GROZDANA OLUJIĆ OLDANINI VRTOVI Tvrdi povez Izdavač Bookland Гроздана Олујић (Ердевик, 30. август 1934 — Београд, 16. март 2019) била је српска списатељица, есејисткиња, преводитељка и антологичарка.[1] Легат Гроздане Олујић налази се у Адлигату. Као романсијер, објавила је шест романа: Излет у небо (1957), Гласам за љубав (1962), Не буди заспале псе (1964), Дивље семе (1967), Гласови у ветру (2009) и Преживети до сутра (2017).[2] Сабрани романи у шест књига објављени су 2018. године у издању Српске књижевне задруге и Партенона. Такође, као бајкописац, објавила је велики број бајки и збирки бајки. Међу њима посебно се истичу 10 збирки: Седефна ружа и друге бајке (1979), Небеска река и друге бајке (1984), Дечак и принцеза (1990), Принц облака (1990), Златни тањир и друге бајке (1998), Месечев цвет (1998), Светлосна врата (2002), Камен који је летео и друге бајке (2002), Снежни свет и друге бајке (2004) и Јастук који је памтио снове и друге бајке (2007). Њена дела доживела су бројна издања у земљи, а преведена су на чак 36 светских језика. Добитница је многобројних књижевних награда и признања, како домаћих, тако и страних — Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије (2004), НИН-ова награда за најбољи роман (2009), награда Политикиног забавника (1980), награда Младо поколење (1980. и 1984), три награде Змајевих дечјих игара, повеља Змајевих дечјих игара (2001), награда Народне просвјете, награда Телеграма, награда Златни лептир и Стара маслина (2002), награда Бора Станковић (2018), награда за најбољу светску причу и награда за најбољу модерну бајку света (1994). Додељен јој је витешки орден Dannebrog, 31. августа 1977. Била је почасни члан Универзитета у Ајови (САД) од 1970. и почасни грађанин града Осла.[1] Биографија Основну школу завршила је у родном месту, а гимназију у Бечеју. Дипломирала је и магистрирала на Групи за енглески језик и књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Београду.[3] Током студија радила је као новинарка за неколико омладинских листова.[4] Књижевним радом почела је да се бави веома рано, још у средњој школи. Своја дела објављивала је у листовима Стражилово и Млада култура. Добила је награду за најбољу причу на конкурсу који је организовала Борба 1953. године.[5] Тада јој је штампана прва приповетка, те је тако, са само 19 година, закорачила у свет књижевности. Важан део своје заоставштине (део своје библиотеке, збирку књига са посветама и својих личних предмета) поклонила је Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, чија је била чланица.[6] Преминула је 16. марта 2019. године, у 85. години, у Београду, након дуже болести.[7][8] Ту вест саопштио је Адлигат, дан после њене смрти.[9] Сахрањена је 21. марта 2019. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду у 12 часова.[10][11][12] Два сата раније у Удружењу књижевника Србије био је приређен комеморативни скуп на ком су говорили књижевници и критичари: Александар Јовановић, Драган Лакићевић, Радивоје Микић, Зорана Опачић и Петар Пијановић.[13] Каријера Гроздана Олујић, аутор фотографије: Бранко Белић Романсијер Први роман o младима и за младе Излет у небо објавила је у 22. години.[14] Штампан 1957. године, доживео је и успех и оспоравање, односно и позитивне и негативне реакције. Био је и цензурисан због аморалности.[15] Превођен је на неколико језика и прилагођен за извођење у позоришту. По њему је снимљен и филм Чудна девојка у режији Јована Живановића.[16][17] Сценарио је, осим књижевнице, писао и Југ Гризељ, југословенски новинар. Главне улоге додељене су Шпели Рогозин, Воји Мирићу и Зорану Радмиловићу.[18] Филм је рађен у продукцији „Авала филма”,[19] а премијерно је приказан 1962. године.[20] У међувремену, 1959. године, издавачка кућа „Младо поколење” објављује књигу Писци о себи, збирку књижевних разговора са савременим југословенским писцима, у којој се нашла и млада Гроздана.[21] Три године касније, 1962, београдско издавачко предузеће „Просвета” објавило је њен роман Гласам за љубав. Загребачки часопис за политику и културу Телеграф доделио јој је 1963. године награду за најбољи кратки роман. И ово дело доживело је своју позоришну и филмску адаптацију. Филм је био у режији Томе Јанића, који је заједно са књижевницом написао сценарио. Продуцент филма је Хидајет Чалкић, а објављен је 1965. године у продукцији „Босна филма”. Главне улоге поверене су Вукосави Крунић, Слободанки Марковић, Браниславу Миладиновићу, Драги Митровићу и Хермини Пипинић. У наредним годинама, Просвета јој је објавила омладинске романе Не буди заспале псе, 1964, и Дивље семе, 1967. године. Овај други је ушао у ужи избор за НИН-ову награду. Енглеска верзија те књиге под насловом Wild Seed постала је и обавезна лектира појединих универзитета у Америци. У његовом фокусу је урбани живот младих људи, њихови проблеми, љубави и недоумице, што представља прекретницу у савременој књижевности за омладину. Од тада се окреће писању бајки и збирки бајки. Године 2009, Српска књижевна задруга јој је објавила породични, емигрантски роман[22] Гласови у ветру. Он говори о једној српској грађанској породици, породици Арацки.[23] Већинском одлуком жирија за доделу НИН-ове награде, роман је проглашен за најбољи роман исте године.[24] Породични роман Преживети до сутра, завршен 1962. године, објављен је тек 2017. године у издању Српске књижевне задруге.[25] Разлог због ког је роман касно објављен јесте цензура и жестоко оспоравање њеног првог романа (Излет у небо), као и то да он није приказан из идеолошки обојеног дискурса социјалистичке епохе.[26] Због те чињенице списатељица је сматрала да није време за његово објављивање и завршени рукопис није ником показивала.[27] Уопштено, он говори о Другом светском рату у војвођанској равници.[28] Сабрани романи у шест књига објављени су 2018. године у издању Српске књижевне задруге и Партенона.[29] Њена сабрана дела у 14 књига објавила је Српска књижевна задруга.[30] Бајкописац Године 1979, загребачка издавачка кућа „Младост” објављује јој збирку бајки Седефна ружа и друге бајке, која је доживела велики успех и за коју је Гроздана добила награду Политикиног забавника.[31] Прича Варалица и смрт из ове збирке освојила је награду на конкурсу за најбољу модерну бајку света у организацији Светског конгреса за уметност и културу (World Congress for Art and Culture) 1994. године у Сједињеним Америчким Државама.[32][33] По бајкама Гроздане Олујић снимљене су плоча и касета Седефна ружа у интерпретацији Мије Алексића,[34] уз музичку пратњу Лазе Ристовског и телевизијска серија (девет наставака од по тридесет минута). Сценарио за серију написала је Татјана Павишић, а режирала Вера Белогрлић. Главне улоге тумачили су глумци Радмила Савићевић и Жика Миленковић, те деца из дечје радио групе Радио-телевизије Србије. Пет година касније, 1984. године, објављена је збирка Небеска река и друге бајке, такође у издању издавачког предузећа Младост. Исте године, издавачка кућа „Народна књига” објављује јој збирку Афричка љубичица, чије су приче укључене у низ светских антологија у Немачкој, САД, Русији, Израелу, Индији, Енглеској и Француској.[35] Прича Игра из ове књиге награђена је на конкурсу за најбољу светску причу у Арнсбергу, у Немачкој. Роман-бајка Звездане луталице, објављен 1987. године у издању Просвете, имао је добар пријем публике, а критичари су га врло добро оценили. Шест година касније, 1990. године, излази збирка Дечак и принцеза, као и збирка Принц облака. Потом су уследиле збирке: Златни тањир и друге бајке (1998), Месечев цвет (1998), Светлосна врата (2002), Камен који је летео и друге бајке (2002), Снежни цвет и друге бајке (2004) и Јастук који је памтио снове и друге бајке (2007).[36] Есејисткиња, преводитељка и антологичарка Посвета Десанке Максимовић Гроздани Олујић. Налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат` Поред бајки и романа, Гроздана Олујић је објавила и бројне есеје о књижевницима Францу Кафки, Томасу Вулфу и Марселу Прусту, као и делу Поетика Бајке.[37] Објавила је и студију Проблем идентитета личности у делу Вирџиније Вулф.[38] Бавила се и преводилачким радом. Превела је драме енглеског писца Арнолда Вескера, јапанског књижевника Јукија Мишиме и америчког нобеловца Сола Белоуа, романе савремене индијске књижевнице Амрите Притам (Тај човек и Костур),[39] дело добитника Пулицерове награде — Вилијема Кенедија (Коров) и приредила и превела песме за антологију савремене индијске поезије Призивање светлости коју је 1980. године објавило издавачко предузеће „Рад”.[40] У издању Српске књижевне задруге 2001. године објављено је дело Антологија љубавних бајки света, прво ове врсте у свету, у ком су се на око петсто страна, нашле најлепше кинеске, руске, српске, хавајске, шкотске, индијске, бразилске, естонске, јапанске, аљаске народне бајке, као и низ ауторских уметничких бајки Ханса Кристијана Андерсена, браће Грим, Шарла Пероа итд.[41] Легат Гроздане Олујић Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” баштини легат Гроздане Олујић. Књижевница је Удружењу Адлигат поклонила део личне библиотеке, збирку књига са посветама, награде и личне предмете. У легату се налазе две писаће машине, укључујући књижевницину омиљену писаћу машину „Олимпија” коју је користила деценијама и мању портабилну коју је носила на летовања.[33] У збирци књига са посветама је и посвета Добрице Ћосића (који пише: „Мојој милој првој саговорници, књижевници Гроздани Олујић са љубављу”). Друго писци који су написали посвете Гроздани Олујић су: Душан Матић, Света Лукић, Божидар Шујица, Драган Колунџија, али и страни писци, Марко Смит, бестселер аутор Њујорк Тајмса са писмом заосталим у књизи, индијски писци Шрикант Варма и Ситакант Махапатре, аустријски аутор Херберт Кунера, бугарски аутор Ефтима Клетниоква и други.[33] Легат се налази у Музеју српске књижевности. У мају 2022. установљена је награда „Гроздана Олујић“ намењена књижевницима до 35 година.[42][43] Награде Награђени роман Гласови у ветру, аутор фотографије: Бранко Белић Добитница је Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије (2004). Поред тога, добитница је НИН-ове награде за најбољи роман (Гласови у ветру) у 2009. години,[44] прве награде Политикиног забавника (1980), награда Младо поколење (1980. и 1984), три награде Змајевих дечјих игара,[45][46][47] награде Народне просвјете за роман Излет у небо, награде Телеграма за роман Гласам за љубав,[48] награда Златни лептир и Стара маслина (2002), те награде Бора Станковић (2018) за целокупно дело са посебним освртом на роман Преживети до сутра.[49] Освојила је награду за најбољу модерну бајку света коју додељује Светски конгрес за уметност и културу (1994) за причу Варалица, објављена у збирци Седефна ружа.[26] Одликована је данским витешким орденом Данеборг за заслуге на пољу књижевности, а почасни је грађанин града Осла, главног града Норвешке.[50] Критика О значају Гроздане Олујић за српску, југословенску, али и светску књижевност писали су бројни књижевни критичари попут Александра Јовановића, Ивана В. Лалића, Драгана Лакићевића и Слободана Ж. Марковића, Зоране Опачић, Марка Недића, Петра Пијановића итд. Многе њене бајке врло дискретно критикују дешавања у свету у којем је живела и многе њене бајке подстичу младог човека да буде пркосан да буде свој. — Зорана Опачић, српски историчар књижевности, књижевни критичар, антологичар и професор Универзитета у Београду.[51][52] Гроздана Олујић је била слободна као личност, неконвенционална. Све је то онда преносила у своје ликове, а њени ликови су млади људи, девојке, младићи, савременог ондашњег града и она је творац урбане прозе у послератној српској књижевности — Марко Недић, српски књижевник и књижевни критичар[53] Сазнање да је бајка лековита, а бајковитост неопходна помаже Гроздани Олујић да гради своју поетску визију на темама и мотивима уроњеним у савременост, модерним изразом и новим стиловима, ослањајући се на стваралачко искуство својих претходника, а нарочито на богатство и разуђеност наше народне бајке. — Слободан Ж. Марковић, српски професор књижевности и књижевни критичар[54] Гроздана Олујић остаје међу млађим читаоцима позната и вољена као бајкописац, али су њени ауторски почеци, средином протеклог вијека, у знаку романа који су освајали дотад неосвојене слободе младих у идеолошки оклопљеном друштву. Роману се у завршном периоду и вратила, да би код зналаца и читалаца изнова потврдила своју књижевну вишестраност и вриједност. — Владан Вукосављевић, српски политичар и Министар културе и информисања Републике Србије[55] Дела Олујић, Гроздана (1957). Излет у небо. Београд: Народна књига. Олујић, Гроздана (1962). Гласам за љубав. Београд: Просвета. Олујић, Гроздана (1964). Не буди заспале псе. Београд: Просвета. Олујић, Гроздана (1967). Дивље семе. Београд: Просвета. Олујић, Гроздана (1979). Седефна ружа и друге бајке. Загреб: Младост. Олујић, Гроздана (1984). Небеска река и друге бајке. Загреб: Младост. Олујић, Гроздана (1984). Афричка љубичица. Београд: Народна књига. Олујић, Гроздана (1987). Звездане луталице. Београд: Просвете. Олујић, Гроздана (1990). Дечак и принцеза. Олујић, Гроздана (1990). Принц облака. Олујић, Гроздана (1998). Златни тањир и друге бајке. Олујић, Гроздана (1998). Месечев цвет. Олујић, Гроздана (2002). Светлосна врата. Олујић, Гроздана (2002). Камен који је летео и друге бајке. Олујић, Гроздана (2004). Снежни цвет и друге бајке. Олујић, Гроздана (2007). Јастук који је памтио снове и друге бајке. Олујић, Гроздана (2009). Гласови у ветру. Београд: Српска књижевна задруга. Олујић, Гроздана (2017). Преживети до сутра. Београд: Српска књижевна задруга. Олујић, Гроздана (2017). Били су деца као и ти. Београд: Букланд.

Autor - osoba Milutinović, Kosta N., 1909-1998 = Milutinović, Kosta N., 1909-1998 Naslov Vojvodina i Dalmacija : 1760-1914 / Kosta Milutinović Ostali naslovi La Voivodine et la Dalmatie de 1760. a 1914. Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Institut za izučavanje istorije Vojvodine, 1973 (Novi Sad : Prosveta) Fizički opis VI, 394 str. ; 24 cm Zbirka Monografije / Institut za izučavanje istorije Vojvodine ; ǂknj. ǂ4 (Pl.) Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst [Résumé] Registar. Predmetne odrednice Vojvodina -- Dalmacija -- 1760-1914 Dalmacija -- Vojvodina -- 1760-1914 Vojvodina -- Boka Kotorska -- 1760-1914 Boka Kotorska -- Vojvodina -- 1760-1914 Austro-Ugarska -- Pokrajne -- Istorija -- 1760-1914 Posveta Koste Milutinovića na predlistu. Donji deo knjige kao da je nekad bio ovlažen, ali nema mirisa memle. Inače dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja. PREDGOVOR U ovoj knjizi obrađeni su društveno-politički i kulturno-prosvetni odnosi Vojvodine i Dalmacije od sredine XVIII veka, kada je Dositej Obradović prvi inicirao veze između Vojvodine i Dalmacije, pa sve do početka prvog svetskog rata, koji predstavlja prekretnicu u istorijskom razvoju jugoslavenskih naroda. Budući da je Boka Kotorska od pada Mletačke Republike (1191) pa sve do propasti Habsburške Monarhije (1918) činila jednu političko-administrativnu celinu sa Dalmacijom i slala svoje poslanike u Dalmatinski sabor i Austrijski parlament, to su u ovoj knjizi obuhvaćeni i odnosi između Vojvodine i Boke Kotorske, iako je ova u tokovima svoga istorijskog razvoja imala mnogo specifičnosti, različitih od razvoja Dalmacije. Kao crvena nit, kroz ćelu ovu knjigu provlače se dva osnovna pitanja, koja čine okosnicu u piščevom obrađivanju postavljene problematike. To su međunacionalni i međuverski odnosi, sa posebnim osvrtima na Vojvodinu i Dalmaciju, dve jugoslavenske pokrajine na periferiji Habsburške Monarhije u kojima su ovi odnosi baš s obzirom na pretenzije susednih država bile od posebnog značenja u tokovima njihovog istorijskog razvoja. О među-nacionalnim odnosima u Dalmaciji postoji iscrpna i dokumentovana knjiga Rade Petrovića Nacionalno pitanje u Dalmaciji u XIX stoljeću, u kojoj je pretežno obrađeno razdoblje od 1860. do 1880. godine. О međunacionalnim odnosima u Dalmaciji postoje i specijalne studije i rasprave Viktora Novaka, Grge Novaka, Ferda Čulinovića, Vase Bogdanova, Dinka Foretića i drugih. О međunacionalnim odnosima u Vojvodini takođe je dosta pisano, iako još ne postoji nijedno veće sintetičko delo kao što je knjiga Rade Petrovića о Dalmaciji. U istorijskoj literaturi о nacionalnim problemima u Vojvodini ističu se studije i rasprave lovana Skerlića, Nikole Radojčića, Vase Stajića i Vase Čubrilovića. О međuverskim odnosima pisano je malo i nedovoljno, i to većinom i klerikalnih pozicija. Zbog toga je u ovoj knjizi najveća pažnja posvećena širem izučavanju i svestranijem osvetljavanju međuverskih odnosa, koji su ti tokovima istorijskog razvoja imali velikog uticaja na razvoj međunacionalnih odnosa i u Vojvodini i u Dalmaciji. Posebna pažnja posvećena je klerikalizmu, pravoslavnom i katoličkom, koji su u podjednakoj meri zaoštravali međuverske suprotnosti, raspaljivali religiozni fanatizam i vrlo negativno uticali na raspirivanje šovinističkih strasti. Isto tako iscrpno obrađena je i borba građanske klase, naročito njenoga levoga krila, protiv klera, koji je nastojao da se nametne za tutora političkim strankama i kod Srba i kod Hrvata. Autoru su, pored neobjavljene izvorne građe iz dalmatinskih i vojvođanskih istorijskih arhiva, bili od koristi radovi Dimitrija Ruvarca, Nikodima Milaša i Rajka Veselinovića iz istorije pravoslavne crkve u Vojvodini i Dalmaciji, i studije Natka Nodila, Viktora Novaka i Vinka Cecića iz istorije katoličke crkve u Dalmaciji. U toku dugogodišnjeg rada na prikupljanju građe i obrađivanju materijala za ovu knjigu, mnogi su svojom saradnjom, savetima i svesrdnim razumevanjem doprineli da ona bude napisana. Na prvom mestu autor duguje zahvalnost upravi Instituta za izučavanje istorije Vojvodine u Novom Sadu što je u toku poslednjih godina omogućila istraživački rad na ovoj problematici i uvrstila knjigu među svoja izdanja. Ne manju zahvalnost autor duguje stručnim recenzentima akademiku dr Petru Popoviću i profesoru univerziteta dr Vasiliju Krestiću, na korisnim primedbama i sugestijama, kao i redaktoru knjige, dr Čedomiru Popovu, docentu univerziteta, na intervencijama pri redigovanju. Autor se sa pijetetom seća dragocene pomoći koju su mu u pronalaženju dokumenata pružili pok. prof. Kosta Petrović, nekadašnji direktor Arhiva Srpske akademije nauka u Sremskim Karlovcima, i pok. dr Nikola Milutinović, nekadašnji saradnik Istorijskog arhiva AP Vojvodine. Duboku zahvalnost na učinjenim uslugama autor duguje dr Rajku Veselinoviću, direktoru Arhiva Srpske akademije nauka u Beogradu, dr Slavku Gavrilovića, profesora univerziteta u Novom Sadu, dr Fedoru Nikiću, profesoru univerziteta u penziji, mr Aleksandru Foriškoviću, sekretaru Naučnog veća Instituta za izučavanje istorije Vojvodine, zatim prof. Živojinu Boškovu, direktoru Rukopisnog odeljenja Matice srpske, sa njegovim saradnicima, i bibliotekarima Matice srpske, profesorima Ivanki Veselinov, Šonji Tišmi, Lazaru Ćurčiću i Savi Palančaninu. Posebnu zahvalnost autor duguje akademiku dr Grgi Novaku, predsedniku Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, dr Ivanu Iliću, direktoru Arhiva JAZU u Zagrebu; upravi Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku i Biblioteke i arhive Valtazara Bogišića u Cavtatu, te dr Ivi Periću, direktoru gimnazije u Dubrovniku. Za vreme višegodišnjeg istraživanja u naučnim ustanovama Zadra autora su predusretljivošću i razumevanjem zadužili: dr Dinko Foretić, profesor Filozofskog fakulteta; dr Nada Beritić, direktor Naučne biblioteke, sa saradnicima; dr Vjekoslav Maštrović, direktor Instituta za historijske i ekonomske nauke JAZU, sa saradnicima; prof. Ante Usmiani, direktor Historijskog arhiva, sa saradnicima. Od sveg srca se zahvaljujem svojoj supruzi Olgi na svesrdnoj pomoći i razumevanju. K. M. Milutinović, Kosta, srpski istoričar (Pančevo, 21. I 1909 – Novi Sad, 31. III 1998). Diplomirao 1932. na Filozofskome fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirao 1936. Pre i za II. svetskog rata radio kao gimnazijski profesor u Osijeku, Novome Sadu i Beogradu, a nakon rata u Arhivu Vojvodine (1948–49), potom kao kustos Vojvođanskoga muzeja (1949–60), profesor na Filozofskome fakultetu u Zadru (1960–68) te u Institutu za izučavanje istorije Vojvodine (1968–76). Bavio se istorijom južnoslavenskih naroda u novome veku. Glavna dela: Svetozar Miletić (1939), Socijalisti o ulozi Južnih Slovena u rešavanju istočnog pitanja (1959), Vojvodina i Dalmacija 1760–1914. (1973) i Štrosmajer i jugoslovensko pitanje (1976). MG 135

