Slobodan Vujović : DOLAZE UBICE / Руски Крстур : Руске слово, 1996 (Руски Крстур : Руске слово) Fizički opis 151 стр. ; 20 cm Из рецензије / Петар Милатовић Острошки: стр. 151. Dokumentarna nacionalna proza o Drugom svetskom ratu ; četnici ; Crna Gora ; Očuvanost 4. Slobodan Vujović (Čevo Cetinje 1937 - Odžaci 2009) Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti u Odžacima. Doktorirao iz književnosti 1986. Pisao je nacionalnu i ravnogorsku prozu. Knjige Slobodana Vujovića : Jame i Jamari, Ubice dolaze, Bratoubice i oceubice, Mir prahu vašem, U Cik zore, biografija Slobodana Vujovića. Crnogorski retorički oblici : na primjerima usmene i pisane književnosti (1988). Komunistički zločni, Zločini komunista, Zločini partizana, Slobodan Vujović , Crna Gora za vreme rata.

Slobodan Vujović : JAME I JAMARI / Руски Крстур : Руске слово 1995, Fizički opis 133 стр. : ауторова слика ; 20 cm Кратки биографски подаци: стр. 131. Sećanja o Drugom svetskom ratu u Crnoj Gori --1941-1945 -- Црна Гора -- У сећањима Očuvanost 4. Slobodan Vujović (Čevo Cetinje 1937 - Odžaci 2009) Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti u Odžacima. Doktorirao iz književnosti 1986. Pisao je nacionalnu i ravnogorsku prozu. Knjige Slobodana Vujovića : Jame i Jamari, Ubice dolaze, Bratoubice i oceubice, Mir prahu vašem, U Cik zore, biografija Slobodana Vujovića. Crnogorski retorički oblici : na primjerima usmene i pisane književnosti (1988). Komunistički zločni, Zločini komunista, Zločini partizana, Slobodan Vujović , Crna Gora za vreme rata.

SEĆANJA -Vladeta Jerotić Beograd 2010 god, tvrdi povez, 240 str. Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice `Dr Dragiša Mišović`. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. N.S-O.+

Autor: Nikola Tesla Izdavač: `Prima`, Gornji Milanovac Broj strana: 96 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Nikola tesla je, 1919. godine za američki časopis Electrical Ehperimenter opisao svoj život i naučni rad u nizu članaka pod nazivom Moji izumi. Veliki deo knjige posvetio je svom detinjstvu, roditeljima i porodici, kao i zemlji svojih predaka. Pored toga što je bio genijalan fizičar, Nikola Tesla je bio i veliki ljubitelj književnosti. Ta ljubav prema lepoj reči vidi se i u njegovim autobiografskim spisima gde na zanimljiv, gotovo novinarski način, izlaže najinteresantnije pojedinosti iz svog života, od toga kako se u mladosti zamalo udavio, pa do vremena kada je živeo i radio u različitim evropskim gradovima i na kraju o svom odlasku u Ameriku i svojim izumima. Knjiga je odlično očuvana, osim što na predlistu ima posvetu. Na drugoj slici prikazan sadržaj knjige.

Autor: Ljubivoje Ršumović / Dušan Petričić Izdavač: Književne novine Broj strana: 72 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 20 cm Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko. Sećanje na Duška Radovića uz mnoštvo ilustracija (uključujući i one iz porodičnog albuma), uz puno humora i dogodovština iz pesnikovog života, priredili su Ljubivoje Ršumović i Dušan Petričić. Tvrd povez. Knjiga je u dobrom stanju, izuzev što na predlistu postoji posveta.

