Stanje:solidno,lepljeno i pisano u knjigu,unutrašnjost dosta dobra Izdato:Grafoplast,Beograd Godina:1989 Korica:meka Pismo : latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slucaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! ----- JOM -----

Dragan Velikić : DEPONIJA , Radio B92 / Vreme knjige 1994, str. 160. Publicistički tekstovi. Očuvanost 4.

MILJKOVIĆ-NEREŠENA ZAGONETKA Kosta Lozanić Knjiga sadrži kratki roman o beogradskim danima, radio dramu o poslednjoj noći u Zagrebu i kontraverzna svedočenja onih koji su pesnika lično poznavali. Zograf, Niš 2004. 121 str.; ilustr.; 21 cm

Dr. Golub Dobrašinović , Vuk Stefanović Karadžić ,izdanje Dečje novine , Gornji Milanovac 1987,solidno stanje,145 strana. Dobrašinović je bio istaknuti naučni radnik iza koga je ostalo oko 400 objavljenih radova iz oblasti domaće književnosti. Rođen je 1925. godine u Bijelom Polju, diplomirao je i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je kao kustos Vukovog i Dositejevog muzeja i bio jedan od najboljih poznavalaca života i dela Vuka Karadžića i zahvaljujuci tome i nosilac projekta sabranih Vukovih dela. I početak i kraj njegovog naučnog rada vezan je za ime velikana srpske književnosti - Sima Matavulja, na čijim je delima doktorirao, ali ga je smrt prekinula u pripremi sabranih Matavuljevih dela.

Zoran Dušković: ŠTA SANJAM I ŠTA MI SE DOGAĐA, Zajednica književnika Pančevo 1996, str. 401. Izabrani tekstovi, zapisi, proza. Očuvanost 4 i na prvoj strani ima veća posveta (pogledati sliku). Pančevačkog pesnika Zorana Duškovića nema među nama već dve decenije. Sedamnaestog januara 2015 navršilo se 20 godina od njegove smrti. Pančevci ga pamte kao književnika, novinara, glumca i reditelja, ali i kao izuzetnog hroničara Pančeva. Zoran Dušković je rođen 6. juna 1957. godine. Autor je knjiga poezije „Dužnost Svetog Florijana”, u izdanju lista „Pančevac” i Sekcije književnika Pančeva, 1983. godine, i „Povratak s robije”, u izdanju Zajednice književnika Pančeva, 1989. godine. Posthumno su objavljene pesnička zbirka „Grad”, sabrane pesme „Zatim sve iščezava” i knjiga proznih zapisa „Šta sanjam i šta mi se događa”. Poznavalac rada Zorana Duškovića i lični prijatelj Violeta Blaga iz Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva, istakla je da je Zoran Dušković voleo Pančevo i bio aktivan u svemu što se u gradu dešavalo, još od gimnazijskih dana. – Bio je izuzetno radoznao i gde god se nešto dešavalo, on je bio prisutan. U Domu omladine je bio aktivan u „Ateljeu mladih”, gde je počeo da glumi još kao gimnazijalac. Neposredno pred saobraćajnu nesreću u kojoj je poginuo, počeo je i da režira. Uradio je predstavu „Bekstvo” po tekstu Bulgakova, s kojom je osvajao nagrade, čak i na festivalima na kojima su učestvovali profesionalni reditelji – dodala je Blaga. Dušković je pisao kolumnu o Pančevu u listu „Pančevac”, na osnovu čega je posthumno, 1996. godine, objavljena knjiga „Šta sanjam i šta mi se događa”, navela je Blaga. – To su tople priče o Pančevu, priče o ljudima koji su živeli u njegovo vreme, ali i građanima ovog grada koji su živeli 100 i 200 godina ranije. Bio je veliki istraživač prošlosti Pančeva i mnogo vremena je provodio u Istorijskom arhivu, u želji da sazna detalje iz istorije grada – objasnila je Blaga. U mnoštvu interesovanja Zorana Duškovića, našlo se mesto i za Radio Pančevo. – Vodio je zapaženu kontakt emisiju, u koju su se javljali mnogi naši sugrađani i govorili svoje mišljenje u vezi sa aktuelnom politikom u zemlji i gradu. Radio je vrlo lepo i odmereno, tako da je i one „najrazbarušenije”, čak nekulturne ljude, uspevao da navede da kažu nešto kvalitetno, i da, naravno, ne vređaju druge – ocenila je Violeta Blaga.