TOVARIŠEVO iz prošlosti sela i stanovništva Miloš D. Radojčin - Tovariševo iz prošlosti sela i stanovništva Novi Sad 1991. godine Mek povez. 439 strana Tovariševo se kao naseljeno mesto po prvi put spominje 1650. godine,[1] pod imenom Stovarili[2], iz kojeg će nekoliko decenije kasnije nastati današnji naziv sela. Postoji nekoliko verzija: lat. Tovarisova, Tovarissova ili Tovarisseva, nem. i mađ. Tovarischevo i Tovariszova. Pojedini istoričari kao osnovu za nastanak imena sela uzimaju slovensku reč tovar (blago ili imetak), ali po pričama starosedeoca i činjenici da se selo pominje pre Velike seobe Srba (1690.), naselje najverovatnije dobija ime od reči `Stovarište`, a po narodnom `Tovarište`, po mestu gde je istovarano drvo prilikom krčenja okolnih šuma. Od 1894. godine pa do 1894. godine, kao i za vreme Drugog svetskog rata selo nosi službeni naziv Bačtovaroš (Bácstóváros). Međutim, znatno ranije, još od 13. veka u okolini današnjeg Tovariševa postojala su naseljena mesta. Najstarija mesta za koja se zna bila su: Banča ili Nađbanča, Dobra, Mindsent, Kapolč, Mačal ili Mašal, Seplak ili Siplak, Šapin – Šapinac i Suljkovača – Suljkovac, Bariš-Bareš.[3] [4] Period u Hazburškoj monarhiji Pravoslavna crkva Prvi pisani podaci o selu (1715.) pokazuju da je naselje imalo organizovanu mesnu vlast, a prvi sudac-knez opštinske vlasti u Tovariševu bio je Mirčeta Korpolar (Kaplar)[5]. Već od 1753. godine datiraju pisani podaci da u selu postoji srpska škola, a 1788. godine i školska zgrada. U dokumentima je ostalo zabeleženo da od 1792. godine u selu postojala protivpožarna oprema. Rimokatolička škola sagrađena je 1853. godine. Sa rastom broja nemačkog življa, koji u razmaku od 70 godina postepeno dolazi u selo, prekoputa pravoslavne crkve Svetog Grigorija Bogoslova, 1882. godine završena je izgradnja rimokatoličke crkve Svetog Karla Bormijskog. Još od 1810. godine radi Vatrogasno društvo, a prvi stalni lekar nalazi se u selu od 1910. godine. Prva srpska zemljoradnička zadruga za međusobno pomaganje i štednju osnovana je 12. marta 1905. godine, a imala je i sopstvenu biblioteku sa više od 2.000 knjiga. Iste godine kroz Tovariševo je urađena i makadamska kalrdma Bačka Palanka-Odžaci, a tri godine kasnije kroz selo je prošao prvi voz na relaciji Nova Palanka–Karavukovo. Te godine sagrađen je i prvi tvdi put do železničke stanice. Oko 1911. godine Marina Bugarski je iskopala prvi arteški bunar i prodavala vodu.[6] Period u jugoslovenskoj državi Tokom Prvog svetskog rata mobilisani su skoro svi odrasli mušarci. Oko 250 njih je učestvuje u bitkama na raznim frontovima, a poginulo ih je ili umro oko 20. Veliki broj mobilisanih Tovarišana (oko 50) dezertirao je iz Austrougarske vojske, prebegao u rusko zarobljeništvo i prijavio se u dobrovoljce. Desetak meštana Tovariševa učestvovalo je u Oktobarskoj revoluciji. Tokom rata u selu je prihvaćeno 161 dete iz Bosne, Hercegovine i Dalmacije. Pored ratnih nedaća i Tovariševo je zahvatila španska groznica, od koje je umrlo više od 100 stanovnika.[6] Jedna četa na čelu sa poručniko Jevremom Mladenovićem ulazi u Tovariševo 11. novembra 1918. godine, a ubrzo prestaje i Austrougarske politička vlast. Posle Prvog svetskog rata Tovariševo pripada Bačkoj oblasti, a od 1929. Dunavskoj banovini i Bačkopalanačkom srezu. Posle rata, 1924. godine počinje elektrifikacija naselja. Četiri godina kasnije uvedena je i ulična rasveta. Aktivno radi Dobrovoljno vatrogasno društvo, a u to vreme u sele postoji Crveni krst, koji broji preko 110 članova.[6] Odmah posle rata u selu su po prvi put odigrane pozorišne prestave, prikazane prve filmske projekcije, aktivno je radio hor i tamburaški orkestar, formiran fudbalski klub. Posle 1930. godine u selu rade tri fabrike kudelje. Posle Aprilskog rata 1941. godine, u koje su poginula trojica Tovarišana, 13. aprila u selo ulazi mađarska vojska. Ubrzo su iz sela proterano oko 50 porodica dobrovoljaca iz Prvog svetskog rata. U krvavoj raciji u Južnoj Bačkoj početkom 1942. godine stradala su i trojica Tovarišana. Pojedini radno sposobni muškarci (u pojedinim periodima taj broj je dostizao i 200) su slati na prinudni rad. U Tovariševu je sve vreme rata bilo nekoliko partizanskih baza (baza `Višnja` na Radonićevom salašu, baza kod Krivokućinih-`baza broj dva`), gde su se krili partizani i ilegalci i odakle su se smišljale akcije.[7] Kako se bližio kraj rata u noći između 11. i 13. oktobra 1944. godine Tovariški Nemaci su u zaprežnim kolima zauvek napustili selo. 16. oktobra 1944. godine oko 16 sati u selo iz pravca Paraga ulazi jedan vod Bačkopalanačkog partizanskog odreda i oslobađa ga. Posle oduševljenja meštana i velikog slavlja u centru, već sutra dan u selo iz pravca Obrovca upada velika grupa fašista. Partizani su se bez otpora povukli, a fašisti su počeli da ubijaju i pale selo. Meštani masovno beže u atar i na salaše. Tada je ubijen 21 Tovarišan i zapaljeno je 48 kuća. Izgorela je i seoska škola, deo opštinske zgrade i stan pravoslavnog sveštenika. Tovariševo je ponovo oslobođeno 21. oktobra i tada je formiran Mesni narodnooslobodilački odbor.[8] Posle odlaska i proterivanja Nemaca, u selo se doseljavaju kolonisti iz Bosne, te se znatno se menja struktura stanovništa. 1955. godine urađena je potpuna elektrifikacija i rekonstrukcija cele električne mreže i sagrađen je Dom kulture. Vodovod je građen u etapama, od 1965. do 1971. godine. Ambulanta, kao deo Doma zdravlja u Bačkoj Palanci završena je 1964. godine. Sportska hala sagrađena je 1996. godine, kanalizaciona mreža 2008. godine, a u toku su radovi na kapeli na seoskom groblju. U selu je sredinom sedamdesetih podignut spomenik i postavljen avion u znak sećanja na Tovarišana Miletu Protića, pilota i sve nastaradale u Drugom svetskom rata. Spomenik nastradalim u periodu od 1912-1920. godine, postavljen je u centru sela 2002. godine. Tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije u selo se doseljava nekoliko desetina porodica iz Bosne i Hrvatske. Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... -------------------------------- SREM

Retko Vera Obrenović - Delibašić Dečja knjiga 1952 Vera Obrenović Delibašić (1906–1992) prva je bosanskohercegovačka romansijerka. Osnovnu školu završila je u selu pored Bosanskog Šamca kada je i počela pisati prve pjesme. Gimnaziju je maturirala u Kostajnici, a učiteljsku i muzičku školu u Sarajevu. Nakon gimnazijske mature i preseljenja u Sarajevo, objavila je prvu zbirku pjesama Nemiri mladosti 1927. U Sarajevu je završila Višu pedagošku školu u kojoj je radila kao nastavnica muzičke kulture i umjetnosti do 1932. kada dobija otkaz i zabranu rada u javnim ustanovama zbog proleterskih i komunističkih stavova koje je međuratna monarhijska jugoslavenska vlast strogo sankcionirala. U Sarajevskoj filharmoniji svirala je prvu violinu. Bila je članica bosanskohercegovačkog udruženja književnika međuratne Jugoslavije Grupa Sarajevskih književnika (1928–1941). Radove je objavljivala u časopisima Pregled, Srpski književni glasnik, Gajret, Bosanska vila, Oslobođenje, Žena danas i drugima. Tokom rata bila je učesnica Narodnooslobodilačke borbe (NOB), a nakon rata članica glavnog odbora Antifašističkog fronta žena (AFŽ) u Sarajevu i suosnivačica Udruženja književnika BiH 1945. Uređivala je časopis za kulturu i društvena pitanja Vidik u izdanju Oslobođenja i nekoliko brojeva AFŽ-ovog glasila Nova žena. Kao članica Umjetničke čete Užičkog partizanskog odreda `Dimitrije Tucović` izravno je pratila i učestvovala u narodnooslobodilačkim događajima i oblikovala prvi socrealistički romaneskni narativ iz ženske književne perspektive. Roman Kroz Ničiju zemlju objavljen je u dva nastavka (1948. i 1950) i glavna je okosnica književnoga stvaralaštva ove autorice kojim je ujedno postala i prva bosanskohercegovačka romansijerka. U Muzeju književnosti i pozorišne umjetnosti Bosne i Hercegovine u Sarajevu nalazi se zbirka dokumentarnih i književnih materijala o njenom životu i književnom radu. Zbirku je formirala Razija Handžić, osnivačica i prva direktorica Muzeja. U okviru svog rada i djelovanja, Muzej nastoji kreirati i čuvati znanje o radu i značaju `književnice Revolucije` Vere Obrenović Delibašić. U povodu obilježavanja Međunarodnog dana žena 8. marta 2015, prvi je puta organizirana izložba o njezinoj književnosti i javnom angažmanu Ničija zemlja: Vera Obrenović Delibašić: rekonstrukcija nepostojećeg kanona bosanskohercegovačke književnosti u autorstvu Zlatana Delića, kustosa-istraživača i Šejle Šehabović, direktorice ovog muzeja. Premda je Vera Obrenović Delibašić bila angažirana književnica i kulturna djelatnica, aktivna učesnica modernizacijskih i emancipacijskih preobražaja međuratne i socijalističke Jugoslavije godine, politike odbacivanja artikulirane su naknadno usljed čega postaje preskočena iz zvaničnih pregleda historije književnosti (post)jugoslavenske kulturne i jezične zajednice. U takvim je okolnostima književnicama zanemareno ne samo prisustvo u književnoj produkciji, nego i samo učešće u Revoluciji, gdje žene, premda aktivne učesnice sloma monarhističkog i uspostave socijalističkog jugoslavenskoga društva, nisu dobijale zaslužena mjesta. Shodno tome, izložba i opširno istraživanje predstavljaju naučnu intervenciju prevrednovanja njene književnosti i javnog angažmana, kako bi se književni i društveni značaj Vere Obrenović Delibašić po prvi puta unutar jasno definiranog književnoteorijskog okvira sveobuhvatno razmotrio.[potreban citat][1] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Objavljena djela: Nemiri mladosti (1927) Pesme (1930) Pesme (1941) Pjesme (1946) Kroz Ničiju zemlju (1948) Kroz Ničiju zemlju 2 (1950) Po njivama pabirčimo (1952) Sa rodne grude (1952) Zore nad mahalama (1955) Od kolijevke do Sutjeske (1961) Višnja iz Ničije zemlje (1971) Osim poezije, romana, pripovijetki i književnost za djecu, pisala je drame i scenarije za filmove koje nije objavljivala. Tags: Stare ex yu Knjige za decu ilustrovane dečje dečije zbirke priča poezije price pesme životinje o životinjama

Autor - osoba Perović, Latinka, 1933- = Perović, Latinka, 1933- Naslov Srpski socijalisti 19. veka : prilog istoriji socijalističke misli / Latinka Perović Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni list SRJ, 1995 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 244 str. ; 24 cm (karton) Napomene Tiraž 1.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Narodna radikalna stranka – 19v Socijalisti – Srbija – 19v Socijalistički pokret – Srbija – 19v a) Narodna radikalna stranka - 19v b) Socijalisti - Srbija - 19v c) Socijalna misao - Srbija - 19v d) Socijalistički pokret - Srbija - 19v SADRŽAJ: DOKTRINA NARODNJAŠTVA Teorijski okvir srpskih socijalista DEO PRVI NARODNO-RADIKALNA STRANKA 1. Razdoblje bez vođe (1875–1881). -/ Kristalizacija ideja. Uspon, privredna oseka i plima pokreta 2. Osnivanje stranke i program 3. Timočka buna: -/ kraj jednog i početak drugog razdoblja u životu NRS 4. Ideologija i društvena filozofija radikala 5. Politička organizacija i osvajanje vlasti DEO DRUGI SOCIJALNO-REVOLUCIONARNA STRUJA 1. Idejni koreni socijalno-revolucionarne struje -/ Začetak i razvoj u srpskom socijalističkom pokretu 2. Istoriografija socijalno-revolucionarne struje 3. Ideologija i organizacija IMENSKI REGISTAR Latinka Perović (Kragujevac, 4. oktobar 1933 – Beograd, 12. decembar 2022) bila je jugoslovenska i srpska istoričarka, političarka i aktivistkinja. Od 1968. do 1972. godine, bila je sekretarka Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (SKS), kada je smenjena s Markom Nikezićem, tadašnjim predsednikom CK SKS, u tzv. čistki srpskih liberala. Tada se smatrala jednom od najmoćnijih žena u Srbiji. Bavila se poboljšanjem prava žena, a sa 27 godina je postala predsednica Antifašističkog fronta žena Srbije. Radila je na Institutu za istoriju radničkog pokreta – Beograd od 1976. do 1998. godine. Od 1993. do 1998. godine bila je glavna i odgovorna urednica časopisa Tokovi istorije. Tokom ratova devedesetih Latinka Perović se zalagala za mir u regionu i demilitarizaciju. Latinka Perović je ponekad nazivana „majkom Druge Srbije”. Njen rad naišao je na podeljenu recepciju. Pojedinci su cenili njen istoriografski i politički rad. Milo Lompar je posvetio nekoliko publikacija kritičkoj analizi njenog rada, koji je ocenio kao ukupno negativan i izneo nekoliko faktografskih grešaka. U Beloševcu, selu kod Kragujevca je provela vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata. Veliki broj članova njene porodice bili su partizani, njeni ujaci i stričevi. Kao prvi traumatičan događaj koji pamti, ona navodi streljanje u Kragujevcu. Taj događaj pamti jer je ubijen veliki broj članova njene porodice sa očeve strane, njeni stričevi i braća, kao i zbog opasnosti koju je njen otac izbegao tokom ovog perioda. Obrazovanje Srednju školu je započela u ženskoj gimnaziji, a u poslednjoj godini stvorena je zajednička gimnazija što navodi kao tada najveću reformu. Tokom svog školovanja bila je naklonjena predmetima iz društvenih nauka. Proglašena je za najbolju učenicu generacije, a tada je jedan od profesora rekao: „To je pravedno, ali možda će nam neko zameriti što smo to dali devojci, a ne mladiću.” Tokom školovanja učestvovala je u radnim akcijama, što je bilo uobičajeno za to vreme. Ona je isticala da je to bio duh vremena u kojem su se oni osećali da učestvuju u izgradnji i obnovi zemlje. Završila je Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu 1954. godine, a dve godine kasnije je na istom fakultetu magistrirala. Tokom studija prve dve godine je stanovala kod ujaka i hranila se u studentskoj menzi. Ostale dve godine je boravila u studentskom domu. Te pedesete opisuje kao najveće siromaštvo, a osećala se opasnost u čitavoj Jugoslaviji zbog sukoba sa Sovjetskim Savezom. Intelektualni život tada opisuje kao značajan uz isticanje časopisa Nova Misao. Uskoro je došao I Slučaj Milovana Đilasa čini je slučaj za nju bio „jedinstven”. Na njena levičarska uverenja uticalo je odrastanje u toku rata tokom kojeg su bile jasno polarizovane strane „dobra i zla”. Takođe i ruski pritisak koji se tada dešavao za nju je bio jedno veliko iskustvo za nju. Završila je i drugu magistraturu 1965. godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a 1975. godine je na njemu doktorirala. Radila je na Institutu za istoriju radničkog pokreta – Beograd od 1976. do 1998. godine. Preminula je 12. decembra 2022. godine. Nakon njene smrti Dubravka Stojanović joj je, pored ostalih, posvetila tekst.[6] Sonja Biserko je tada napisala „Njena smrt ostavlja ogromnu prazninu u političkom i naučnom životu Srbije”. Politička karijera Početak njenog političkog angažmana bio je u predsedništvu Centralnog Komiteta omladine Srbije 1953/1954 godine gde je bila najmlađa članica. Tu joj je bilo jako zanimljivo obzirom da je tu bilo ljudi iz čitave Jugoslavije. Perovićeva je redovno tada radila, išla na teren, organizovala razne događaje. Nakon toga je prešla u Centralni Komitet Jugoslaviji 1956. godine. Tu je provela četiri godine kao predsednica Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije. Tada je završila drugu magistraturu i ujedno je bila trudna. Kada je ušla u politiku, to je prihvatila ali nije mislila da je to njena sudbina. Latinka Perović je 1969. godine postala sekretarka Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, sve do događaja pod nazivom „čistka liberala” 1972. godine. Smatrala se jednom od najmoćnijih žena tog vremena. Marko Nikezić joj je govorio „Ti se uvek pomalo stidiš što si sekretar CK!” Period čistke levičara 1972. opisuje kao dramatično vreme. Ipak ističe da je bila na strani gde su bili ljudi koje je poštovala poput Marka Nikezića, Koče Popovića, Predraga Ajtića, Dobrivoja Radosavljevića i Mirka Tepavca. Period od 1972. Do 1975 je provela u sobi, završila doktorat, distancirala se. Tada je napisala Zatvaranje kruga. Tada je Nikezić pogledao to delo i rekao joj da to objavi. „Znate šta, ja sam sigurno neka mešavina liberalne i levičarske osobe, ja nikad ne bih porekla princip socijalne pravde iako mislim da to nije isto što i socijalno jedinstvo koje je uvek zagovarano u nacionalnoj ideologiji… –Ja sam, naravno, Jugoslaviju videla kao veliku mogućnost, i za srpski narod i za druge narode, kao jednu sjajnu ideju, liberalnu ideju u osnovi.” Jugoslaviju je smatrala „našom prvom Evropom” koja se sastojala od različitih naroda. Ona se verbalno obrušavala na srpski identitet u sklopu obračuna komunista sa srpskom tradicionalnom i nacionalno orijentisanom inteligencijom. Kada se zaposlila u Institut za istoriji radničkog pokreta Srbije, nije joj bilo dozvoljeno 8 godina ništa da objavi. „Nikad nisam bila unitarista! Ja se deklarišem, naravno, kao Srpkinja, ja sam tu rođena, moji roditelji su bili Srbi, govorim srpski jezik, studirala sam srpski jezik i književnost, bavila sam se srpskom politikom, srpskom istorijom, nikad nisam smatrala da je moja zasluga što je moj deda bio solunac, što je imao Karađorđevu zvezdu iako sam u detinjstvu o tome slušala, ali ja moram da kažem da se moj identitet ne iscrpljuje u tome.” Bila je članica Političkog saveta Liberalno-demokratske partije i Građanskog demokratskog foruma. Aktivizam Feminizam Ona je bila predsednik Antifašističkog fronta žena Srbije. Rad u ženskoj organizaciji je predstavljao za nju zanimljivo iskustvo. U njoj su učestvovali i muškarci. Mnogo je žena tada ušlo u politiku, a Latinka Perović navodi i da je Narodna skupština tada imala najveći broj poslanica. Pokrenuta su pitanja prosvećivanja žena, zdravstva, kontracepcije, pomoći zaposlenim ženama, osobama sa invaliditetima… Od žena koje su bile u toj organizaciji navodi Milku Minić, Bosu Cvetić, u Sloveniji Vida Tomšič, Lidija Šentjurc, u Hrvatskoj Marija Šoljan. Angažovane su i lekarke, inženjerke i pokretale su nove aspekte vezene za prava žena. Ona navodi da je taj sistem učinio mnogo za emancipaciju žena. „Komunistički pokret je nezamisliv bez žena.” Mitru Mitrović je nazivala ženom od „velikog formata” kao i jednom od značajnih u srpskoj istoriji. Kada je Mitra preminula, Vukica Đilas je zamolila Latinku da napiše nekrolog o njenoj majci. Govorila je u dokumentarcu „Ona se budi” prikazanom na televiziji N1 2022. godine čiji je autor Mia Bjelogrlić. Ona je bila član međunarodnog sudskog veća Ženskog suda za zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije održanog u Sarajevu 2015. godine. Devedesetih Perovićeva je smatrala da je rat u Jugoslaviji dugo pripreman na različite načine, ističući ulogu nacionalnih ideologija u tome. Bila je protivnica ratova. Ona je od kraja šezdesetih godina tvrdila da Srbiju najviše politički ugrožava nacionalizam koji bi kao konzervativni činilac u Srbiji ugušio prvo levicu pri čemu na takvim idejama stvorena država ne bi bila napredna. Isticala je da je rat na kraju 20. „veka pojeo srpsku intelektualnu elitu”. „Dugo sam odbijala da se negde angažujem i da rata nije bilo, da nije bilo tih dramatičnih situacija, možda ja i ne bih uzela bilo kakvo učešće u ovoj vrsti javnog života, ali tu su već na probi bile druge stvari, vaš moral, vaše stanovište, neću da delim odgovornost za nešto što mi je duboko tuñe, tako da sam počela da se angažujem, da iznosim svoje mišljenje u Republici, Helsinškoj povelji, onda sam, kad su ljudi počeli da zovu, prihvatila predavanja, zajedničke projekte…” Pred početak oružanih sukoba 1991. godine pisala je da na kraju žrtve destrukcije i represije postaju i oni koji su ih imali kao oruđe u borbi. Godinu dana kasnije je isticala da Srbiji sledi intenzivna militarizacija, dugo ratovanje i ekonomsko propadanje. 1993. godine je naznačila da međunarodna zajednica neće dozvoliti da se srpske zemlje ujedine što bi značilo prelaženje „preko tuđih teritorija i leševa”, a 1994. o snu ujedinjenja srpskih zemalja je pisala da će „završiti u dubokoj podeljenosti samog srpskog naroda“. Tvrdi se da se to pokazalo sve kao tačno. Bila je jedna od prvih intelektualaca koja je osudila Genocid u Srebrenici, kako ga je nazvala. Ona je učestvovala u obrazovnim programima Žena u crnom, pisala je Staša Zajović. Zbog svog aktivizma i angažovanja bila je predmet napada. „Za autonomnost se svuda plaća neka cena.” Ona je bila odgovorna urednica časopisa Tokovi istorije. Osvrt na delo Dobrica Ćosić je pisao za Latinku Perović da je „lažni liberal” kao i da je Titov obračun sa njom i drugim „liberalima” iz Srbije poslužio za postizanje simetrije sa Hrvatskom, koja je bila uvređena zbog ranijih političkih akcija. Deo svoje i dokumentacije Marka Nikezića zaveštala je arhivu u Sloveniji, što je istoričar Predrag J. Marković interpretirao kao negativan stav Latinke Perović ka sopstvenoj zemlji. O njenom delu je kritički negativno pisao je dr Milo Lompar. Za Lompara je Perovićeva jedan od ključnih ideologa današnje „okupaciono-kolonijalne moći” i u svome pisanju Lompar nalazi nekoliko faktografskih grešaka u njenom radu. Mira Bogdanović je o njenom radu i delu 2016. godine napisala knjigu Elitistički pasijans: o nemislicama, nedomislicama, dvomislicama i besmislicama. Dela Kultura u socijalizmu (1965) Savez komunista u novim uslovima (1967) Savremena uloga avangarde: idejno-politička praksa Saveza komunista Srbije (1969) Pera Todorović (1983) Od centralizma do federalizma (1984) Srpski socijalisti 19. veka: prilog istoriji socijalističke misli (1985) Planirana revolucija (1988) Zatvaranje kruga (1991) Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka (1994) Između anarhije i autokratije: Srpsko društvo na prelazima vekova (XIX–XXI vek) (2006) Snaga lične odgovornosti (2008) Zoran Đinđić i srpsko društvo (2013) Sarajevo atentat: 100 godina kasnije (2014) Dominantna i neželjena elita – Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX–XXI vek) (2015) Zatvaranje kruga: ishod rascepa 1971–1972. (2018) Ruske ideje i srpske replike (2019) MG11 (N)

