara Crne Gore i nagradom za životno djelo Saveza novinara SFR Jugoslavije; Zlatnom plaketom „Politike”; Ordenom zasluge za narod sa srebrnom zvijezdom; „Pančićeve omorike”; poveljom Pokreta gorana Crne Gore i SFRJ, poveljom Pokreta gorana Srbije, poveljom Savezne konferencije SSRN.

61357) ŠKORPIONI dizajn zločina , Jasmina Tešanović , VBZ Beograd 2009 , Psiholozi kažu da čovjek suočen s neugodnom istinom prolazi kroz četiri faze – poricanje, bijes, racionalizacija i depresija – prije nego um uspije prihvatiti neizbežno. Snimke iz Trnova pokrenule su taj proces u kolektivnoj svijesti Srba. I dok Srbija prolazi kroz svoje faze, otvaraju se nova, još neugodnija pitanja. Da je riječ o jednoj snimci, jednoj jedinici i jednom zločinu, sve bi bilo lakše probaviti. Srebrenica je bila najteži zločin u bosanskom ratu, ali ne i jedini, a Škorpioni nisu bili jedini koji su mučki ubijali. Ipak, uloga ove postrojbe u Slavoniji, Srebrenici i Cazinskoj krajini, kao i njena pozicija unutar srpskog policijskog podzemlja, daje povoda da se povijest njihovog `junačkog vojevanja` podrobnije ispriča. Iz predgovora Dejana Anastasijevića `Oduvijek sam znala da moja mama ne voli kako se oblačim, a Specijalni sud za ratne zločine u Beogradu ima ukus moje mame. Svih ovih mjeseci, policajac na ulazu odgovoran za naše ponašanje, nas, male grupe žena koje smo povezane sa žrtvama ili zločincima, grdi ako žvaćemo žvaku, ako glasno jecamo, grdi nas šta god da radimo. Sad me zaustavlja, moja majica nije pristojna. Prevelik dekolte. Sandale su definitvno zabranjene u sudu, ali ovo što ja imam na nogama proći će. Dužina rukava je OK, kaže, ali... Pokušavam ga uvjeriti da ni u ludilu neću iznenada razotkriti svoje rame usred suđenja, ali on mi ne vjeruje. U tom trenutku, jedna Škorpionka nudi mi pomoć. Suknja joj je kraća od moje ali ima zihericu kojom zakopčava moj dekolte. Tada Škorpionka i policajac razmenjuju tople osmjehe. Ja kažem, sljedeći put obući ću burku... pravila su pravila, ne shvaća moju opasku.` Jasmina Tešanović mek povez, format 15,5 x 23,5 cm , latinica, ilustrovano, 166 strana

PRIKLJUČENIJA LUTAJUĆEG BELGIJANCA - Fransoa Žongen Izdanje: RADIO B92 Beograd, 1997. F: 15x22 cm O: 106 str Mek povez, latinica. S3 Knjiga je potpuno N O V A, neotvorena. U kome prevodilac upozorava čitaoca na skepticizam koji bi mogao da ga obuzme dok čita ovo delo, s obzirom na upravo paradoksalan karakter izvesnih u njemu opisanih situacija. Priča se desava u Belgiji, severnoj zemlji zapadne Evrope čija je teritorija predstavljena u svim atlasima, na svim kartama i mapama sveta, ali u čije stvarno postojanje većina njenih stanovnika odavno sumnja. Priča se dešava u Belgiji, ali kritički čitalac ima pravo da sebi smesta postavi pitanje da li Belgija uopšte postoji? Više međunarodnih ugovora, izgleda, dokazuje određenu političku realnost od nekih 30.500 km2 koja se proteže (u smeru kazaljke na satu) između Francuske, Severnog mora, Holandije, Savezne Republike Nemačke i Velikog vojvodstva Luksemburg (zemlje još manjih proporcija, no čija je legitimnost izgleda daleko manje osporavana). Tako to proilazi iz Londonskog (1831), Versajskog (1919), Rimskog (1957), Mastrihtskog (1991) ugovora, od kojih ova dva poslednja imaju u svakom slučaju za krajnji, ali ipak glavni cilj nestajanje Belgije u jednom puno širem, no isto tako nebuloznom entitetu nazvanom Evropa. U poštovanja vrednom udruženju istoričara veoma žestoka kontroverza deli pristalice i protivnike stvarnog postojanja Belgije.U poređenju s njom rasprava o identitetu Gvozdene maske izgleda kao ljupko mlaćenje prazne slame. Pristalice tako smatraju da počeci Belgije sežu najmanje u eru praživotinja kao što to potvrđuju otkrića kostiju na njenoj teritoriji ili barem na njenom frankofonskom delu (majmunske kosti iz Spija ili Jurske kosti iz Bernisara). Ova nijansa nije lišena političke konotacije i na nju ćemo imati prilike da se vratimo. Oni isti koji laskaju pradedovskom karakteru Belgije takođe uporno navode izjavu Julija Cezara prema kojoj horum omnium, fortissimi sunt Belgae. Što se za čitaoce prvenstveno helenističke tradicije (mogu li se oni zbog toga kuditi?) može prevesti kao Od svih naroda Galije, belgijanci su najhrabriji i što je dovoljno da se danas dokaže: 1) dosledno potvrđeno postojanje Belgije; 2) njena superiornost nad susednim narodima; 3) uvek realna sklonost Belgijanaca da izvan svojih granica potraže legitimitet koji ne uspevaju da ostvare intra muros. Da zadržimo stil... Tom autoritativnom argumentu, negatori Belgije suprotstavljaju: 1)odsustvo verodostojnosti tvrdnji pomenutog generala, koje je u to doba do te mere bilo ustanovljeno da se nedugo potom odlučilo da se on definitivno ućutka kako bi se budućim generacijama prenela istorijska istina. 2) važnost konstatacije da je Cezar govorio o Belgijancima, a ne o Belgiji, što ide u prilog tezi o postojanju neke ljudske grupe koja je u prošlosti nosila to ime, ali što ipak ne dokazuje postojanje neke njoj odgovarajuće zemlje. I ti isti, istovremeno uzvraćajući, podvlače kako je 1913. jedan slavni političar pisao tadasnjem šefu države: Gospodine, nema više Belgijanaca, dokazujući time da ako su u jednom trenutku i mogli postojati- quod est demonstrandum- Belgijanci danas pripadaju mitologiji prošlosti na isti način kao Argonauti ili stanovnici Atlantide. Čak i pre sto ste mogli reagovati na taj ipak prostački argument oni vam zadaju poslednji udarac, podmuklo otkrivajući da Ustav zvan belgijski iz 1931. (modifikovan 1895, 1918,1967,1970,1980,1983,1989. i 1993. i trenutno podesan da ponovo bude korigovan amandmanima) daje potomku pomenutih šefova države (uzgred budi rečeno uveženom iz inosranstva 1831. za velike pare) titulu kralj belgijanaca, a ne kralj Belgije.To uveliko odaje sumnje koje i sami ustavotvorci gaje prema realnosti političkog entiteta za čije su se sukcesivno stvaranje i razaranje sami pobrinuli. Ovo kratko upozorenje ne bi bilo kompletno da čitaocu nije precizirano kako je, pored pristojne količine sportskih i književnih titula dodeljenih nekima od njenih državljana, sama Belgija, tokom poslednjih dvadeset godina, dobila dve značajne nagrade. Srebrna medalja (ex-aequo sa Kiprom, zlato je pripalo Libanu a bronza Italiji ) na takmičenju Pjer Mendes-Frans u nestabilnosti vlade, i prva nagrada u svim kategorijama na Svetskom prvenstvu u bizarnim ustavima, koju je osvojila plasiravši se daleko ispred Švajcarske i Rusije, i uz čestitke žirija za posebno razvijenu promenljivost temeljnog zakona. Priča se, dakle, dešava u Belgiji.

