Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ako bude nekih nedostataka navescu pored naslova knjige! Fali knjiga br 10 BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual 11 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin ----- Ima nacrtano malo srce na unutrasnjoj strani korica, nista strasno! Sve ostalo uredno! Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ako bude nekih nedostataka navescu pored naslova knjige! Fali knjiga br 11 i 12 BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual 11 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin ----- Ima nacrtano malo srce na unutrasnjoj strani korica, nista strasno! Sve ostalo uredno! Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

IZDAVAČ: NARODNA KNJIGA GODINA IZDANJA: 1995 JEZIK: SRPSKI, ĆIRILICA POVEZ: TVRD, SA ZAŠTITNIM OMOTOM BROJ STRANA: 1120 FORMAT: 24 CM STANJE KNJIGE: NEKORIŠĆNO - NOVO ISTORIJA CIVILIZACIJE U EGIPTU I NA BLISKOM ISTOKU DO ALEKSANDROVE SMRTI, I U INDIJI, KINI I JAPANU OD SAMIH POČETAKA DO NAŠNJIH DANA SA UVODOM O PRIRODI I OSNOVAMA CIVILIZACIJE I 86 ILUSTRACIJA I MAPA. NA OVOJ KNJIZI DR DJURANT RADIO JE OD 1927. DO 1932. GODINE I KNJIGA PREDSTAVLJA TREĆU KOMPLETNO DOPUNJENU VERZIJU. KNJIGA SE MOŽE POREDITI SA VELIKIM DELIMA FRANCUSKIH ENCIKLOPEDISTA OSAMNAESTOG VEKA JER PREDSTAVLJA NAJSVEOBUHVATNIJI POKUŠAJ NAŠEG DOBA DA SE OBUHVATI OGROMNA PANORAMA LJUDSKE ISTORIJE I KULTURE. U NJOJ ĆETE NAĆI SVE O SUMERU KAO KOLEVCI PRVIH GRADOVA I PISANIH ZAKONA, EGIPĆANIMA KOJI SU USAVRŠILI MONUMENTALNU ARHITEKTURU, MEDICINU I MUMIFIKACIJU PRE 3500 GODINA, VAVILONCIMA KOJI SU RAZVILI ASTRONOMIJU I FIZIKU I POSADILI SEME ZAPADNE MITOLOGIJE, JUDEJCE, BIČEVE BOŽJE BLISKOG ISTOKA I NJIHOVOG KRALJA ASURBANIPALA, KOJI JE NA SKULPTURAMA PRIKAZAN KAO POLA ČOVEK, POLA ČUDOVIŠTE, JUDEJCE KOJI SU ODOLELI SVIM POKUŠAJIMA DA IH ZATRU I ZAUVEK SAČUVALI SVOJU KULTURU U BESMRTNOM STAROM ZAVETU.

Opis "Istočne civilizacije - Vil Djurant - Istorija civilizacije" Istorija civilizacije u Egiptu i na Bliskom istoku do Aleksandrove smrti, i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do današnjih dana sa uvodom o prirodi i osnovama civilizacije i 86 ilustracija i mapa. Na ovoj knjizi dr Djurant radio je od 1927. do 1932. godine i knjiga predstavlja treću kompletno dopunjenu verziju. Knjiga se može porediti sa velikim delima francuskih enciklopedista osamnaestog veka jer predstavlja najsveobuhvatniji pokušaj našeg doba da se obuhvati ogromna panorama ljudske istorije i kulture. U njoj ćete naći sve o Sumeru kao kolevci prvih gradova i pisanih zakona, Egipćanima koji su usavršili monumentalnu arhitekturu, medicinu i mumifikaciju pre 3500 godina, Vaviloncima koji su razvili astronomiju i fiziku i posadili seme zapadne mitologije, Judejce, bičeve božje Bliskog istoka i njihovog kralja Asurbanipala, koji je na skulpturama prikazan kao pola čovek, pola čudovište, Judejce koji su odoleli svim pokušajima da ih zatru i zauvek sačuvali svoju kulturu u besmrtnom Starom zavetu. Povez knjige : tvrd Strana : 1000 Format : 210mm x 290mm Pismo : ćirilica

USPON I PAD TREĆEG REICHA, komplet I - IV William L.Shirer Uspon i pad Trećeg rajha 1-4 Znanje, Zagreb, 1977. Tvrd povez sa omotom, 4 knjige. Lepo očuvane, zaštitni omoti malo iskrzani i listovi spolja sasvim malo požuteli od stajanja. 1. Uspon Adolfa Hitlera, Trijumf i konsolidacija, 415 strana 2. Put u rat, 485 strana 3. Prve pobjede i prekretnica, 462 strane 4. Početak kraja, pad Trećeg rajha, 318 strana Širerovo delo i dalje predstavlja referentno štivo i najbolji prikaz nastanka i sloma Trećeg rajha, zamišljenog da traje hiljadama, a okončanog nakon samo dvanaest godina, krcatih kataklizmičnim nizom dešavanja koja su bezmalo survala u ponor čitavu zapadnu civilizaciju. Širer je zapravo živeo i radio kao reporter u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, imao je pristup tajnim nemačkim arhivima koje su Saveznici pronašli nedirnute (oko 485 tona dokumenata u vidu velikog broja dnevnika, telefonskih transkripta i ostalih spisa), a takođe je prisustvovao suđenjima u Nirnbergu. Zato njegov autoritativni pregled godina 1933–1945, kada su nacisti pod vođstvom svog Firera vladali Nemačkom, organizovali Holokaust, gurnuli svet u ludilo Drugog svetskog rata i zauvek izmenili tok moderne istorije i izgled Evrope, predstavlja monumentalnu studiju najstravičnijih trenutaka naše civilizacije. Treći rajh