Autor - osoba Krestić, Vasilije, 1932- = Krestić, Vasilije, 1932- Naslov Leci na srpskom jeziku : (1848-1849) / Vasilije Đ. Krestić ; [izrada registara Biljana Šimunović] Vrsta građe naučna monografija Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Srpska akademija nauka i umetnosti, Ogranak : Arhiv Vojvodine, 1998 (Novi Sad : Feljton) Fizički opis 371 str., [21] str. s faks. ; 24 cm : faksimili Drugi autori - osoba Šimunović-Bešlin, Biljana, 1963- = Šimunović-Bešlin, Biljana, 1963- (broš.) Napomene Tiraž 500 Rečnik stranih i manje poznatih reči: str. 337-340 Registar ličnosti: str. 341-349 ; Registar mesta: str. 351-356. Predmetne odrednice Srbi -- Istorija -- Ugarska -- 1848-1849 – Dokumenti Među brojnim temama koje se tiču Revolucije Srba u Ugarskoj 1848/49. godine, pitanje letaka, objavljenih na srpskom jeziku nije dosad niko proučavao. Leci su pojedinačno korišćeni u prikazivanju izvesnih problema koji se tiču Revolucije, ali uvid u njihovu celinu nije imao niko. Razbacani na sve strane, po mnogim arhivima i bibliotekama, veći deo letaka ostao je nauci nepoznat stoga što je bio teško dostupan. – Vasilije Đ. Krestić Vasilije Krestić (Đala, 20. jul 1932) srpski je istoričar, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji i akademik SANU. Osnovnu školu pohađao je u mestu rođenja a gimnaziju u Zrenjaninu. Studije istorije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. Na istom fakultetu doktorirao je 1967.[1] sa temom „Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine“. Za docenta je izabran 1967, za vanrednog profesora 1973, a za redovnog 1979. godine. Od 1981. je šef Katedre za nacionalnu istoriju Novog veka. U penziji je od 1997. Za dopisnog člana SANU izabran je 1981. a za redovnog 1991. godine. Od 1982. je direktor Arhiva SANU. Član Predsedništva SANU je od 1995. Sekretar Odeljenja istorijskih nauka postao je 1998. godine. Bio je jedan od dva kandidata za predsednika SANU 2007. godine. Bio je direktor Arhiva SANU (1982–2023). Radi naučnog usavršavanja i naučnog istraživanja boravio je u Budimpešti, Beču, Majncu, Pragu, Moskvi i Bonu. Njegovo naučno interesovanje vezano je za širi prostor južnoslovenskih zemalja u razdoblju od XVIII do XX veka. Kao poznavalac austrijskih arhiva više godina bio je član ekspertskog tima Srbije koji je radio na restauraciji arhivske građe odnete iz Srbije tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Učestvovao je u pisanju Memoranduma SANU. Nekoliko godina bio je glavni i odgovorni urednik „Istorijskog glasnika“, organa Istorijskog društva Srbije. Član je redakcije „Zbornika za istoriju“ Matice srpske. Pokrenuo je „Zbornik za istoriju Srba u Hrvatskoj“, čiji je odgovorni urednik. Učestvovao je na mnogim naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu na kojima je podnosio saopštenja. Bavi se istorijom Srba i Hrvata, srpsko-hrvatskih odnosa i jugoslovenske ideje. Posebno je izučavao političku istoriju, istoriju društva i društvenih pokreta, kao i kulturnu istoriju. Iz tih oblasti napisao je i objavio više od 250 radova (monografija, studija, članaka, rasprava i eseja). Među značajnijim delima je „Srbi u Ugarskoj (1790–1918)“. Njegova izabrana dela u 15 knjiga objavljena su 2022. godine. Radovi su mu prevođeni i objavljeni na engleskom, francuskom, nemačkom, mađarskom, češkom, bugarskom i grčkom jeziku. Vasilije Krestić je član Senata Republike Srpske od 1996. godine. Pre nego što se posvetio nauci Krestić je bio aktivan odbojkaš, nastupao je za Partizan gde je bio član prvih posleratnih šampionskih generacija beogradskih crno-belih, a potom i za subotički Spartak. Bio je i reprezentativac Jugoslavije. Nagrade Nosilac je više društvenih nagrada i priznanja: Oktobarska nagrada grada Beograda, za delo Istorija srpskog naroda u Hrvatskoj i Slavoniji 1848–1914, 1992. Nagrada Vukove zadužbine, za knjigu Građa o Srbima u Hrvatskoj i Slavoniji (1848–1914), 1997. Nagrada „Izvanredni Zlatni beočug”, za životno delo, 2001. Nagrada „Braća Karić”, 2004. Nagrada „Dušan Baranin”, za knjigu Biskup Štrosmajer: Hrvat, velikohrvat ili Jugosloven, 2006. Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka, 2011. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Srbi u Ugarskoj 1790–1918, 2014. Nagrada „Teodor Pavlović”, za knjigu Srbi u Ugarskoj 1790–1918 i za životno delo, 2014. Nagrada „Vladimir Ćorović”, za životno delo, 2016. Nagrada „Mihajlo Pupin” Autonomne pokrajine Vojvodine, 2021. Odabrana dela Krestić, Vasilije (1969). Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine. Beograd: SANU. Krestić, Vasilije (1980). Istorija srpske štampe u Ugarskoj 1791-1914. Novi Sad: Matica srpska. Krestić, Vasilije (1981). „Srbi u Habsburškoj Monarhiji 1849-1868”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 107—150. Krestić, Vasilije (1983). „Politički, privredni i kulturni život u Hrvatskoj i Slavoniji”. Istorija srpskog naroda. knj. 6, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 375–431. Krestić, Vasilije (1983). Srpsko-hrvatski odnosi i jugoslovenska ideja 1860-1873: Studije i članci. Beograd: Narodna knjiga. Krestić, Vasilije, ur. (1983). Srbi i Mađari u revoluciji 1848–1849. godine. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. Krestić, Vasilije (1988). Srpsko-hrvatski odnosi i jugoslovenska ideja u drugoj polovini XIX veka. Beograd: Nova knjiga. Krestić, Vasilije (1991). „O nazivu jezika u prošlosti Hrvatske”. Zbornik o Srbima u Hrvatskoj. 2: 225–258. Krestić, Vasilije; Ljušić, Radoš (1991). Programi i statuti srpskih političkih stranaka do 1918. godine. Beograd: Književne novine. Krestić, Vasilije (1991). Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji 1848-1914. Beograd: Politika. Krestić, Vasilije (1997). History of the Serbs in Croatia and Slavonia 1848-1914. Belgrade: BIGZ. Krestić, Vasilije (1994). Iz istorije Srba i srpsko-hrvatskih odnosa: Studije, članci, rasprave i eseji. Beograd: BIGZ. Krestić, Vasilije (1995). Građa o Srbima u Hrvatskoj i Slavoniji (1848-1914). 1. Beograd: BIGZ. Krestić, Vasilije (1995). Građa o Srbima u Hrvatskoj i Slavoniji (1848-1914). 2. Beograd: BIGZ. Krestić, Vasilije (1998). Genocidom do Velike Hrvatske. Novi Sad-Beograd: Matica srpska, Arhiv Srbije. Krestić, Vasilije (1998). Through Genocide to a Greater Croatia. Belgrad: BIGZ. Krestić, Vasilije (2001). La grande Croatie: Le génocide comme projet politique. Lausanne: L`Age d`Homme. Krestić, Vasilije (2001). Biskup Štrosmajer u svetlu novih izvora. Beograd: SANU. Krestić, Vasilije (2003). Iz prošlosti Srema, Bačke i Banata. Beograd: Srpska književna zadruga. Krestić, Vasilije (2006). Biskup Štrosmajer: Hrvat, velikohrvat ili Jugosloven. Jagodina: Gambit. Krestić, Vasilije (2013). Srbi u Ugarskoj 1790–1918. Novi Sad: Matica srpska. Krestić, Vasilije (2016). Zapamćenja. Novi Sad: Matica Srpska. Krestić, Vasilije (2017). Velikohrvatske pretenzije na Vojvodinu, Bosnu i Hercegovinu. Beograd: SANU. Krestić, Vasilije; Mihajlović, Kosta (2017). Memorandum SANU: 30 godina posle. Beograd: Novosti. Krestić, Vasilije; Radojević, Mira (2017). Jasenovac. Beograd: SANU. MG17 (N)

Priredio mr.ing. Vojislav lalić-Petrić kao NOVA sa potpisom/posvetom Neveke Petrić namenjene Vasi Peštercu predsedniku udruženja pisaca Srbije Nevenka Petrić (Maslovare, 11. mart 1927 — Beograd, 27. decembar 2015) Po završetku osnovne škole pošla je u srednju Žensku građansku školu u Banjaluci, ali s obzirom da je Drugi svetski rat u Jugoslaviji počeo 6. aprila 1941. godine, sve škole su prestale sa radom do oslobođenja 1945.[1] godine, pa je prekinuto i Nevenkino školovanje. Posle napada fašističke Nemačke na Jugoslaviju, njene slobodoljubive snage počele su dizati ustanak protiv okupatora, pa je tako i Nevenkina cela porodica odmah 1941. godine stupila u prve redove, a sa njima i Nevenka, koja je tada imala 14 godina. Narodnooslobodilačka borba 1941—1945. U Narodnooslobodilačkoj borbi Jugoslavije (1941—1945), protiv nemačke okupacije i njihovih sledbenika, Neveka Petrić bila je borac, a vrlo brzo postaje omladinski rukovodilac u četi, bataljonu, odredu, a nešto kasnije i na okrugu Banjaluke, a potom i celoj centralnoj Bosni. Radila je na osnivanju omladinske antifašističke organizacije, kako na slobodnoj, tako i na neoslobođenoj teritoriji i to i na terenu i u vojsci, pošto su, posle izvesnog vremena, pored dva postojeća odreda, banjalučkog i prnjavorskog, osnivani i novi na području centralne Bosne – vlašićki, travnički, uzlomački, dobojski, derventski, tešanjski i drugi, a znatno kasnije i srednjobosanske brigade: Četrnaesta, Osamnaesta i Devetnaesta. Nevenka Petric, 1945. godine Na prvoj okružnoj konferenciji antifašističke omladine za okrug Banjaluku, Nevenka je izabrana za prvog predsednika omladine (USAOJ-a - Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije) za okrug Banja Luku, a nešto kasnije na Okružnoj konferenciji omladine cele centralne Bosne, održanoj u Tesliću, septembra 1944. godine, takođe je izabrana za predsednika omladine (USAOJ-a) za celu centralnu Bosnu. Tako je Nevenka Perić bila aktivno politički angažovana, kako među omladinom na terenu celog okruga centralne Bosne, tako i u svim vojnim odredima koju su tokom rata osnivani na području centralne Bosne: banjalučkom, uzlomačkom, motajničkom, prnjavorskom, vlašićkom, srbačkom, teslićko-tešanjskom i drugim, koji su tokom rata osnivani. Kako je u proleće 1944. godine, 2, 3. i 4. maja održan Drugi kongres USAOJ-a u Drvaru, Nevenka Petrić je bila veoma angažovana u pripremama i predvodila je delegate antifašističke omladine toga kraja koji su bili izabrani za ovaj kongres. Posle oslobođenja Odmah po oslobođenju u proleće 1945. godine, Neveka Perić je raspoređena na rad u oslobođenoj Banjaluci, 22.04.1945. godine i postavljenja je za prvog predsednika omladine grada Banjaluke, u kome je uskoro izabrana za predsednika Okružnog odbora USAOJ-a za okrug Banjaluku. U 1949. postavljena je za organizacionog sekretara, a od 1950. godine izabrana je za predsednika Oblasnog komiteta Narodne omladine za Bosansku krajinu. Sa te dužnosti upućena je u Višu političku školu u Beograd (1951—1953), koju je završila sa odličnim uspehom (10). 1954.godine vraća se u Banjaluku i postavljena je za načelnika za zdravlje i socijalnu politiku u Skupštini grada Banjaluke. 1956. godine prelazi na rad u Beograd gde je postavljena za načelnika za zdravlje i socijalnu politiku u centralnoj beogradskoj opštini – Stari Grad u Beogradu. Zatim je izabrana na Skupštini predstavnika žena svih republika i pokrajina Jugoslavije, održanoj u Zagrebu, 2, 3 i 4 maja 1961. godine, za sekretara Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije. Na toj funkciji je bila dva mandata od po četiri godine i intezivno se bavila i poslovima na međunarodnom planu. U ovom periodu radila je i na poslovima u oblasti nauke i obrazovanja, takođe na nivou Federacije. U 1967. godini izabrana je za potpredsednika Saveta za planiranje porodice Jugoslavije, a naredne godine za predsednika, sa mandatom od četiri godine. Na istu dužnost je ponovo izabrana za još jedan četverogodišnji predsednički mandat. U svojstvu predsednika Saveta za planiranje porodice Jugoslavije, obavljala je izborne funkcije i na evropskom i na internacionalnom nivou u oblasti obrazovanja u domenu planiranja porodice. Bila je predstavnik Jugoslavije u toj međunarodnoj organizaciji u Londonu. U tom svojstvu izabrana je za predsednika Evropskog komiteta za obrazovanje Međunarodne federacije za planiranje porodice i za člana odgovarajućeg komiteta na internacionalnom nivou u svojstvu predstavnika Evrope. Takođe je bila član Centralnog Savjeta Međunarodne federacije za planiranje porodice (IPPF – International Planed Parenthood Federation), u svojstvu predstavnika Evrope. Bila je 10 godina direktor međunarodnog kursa UN na temu „Humanization of Relations Beatween Sexes and Responsible Parenthood“ („Humani odnosi među polovima i odgovorno roditeljstvo“), osnovanom pri Rektoratu Univerziteta u Sarajevu, od 1982 – 1992. godine. Učesnici na ovim kursevima bili su iz zemalja u razvoju sa svih kontinenata, a birali su ih i slali na kurseve odgovarajuće ustanove vlada određenih zemalja. Nevenka Petrić bila je i ekspert Ujedninjenih nacija – Fonda UN za populaciona pitanja, u periodu od 1982 – 1992. godine. U tom svojstvu povremeno je bila uključena u realizaciju pojedinih naučno-istraživaćkih projekata u Indiji, Indoneziji, Grčkoj, Rumuniji... Bibliografija Objavila je trinaest knjiga, od toga i jednu trilogiju „I zvijezde smo dosezali“ (1, 2. i 3.), a izdata je biobibliografija objavljenih radova Nevenke Petrić tokom pedeset godina: „Nevenka Petrić: Bibliografija 1945—1995.“ (sa ukupno 893 objavljena rada u navedenom periodu), zatim 1997. godine štampana je knjiga „Sto pedeset godina moje porodice 1855—2005.“, koju je izdao NIP „Radnička štampa“, Beograd, 2006. godine (479 str.). Među objavljenim knjigama je i doktorska disertacija - Dr Nevenka Petrić: „Čovjekove slobode, rađanje, samoupravljanje“ – sa akcentom na ustavnom ljudskom pravu na planiranje porodice u Jugoslaviji, 1987. god. (tiraž 1.500 primeraka). Među objavljenim knjigama su i tri na engleskom jeziku: a) Nevenka Petrić: „The Human Right to Free Choice on Childbirth in the Social Federal Republic of Yugoslavia“, tiraž 500, (1945) - knjiga je prvo objavljena na engleskom jeziku i bila jedan od osnovnih materijala za državnu delegaciju, a zatim i na srpskom: „Pravo čoveka da slobodno odlučuje o rađanju u Socijaliskičkoj Federativnoj Jugoslaviji“ objavljena je u istom tiražu. Ova knjiga poslužila je i kao osnovni materijal za pripreme delegacije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) za Svetski kongres žena, održan u okviru delovanja Ujedinjenih nacija. Nevenka Petrić bila je član te delegacije na Svetskom kongresu žena, održanom u Meksiku 1975. godine. b) Nevenka Petrić: „The Integration of the contens on humanization of relations between the sexes and responsible parenthood into curricula of pedagogic and psychological disciplines for traning of pedagogues, psychologists and teachers“, 1980. tiraž 500. c) Nevenka Petrić: „Children in Yugoslav Socialist Self-Management Society“, 1980, tiraž 500. Objavljena je 21 knjiga u kojima je Nevenka Petrić koautor (12 na srpskom, 1 na makedonskom i 8 na engleskom) i brojne studije i članci na srpskom i stranim jezicima. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, 1963. godine, kao vanredni student. Dr. Nevenka Petrić na jednom od mnogobrojnih stručih izlaganja vezanih za planiranje porodice i vaspitanje mladih Doktorirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu na temu, „Čovjekove slobode, rađanje, samoupravljanje“. Knjiga na navedenu temu objavljena je u Sarajevu, „Svijetlost“, 1981. godine, 474 str, tiraž 1500. Nevenka Petrić je autor i četiri zbirke pesama: „Tražih tračak sunca pogledom“, Beograd, 1993, 57 strana, autorsko izdanje; „Zapis na vetru“, Beograd, 1994, 65 strana, autorsko izdanje; „Prolećni akordi“, Beograd, 1994, 79 strana, autorsko izdanje; „Kap rose na cvetku“, Beograd, 1996, 224 strana, izdavač DIK Književne novine – ENCIKLOPEDIJA, Beograd, Kneza Miloša broj 82, tel 011/658-441. U društvenom angažovanju Nevenka Petrić je: Član Udruženja pisaca Srbije i potpredsednik Saveza književnika Jugoslavije; Kao učesnik Narodnooslobodilačkog rata Jugoslavije, od 1941. do 1945. godine, nosilac je „Spomenice 1941“ i drugih odlikovanja i društvenih priznanja; Član je Komisije za međunarodnu saradnju Republičkog odbora SUBNOR-a Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata 1941-1945 Srbije; Svetska federacija boraca, Pariz, imenovala je Nevenku Petrić za člana svoje Komisije za međunarodnu saradnju; Republički odbor SUBNOR-a Srbije delegirao je Nevenku Petrić za svog predstavnika u Svetskoj federaciji boraca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar Marjanović (Beograd, 18. oktobar 1934 – Beograd, 21. novembar 2020) bio je srpski teatrolog, istoričar pozorišta, dramaturg i univerzitetski profesor. Marjanović je bio dugogodišnji profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu i Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Petar Marjanović Petar Marjanović Lični podaci Datum rođenja 18. oktobar 1934. Mesto rođenja Beograd, Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 21. novembar 2020. (86 god.) Mesto smrti Beograd, Srbija Obrazovanje Filološki fakultet u Beogradu Naučni rad Polje teatrologija Institucija Fakultet dramskih umetnosti Nagrade - Četiri Sterijine nagrade Velika plaketa sa poveljom Univerziteta umetnosti u Bgdu 2003. Lovorov venac Pozorišnog muzeja Vojvodine 2005. -Zlatna plaketa za životno delo Udruženja univerzitetskih profesora i naučnika Srbije u Novom Sadu 2006. Biografija Obrazovanje i prvi poslovi Njegov otac Dragutin je bio činovnik, a majka Smilja, rođena Popović iz Novog Sada, bila je sestra operskog pevača Vlade Popovića.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu 1953. godine, a diplomirao je na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik Filozofskog fakulteta u Beogradu, februara 1959. godine. U toku studija dobio je dve nagrade za književnu i pozorišnu kritiku (Brankovu nagradu Matice srpske 1957. i prvu nagradu na konkursu Ateljea 212 za amatersku pozorišnu kritiku 1958. za tekst: Koraci u drugoj sobi Miodraga Pavlovića).[2] Postdiplomske studije je završio na Filološkom fakultetu u Beogradu. Magistarsku tezu: Beogradska pozorišna kritika u periodu od 1918. do 1932. odbranio je 1966. godine, a 1973. godine brani doktorsku disertaciju pod nazivom: Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu od 1861. do 1868. Ova disertacija je prva takva studija o Srpskom narodnom pozorištu. Objavljena je u knjizi koja je naišla na izuzetno povoljan prijem kod kritike, i to u jugoslovenskim razmerama.[3] Počevši od 1960. godine, celu deceniju je radio je u novinsko-izdavačkim preduzećima: Jugoslavija i Turistička štampa.[1] U periodu od (1970. do 1975) bio je dramaturg Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Kao dramaturg SNP zalagao se za izvođenje dela savremenih jugoslovenskih, naročito lokalnih – novosadskih dramskih pisaca, angažovanije okrenutih publici, što je rezultiralo povećanim brojem gledalaca.