Fransoa Žongen : PRIKLJUČENIJA LUTAJUĆEG BELGIJANCA , Radio B92 Beograd 1997, str. 108. Očuvanost 4. Priča se desava u Belgiji, severnoj zemlji zapadne Evrope čija je teritorija predstavljena u svim atlasima, na svim kartama i mapama sveta, ali u čije stvarno postojanje većina njenih stanovnika odavno sumnja. Priča se dešava u Belgiji, ali kritički čitalac ima pravo da sebi smesta postavi pitanje da li Belgija uopšte postoji? Više međunarodnih ugovora, izgleda, dokazuje određenu političku realnost od nekih 30.500 km2 koja se proteže (u smeru kazaljke na satu) između Francuske, Severnog mora, Holandije, Savezne Republike Nemačke i Velikog vojvodstva Luksemburg (zemlje još manjih proporcija, no čija je legitimnost izgleda daleko manje osporavana). Tako to proilazi iz Londonskog (1831), Versajskog (1919), Rimskog (1957), Mastrihtskog (1991) ugovora, od kojih ova dva poslednja imaju u svakom slučaju za krajnji, ali ipak glavni cilj nestajanje Belgije u jednom puno širem, no isto tako nebuloznom entitetu nazvanom Evropa. U poštovanja vrednom udruženju istoričara veoma žestoka kontroverza deli pristalice i protivnike stvarnog postojanja Belgije.U poređenju s njom rasprava o identitetu Gvozdene maske izgleda kao ljupko mlaćenje prazne slame. Pristalice tako smatraju da počeci Belgije sežu najmanje u eru praživotinja kao što to potvrđuju otkrića kostiju na njenoj teritoriji ili barem na njenom frankofonskom delu (majmunske kosti iz Spija ili Jurske kosti iz Bernisara). Ova nijansa nije lišena političke konotacije i na nju ćemo imati prilike da se vratimo. Oni isti koji laskaju pradedovskom karakteru Belgije takođe uporno navode izjavu Julija Cezara prema kojoj horum omnium, fortissimi sunt Belgae. Što se za čitaoce prvenstveno helenističke tradicije (mogu li se oni zbog toga kuditi?) može prevesti kao Od svih naroda Galije, belgijanci su najhrabriji i što je dovoljno da se danas dokaže: 1) dosledno potvrđeno postojanje Belgije; 2) njena superiorno st nad susednim narodima; 3) uvek realna sklonost Belgijanaca da izvan svojih granica potraže legitimitet koji ne uspevaju da ostvare intra muros. Da zadržimo stil... Tom autoritativnom argumentu, negatori Belgije suprotstavljaju: 1)odsustvo verodostojnosti tvrdnji pomenutog generala, koje je u to doba do te mere bilo ustanovljeno da se nedugo potom odlučilo da se on definitivno ućutka kako bi se budućim generacijama prenela istorijska istina. 2) važnost konstatacije da je Cezar govorio o Belgijancima, a ne o Belgiji, što ide u prilog tezi o postojanju neke ljudske grupe koja je u prošlosti nosila to ime, ali što ipak ne dokazuje postojanje neke njoj odgovarajuće zemlje. I ti isti, istovremeno uzvraćajući, podvlače kako je 1913. jedan slavni političar pisao tadasnjem šefu države: Gospodine, nema više Belgijanaca, dokazujući time da ako su u jednom trenutku i mogli postojati- quod est demonstrandum- Belgijanci danas pripadaju mitologiji prošlosti na isti način kao Argonauti ili stanovnici Atlantide. čak i pre sto ste mogli reagovati na taj ipak prostački argument oni vam zadaju poslednji udarac, podmuklo otkrivajući da Ustav zvan belgijski iz 1931. (modifikovan 1895, 1918,1967,1970,1980,1983,1989. i 1993. i trenutno podesan da ponovo bude korigovan amandmanima) daje potomku pomenutih šefova države (uzgred budi rečeno uveženom iz inosranstva 1831. za velike pare) titulu kralj belgijanaca, a ne kralj Belgije.To uveliko odaje sumnje koje i sami ustavotvorci gaje prema realnosti političkog entiteta za čije su se sukcesivno stvaranje i razaranje sami pobrinuli. Ovo kratko upozorenje ne bi bilo kompletno da čitaocu nije precizirano kako je, pored pristojne količine sportskih i književnih titula dodeljenih nekima od njenih državljana, sama Belgija, tokom poslednjih dvadeset godina, dobila dve značajne nagrade. Srebrna medalja (ex-aequo sa Kiprom, zlato je pripalo Libanu a bronza Italiji ) na takmičenju Pjer Mendes-Frans u nestabilnosti vlade, i prva nagrada u svim kategorijama na Svetskom prvenstvu u bizarnim ustavima, koju je osvojila plasiravši se daleko ispred Švajcarske i Rusije, i uz čestitke žirija za posebno razvijenu promenljivost temeljnog zakona. Priča se, dakle, dešava u Belgiji.

Opis proizvoda Karakteristike: Model: KT-AD12 Brend: KETTZ Auto konektor tip antenski Adapter fakra Adapter za antenu Fakra (M) do DIN 150 Ohm (radio modeli kao što su Alpine, JVC, Kenwood, Pioneer ili Sony) Omogućava priključak auto-uređaja sa DIN priključkom na originalnu antenu vozila sa Fakra vezom. Adapter je kompatibilan sa sledećim priključcima: Alfa Romeo 147 2006> Alfa Romeo 159 2006> Alfa Romeo 8C 2008> Alfa Romeo Brera 2006> Alfa Romeo Giulietta 2010> Alfa Romeo GT 2004> Alfa Romeo Mito 2008> Alfa Romeo Mito 2014> Alfa Romeo Spider 2007> Audi A1/Quattro (8X) 2011> BMW 1 Series (E87,E88) 2004> BMW 1 Series Coupe (E82) 2007> BMW 3 Series (E36/5 Compact) 1996> BMW 3 Series (E46) 1999> BMW 3 Series (E90,E91,E92) 2005> BMW 5 Series (E39) 2001> BMW 5 Series (E60,E61) 2004> BMW 7 Series (E65,E66) 2002> BMW X3 (E83) 2004> BMW X5 (E53) 2000> Chevrolet Cruze 2009> Chrysler Crossfire 2003> Citroen Berlingo/Multispace 2008> Citroen C1 Facelift 2009> Citroen C3 2006> Citroen C3 2009> Citroen C4 2004> Citroen C4 Picasso 2007> Citroen C5 2004> Citroen C5/Tourer 2008> Citroen C6 2006> Citroen C8 2005> Citroen Dispatch 2007> Dacia Sandero 2008> Farbio GTS 2008> Ford B-Max 2012> Ford C-Max 2006> Ford C-Max/Grand C-Max 2010> Ford Fiesta Mk5 II 2006> Ford Fiesta Mk6 2008> Ford Fiesta Mk6 II 2010> Ford Focus Mk2 2004> Ford Focus Mk3 2007> Ford Galaxy 2006> Ford Ka 2009> Ford Kuga 2008> Ford Mondeo Mk3 II 2004> Ford Mondeo Mk4 2007> Ford S-Max 2006> Ford Transit 2006> Ford Transit Connect 2007> Ginetta F400 2010> Jaguar X Type 2001> Land Rover Discovery 3 2004> Land Rover Range Rover/Sport/Vogue 2005> Mercedes Benz A Class (W169) 2005> Mercedes Benz B Class (W245) 2005> Mercedes Benz C Class (W203) ISO 2000> Mercedes Benz C Class (W203) QL 2004> Mercedes Benz C Class (W204) 2007> Mercedes Benz CL Class (W216) 2008> Mercedes Benz CLK (W209) 2003> Mercedes Benz CLS (W219) 2006> Mercedes Benz E Class (W211) 2003> Mercedes Benz E Class (W212) 2009> Mercedes Benz G Class (W463) 2006> Mercedes Benz M Class (W164) 2005> Mercedes Benz R Class (W251) 2006> Mercedes Benz S Class (W221) 2006> Mercedes Benz SL Class (R230) 2002> Mercedes Benz SLK (R171) 2004> Mercedes Benz SLK (R171) Facelift 2006> Mercedes Benz SLR Mclaren (R199) 2003> Mercedes Benz Sprinter (NCV3) 2006> Mercedes Benz Vaneo (W414) 2002> Mercedes Benz Viano (W638) 2004> Mercedes Benz Viano (W639) 2006> Mercedes Benz Vito 2015> Mercedes Benz Vito (W639) 2004> MINI Clubman (R55) 2007> MINI Convertible (R52) 2004> MINI Cooper S (R53) 2001> MINI Cooper/S/Works (R56) 2006> MINI One (R50) 2001> Nissan NV400 2015> Peugeot 1007 2005> Peugeot 207 CC/GTi/SW 2006> Peugeot 3008 VTi/HDi 2009> Peugeot 308 CC/SW 2007> Peugeot 4007 2007> Peugeot 407 Coupe 2007> Peugeot 407 Saloon/SW Estate 2004> Peugeot 5008 2010> Peugeot Bipper 2008> Peugeot Boxer 2006> Peugeot Expert & Expert Tepee 2007> Peugeot Partner Tepee 2008> Peugeot RCZ Coupe 2010> Renault Koleos 2008> Renault Master 2015> Renault Megane Mk3 2006> Renault Megane Mk4 2008> Renault Scenic Mk3 2009> Seat Altea 2004> Seat Altea XL 2007> Seat Cordoba 2003> Seat Exeo 2007> Seat Ibiza 2009> Seat Leon 2005> Seat Toledo 2004> Skoda Fabia 2007> Skoda Octavia 2004> Skoda Roomster 2006> Smart ForTwo 2007> Opel Agila 2008> Opel Antara 2006> Opel Astra Mk5 & VXR (H) 2004> Opel Astra Mk6 & VXR (J) 2010> Opel Corsa C (Facelift) 2004> Opel Corsa D & VXR 2007> Opel Corsa D (Facelift) 2011> Opel Insignia/Sports Tourer & VXR 2009> Opel Meriva 2003> Opel Meriva 2010> Opel Monaro 2004> Opel Signum 2004> Opel Tigra 2005> Opel Vectra 2002> Opel Vectra/VXR 2004> Opel Vivaro 2015> Opel Vivaro Van 2002> Opel Vivaro Van 2011> Opel VXR8/Bathhurst S 2007> Opel Zafira & VXR 2005> Volkswagen California 2005> Volkswagen EOS 2006> Volkswagen Fox (5Z) 2006> Volkswagen Jetta (1K) 2006> Volkswagen Passat/Estate (B6) 2005> Volkswagen Transporter Van T5 (7E) 2010> Volkswagen Transporter Van T5 (7H) 2003>

Dimitrije Tucović Izabrani spisi Meki povez Knjiga I O autoru Димитрије Туцовић (Гостиље, код Чајетине, 13. мај 1881 — Враче брдо, код Лајковца, 20. новембар 1914) био је правник, политичар, новинар и публициста, као и истакнути вођа и теоретичар социјалистичког покрета у Србији и један од оснивача Српске социјалдемократске партије (ССДП).Прва сазнања о социјализму добио је у Ужичкој гимназији од свог друга Радована Драговића. Школовање је наставио 1899. у Београд, где је такође наставио са радом на пропагирању социјализма. Године 1901, након обнављања Београдског радничког друштва, формирао је социјалистичку групу великошколаца и постао члан Управе радничког друштва са жељом да ради на формирању модерних синдиката. Током 1902. и 1903. био је организатор неколико демонстрација против режима краља Александра Обреновића, због чега је морао да емигрира.Након Мајског преврата, вратио се у Србију и августа 1903. учествовао у оснивању Српске социјалдемократске странке (ССДС). Тада је постао уредник страначког листа Радничке новине. На Другом конгресу Радничког савеза и ССДС 1904. одржао је реферат о синдикалним организацијама. Године 1906. је дипломирао право на Београдском универзитету, након чега је отишао у Беч на специјализацију, али се 1908. вратио у Србију и исте године био изабран за секретара ССДС.Почетком 1910. је у Београду организовао Прву балканску социјалистичку конференцију, на којој је покренута идеја о стварању Балканске федерације. Исте године је покренуо теоријски часопис Борба, чији је био главни уредник. Као представник ССДП учествовао је на многим међународним радничким конгресима и скуповима. На међународном плану, ССДП је била чланица Друге интернационале, а он је сарађивао са многим истакнутим личностима попут Розе Луксембург. На Међународном социјалистичком конгресу у Копенхагену, августа 1910. одржао је значајан говор у коме је критиковао социјалисте западних земаља због њиховог држања поводом аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. У полемици са аустријским социјалистом Карлом Ренером указао је на колонијално-поробљивачку политику Аустроугарске.Као резервни официр током 1912. и 1913. учествовао је у Првом балканском рату и војном походу у Албанији. Своја неслагања са овом политиком изнео је у књизи Србија и Арбанија, где се супротставио освајачким плановима Владе Николе Пашића, оцењујући их као империјалистичке. Након повратка из војске поново се посветио раду у радничком покрету, а 1914. је члан Међународног социјалистичког бироа.Непосредно пред почетак Првог светског рата, отишао је у Берлин са циљем да докторира, али се одмах по избијању рата вратио у Србију и ступио у Српску војску. Као резервни капетан друге класе, погинуо је у току Колубарске битке, на Враче брду у околини Лазаревца. Након смрти, његови посмртни остаци су чак пет пута сахрањивани на разним локацијама, а 2016. су пренете у Алеју великана на Новом гробљу. Године 1974. снимљена је телевизијска серија о његовом животу.