Uspon i pad Treceg Reicha William L.Shirer Knjige su ocuvane, minimalna iskrzanja na zastitnom omotu.komplet se sastoji od 4 knjige ali nedostaje knjiga br.1 tako da prodajem 3 knjige zajedno za navedenu cenu.svaka knjiga je zasebna celina. 1. NEDOSTAJE U KOMPLETU. 2. Put u rat, 485 strana 3. Prve pobjede i prekretnica, 462 strane 4. Početak kraja, pad Trećeg rajha, 318 strana Širerovo delo i dalje predstavlja referentno štivo i najbolji prikaz nastanka i sloma Trećeg rajha, zamišljenog da traje hiljadama, a okončanog nakon samo dvanaest godina, krcatih kataklizmičnim nizom dešavanja koja su bezmalo survala u ponor čitavu zapadnu civilizaciju. Širer je zapravo živeo i radio kao reporter u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, imao je pristup tajnim nemačkim arhivima koje su Saveznici pronašli nedirnute (oko 485 tona dokumenata u vidu velikog broja dnevnika, telefonskih transkripta i ostalih spisa), a takođe je prisustvovao suđenjima u Nirnbergu. Zato njegov autoritativni pregled godina 1933–1945, kada su nacisti pod vođstvom svog Firera vladali Nemačkom, organizovali Holokaust, gurnuli svet u ludilo Drugog svetskog rata i zauvek izmenili tok moderne istorije i izgled Evrope, predstavlja monumentalnu studiju najstravičnijih trenutaka naše civilizacije. WWII, Treci Rajh, Adolf Hitler, Nacional socijalizam.....

SCHOLAR, PATRIOT, MENTOR: Historical Essays in Honor of Dimitrije Djordjević - Richard B. Spence and Linda L. Nelson COLUMBIA UNIVERSITY 1992. tvrd povez, 422 strane knjiga je vrlo dobro očuvana Ц5 Njegov deda po majci je general i ministar vojni Kraljevine Srbije Mihailo Rašić. U trenutku nemačkog napada na Kraljevinu Jugoslaviju u Aprilskom ratu 1941. godine, bio je student Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Pridružio se Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini generala Dragoljuba Draže Mihailovića. Nemci su ga zarobili i sproveli u koncentracioni logor Mauthauzen-Gusen. Nakon rata se vratio u Jugoslaviju, gde je na vlast došla Komunistička partija. Brzo je uhapšen kao bivši pripadnik JVuO. Po izlasku iz zatvora je nastavio studije na Univerzitetu u Beogradu, kod Vasa Čubrilovića, nekadašnjeg pripadnika Mlade Bosne i predratnog političara, koji je u međuvremenu postao blizak komunistima. Đorđević je doktorirao 1962. godine. Od 1970. godine je radio kao profesor evropske istorije na Univerzitetu Kalifornije u Santa Barbari. Među njegovim postdiplomcima bili su Milan St. Protić i Mile Bjelajac. Za člana van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti je izabran 1985. godine. Pošto je penzionisan, napisao je autobiografsko delo „Ožiljci i opomene“, u kojem se bavi svojim životom u Drugom svetskom ratu. Preminuo je 5. marta 2009. godine u Santa Barbari.

Unutra odlično očuvano Tvrde korice isto u odličnom stanju, papirni omoti se vide na slikama, minimalno pohabani William L. Shirer / Uspon i pad trećeg rajha 1-4; Znanje; 1977.god.; tvrd povez; 1.Uspon Adolfa Hitlera / Trijumf i konsolidacija; 415 strana; 2.Put u rat; 485 strana; 3.Prve pobjede i prekretnica; 462 strane; 4.Početak kraja / Pad trećeg rajha; 318 strana; Iako je od njenog prvog pojavljivanja prošlo više od pedeset godina, Širerovo delo i dalje predstavlja referentno štivo i najbolji prikaz nastanka i sloma Trećeg rajha, zamišljenog da traje hiljadama, a okončanog nakon samo dvanaest godina, krcatih kataklizmičnim nizom dešavanja koja su bezmalo survala u ponor čitavu zapadnu civilizaciju. Širer je zapravo živeo i radio kao reporter u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, imao je pristup tajnim nemačkim arhivima koje su Saveznici pronašli nedirnute (oko 485 tona dokumenata u vidu velikog broja dnevnika, telefonskih transkripta i ostalih spisa), a takođe je prisustvovao suđenjima u Nirnbergu. Zato njegov autoritativni pregled godina 1933–1945, kada su nacisti pod vođstvom svog Firera vladali Nemačkom, organizovali Holokaust, gurnuli svet u ludilo Drugog svetskog rata i zauvek izmenili tok moderne istorije i izgled Evrope, predstavlja monumentalnu studiju najstravičnijih trenutaka naše civilizacije. Vilijam Sirer rajha treci rajh hitlerova nemacka nacisti ss divizije drugi svetski rat himler