Borislav Lalić - Če Gevara Novosti, Beograd, 2011, mek povez, 307 strana, 17 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, nova knjiga. Uz kjnigu ide i poster Če Gevara: život, smrt, legenda... Knjiga o Čeu je roman iz života i roman iz novinarskog pera. Uz sve što je uradio u životu Če se potrudio i da umre na vreme, kaže autor. Ernesto Gevara, nesuđeni lekar, romantični revolucionar, buntovnik sa razlogom, žrtva po sopstvenom izboru, postao je ikona mladih XX veka... Borislav Lalić, novinar i publicista, rođen je 1936. godine u Vinickoj, kraj Berana. Završio je Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, a novinarstvo je njegova profesija od studentskih dana. Počeo je kao saradnik u „Studentu” i reporter u agenciji Tanjug. Potkraj šezdesetih godina prošlog veka započeo karijeru dopisnika iz inostranstva. Punih dvadeset godina izveštavao je za jugoslovensku štampu, radio i televiziju iz Meksika, sa Kube, iz Španije, SAD i Ujedinjenih nacija. U plodnoj novinarskoj karijeri objavio je knjige „Čudo u Španiji”, „Putnici bez povratne karte”, monografiju „Kuba”, „Če Gevara, život, smrt, legenda”, „Fidel Kastro, jedan čovek, jedna revolucija”, „Čovek od krompira”. Dobitnik je Nagrade za životno delo Saveza novinara Jugoslavije (2000) i novinarske nagrade „Svetozar Marković” Udruženja novinara Srbije (1995). Član je Udruženja književnika Srbije.

Bluz za Jugoslaviju Dobar naslov, 2008. Udžbenički format, 287 strana. Knjiga je pročitana ali lepo očuvana, ima pečat na predlistu i jednu žutu tačkicu na listovima spolja. `Todorovićevo delo odlikuje rečitost, uverljivost i duhovitost`, ocena je žirija koji je `Knjigu osvete` proglasio najboljom među 130 nominacija odnosno autora iz cele Kanade od kojih su neki veoma poznati i ranije nagrađivani. Konkurs je organizovala neprofitna organizacija za podršku piscima `Autorski trust Kanade` (The Writer’s Trust of Canada) koju su pre tri decenije osnovali ugledni pisci među kojima najpoznatija i u Srbiji više puta prevođena književnica Margaret Atvud. `Nama koji smo u Kanadu došli u talasu emigranata iz devedestih godina nije bilo teško da iza ovog imena prepoznamo poznatog beogradskog novinara. Za vreme svog desetogodišnjeg boravka u Torontu Dragan Todorović je nastavio da objavljuje članke i književne eseje u kanadskim novinama i časopisima, a na državnom CBC radiju mu je emitovano i nekoliko radiofonskih dela. U Knjizi osvete izneo je svoje sećanje na detinjstvo i odrastanje u zemlji koja više ne postoji, kao i zanimljive epizode iz svoje bogate karijere koja se protezala kroz različite medije: NON, magazin `Rock`, Treći kanal, Art kanal, Radio Politika... Kroz knjigu defiluju mnogi stvarni likovi pod svojim pravim, ali i izmišljenim imenima.` (`Vreme`)

Topla i šarmantna priča o otvaranju jedne moderne knjižare u zemlji gde nema nijedne takve. Pripovest o mukama i pobedama Nadije Vasif, osnivačice i direktorke Divana u Kairu. Ulicama Kaira odjekuju pozivi na molitvu, vozači gnevno zasipaju jedni druge uvredama, sirene trube u postojanom fortisimu, ori se vika uličnih prodavaca, sa svakog trotoara trešte televizori i radio-aparati... U zaglušujućoj buci Nadija Vasif je 2002. godine, sa svojom sestrom Hind i prijateljicom Nihal, osnovala Divan, nepokolebljivo nezavisnu knjižaru. Tri mlade žene nisu posedovale nikakvo zvanično obrazovanje u vezi sa tim poslom, niti su imale šta da izgube. U to doba u Egiptu nije postojalo ništa nalik Divanu. Državna uprava zanemarivala je kulturu, a knjiga je predstavljala luksuz. Posle deset godina Divan je prerastao u uspešan knjižarski lanac na deset lokacija, sa sto pedeset zaposlenih i brojnim revnosnim obožavateljima. Iskreni, sveži i veoma duhoviti memoari Nadije Vasif kazuju priču o tom putovanju. Među njihovim šarolikim junacima nalaze se Divanovi redovni posetioci poput napornog doktora Midhata Samira, vozača sa ambicijom da postane izvršni direktor meditativne Nihal ćutljive ali smrtonosne Hind zahtevne diktatorke Nadije, i mnogo ljudi, pretežno muškaraca, koji su tvrdili da Divan nikad neće uspešno poslovati. Letopis jedne knjižarke u Kairu predstavlja portret zemlje koja srlja ka revoluciji, feministički poziv na ujedinjenje i inspirativni kratki kurs o rukovođenju firmom po zakonu entropije. Više od svega, on ukazuje da reč ima moć da nas okrene vlastitioj suštini.