Написао је неколико брошура и збирки репортажа, међу којима су — За социјалну политику, У изборну борбу, Порези: једна жалосна глава у политици српске буржоазије, Србија и Арбанија и др. Писао је за многе иностране новине и часописе, а преводио је дела Маркса, Бебела и Кауцког.БиографијаРођен је 13. маја[а] 1881. у Туцовићима, засеоку златиборског села Гостиље, код Чајетине, где се данас налази његова родна кућа. У време његовог рођења, кроз ово село пролазио је пут којим се од Ужица путовала према Санџаку, Црној Гори и Херцеговини. Како је многим путницима било згодно да заноће управо у овом селу, оно је прозвано Гостиље. Као и већина становништва ужичког краја, породица Туцовић је водила порекло из црногорских и херцеговачких крајева.[б] Били су познати као бистри и разборити људи и трудили су се да школују своју децу, више него остали Гостиљци, али и Златиборци, па су у неколико генерација дали велики број свештеника, учитеља, правника и др. Димитрије је на рођењу добио име свога деде који је био свештеник, а жеља његовог оца је била да и он кад порасте настави породичну традицију и буде свештеник.[3]Димитријев отац Јеврем Туцовић је веома млад завршио богословију, али се није могао одмах запопити, па је извесно време радио као учитељ у Карану и Ариљу. Након што се у тридесетој години оженио Јефимијом Цицварић, ћерком богатог трговца Јована Цицварића из Никојевића, добио је парохију. У периоду од 1874. до 1890, Јеврем и Јефимија су изродили осморо деце, пет синова и три кћери — Владимира, Мару, Јеленку, Чедомира, Димитрија, Стевана, Косту и Драгицу. Најмлађа ћерка Драгица је рођена у Ужицу, а сви остали у Гостиљу. Двојица од петорице браће Туцовић су рано преминули — Коста као трогодишњи дечак, а Чедомир као ученик четвртог разреда Ужичке реалке. Поред Димитрија, у историји су остала забележена и његова два брата, официри Владимир и Стеван Туцовић.

Jasmina Tešanović: BALKAN NE POSTOJI, Feministička 94 Beograd 2004, str. 160. Publicistika; Feminizam; Druga Srbija. Očuvanost 4. Јасмина Тешановић (Београд, 7. март 1954) је политичка активисткиња, књижевница и феминисткиња. Поред учешћа у покретима Жене у црном и Ружичасти код, бави се превођењем и режијом. Садржај Биографија Јасмина Тешановић је рођена у Београду, у Југославији, 7. марта 1954. Њена мајка, Вера Стефановић Тешановић је по професији била педијатар, а отац Гојко Тешановић инжењер и економиста. Обоје су били политички активни у Савезу комуниста Југославије Јосипа Броза Тита. Као дете, Јасмина се заједно са родитељима преселила у Каиро, у Египат, где је похађала основну школи Порт Саид на енглеском језику. У Каиру је похађала часове клавира са хрватском пијанисткињом Мелитом Лорковић. Године 1966. заједно са родитељима се преселила у Милано, у Италији, где је наставила школовање у међународној британској школи. Године 1971. је уписала Универзитет у Милану, где је студирала право две године, а након тога се преписала на студије драмске уметности.[1] Дипломирала је 1976. са тезом на тему Андреја Тарковског. Године 1975. преселила се у Рим, где је живела са глумицом Лауром Бети, где се спријатељила са Пјером Паолом Пазолинијем. Године 1978, заједно са Жараном Папић и Дуњом Блажевић, организовала је прву феминистичку конференцију у источној Европи доводећи разне италијанске феминисткиње, попут Дачие Марајини, Ане Марије Бети и Летиције Паилоци у Југославију. Међународна конференција је била осуђена од стране владајуће Комунистичке партије, као покушај увоза западне идеологије у земљу. Снимила је пар видео перформанса са Студентским културним ценром Београда, као и кратке филмове заједно са Радославом Владићем. Преводила је италијанске књижевнике попут Итала Калвина, Елзе Моранте и Алберта Моравије, те објавила Антологију италијанске приповетке у оквиру Југославије. Радила је као заменица режисера и писца Живојина Павловића на филму Задах тела, који је освојио главне награде на Филмском фестивалу у Пули 1983. На почетку ратова деведестих, постала је антиратна активисткинја против режима Слободана Милошевића: Жене у црном, Женске студије и сл. Заједно са Славицом Стојановић је 1994. године отворила непрофитну издавачку кућу „Феминистичка 94“. Прва књига есеја Јасмине Тешановић, „Невидљива књига“ постала је манифест алтернативне српске феминистичке/пацифистичке културе. Од тада је објавила неколико књига и збирки есеја преведених на неколико језика. Ауторка је широко распрострањеног „Дневника политичког идиота“, дневника написаног за време рата током 1999. на Косову. Када је 2004. године додељена главна Хирошима награда за мир и културу Борки Павићевић, српске књижевнице и мировне активисткиње, Биљана Србљановић и Јасмина Тешановић су добиле додатне награде, као, такорећи, другопласиране. Јасмина Тешановић је чланица норвешког ПЕН центра. Дела ствара на три језика: енглеском, италијанском и српском. Приватни живот Јасмина Тешановић има кћерку Ксенију из брака са песником Рашом Ливадом. Током деведесетих година, била је удата за новинара и писца Душана Величковића. Године 2005, удала се за америчког научно-фантастичног писца Бруса Стерлинга.

podvlačena The World Cities was first published in 1966 with a second edition in 1977 and a third in 1984. A simple basic structure was maintained across editions consisting of a first chapter defining and contextualizing world cities, followed by a series of chapters on selected world cities describing their economic and spatial structures and the planning policies devised to meet their special metropolitan problems, and concluding with a glimpse into metropolitan futures and possible planning responses. In the first two editions there are seven world city case studies: London, Paris, Randstad Holland, Rhine-Ruhr, Moscow, New York, and Tokyo; in the third edition the list is increased to eight by adding Hong Kong and Mexico City and omitting Rhine-Ruhr. The latter decision is not due to substantive concerns but is simply pragmatic ‘for reasons of space’ (Hall 1984, 3). Revisions across editions of the two general chapters differ in degree. Changes to the first chapter are largely updating information and context with, importantly, the definition of world cities remaining constant. In the final chapter, the changing context identified earlier is deemed to require rather more substantial changes to discussion of metropolitan futures. Although the case studies are fascinating in their own right as succinct statements of city successes generating problems and stimulating planning coping policies, in this short essay I focus on the two general chapters largely from the first edition but with reference to changes in the third edition as and when necessary. My main concern is to understand why a book of the 1960s remains an important marker on the route towards contemporary research on cities in globalization. All research and writing has to be of its time; you can only know previous and existing subjects and contexts, and the literatures that describe and attempt to explain those subjects and contexts. In this case Hall (1966) draws on information and ideas about large cities and changing employment structures (white collar jobs replacing blue collar, office replacing factory) that appear to favour the growth of those cities – chapter 1 is entitled ‘The metropolitan explosion’. At the heart of this work there is an interplay between the empirical and the normative: how to accommodate the additional population resulting from the demographic growth of cities, which affects their spatial structures resulting in a need for city and regional planning to create satisfactory outcomes. But the key point is that he is sensitive to temporal dynamics in his evaluations and interpretations. Thus London’s green belt, perhaps the city’s most influential contribution to postwar metropolitan planning, is understood as a prewar conception of a city not expected to grow and therefore limiting London arbitrarily to its late 1930s extent. Hence Hall favours green wedges (Randstad, Paris) to green belts (London, Moscow) as the more suitable planning response in a time of growth. The first edition of the book appears towards the end of the postwar boom and by the third edition the world economy is in the midst of a new downturn. The new context is one of demographically declining world cities with growth now represented by his new selections Hong Kong and Mexico City. Although Hall’s work embodies big picture dynamics this leads him to become curiously out of sync with the narrowing dynamics of his academic discipline geography. In his description of what defines a world city he provides a place-based synthesis of attributes and functions that is a tribute to geography’s tradition of regional synthesis. This is his amalgam of characteristics that blend together to constitute a world city (Hall 1966, pp. 7-8): Major political centres encompassing governments, international authorities, important professional organizations, trade unions, employers federations, and headquarters of major companies Trade centres encompassing imports and exports through great ports, the focus of road and rail routes, and sites of important international airports Leading banking and financial centres encompassing central banks, trading banks headquarters, big insurance offices and specialist financial services Professional service centres encompassing major hospitals, the law profession next to national courts, leading universities, specialist research centres for sciences and the arts, national libraries and museums, publishers of books, newspapers and journals, and centres of radio and TV networks Luxury consumption centres encompassing expensive goods and services, great departmental stores and specialist shops Entertainment centres encompassing opera houses, theatres, concert halls, restaurants, cinemas, and night clubs World cities are clearly very special places fusing the highest levels of urban work and living. But Hall’s synthetic thinking was a far cry from the traditional regional geography school that sought out the bounding of national rural landscapes to extol ‘man-land’ relations and thereby write the work of cities out of the script (Wrigley 1965, Taylor 2003). For traditional geographical synthesizers, Hall was focusing on the wrong type of region: metropolitan, inherently uninteresting, and best ignored. In any case by the time Hall was writing of world cities, regional geography was on the wane with ‘systematic’ geography coming to the fore to promote specialization in human geography. In the newly emerging urban geography, a theory of rural marketing called central place theory was converted into description of ‘national urban systems’ to accommodate large cities (Berry 1964, Berry and Horton 1970, Bourne 1975, Bourne and Simmons 1978). This work neatly arrayed cities into national urban hierarchies thus writing non-local trade (‘horizontal’ movements of commodities and services in their various forms) largely out of urban geography (Taylor et al 2010). Hence Hall was out of sync in urban geography not just through his synthetic view of cities, but also through his comparative approach treating major cities outside restrictive central place vertical spatial relations.