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Historija Turskoh Osmanskog carstva I-III Joseph von Hammer NERKEZ SMAILAGIĆ Prva knjiga 34 glave Druga knjiga 35-57 glava Treća knjiga 58-72 glava Karte: Uspona osmanskog carstva 1280-1683 Opadanje osmanskog carstva i uspon Turske republike 1683-1975... Jozef fon Hamer-Purgštal (nem. Joseph von Hammer-Purgstall; Grac, 9. jun 1774 — Beč, 23. novembar 1856) je bio austrijski filolog, odličan poznavalac muslimanskog istoka. Niže škole učio je u manastiru Sv. Barbare u Beču, gde je završio i orijentalnu akademiju. Služio je u austrijskoj diplomatiji, u Carigradu i Jašiju. Godine 1817. postao je dvorski savetnik; međutim, već iste godine napustio je državnu službu. Putovao je mnogo po Istoku, što mu je omogućilo da obradi dotada malo poznatu istoriju, arheologiju, geografiju, književnu istoriju i bibliografiju bliskog orijenta. Uređivao je novine Fundgruben des Orients. Mnogo je radio na osnivanju bečke akademije nauka, čiji je bio prvi predsednik. Preveo je dela Hafisa, Motanabija i Bakija, otkrio rukopise tada još nepoznatih delova Hiljadu i jedne noći i preveo ih na nemački jezik (1823 i 1824). Najvažniji mu je rad Istorija osmanskog carstva. Ona je napisana najviše na osnovu novijih izvora. U njoj je naročito lepo opisao Kosovski boj 1389.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Autor: Milana Veinović, Izdavač: Print art - Pančevo, Zavod za zaštitu spomenika kulture - Pančevo, 2007. god. Tvrd povez, 30X24,5 cm. 375 str. Kunstdruk, ilustrovano Milana Veinović, istoričar umetnosti, rođena je 1947. godine u Županji. Diplomirala na Katedri za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1972. Radila je u Narodnom muzeju i Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Pančevu i Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Realizovala je preko 40 autorskih izložbi, radila na topografiji spomenika kulture Pančeva i Sombora, konzervatorsko-restauratorskim projektima gradskog jezgra Pančeva i obnovi manastira Vojlovica. Rad, pored sintetičke studije, sadrži iscrpan katalog reprezentativnih primeraka razglednica iz velikog broja javnih i privatnih zbirki i kolekcija razglednica. Gotovo da nijedna važna kolekcija nije izostavljena, jednako kao što su od istorijskog zaborava sačuvana imena fotografa i štampara razglednica Pančeva. Rad je izvanredno uobličen u knjigu-album, što je sasvim primereno temi, načinu obrade i kvalitetu sadržaja.

Pančevo na starim razglednicama 1898-1941: kulturno-istorijski i slikovni letopis / Milana Veinović Pančevo 2007. Tvrd povez, bogato ilustrovano, veliki format (30,5×24,5 cm), 375 strana. Knjiga je odlično očuvana. T1 Milana Veinović, istoričar umetnosti, rođena je 1947. godine u Županji. Diplomirala na Katedri za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1972. Radila je u Narodnom muzeju i Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Pančevu i Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Realizovala je preko 40 autorskih izložbi, radila na topografiji spomenika kulture Pančeva i Sombora, konzervatorsko-restauratorskim projektima gradskog jezgra Pančeva i obnovi manastira Vojlovica. Rad, pored sintetičke studije, sadrži iscrpan katalog reprezentativnih primeraka razglednica iz velikog broja javnih i privatnih zbirki i kolekcija razglednica. Gotovo da nijedna važna kolekcija nije izostavljena, jednako kao što su od istorijskog zaborava sačuvana imena fotografa i štampara razglednica Pančeva. Rad je izvanredno uobličen u knjigu-album, što je sasvim primereno temi, načinu obrade i kvalitetu sadržaja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Retko !!! Contents - Power - Confrontation - Rebellion Nakon pobjede partizana koja je 1944. godine dala komunistima kontrolu nad Jugoslavijom, Đilas je postao jedan od Titovih najbližih suradnika. Desetljeće kasnije izbačen je iz CK i zatvoren devet godina. Njegov unutarnji izvještaj o revoluciji koja je pošla po zlu je bolna, strastvena knjiga gorkih istina. Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti - đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[3] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[4][5][6] Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[7] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[8] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[9] U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča[10] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[11] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[12] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta...

Opis proizvoda Sjajno se provedi sa ponijima i njihovim novim drugarima! Saznaj šta su bakice radile u Las Pegazu, zašto je Pinki Paj izgubila boju i zašto su se Big Mek i Šugar Bel posvađali. U ovoj knjizi doživećeš neverovatne dogodovštine i pročitaćeš pet divnih priča o prijateljstvu, podršci i zajedničkom radu.