Milan D. Špiček : Niko nije savršen = Nobody is perfect / Beograd : Centar film ; Kragujevac : Prizma, 2002 , Fizički opis 163 str. : ilustr. ; 24 cm Priče o filmu OČuvanost 4. Milan D. Špiček (1942-2020) rođen je u Beogradu, gde se školovao i diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Novinarstvom je počeo da se bavi već posle srednje škole, a ogledao se u svim medijima: štampi, televiziji, radiju. Najduže i najplodnije radi na radiju, gde je nagrađivan za sve novinarske discipline i za filmsku kritiku. Filmom i kritikom se bavi od početka osamdesetih godina, kada iz Specijalizovanih programa Radio-Beograda prelazi u Beograd 202, gde počinje da uređuje i vodi „Ponoćni bioskop“, koji uskoro postaje kultna emisija. Od tada, izveštava sa svih domaćih filmskih festivala i mnogih inostranih. Glumio je u filmovima Rana jesen Tome Janjića, Dečak iz Junkovca Dejana Zečevića, Ptice koje ne polete Petra Lalovića i Pun mesec nad Beogradom Dragana Kresoje. Napisao je tri knjige, tematski vezane za film: Herceg Novi, ljubavi moja, Lepotica i zver / La belle at la bete i Niko nije savršen / Nobody is perfect.

Autor: Aleksandar Slavković Povez: meki Format: 13,5 x 21 cm Strana: 237 Pismo: latinica ilustr. Izdavač: Admiral Books NA ZADNJIM KORICAMA SA UNUTRAŠNJE STRANE JE UPISAN DATUM ČITANJA KNJIGE A OSTELO JE U DOBROM STRANJU Priča o Đorđu Šagiću - prvom srpskom useljeniku u Ameriku Rodio se u Austrougarskoj, u porodici doseljenika iz Srbije. Sa osamnaest godina napustio je školu u Sremskim Karlovcima i prešao u Srbiju 1813, gde se priključio Karađorđu i ustanicima protiv Turaka u bitkama za odbranu Beograda. Nakon poraza koji su srpski ustanici pretrpeli, pobegao je u Austriju, dezertirao iz austrijske vojske, da bi se 1815. u Hamburgu ukrcao na brod za Ameriku. U duši je bio slobodar, revolucionar i avanturista. Govorio je dvanaest jezika. U Americi je imao čak dvadeset tri zanimanja, a u Meksiku je radio kao direktor carine, ratni komesar, izdavač i urednik uglednih novina. Bio je sekretar Velike lože Teksasa i veliki majstor lože u Hjustonu. Pred kraj života postao je grčki konzul – tu čast mu je dodelio grčki kralj zbog truda koji je uložio u pomaganje grčkom narodu tokom borbe za oslobođenje od Turaka. Kada je napustio ovaj svet, sve diplomatske zastave u San Francisku bile su spuštene na pola koplja. Tokom sahrane topovi iz Alkatraza ispalili su plotun u njegovu čast. U Novom svetu bio je poznat kao Džordž Fišer. U krštenici je pisalo – Đorđe Šagić.

Izdavač: Laguna, Beograd, 2007. Prevodilac: Biljana Stojanović Format: 13x20 cm Broj strana: 304 Pismo: Latinica Povez: Mek Poslovna pratnja – koliko sam samo puta čula pitanje na tu temu: kako si počela, kako to zaista izgleda, kakvi ljudi koriste te usluge, kakve devojke rade u agenciji? Ljudi vole o tome da razgovaraju, stalno ponavljaju ista pitanja, nije im dosta podataka. Kao da zaviruju u neki poluzabranjeni svet, svet koji pornografija karikira, konzervativni napadaju, a gotovo svi o njemu razmišljaju. Da li ste i vi od onih radoznalih, ljubopitljivih duhova koji žele da saznaju šta mislimo, kako se osećamo, ko smo? Dobro došli u moj svet. „Opčiniće vas ova otvorena priča žene koja je danju predavala na koledžu, a noću radila kao plaćena devojka za zabavu. Ona otkriva pogled na život o kakvom tek malo žena zna nešto više.“ „Pre svega značajna kao kulturološka i psihološka dokumentarna proza, Poslovna pratnja se među sličnim knjigama izdvaja po pronicljivom sagledavanju te problematike, ali i po osećajnosti.“