[1] . Za scenu je: priredio puno odlomaka iz srpske dramske književnosti 18. i 19. veka: Javlenija i pozorja (1971) i Laza Kostić među javom i med’ snom (1991); dramatizovao je (sa Želimirom Oreškovićem) prozu Milana Kundere Simpozijum ili o ljubavi (1970), Roman o Londonu Miloša Crnjanskog (1987) i Očevi i oci Slobodana Selenića (1991); adaptirao je za scenu (sa Želimirom Oreškovićem) Nagraždenije i nakazanije i Slepi miš Joakima Vujića (1971) i sa Vladom Popovićem sačinio scensku panoramu Novosadska promenada (1973), izvedenu više od sto puta. Nastavni rad Za docenta Akademije umetnosti u Novom Sadu izabran je 1975. godine. Status vanrednog profesora dobio je 1980, a redovnog 1985. godine za predmet Istorija jugoslovenske drame i pozorišta. Na Dramskom odseku Akademije predavao je Uvod u teatrologiju. Redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu postao je 1992. godine što je ostao do penzionisanja 2001. Tu je predavao: Istoriju jugoslovenskog pozorišta i drame na drugom stepenu studija i Uvod u teatrologiju na magistarskim studijama. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je šef Katedre za teoriju i istoriju, glavni urednik Zbornika radova FDU 1997/98. i nosilac naučnog projekta Teatrološka i filmološka istraživanja. Kao profesor emeritus nastavio je da predaje Uvod u teratrologiju na FDU u Beogradu do 2009. godine i Istoriju jugoslovenske drame i pozorišta na Akademiji umetnosti u Novom Sadu do 2004. godine. Na Interdisciplinarnim magistarskim studijama Univerziteta u Beogradu (Grupa za višemedijsku umetnost) kao gost je predavao Osnove različitih umetnosti (pozorište) 2003/04. i 2005/06, a na Akademiji umetnosti u Tuzli postdiplomcima Uvod: u teatrologiju 2006. i 2009.[2] Korice Marjanovićeve knjige Radovi i članci Prve književne radove objavio je još kao student 1954. godine, a prve napise sa pozorišnim temama u novosadskom časopisu za pitanja scenske umetnosti: Naša scena 1958. godine. Sveukupno je objavio više od tri stotine studija, rasprava, ogleda, pozorišnih kritika, feljtona i članaka u listovima i časopisima: Savremenik, Zborniku Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, Delo, Letopis Matice srpske, Književne novine, Scena, Prolog, Pozorište (Tuzla), Teatron, Politika, Teatar (Moskva), Dialog (Varšava) i drugim domaćim i stranim listovima i časopisima.[3] U listu Srpskog narodnog pozorišta Pozorište, u periodu od 1969. do 1976. godine objavio je oko šezdeset zapaženih priloga sa tematikom iz života i rada Srpskog narodnog pozorišta. Štaviše, dok je bio dramaturg Srpskog narodnog pozorišta, bio je u redakciji ovog lista, a saradnju sa ovom kućom nastavio je i kasnije kao član Izdavačkog saveta i kao pisac recenzija za knjige u izdanju SNP [2] Odgovorni urednik časopisa Sterijinog pozorja Scena bio je od 1970. do 1974. godine, a njen glavni urednik od 1975. do 1990. godine. Pozorišni kritičar Politike bio je od 1980 do 1982. godine.[3] Autorski i priređivački rad Autorske knjige: Pozorišne teme (1968), Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta 1861 – 1868 (1974), Očima dramaturga (1979), Jugoslovenski dramski pisci HH veka (1985), Novosadska pozorišna režija 1945 – 1974 (1991), Crnjanski i pozorište (1995), Srpski dramski pisci HH stoleća (1997, drugo dopunjeno izdanje 2000) i Pozorište ili usud prolaznosti (2001). Zajedno sa Božidarom Kovačekom, Dušanom Mihailovićem i Dušanom Rnjakom, objavio je knjigu O teatarskom delu Joakima Vujića (1988). Korice Marjanovićeve knjige Priredio za štampu: Anthology of Works by Twentieth Century Yugoslav Playwrights (selected and commented), I (1984), II (1985), Posrbe, Srpska književnost – Drama (1987), Komedije i narodni komadi HIH veka, Srpska književnost – Drama (1987), Pozorište i vlast u Jugoslaviji (1944 – 1990) – „druga strana medalje“ – obračuni i zabrane (1990) i Stevan Šalajić (2001). Saradnik pri projektima enciklopedija Sedamnaest njegovih tekstova o južnoslovenskom pozorištu i drami nalazi se u: Dictionnaire encyclopedique du theatre (Larousse, Paris 1998) i opsežan tekst o pozorištu i drami u Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora) nalazi se u The World Encyclopedia of Contemporary Theatre (Routledge, London – New York, 1994). U Istoriji srpske kulture autor je teksta Pozorište (izdanje postoji na srpskom 1994, češkom 1995. i dva izdanja su na engleskom jeziku iz 1995. i 1999). Tekstovi su mu objavljivani u Francuskoj, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji, Poljskoj, Rumuniji, Češkoj i u svim bivšim jugoslovenskim republikama i regionu.[3] Stil Pristup Petra Marjanovića teatrološkim istraživanjima kao i pisanje ogleda i naučnih radova bilo je sasvim originalno i drugačije od dotadašnjih autora. Naime, uz veliku studioznost i dobru informisanost, putem nedvosmislenog, jasnog stila i izraza, nauku o književnim delima provlači kroz prizmu teatrologije, odnosno, polazište njegove analize jeste pogled na dramu koja nije samo književni rod, već je sagledava kroz scenska svojstava samog dela

O knjizi: Knjigu sačinjavaju sve kraće bajke, basne i priče koje je Mihael Ende napisao za decu. Izuzev par priča koje su objavljene u časopisima, sve ostale su prvi put prevedene na srpski jezik. Upoznajte: Trankvilu Trapađoz – istrajnu kornjaču, Norberta Nadžaka – nepoverljivog nosoroga, Filemona Naboranog – slona filozofa, Smorišu i Šalivoja…Ne propustite da posetite Ofelijino pozorište senki… Ova neverovatna knjiga predstavlja poziv čitaocima na putovanje u fantastičan svet ovog čuvenog autora. Deo iz knjige: UMESTO PREDGOVORA: ISTINU GOVOREĆI Svi u našoj porodici, od najstarijeg do najmlađeg člana, imaju jednu istu malu slabost – čitanje. Nije moguće naterati nas da i na tren ostavimo knjigu zbog bilo čega, pa čak ni zbog nečega hitnog ili neodložnog. Što ne znači da to hitno i neodložno i ne obavimo. Jedino smatramo da to nije nikakav razlog da se čitanje prekida. Može se sasvim lepo raditi i jedno i drugo, zar ne? Priznajem da to ponekad izazove i po koju malu nepriliku, ali kao da je to pa strašno! Evo, recimo: deda sedi u svojoj udobnoj fotelji s visokim naslonom, s knjigom u jednoj i lulom u drugoj ruci. Čita. Posle izvesnog vremena istrese lulu u pepeljaru koja je na stočiću ispred njega. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava pepeljara, nego pre vaza sa cvećem. A kad lula kucne o staklo, to dedu podseti da je odavno trebalo da popije sirup protiv kašlja. Te, dakle, uzima vazu i ispija svu vodu. – Hm, hm – promrmlja onda – kafa je danas crnja nego obično, ali nažalost hladna. A baka, recimo, sedi na sofi u drugom uglu sobe i, s naočarima na nosu, zvecka iglama za pletenje. Na krilu joj je debela knjiga, koju čita. Dok čita, plete li, plete. A šta plete? Naravno – čarapu. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava čarapa, nego pre neka vrsta džinovske vunene zmije, izuvijane po čitavoj sobi. Dok okreće stranicu, baka zvirne preko naočara, pa kad vidi ono izuvijano čudovište, promrmlja: – Izgleda da je ovde opet bio požar. Nije, ipak, red da vatrogasci tek tako ostave crevo nasred sobe. Otac je slikar portretista. Recimo da je sada u svom ateljeu: stoji ispred platna i slika portret neke otmene, bogate gospođe. Ta gospođa sedi ispred njega na nekoj vrsti postolja, na glavi joj je prekrasan šeširić sa cvećem a u krilu pudlica. Otac slika jednom rukom, pošto u drugoj drži knjigu koju čita. Kad konačno završi portret, otmena, bogata gospođa ustaje i radoznalo prilazi platnu da bi se mogla diviti svojoj slici i prilici. Slika je zaista veoma lepa. Odnosno, istinu govoreći, pre čudna, jer je tata gospođi sa šeširićem naslikao lice pudlice, a pudlici – gospođino lice. Te tako gospođa odlazi prilično ljuta, ne kupivši zanimljivi portret. – Pa, dobro – kaže otac snuždeno – možda nije baš laskav, ali sličnost je nesumnjiva. A mama je, recimo, u kuhinji i kuva ručak. Srećom, zaboravila je da uključi plin, jer da nije, verovatno bi jelo u šerpi već malkice zagorelo, pošto i mama u ruci drži knjigu i čita. U drugoj ruci joj je varjača kojom uporno meša po šerpi. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava varjača, već pre toplomer. Posle izvesnog vremena, mama podiže toplomer do uha pa kaže, odmahujući glavom: – Opet kasni čitav sat. I kako onda da završim ručak na vreme? Starija sestra (četrnaest joj je godina) sedi, recimo, u hodniku, kraj telefona, i pritiska slušalicu na uho, napeto slušajući. Kao što je poznato, telefon je izmišljen upravo zbog četrnaestogodišnjih sestara, jer bi, bez slušalice na uhu, sve četrnaestogodišnje sestre umrle od nedostatka novosti, kao što ronioci stradaju usled nedostatka vazduha ukoliko nemaju bocu s kiseonikom. Ali, naša četrnaestogodišnja sestra drži i knjigu koju istovremeno čita. Uprkos tome, ona, naravno, odlično čuje sve one uzbudljive stvari koje joj drugarica priča. Odnosno, istinu govoreći, ne čuje baš najbolje, pošto broj uopšte nije ni okrenula. Te tako, kroz otprilike dva sata, kaže, onako uzgred: – A je li, molim te, ko je taj Tu-Tu o kome mi sve vreme pričaš? Mlađi brat (koji ima deset godina) recimo da je na putu za školu. I on, naravno, u ruci ima knjigu i čita, jer šta bi drugo i radio za vreme te duge vožnje tramvajem. Tramvaj se ljulja i trese, penje i spušta, a pri tom kao da se ne pomera s mesta. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš pravi tramvaj, već pre lift u našoj kući, iz koga je brat zaboravio da izađe. A kako, i posle nekoliko sati vožnje, stanica pred školom nikako da se pojavi, brat zabrinuto mrmlja: – Učitelj mi sigurno opet neće poverovati da nije moja krivica što kasnim. Najmlađi član naše porodice je beba koja još leži u kolevci. A u našoj porodici, naravno, i bebe čitaju. Te je i u bebinoj ruci knjiga, jedino što je ova manja i lakša od knjiga koje čitaju odrasli, prava bebeća knjiga. U drugoj bebinoj ruci je bočica s mlekom, jer beba vrlo ozbiljno shvata svoj zadatak: treba lepo da jede da bi porasla i da bi ubrzo mogla da čita veće i teže knjige. Odnosno, istinu govoreći, to što drži u ruci i nije baš prava bočica s mlekom, već pre mastionica. I ne pije baš iz te bočice, već s vremena na vreme istrese malo mastila preko glave. To joj ne smeta, sve dok mastilo ne oblije stranicu koju upravo čita, te onda počne da plače i da viče (a verujem da niko ne sumnja u to da naša beba, vična čitanju, već ume, razume se, i da govori besprekorno): – Upalite već jednom to svetlo, od mraka više ne vidim slova! Zadatak naše mačke je, kao i većine drugih mačaka, da lovi miševe. A kako je to mačka kojoj je poziv najvažniji na svetu, ona satima sedi ispred mišje rupe koja se, recimo, nalazi u dnu sobe, levo od ormana. Podrazumeva se da i ona u šapi drži knjižicu, jer kako drugačije da prekrati dugo vreme vrebanja. (Ko veruje u to da mačka ume da čita, taj ne treba da se čudi tome što ona ume i da govori). Dakle, naša mačka sedi ispred mišje rupe i čita. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava mišja rupa. Miševi su, naime, mačku udubljenu u čitanje okrenuli i malo odgurali, tako da sada zapravo sedi ispred utičnice za struju. A kad, posle izvesnog vremena, gurne kandžu u utičnicu, struja je tako protrese da joj iz repa vrcaju varnice. – Au! – mjaukne tad uplašeno. – Ova knjiga je baš napeta! Pravi visoki napon! Naša žaba gatalinka sedi, recimo, u tegli, s važnim zadatkom da predskazuje vreme tako što se penje ili spušta po malenim merdevinama. Svoju dužnost obavlja veoma savesno, ukoliko baš tada ne čita. A valjda se sada već podrazumeva da i naša žaba ima svoju knjigu – veličine poštanske marke i otpornu na vodu, dakle pravu žablju knjigu. (Na objašnjenje da žaba koja čita ume i da govori, nećemo trošiti više ni reč.) E sad, problem je u tome što žaba neprekidno čita, tako da svom glavnom zanimanju ne može da posveti potrebnu pažnju. Ponekad je, doduše, iznenada obuzme griža savesti jer se seti šta joj je obaveza. Kako bi pokazala dobru volju, ona onda, sa sve knjigom u vlažnoj ruci, poskoči, pa počne žurno da se penje uz merdevine. Ili da se, podjednako žurno i bez pravog razloga, spušta niz njih. Odnosno, istinu govoreći, ne penje se uz merdevine – niti se spušta niz njih – baš prečku po prečku, nego zakorači u prazno i, prevrćući se preko glave, uz priličnu buku strmekne se na dno. – Ako dobro razumem vlastitu prognozu – krekeće onda dok trlja svoju ugruvanu zelenu cevanicu – uskoro se mogu očekivati obilne padavine. Jedini koji u našoj porodici ne čita jeste knjiški moljac, koji, recimo, živi u osmom tomu velikog Brokhausovog leksikona. Uprkos svom imenu, taj ne čita ništa. Njega knjige interesuju samo sa stanovišta jestivosti. Stoga njegove ocene o tome šta je dobra, a šta loša knjiga imaju samo ograničenu upotrebljivost, a mi ga i ne smatramo punopravnim članom porodice. Možda se sada neko pita a ko sam ja u toj porodici, i u kakvoj sam vezi s njenim članovima. Moram da priznam da ni meni samom to nije sasvim jasno. Odnosno, istinu govoreći, te ljude zapravo i ne poznajem i – neka ovo ostane među nama – čak sumnjam da stvarno i postoje. Moguće je da je cela ova priča, koju sam vam upravo ispričao, ispala takva kakva je samo zato što sam, dok sam je pisao, istovremeno čitao knjigu koja mi je na stolu. I najzad: mogu samo da vas posavetujem da i vi tako postupite. Što, istinu govoreći, vi već i činite, jer inače ne biste sve ovo ni čitali. Dakle, samo vi čitajte na miru, a i mene pustite da nastavim s čitanjem! Mihael Ende

O knjizi: Knjigu sačinjavaju sve kraće bajke, basne i priče koje je Mihael Ende napisao za decu. Izuzev par priča koje su objavljene u časopisima, sve ostale su prvi put prevedene na srpski jezik. Upoznajte: Trankvilu Trapađoz – istrajnu kornjaču, Norberta Nadžaka – nepoverljivog nosoroga, Filemona Naboranog – slona filozofa, Smorišu i Šalivoja…Ne propustite da posetite Ofelijino pozorište senki… Ova neverovatna knjiga predstavlja poziv čitaocima na putovanje u fantastičan svet ovog čuvenog autora. Deo iz knjige: UMESTO PREDGOVORA: ISTINU GOVOREĆI Svi u našoj porodici, od najstarijeg do najmlađeg člana, imaju jednu istu malu slabost – čitanje. Nije moguće naterati nas da i na tren ostavimo knjigu zbog bilo čega, pa čak ni zbog nečega hitnog ili neodložnog. Što ne znači da to hitno i neodložno i ne obavimo. Jedino smatramo da to nije nikakav razlog da se čitanje prekida. Može se sasvim lepo raditi i jedno i drugo, zar ne? Priznajem da to ponekad izazove i po koju malu nepriliku, ali kao da je to pa strašno! Evo, recimo: deda sedi u svojoj udobnoj fotelji s visokim naslonom, s knjigom u jednoj i lulom u drugoj ruci. Čita. Posle izvesnog vremena istrese lulu u pepeljaru koja je na stočiću ispred njega. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava pepeljara, nego pre vaza sa cvećem. A kad lula kucne o staklo, to dedu podseti da je odavno trebalo da popije sirup protiv kašlja. Te, dakle, uzima vazu i ispija svu vodu. – Hm, hm – promrmlja onda – kafa je danas crnja nego obično, ali nažalost hladna. A baka, recimo, sedi na sofi u drugom uglu sobe i, s naočarima na nosu, zvecka iglama za pletenje. Na krilu joj je debela knjiga, koju čita. Dok čita, plete li, plete. A šta plete? Naravno – čarapu. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava čarapa, nego pre neka vrsta džinovske vunene zmije, izuvijane po čitavoj sobi. Dok okreće stranicu, baka zvirne preko naočara, pa kad vidi ono izuvijano čudovište, promrmlja: – Izgleda da je ovde opet bio požar. Nije, ipak, red da vatrogasci tek tako ostave crevo nasred sobe. Otac je slikar portretista. Recimo da je sada u svom ateljeu: stoji ispred platna i slika portret neke otmene, bogate gospođe. Ta gospođa sedi ispred njega na nekoj vrsti postolja, na glavi joj je prekrasan šeširić sa cvećem a u krilu pudlica. Otac slika jednom rukom, pošto u drugoj drži knjigu koju čita. Kad konačno završi portret, otmena, bogata gospođa ustaje i radoznalo prilazi platnu da bi se mogla diviti svojoj slici i prilici. Slika je zaista veoma lepa. Odnosno, istinu govoreći, pre čudna, jer je tata gospođi sa šeširićem naslikao lice pudlice, a pudlici – gospođino lice. Te tako gospođa odlazi prilično ljuta, ne kupivši zanimljivi portret. – Pa, dobro – kaže otac snuždeno – možda nije baš laskav, ali sličnost je nesumnjiva. A mama je, recimo, u kuhinji i kuva ručak. Srećom, zaboravila je da uključi plin, jer da nije, verovatno bi jelo u šerpi već malkice zagorelo, pošto i mama u ruci drži knjigu i čita. U drugoj ruci joj je varjača kojom uporno meša po šerpi. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava varjača, već pre toplomer. Posle izvesnog vremena, mama podiže toplomer do uha pa kaže, odmahujući glavom: – Opet kasni čitav sat. I kako onda da završim ručak na vreme? Starija sestra (četrnaest joj je godina) sedi, recimo, u hodniku, kraj telefona, i pritiska slušalicu na uho, napeto slušajući. Kao što je poznato, telefon je izmišljen upravo zbog četrnaestogodišnjih sestara, jer bi, bez slušalice na uhu, sve četrnaestogodišnje sestre umrle od nedostatka novosti, kao što ronioci stradaju usled nedostatka vazduha ukoliko nemaju bocu s kiseonikom. Ali, naša četrnaestogodišnja sestra drži i knjigu koju istovremeno čita. Uprkos tome, ona, naravno, odlično čuje sve one uzbudljive stvari koje joj drugarica priča. Odnosno, istinu govoreći, ne čuje baš najbolje, pošto broj uopšte nije ni okrenula. Te tako, kroz otprilike dva sata, kaže, onako uzgred: – A je li, molim te, ko je taj Tu-Tu o kome mi sve vreme pričaš? Mlađi brat (koji ima deset godina) recimo da je na putu za školu. I on, naravno, u ruci ima knjigu i čita, jer šta bi drugo i radio za vreme te duge vožnje tramvajem. Tramvaj se ljulja i trese, penje i spušta, a pri tom kao da se ne pomera s mesta. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš pravi tramvaj, već pre lift u našoj kući, iz koga je brat zaboravio da izađe. A kako, i posle nekoliko sati vožnje, stanica pred školom nikako da se pojavi, brat zabrinuto mrmlja: – Učitelj mi sigurno opet neće poverovati da nije moja krivica što kasnim. Najmlađi član naše porodice je beba koja još leži u kolevci. A u našoj porodici, naravno, i bebe čitaju. Te je i u bebinoj ruci knjiga, jedino što je ova manja i lakša od knjiga koje čitaju odrasli, prava bebeća knjiga. U drugoj bebinoj ruci je bočica s mlekom, jer beba vrlo ozbiljno shvata svoj zadatak: treba lepo da jede da bi porasla i da bi ubrzo mogla da čita veće i teže knjige. Odnosno, istinu govoreći, to što drži u ruci i nije baš prava bočica s mlekom, već pre mastionica. I ne pije baš iz te bočice, već s vremena na vreme istrese malo mastila preko glave. To joj ne smeta, sve dok mastilo ne oblije stranicu koju upravo čita, te onda počne da plače i da viče (a verujem da niko ne sumnja u to da naša beba, vična čitanju, već ume, razume se, i da govori besprekorno): – Upalite već jednom to svetlo, od mraka više ne vidim slova! Zadatak naše mačke je, kao i većine drugih mačaka, da lovi miševe. A kako je to mačka kojoj je poziv najvažniji na svetu, ona satima sedi ispred mišje rupe koja se, recimo, nalazi u dnu sobe, levo od ormana. Podrazumeva se da i ona u šapi drži knjižicu, jer kako drugačije da prekrati dugo vreme vrebanja. (Ko veruje u to da mačka ume da čita, taj ne treba da se čudi tome što ona ume i da govori). Dakle, naša mačka sedi ispred mišje rupe i čita. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava mišja rupa. Miševi su, naime, mačku udubljenu u čitanje okrenuli i malo odgurali, tako da sada zapravo sedi ispred utičnice za struju. A kad, posle izvesnog vremena, gurne kandžu u utičnicu, struja je tako protrese da joj iz repa vrcaju varnice. – Au! – mjaukne tad uplašeno. – Ova knjiga je baš napeta! Pravi visoki napon! Naša žaba gatalinka sedi, recimo, u tegli, s važnim zadatkom da predskazuje vreme tako što se penje ili spušta po malenim merdevinama. Svoju dužnost obavlja veoma savesno, ukoliko baš tada ne čita. A valjda se sada već podrazumeva da i naša žaba ima svoju knjigu – veličine poštanske marke i otpornu na vodu, dakle pravu žablju knjigu. (Na objašnjenje da žaba koja čita ume i da govori, nećemo trošiti više ni reč.) E sad, problem je u tome što žaba neprekidno čita, tako da svom glavnom zanimanju ne može da posveti potrebnu pažnju. Ponekad je, doduše, iznenada obuzme griža savesti jer se seti šta joj je obaveza. Kako bi pokazala dobru volju, ona onda, sa sve knjigom u vlažnoj ruci, poskoči, pa počne žurno da se penje uz merdevine. Ili da se, podjednako žurno i bez pravog razloga, spušta niz njih. Odnosno, istinu govoreći, ne penje se uz merdevine – niti se spušta niz njih – baš prečku po prečku, nego zakorači u prazno i, prevrćući se preko glave, uz priličnu buku strmekne se na dno. – Ako dobro razumem vlastitu prognozu – krekeće onda dok trlja svoju ugruvanu zelenu cevanicu – uskoro se mogu očekivati obilne padavine. Jedini koji u našoj porodici ne čita jeste knjiški moljac, koji, recimo, živi u osmom tomu velikog Brokhausovog leksikona. Uprkos svom imenu, taj ne čita ništa. Njega knjige interesuju samo sa stanovišta jestivosti. Stoga njegove ocene o tome šta je dobra, a šta loša knjiga imaju samo ograničenu upotrebljivost, a mi ga i ne smatramo punopravnim članom porodice. Možda se sada neko pita a ko sam ja u toj porodici, i u kakvoj sam vezi s njenim članovima. Moram da priznam da ni meni samom to nije sasvim jasno. Odnosno, istinu govoreći, te ljude zapravo i ne poznajem i – neka ovo ostane među nama – čak sumnjam da stvarno i postoje. Moguće je da je cela ova priča, koju sam vam upravo ispričao, ispala takva kakva je samo zato što sam, dok sam je pisao, istovremeno čitao knjigu koja mi je na stolu. I najzad: mogu samo da vas posavetujem da i vi tako postupite. Što, istinu govoreći, vi već i činite, jer inače ne biste sve ovo ni čitali. Dakle, samo vi čitajte na miru, a i mene pustite da nastavim s čitanjem! Mihael Ende