m4 - Srednjovekvovna crkva - Srednjovekovno groblje - Grobovi despota Djuradja, Jerine i Lazara Brankovica Knjiga `Slavkovica` našeg poznatog arheologa Dimitrija Madasa o lokalitetu Slavkovica u blizini Valjeva, u kojoj je pisano o srednjovekovnoj crkvi, groblju i tri kamena sarkofaga za koje autor iznosi tvrdnju da su u njima sahranjeni ostaci despota Đurđa, Jerine i Lazara Brankovića. Knjiga je bogato opremljena, ilustrovana brojnim skicama i fotografijama. Spoljni omot malo iskrzan na par mesta. Sem toga knjiga u odličnom stanju. Dimitrije Madas (Bela Crkva, 6. jun 1942) srpski je arheolog. Istraživao je veliki broj značajnih lokaliteta iz svih razdoblja u mnogim krajevima Srbije, između kojih su i: Pavlovac, Petkovica, Slavkovica, Banjska, Paulje kod Loznice, Majdan na Rudniku, Sisojevac i Ždrela. Bio je predsednik Srpskog arheološkog društva od 1983. do 1988. godine. Biografija Osnovno obrazovanje je dobio u rodnom gradu, gde je i maturirao u Gimnaziji 1961. godine. Diplomirao je arheologiju na Filozofskom fakultetu Beogradu 1965; na istoj katedri je magistrirao sa temom „Tipologija vaza mlađeg neolita u Srbiji, kao funkcija njihove namene“. Radio je u Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Kragujevcu u razdoblju 1967-1997, a potom u Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Pančevu od 1997. godine. Živi u Kovinu od 1999. godine. Osim funkcije predsednika SAD (1983-1988), bio je i glavni i odgovorni urednik prvog broja Glasnika Srpskog arheološkog društva 1984. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Historija Turskoh Osmanskog carstva I–III Joseph von Hammer Izdavač Zagreb 1979. prevod i stručna redakcija Nerkez Smailagić tvrdi povez, omot, strana 536 + 550 + 572. Prva knjiga 34 glave Druga knjiga 35–57 glava Treća knjiga 58–72 glava Karte: Uspona osmanskog carstva 1280–1683 Opadanje osmanskog carstva i uspon Turske republike 1683–1975... Jozef fon Hamer-Purgštal (nem. Joseph von Hammer-Purgstall; Grac, 9. jun 1774 – Beč, 23. novembar 1856) je bio austrijski filolog, odličan poznavalac muslimanskog istoka. Niže škole učio je u manastiru Sv. Barbare u Beču, gde je završio i orijentalnu akademiju. Služio je u austrijskoj diplomatiji, u Carigradu i Jašiju. Godine 1817. postao je dvorski savetnik; međutim, već iste godine napustio je državnu službu. Putovao je mnogo po Istoku, što mu je omogućilo da obradi dotada malo poznatu istoriju, arheologiju, geografiju, književnu istoriju i bibliografiju bliskog orijenta. Uređivao je novine Fundgruben des Orients. Mnogo je radio na osnivanju bečke akademije nauka, čiji je bio prvi predsednik. Preveo je dela Hafisa, Motanabija i Bakija, otkrio rukopise tada još nepoznatih delova Hiljadu i jedne noći i preveo ih na nemački jezik (1823 i 1824). Najvažniji mu je rad Istorija osmanskog carstva. Ona je napisana najviše na osnovu novijih izvora. U njoj je naročito lepo opisao Kosovski boj 1389. MG129 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga br. 2 Ima malo ostecenu riknu u vrhu nista strasno. Sve ostalo uredno! Historija Turskoh Osmanskog carstva I-III Joseph von Hammer NERKEZ SMAILAGIĆ Prva knjiga 34 glave Druga knjiga 35-57 glava Treća knjiga 58-72 glava Karte: Uspona osmanskog carstva 1280-1683 Opadanje osmanskog carstva i uspon Turske republike 1683-1975... Jozef fon Hamer-Purgštal (nem. Joseph von Hammer-Purgstall; Grac, 9. jun 1774 — Beč, 23. novembar 1856) je bio austrijski filolog, odličan poznavalac muslimanskog istoka. Niže škole učio je u manastiru Sv. Barbare u Beču, gde je završio i orijentalnu akademiju. Služio je u austrijskoj diplomatiji, u Carigradu i Jašiju. Godine 1817. postao je dvorski savetnik; međutim, već iste godine napustio je državnu službu. Putovao je mnogo po Istoku, što mu je omogućilo da obradi dotada malo poznatu istoriju, arheologiju, geografiju, književnu istoriju i bibliografiju bliskog orijenta. Uređivao je novine Fundgruben des Orients. Mnogo je radio na osnivanju bečke akademije nauka, čiji je bio prvi predsednik. Preveo je dela Hafisa, Motanabija i Bakija, otkrio rukopise tada još nepoznatih delova Hiljadu i jedne noći i preveo ih na nemački jezik (1823 i 1824). Najvažniji mu je rad Istorija osmanskog carstva. Ona je napisana najviše na osnovu novijih izvora. U njoj je naročito lepo opisao Kosovski boj 1389....

ДЕЛО - шест бројева месечног листа за науку, књижевност и друштвени живот из 1898. године (јули, август, септембар, октобар, новембар, декембар) Уредник: Др Драг. М. Павловић Лист ДЕЛО био је у власништву Стојана М. Протића и излазио је у месечним свескама. Уредништво је радило на адреси - Чика Љубина бр. 1 Сви прилози у свескама добро су очувани, корице су начете зубом времена.

Povez: tvrdi (u zaštinoj/ukrasnoj kutiji) Izdavač: Arhiv Vojvodine i Pravoslavna reč Godina izdanja: 2021. Obim: 7000 Format: 24 x 17 Stanje: vrlo dobro Srbi u Ugarskoj 1790-1918 Iz istorije Srba i srpskohrvatskih odnosa Istoriografski članci i rasprave /knjiga 1 i knjiga 2/ Zapamćenja Velikohrvatske pretenzije na Vojvodinu, Bosnu i Hercegovinu Biskup Štrosmajer Hrvat, velikohrvat ili Jugosloven Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka /knjiga 1 i knjiga 2/ Iz prošlosti Srema, Bačke i Banata Znameniti Srbi o Hrvatima Genocidom do velike Hrvatske Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji 1848-1914 Istorija srpske štampe u Ugarskoj /1791-1914/ Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine Izabrana dela akademika Vasilija Krestića u 15 knjiga. Nepodeljeno je mišljenje javnosti da je akademik Vasilije Krestić jedan od naših najvećih i najznačajnijih istoričara. Bavi se istorijom Srba u Hrvatskoj, istorijom srpsko-hrvatskih odnosa i jugoslovenske ideje. Posebno je izučavao političku istoriju, istoriju društva i društvenih pokreta, kao i kulturnu istoriju. Dela akademika Krestića na najbolji način objašnjavaju istorijske prilike u kojima smo se našli. Koliki je značaj istorijskih radova akademika Krestića govori i podatak da su mu radovi prevođeni i objavljivani na engleskom, francuskom, nemačkom, mađarskom, češkom, bugarskom i grčkom jeziku. Njegovo naučno interesovanje vezano je za širi prostor južnoslovenskih zemalja u razdoblju od 18. do 20. veka. Kao poznavalac austrijskih arhiva više godina je bio član ekspertskog tima Srbije koji je radio na restauraciji arhivske građe odnete iz Srbije tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Učestvovao je u pisanju Memoranduma SANU.