TOMA ZDRAVKOVIĆ Pesme moje, pesme moje, ni za šta me ne krivite... ostanite s drugovima i za mene živite... Živko Bojanić, 196.str.,ilustrovana,21.cm, 2001.god.,Beograd Knjiga je NOVA Toma Zdravkovic. Mit za zivota i dalje do vecnosti. Srpski Sarl Aznavur. Prever nase narodne muzike. Covek, pesnik, boem, pevac... Ziveo je kratko i burno noseci 53 godine usud i zlu kob naroda iz koje je ponikao i prostora kojem je pripadao. I srecan i tuzan istovremeno. `Pevac sa najtuznijim ocima na svetu.` DEGREES Tesko se probijao kroz zivot. Do slave i popularnosti stigao je zaobilaznim putem. Od rodnog Aleksinca 20. novembra 1938. do bolnicke sobe VMA u Beogradu 30. septembra 1991. godine. Pesnik i boem koji je, sve svoje pesme doziveo i na kraju iskreno, kakav je bio svoj celi vek, priznao je `Kada bih se ponovo rodio, radio bih sve drugacije.` Voljen i cenjen, u ljubavi nije imao srece. Ljubio je i bio ljubljen, ali je pravu srecu doziveo sa cetvrtom suprugom Gordanom, tek u poznim godinama u dalekoj Kanadi, kada je vec bio na putu bez povratka. `Mislim da bih istog casa ozdravio kad bih zapevao` - govorio je u vreme kad vise nije bilo nade i dok su se andjeli u oblacima prestrojavali da mu oslobode pocasno mesto u nebeskom horu. Toma Zdravkovic je otisao. Ostale su njegove pesme da zive i stoje kao spomenici vremena i budu svedoci neprolazne vrednosti i velicine coveka, pesnika, boema i peva?a koji, kao niko, nikad pre, ali ni posle njega, nije `imao visak duha.` Živko M. Bojanic

Knjiga nova C7 Kako je živeo, voleo i plakao Nebojša Glogovac? Lobanja, Šone, Šonsi, Glogi, Nebojša, Pančevac – i još mnogo imena inadimaka imao je čovek koji je glumi, ali i svemu ostalom, dao i karakter i reč. Bio je svoj i neosvojiv. Davao se kome je hteo, a zauzvrat nije tražio ništa. Svedočenja najbližih otkrivaju nepoznate detalje iz života ovog velikana: kako je kao momak radio u prodavnici muzičkih uređaja, šta mu se sve dešavalo dok je stopirao od Pančeva do Beograda, zašto mu se na prijemnom ispitu na Akademiji dramskih umetnosti tresla noga i kako su sve velike uloge i najveći reditelji posle toga tražili i jurili baš njega. Ovde su prvi put objavljene pesme koje je pisao za svoju dušu. U najlepšem maniru sudaraju se ispovesti mladih glumaca, koji su ga doživljavali kao ćaleta, i bardova jugoslovenske scene, koji nikada ne mogu da zaborave trenutke provedene sa njim, i na sceni i u kafani. Sudar generacija, koje je samo Glogi umeo da objedini. Zašto je odbio Anđelinu Džoli, a prihvatio da bude Draža Mihailović, šta mu je značila Crvena zvezda i koje su ga strasti, pored motora, tavli i kuvanja, još opsedale.O inspiraciji i radovanju svakodnevnim trenucima, ali i o momentima kada mu je život dodelio ulogu da se suoči sa smrću, govore njegovi prijatelji. O najvoljenijem srpskom glumcu pripovedaju Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Anica Dobra, Žarko Laušević, Rade Šerbedžija, Nikola Đuričko, Vida Ognjenović, Nikola Pejaković, Paolo Mađeli, Jagoš Marković, Aleksandar Popovski,ali i žene s kojima se voleo, kumovi, prijatelji, ljudi koji su bili sa njim kada nije bio na sceni, kada se saplitao o sopstveni talenat i kada mu je trebalo snage da se popne na glumački tron. S kojeg nikada nije sišao. Na ovoj vrtešci reči i emocija, suze smenjuju smeh, a smeh izaziva suze. Nemazaustavljanja, fliper se igra u četiri ruke. Umeo je i da živi, a i da umre. Njegov recept nalazi se među ovim stranicama.