Izdaje - Narodna knjiga Beograd Marija Kiri Sklodovska biografija je fizičarke i hemičarke Marije Kiri Sklodovski, prve slavne naučnice, prve žene koja je doktorirala u Francuskoj, prve dobitnice Nobelove nagrade, prve žene koja je predavala u francuskoj školi i na univerzitetu Sorbona. Detaljnu biografiju njenog života napisala je njena mlađa ćerka Eva Kiri. Objavljena je 1937. godine, a sastoji se od tri dela u kojima autorka donosi pregled Mirijinog života i naučnog rada. Biografija predstavlja važan doprinos izučavanju njenog privatnog i profesionalnog života. Autorka se pre svega osvrnula na Marijino detinjstvo i odrastanje u porodici Sklodovski, vreme studiranja na pariškom univerzitetu i doživotno naučno istraživanje u saradnji sa mužem Pjerom Kiri što je dovelo do otkrića novih hemijskih elemenata – radijuma i polonijuma. Bračni par je otkrio fenomen – radioaktivnost – čije je otkriće značilo ogroman doprinos nauci i svetu. Marija je rođena u Poljskoj 1867. godine u vreme kad je Poljska bila pod ruskom, austrijskom i pruskom ratnom okupacijom. Roditelji su joj bili pedagozi, ali i izraziti patrioti. Otac je zbog patriotizma otpušten pa je privatno davao učenicima časove. Marija se veoma rano susrela sa smrću: najpre joj je umrla najstarija sestra Zoša, a zatim i Marijina majka. Bila je veoma inteligentna devojčica i ubrzo su svi imali priliku uvideti njenu genijalnost. Da bi uštedila novac za obrazovanje u Parizu, Marija je takođe držala privatne časove. Najpre je na studij krenula njena sestra Bronja. Marija je u to vreme radila kao vaspitačica da bi pomogla sestri da se obrazuje. Na posedu na kojem je radila zaljubila se u Kazimježu, ali njegovi su se roditelji protivili njihovom braku jer je Marija bila siromašna. 1891. godine otputovala je u Pariz da bi se školovala na Sorboni, a 1894. godine upoznala je svog budućeg muža Pjera Kirija. Marija je ubrzo posle rođenja ćerke Irene počela da traži temu za doktorsku disertaciju. Zainteresovala se za istraživanje Anrija Bekerela. Tako je počela sa istraživanjem minerala koji sadrže uranijum i ubrzo shvata da radioaktivnost uzrokuju nepoznati hemijski elementi. Pjer se u tom momentu zainteresovao za njeno istraživanje i odlučio da joj pomogne. Prilikom istraživanja uranijumske smole otkrili su dva nova hemijska elementa – radijum i polonijum. Kad je Pjer otkrio da je radijum štetan za živo meso, ubrzo je počeo da se koristi za lečenje karcinoma i raka. 1903. godine završila je svoju doktorsku disertaciju i postala prva žena koja je doktorirala u Francuskoj. 1903. godine bračni par Kiri dobio je Nobelovu nagradu za fiziku. Pjer je tragično umro, a Marija je odlučila da, njemu u čast, nastavi sa njihovim istraživanjem. Ubrzo je došla na mesto pokojnog muža kao prva žena koja je predavala na Sorboni. 1911. godine postala je prva naučnica sa dve Nobelove nagrade. Tokom Prvog svetskog rata radila je francuskoj radiološkoj službi, a kasnije se sa ćerkom Irenom posvetila razvoju medicinske primene radiografije. Sve do svoje smrti je bila posvećena nauci, a umrla je 1934. godine od posledica aplastične perniciozne anemije (leukemije). Iako je autorka biografije Marijina ćerka, njen pristup opisivanju života svoje majke je uglavnom nepristran. Pristranost je istaknuta samo u delovima u kojima autorka govori o Marijom odnosu sa svojom decom. „Ali u jednoj stvari Marijina pobeda je sigurna: njene ćerke duguju joj zdravlje, telesnu fleksibilnost i radost za sport. To je najveće obrazovno dostignuće ove izvanredno inteligentne i plemenite žene.“ S druge strane, nepristranosti biografije Marije Kiri doprinosi dokumentovanje utvrđivanih biografskih podataka. Tako čitalac ima uvid u brojna pisma koje je autorka navela kao dokaz verodostojnosti predstavljenih informacija. Uz faktičnost i hronologiju primetno je Evino uspešno konstruisanje psihološkog profila Marije Kiri. Biografija je postala međunarodni bestseler, a ubrzo je doživela i filmsku adaptaciju. Iako je izazivala zgražanje zbog rodne diskriminacije s kojom se Marija nosila celog života kao jedina žena među naučnicima, njena biografija je ohrabrila mnoge žene da se bave naukom. Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez 396.strana