Priredio/la Rober Mantran Prevod Ema Miljković Prevod sa francuskog Izdavač CLIO Godina izdanja 2022 Broj strana 918 Povez Tvrdi Format 24 cm Oblast Istorija Istorija Osmanskog carstva kapitalno je delo francuskog istoričara Robera Mantrana i njegovih saradnika. Na istraživački nov i inspirativan način autori obrađuju stare teme iz istorije Turske carevine. Značajan prostor posvećen je počecima osmanlija, uspostavljanju države i njenom širenju. Pregled istorije balkanskih i arapskih provincija pod osmanskom vlašću, a potom i period sumraka Carstva kada ono postaje „bolesnik na Bosforu“, prikazan je provokativno i veoma zanimljivo. Osmansko carstvo je nestalo, ali je zadržalo svoje mesto u istoriji starog kontinenta gde je vekovima predstavljalo prvu silu. Zato se istorija Evrope mora sagledavati iz perspektive veza sa ovom moćnom Carevinom. Prvi put izdato na srpskom pre dve cenije, ovo delo, koje nije izgubilo ni na naučnoj vrednosti, ni na aktuelnosti, sada je obogaćeno posebnim pogovorom. Ono, kako je istakla prof. dr Anđelka Mitrović, “u isti mah komunicira sa stručnom javnošću i širom čitalačkom publikom.” Rober Mantran je bio poznati francuski istoričar i turkolog. Svojim obimnim i kompleksnim delom postavio je mnoštvo pitanja savremenoj istoriografiji. Studirao je na Sorboni i u Školi orijentalnih jezika. Njegova radna biografija veoma je bogata – najpre je u Istanbulu radio u Francuskom arheološkom institutu, potom i u Nacionalnom centru za naučna istraživanja, da bi kasnije postao profesor na Univerzitetu u Provansi i saradnik Instituta za istočnjačke jezike i civilizacije. Dugo godina je bio predsednik Udruženja za preosmanske i osmanske studije.

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Iz Carigradskih Turskih arhiva Muhimme Defteri - Glisa Elezovic Gligorije Gliša Elezović (Vučitrn, 6/18. januar 1879 — Beograd, 17. oktobar 1960) je bio srpski istoričar. Biografija Osnovnu školu završio je u rodnom mestu a gimnaziju u Solunu i Carigradu. Studirao je srpsku istoriju i geografiju i srpski i staroslovenski jezik sa dijalektologijom na Filozofkom fakultetu Velike škole u Beogradu. Diplomirao je 1905. a profesor je postao 1907. godine. Bio je suplent i u Pljevaljskoj gimnaziji, u srpskoj gimnaziji u Solunu i Skoplju, srpskoj bogosloviji u Prizrenu i učiteljskoj školi u Skoplju. Bio je u vezi sa revolucionarnom organizacijom.U Pljevaljskoj gimnaziji radio je istovremeno i poznati filozof i pisac Vasa Stajić učenik čuvenog filozofa Aleksandra Sandića.Međutim prilike nakon Mladoturske revolucije omogućile su javni politički rad. Izabran je 1908. u centralni odbor Srpske demokratske lige, prve srpske stranke u Osmanskom carstvu. Na svim ovim položajima je bio do 1926. godine sa prekidom tokom Prvog svetskog rata. Godine 1915. radio je kao profesor u gimnaziji u Valjevu. Još kao student na Velikoj školi bio je aktivan član omladinskog pokreta i jedan od osnivača kluba Slovenski jug kao i zadruge Srpska braća (1905). Bio je član Srpske demokratske lige i saradnik njenog glasila Vardar 1909. godine. Zajedno sa Mihajlom Čemerikićem pokrenuo je nezavisni politički list Glas naroda (1912, 1920 — 1922). Bio je urednik Privrednog glasnika, jedan od osnivača Skopskog naučnog društva i saradnik Glasnika SND (1925 — 1933). Sarađivao je sa oko četrdeset naučnih i stručnih časopisa i dnevnih listova. Bio je redovni član istorijskog instituta u Novom Sadu (1934), dopisni član SAN (1946), naučni saradnik Istorijskog, Etnografskog i Instituta za jezik SANU. Objavio je 147 naučnih i stručnih radova od kojih neki predstavljaju kapitalna dela. Bio je svestrani istraživač. U njegovom opusu zastupljene su filologija, dijalektologija, turkologija, etnologija, istorija umetnosti, islamistika, antropologija, istorija i antropogeografija. Bio je član Odbora za istočnjačku istorijsku i književnu građu Srpske kraljevske akademije od osnivanja ove ustanove 1931. godine i priređivač prve knjige Zbornika za istorijsku i književnu građu, objavljene u dve sveske 1940. i 1952. pod naslovom Turski spomenici. U njoj se nalaze prevodi 226 turskih dokumenata iz perioda od 1348. do 1776. godine. U ovoj knjizi nalazi se veliki broj njegovih komentara koji su toliki po obimu da se mogu svrstati u posebnu knjigu. U istoj ediciji izašla je njegova knjiga Iz carigradskih turskih arhiva- mühimne defteri. Ova knjiga izašla 1951. obeležila je početak aktivnog interesovanja srpskih naučnika za najobimniju zbirku arhivske građe iz vremena osmanske vladavine. Kroz čitav niz knjiga objavio je veliki broj turskih dokumenata: Turski spomenici u Skoplju (prva knjiga 1926; druga 1929; treća 1930), Sokolari i sokolarstvo (1923) i Tursko-srpski spomenici Dubrovačkog arhiva (1932) koji predstavlja njegov najznačajniji naučni rad u ovoj oblasti. Takođe je značajan njegov rad na prevođenju turskih dokumenata iz tzv arhiva Beogradskog pašaluka koje je sporadično objavljivao u Beogradskim opštinskim novinama, Politici i Trgovinskom glasniku. Njegovo interesovanje zaokupljali su i turski narativni izvori. Zahvaljujući njemu naša naučna javnost je po prvi put stekla uvid u turske izvore. Objavljivao je prevode odlomaka iz Putopisa Evlije Čelebije. Srpska istoriografija se zahvaljujući Elezoviću upoznala sa delom poznatih turskih hroničara Ašikpašomzada i Dursun bega. Objavio je prevode iz istorije Mehmeda Nešrija i zvaničnog letopisca Osmanskog carstva Dževdet paše. Sem izdavanja istorijskih izvora bavio se i istoriografskim radom. Najznačajniji njegov rad iz ove oblasti je rasprava nekretna dobra Ahmed paše Hercegovića u Dubrovniku (1950).