knjiga je NOVA nekorišćena izdavač: Ldij - Veternik, 2000. god. Broširan povez, 24 cm. 320 str. Članci i reagovanja iz štampanih i elektronskih medija povodom bombardovanja Srbije 1999. godine od strane NATO alijanse. NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil)),[6] u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo,[7] bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata. Intervencija NATO-a je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše Sporazum iz Rambujea. NATO je 24. marta 1999. godine u 19:45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen. Nezvanično se procenjuje da je poginulo između 1200 i 4000 civila i da je ranjeno više od 12.000 lica.[8] Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih nealbanaca. Nakon ovog i drugih ratova tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi.[9] Kosovski Albanci su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova jednostrano proglasili nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije, što Srbija i okvirno polovina država članica UN ne priznaju. Procene o gubicima NATO pakta veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila,[10] dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko 100 letelica različitih tipova).[11] Pozadina NATO bombardovanje SRJ Hronologija Rat na Kosovu i Metohiji Zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji (1998-1999) NATO snage Snage VJ Vojni gubici Civilne žrtve Šteta Kumanovski sporazum pru Glavni članci: Velika Albanija i Rat na Kosovu i Metohiji Sukobi OVK i srpskih snaga bezbednosti Već sredinom juna 1998. vojni ministri članica NATO-a zatražili su da se „obustavi nasilje” na Kosmetu, a u protivnom, zapretili su vojnim napadom.[12] Istovremeno Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali nije dobio podršku i posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe.[12] Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao”.[12] Kao odgovor na ovo, narednog dana je Vojska Jugoslavije na aerodromu u Batajnici organizovala aeromiting. Ohrabrena političkom intervencijom Zapada, OVK je počinjala ofanzivu krajem proleća i početkom leta 1998.[13] U julu 1998. prema procenama OVK je imala 20.000 do 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40% teritorije, uglavnom sela i manja varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi.[14] Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije.[14] U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. Veliki preokret u dotadašnjim borbama se desio nakon Napad na Orahovac od strane OVK u drugoj polovini jula 1998. godine, nakon čega je VJ morala pomoći MUP Srbije da oslobode naselje.[15] Snage MUP-a Srbije i VJ od jula do oktobra 1998. izbacile su OVK iz nekoliko desetina sela, Drenice, ali i glavnog uporišta OVK u Mališevu.[16] Svako nastupanje oružanih snaga prate i konvoji izbeglica i dramatični izveštaji zapadnih medija. SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji.[17] Eskalacija krize Kao zvaničan razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa”. Međutim, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.[18] Od septembra 1998. NATO je zahtevao oružanu intervenciju preko Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, ali nisu uspeli da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju protiv SRJ zbog protivljenja Narodne Republike Kine i Ruske Federacije, stalnih članica sa pravom veta.[19] Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Razlozi za to su, navodno, neke od tačaka sporazuma koje su dovodile u pitanje suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili „značajan faktor” u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati.[20] Sporazum Holbruk-Milošević Glavni članak: Sporazum Holbruk-Milošević Kada je propao pokušaj da Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija odobri napad NATO-a na SRJ, u dogovoru sa Ričardom Holbrukom Savet NATO-a izdao je naredbu 12. oktobra 1998. koja je davala ovlaštenje Generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani da naredi vojni napad na SRJ. Da ukloni opasnost od vojnog napada Slobodan Milošević je pristao da pregovara sa Ričardom Holbrukom. Nakon razgovora predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom sklopljen je 13. oktobra 1998. godine Sporazum Holbruk-Milošević o prekidu sukoba na Kosmetu i smanjenju broja vojnika VJ na Kosovu na broj sa početka 1998. godine, a za nadgledanje primene sporazuma određena je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).[21] Kosovska verifikatorska misija Glavni članak: Kosovska verifikaciona misija Kosovska verifikaciona misija kao organ Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) bila je sastavljena od velike grupe nenaoružanih mirovnih posmatrača od oktobra 1998. godine i trebala je nadgledati prestanak sukoba na Kosovu i Metohiji između policije Republike Srbije i Vojske Jugoslavije sa jedne, a pripadnika OVK sa druge strane, koji je dogovoren sporazumom Holbruk-Milošević. Vlada SRJ potpisala je 16. oktobra 1998. sporazum sa predsedavajućim OEBS-a da bude primljeno 2.000 pripadnika tzv. Kosovske verifikacione misije (KVM) OEBS-a, ali nije došlo svih 2.000 posmatrača.[22] Produbljivanje krize i neuspeli pregovori početkom 1999 Slučaj Račak Glavni članak: Slučaj Račak Kao neposredan povod za napad NATO-a iskorišćena je akcija policije 15. januara 1999. godine u selu Račak, gde se nalazilo uporište OVK, odnosno pripadnici bataljona „Sadik Šalja”.[23] Policija Srbije pokušala je da uhapsi pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova, koji su imali ukopane rovove, automatske puške i mitraljez, ali došlo je do većeg oružanog sukoba u kome je razbijeno uporište OVK, ubijeno oko 40 Albanaca i zaplenjeno oružje, ali nadležni organi nisu uspeli da završe uviđaj nad stradalima.[24] Tokom noći 15. na 16. januar policija nije bila u selu a 16. januara dolaze pripadnici Verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom kao i veći broj novinara i zatiču leševe po selu, a najveći njihov broj u jarku nedaleko od centra sela. Vilijam Voker to odmah proglašava masakrom,[25] a snimci i izveštaji sa ovakvom konstatacijom odmah obilaze svet. Jugoslovenski zvaničnici demantuju da je bilo masakra. Formira se zajednički forenzički tim jugoslovenskih i finskih forenzičara. Iako rade zajedno autopsije nad telima, Helena Ranta na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini kaže, kako je kasnije priznala pod pritiskom Vilijama Vokera,[26] da je došlo do „zločina protiv čovečnosti” čime se potvrđuje da je došlo do masakra.[27] Ovakav zaključak, kao i medijska kampanja, navode zvaničnike članica NATO-a da započnu vazdušne udare na SRJ kako bi sprečili dalju „humanitarnu katastrofu”.[28][29] Pregovori u Rambujeu Glavni članak: Pregovori u Rambujeu Dvorac Rambuje u kojem su vođeni pregovori. Generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovara sa američkim sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom šta raditi ako jugoslovenska delegacija odbije da potpiše sporazum iz Rambujea, 15. marta 1999. Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara i trajali sve do 19. marta 1999. godine, uz posredovanje Kontakt grupe. Motivi i ciljevi svih pregovarača i danas predstavljaju kontroverznu temu, te ostaju nedorečeni.[30] Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili. „Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja”, rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.[31] Mnogi izvori navode da je jugoslovenska strana bila ucenjena ratnim pretnjama, o čemu svedoči i stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka — koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd.[20] U godinama posle bombardovanja, neki autori su navodili i postojanje dodatnih delova sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, a koji pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija.[32] Ovo je odbacio ne samo Milošević, već i jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali. Smatra se čak i da je Bler bio veći zagovornik bombardovanja nego američki predsednik Klinton.[33] Pregovori su se završili tako što je albanska delegacija sporazum potpisala, dok je jugoslovenska odbila. Poslednji razgovori Miloševića i Holbruka Kada su već postojali svi izgledi da diplomatija neće uroditi plodom, u Beograd je 22. marta ponovo doputovao američki izaslanik, Ričard Holbruk. U „poslednjem pokušaju da donese mir…jer vremena više nema”, on je nastojao da ubedi Miloševića da potpiše sporazum iz Rambujea.[34] Kada su razgovori završeni, on se obratio medijima izjavom da nije postignut suštinski napredak. Mediji su preneli da su pregovori propali.[35] Bio je to poslednji pokušaj diplomatskog rešavanja krize, pre otpočinjanja vazdušnih udara.[36] Propaganda Glavni članak: NATO propaganda i agresija na SRJ Pre i tokom bombardovanja SRJ NATO je primenjivao određene propagandne aktivnosti, u cilju ostvarivanja uticaja na javno mnjenje u cilju dobijanja podrške za sprovođenje agresije na SRJ. Najviše je tokom propagandnih aktivnosti NATO-a i zapadnih medija korišćen Slučaj Račak, ali i tzv. Operacija Potkovica. Letak koji su izbacivali NATO avioni tokom bombardovanja SRJ NATO je započinjanjem agresije započeo i psihološka dejstva na vojna i civilna lica. Masovna psihološka kampanja (engl. psychological operations) je uključivala radio obraćanja, bacanje propagandnih letaka i TV emitovanja. Sadržina propagandnih letaka je najčešće vezana za pretnje od upotrebe modernog naoružanja, pokušaj stvaranja zabune u pozadini i u drugim vojnim jedinicama kao i pokušaj stvaranja razdora između Vojske Jugoslavije i Policije Srbije.