Svedok pakla - Tvrtko Vujić reportaže sa lica mesta, 382 str.,tvrdi povez,21cm, lepo ocuvana Proglašavana za „izdavačku senzaciju godine“, prevedena na desetine svetskih jezika i prodata u milionskom tiražu, knjiga, „Svedok pakla“, autora Tvrtka Vujića, najzad je predstavljena i kod nas. Ova knjiga nam donosi priče iz najudaljenijih i najzabačenijih tačaka na planeti, govori o ljudima i njihovim životima na neočekivan način, o koloniji gubavaca, Černobilu, deci oboleloj od AIDS-a... Sve te priče nam je ispričao gospodin Tvrtko Vujić, rođen pre tridesetosam godina u Pečuju, TV reporter i jedan od osnivača kanala TV2, humanista i altruista, istraživač, čovek ogromne energije, najmlađi dobitnik Pulitzerove nagrade 1992. godine i član Međunarodne asocijacije novinara, 1998. dobio je i drugo prestižno priznanje, Hemingwayevu nagradu. Ovo nije klasična knjiga već serija reportaža pretočenih u pisanu formu, koje su u Mađarskoj izdate u deset tomova, prodatih u tiražu od 760.000 primeraka, a poslednja u 117.000, samo na mađarskom jeziku. Pre tri godine počeo je rad na odabiranju i prevođenju ove knjige na srpski jezik. Tri čoveka: gospodin Tvrtko Vujić, gospodin Vladimir Popin, prevodilac i gospodin Đeze Bordaš, najzaslužniji za realizaciju čitavog projekta, selektirali su izvestan broj reportaža koje su procenili za najinteresantnije za nas, tako da su nam prezentirali jedinstveno izdanje ove knjige. Da bi ispričao priču, autor je putovao po celom svetu, i u Etiopiju, i u Rumuniju, Severnu Koreju, Turkmenistan, Australiju, Južnu Afriku, Černobil, tragajući za najtragičnijim ljudskim sudbinama ne da bi ih opisao već da bi otkrio korene problema, istražio uzroke i ukazao na krivce. Veza autora sa akterima uspostavljena u toku istraživanja nije prekidana ni kada je priča formalno ispričana i upravo to otkriva duboku emociju i suštinski karakter gospodina Tvrtka Vujića. - Cilj mog novinarstva je dvostruki - kaže gospodin Vujić. - Jedan je da svojim reportažama pokažem da nama ovde, u srednjoj i istočnoj Evropi nije najlošije na svetu. Ovi problemi koje mi imamo ovde tipa, da je na izborima pobedila jedna patrija, a ne druga, da se ne slažemo sa našim šefom ili imamo lošeg komšiju, to nisu problemi. Na mestima koja sam ja obišao pravi luksuz je čaša čiste vode. Moja misija kao novinara je da objasnim ljudima, pojedincima da nije njima najteže na svetu i da ne budu pesimisti. Prema jednom istraživanju od pre tri godine sprovedenom u 120 zemalja širom sveta, Mađari su zauzeli 117. mesto na skali najpesimističnijeg naroda. Iza nas su bili samo Mozambijci, ljudi iz Ruande i Haitija. A kakve mi imamo probleme? Obišao sam čitav svet i zasiurno tvrdim da mi u ovom delu Evrope nemamo loš život. Kao ilistraciju spomenuću svoju porodicu koju uglavnom ne vodim sa sobom. Međutim, u Gambiju je sa mnom išao moj sinčić i pohađao je vrtić sa 49 crnih dečaka. Na osnovu jednonedeljnog iskustva moj sin je naučio više nego ja u čitavom svom detinjstvu. Saznao je da se ne mora igrati samo sa play stationom i računarom, već može i sa jednom jedinom loptom i da se može biri srećan i u Africi. Moj sin je napisao knjigu na engleskom jeziku i srećan je što je juče završio treći razred osnovne škole i što je danas mogao biti sa mnom. - Drugo cilj ovoga što radim je da hoću da pokažem ljudima heroje svakodnevnice. One ljude čije se slike ne nalaze na prvim stranicama bulevarskih časopisa, oni tihi heroji, koji zaista zaslužuju da budu primeri mojoj deci, mojim sinovima. Magičnost našeg novinarskog poziva je da uz pomoć medija biramo od koga ćemo da napravimo heroja, a od koga nećemo. Moja žena i ja smo ustanovili nagradu „Heroj svakodnevnice“ i svake godine dodeljujemo novčani iznos od oko 4.000 evra, stvarnim uzorima i herojima života. To je moj novinarski kredo, ali i snaga da nastavim da svoje znanje i energiju trošim u ime dobra. Nedavno je moja inspiracija bila devojka, pobednica takmičenja za miss Mađarske, koja je gluvonema. Pokrenuo sam akciju da se na sportskim stadionima ne tapše samo na način kako mi to radimo nego i na jeziku gluvonemih. To je samo jedna mala stvar koja nas podseća da hendikepirani ljudi žive sa nama, i da svako od nas može postati jedan od njih. Ta devojka je takođe bila moj heroj. - Uz moje ime se često vezuje epitet „hrabri“, ali ja ne mislim tako. Za boravak od manje od nedelju dana u Severnoj Koreji, pripreme su trajale duže od dve godine. Pripremali smo se dugo za kamp leproznih u Etiopiji, ali ja sam došao kući, a 7.000 njih je ostalo tamo. I ko je heroj u ovoj priči? Heroj je doktorica Agnješ Agsman koja bi mogla da živi u Budimpešti i radi kao doktor, ali ona je napustila blagostanje ovakvog života, i plaća da bi bila sa bolesnima, kako je regulisano našim zakonom, da pomaže ljudima koji nemaju nikakvu drugu pomoć. Ona je za mene heroj. Moj heroj je i moj komšija Šandor, koji odlazi u Severnu Koreju da daje hranu deci koja su na ivici gladi i sportistkinja koja je branila boje reprezentacije Mađarske u bobu, a istovremeno je bolovala od karcinoma. Njena najveća borba se nije vodila za medalju, nego za život. Posle te reportaže dobio sam nebrojano pisama od drugih ljudi koji su vodili sličnu bitku, sa porukama sadržaja: - ako je ona uspela uspeću i ja. - Pre deset godina dogodilo mi se čudo. Moj novinarski rad je pomogao da se poslednji ratni zarobljenik vrati u Mađarsku. Zamislite čoveka koji je odveden u Drugi svetski rat 1944. godine, a mi smo ga našli 2000. godine. Na budimpeštanskoj železničkoj stanici, 11. avgusta u 9 sati i 32 minuta dočekala nas je masa novinara. Onda sam imao 28 godina i bio zaslepljen svojim novinarskim uspehom, pričom koja je izazvala senzaciju, a ja status ekskluzivnog novinara. Ubrzo posle toga počela su da mi pristižu pisma sa raznih strana: Australije, Srbije, Slovačke, ljudi koji su tvrdili da je taj čovek njihov otac, muž, brat. On mi je kazao neke podatke, ali ne i svoje ime što je ličilo na Holivudske trilere. Posle dva meseca bolničkih ispitivanja poslednji zarobljenik je pronašao svoju porodicu. Od 1945 godine podignut mu je spomenik na kome je bilo uklesano njegovo ime, i njegova porodica ga je smatrala mrtvim. Kako je protekao susret sa porodicom posle više od pedeset godina ? Na pitanje da li su bili srećni, odgovor je: - Da, bili su srećni, jer su se sreli. Na pitanje da li je bio nesrećan, sigurno, jer ko bi posle 55 godina provedenih u tatarstanskoj mentalnoj bolnici mogao biti sretan. Posle ove priče dobio sam i više od 2.000 pisama sa molbom da nađemo njihovog nekog: baku, majku, bratića. Tada sam shvatio da za neke ljude Drugi svetski rat još nije završen, i da je nas Mađara preko 600.000 nestalo u ratu i da sada njihova rodbina očekuje da i njima pomognem. Na pitanje kako se oseća u Novom Sadu i šta misli o našem gradu, Tvrtko Vujić se zadovoljnio smeška. - Srećan sam što sam u Novom Sadu. Moj grad, Pečuj je 2010. godine bio evropska prestonica kulture zajedno sa Esenom i Istambulom. Imao sam čast da budem promovisan za ambasadora grada i nikada neću zaboraviti kada sam stajao na glavnom trgu i predstavljao, pred hiljadama mojih sugrađana Emira Kusturicu i najavljivao koncert Gorana Bregovića. Pečuj je grad pobratim sa Novim Sadom i ja ću biti najveći navijač da Novi Sad ponese laskavu titulu prestonice kulture, jer znam šta je to značilo za moj grad, kako je to otvorilo i vrata i prozor ne samo kulturi. To je pružilo priliku meni i mojim 160.000 sugrađana da zajedničkim snagama pokažemo svetu i mađarsku kulturu, i mađarsko gostoprimstvo, onaj multikulturalni miks koji imamo i koji negujemo. Verujem da će Novi Sad, ako uspe u tom naumu, biti još lepši. Ja sam vaš najveći navijač i kao službeni ambasador grada Pečuja pomoći ću koliko god to bude u mojoj moći – iskreno je poželeo Tvrtko Vujić. Ovu knjigu je objavila je Izdavačka kuća „Forum“ iz Novog Sada, koja je organizovala i prigodnu konfereciju za novinare. Sa autorom i delom sadržaja koji se u njoj nalazi, čitaoci su se upoznali preko feljtona o Černobilu, koji je izlazio u listu Danas i na osnovu njega su došle mnoge porudžbenice i pre no što je knjiga objavljena. Ona će biti predstavljena i na beogradskom Sajmu knjiga u oktobru. Nadamo se da će gospodin Tvrtko Vujić biti ekskluzivni gost Beogradskog sajma i da će promovisati svoju knjigu, jer je vanserijska ličnost koja se mora upoznati. (kutija gorenje)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Ordan Petlevski Vladimir Nazor (Brač, 30. maj 1876 — Zagreb, 19. jun 1949) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, a pri kraju života i predsednih NR Hrvatske. Rođen je u Bobovišću,[1] građansku školu je završio na ostrvu Braču, a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne nauke, matematiku i fiziku u Gracu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. godine. Predavao je u Hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri, gdje je ujedno i proveo najviše svog života.[2] Penzionisan je 1933. godine u Zagrebu kao upravnik dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900). Godine 1904, u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme je počeo pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavio je Velog Jožu (1908) — djelo po kome će Nazorova proza biti prepoznatljiva, a koje je on sam smatrao neuspjelijim. Godine 1916, objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena. Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939. godine, objavio je Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. U partizanima Vladimir Nazor, rad Zvonka Cara Iako u godinama i narušenog zdravlja, godine 1942. je s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko reke Kupe otišao u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor je počeo voditi dnevnik S partizanima, koji se smatra jednim od najupečatljivijih ratnih dnevnika pored dnevnika Vladimira Dedijera i Dragojla Dudića.[3] Januara 1943. je u zapaljenom srpskom selu kraj Vrginmosta napisao jednu od najpotresnijih pesama o stradanjima Srba „Majka pravoslavna“.[4] Poslije rata Poslije rata objavio je i Pjesme partizanske. U ratu je bio predsjednik Izvršnog odbora ZAVNOH-a, a nakon rata i prvi predsjednik hrvatskog Sabora. Kao novoprimljeni akademik, 1949. godine je imao i svoj posljednji javni nastup na kojem je čitao odlomke iz svoje nedovršene zbirke U zavičaju. Za pedeset godina plodnog rada Nazor je pisao pjesme, pripovijetke, priče za djecu, putopise, romane, dnevnike, rasprave i prevodio italijanske i njemačke pjesnike.[5] Njegovim imenom je nazvana najveća nagrada u Republici Hrvatskoj „Nagrada Vladimir Nazor“, koja se dodjeljuje za najbolja umjetnička ostvarenja na području književnosti, muzike, filma, likovnih i primijenjenih umjetnosti, pozorišne umjetnosti, kao i arhitekture i urbanizma.[6] Osnovna škola u Đurđinu, kod Subotice nosi njegovo ime. Kritika Spomenik Vladimira Nazora u parku Tuškanac u Zagrebu, rad Stjepana Gračana iz 1972. godine Grob Vladimira Nazora na zagrebačkom groblju Mirogoj Nazor je jedan od najplodnijih pisaca u hrvatskoj književnosti, autor obimnog djela sastavljenog od različitih žanrova: pjesama, epova, novela, romana, dnevničkih zapisa, putopisa, eseja, članaka, priča i igrokaza za djecu. Prvih dvadesetak godina njegovog stvaralaštva uglavnom se poklapaju s razdobljem hrvatske moderne i u tom vremenu Nazor je prešao put od diletantskog pjesnika u traženju vlastitog puta, preko nacionalno angažovanog poetskog tribuna — ponesenog mitološko-legendarnim i istorijskim slovenskim motivima (Slavenske legende, 1900; Živana, 1902; Knjiga o kraljevima hrvatskijem, 1904) te potrebom za osvješćivanjem i prosvjećivanjem istarskog puka (poema Krvava košulja, 1905) — preko pjesnika dionizijske životne radosti i panteističkog zanosa prirodom koji se napaja na vrelu poganskoga klasicizma, te starozavjetnih biblijskih tekstova (Lirika, 1910; Nove pjesme, 1913), do sebi okrenuta refleksivnog lirika koji se počinje zatvarati u svoj unutrašnji svijet (Intima, 1915). Nazorova ditirampski raspjevana lirika, puna poleta i optimizma, razlikovala se od preovlađujućih pesimističkih, sumornih raspoloženja u poeziji hrvatske moderne, ali po svojoj okrenutosti mitu i legendi, pa i kultu snage, ona se ipak uklapala u slična neoromantičarska strujanja evropske moderne. Njegovi prozni radovi iz modernističke faze, s jedne strane, naslanjaju se na prošlovekovnu nacionalno-prosvjetiteljsku tradiciju (roman Krvavi dani, 1908), ali s druge strane u njima su vidljivi i uticaji novih, modernističkih stilova. U svojim Istarskim pričama (1913) Nazor je ostvario srećan kompromis između odrađivanja nacionalnog „duga“ i uklapanja u tokove moderne književnosti. U njima je snažno istaknuta autorska nacionalna i socijalna angažovanost, ali je ona iskazana na nov, moderniji način, specifičnim nazorovskim miješanjem realnog i fantastičnog, dok se uplitanje folklornih motiva (u Velom Joži, Boškarini i Divičinom gradu) podudaralo s neoromantičnim okretanjem folklornoj baštini i mitu. Njemu je odgovarala forma poetske alegorijske priče, veoma bliske artističkoj bajci Oskara Vajlda i Mauricija Meterlinka, a njegova liričnost, sklonost prema simbolu i umjetna dekorativnost idealno su se poklapale s njegovim umjetničkim nadahnućima, pa je svojim Istarskim pričama, posebno onima uvrštenima u prvo izdanje zbirke Halugica, Albus kralj..., potpuno zakoračio u svijet bajkovite modernističke secesionističke priče. Počevši od pjesničkih zbirki Intima i Pjesni ljuvene (1915) Nazor se sve više zatvarao u svoj unutrašnji svijet. U njegovom stvaralaštvu postaju dominantne teme unutrašnjeg pročišćenja, samopregorne žrtve i uzvišene usamljenosti, a sklonost ka alegorijskom iskazu sve je više bila vidljiva (ep Utva zlatokrila, 1916; zbirka priča Stoimena, 1916; Legenda o svetom Hristoforu, 1922; Pjesme o četiri arhanđela, 1927). Kroz Nazorovo stvaralaštvo možemo pratiti motivsko-tematsku i stilsku povezanost pojedinih djela koja organski izrastaju jedna iz drugih, a ipak su raznolika, jer je kod njega primetna stalna težnja za promenom. Tako u vreme kad su u hrvatskoj književnosti postali sve dominantniji avangardni stilovi, posebno ekspresionizam, Nazor je tražeći nov izraz i nove motive pokušao da slijedi posleratni senzibilitet (novela Crveni tank, 1922), ali je nove kvalitativne domete u svom stvaralaštvu ostvario na drugom području, okrenuvši se svojim vlastitim inspiracijama (sjećanju na djetinjstvo na ostrvu i mladost) i jednostavnijem umjetničkom iskazu. Artistička dekorativnost i izveštačenost, koja je karakterisala dobar dio novela iz njegove modernističke faze, ustupila je mjesto kazivanju koje ne zazire od imenovanja i oblikovanja lica, stvari i pojava, te odnosa među njima. Kao rezultat novih nadahnuća i novih umjetničkih usmjerenja nastali su: knjiga poezije Niza od koralja, 1922. Priče iz djetinjstva, 1924. i Priče s ostrva, iz grada i sa planine, 1927. (dvije zbirke autobiografske novelistike). Crikveničke proze (Tri pripovijetke iz jednog dječjeg doma, 1929; roman Šarko, 1930) tematski i hronološki znače nastavak njegovog pričanja o samom sebi. Pokušavajući da progovori o sebi „sada i ovdje“ Nazor, međutim, zbog nekih svojih unutrašnjih kočenja, a sigurno i zbog preduge izolovanosti i samotnjačke udaljenosti od običnih ljudi, nije uspio da oblikuje kvalitetna književna ostvarenja. Zato se on ponovno okrenuo motivima izvan sebe, pa tridesetih i četrdesetih godina u njegovoj književnosti preovlađuju socijalne teme Pjesme o bratu Gavanu i seki Siromaštini, 1931; ciklus feljtonskim stilom pisanih novela o sirotinji sa zagrebačke periferije *Zagrebačke novele, 1942), a na području stiha dosta eksperimentiše, varira razne ritmove i strofe (Deseterci, 1930; Topuske elegije, 1933). Uz to, počinje da piše dnevničke zapise, putopise, studije i eseje o domaćim i stranim autorima, o problemima versifikacije (O hrvatskom jedanaestercu 1838—1900, 1935), bavi se prevodilaštvom, prepravlja stara djela, s velikim ambicijama piše roman o višemilenijumskoj istoriji rodnog ostrva (Pastir Loda, 1938, 1939), ali njegove kreativne mogućnosti kao da su do kraja bile iscrpljene. S Partizanima Priključivši se partizanima, Nazor je revitalizovao kreativni opus, unoseći nove teme i intonaciju: Pjesme partizanke, 1944. Dnevnik S partizanima, 1945. Pored dnevnika Dragojla Dudića i Vladimira Dedijera, jedan od napoznatijih partizanskih dnevnika Istina, tu ima i dosta melanholičnih stihova koji ne mogu odoljeti ozbiljnijoj kritici, no treba reći da je i to izliv Nazorovog bujnog mediteranskog temperamenta i vitalističkog zanosa. Treba napomenuti da je to razdoblje u kojem je Nazor dao i neke od svojih najboljih stihova nacionalne tematike (Hrvatski jezik, 1944), ne upavši u melodramatski patos. Vladimir Nazor se istakao i kao prevodilac s nekoliko jezika (Dante, Šekspir, Hajne...).... Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stari Beograd Branislav Nušić Izdavac: PROSVETA BEOGRAD Izdanje: 1984 Edicija: BAŠTINA Povez: TVRDI Strana: 229 STR. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Ilustracije: Aleksandar Hecel Oskar Vajld je prvobitno napisao ove bajke za svoja dva sina. Priče obuhvataju raspon ljudskih emocija sa osećajem čuda i romantike koji su im obezbedili trajno mesto u srcima dece i odraslih. Oskar Vajld (engl. Oscar Wilde), rođen u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O`Flaetri Vilis (engl. Fingal O`Flahertie Wills), bio je irski književnik.[1] Rođen je dve godine nakon rođenja njegovog starijeg brata Vilijama, a umro je u Parizu, 30. novembra 1900. Pohađao je „Triniti koledž” u Dablinu od 1871. do 1874. godine. Dobio je stipendiju za „Magdalena koledž” u Oksfordu, koji je počeo da pohađa 1875. godine. Najveći uticaj na Oskara Vajlda kao umetnika u to vreme su imali Svinbern, Volter Piter i Džon Raskin. Na Oksfordu je zbog svog ekscentričnog ponašanja imao problema sa profesorima.[2] Tokom 1875/1876. godine Vajld je objavio poeziju u nekoliko literarnih magazina. Godine 1876. ponovo se našao u Irskoj zbog smrti oca. Kasnije je nastavio sa objavljivanjem poezije i 1878. je dobio Nagradu za englesku književnost. Napustio je Oksford i otišao je u London, gde je polako stekao popularnost među književnicima. Stekavši popularnost kao književnik i esteta, 1882. godine je otišao da predaje u Americi. Posle povratka iz Amerike živeo je nekoliko meseci u Parizu. Godine 1884, se oženio sa Konstans Lojd u Londonu i dobio dva sina Sirila i Vivijana. Tokom tih godina, Vajld je radio kao novinar, a pored toga je i dalje pisao poeziju i drame.[3] Godine 1890, objavio je svoje najčuvenije delo, roman Slika Dorijana Greja. U to vreme je Vajld doživeo najveću slavu.[4] U leto 1891. godine upoznao je lorda Alfreda Daglasa, s kojim započinje ljubavnu aferu i spoznaje svoju homoseksualnost.[5] U to vreme postaje alkoholičar, a njegova slava počinje polako da se gasi. 1895. godine je osuđen na dve godine prinudnog rada zbog „nakaznog ponašanja”. Posle povratka iz zatvora, seli se u Pariz, gde je umro 30. novembra 1900. godine, napušten od svih. Oskar Vajld je šokirao London svojim talentom. Kada ga je na premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom izmamila na binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme bilo drsko ponašanje. Zatim je zahvalio publici na „inteligentnom prijemu ove predivne drame, vidim da vam se svidela skoro koliko i meni”.