SRPSKA AKADEMIJA NAUKA - 1950 - 574 STRANE, MEK POVEZ. NA OBODU LISTOVA SE VIDE `STARAČKE PEGE`. Gligorije Gliša Elezović (Vučitrn, 6/18. januar 1879 — Beograd, 17. oktobar 1960) je bio srpski istoričar. Biografija Osnovnu školu završio je u rodnom mestu a gimnaziju u Solunu i Carigradu. Studirao je srpsku istoriju i geografiju i srpski i staroslovenski jezik sa dijalektologijom na Filozofkom fakultetu Velike škole u Beogradu. Diplomirao je 1905. a profesor je postao 1907. godine. Bio je suplent i u Pljevaljskoj gimnaziji, u srpskoj gimnaziji u Solunu i Skoplju, srpskoj bogosloviji u Prizrenu i učiteljskoj školi u Skoplju. Bio je u vezi sa revolucionarnom organizacijom.U Pljevaljskoj gimnaziji radio je istovremeno i poznati filozof i pisac Vasa Stajić učenik čuvenog filozofa Aleksandra Sandića.Međutim prilike nakon Mladoturske revolucije omogućile su javni politički rad. Izabran je 1908. u centralni odbor Srpske demokratske lige, prve srpske stranke u Osmanskom carstvu. Na svim ovim položajima je bio do 1926. godine sa prekidom tokom Prvog svetskog rata. Godine 1915. radio je kao profesor u gimnaziji u Valjevu. Još kao student na Velikoj školi bio je aktivan član omladinskog pokreta i jedan od osnivača kluba Slovenski jug kao i zadruge Srpska braća (1905). Bio je član Srpske demokratske lige i saradnik njenog glasila Vardar 1909. godine. Zajedno sa Mihajlom Čemerikićem pokrenuo je nezavisni politički list Glas naroda (1912, 1920 — 1922). Bio je urednik Privrednog glasnika, jedan od osnivača Skopskog naučnog društva i saradnik Glasnika SND (1925 — 1933). Sarađivao je sa oko četrdeset naučnih i stručnih časopisa i dnevnih listova. Bio je redovni član istorijskog instituta u Novom Sadu (1934), dopisni član SAN (1946), naučni saradnik Istorijskog, Etnografskog i Instituta za jezik SANU. Objavio je 147 naučnih i stručnih radova od kojih neki predstavljaju kapitalna dela. Bio je svestrani istraživač. U njegovom opusu zastupljene su filologija, dijalektologija, turkologija, etnologija, istorija umetnosti, islamistika, antropologija, istorija i antropogeografija. Bio je član Odbora za istočnjačku istorijsku i književnu građu Srpske kraljevske akademije od osnivanja ove ustanove 1931. godine i priređivač prve knjige Zbornika za istorijsku i književnu građu, objavljene u dve sveske 1940. i 1952. pod naslovom Turski spomenici. U njoj se nalaze prevodi 226 turskih dokumenata iz perioda od 1348. do 1776. godine. U ovoj knjizi nalazi se veliki broj njegovih komentara koji su toliki po obimu da se mogu svrstati u posebnu knjigu. U istoj ediciji izašla je njegova knjiga Iz carigradskih turskih arhiva- mühimne defteri. Ova knjiga izašla 1951. obeležila je početak aktivnog interesovanja srpskih naučnika za najobimniju zbirku arhivske građe iz vremena osmanske vladavine. Kroz čitav niz knjiga objavio je veliki broj turskih dokumenata: Turski spomenici u Skoplju (prva knjiga 1926; druga 1929; treća 1930), Sokolari i sokolarstvo (1923) i Tursko-srpski spomenici Dubrovačkog arhiva (1932) koji predstavlja njegov najznačajniji naučni rad u ovoj oblasti. Takođe je značajan njegov rad na prevođenju turskih dokumenata iz tzv arhiva Beogradskog pašaluka koje je sporadično objavljivao u Beogradskim opštinskim novinama, Politici i Trgovinskom glasniku. Njegovo interesovanje zaokupljali su i turski narativni izvori. Zahvaljujući njemu naša naučna javnost je po prvi put stekla uvid u turske izvore. Objavljivao je prevode odlomaka iz Putopisa Evlije Čelebije. Srpska istoriografija se zahvaljujući Elezoviću upoznala sa delom poznatih turskih hroničara Ašikpašomzada i Dursun bega. Objavio je prevode iz istorije Mehmeda Nešrija i zvaničnog letopisca Osmanskog carstva Dževdet paše. Sem izdavanja istorijskih izvora bavio se i istoriografskim radom. Najznačajniji njegov rad iz ove oblasti je rasprava nekretna dobra Ahmed paše Hercegovića u Dubrovniku (1950).