[37] Bombardovanje Lansiranje krstarećih raketa tipa Tomahavk Odnos snaga Strane u sukobu Broj zemalja Površina (km²) Broj stanov. (miliona) BND (milijarda $) BND po stanovniku ($) DB (milijarda $) NATO 19 22.327,24 743,83 11.731,15 13.532 3.311,94 SRJ 1 102,00 11,5 21,94 1.980 3,85 Odnos 19:1 228,7:1 67,3:1 518,3:1 5,83:1 860,3:1 Izvor:[38] Početak Dana 23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti itd.). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta[39] bombardovano je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Užice, Podgorica, Sombor, Subotica,[40] Herceg Novi, Pančevo itd. Bombardovani su i radiotelevizijski predajnici i vojni objekti u celoj zemlji. Snage u sukobu NATO snage U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga — koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica. Najveće prisustvo imale su snage SAD, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji. NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj. Učestvovanje SAD U skoro svim prethodnim vojnim sukobima Sjedinjene Države sudelovale su u najvećem broju, mada ne kao tokom Zalivskog rata. SAD su jedine od članica NATO-a koje su sposobne pokriti sve što sukob zahteva (lovci, lovci-bombarderi, radarski avioni, kao i strateški bombarderi, avioni za logističku potporu, krstareće rakete, CSAR-spasilačke ekipe itd.). F-16C Fajting falkon; najmanje 78 u službi vazduhoplovstva SAD na početku rata, na kraju verovatno preko stotinu. Svi američki F-16 bili su bazirani u Italiji, najveći broj u vazdušnoj bazi Avijano. F-16 je činio glavninu napadnih strana NATO-a. Takav jedan avion srušen je prema zvaničnim informacijama od strane jugoslovenske PVO 2. maja 1999. kraj Beograda. Američki F-15 poleće iz Avijana F-15E Strajk igl; oko četrdeset na početku rata, na kraju verovatno više od 65, svi bazirani u Avianu. Ovi lovci-bombarderi imali su najrazličitije misije napada na tlo. Korišćeni su i u napadima grafitnim bombama koje su izazvale nestanak električne energije u Srbiji. Poznato je da su bili mnogi slučajevi prisilnog sletanja ovih aviona u Sarajevu. A-10 Tanderbolt II; oko 44 pri kraju rata, sudelovali su u otkrivanju ciljeva. Jedan pogođeni A-10 od strane rakete `SA-13` uspeo je da prisilno sleti kraj Skoplja. Ф-117 Noćni soko; 12 ovakvih „nevidljivih“ bombardera stiglo je u Avijano pre rata. Kasnije se dešava neočekivano. Jedan od tih aviona (koji su u Zalivskom ratu postali poznati kao „nedodirljivi`) srušen je od strane jugoslovenske PVO. Pilot je spašen nekoliko časova nakon obaranja. Ovaj događaj doveo je u ozbiljnu krizu koncept aviona „stelt“ tehnologije. B-52; korišćeno od 8 do 20 aviona, baziranih u UK. Prenosili su krstareće projektile AGM-86C i CALCM do ciljeva. B-2 Spirit; još jedan „nevidljivi“ bombarder, prvi put korišćen u ovom ratu. Njegovo naoružanje brojalo je 8 JDAM bombi na satelitsko upravljanje. B-1B Lenser; 5 aviona pri kraju rata. F-15 Igl; jedan od retkih običnih lovaca koji je poslat na SRJ. Korišćeno od 24 do 32 aviona. NATO objavio kako su ti avioni oborili 4 jugoslovenska MiG-29. Ф/А-18 Stršljen; 48 aviona, najveći deo stacioniran na nosačima aviona u Jadranu. Korišćeni u misijama bombardovanja. F-14 Tomket; 28 aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Vrlo mala upotreba. S-3 Viking; 8 aviona. Misije patroliranja. EA-6 Sumnjivac; 25 aviona. Korišćen za elektronsko nadgledanje. Herjer II; 8 aviona na brodu USS Nasau. Jedan izgubljen prilikom kvara pri sletanju. E-3 Stražar; 2 radarska aviona, bazirana u Nemačkoj. E-8 Džoint Stars; 2 radarska aviona, minimalno korišćena. KC-135 Strateška cisterna; 80 letećih cisterni. KC-10 Proširivač; 10 letećih cisterni. E-2 Sokolovo oko; 5 radarskih aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Bilo je i drugih aviona, ako se dodaju i transportni (C-17, C-141, C-5 i C-130), i ostali potporni i avioni za nadgledavanje. Takođe, letjele su i bespilotne letelice (RK-1 Predator). Pomorske snage SAD činile su jedan nosač aviona, USS Teodor Ruzvelt, 2 broda za amfibijsku potporu (USS Nasau i USS Inčon) kao i mnogi razarači koji su dejstvovali ispaljivanjem krstarećih raketa `Tomahok`. Učestvovanje Belgije F-16C fajting falkon; 16 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Kanade F/A-18 Hornet; 12 aviona stacioniranih u Avianu, Italiji. Učešće u misijama vazduh-zemlja. Učestvovanje Danske F-16C fajting falkon; 6 aviona. Učestvovanje Francuske Jaguar; 6 aviona Miraž F1; 4 aviona Miraž 2000; 18 aviona C-160; 1 avion za špijunažu E-3 Stražar; 1 avion za špijunažu KC-135 Strateška cisterna; 3 letećih cisterni Pomorske snage Francuske činile su 1 fregatu, 1 podmornicu i 1 patrolni brod. Učestvovanje Nemačke Panavia Tornado; 14 aviona za napade vazduh-zemlja. C-160; 1 leteća cisterna. Pomorske snage Nemačke činile su 1 fregatu. To je bilo prvo borbeno sudelovanje Nemačke od Drugog svetskog rata. Učestvovanje Italije Panavia Tornado; 24-34 aviona. Misije patroliranja i napada vazduh-zemlja. F-104 Svemirski ratnik; 12 aviona za odbranu. AMX Gibli; 12 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. Herjer II; 4 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. B707T/T; 2 aviona-cisterne Pomorske snage Italije uključivale su jedan nosač aviona i fragatu. Učestvovanje Ujedinjenog Kraljevstva Herjer II; 12 aviona stacioniranih u Italiji. Panavia Tornado; 8 aviona stacioniranih u Nemačkoj. E-3 Stražar; 2 špijunska aviona. Lokid L-1011; 3 aviona-cisterne. Vikers VC-10; 3 aviona-cisterne stacioniranih u Nemačkoj. Si Herjer; na nosaču aviona HMS Invinsibl. Pomorske snage Ujedinjenog Kraljevstva činile su nosač aviona HMS Invinsibl, 1 podmornica, 1 fregata i jedan pomoćni brod. Kasnije se govorilo da je učešće UK bilo razočaravajuće, zbog kašnjenja ulaska Tornadoa u sukob i neefikasnosti Herjera. Učestvovanje Norveške F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. C-130 Herkules; 1 transportni avion. Učestvovanje Holandije F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. Saopšteno je da je jedan ovakav avion u holandskoj službi uspeo da obori jednog jugoslovenskog MiG-29, postignuvši tako prvu i jedinu evropsku vazdušnu pobedu. Foker 60; 1 avion KDC-10; 2 aviona-cisterne stacioniranih u Holandiji. Pomorske snage Holandije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Portugala F-16 fajting falkon; 3 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Španije F/A-18 Stršljen; između 6 i 12 aviona stacioniranih u Italiji. KC-130; 1 avion-cisterna. CASA C.212 Aviokar; 1 transportni avion. Pomorske snage Španije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Turske F-16 fajting falkon; 11 aviona stacioniranih u Italiji. Pomorske snage Turske činile su 1 fregatu. OVK Snage VJ Vojska Jugoslavije je nastala 20. maja 1992. godine od onih delova Jugoslovenske narodne armije koji su se nakon raspada SFRJ (i završetka vojnih povlačenja iz bivših jugoslovenskih republika) zatekli na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije. U svom sastavu je imala najveći deo naoružanja i vojno opreme nasleđene od raspuštene JNA, ograničena dogovorima o kontroli naoružanja 14. juna 1996, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 14. decembra 1995.[41] Tim sporazumom tadašnja Savezna Republika Jugoslavija obavezala se na ograničavanje broja tenkova, borbenih vozila pešadije, artiljerijskih oruđa, borbenih aviona i helikoptera. Dozvoljeni broj borbenih efektiva bio je:[42][43] Tip borbenog sredstva Dozvoljeni broj Tenkovi 1025 Oklopna borbena vozila 850 Artiljerijska oruđa 3750 Borbeni avioni 155 Borbeni helikopteri 53 Ukupno je u periodu od 1992. do 1999. rashodovano 1 T-55, 33 PT-76, 1 JVBT, 7 oklopna transportera M-60, 2 BRDM-2, 2 borbena oklopna vozila M-86, 26 samohotki M36 i 1 2S1 Gvozdika i 424 T-34.[44] Kopnena vojska Glavni članak: Kopnena vojska Vojske Jugoslavije Vojska Jugoslavije je u svom sastavu, pred početak bombardovanja, imala oko 1000 tenkova, oko 800 oklopnih borbenih vozila i preko 3700 artiljerijskih oruđa. U redovnom sastavu bilo je preko 100.000 vojnika a po potrebi mogla je računati na preko 400.000 rezervista.[45] Vojska je bila podeljena na tri armijske oblasti koje su u svom sastavu imale oko 70 brigada raznih tipova (pešadijskih, mehanizovanih, motorizovanih, oklopnih itd.).[46] Oklopne jedinice Vojske Jugoslavije bile su opremljene mešavinom starih sovjetskih T-55 i modernijih M-84 tenkova jugoslovenskog porekla. Takođe, u svom sastavu oklopne jedinice su imale i određen broj starih tenkova T-34-85, M4 Šerman i samohodnih oruđa M36 Džekson. Određen broj ovih vozila je korišćen tokom dejstava i pri redovnoj obuci ali većina je bila u skladištima, predodređena za uništavanje u skladu sa potpisanim međunarodnim protokolima. Kopnena vojska je raspolagala sa preko 500 borbenih vozila pešadije M-80 i oko 200 oklopnih automobila i transportera. Artiljerijsku podršku pružali su minobacači kalibra 60, 82 i 120 mm, topovi i haubice kalibra 105, 122, 130, 152 i 155 mm kao i višecevni bacači raketa kalibra 128 mm. Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Glavni članak: Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana (RV i PVO) je potpuno nasledila materijalno-tehničke resurse JNA. Ukupno je pred početak bombardovanja u inventaru bilo oko 240 aviona i oko 128 helikoptera. Protvvazduhoplovna odbrana je uključivala kombinaciju raketa velikog dometa za pokrivanje i odbranu većih formacija i teritorija, srednjeg i kratkog dometa kao i artiljerijskih jedinica namenjenih trupnoj PVO. Vojska Jugoslavije je nasledila i radarske i izviđačke komponente bivše JNA, inkorporirane u centar VOJIN. Svaka armijska oblast je imala vojne aerodrome a po potrebi, u slučaju ratnih dejstava koristili su se i civilni aerodromi. Lovačka avijacija je do početka bombardovanja bila u izuzetnom lošem stanju, sa isteklim resursima i u neophodnosti generalnog remonta. Takvo stanje se naročito odrazilo na uspeh u borbenim dejstvima tokom NATO bombardovanja. U inventaru protivvazdušne odbrane nalazili su se topovi 20, 30 i 40 mm, prenosni lanseri Strela i Igla, samohodni lanseri Strela-1, Strela-10 kao i sistemi S-125 Neva i 2K12 Kub. Vazduhoplov Zemlja porekla Tip Brojnost Ukupno MiG-29 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer 14+2 16 MiG-21 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer/Izviđač 54+8+4 66 J-22 Orao SFRJ Jurišnik/Trenažer/Izviđač/Trenažer-izviđač 35+10+10+2 57 G-4 Super Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer/Tegljač meta/Prototip 48+8+4+1 61 G-2 Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer oko 20 oko 20 Antonov An-2 Poljska Transportni avion 4 4 Antonov An-26 Sovjetski Savez Transportni avion 12 12 Jakovljev Jak-40 Sovjetski Savez Putnički avion 4 4 Mil Mi-8 Sovjetski Savez Transportni i višenamenski helikopter 44 44 Mil Mi-14 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 3 3 Kamov Ka-25 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 4 4 Kamov Ka-28 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 2 2 SA-342 Gazela Francuska/ SFRJ Višenamenski/izviđački/jurišni helikopter 30+3+42 75 Ratna mornarica Glavni članak: Ratna mornarica Vojske Jugoslavije Vazdušni udari Glavni članak: Hronologija NATO bombardovanja SRJ Savezni MUP Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk”. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt” bombarderi F-117A i B-2. Dana 27. marta u 20.42[47] došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci.[47] Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje i vrlo često pravili lažne ciljeve. U uslovima potpune vazdušne nadmoćnosti NATO-a Vojska Jugoslavije je pokušavala da se odbrani uz potencijal na zaštiti ljudstva i borbene tehnike.[48] U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu itd. Lokacije na Kosovu i jugu centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine Tokom bombardovanja SRJ izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.[49] Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti NATO-a izjavljivali su da će bombardovati samo vojne ciljeve, pri čemu je najavljivana akcija ne duža od nekoliko dana.[50] Ipak, procenjuje se da je oko 38% bombardovanih objekata imalo civilnu namenu. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve je portparol NATO-a Džejmi Šej nazvao „kolateralna šteta”. U početku agresije učestvovalo je na stotine, a krajem rata na hiljade ratnih bombardera i krstarećih raketa ogromne razorne moći. Korišćena je municija punjena osiromašenim uranijumom[51][52], kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva,[53][54] što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. NATO je lansirao ukupno 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi”. Samo od posledica kasetnih bombi, u toku bombardovanja poginulo je oko 200 osoba, a ranjeno više stotina. Jugoslavija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu koja se u zavisnosti od izvora procenjuje od 30 pa do čak 100 milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1.000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km².[55][56] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Važni napadi Mart 24. marta, prve krstareće rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 kada je stradao prvi vojnik VJ Boban Nedeljković. U 19.55 pogođeni su vojni ciljevi u Prištini. Zatim su u 20.05 3 krstareće rakete pogodile podzemni bunker u Kuršumliji, kada je poginulo 11 vojnika VJ. Zatim su bombe oko 20.10 pale na kasarnu u Vrbici. Vojni ciljevi u Batajnici pogođeni su u 20.38. April 1, 3, i 26. aprila, NATO je redom srušio Petrovaradinski, Most Slobode i Žeželjev most u Novom Sadu, čime je ovaj grad ostao odsečen od saobraćaja na Dunavu. 2. aprila u 01:30 sa 3 projektila gađano je selo Nogavac, opština Orahovac. Poginulo je 11 lica, a 5 je zadobilo teške telesne povrede. Tokom bombardovanja Kuršumlije, poginulo je 13 civila i oštećeno oko 500 civilnih i religijskih objekata kao što su manastir Presvete Bogorodice i Svetog Nikole iz 12. veka. 12. aprila pogođen je železnički most u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, preko koga je u tom trenutku prelazio voz na liniji Beograd-Solun. Tom prilikom stradalo je na desetine ljudi. Takođe su na ovaj dan uništeni proizvodni pogoni kragujevačke fabrike Zastava automobili. 14. aprila, NATO je bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu Đakovica—Dečani. U četiri odvojena napada NATO avijacija je ubila oko 70 a ranila oko 35 civila albanske nacionalnosti. 15. aprila, NATO je jakim bombama gađao beogradsku naselje Rakovica, što je izazvalo tešku materijalnu štetu u celoj opštini. Istog dana, NATO je bombardovao „Petrohemiju” u Pančevu, izazvavši tešku ekološku katastrofu. 17. aprila u 21:30, u selu Batajnica, za vreme dejstva avijacije NATO, od šrapnela eksplodiranog projektila poginula je trogodišnja Milica Rakić (1996). Njena smrt je postala simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije. Prilikom istog dejstva lakše je povređen i dečak Dražen Janković (1997). 22. aprila Oko 4:00 sa četiri projektila bombardovana je rezidencija predsednika Savezne Republike Jugoslavije — Slobodana Miloševića u Užičkoj 15 u Beogradu. Nije bilo povređenih, ali je zgrada uništena do temelja. 23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer znajući da će do gađanja doći nije izmestio tehniku i ljude na lokaciju pripremljenu za slučaj rata. Zgrada RTS-a u Beogradu, nakon bombardovanja 25. aprila rafinerija nafte u Novom Sadu je bombardovana. To je izazvalo ekološku katastrofu u ovom gradu. 27. aprila između 12:15 i 12:30 bombardovana je Surdulica, poginulo je 20 civila uz veliku materijalnu štetu. 29. aprila, bombarder je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio. 30. aprila, NATO je bombardovao centar Beograda: pogođene su zgrade republičkog i saveznog MUP-a, Generalštaba i Ministarstva odbrane. Tokom gašenja požara u zgradama ministarstva odbrane i generalštaba, NATO je ponovio napad, izazvavši teško ranjavanje većeg broja vatrogasaca i već prisutnih novinara i snimatelja. Maj 1. maja, pogođen autobus na mostu na reci Lab, na magistralnom putu Niš-Priština. U napadu je projektilom pogođen autobus „Niš ekspresa” koji je prelazio most u selu Lužane, 20 km severno od Prištine. U napadu je stradalo 60 ljudi uključujući 15 dece. Istog dana bombardovano je stambeno naselje u beogradskoj opštini Vračar. 3. maja je bombardovan autobus „Đakovica prevoza” kod mesta Savine Vode, na putu Peć—Kula—Rožaje, kada je 20 građana poginulo, dok su 43 lica povređena. Istog dana je bombardovana i Televizija Novi Sad. 7. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, koje su ubile 15, a ranile 19 civila. 8. maj — dan „Diplomatskog košmara” — američki avion (najverovatnije tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu. 14. maja, NATO je bombardovao albanske izbeglice na farmi „Koriša” kod Prizrena. Ukupno je u napadu poginulo 87, a ranjeno 70 civila albanske nacionalnosti. Među žrtvama je bilo 10 novorođenčadi i 26 dece uzrasta do 15 godina. NATO je u ovom napadu koristio termovizuelne bombe koje posle udara razvijaju temperaturu visoku i do 2.000 °C. 20. maja bombardovan je Kliničko-bolnički centar „Dr Dragiša Mišović” u Beogradu. Ubijena su tri pacijenta i jedan radnik, a ranjeno više pacijenata i zdravstvenih radnika. Poginulo je i sedam gardista Vojske Jugoslavije koji su se nalazili ispred klinike. Razorena je Neurološka klinika, a od eksplozije demolirane i zgrade Centra za dečje plućne bolesti i tuberkulozu i Ginekološko-akušerska klinika. 23. maja grafitnim bombama je gađana termoelektrana Obrenovac. Došlo je do nestašica struje u ovom delu Srbije. 24. maja bombardovana su elektroenergetska postrojenja kod Kostolca, Novog Sada i Niša, čime je prouzrokovana nestašica električne energije širom Srbije. Most slobode u Novom Sadu nakon bombardovanja 30. maja bombardovan je most u Varvarinu u dva navrata i tada je poginulo 10 civila, a 30 je ranjeno. (vidi: Masakr u Varvarinu). 31. maja NATO avijacija je u toku noći u Surdulici bombardovala gerontološki centar, sanatorijum za plućne bolesti i paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Tada je ubijeno 20 civila, a 88 povređeno.[58] Istog dana bombardovana je i stambena zgrada u Novom Pazaru i tada je poginulo 11 ljudi.[59] [60] Jun 7. juna bombardovana je farma ovaca i koza u selu Podgorac, vlasništvo „Eko-hrane” iz Boljevca. U tom napadu poginula su 3 radnika i porušeno je 7 objekata. 