Autor: Olga Vasić Format: 15x20,5 Povez: broširan Br. strana: 217 Ништа што је било вредно у прошлости, не одлази и ниједна истина или добро које човек створи никад не умре и не може умрети, записао је Бајрон, а то је потврдила и Олга Васић у књизи „Трагом прохујалих година“ не дозволивши да се под вео заборава сакрије њен богат и занимљив живот испуњен радом, љубављу и делима. Књига се састоји од два дела, први обухвата период ране од ране младости до садашњости, у другом делу су путописи. Ово дело има све одлике аутобиографије, јер ауторка описује свој живот, важније догађаје чији је непосредни учесник или пак сведок, као и своја размишљања и утиске о свему што се збивало. Ово је прича о Олгином животу, али овде налазимо и слику времена када се другачије радило и живело.

Autor:: Aleksandar Đuričić Žanrovi:: Autobiografije i biografije, Domaći pisci Izdavač:: Vukotić media Godina izdanja:: 2021. Broj strana: 214 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Kako je živeo, voleo i plakao Nebojša Glogovac? Lobanja, Šone, Šonsi, Glogi, Nebojša, Pančevac – i još mnogo imena i nadimaka imao je čovek koji je glumi, ali i svemu ostalom, dao i karakter i reč. Bio je svoj i neosvojiv. Davao se kome je hteo, a zauzvrat nije tražio ništa. Svedočenja najbližih otkrivaju nepoznate detalje iz života ovog velikana: kako je kao momak radio u prodavnici muzičkih uređaja, šta mu se sve dešavalo dok je stopirao od Pančeva do Beograda, zašto mu se na prijemnom ispitu na Akademiji dramskih umetnosti tresla noga i kako su sve velike uloge i najveći reditelji posle toga tražili i jurili baš njega. Ovde su prvi put objavljene pesme koje je pisao za svoju dušu. U najlepšem maniru sudaraju se ispovesti mladih glumaca, koji su ga doživljavali kao ćaleta, i bardova jugoslovenske scene, koji nikada ne mogu da zaborave trenutke provedene sa njim, i na sceni i u kafani. Sudar generacija, koje je samo Glogi umeo da objedini. Zašto je odbio Anđelinu Džoli, a prihvatio da bude Draža Mihailović, šta mu je značila Crvena zvezda i koje su ga strasti, pored motora, tavli i kuvanja, još opsedale. O inspiraciji i radovanju svakodnevnim trenucima, ali i o momentima kada mu je život dodelio ulogu da se suoči sa smrću, govore njegovi prijatelji. O najvoljenijem srpskom glumcu pripovedaju Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Anica Dobra, Žarko Laušević, Rade Šerbedžija, Nikola Đuričko, Vida Ognjenović, Nikola Pejaković, Paolo Mađeli, Jagoš Marković, Aleksandar Popovski, ali i žene s kojima se voleo, kumovi, prijatelji, ljudi koji su bili sa njim kada nije bio na sceni, kada se saplitao o sopstveni talenat i kada mu je trebalo snage da se popne na glumački tron. S kojeg nikada nije sišao. Na ovoj vrtešci reči i emocija, suze smenjuju smeh, a smeh izaziva suze. Nema zaustavljanja, fliper se igra u četiri ruke. Umeo je i da živi, a i da umre. Njegov recept nalazi se među ovim stranicama. c5