Spisak naslova: -Lepota poroka -Potera za sreckom -Skupljaci perja -Nebo iznad krajolika -Suza i njene sestre -Fine mrtve devojke -Sejtanov ratnik -Ceracemo se jos -Nevinost bez zastite -Crni Gruja 2 svih 13 epizoda -Momo Kapor Ivana -Gorski Vijenac -Teatar audicija Sarajevo-Sve mi diraj ocevinu ne -Evo vam Ckalje -Optimisti -Sminka -Cavka -Uslovna sloboda -Lutalica -Stepenice za nebo -Tako su govorili -Seljaci ep. 1-6 -Sasvim licno -Kad budem mrtav i beo -Volim te najvise na svetu -Tri boje duge -Kabare Putuj Evropo -Agencija SIS -Vratice se rode ep.1-5 -Yu folk extra soder -Lopovi prve klase -Ceracemo se -Velika frka -Bosko Buha -Samo za tvoje usi -Dobro ustimovani mrtvaci -Sedam i po -Gorski vijenac -Sofinisticka farsa -Rece mi jedan coek -Vukovar jedna prica -Bice bice -Veliki transport -Kafic bice bolje -Partizani -Radio Vihor zove Andjeliju -Tri karte za Hollywood -Zene u zatvor -Nebo iznad krajolika -Poslednji krug u Monci -Kabare putuj Evropo Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor goblena,motora za biciklu,punilica za kobasice,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika,biciklistickih pantalona,biciklistickih majica,etno predmeta,albuma,slicica,albuma za fotografije,razglednica,duboreza,brosura,knjiga,romana,filmova,serija, flasa,limenih kutija,intex,kombinezona za surf i ronjenje,steznika,lovackih sesira,ortoza,ploca,semena,znacki i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Poslednjih nekoliko stranica malo uflekano (verovatno kafa), ostalo sve uredno. Zbog toga cena niza. Knjiga ima svoje izdanje na srpskom,engleskom i nemačkom jeziku.Ova kapitalna monografija akademika Medakovića je dosad najubedljivije svedočanstvo o ekonomskoj moći i kulturnim dometima Srbije u 18. i 19. veku, jer obuhvata vremenski raspon od kraja 17. veka pa sve do sloma Austro-ugarske monarhije 1918. godine. Delo je prvi, celovit prikaz o viševekovnom prisustvu Srba u ovom gradu. Obrađeni su svi bitniji, naučno provereni dokazi o Srbima u Beču, o njihovoj crkvenoj organizaciji stvorenoj u 18. veku.Beč je tada postao i glavno središte u kojem su štampane naše knjige, njih preko 300, tu je, posle vekovnog prekida proradila i prva srpska štamparija. Iako su Srbi u 18. veku u Beču prisutni prvenstveno kao nosioci balkanske trgovine, postoje brojni dokazi o njihovom kulturnom uzdizanju, u prvom redu preko školovanja u čuvenoj Bečkoj umetničkoj akademiji. U tom je gradu izvršena konačna evropeizacija našeg slikarstva, ovde deluju i borave mnogi naši kulturni i javni radnici, školuju se naučnici i vojnici. Sve to potvrđuje zaključak da je Beč presudno uticao na razvoj naše nacionalne ideologije u 19. veku. Delo akademika Medakovića ima nemerljiv značaj za našu kulturu i afirmaciju pred svetom, a Medakovićeva interpretacija mnogih činjenica i događaja, propraćena brojnim autentičnim dokumentima, fotosima i reprodukcijama ne samo da svedoči o kulturnim dometima, Srbije u prošlosti i njenom prisustvu u evropskim okvirima. Knjiga je dragocen prilog i austrijskoj kulturi i istoriji, a bogate ilustracije će zadiviti i Bečlije. Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sen Galenu u Švajcarskoj i kod franjevaca u Badiji na ostrvu Korčuli, dok je višu, klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937-41). Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971-73). Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU (1985), kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu. Dejan Medaković (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske. Od pokretanja Zbornika za likovne umetnosti Matice srpske, 1965. Medaković je glavni urednik ovog časopisa, od kojeg je izašlo 30 tomova. On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoiko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića. U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je i celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savinama (1978), Sent Andreji (1982) i dr. Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987). Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris - hronika jedne porodice (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994) za koje je dobio Oktobarsku nagradu Beograda za Efemeris, nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” za Efemeris II i nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III. Godine 1994. dobio je izvanredni Zlatni beočug Beograda i Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji.

Жак Ле Гоф: СРЕДЊОВЕКОВНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1974.год. Тврди повез, заштитни омот, илустровано, латиница Очувано као на фотографијама. `Жак Ле Гоф, један од најзначајнијих светских познавалаца средњег века, одлучио је да постане историчар када му је било 12 година, пошто је прочитао роман `Ајванхо` Валтера Скота. Наследник школе `Анала` и један од оснивача `нове историје`, француске послератне историографске школе која се од великих историјских личности и догађаја окренула свакодневици обичних људи, њиховим обичајима и сновима, Ле Гоф је желео да промени представу о средњем веку као о `мрачном добу`. Епоха инквизиције али и трубадура и катедрала, Дантеа и Бокача васкрсла је у свом романескном богатству у његовим књигама на граници између литературе и историје. У реконструисању живота средњовековног човека прибегавао је друштвеним наукама, антропологији, етнологији, археологији и психологији, али и романима Монтења и Раблеа. Његов пријатељ, Умберто Еко, написао је да је његов дуг Ле Гофу огроман: `Његови радови су ми буквално отворили очи о култури и материјалном животу епохе која је грешком сматрана мрачном`. Италијански писац је 1964. године први пут писао о радовима Ле Гофа о цивилизацији на средњовековном западу, што је означило почетак међународне славе француског историчара. Председник париске Високе школе за друштвене науке од 1972. до 1977. године, иноватор у делима попут `Рођење чистилишта` (1981) и у у биографијама Светог Луја (1996. године) и Светог Фрање Асишког (1999. године) Ле Гоф, чија дела чине читаву библиотеку, познат је и као дугогодишњи водитељ радио емисије о историји и предавач који је формирао две генерације медиевиста из читавог света. За овог историчара, средњи век је основа модерног друштва, епоха у којој су постављени темељи уједињења коме данас теже Европљани...`