[7] Skromnost mu nije bila vrlina, što je potvrdio izjavom: „Na putovanja uvek nosim svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo”. Kada se 3. januara 1882. godine iskrcao u Ameriku, na carini je teatralno izjavio: „Nemam ništa da prijavim osim svog genija”. „Volim London!”, rekao je jednom, „Komponovan je od divnih idiota i briljantnih ludaka, baš onako kako društvo treba da izgleda”.[8] Verujući da ništa nije tako uspešno kao preterivanje, bio je sklon uživanjima u jelu i piću, novcu, zabavama. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče „u letu”, vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha. „Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!”, izjavio je nadahnuto, ne znajući da će mu ta želja doći glave. Naime, otišlo je predaleko onda kada je četrdesetogodišnji Oskar Vajld, srećno oženjen i otac dva sina, spoznao svoju homoseksualnost zahvaljujući sedamnaestogodišnjem zavodniku Robiju Rosu. Ros je do kraja ostao njegov najverniji prijatelj, ali ne najveća ljubav.[9] „Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bouzi. Bouzi je najpre bio očaran romanom Slika Dorijana Greja. Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadetni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav i uzrok njegove propasti. Bouzijev otac, markiz od Kvinsberija, autoritaran i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši tužbu protiv njega. Iako je mladi lord bio veća opasnost od Vajlda nego obratno. Vajldu je sudija zbog „nakaznog ponašanja” izrekao najgoru moguću kaznu – dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mlade eskort gospode, sa kojima ce cactajao s vremena na vreme, a koje je Bouzijev otac kasnije potplatio da svedoče na sudu o Vajldovom ponašanju. Zatvoren je 25. maja 1895, a pušten 18. maja 1897. godine. Viktorijanski London je tada okrenuo leđa Oskaru Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem žitelju. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru.[10] „Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim jezik Šekspira”. Zaljubljen u život i večiti optimista, do svoje 40. godine nije proveo ni jedan dan nesrećno. Govorio je da se ljudi procenjuju po svom izgledu, u zrelim godinama izgledao je kao dečak. U Parizu ne samo da se oblačio po pariskoj modi, nego je i svoje dugačke negovane pramenove kose ukovrdžavao. Kovrdže mu je i mama negovala u detinjstvu. Ignorišući činjenicu da je Oskar dečak, oblačila ga je u čipke i odgajala kao devojčicu sve do devete godine. Možda bi i nastavila s tim, ali je Oskar bio veoma krupan za svoj uzrast, a u međuvremenu je dobio i sestru. Za mlađu sestru je bio emotivno vezan mnogo više nego za starijeg brata. Sestra mu je umrla još kao devojčica, a Oskar je čuvao njen uvojak kose celog života u kutijici. Oskarov otac je bio lekar i arheolog, veoma uspešan u svemu čime se bavio. Za razliku od svog sina, hobi su mu bile žene, pa je pored zakonite dece imao još nekoliko nezakonitih. Nikad potpuno pijan, retko sasvim trezan, važio je za najprljavijeg Dablinca. Oskarova majka je bila neurotični nacionalista, pričljiva, a njen hobi je bilo objavljivanje rodoljubive poezije pod pseudonimom „Speranca”. Uvek je lagala da je pet godina mlađa. Jedan Vajldov biograf je primetio: „Jadno dete iz ovakvog braka”. Kao mladić je rekao: „Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen”. Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo. Prva godina zatvora ga je uništila je i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. To ga je duhovno ubijalo: „Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je – da prestanu!”. Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod pseudonimom „Sebastijan Melmut” u Parizu. Nije odoleo još jednom susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj trajao je veoma kratko. Umro je od meningitisa, bez novca, bez publike, bez glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, a na samrti je rekao: „Jedno od nas će morati da ode”. Zatočeništvo Oskar Vajld je zatvoren 25. maja 1895. i pušten je 18. maja 1897. godine. Prvo je boravio u Njugejt zatvoru, potom u Vandsvort zatvoru u Londonu.[11] Sećanje na pisca Stogodišnjica smrti slavnog dendija bila je obeležena istovremeno u Parizu, Londonu i Dablinu. Ambasadori Irske i Ujedinjenog Kraljevstva digli su u Parizu čaše sa skupocenim šampanjcem u čast genija, a katolički sveštenik je održao dirljivi govor o nekad izgubljenom sinu koji je ponovo nađen.[12] U Londonu je lord Daglas, unuk Vajldovog najpoznatijeg ljubavnika Bouzija, svirao polku na klaviru za predsednicu Irske Meri Mekalis. Irska predsednica je svečano otvorila londonsku izložbu o Oskaru Vajldu u Britanskoj biblioteci. Troškove oko Vajldove izložbe u Londonu pokrila je komapnija Taitinger koja proizvodi šampanjac. U Dablinu je komemoracija prošla najskromnije – okupljanjem nekoliko desetina ljubitelja ispred Vajldove rodne kuće, gde je danas prometna stanica metroa.[13] Interesantno je da su i Dablin i London tek nedavno podigli spomenik Oskaru Vajldu. U Londonu je spomenik 1998. godine ponosno otkrio britanski sekretar za kulturu Kris Smit, inače otvoreni homoseksualac. On je zahvalio Vajldu što je dao svoj život da bi danas zaživelo društvo koje toleriše različitosti. Na spomeniku su uklesane Vajldove reči: „Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu zvezda”. U Dablinu je Vajldov spomenik poznat po skupocenom žadu od kojeg je vajar napravio Oskarov kaput. Mermerni Oskar Vajld ležerno se naslonio na kamen u Merion parku, gledajući preko drveća u svoju kuću u kojoj je proveo najsrećnije godine detinjstva. Jedna polovina njegovog lica izražava osmeh, a druga bol.[4] Bibliografija Priče Srećni princ (1888) Sebični džin (1888) Odani prijatelj (1888) Neobična raketa (1888) Zločin lorda Artura Sevila (1891) Duh iz Kentervila (1891) Mladi Kralj (1891) Ribar i njegova duša (1891) Zvezdani dečak (1891) Poeme u prozi Umetnik (1894) Sledbenik (1894) Gospodar (1894) Učitelj mudrosti (1894) Roman Slika Dorijana Greja (1891) Drame Vera ili Nihilisti (1880) Vojvotkinja od Padove (1883) Saloma (1894) Lepeza gospođe Vindermer (1893) Žena bez značaja (1894) Idealni muž (1899) Važno je zvati se Ernest (1899) Florentinska tragedija

Autor - osoba Vojinović, Aleksandar, 1922-1999 = Vojinović, Aleksandar, 1922-1999 Naslov Ante Pavelić / Aleksandar Vojinović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Centar za informacije i publicitet, 1988 Fizički opis 380 str., [24] str. pril. ; 22 cm Zbirka ǂBibliotekaǂ Tajne sile Tragom izdaje i zločina Predmetne odrednice Pavelić, Ante, 1889-1959 Nekontrolisane predmetne odrednice Pavelić, Ante / biografije Ante Pavelić (Bradina, 14. jul 1889 – Madrid, 28. decembar 1959) bio je hrvatski političar i jedan od osnivača i vođa nacifašističkog pokreta Ustaše i ratni zločinac. Posle okupacije Jugoslavije, nacistički okupator postavlja ga na čelo marionetske Nezavisne Države Hrvatske, sa titulom poglavnika. Pavelić je bio advokat i političar iz redova Hrvatske stranke prava za vreme Kraljevine Jugoslavije. Kada je 1927. izabran kao poslanik u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS u prvom govoru je izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti. Do kraja 1920-ih, njegove političke aktivnosti su postajala sve radikalnije kako je pozivao Hrvate na ustanak protiv Jugoslavije i planirao je stvaranje nezavisne Hrvatske pod italijanskim protektoratom. Nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929. godine i zabranio sve političke stranke, Pavelić je otišao u inostranstvo i zajedno sa Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom (VMRO) je planirao da razbije Jugoslaviju, zbog čega su ga jugoslovenske vlasti u odsustvu osudile na smrt. U međuvremenu Pavelić je došao u Italiju, gde je osnovao ustaški pokret sa ciljem stvaranja nezavisne Hrvatske. Pavelić je uneo terorističke akcije u ustaški program, kao što su podmetanje bombi i atentati, pokrenuo mali ustanak u Lici 1932, a sve je kulminiralo ubistvom kralja Aleksandra izvedenog zajedno sa VMRO. Paveliću je još jednom u Francuskoj osuđen na smrt u odsustvu. Zbog međunarodnog pritiska, Italijani su ga uhapsili i držali 18 meseci u zatvoru, što je uveliko omelo ustaše u sledećem periodu. Ubrzo po invaziji sila Osovine na Jugoslaviju u aprilu 1941. Slavko Kvaternik je, uz nemačko dopuštenje, proglasio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske u Pavelićevo ime, koji se ubrzo vratio, preuzeo kontrolu nad marionetskom vladom i ubrzo stvorio politički sistem sličan nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji. Pavelić je morao da Italijanima da teritorijalne ustupke. Brutalan režim koji je predvodio Pavelić je bio odgovaran za genocidne progone Srba, Jereja i Roma koji su živeli na teritoriji NDH, što je uključivalo masovna ubistva stotine hiljada Srba, i desetine hiljada Jevreja i Roma, kao i za progone Hrvata antifašista. Rasne politike NDH su značajno doprinele brzom gubitku kontrole nad okupiranoj teritoriji, gde je stanovništvo masovno odlazilo u partizane i četnike, i čak nateralo nemačke vlasti da pokušaju da obuzdaju Pavelića i njegovu genocidnu kampanju. Na kraju rata 1945. Pavelić je naredio svojoj vojsci da se bori čak i posle nemačke predaje, ali on sam je pobegao u Austriju i izbegao repatrijaciju kod Blajburga. Pavelić je na kraju stigao do Argentine, gde je ostao politički aktivan. Kada je hrvatsko-ustaška imigracija u Argentini 1957. g. proslavljala „Dan nezavisnosti”, odnosno dan stvaranja NDH (10. april), Blagoje Jovović je pucao na Pavelića, ali je bivši ustaški poglavnik preživeo, posle čega je pobegao u Frankovu Španiju. U Španiji je i preminuo od rana zadobijenih prilikom atentata. Nikada iz bolnice nije izašao. Sahranjen u Madridu, gde se zaključno sa januarom 2022. godine i dalje nalazi njegov grob. Rođen je 14. jula 1889. godine u hercegovačkom selu Bradini kod Ivan planine, (Opština Konjic) tada delu austrougarskog kondominijuma Bosne i Hercegovine. Osnovnu školu pohađao je u raznim mestima po Bosni i Hercegovini, zavisno gde je radio njegov otac. Pavelić je osnovnu školu pohađao u Jezeru u islamskom mektebu, i u Jajcu. U gimnaziju se upisao u Travniku. Dok je pohađao gimnaziju u Travniku postao je sledbenik nacionalističke ideologije Ante Starčevića i njegovog naslednika na mestu vođe Čiste stranke prava Josipa Franka (koji je bio i tast Slavko Kvaternika, tada austrougarskog pukovnika). Zbog zdravstvenih problema 1905. godine na kratko je prekinuo školovanje. U leto je našao posao na izgradnji železničke pruge između Sarajeva i Višegrada. Školovanje je nastavio u Zagrebu. Nije uspeo da završi četvrti razred, zbog čega je ponavljao razred. Školovanje je nastavio u gimnaziji u Senju, gde je završio peti razred. Zbog zdravstvenih problema je opet prekinuo školovanje i zaposlio se na izgradnji puta kod Buzeta. Šesti razred je završio u Karlovcu. a sedmi u Senju. Maturirao je 1910. godine i upisao se na Pravni fakultet u Zagrebu. Za vreme đačkih dana je pristupio Čistoj stranci prava, kao i frankovačkoj đačkoj organizaciji. Pavelić je 1912. uhapšen zbog sumnje u umešanost na atentat na bana Hrvatske-Slavonije Slavka Cuvaja. Pravo je diplomirao 1914. godine, a 1915. godine dobio doctor iuris počasnu titulu. U razdoblju od 1915. do 1918. godine radio je kao ovlašćeni zapisničar u advokatskom notarijatu Aleksandra Horvata, predsednika Stranke prava. Nakon završene stručne prakse (1918) radio je kao samostalni advokat u Zagrebu. Sa suprugom Marijom je imao dvoje dece, sina Velimira i ćerku Višnju. 1920te Ekstremista od same svoje mladosti, postao je član organizacije znane pod imenom „Frankovci“. U 1919. godini vrši funkciju privremenog sekretara Hrvatske stranke prava. Kako je to objasnio britanski istoričar A. P. J. Tejlor, kada su se u Hrvatskoj partiji prava pojavili ljudi koji su odbijali ulaziti u sukob sa Srbima, što je bilo alfa i omega političke aktivnosti ove partije, partijska većina je formirala Čistu stranku prava „očišćenu od bilo kakvih tragova realizma“ – po Tejloru. Godine 1921. Pavelić je bio uhapšen zajedno sa nekoliko drugih članova ove partije a zatim, kad je pušten na slobodu, pokušao je braniti na sudu uhapšene članove partije što mu nije uspelo. Pavelićeva svadljiva priroda je postajala sve više vidljivija u godinama neposredno poslije rata kada se uključio u sukobe između Centralističke partije i Radićeve Hrvatske seljačke stranke. Bio je jedini poslanik njegove partije u Skupštini Kraljevine Jugoslavije ali je retko bio prisutan na sednicama Skupštine a kada bi bio `bio je tih i neaktivan sedeći na svojoj stolici i samo bi se povremeno uključivao u duga harangiranja-proteste protiv onih mera koje nije odobravao. Ranih 1920-ih Pavelić je počeo uspostavljati kontakte sa hrvatskom emigracijom u Beču i Budimpešti a kasnije i sa makedonskom terorističkom organizacijom VMRO. Godine 1927 je bio savetnik odbrane makedonskih terorista tokom skopskoga procesa. Iste 1927. izabran je za zagrebačkog pokrajinskog zastupnika, a u junu iste godine predstavljao je zagrebačku opštinu na evropskom kongresu gradova u Parizu. Na povratku u Rimu je izaslaniku italijanske vlade Davanzatiju u ime HSP-a predao promemoriju u kojoj se Italiji nudi saradnja u rušenju Jugoslavije. U skladu s tim očekuje italijansku pomoć u uspostavljanju i zaštiti hrvatske države, te iznosi spremnost na teritorijalno, političko, ekonomsko i vojno prilagođavanje italijanskim interesima. Na parlamentarnim izborima 1927. godine izabran je, zajedno s Trumbićem, za zastupnika na listi Hrvatskog bloka. U svojim govorima u beogradskoj skupštini istupio je protiv srpske politike i izjašnjavao se za hrvatsku samostalnost i nezavisnost. Unutar stranke posebno se posvetio radu s omladinom te pokrenuo listove „Starčević“ i „Kvaternik“. Posle atentata na prvake Hrvatske seljačke stranke 1928. godine pristupa Seljačko-demokratskoj koaliciji. Tada pokreće list „Hrvatski domobran“ s programom ostvarenja samostalne hrvatske države, a 1. oktobra 1929. godine osniva istoimenu paravojnu organizaciju. Emigracija Pavelić je bio na funkciji sekretara Hrvatske stranke prava sve do 1929. i početka Šestojanuarske diktature. Otprilike u to vreme, Pavelić je počeo da organizuje ustaše. Zvaničan datum osnivanja je bio 7. januar 1929.. Nakon proglašenja šestojanuarske diktature 1929, plašeći se hapšenja, pod izgovorom da mu je potrebna medicinska pomoć, Pavelić je otišao u Austriju u noći između 19. i 20. januara. Prvo pod izgovorom da mu je potrebno lečenje je otišao u Beč. Ovde je kontaktirao druge hrvatske emigrante, uglavnom političke emigrante i bivše austrougarske oficire, koji su se okupili oko Stjepana Sarkotića i odbili da se vrate u Jugoslaviju. Nakon kraćeg boravka u Austriji, zajedno sa Gustavom Perčecom Pavelić je otišao u Budimpeštu. U martu 1929. ustaše su počele svoju terorističku kampanju u Jugoslaviji ubistvom Tonija Šlegela u Zagrebu. Šlegel je bio projugoslovenski orijentisan urednik novina Novosti, koji je takođe bio osoba od poverenja kralja Aleksandra. Nakon što su uspostavili kontakte sa VMRO u aprilu 1929. Pavelić i Perčec su otišli u Sofiju. U Sofiji su 29. aprila 1929. godine s vođom makedonske emigracije Vančom Mihailovim potpisali deklaraciju o uzajamnoj pomoći Makedonaca i Hrvata u rušenju Jugoslavije i stvaranju samostalnih država Hrvatske i Makedonije. Mihailov će biti osoba koja će imati najviše uticaja na Pavelića u budućnosti. Istovremeno u Beogradu ga je Sud za zaštitu države u odsustvu 17. avgusta 1929. godine osudio na smrt, zajedno sa Perčecom. Zbog presude jugoslovenskog suda, Pavelić je 25. septembra 1929. uhapšen u Beču i proteran u Nemačku. Pavelić je napustio Nemačku pod lažnim pasošem i otišao u Italiju, gde je njegova porodica već od ranije živela. Pošto je bio u kontaktu sa italijanskim vlastima još od 1927, lako je uspostavio kontakt sa fašistima. U jesen 1929. povezao se sa italijanskim novinarem i Musolinijevim bratom Arnaldom Musolinijem, koji je podržavao nezavisnost Hrvatske bez ikakvih teritorijalnih simpatija. U Italiji, potkraj 1930. osniva tajnu terorističku organizaciju „Ustaša – hrvatska revolucionarna organizacija“ (UHRO) s ciljem razbijanja Jugoslavije i uspostave nezavisne Hrvatske uz pomoć Italije. Tada uzima naslov poglavnika, a ustaški pokret organizuje na vojnim i zavereničkim načelima. U drugoj polovini 1931. godine u Italiji osniva prvi logor za vojnu obuku u mestu Bovenjo u pokrajini Breša, te inicira osnivanje drugih takvih logora u Italiji i Mađarskoj. U Glavnom ustaškom stanu 1. jula 1933. godine obznanjuje načela ustaškog pokreta u 17 tačaka, a kao cilj pokreta ističe uspostavu samostalne i nezavisne hrvatske države na čitavom njenom istorijskom (koje je izmišljeno kao istorijsko) i etničkom (u kom su polovina bili Srbi) području, što se ima pravo provesti svim sredstvima, pa i silom oružja. U skladu sa deklarisanim načelima inicira i organizuje propagandne akcije, atentate i diverzije. Pripreme za terorističke akcije su se nastavile na Liparima uz nesebičnu italijansku pomoć koji su uz pomoć ustaša nastojali da sruše Jugoslaviju i zaposednu dalmatinsku obalu. Već 1932. godine jedna grupa ustaša se iz Zadra koji je tada bio u sastavu Italije prebacila u Velebit i izvršila napad na žandarmerijsku stanicu u selu Brušane. Ustaše su se nadale da će njihova akcija izazvati masovni ustanak, ali osim malo štete na vratima i zidu žandarmerijske stanice ništa se značajnije nije desilo i teroristi su se vratili u Zadar. U potragu za njima u Liku su stigli odred vojske i četnici Koste Pećanca, pa je glavni organizator akcije Andrija Artuković morao da pobegne. Pretres i istraga su rezultovali razbijanjem ustaške mreže i hapšenjem nekih ustaša od kojih je najpoznatiji bio ustaški ideolog i budući ministar Mile Budak (1939. nakon osnivanja Banovine Hrvatske su svi pušteni na slobodu). Međutim, ustašama se već ubrzo pružila prilika za novu akciju. Prilikom posete Francuskoj u Marselju je 1934. godine je ubijen kralj Aleksandar. Atentat je izvršio pripadnik VMRO Vlado Černozemski, ali su iza svega stajale ustaše i kao glavni organizatori Ante Pavelić, Gustav Perčec i Slavko Kvaternik. Stoga Pavelić, zajedno sa Perčecom i Kvaternikom, je osuđen na smrt u odsutnosti od strane provincijalnog suda u Aix-en-Provence u Francuskoj u februaru 1936. Nakon marsejskog atentata, pod pritiskom Francuske, italijanske ga vlasti 17. oktobra 1934. godine hapse i zatvaraju u Torinu gde ostaje u zatvoru sve do 1936. godine. Do kraja oktobra 1936. godine dovršava opsežni elaborat za nemačko Ministarstvo inostranih poslova pod naslovom „Hrvatsko pitanje“. Nakon približavanja Jugoslavije i Italije te sporazuma Ćano-Stojadinović, 1. aprila 1937. godine izdaje odredbu kojom razrešava ustaše radne službe i raspušta sve logore na području Italije. U skladu s tim ustaše su raseljene i izolovane po celoj Italiji, a on je interniran, u Sijeni do 1939. godine. Nakon pada Milana Stojadinovića, te italijanske okupacije Albanije i priprema za napad na Jugoslaviju, poziva ga italijanski ministar inostranih poslova grof Ćano (23. januara 1940) i dogovara s njim plan akcije koji uključuje podizanje ustanka u Hrvatskoj, italijansku vojnu intervenciju, uspostavu nezavisne Hrvatske pod italijanskom zaštitom i njen ulazak u monetarnu i carinsku, zatim i u personalnu uniju s Italijom. Nakon beogradskih događanja 27. marta 1941. godine prvi ga put prima Musolini (29. marta), a kada je Slavko Kvaternik u njegovo ime proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku (NDH) 10. aprila 1941, ponovo ga prima Musolini dan kasnije, tj. 11. aprila i odobrava mu ulazak u Hrvatsku. Na čelu grupe ustaša vratio se u Hrvatsku i preuzeo vlast. NDH i Drugi svetski rat Uspostavljanje NDH Zvanična objava uspostave Nezavisne Države Hrvatske. Nemci su želeli masovnu podršku za bilo koju vladu nove hrvatske marionetske države koju bi oni postavili, da bi mogli da kontrolišu svoju okupacionu zonu uz minimum svojih snaga i da mirno iskorišćavaju dostupne resurse. Uprava Banovine Hrvatske bila je pod kontrolom saveza Hrvatske