62200) MILENA PAVLOVIĆ BARILI slikarka svetskog glasa , Vojislava Latković , Beoknjiga Beograd 2009 , Edicija žene koje su stvarale istoriju ,romansirana biografija, Ovaj zanimljivi roman književnice Vojislave Latković, svojom realnošču, sugestivnošću i slikovitošču, na poetski način, dočarava period od početka XX veka do kraja Drgog svetskog rata, period u kome je živela i stvarala Milena Pavlović Barili. Pisac ove vredne knjige, svojom maštom, vešto nas vodi kroz vreme, te nam se čini da i danas, sto godina od rođenja, zajedno sa Milenom Pavlović Barili, obilazimo nove izložbe koje su upriličene u gradovima gde je živela i radila. Tako, ove 2009. godine, građani Beograda, pariza, Londona, Rima i Njujorka, imaju čast i jedinstvenu priliku da se, ponovo dive njenim neobičnim delima. Na taj način, oni će još bolje upoznati slikarku sa oreolom slave svetski poznate umetnice, kosmopolitkinju, kreativku koja je stvorila dela umom prekrasno izmaštanog virtuelnog sveta. Njene prefinjene renesansno realističke likovne kompozicije bile su zapažene i cenjene. tvrd povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica, ilustrovano, 294 strane

Dragan Đurić : ZATOČENIK U SILOSU 3 - Treća knjiga Sloboda / Izdavač autor Београд 2012 , Fizički opis 241 стр. : илустр. ; 21 cm Napomene Тираж 100 Стр. 239-241: Нови хоризонти / Јово Крстић. Predmetne odrednice Đurić, Dragan, 1950- -- Autobiografija Rat u BIH 1991 - 1992 - Muslimanski logori - Ispovesti logoraša Treća knjiga trilogije Zatočenik u silosu. Očuvanost 4-. Ispovest logoraša Trilogija `Zatočenik u Silosu` je ispovest logoraša koji je, samo zato što je Srbin, proveo 938 dana u logoru `Silos` u Tarčinu. Trilogija je sačinjena iz tri dela. U prvoj knjizi `Konjic`, pored biografskih podataka, dat je presek ratnih zbivanja u ovom gradu, u kome je autor proveo više od godinu, doživljavajući sve strahote koje su se tada dešavale: granatiranje, glad, noćne posete, šikaniranja, da bi na kraju dobio poziv za mobilizaciju. Plašeći se za svoj život, jer mnogi koji su tada dobili poziv za mobilizaciju više se nisu vraćali živi, kao i zbog toga što nije hteo da se bori protiv svog naroda, Dragan Đurić je odbio mobilizaciju i pobegao iz grada. Uhvatili su ga u bekstvu i zatvorili u logor `Silos` u Tarčinu. U prvoj knjizi dat je i prikaz stradanja srpskog naroda na području opštine Konjic. Udružene snage muslimansko-hrvatske koalicije su u potpunosti uništile mnoga srpska sela i zaseoke. Stradalo je stanovništvo Blaca, Bjelovčina, Donjeg Sela, Idbra, Brđana, Cerića, Dubice, Džepa, Zagorice i drugih sela. Ubijeno je preko 200 Srba, pri čemu je najviše stradalo u selu Bradina, gde je ubijeno oko 60 ljudi. Ostali stanovnici su proterani pa je od ukupnog broja od 15 odsto Srba, ostalo samo oko 280, a 130 žena je silovano. Autor je posetio logor `Musalu`, fiskulturnu salu u kojoj je on radio kao profesor fizičkog i zdravstvenog vaspitanja. Dat je opis stradanja logoraša u Čelebiću, gde je ubijeno dvadeset ljudi, a među njima rođak Nedeljko Milošević, đak kome je predavao Željko Klimenta i drugi prijatelji. Iz jednog pakla, konjičkog, gde je svakog dana glava bila u torbi i vodila se borba za opstanak, sledilo je drugo: zatočenje u tarčinski silos, betonsku građevinu za smeštaj žita. U ćelije, koje su imale dimenzije 9,5 sa 4,5 metara, bilo je smešteno od 20 do 30 ljudi. Tu su jeli, spavali, obavljali fiziološke potrebe i zadovoljavali potrebu za kretanjem, šetnjom između paleta, dok nije odobrena šetnja van ćelije. U ovom logoru naročito je bilo teško logorašima koji su zatočeni maja 1992. godine. Tuča, glad, maltretiranje, izvođenje na rad na prvu borbenu liniju pri čemu su ginuli logoraši. Od gladi, bolesti, maltretiranja i pogibije od granata stradalo je preko trideset logoraša. Autor je detaljno opisao stradanje svakog srpskog logoraša, prikupio brojne ispovesti preživelih i detaljno opisao svoju tragediju, tako da knjiga, bez svake sumnje, predstavlja dragoceni iskaz o jednom vremenu.