Posveta na predlistu, omot iskrzan i repariran, unutra veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Naslov Sarajevski atentat : izvorne stenografske bilješke sa glavne rasprave protiv Gavrila Principa i drugova, održane u Sarajevu 1914. g. / kritička obrada, uvod i redakcija Vojislav Bogićević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Državni arhiv Narodne republike Bosne i Hercegovine, 1954 Fizički opis 455 str., [26] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Bogićević, Vojislav Zbirka Izvorna građa iz novije istorije Bosne i Hercegovine / Državni arhiv NR BiH ; 1 (Ppl. sa omotom) Napomene Napomene uz tekst Registar. Predmetne odrednice Princip, Gavrilo, 1894-1918 Sarajevski atentat 1914. SADRŽAJ Uvod 1 I DIO GLAVNA RASPRAVA PROTIV GAVRILA PRINCIPA I NJEGOVA 24 DRUGA 12–24. OKTOBRA 1914 G. U SARAJEVU Senat 15 Uzimanje generalija optuženih 16 Saslušanje Nedjeljka Čabrinovića 28 Saslušanje Gavrila Principa 58 Djelomično saslušanje Nedjeljka Čabrinovića 72 Nastavak saslušanja Gavrila Principa 73 Suočenje Principa i Čabrinovića 84 Nastavak Principovog saslušanja 87 Saslušanje Trifuna (Trifka) Grabeža 88 Saslušanje Danila Ilića 109 Saslušanje Vase Čubrilovića 121 Saslušanje Cvjetka Popovića 132 Djelomično saslušanje Nedjeljka Čabrinovića 138 Nastavak Glavne rasprave 14 X 1914: Djelomično saslušanje Čabrinovića, Grabeža i Ilića 139 Saslušanje Veljka Cubrilovića 143 Saslušanje Mihaila (Miška) Jovanovića 160 Nastavak saslušanja Miška Jovanovića i djelomično saslušanje Grabeža 171 Saslušanje Lazara Đukića 174 Saslušanje Ive Kranjčevića 182 Saslušanje Branka Zagorca 191 Saslušanje Marka Perina 195 Saslušanje Nikole Forkapića 198 Saslušanje Dragana Kalembera 200 Nastavak Glavne rasprave 15X1914: Djelomično saslušanje Miška Jovanovića i Dragana Kalembera 204 Saslušanje Miće Mičića 204 Saslušanje Jakova Milovića 211 Saslušanje Obrena Miloševića 217 Saslušanje Mitra Kerovića 223 Saslušanje Jove Kerovića 230 Saslušanje Blagoja Kerovića 232 Saslušanje Neđe Kerovića 238 Saslušanje Cvijana Stjepanovića 244  Saslušanje Ivana Momčinovića 249 Saslušanje Franje Sadila 250 Saslušanje Anđele Sadilo 254 V Dokazni postupak (saslušanje svjedoka i si.) 16–22. X 1914 257 C Riječ Državnog odvjetnika 22. X 1914 332 D Odbrana optuženih 22–23. X 1914: a) Govor bran. dra Feldbauera 344 b) Govor dra Premužića 351 c) Govor dra Perišića 356 d) Govor savjetnika Strupla 364 e) Govor dra Rudolfa Zistlera 367 f) Govor sud. tajnika Maleka 385 Riječ optuženih 397 Osuda 401 Summary 403 II DIO Prilozi Izvještaji Zemaljske vlade za B. i H. u Sarajevu sa suđenja Gavrilu Principu i drugovima slati Zaj. min. finansija u Beč 407 III DIO Slike i dokumenta Kratice 445 Indeks imena 447 Vojislav Bogićević (Prnjavor, 17. april 1896 — Sarajevo, 31. decembar 1981) bio je srpski istoričar. Biografija Još kao gimnazijalac prišao je nacionalno-revolucionarnoj organizaciji Mlada Bosna i bio njen odani član. Nakon okončanja rata i izlaska iz zatvora završio je učiteljsku školu a zatim Filozofski fakultet u Beogradu. Između dva rata najduže se zadržao na dužnosti upravnika đačkog doma u Tuzli. Bio je i član glavnog odbora Prosvjete i njen veliki aktivista.[1] Neumorno je radio na širenju knjige u narodu preko Prosvjetinih biblioteka i raznim konkretnim akcijama za opismenjavanje stanovništva. Kao rezervni oficir Jugoslovenske vojske i kao Srbin bio je zarobljen i interniran u logor u Nemačku. Zbog ilegalnog rada u oficirskom logoru premešten je u koncentracioni logor iz koga se vratio posle oslobođenja zemlje. Neko vreme radio je kao profesor srednjih škola u Tuzli, a zatim je premešten u Sarajevo gde radi kao predavač na Višoj pedagoškoj školi. Kraće vreme bio je direktor Muzeja grada Sarajeva a zatim duže vreme upravnik Arhiva Narodne republike Bosne i Hercegovine. Upravo na položaju upravnika arhiva došle su do izražaja njegove velike istraživačke i stvaralačke sposobnosti. Pretežno se bavio istorijom Bosne i Hercegovine u XIX i XX veku. Posebno privlačna tema bio mu je Sarajevski atentat i period okupacione vlasti Austrougarske u Bosni i Hercegovini. Važniji radovi Kako je u Bosni ukinuta rabota i uvedena trećina 1848. godine, 1950. Stanje raje u Bosni i Hercegovini pred ustanak 1875–1878, 1950. Početak ustanka Luke Vukalovića (1852–1853), 1952. Atentat Bogdana Žerajića 1910, 1954. Sarajevski atentat – Stenogram Glavne rasprave protiv Gavrila principa i drugova, 1954. Afera Barut miriše 1908, 1966. MG34 (N)