seljačke stranke Vlatka Mačeka i Samostalne demokratske stranke prečanskih Srba. Maček je imao veliko popularnost u hrvatskom narodu, bio je potpredsednik jugoslovenske vlade premijera Dragiše Cvetkovića, podržavao je jugoslovensko pristupanje Trojnom paktu i imao je već organizovane paravojne snage u vidu Hrvatske seljačke i građanske zaštite. Zbog toga su Nemci pokušali da ubede Mačeka da proglasi nezavisnost hrvatske države i obrazuje vladu. Kada je Maček odbio da sarađuje, Nemci su shvatili da nemaju izbora osim da podrže Pavelića, iako su smatrali da ustaše ne mogu da upravljaju državom na način koji su Nemci želeli. Pored nekoliko stotina ustaša u emigraciji, Nemci su procenili da Pavelić u Jugoslaviji u trenutku invazije ima oko 900 zakletih ustaša, a same ustaše su smatrale da broj njihovih pristalica iznosi oko 40.000. Pored toga, Nemci su smatrali Pavelića italijanskim agentom i Musolinijevim čovekom, ali uzevši da su druge istaknute ustaše kao što je Pavelićev doglavnik Slavko Kvaternik bili dovoljno pronemački nastrojeni da osiguraju da će njihovi interesi biti ispoštovani u bilo kakvom režimu na čijem čelu bi stojao Pavelić. Slavko Kvaternik je 10. aprila 1941. preko Radio-Zagreba proglasio uspostavljanje Nezavisne Države Hrvatske u ime poglavnika Ante Pavelića. Kvaternik je delovao po naređenjima SS-brigadefirera Edmunda Fezenmajera. Ova objava primljena je sa oduševljenjem u značajnom delu hrvatskog naroda, naročito onih koji su živeli u Zagrebu i drugim gradovima, međutim, ustaše su imale neku stvarnu podršku samo u zapadnoj Hercegovini i Lici. Hrvatska seljačka i građanska zaštita, u koje su se infiltrirale ustaše, je pomagala u razoružavanju kraljevske Jugoslovenske vojske i uspostavljanju nekakve kontrole. Ustaše koje su bile internirane u Italiji su skupljene u Pistoji, gde su im date italijanske uniforme i lako naoružanje. Pavelić im se pridružio 10. aprila. Pavelićev dolazak u Pistoju je zapravo bio njegov prvi susret sa svojim ustašama nakon marseljskog atentata. Tu im je održao govor u kom je istakao da je njihova borba za nezavisnu Hrvatsku skoro gotova. Posle toga se vratio u svoj dom u Firenci gde je na radiju čuo za Kvaternikovu objavu. Pavelić je sutradan 11. aprila otišao u Rim, gde ga je primio Musolini. Posle sastanka u Rimu, Pavelić se sa svojom ustaškom pratnjom ukrcao na voz i stigao u Zagreb preko Trsta i Rijeke. U Karlovac je stigao 13. aprila sa oko 250-400 ustaša, gde ga je dočekao Fezenmajer, koga je nemački ministar spoljnih poslova Joahim fon Ribentrop zadužio da nadgleda osnivanje NDH. U Karlovcu je Pavelić upitan da li je napravio nekakve obaveze prema Italijanima, ali je stigao i Musolinijev izaslanik Filipo Anfuzo da osigura da će Pavelićeve izjave po pitanju Dalmacije i priznavanju od strane sila Osovine biti primljene na zadovoljavajući način kod Hitlera i Musolinija. Ova pitanja su bila prvi znak nemačko-italijanskih tenzija zbog NDH. Diplomatsko priznanje NDH je odloženo dok se osigura da će Pavelić ispuniti obećane teritorijalne ustupke Italiji. To je značilo da je Pavelić morao da preda Italiji oko 5400 km² teritorije, na kojoj je živelo oko 380.000 stanovnika, od toga 280.000 Hrvata, 90.000 Srba, 5.000 Italijana i 5.000 ostalih. Kada se Pavelić na to obavezao, 15. aprila je stigao u Zagreb[23], a priznavanje sila Osovine je istog dana zagarantovano. Dan ranije, 14. aprila je Fezenmajer poslao telegram nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova u kome Pavelić i Kvaternik mole Hitlera da ih on i nemački ministar spoljnih poslova prime što pre kako bi izrazili Hitleru zahvalnost za priznanje NDH i obećali da će živeti i umreti za Hitlera.[24] Sutradan, kao poglavnik Nezavisne Države Hrvatske 16. aprila Pavelić je potpisao dekret o obrazovanju vlade NDH. U vladi je uzeo položaj predsednika vlade i ministra inostranih poslova. Dekretom je Osman Kulenović imenovan za potpredsednika vlade, Slavko Kvaternik za Pavelićevog zamenika, a još osam istaknutih ustaša je postavljeno za ministre. Potom je osnovao Hrvatsko domobranstvo i organizovao upravnu i diplomatsku službu. Po uzoru na Hitlera, ustaški pokret postao je jedini nosilac političke volje u zemlji i menja mu ime u „Ustaša - hrvatski oslobodilački pokret“ (UHOP). Ujedno je osnovao Glavni ustaški stan (GUS) kao organizaciono-političku, a Ustašku vojnicu i Ustašku nadzornu službu (UNS) kao vojno-policijske poluge režima. Ustaše su koristili postojeću birokratiju Banovine Hrvatske, koja je kasnije pročišćena i popunjena ustašama. Novi režim se oslanjao na koncept neprekinute hrvatske države od njihovog doseljavanja, i odražavaće se u ekstremnom hrvatskom nacionalizmu sa primesama nacizma, italijanskog fašizma, katoličkog klerikalnog autoritarizma i politike o seljaštvu Hrvatske seljačke stranke. Pavelić je pokušavao da odugovlači pregovore sa Italijom oko granice između dve države. U to vreme je dobijao podršku od Berlina. Galeaco Ćano je insistirao da Italija mora anektirati celo hrvatsko primorje, a posle nekog vremena Nemci su se povukli da bi sačuvali nemačko-italijanske odnose. Pavelić i Ćano su se ponovo sastali 25. aprila u Ljubljani da ponovo razgovaraju o granicama. Ćanov prvi predlog bila je aneksija celog hrvatskog primorja i zaleđa sve do Karlovca. Drugi predlog je bio manje zahtevan, ali uz čvršće veze sa Italijom, uključujući monetarnu, carinsku i personalnu uniju. Pavelić je odbio i umesto toga je zahtevao da Hrvatska dobije Trogir, Split i Dubrovnik. Ćano nije odgovorio, ali je obećao novi sastanak. Pavelić je i dalje računao na nemačku podršku, ali uzalud. Pavelić i Musolini su se sastali 7. maja u Tržiču i dogovorili su se da se o ovome ponovo razgovara u Rimu. Pavelić je otišao u Rim sa svojom delegacijom i potpisao Rimske ugovore. Tim ugovorima velik je deo dalmatinske obale, Krk, Rab, Korčula, Biograd, Šibenik, Split, Čiovo, Šolta, Mljet i delovi Konavla i Boka Kotorske predat Italiji. Hrvatski predlog da se Splitom i Korčulom zajednički upravlja je bio ignorisan. Dalje, Pavelić je pristao da imenuje princa Ajmonea, vojvodu od Aoste za kralja NDH pod imenom Tomislav II da bi izbegao uniju sa Italijom, ali je odlagao formalnosti nadajući se da će dobiti više teritorija ako prihvati novog kralja. Međutin, Ajmone je dobio i nikada nije vladao u NDH. Kao poglavnik NDH, Pavelić je imao potpunu kontrolu nad državom. Zakletva koju su polagali svi zaposleni u vladi je isticala da Pavelić predstavlja suverenitet NDH. Sama titula poglavnik je predstavljala bliske veze NDH i ustaškog pokreta, pošto je on istu titulu nosio i kao vođa ustaša. Dalje, Pavelić je donosio sve značajne odluke, uključujući i postavljanje ministara i vođa u ustaškom pokretu. Pošto NDH nije imala funkcionalni sabor, Pavelić je odobravao sve zakone, što ga je učinilo najmoćnijom osobom u državi. Zbog saradnje sa krajnje desnim krilom popularne Hrvatske seljačke stranke, Pavelićev režim je na početku bio prihvaćen od većine Hrvata u NDH. Uskoro je Pavelić posetio papu Pija XII, kako bi dobio priznanje državnosti od Vatikana, ali bez uspeha (mada je Vatikan poslao ambasadora u Zagreb), jer je Vatikan održavao diplomatske veze sa jugoslovenskom izbegličkom vladom. Početkom juna 1941. prvi put je posetio Hitlera, a 15. juna 1941. godine u Veneciji je potpisao pristupanje NDH Trojnom paktu. Pavelić je 10. juna morao da prihvati mađarsku aneksiju Međimurja. Početak terora U jednom od prvih akata po preuzimanju vlasti, Pavelić je 14. aprila potpisao Dekret o očuvanju hrvatske nacionalne imovine, kojim su stavljene van zakona sve velike transakcije imovine koji su načinili Jevreji dva meseca pre proglašenja NDH. Zatim je 17. aprila potpisao Zakon o odbrani naroda i države 17. aprila 1941. koji je nastupao na snagu odmah, imao je retroaktivno dejstvo i propisao smrtnu kaznu za svaku akciju koja nanosi štetu časti i životnim interesima NDH. Ovaj zakon je bio prvi od tri dekreta kojim su efektivno srpsko, jevrejsko i romsko stanovništvo u NDH stavljeni van zakona i vodilo je ka njihovom progonu i uništenju. Pavelić je 25. aprila potpisao zakon kojim je zabranjena upotreba ćiriličnog pisma, što je direktno pogađalo srpsko pravoslavno stanovništvo i Srpska pravoslavna crkva u NDH. Pavelić je 30. aprila potpisao zakon o nacionalnosti, čime su svim Jevrejima oduzeta državljanstva NDH, a zakon su pratili budući zakoni koji su ograničavali njihovo kretanje i boravak. Od 23. maja od svih Jevreja se zahtevalo da nose žute identifikacione oznake, a 26. juna Pavelić je izdao dekret kojim je okrivio Jevreje za njihove aktivnosti protiv NDH i naredio njihovo zatvaranje u koncentracione logore. Pavelić je 9. juna 1941. posetio Hitlera u njegovoj rezidenciji Berghof kod Berhtesgadena. Hitler je savetovao Pavelića da bi trebalo da pedeset godina vodi politiku nacionalne netrpeljivosti. Takođe ga je savetovao da prihvati slovenačke prognanike iz dela Slovenije koje je anektirala Nemačka i da deportuje Srbe na teritoriju Teritorije vojnoupravnog komandanta Srbije. Kao vođa NDH, Pavelić je glavni inspirator genocidnih radnji počinjenih u NDH, i bio je odgovoran za kampanje terora protiv Srba, Jevreja, Roma i Hrvata antifašista, u šta je spadalo organizovanje mreže koncentracionih logora. Brojna svedočenja sa Nirnberškog procesa kao i izveštaji iz nemačkih, talijanskih i austrijskih ratnih arhiva svedoče o zločinima izvršenim na civilnim stanovništvom. Osim Pavelića kao glavnog inspiratora genocida, njemu su najviše pomagali njegovi najbliži saradnici Eugen Dido Kvaternik i ministar unutrašnjih poslova Andrija Artuković, koji su bili odgovorni za planiranje i organizaciju, dok je Vjekoslav Luburić bio taj koji je izvršavao naređenja. Odnose unutar NDH Pavelić rešava terorom. Tako već 17. juna donosi zakonsku odredbu za odbranu naroda i države, koja vredi retroaktivno i predviđa samo jednu kaznu, smrtnu, za dela povrede časti i životnih interesa hrvatskoga naroda. U Hrvatskoj je uspostavio totalitarni sistem po uzoru na nacistički režim u Nemačkoj, doneo rasne zakone, uspostavio koncentracione logore sa ciljem totalnoga istrebljenja Srba, Roma, Jevreja i antifašista. Zabranio je sve stranke i društva, te uspostavio diktaturu i kult ličnosti. Pavelić se obrušio na celi srpski narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bez razlike. To se odnosi u istoj meri na Jevreje i Rome, od kojih režimu nije pretila nikakva opasnost, za razliku od npr. hrvatskih komunista. Neki od prvih većih pokolja Srba su se dogodili upravo u područjima kao Podravina i Gorski kotar, i to nad Srbima koji su glasali pre rata za Seljačko-demokratsku koaliciju, dakle ne kao retorzija prema velikosrbima, nego kao sredstvo terora i nad najpomirljivijim Srbima. Da se ne radi samo o ekscesima tzv. „divljih ustaša“ (tj. pojedinaca koji su prišli ustaškom pokretu radi osvete i profita), vidljivo je i iz zakonodavstva NDH, kao i detaljno isplaniranih akcija istrebljenja, kako u selima, tako u koncentracionim logorima poput jasenovačkog. Moderni apologeti Pavelića koji ga pokušavaju koliko –toliko rehabilitovati prećutkuju upravo te ključne stvari: totalitarnu narav sistema, njegov položaj, kao i činjenicu da je većina ustaških obračuna bila usmerena ne na srpske četnike i slične protivnike bilo kakvoga hrvatstva, nego na obični srpski narod koje nije iskazivao u početku ništa više od ravnodušnosti ili neprijateljstva. Početak organizovanog otpora Početak oružanog otpora Do kraja 1941. prihvaćenost ustaškog režima među većinom Hrvata se pretvorilo u razočaranje i nezadovoljstvo, a zbog terora i bezakonja koji je sprovodio režim ponovo su počela da se pojavljuju projugoslovenske težnje, zajedno sa prokomunističkim. Nezadovoljstvo se pojačalo kada je Pavelić naredio da se Vlatko Maček uhapsi i pošalje u Jasenovac u oktobru 1941, a do kraja 1941. propagandni leci HSS su pozivali seljake na strpljenje pošto je „dan oslobođenja blizu“. U javnosti je stvaran kult ličnosti oko Pavelića. U ovo je spadalo uvođenje pozdrava u stilu nacista, naglašavanje da ga je jugoslovenski sud osudio na smrt u odsustvu i stalno ponavljanje da je prošao kroz muke da bi uspostavio nezavisnost NDH. Pavelić je sazvao Sabor 24. januara 1942. Sabor je zasedao između 23. i 28. februara, ali je on imao malo uticaja i posle decembra 1942. nije više sazivan. U junu 1942. Pavelić se sastao sa generalom Marijom Roatom i njih dvojica su se složila da se ustaška administracija može vratiti u zonu 3 osim u mesta sa italijanskim garnizonima. Pavelić se složio sa daljim prisustvom četničke Dobrovoljačke antikomunističke milicije i da će Italijani intervenisati u zoni 3 ako smatraju da je neophodno. Rezultat ovog dogovora je da su se Italijani uglavnom povukli iz oblasti u kojima NDH bukvalno nije postojala i nije imala načina da ponovo uspostavi svoju vlast. Ovo je stvorilo široku slabo branjenu oblast od Sandžaka do zapadne Bosne u kojima su partizani i četnici mogli da deluju. Do sredine 1942. Pavelićev režim je efektivno kontrolisao samo zagrebačku oblast uz neke veće gradove u kojima su se nalazili jaki garnizoni NDH i Nemačke. U drugoj polovini 1942. vrhovni komandant Jugoistoka general-pukovnik Aleksander Ler i Glez fon Horstenau su tražili od Hitlera da se postara da Pavelić ukloni nesposobnog Slavka Kvaternika i njegovog sina Eugena Didu Kvaternika. Hitler je bio besan na Pavelića što je svojom politikom rasplamsao ustanak u Hrvatskoj, čime je izgubio mogućnost upotrebe oružanih snaga NDH na istočnom bojištu, štaviše, morao je davati svoje snage za gušenje ustanka u NDH. Zato je pozvao Pavelića u svoj štab u Vinici (Ukrajina) na dan 23. septembra 1942. godine. Pavelić se složio prilikom posete Hitleru u Ukrajini septembra 1942. Sledećeg meseca Slavku Kvaterniku je dozvoljeno da ode u Slovačku, i Eugen je pošao sa njim. Zatim ih je Pavelić iskoristio kao žrtvene jarce i za teror tokom 1941–1942. i za neuspeh da snage NDH uspostave red i mir u državi. Posle kapitulacije Italije Nakon puča maršala Pjetra Badolja i pada Musolinija, Pavelić je napustio mesto predsednika vlade i 2. septembra 1943. na to mesto je imenovao Nikolu Mandića, a nakon kapitulacije Italije, 10. maja 1943. godine objavio izjavu o poništenju Rimskih ugovora, pripajanju delova Dalmacije koju su okupirali Italijani NDH, odbacio je ponudu da presto Hrvatske pripadne dinastiji Savoja i ponudio amnestiju Hrvatima koju su se pridružili partizanima. Međutim, Nemci su okupirali nekadašnje italijanske okupacione zone, uključujući rudnike i važna poljoprivredna područja. Do novembra 1943. Pavelić i njegov režim su kontrolisali samo mali deo teritorije NDH, a do marta 1944. SS-brigadefirer i general-major Vafen-SS Ernst Fik je primetio da „kad je reč o vlasti i moći, dr. Ante Pavelić je tek gradonačelnik Zagreba, bez predgrađa“. Svesni činjenice da će Nemačka izgubiti rat, nekoliko domobranskih oficira je pokušalo da zajedno sa HSS vodi tajne pregovore sa zapadnim Saveznicima o prelasku NDH na stranu Saveznika. U razgovorima sa HSS su učestvovali ministri Mladen Lorković i Ante Vokić. Pavelić je znao za Lorkovićevu i Vokićevu zaveru, ali nije preduzimao ništa. Njih dvojica su pogrešno pretpostavili da Pavelić odobrava njihov plan. Kada su Nemci saznali za planiranje puča, Pavelić je naredio da se Lorković i Vokić uhapse, zajedno sa nekoliko domobranskih oficira i pripadnika HSS. Pavelić je sudbinu NDH još više vezao uz sudbinu nacističke Nemačke, intenziviranjem terora prema svima koje se sumnjiči za izdaju kao i integracijom Hrvatskog domobranstva i Ustaške vojnice. Kraj NDH Videvši propast Nemačke i svestan da Hrvatske oružane snage ne mogu da se odupru komunistima, Pavelić je tek pred sam kraj rata pokušao da za svoj režim i državu traži političke alternative svom dotadašnjem savezniku. Tako je u aprilu 1945. učestvovao je u kombinacijama Dragoljuba Mihailovića i Lava Rupnika o stvaranju srpsko-hrvatsko-slovenskog antikomunističkog bloka, koji bi bio stavljen pod zaštitu zapadnih Saveznika. Da bi se olakšala predaja NHD Britancima, vlada NDH je 4. i 5. maja poslala dve misije Britancima sa memorandumom hrvatske vlade. Prvu misiju su presreli pripadnici Jugoslovenske armije, dok su članove druge misije, u kojoj je bio državni sekretar Vjekoslav Vrančić, Britanci uhapsili. Opšte rasulo i panika izazvana probojem Sremskog fronta su doveli da Pavelić krišom napusti Zagreb 6. maja 1945. ostavivši svoju vojsku i državnu upravu. Pavelić se sa delom svoje vojske pokušao da povuče u Austriju, zbog čega se nekoliko grupa od nekoliko desetina hiljada hrvatskih vojnika i civila počelo povlačiti na severozapad bez neke jasne strategije. Pavelić je 8. maja sazvao poslednje zasedanje vlade NDH u Rogaškoj Slatini. Na tom sastanku general Aleksander Ler je informisao hrvatsku vladu o nemačkoj kapitulaciji i predao Paveliću komandu nad snagama NDH.[43] Pavelić je potom imenovao generala Vjekoslava Luburića za komandanta hrvatske vojske. Kasnije istog dana Pavelićev konvoj je ušao u sovjetsku okupacionu zonu Austrije, odvojen od ostatka vlade NDH koji je otišao u britansku okupacionu zonu. Pavelićeva grupa se probila do američke okupacione zone i 18. maja stigla u selo Lajngrajt kod Radštata u kom su Pavelićeva supruga Mara i njihovo dvoje dece živeli od napuštanja NDH u decembru 1944. Pavelić je 8. maja naredio da kolone izbeglica nastave da idu u Austriju i da se ne predaju snagama Jugoslovenske armije, već Britancima. Međutim, Britanci su odbili da prihvate njihovu predaju, već su ih vratili nazad polovinom maja i deo su kasnije pogubili komunisti. Veliki broj izbeglica je usporio povlačenje, učinio neizvodljivom predaju kod zapadnih saveznika i na kraju je prouzrokovao mišljenje da oni nisu bili ništa drugo od ljudskog štita za ustaše. Zbog ovog napuštanja hrvatskih vojnika i civila, kasnije generacije hrvatskih emigranata su optuživale Pavelića za kukavičluk. Pavelićeva porodica je dalje živela u američkoj okupacionoj zoni. Nemci o ustašama Recept za pravoslavne, koji je primio ustaški vođa i poglavnik, predsednik Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre. Poslednja tačka programa bila je i sprovedena u delo. Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba – uključujući bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000. Kada sam, po ko zna koji put, u Glavnom štabu stavio na dnevni red izveštaje o istinski užasnim stvarima koje se odvijaju u Hrvatskoj, Hitler mi je ovako odgovorio: `I ja sam poglavniku kazao da nije moguće samo tako iskoreniti tu manjinu, jer je ona, jednostavno, prevelika. – Da, kada bi čovek tačno znao gde je granica uništavanja jednog naroda`! –  Herman Nojbaher O Paveliću i ustašama prema onome što kažu njihovi pokrovitelji i nadzornici – Hitlerov Gestapo i opunomoćeni general za NDH Edmund Glez fon Horstenau: U poverljivoj studiji šefa Gestapoa za NDH Hansa Helma, koji je 14. januara 1943. godine predao nemačkom poslaniku Kascheu i generalu Horstenau pod naslovom »Osnove partizanske opasnosti« Helm se zalaže za uklanjanje preduslova koji su ljude naterali u »zagrljaj komune« i dodaje: »Srpstvo daje najviše pripadnika partizana jer je bilo najsvirepije pogođeno... novi je režim u Hrvatskoj otpočeo s pogromima uništavanja i istrebljivanja Srba, kojima su se, javnim izjavama priključili i najviši vrhovi vlade, prihvativši ih kao glavni državni cilj. Što se pod pritiskom ustanka, tokom vremena, s merodavne ustaške strane govorilo drukčije i što se spominjalo čak i izmirenje, te nije više moglo popraviti štetu koju je, na primer, učinio dr. Mile Budak, sadašnji poslanik u Berlinu...« Opunomoćeni general Horstenau napisao je u svome izveštaju, između ostalog: „Ustaški pokret je počinjenim pogreškama, zločinima i pojavama korupcije tako kompromitovan, da bi državna egzekutiva (domobranstvo i redarstvo) morala biti od njega odvojena, čak uz napuštanje svake spoljne povezanosti...“ U toj panici pred svojim gospodarima, Pavelić je promemorijom od 11. novembra 1942. godine prihvatio da sve svoje policijske akcije prethodno najavi nemačkom generalu. Posleratni period Zagreb je napustio 6. maja 1945. godine, a 8. maja ujutru u Rogaškoj Slatini komandantom hrvatske vojske i povlačenja imenovao je Vjekoslava Maksa Luburića te je napustio Glavni stan i vojsku pa preko Austrije i Italije otišao u Argentinu. U tome mu je pomogao Krunoslav Draganović, hrvatski fratar i predstavnik NDH pri Vatikanu. Zadatak Krunoslava Draganovića je da izdaje lažna dokumenta ustaškim i nacističkim zločincima i da ih prebacuje u Južnu Ameriku. Jugoslavija je najkasnije od 1951. tražila od Argentine Pavelićevo izručenje, ali je Peronova vlada odbacivala ove zahteve, tvrdeći da Pavelić nije u Argentini i da između Jugoslavije i Argentine ne postoji sporazum o izručenju. Pavelić se povukao iz javnosti, ali je nastavio sa pokušajima obnove ustaškog pokreta. Sa Milanom Stojadinovićem, bivšim jugoslovenskim premijerom, koji je takođe živeo u Buenos Ajresu, sastao se 1954. Predmet njihovog sastanka je bilo sastavljanje plana o Velikoj Hrvatskoj i Velikoj Srbiji koje bi zamenile Jugoslaviju. Sastanak je izazvao kontroverzu, ali nije imao nikakav realan značaj.[46] Pavelić i druge ustaše su 8. juna 1956. osnovali Hrvatski oslobodilački pokret (HOP), čiji je cilj bio obnova NDH. HOP je sebe smatrao „odlučnim protivnikom komunizma, ateizma i Jugoslavije u bilo kom mogućem obliku“. Pavelić se često obraćao Hrvatima u egzilu. Protiv Pavelića optužnica je 1956. i vlasti Jugoslavije su nekoliko puta od Argentine tražili izručenje Pavelića, ali je ono uvek bilo odbijeno iz raznih razloga. Ranjavanje i smrt Tito nije uspeo da mu Pavelić bude izručen, ali postoje ozbiljne sumnje da je Titova državna bezbednost nastojala da ubije deo svojih protivnika koji su bili izvan Jugoslavije. Nakon pokušaja atentata na Pavelića 10. aprila 1957. godine[8] u predgrađu Lomas del Palomar u Buenos Ajresu, on se sklonio u Španiju u kojoj vladao poslednji fašistički diktator u Evropi Franko. Pokušaj atentata je izvršio Blagoje Jovović, a dan je biran s namerom jer je tog dana bila proslava „Dana nezavisnosti” hrvatsko-ustaške emigracije u Argentini (i u celom ustaško-hrvatskome rasejanju), odnosno stvaranja nacističke države NDH (10. april) čiji je Pavelić bio poglavnik. U Španiji se Pavelić pokušao oporaviti od ranjavanja u jednom katoličkom manastiru u Madridu, a umro je u decembru 1959. Nikada nije izašao iz bolnice. Nije pouzdano utvrđeno ko je izvršio atentat na njega. Pored Titove državne bezbednosti postoje i drugi osumnjičeni. Dolazilo je do sukoba među samim ustašama u inostranstvu, tako da je pokušaj ubistva mogao biti posledica njihovog unutrašnjeg sukoba. Naravno postojali su sukobi i između srpskih nacionalista i ustaša. Tako da su i srpski nacionalisti mogli biti izvršioci atentata. Po rečima srpskoga istoričara Milana St. Protića, iza atentata nije stajao Broz (koji nije imao volju da eliminiše Pavelića), već Slobodan Penezić Krcun i Milan Stojadinović. Premda je u istoriji ostao zabeležen kao izrazito negativna pojava, Ante Pavelić ima poštovanje poklonika i podršku nekih crkvenih lica u Hrvatskoj, HČSP-a, HSP-a ali i jednog dela Hrvatske seljačke stranke i HDZ-a. MG11 (N)