-Izdavač: `Vukotić media` -Povez: Mek -Pismo: Ćirilica -Broj strana: 413 -Format: 21 cm -Stanje: odlično očuvana Svedok svih velikih događaja u poslednjih gotovo pola veka, mnogih lomova i raspada, smena i uspona, prvi put otvoreno iznosi svoje zapise i sećanja o jednom dugom vremenu bogate novinarske i uredničke karijere. Kako je u vreme Miloševićeve vladavine „Borbu“ pretvorio u najbolje opozicione novine i u jeku demonstracija 1996. stvorio „Blic“, koji je za samo mesec dana dostigao tiraž od 100.000 primeraka? Kako je bilo raditi u vreme Tita, Miloševića, Tadića, Koštunice i Vučića? Kako se vratio u „Novosti“ posle 5. oktobra i kako je iz njih otišao posle dvaneset godina? Ko ga je i za šta optuživao i šta je istina? Možda je u najkraćem, u pogovoru ovoj knjizi, to opisao slavni režiser Emir Kusturica: „Kada bi neko drugi pokušao da poispadale riječi i slova vrati u novinske stupce Borbe, Blica, Glasa javnosti, Večernjih novosti i rekonstruiše stanje stvari bio bi to neuspjeh. Nema tog urednika koji je tako vješto baratao pomenutim slovima i rečenicama. Sa neviđenim instinktom hroničara on je držao ruku na pulsu svoga vremena i znao da vaga opoziciju sa vlašću, razdvoji patriotizam od šovinizma, znao je da ličnosti čije smo slike i intervjue pratili čine novine i tiraž.“