10. juna oko 13:15 raketirano je selo Kololeč u opštini Kosovska Kamenica. To je bio poslednji vazdušni napad tokom NATO bombardovanja SRJ. Otpor Jugoslavije Iako je bila prilično inferiorna u odnosu na NATO, Vojska Jugoslavije je pružila odlučan otpor vazdušnim napadima. NATO bombarderima i krstarećim raketama su se od prvog dana bombardovanja SR Jugoslavije, suprotstavili Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije. Pored oružane defanzive, Vojska Jugoslavije se NATO-u suprotstavljala i maskiranjem svojih položaja i tehnike, kao i postavljanjem lažnih meta (u vidu maketa aviona, tenkova, raketnih jedinica PVO, mostova itd.) koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni.[61] Iako je glavni cilj NATO-a bio da još na početku bombardovanja SR Jugoslavije uništi ili onesposobi Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu, kao i službu za radarsko osmatranje (VOJIN), a zatim i nanese velike gubitke Kopnenoj vojsci, to se nije desilo. Jedinice PVO i VOJIN, iako su pretrpele određene gubitke u ljudstvu i tehnici, učestvovale su u odbrani zemlje tokom svih 78 dana bombardovanja i uspele da nanesu određene gubitke NATO snagama. Lovačka avijacija je avionima MiG-29 ostvarila određeni broj letova u prvim nedeljama rata i pretrpela je veće gubitke (10 oborenih aviona), ali nije uspela da ostvari nijedno obaranje neprijateljskih aviona. Značajnu podršku i pomoć u odbrani zemlje od bombardovanja, Jugoslaviji su pružali i radio-amateri iz zemlje. Jugoslovenskim radio-amaterima podršku su davali i radio-amateri iz zemalja okruženja, ali i iz Italije i drugih zemalja Evrope. Radio-amateri su imali značajnu ulogu prenoseći stotine hiljada informacija sa terena, a najviše o naletima i udarima NATO avijacije i krstarećih raketa, o bespilotnim letelicama, helikopterima, i drugim podacima. Mnogo ljudskih života, ali i materijalnih i tehničkih dobara je spaseno pravovremenom informacijom koju je mreža od oko 2.000 radio amatera prenosila i tako izveštavala građane, službe spasavanja, civilnu zaštitu i druge o nastupajućim opasnostima i dešavanjima na terenu.[62] Podršku u odbrani zemlje od NATO bombardovanja, Jugoslaviji su pružali mnogi tadašnji hakeri iz zemlje, ali i iz srpske dijaspore, koji su izvršili brojne uspešne hakerske napade na servere NATO pakta i sajtove zemalja koje su učestvovale u bombardovanju. Na početku NATO bombardovanja, odvijao se pravi sajber rat, kada su srpski hakeri na nekoliko dana uspeli čak da potpuno blokiraju servere NATO-a.[63][64] Sukobi na tlu Dana 9. aprila 1999. godine počela je Bitka na Košarama. Druga velika operacija u cilju pokušaja proboja granice SRJ iz pravca Albanije je Operacija Strela koja je trajala u periodu 26. maj—10. jun 1999. Tokom vazdušnih udara NATO pakta konstantno su vođene borbe na teritoriji Kosova i Metohije sa pripadnicima OVK. Vojska Jugoslavije je zbog pritiska vršila konstantna pregrupisavanja i pokrete trupa. Tako su pripadnici 252. oklopne brigade, jedne od najjačih oklopnih formacija u VJ, uspešno izveli prebacivanje celokupne brigade iz Kraljeva u rejon Kline, na Kosovu. U dejstvima protiv OVK korišćeni su mahom stariji tenkovi tipa T-55 dok su moderniji tenkovi čuvani za predviđenu kopnenu invaziju NATO pakta. Bitka na Košarama Glavni članak: Bitka na Košarama Bitka na Košarama, bila je bitka između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika OVK, podržavane regularnom Vojskom Republike Albanije i NATO avijacijom. Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ. Cilj napada sa albanske strane (Operacija strela[65]) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i u Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada.[66][67] Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM. Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali. Operacija strela Glavni članak: Operacija Strela Operacija Strela je agresivna vojna operacija, sadržana u skupu napadačkih borbenih dejstava OVK, potpomognutih snagama, albanske vojske i NATO, a protiv jedinica Vojske Jugoslavije u periodu od 26. maja do 10. juna 1999. Cilj operacije Strela bio je slamanje otpora, razbijanje i uništenje odbrambenih pograničnih snaga VJ, te otvaranje koridora za dodatno ubacivanje terorista na područje Kosova i Metohije i presecanje komunikacija na liniji Peć—Prizren.[68] U širem planu, ova operacija je trebalo da obezbedi južni koridor, koji bi poslužio za eventualnu invaziju snaga NATO na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Ova operacija je trajala paralelno sa intenzivnim bombardovanjem Jugoslavije od strane istih snaga. Operacija Strela je po svojim karakteristikama klasična vazduhoplovno-kopnena operacija.[66][66][69][42] Ova operacija završena je neuspešno, jer je Vojska Jugoslavije i pored velike nadmoći protivnika, odbila sve napade i sprečila probijanje granice. Okončanje bombardovanja Novi diplomatski napori Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. S obzirom da nije bilo saglasnosti oko toga kako treba dalje postupati, kao posrednik između ova dva pregovarača, angažovao se finski predsednik Marti Ahtisari. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomirdina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama OUN pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne administracije.[70] Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Glavni članci: Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244 Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Jugoslavije i Srbije. Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ dana 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO-a pod pokroviteljstvom Organizacije ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.[71] Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute. Bombardovanje je trajalo ukupno 78 dana.[70] U većini gradova Srbije, pošto je Radio-televizija Srbije javila da je agresija NATO-a protiv SRJ završena, građani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde, a čuli su se i zvuci truba i pištaljki.[72] Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. „Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom”, rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje. Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove. Državni organi, Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije su, prema sporazumu, shvatali i bili saglasni da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1244 iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije, kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.[71] Protesti Tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, građani zemalja širom sveta su protestima i demonstracijama slali podršku Srbima. Među onima koji su pružali podršku Srbima i SR Jugoslaviji, bili su na hiljade građana Francuske, Grčke, Španije, Australije, Austrije, Kipra, Češke, Kube, Belgije, Kine, Brazila, Mađarske, Indije i drugih zemalja.[73] Manji protesti su pored ovih organizovani i u mnogim drugim zemljama, čak i u mnogim članicama NATO-a poput SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i drugih zemalja u kojima je bilo veće prisustvo srpske dijaspore. Masovni protesti protiv bombardovanja su održavani i u samoj Srbiji, kao način prkosa i moralnog otpora agresoru, najčešće u vidu koncerata i mitinga na gradskim trgovima i mostovima, na kojima su učestvovali mnogi poznati pevači, glumci i druge javne ličnosti.[74] Legitimitet NATO bombardovanja Džejmi Šej, portparol NATO-a, postao je poznat zbog upotrebe fraze „kolateralna šteta” kojom je objašnjavao ubistva civila. Bombardovanje SR Jugoslavije je izvršeno bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali. Pojedini državljani Srbije, poput Jevrema Brkovića i Srđe Popovića su podržavali NATO bombardovanje.[75] Neke države, među kojima i stalne članice Saveta bezbednosti OUN, Rusija i Kina, digle su svoj glas protiv bombardovanja i predložile su da Savet Bezbednosti UN usvoji rezoluciju kojom poziva da se obustave napadi NATO-a, kao kršenje Povelje UN, a nastave pregovori. Pored Rusije, Kina i Namibija su podržale rezoluciju protiv NATO napada na SRJ, ali u SB napad na SRJ su podržavale SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Albanija, BiH, Slovenija, Malezija, Gambija i Bahrein.[76] Ruska Federacija sa Zajednicom Nezavisnih Država izjavom je osudila napad NATO-a i zatražila njegovu obustavu.[77] Zbog napada NATO-a na SRJ, predsednik Narodne Republike Kine Đang Cemin vojsku Kine upozorio je da mora biti spremna za rat, a Kina je tražila od SAD i NATO-a da obustave napad, ali SAD se nisu obazirale na protest Kine.[78] Posledice Vojni gubici Glavni članak: Vojni gubici u NATO bombardovanju 1999. 13. maja 1999. srušena američka bespilotna letelica „MQ-1 Predator” iznad Uroševca u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Ostaci F-117 i kaciga pilota koji se čuvaju u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Gubici NATO-a Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Harijera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći: Dana 27. marta 3. divizion 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije oborio američki „nevidljivi” bombarder F-117 Noćni soko, što je prvo obaranje aviona stelt tehnologije. Avion pao u ataru sela Buđanovci kod Rume. Pilot Dejl Zelko[79] (tada potpukovnik) spasen 6 sati nakon obaranja. (vidi: Obaranje F-117 kod Buđanovaca). Dana 26. aprila u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač, tokom trenažne misije. Dvojica pilota povređena. Dana 1. maja pao američki AV-8B Harijer, usled mehaničkog kvara pri sletanju na nosač aviona. Dana 2. maja američki lovac F-16 fajting falkon oboren zapadno od Beograda od strane 3. diviziona 250. raketne brigade jugoslovenske PVO. Avion pao na planini Cer. Pilot Dejvid Goldfajn (tada potpukovnik) spasen.