Ljiljana Đurđić : FOOL MEMORIES / Београд : Књижевно друштво `Свети Сава`, 2005 (Београд : Scancolor) Fizički opis 29 стр. ; 21 cm Библиотека Светске свеске Београдске мануфактуре снова Mali eseji ; Белешка о аутору: стр. 29. Đurđić, Ljiljana, 1946-2021 Očuvanost 4. Ljiljana Đurđić bila je srpska književnica, kritičar, prevodilac i članica Srpskog književnog društva. Maturirala u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a diplomirala Svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radila je u Narodnoj biblioteci Srbije na mestu Načelnika Izdavačke delatnosti NBS i bila je urednik Srpske retrospektivne bibliografije. Pokrenula je bibloiteku Živa prošlost i potpisala preko 200 izdanja NBS. Bila je kolumnista dnevnog lista Danas (2000-2002) i nedeljnika Evropa (2005 – 2006). Jedna je od osnivačica i urednica časopisa za žensku književnost i kulturu ProFemina (1995 – 2010). Zbirke poezije Švedska gimnastika, KOS, 1977; Ogled dalmatinskog bilja i drugi predeli, Matica srpska, 1980; Preobilje/Nula, Prosveta, 1991. Zbirke pripovedaka Kako sam ljubila Franca Kaspara, Rad,1986; Slike iz prethodnog života, Filip Višnjić,1997; Stadijum ogledala, Rad, 2004; Svi na kraju kažu mama, Agora, 2009. Silva Jugoslovenka, Agora, 2016. Zbirke eseja i kolumni Beograd by my mind, Rad, 1995; Udri kravicu, Samizdat, B92, 2001; Presvlačenje No 5102000, CUPS, 2003; Fool memories, Beogradska manufaktura snova, 2004; Nek crkne svet, Braničevo, Požarevac, 2012. Priredila antologije i izbore Izbor iz poezije Danice Marković Pesme o alhemijskom pokušaju, Dečje novine, 1989; Miloš Crnjanski Boka Kotorska, NBS, 1997; Ženski kontinent, Antologija savremene srpske ženske priče, Prosveta, 2004; Pesme o biblioteci, NBS, 2003. Nagrade i priznanja Plaketa Narodne biblioteke Srbije za ukupan rad 1984. Nagrada BIGZ-a za prevod knjige Rani odlazak Silvije Plat. Nagrada Stevan Sremac za knjigu pripovedaka Svi na kraju kažu mama za 2009. godinu