Autor:: Pjer Klosterman Žanrovi:: Autobiografije i biografije Izdavač:: Algoritam Godina izdanja:: 2014. Broj strana: 313 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Rođen je kao sin diplomata u Brazilu. Ubrzo nakon kapitulacije Francuske prešao je u Ujedinjeno Kraljevstvo. Primljen je u pilotsku školu u Kranvelu, a 1942. u 61. operativno-trenažnu jedinicu u Rendalu, da bi 21. januara 1943. u činu narednika bio raspoređen u 341. eskadrilu (Alzas) Slobodne Francuske. Pod komandom Renea Mušota eskadrila je tada bila u Škotskoj, ali je uskoro bila prebačena za Bigin Hil, da bi izvršavala zadatke leteći na lovcima Supermarin Spitfajer IX. Klosterman je stekao korisna iskustva na svojim prvim letovima iznad Francuske u proleće 1943. i tada je prvi put izvestio o vazdušnoj pobedi, 17. juna, kada je pogodio i oštetio nemački Meseršmit Bf-109. Potom, na dan 27. jula, njegov lovački puk je pratio američke dnevne bombardere tipa Martin Maroder u napadu na Trikvil. Kada su bombarderi okrenuli za povratak kući posle izvršenog napada, neprijateljski avioni su se pojavili približavajući se sa jugoistoka. Piloti 341. eskadrile okrenuli su ulevo da pođu u penjanje, „ka suncu“ no odmah zatim morali su da priskoče u pomoć 485. eskadrili jer je ona napadnuta. Počelo je preganjanje po nebu i borba na visini od 6 400 m sa Mušotom na čelu, koji je poveo svoje pilote protiv 14 nemačkih lovaca Foke Vulf Fw-190. Kapetan L. C. Martel i njegov pratilac Klosterman oborili su svaki po dva Foke Vulfa. Tačno mesec dana kasnije, 341. eskadrila je pratila američke bombardere leteće tvrđave B-17 u napad na brodogradilišta u Sen Omeru. Tokom borbi Spitfajeri su se raspršili, a Klostermana je napalo osam nemačkih Foke Vulfova. Uspeo je da jednoga obori, a potom da umakne svojim goniocima. Ali se Mušot nije vratio sa te akcije. Klostermanova poslednja vazdušna pobeda u 341. eskadrili, bio je Meseršmit Bf-109 kojeg je oborio 26. oktobra. Pri napadima na ciljeve na zemlji, on je uništio dva železnička voza i pet kamiona, a i kasnije se posebno istakao u napadima na slične ciljeve. Nakon rata, Klosterman je radio kao inženjer, učestvujući u osnivanju Rems-Avijejšena, radeći kao predstavnik Cesne i za Reno. Klosterman je imao uspešnu političku karijeru, služeći osam mandata kao poslanik u Francuskoj narodnoj skupštini između 1946. i 1969. Takođe se kratko aktivirao u francuskom ratnom vazduhoplovstvu 1956-57. tokom Alžirskog rata. Tokom Folklandskog rata između Argentine i Ujedinjenog Kraljevstva, Klosterman je navodno čestitao argentinskim pilotima na njihovoj hrabrosti. Kao rezultat ove „izdaje“ RAF-a, Klosterman je privukao mnogo antipatije od strane Ujedinjenog Kraljevstva. Takođe je privukao pažnju na sebe zbog protivljenju Zalivskom ratu. `Veliki cirkus` je jedna od velikih knjiga koje su proistekle iz rata od 1939–45. godine. - Vilijem Fokner Kao borbenom pilotu i mladom komandiru sa rekordom od 420 operativna leta, prvo u slavnoj eskadrili Slobodne Francuske u Velikoj Britaniji nazvanoj „Alzas,” zatim u jedinicama RAF, Pjeru Klostermanu nema ravnog. - Ser Džon Slesor, nosilac najviših britanskih vojnih odlikovanja, glavni komandant RAF Pjer Klosterman je ratni pilot čije će akcije u borbama uvek služiti kao primer drugima. Priključivši se eskadrili Tempests u sklopu RAF, izvodio je letove sa izuzetnom smelošću i dao ključni doprinos velikoj slavi francuskih borbenih eskadrila. Završio je svoju izvanrednu karijeru sa samo 24 godine, sa ukupnim zbirom od 600 sati borbenih letova i 33 oborena neprijateljska aviona, što mu daje titulu najboljeg francuskog borbenog pilota. - Šarl de Gol p.s.d.1