[80] Dana 5. maja u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač. Dvojica pilota poginula. Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja 47 bespilotnih letelica (UAV),[81] 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila. Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona, što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično. Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu. Pored navedenih oborenih borbenih sredstava, snage PVO i strategijske grupacije RV i PVO, prema oceni uslova i elemenata gađanja su pogodile i još 36 aviona i 2 helikoptera. Ostaci ovih pogođenih letelica nisu pronađeni na prostoru SRJ.[42] Pripadnici Vojske Jugoslavije, zarobili su krajem marta 1999. u blizini granice sa Makedonijom, 3 američka vojnika, koji su ušli na teritoriju SRJ. Oni su oslobođeni 1. maja po naređenju predsednika SRJ Slobodana Miloševića, nakon što se sastao sa američkim humanitarcem Džesijem Džeksonom.[82] Nepotvrđeni gubici NATO-a 18. aprila, devet aviona Ratnog vazduhoplovstva VJ (jedan G-4 Super Galeb, šest J-22 Orao i dva MiG-21) poleteli su sa aerodroma „Ponikve” kod Užica i bombardovali aerodrom u Tuzli. Tada je navodno uništeno između 17 i 21 raznih tipova NATO aviona. U ovom napadu navodno je poginulo 11 pripadnika američkih oružanih snaga.[83] 26. aprila, četiri aviona tipa G-4 Super Galeb, od kojih su dva poletela sa aerodroma „Golubovci”, a dva sa aerodroma „Ponikve”, preleteli su granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirane. Tom prilikom je navodno uništeno 9, a oštećeno 3 helikoptera tipa AH-64 Apač.[83] 20. maja oboren je američki strateški bombarder B-2 Spirit, koji je pao u Spačvanskim šumama u Hrvatskoj. Ovaj avion je oboren od strane 3. diviziona 250. raketne PVO brigade (istog diviziona koji je oborio F-117 i F-16). Prema tvrdnjama komandanta ovog diviziona Zoltana Danija[84] i zamenika komandanta Đorđa Aničića[85], ovaj gubitak je zataškan od strane NATO-a. Gubici Vojske Jugoslavije i Policije Srbije Zanimljivo i značajno je to što NATO snage u ovoj operaciji nisu uspele da nanesu velike vojne gubitke Vojsci Jugoslavije, kako u ljudstvu, tako ni u tehnici. Vojska Jugoslavije, iako prilično inferiorna u odnosu na najmoćniju vojnu silu na svetu, pokazala se kao prilično žilav i snalažljiv protivnik. Tokom dvoipomesečne kampanje bombardovanja, poginulo je ukupno 468 vojnika i 114 policajaca, od čega je od dejstava NATO-a poginulo 249 vojnika i 22 policajca, dok su ostali poginuli u kopnenim sukobima sa OVK teroristima. Oko 5.000 hiljada vojnika i policajaca je teže i lakše povređeno. Dok su gubici u borbenoj tehnici bili zanemarljivo niski, kao što je navedeno u tabeli ispod, zato što je izgubljena tehnika predstavljala svega oko 2% borbene tehnike koju je Vojska Jugoslavije tada posedovala. Zasluge za ovo su prvenstveno bile u tome što je Vojska Jugoslavije još neposredno pre i na početku bombardovanja povukla gotovo sve svoje snage iz kasarni i vojnih baza, vršila stalnu mobilnost trupa na terenu i primenjivala veoma dobru taktiku skrivanja i maskiranja vojnih ciljeva i pravljenja lažnih meta i mamaca poput maketa tenkova, mostova, snaga PVO, ali i drugih spretnih i dovitljivih tehnika zavaravanja neprijatelja, koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni. Veće gubitke Vojska Jugoslavije pretrpela je samo u nepokretnoj imovini (kasarne, vojne baze, aerodromi i druga vojna infrastruktura). Nepokretna imovina Tokom bombardovanja pogođeno je 3.350 objekata infrastrukture i zemljišnih parcela. Uništeno je 1.400 objekata a oštećeno 1.950. Ukupna pričinjena šteta u nepokretnostima iznosi 1.423.816.149 dolara. Usled bombardovanja sredstava naoružanja i vojne opreme, materijalno-tehničkih sredstava i sredstava materijalnih rezervi pričinjena je materijalna šteta u iznosu od 2.859.447.750 dolara. Ukupna šteta u imovini iznosi 4.283.263.899 dolara sa vrednošću na dan 30. jun 1999. Zgrada Generalštaba VJ, teško oštećena u NATO bombardovanju Pokretna imovina Prema zvaničnim podacima VJ uništeno/oštećeno je: tenkovi (T-55 i M-84), 18 oklopni transporteri (BVP M-80 i OT M-60), 10 izviđačka oklopna vozila (BRDM-2), 5 haubica (105 i 122 mm), 4 minobacači 120 mm (M-75, M74, M-53), 74 razna motorna vozila, 175 borbeni avioni MiG-29, 11 MiG-21, 33 G-4 Super galeb, 46 (23 uništena, 23 oštećena) Napomena: osim 6 MiG-ova 29 koji su oboreni tokom leta i jednog MiG-a 29 koji je uništen tokom udesa pri sletanju, svi ostali avioni su uništeni na zemlji. Materijalna šteta Glavni članak: Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Ulica u Beogradu porušena NATO bombama Prema većoj proceni tadašnje vlasti materijalna šteta naneta SRJ, prvenstveno Srbiji, u vreme NATO bombardovanja iznosi oko 100 milijardi američkih dolara,[86] ali G-17 (grupa od sedamnaest nezavisnih ekonomista, kasnije deo političke opozicije aktuelnoj vlasti) dala znatno manju procenu da je naneta šteta SRJ od oko 30 milijardi dolara.[87][88] U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja,[89] zgrade Radio-televizije Srbije[90], petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca[91], Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine[91] i mnoge druge civilne ciljeve.[92] Civilne žrtve Glavni članak: Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju još uvek nije precizno utvrđen a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila (najčešće se navodi oko 2500)[4][5] Prema tvrdnjama Hjuman Rajts Voč-a poginulo je između 489 i 528 civila.[93] Među poginulim civilima bilo je najmanje 81 dete.[94] Spomenik Večna vatra Spomenik deci žrtvama NATO agresije u Beogradu Spomenik herojima sa Košara Najviše poginulih civila bilo je u napadima na kolone albanskih izbeglica u Koriši kod Prizrena 14. maja (87) i kod Đakovice 14. aprila (75),[95] zatim u napadu na autobus kod mesta Lužane 1. maja (60), u Surdulici 27. aprila (20) i 31. maja (20), u bombardovanju zgrade RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), u Nišu tokom bombardovanja kasetnim bombama[96] 7. maja (16), u napadu na putnički voz u Grdeličkoj klisuri[95] 12. aprila (13), u Aleksincu 5. aprila (12), u Novom Pazaru 31. maja (11) i u Varvarinu[97] 30. maja (10). Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.[5] Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade. NATO je ovu navodnu grešku opravdao „zastarelim mapama”. Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Avgusta 2012. na Kopaoniku su poginuli podoficiri Vojske Srbije Slaviša Marković i Nebojša Milić, koji su kod Pančićevog vrha čistili teren od eksplozivnih naprava zaostalih iz NATO bombardovanja.[98] Nepune dve sedmice nakon toga, na istom mestu poginuo je i deminer Rade Alimpijević.[99] U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.[100] Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Prof. Dr Slobodan Čikarić, onkolog i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, smatra da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.[101][102] Etničko čišćenje i izbeglice Izbeglički kamp u Kukešu (Albanija) Srušena pravoslavna crkva na Kosovu Prema podacima UNHCR-a i Hjuman Rajts Voča, za vreme bombardovanja je više od 800.000 Albanaca napustilo teritoriju Kosova i Metohije, a pripadnici jugoslovenske vojske, policije i paravojnih formacija su optuženi za sprovođenje sistematskih zločina, progona i masovnih ubistava.[103] Prema navodima iz ovih optužbi, preko 80% celokupnog stanovništva Kosova i Metohije i oko 90% Albanaca je bilo primorano da napusti domove.[104] Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a, Kosovo i Metohiju je zajedno sa vojskom napustilo više od 200.000 Srba i drugih nealbanaca.[105] Preostali Srbi su ostali da žive na severu Kosova i u izolovanim enklavama. Prema izveštaju Hjuman Rajts Voča, pripadnici nacionalnih manjina su bili lišavani slobode i izloženi nasilju, što je u većini slučajeva imalo političku pozadinu u vidu želje da se ukloni nealbansko stanovništvo, kao i da su jedinice OVK bile odgovorne za nasilje nad civilima tokom i posle 1999. Kultura sećanja Na teritoriji Srbije postoji 301 spomenik posvećen žrtvama NATO bombardovanja i ratova devedesetih.[106] Filmovi o NATO bombardovanju Igrani Ranjena zemlja (1999) Nebeska udica (2000) Rat uživo (2000) Pad u raj (2004) Čekrk (2013) Nebo iznad nas (2015) Balkanska međa (2019) Dokumentarni Bombardovanje: Put u rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Kako se vodio rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Žrtve rata (Vreme film, 2009) Lažima je počelo (RDW, 2001) Zašto? (RT, 2014) Bombardovanje Srbije 1999. (2016) Hronologija NATO bombardovanja SRJ Rat na Kosovu i Metohiji NATO propaganda i agresija na SRJ Obaranje F-117 kod Buđanovaca Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Devastiranje pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohije u vreme NATO bombardovanja SRJ NATO bombardovanje Republike Srpske NATO bombardovanje Republike Srpske Krajine