Sava Kličković: ESEJI, Gradina Niš 1977, str. 106. Književni eseji. Očuvanost 4 i ima posvetu. Navršilo se sto godina od rođenja dr Save Kličkovića. Bio je doktor prava, esejista, pesnik i basnopisac, poliglota, autor jedinstvene teorije basne kod nas. Malo o tome znaju njegovi Laćarci, pogotovo oni mlađi, a nema više ni onih koji bi se prisetili čuvenog, neponovljivog đaka Mitrovačke gimnazije, kasnije službenika MIP-a, jugoslovenskog trgovačkog predstavnika u Nemačkoj, SAD, Pakistanu i Meksiku. Bio je najbolji učenik Boška Novakovića, svog omiljenog profesora i kasnije veoma naklonjenog kritičara, koji je izuzetno cenio njegove „Pustinje“, taj čarobni poetsko-filozofski esej „s odlikama snažne osobenosti“. Sava Kličković je u tom radu zapisao: „Ko prođe kroz pustinju, obogatio je svet za jedan put.“ A retki srećnici, koji su imali prilike da budu počašćeni tekstovima Save Kličkovića, jer on je objavljivao malo i uglavnom u niskotiražnim časopisima, redom su smatrali da je svojom stvaralačkom pojavom umnogome obogatio našu vrhunsku književnost. „Možda je još i danas otkrovenje ime Save Kličkovića: ono je, međutim, izuzetno svojom dubokom i uzbudljivom misaonošću i prostranom erudicijom“, napisao je, daleke 1985. godine, dr Boško Novaković o svom nekadašnjem đaku. Doktor prava po naučnom opredeljenju, Kličković je zaista bio nesvakidašnja pojava u našoj književnosti: pored poezije i eseja, pisao je basne i drugu holističku literaturu. Šta više, kao jedan od retkih nastavljača dela Ezopa, Lafontena i Dositeja, izgradio je i jedinstvenu teoriju basne. A dobar poznavalac Kličkovićevog dela, naročito basni, dr Miodrag Maticki je primetio: Knjige Save Klickovica„Tekstovima o basnama i zbirkom svojih basni Kličković je u potpunosti otkrio prirodu ovog arhaičnog žanra, bliskog mitu, a u isti mah sa dejstvom savremene aktuelnosti. Pokazao je da će basne, nastale kao odgovor ljudi na izuzetne situacije u kojima se ljudska vrsta našla prvi put od svog postojanja, trajati dok bude bilo čoveka. Prvobitne basne, a i basne Save Kličkovića, bez naravoučenija su, jer, ako je fabula dobro sačinjena, pouka se nalazi već u slici koju basna pruža, a u vidu opšte važeće situacije…“ Rodio se 7. decembra 1916. u Laćarku; otac Slavko, trgovac, majka Jelena, rođ. Sisojević. U rodnom selu je završio osnovnu školu, a potom u Sremskoj Mitrovici stekao gimnazijsko obrazovanje (1927 – 1935). Bio je angažovan u gimnazijskoj književnoj družini „Budućnost“ (dva puta biran za predsednika), kojom je uspešno rukovodio već pominjani prof. Novaković. Upravo u to vreme objavljena je, u beogradskom „Vencu“ (1933), prva Kličkovićeva pesma „Jutarnje vizije“. Sava Kličković je studirao pravo i državne nauke u Beogradu, Beču i Berlinu, gde je 1940. odbranio doktorat pod naslovom „Pojam eksproprijacije“. Bio je student, a potom i asistent čuvenog nemačkog i evropskog filozofa Karla Šmita, koji će ga i venčati sa g-đom Milkom Kličković, rođ Petrović (1917). Za vreme Drugog svetskog rata živeo je u Beču, da bi po oslobođenju radio kao službenik MIP-a i dugogodišnji spoljnotrgovinski predstavnik u Nemačkoj, SAD, Pakistanu i Meksiku. Putovao je u više od 30 zemalja Evrope, Azije, Afrike i Amerike, govorio engleski, francuski i nemački. Poeziju u stihu i prozi, eseje, putopise, basne, intervjue, stručne oglede iz prava i spoljne trgovine, Kličković je objavljivao u mnogim listovima, časopisima i drugim publikacijama u zemlji i inostranstvu. Poput istočnjačkih mudraca, najradije se izražavao kratkim stihom, jezikom basne i zen-priče. Na izuzetan odjek u književnoj kritici naišle su njegove „Pustinje“, svojevrsna filozofsko-poetska vizija života i sveta oko nas. Dobitnik je prve nagrade časopisa „Gradina“ za esej „Benito Sereno“, a kao vrstan poznavalac pisca Hermana Melvila, posle održanog predavanja u Vašingtonu, 1956, proglašen je počasnim članom Melvilovog društva u SAD. Pored niza književnih i stručnih radova razasutih po periodičnim publikacijama (pomenimo raspravu „Basna kao hologram“, 1988), ovaj veliki humanista, mislilac i pisac je objavio samo dve knjige: Eseji (1977) i Basne (1989). Iza njega su ostali stihovi rasuti po novinama, časopisima i zbornicima, brojni neobjavljeni rukopisi, poneka kritika o njegovom nedovoljno istraženom i izučenom spisateljskom opusu. Kličkovićevo delo, bez sumnje, zaslužuje da se u celini sakupi i kritički obradi, a potom udobno smesti među korice i stavi na uvid široj kulturnoj javnosti. Dr Sava Kličković je preminuo 1. februara 1990. godine u Beogradu