Dunja Hebrang : Osjetljivi barbar : eseji / Beograd: Gardoš, 1989 Materijalni opis 173 str. ; 20 cm Str. 167-168: Bilješka o piscu. Hrvatska književnost. Eseji Očuvanost 4- ; ima autorkinu posvetu. Dunja Hebrang (Otočac, 11. studenoga 1943. – Zagreb, 13. travnja 2021.) Rođena je u ratnome vihoru, u Otočcu, ličkome gradiću, u kojem su u vrijeme njezina rođenja partizani držali vlast, a na njihovu čelu bio je vrlo krupna, zapravo stožerna figura hrvatskoga partizanskoga pokreta, njezin otac Andrija. Diplomirala je psihologiju na zagrebačkom Filozofskom fakultetu, a poslijediplomski studij završila na Ekonomskom fakultetu (1973.) te radila stanovito vrijeme u propagandi ondašnje RTV Zagreb, a potom je izabrala rizični status samostalne spisateljice. Pisala je pretežito pjesme i oglede i počela ih objavljivati početkom sedamdesetih u brojnim časopisima. Objavila je poetske zbirke: Utočišta; Dnevni glasovi; Kazaljka vremena; Izvan kalendara; Mrak i ruža; Kugla cijele zemlje... Kao pjesnikinja progovara glasom “pesimističnoga lirskog subjekta” koji svijet prikazuje, opisuje i tumači iz “kaveza načinjenoga od samoće”. U njezinu izrazu ima i minijaturizma (zbirka Mrak i ruža, 1989.), također i naturalističke izravnosti i žestine (zbrika Kugla cijele zemlje, 1993.). u njezinim se poetskim sastavcima može prepoznati i “ironijski otklon od stvarnosti te svojevrstan intimni ludizam same autorice” (Helena Sablić-Tomić). Objavila je dvije zbirke ogleda (Gospoda mužjaci, Osjetljivi barbar), u kojima dotiče muško-ženske odnose te pritom iskazuje i zadršku spram dominantnih, radikalnih feminističkih tendencija. Objavila je i autobiografski roman Šum crnih limuzina (1993.), fikcijsko-fakcijski amalgam kojemu “obrađuje” tragičnu sudbinu svoga oca Andrije kojoj je nedvojbeno pečat dao i Josip Broz te “rekonstuira” društvene i političke nevolje “rastrojene obitelji”. Godine 1990. objavila je (u Beogradu) publicističku knjigu Kronika zla i mučnine u kojoj čitamo rečenice: “Kad je 1952. godine objavljena knjiga Slučaj Andrije Hebranga imala sam osam godina, znala sam čitati što je bilo dovoljno da me ljubazni ljudi dovedu do vrata čitaonice na periferiji Zagreba i u izlogu pokažu knjigu: Gledaj, radi se o tvojem ocu. U to vrijeme čitajući školske knjige, nisam shvaćala što je to politički falsifikat (…) Desetak godina kasnije kad sam se domogla privremeno zaboravljene knjige Slučaj Andrije Hebranga, na čijim koricama piše ime policijskog istražitelja: Mile Milatović, s užasom sam otkrila da ima knjiga napisanih zato da lažu. Cijeli sustav škole i znanja rušio se pred mojim očima. (…) Svijet znanja i razuma, povijest i stvarnost neki ljudi htjeli su survati u provaliju tame i pisanim lažima uspostaviti patološku fikciju. U te svrhe mnogi dokumenti o Andriji Hebrangu, iz svih faza njegova života, ništeni su, srećom, ne svi. Stvarnost uvijek nadilazi falsifikate, bogatija je, jača, moćnija.” O knjigama Dunje Hebrang pisali su Milivoj Slaviček, Stijepo Mijović Kočan, Nedjeljko Mihanović, Vladimir Reinhofer, Igor Mandić, Joja Ricov, Giacomo Scotti, Branko Maleš, Krešimir Nemec…

Autor - osoba Popović, Vladeta, 1894-1951 = Popović, Vladeta, 1894-1951 Naslov Život i dela Viljema Šekspira / Vladeta Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1953 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1953 (Beograd : Kultura) Fizički opis 323 str., [4] lista s tablama : fotogr. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga : Poučnik ; 10 (Karton) Napomene Slika V. Šekspira Bibliografija: str. 320. Predmetne odrednice Šekspir, Viljem, 1564-1616 Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616) bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi. Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova. Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola. Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena – Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir. Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebljava oblik Vilijam. Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači – Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem. Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika. Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa. Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin. Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu, 1553. godine, koja je bila besplatna, na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature. Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje. Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj. Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583. Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585. Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596. Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena. Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu. Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj. Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu. Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine. Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada. Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu. Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“. Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom. Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu. Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594. Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku. Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela. Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom. Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao. Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“. Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca. Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“ iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije. Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze. Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub. Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606 –1607. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613. Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom, koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi. Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti, ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost, i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London. Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri. U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars, a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom. Šekspir je umro 23. aprila 1616. i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607. godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro. U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani. Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina. Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo. Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila. Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro. Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri. Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada. Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu. Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587, dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor. Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima. Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče. Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje, takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje. Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija. San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva. Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“, šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija. Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba. Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“, čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši – tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije. Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“. Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni. Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli. U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli. U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji, nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti. U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama. U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški. Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba. Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom. Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe. Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze. Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku. Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“. Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca. Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru. Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena. Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira. Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija. Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“. Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“. Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja... MG70