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: proleće 1987. Broj: 9 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 270 Stanje: odlično očuvano Dž. M. KUCI: U srcu zemlje / prevela Ksenija Todorović MARIN SORESKU: Pesme / preveo Adam Puslojić ROLAN DIBIJAR: Da me Kamij vidi / preveo Miroslav Karaulac ANDREJ PLATONOV: Juvenilno more (Mors mladosti) / preveo Milan Čolić MILAN ČOLIĆ: Voland je ipak bio u pravu: „Rukopisi ne gore` SERGEJ ZALIGIN: Čudnojezični Platonov / preveo Milan Čolić GIJOM APOLINER: Bestijarij ili Orfejeva pratnja / preveo Kolja Mićević / drvorezi Raula Difija KOLJA MIĆEVIĆ: Apolinerov opus 1 IVANA HADŽI POPOVIĆ: Šta je novo danas u francuskom romanu  MIHAJLO PANTIĆ: Beket, beskrajna aporija BRANKO ANĐIĆ: Tajni život posle smrti DRAGAN VELIKIĆ: Život u pismima; Neki drugi život BRANKA KRILOVIĆ: Lori i klovnovi KSENIJA JOVANOVIĆ: Francuska književna jesen 1986 SIGNALI VESTI PISMA / SVETLANA SLAPŠAK: Pismo iz Atine TOMISLAV LONGINOVIĆ: Pismo iz Amerike GABOR ČORDAŠ: Pismo iz Budimpešte ZABAVNIK / LAURA BOHANAN: Šekspir u džungli Dž. M. KUCI, ROLAN DIBIJER, ANDREJ PLATONOV, GIJOM APOLINER, MARIN SORESKU Dž. M. Kuci (John Maxwell Coetzee) jedan je od najznačajnijih savremenih romansijera i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003. Rođen je u Kejptaunu 1940, gde je završio studije matematike i anglistike. Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu. Magistrirao je s tezom o delu Forda Medoksa Forda, doktorirao na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu i Univerzitetu u Kejptaunu, a kao gostujuci profesor i na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Objavio je pet tomova kritičkih eseja, kao i prevode proze i poezije sa holandskog na engleski. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafrickoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi. Počev od 1974, kada se u Kejptaunu pojavila njegova prva knjiga Zemlje sumraka, objavio je niz kritički visoko vrednovanih romana, koji su mu doneli brojna južnoafrička i međunarodna priznanja. Najpoznatiji su: Iščekujući varvare, Život i vremena Majkla K (Buker, 1983) i Sramota. Dodelom Bukerove nagrade romanu Sramota postao je prvi dvostruki laureat u istoriji ovog priznanja. Andrej Platonov (1899–1951) je izuzetna pojava u književnosti dvadesetog veka, pisac posebne i vrlo samosvojne poetike koga su nazivali i „ruskim Orvelom“. Uz Bulgakova, Harmsa, Šalamova i Babelja, jedan je od najvećih i najoriginalnijih pisaca sovjetske Rusije. Platonov je rođen u oblasti Voronjež u Rusiji. Veoma rano je počeo da radi, već nakon osnovne škole, između ostalog kao kancelarijski službenik, fizički radnik, pomoćnik bravara i livac. Po izbijanju Oktobarske revolucije 1917. upisuje studije elektrotehnike, aktivira se u novinarstvu, intenzivno piše i objavljuje poeziju, kratku prozu, kao i eseje i članke na najrazličitije teme. Posle kratkog oduševljenja komunističkom partijom, brzo se iz nje ispisuje, a s pojavom staljinizma njegovo stvaralaštvo proglašeno je za anarhističko i antikomunističko. Počev od druge polovine dvadesetih godina Platonovu postaje najpre sve teže, a na kraju potpuno onemogućeno da objavljuje, a deceniju kasnije hapse njegovog petnaestogodišnjeg sina pod optužbom da je „terorista“ i „špijun“ i odvode ga u radni logor, gde dobija tuberkulozu. Na intervenciju Šolohova, sin je posle nekog vremena pušten iz zatvora, ali negujući ga Platonov i sam dobija tuberkulozu od koje kasnije i umire. Delo ovog pisca još uvek je nedovoljno istraženo područje, jer je u celini štampano tek pre tridesetak godina. Specifična Platonovljeva antiutopija u velikoj meri obojena je hrišćanskim simbolizmom, kao i uticajima Berđajeva i Dostojevskog, a među značajnije knjige spadaju romani Džan, More mladosti, Iskop i Čevengur, nedovršeni roman Srećna Moskva, kao i novela Skriveni čovek. Vilhelm Apolinaris de Kostrovicki, poznatiji pod pseudonimom Gijom Apoliner (franc. Guillaume Apollinaire; Rim, 26. avgust 1880. – Pariz, 9. novembar 1918), bio je francusko-italijanski pisac i dramaturg, poljskog porekla. Apoliner je rođen u Rimu. O ocu se zna samo da je bio italijansko-švajcarski diplomata. Više se ne zna jer ga je on napustio odmah nakon rođenja. Majka mu je bila poljska grofica i avanturistkinja Agnes de Kostrovicki. Kao dete, često ga je vodila u Belgiju, Italiju i Monako. Ova kulturna raznolikost uticala je na pesnika čiji je rad uticao na tok 20. veka i početak skoro svakog trenda. Išao je u najbolje škole na Azurnoj obali i na drugim mestima. Nakon završetka školovanja uputio se u Pariz, gde je postao ugledni član zajednice boema na Monparnasu. Postao je vrlo popularan i među njegovim prijateljima i saradnicima u ovom periodu kao što su: Pablo Pikaso, Mari Lorensen, Gertruda Stajn, Mark Šagal, Marsel Dišan, Erik Sati, Žan Kokto, Andre Breton, Andre Lot, i drugi. Mari Lorensen mu je bila i ljubavnica, a često ju je nazivao i svojom muzom. Krajem 1909. ili početkom 1910. Metzinger je naslikao kubistički portret Apolinera. U svom Vie anecdotique, 16. oktobra 1911., pesnik je ponosno napisao: „Čast mi je da budem prvi model kubističkog slikara, Žana Metzingera, za portret izložen u Salonu nezavisnosti (Salon des Indépendants)“. Po Apolineru, to nije bio samo prvi kubistički portret, već i prvi veliki portret pesnika javno izložen. Dana 7. septembra 1911. godine policija ga je uhapsila zbog sumnje da je učestvovao u krađi Mona Lize, ali je pušten nedelju dana kasnije. Borio se i u Prvom svetskom ratu, a 1916. godine zadobio je tešku povredu glave, nakon koje se nikad u potpunosti nije oporavio. Za vreme oporavka napisao je svoju dramu „Sisa Tiresijina“. Tokom ovog perioda skovao je i reč nadrealizam u programu napomena za mjuzikl „Parada“ Žana Koktoa i Erika Satija. Napisao je: Autori mjuzikla su postigli jedinstvo slike i plesa, između plastičnih umetnosti i mimike, postavljajući osnovu za novu umetnost koja tek treba da stigne. Ovo novo jedinstvo u mjuziklu Parada je neka vrsta nadrealizma, koje smatram početnom tačkom za nastajanje novih umetničkih manifestacija. U vazduhu se osjeća nova duhovna inspiracija koja će bez sumnje privući najbistrije glave umetnoosti našega doba. Možemo očekivati korenite promene u umetnosti vođene duhom univerzalnosti. Jednostavno, prirodno je da umetnost napreduje istim korakom kao i nauka i industrija. On je takođe objavio i umetnički manifest, L`Esprit nouveau et les poètes. Apolinerov status književnog kritičara je najpoznatiji i najuticajniji u svom priznanju Markiza de Sada, čiji radovi su dugo bili nejasni, ali u to vreme postaju popularni pod uticajem dadaističkih i nadrealističkih dešavanja u Monparnasu početkom 20. veka, kao „najslobodnijeg duha koji je ikad postojao“. Pisao je pesme i prozu. Najpoznatiji je kao pesnik (zbirke „Alkohol“ i posthumno objavljeni „Kaligrami“ gde tekst pravi sliku onog što je tema pesme), a takođe i kao autor erotskih romana „Jedanaest hiljada buzdovana“ (Les onzes milles verges), u kojem se nekoliko puta pojavljuju Srbi (oba pola) kao sporedni karakteri sa kojima junak ima seks, i „Iskustva mladog Don Žuana“. Prvom do smrti nije hteo da prizna autorstvo. Voleo je da se elegantno oblači. Umro je dva dana pre kraja Prvog svetskog rata, sa 38 godina, u svom pariskom stanu, od napada španske groznice. Naslednici su mu Dejvid Herbert Lorens i Henri Miler. Dela Poezija Le Bestiaire ou Cortège d`Orphée, 1911 Alkoholi, 1913 Vitam impendere amori, 1917 Kaligrami, poèmes de la paix et de la guerre 1913–1916, 1918 (objavljeno neposredno nakon njegove smrti) Il y a..., Albert Messein, 1925 Julie ou la rose, 1927 Ombre de mon amour, 1947 Poèmes secrets à Madeleine, piratsko izdanjen, 1949 Le Guetteur mélancolique, ranije objavljeni radovi, 1952 Poèmes à Lou, 1955 Soldes, ranije neobjavljeni radovi, 1985 Et moi aussi je suis peintre, album drteža za Kaligrame, iz privatne kolekcije, objavljeno 2006 Fikcija Mirely ou le Petit Trou pas cher (Mirely, or The Cheap Little Hole) (roman), 1900 (neobjavljeno) `Que faire?` (What to Do?) (roman), 1900 (neobjavljen) Les Onze Mille Verges ou les amours d`un hospodar (The 11 Thousand Rods [Penises], or The Loves of a Hospodar) (roman), 1907 L`enchanteur pourrissant (The Enchanter Rotting) (roman), 1909 L`Hérèsiarque et Cie (The Heretic & Co.) (kolekcija kratkih priča), 1910 Les exploits d`un jeune Don Juan (The Adventures of Young Don Juan) (roman), 1911 La Rome des Borgia (The Rome of the Borgias) (roman), 1914 La Fin de Babylone (The Fall of Babylon) (roman) – L`Histoire romanesque 1/3, 1914 Les Trois Don Juan (The Three Don Juans) (roman) – L`Histoire romanesque 2/3, 1915 Le poète assassiné (The Murdered Poet) (pripovetke), 1916 La femme assise (The Sitting Woman) (roman), 1920 Les Épingles (The Pins) (kolekcija kratkih priča), 1928 Drame Farsa Tiresijine dojke / Sisa Tiresijina, 1917 La Bréhatine, screenplay (kolaboracija sa Andre Bilom), 1917 Couleurs du temps, 1918 Casanova, published 1952 Članci Le Théâtre Italien, ilustrvana enciklopedija, 1910 Preface, Catalogue of 8th Salon annuel du Cercle d`art Les Indépendants, Musée moderne de Bruxelles, 1911. La Vie anecdotique, Chroniques dans Le Mercure de France, 1911–1918 Pages d`histoire, chronique des grands siècles de France, hronika, 1912 Les Peintres Cubistes, Méditations Esthétiques, 1913 La Peinture moderne, 1913 L`Antitradition futuriste, manifeste synthèse, 1913 Jean Metzinger à la Galerie Weill, Chroniques d`art de Guillaume Apollinaire, L`Intransigeant, Paris Journal, 27 May 1914 Case d`Armons, 1915 L`esprit nouveau et les poètes, 1918 Le Flâneur des Deux Rives, chronicles, 1918 MG47 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 101 dalmatinac (engl. 101 Dalmatians) je američki animirani film iz 1961. filmske kompanije Volt Dizni, snimljen po motivima iz istoimenog romana Dodi Smit. Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog `nepodobnosti` (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji `Srpskog lista`, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883-1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV. 1919. novi dnevni list `Jedinstvo` kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik `Jedinstva` iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u `Jedinstvu`. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888-1967) - proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige `Srpska umetnost u Vojvodini`, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis `Umetnički pregled` (1937-1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici`, `Vremenu`, časopisu `Reč i slika` i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista `Sloga` dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu `Obzor`, u `Književnom jugu` i u tada najuglednijem književnom časopisu `Savremenik`. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je `analitičko-naučna i umetnička u isti mah`. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio `Srpski književni glasnik`, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu `Pijana zemlja`, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je `da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena` i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka `Jutrenja i bdenja` (1926) i `Zaljubljenici` (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman `Trokošuljnik` (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja `Sudbine i ljudi` (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898-1985) imao je četvero djece: Mirko, arhitekt (1921-1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige `Jutrenja i bdenja`, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) `Srpska umetnost u Vojvodini`, Novi Sad, 1927. `Zaljubljenici`, pripovijetke, Beograd, 1928. `Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis`, Beograd, 1928. `Sabrana dela I-II`, Beograd, 1929-1932. `Trokošuljnik`, roman, Beograd, 1930. `Pijana zemlja I, II`, roman, Beograd, 1932. `Jugoslavische hedengasche beldenge kunst`, Amsterdam, 1935. `Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe`, Novi Sad, 1939. `L` art yougoslave des nos origines a nos jours`, Beograd, 1939. `Dva veka srpskog slikarstva`, Beograd, 1942. `Umetnost i umetnici`, Beograd, 1943. `Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije`, Beograd, 1953. `U senci slave`, Novi Sad, 1961. `Pronađene stvari`, eseji, Beograd, 1961. `Umetničke kritike`, Beograd, 1968. `Sudbine i ljudi`, ogledi, Beograd, 1968. `Susreti i pisma`, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) `Srpska književnost u srednjem veku`, Beograd, 1975. `Slučajna otkrića`, eseji, Novi Sad, 1977. `Izabrani eseji`, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) `Pogledi i misli`, eseji, Novi Sad, 1978. `Kamena otkrića`, studije o umetnosti, Beograd, 1978. `Priviđenja` I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: `Prepiska dvojice mladića`, Novi Sad, 1991. `Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima`, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) `Izabrana dela Milana Kašanina` * 1. `Srpska književnost u srednjem veku`, Beograd, 2002. * 2. `Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke`, Beograd, 2003. * `Zaljubljenici`: `Porušeni dom`, `Preobraženje`, `Ženih`, `Grešnici` * `U senci slave`: `Mrav`, `Udovica`, `Uoči praznika`, `Zaljubljenik`, `Parbenik božji`, `Vestalka`, `Na mesečini`, `Braća pravoslavna`, `Na pijaci`, `Viđenje`, `Seljaci`, `Usamljenik`, `Nemoć`, `U senci slave` * 3. `Pijana zemlja ; Trokošuljnik`, Beograd, 2003. * 4. `Priviđenja`, Beograd, 2003. * 5. `Sudbine i ljudi`, Beograd, 2004. * 6. `Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli`, Beograd, 2004. * 7. `Umetnost i umetnici`, Beograd, 2004. * 8. `Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu`, Beograd, 2004.

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: zima 1987/1988 Broj: 12 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 294 Stanje: veoma dobro očuvano VALENTIN RASPUTIN: Požar / preveo Zorislav Paunković KARLUŠ DRUMON DE ANDRADE: Izabrane pesme / prevela Nina Marinović RAJNER VERNER FASBINDER: TRI DRAME Đubre, grad i smrt / prevela Agata Švarc Gorke suze Petre fon Kant / preveo Božidar Zec Žabar /prevela Snežana Minić ŠANDOR VEREŠ: Stihovi / prevela Judita Šalgo REINALDO ARENAS: Četiri priče /prevela Marica Josimčević KLARIS LISPEKTOR : Dve priče / prevela Ksenija Bilbija KSENIJA BILBIJA: Pisac novog stila KAREL ČAPEK: Zašto nisam komunista JOSIF BRODSKI: Sonet / Preveo Srđan Rašković VESTI SIGNALI PISMA IZ STARIH ČASOPISA RABINDRANAT TAGOR: O savremenoj civilizaciji ZABAVNIK / VIRDŽINIJA VULF: Dijalog na Pentelikonu S. P. ROZENBAUM: Neobjavljena priča Virdžinije Vulf Suđenje Šekspiru PROLEĆE 1985 – ZIMA 1987/88 Dejan Mihailović Valentin Rasputin rođen je 1937. godine u selu Ustuda, Irkutske oblasti. Diplomirao je na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Irkutsku, a počeo je da objavljuje 1961 (pripovetka Zaboravio sam da pitam Lešeka). Sredinom šezdesetih godina piše pripovetke i crtice: Kraj uz samo nebo i Tvrde osnove novih gradova (1966), Čovek sa ovoga sveta i Vasilij i Vasilisa (1967). Objavljivanjem prve pripovesti Novac za Mariju (1967) već je nagovešten pisac velike snage i donekle su obeležena njegova interesovanja: Rasputin, naime, ostaće veran proučavanju čoveka u okolnostima koje mirnu svakodnevicu pretvaraju u tešku ljudsku dramu. U periodu između 1970. i 1976. napisao je tri pripovesti koje bi se mogle svrstati u remek-dela savremene sovjetske proze: Poslednji trenuci (1970), Živi i pamti (1974) i Oproštaj s Matjorom (1976). U poslednju zbirku proze Voli dok si živ (1982) uvršćene su najnovije Rasputinove pripovetke: Voli dok si živ, Šta da kažem vrani? Dosta im je i Nataša. Klaris Lispektor (port. Clarice Lispector; Čečelnik, 10. decembar 1920 – Rio de Žaneiro, 9. decembar 1977) bila je brazilska književnica i novinarka, jedna od najznačajnijih autorki književnosti na portugalskom jeziku. Rođena je kao najmlađa od tri kćerke u jevrejskoj porodici. Loši životni uslovi (siromaštvo, rat, silovanje majke) naterali su porodicu da emigrira u Brazil kada je Klaris imala tek godinu dana. Odrasla je u Resifeu, a majka joj je umrla kad je imala 9 godina, nakon čega su se sestre s ocem preselile u Rio de Žaneiro. Pohađala je najcenjeniju gimnaziju u zemlji (Ginásio Pernambucano), a potom je 1937. godine upisala Pravni fakultet u Riju i zaposlila se kao novinarka. Svoj prvi roman objavila je sa 23 godine. Udala se za brazilskog diplomatu Maurija Gvrgela Valentea 1944. godine i uzela brazilsko državljanstvo. Ubrzo se mladi par odselilo u Napulj, te proveo idućih desetak godina službujući po različitim brazilskim ambasadama u Evropi i SAD. Nije volela diplomatski život, te se nakon 15. godina razvela od supruga i vratila u Rio, gde je nastavila uspešno da objavljuje romane, priče, knjige za decu i novinarske članke. Uprkos tome što je još kao mlada stekla književno priznanje, a iza sebe ostavila opsežnu korespondenciju, vrlo malo toga se zna o njenom privatnom životu. „Toliko sam misteriozna da čak ni samu sebe ne razumem“, napisala je jednom prilikom. Iz tog vakuuma informacija, smatra njen biograf Bendžamin Moser, iznikla je cela mitologija koja i danas pleni i privlači čitaoce širom sveta. Njena proza smatra se prekretnicom na brazilskoj književnoj sceni, pre svega po raznovrsnosti stilskih registara i istančanim i snažnim opisima intimnih, naizgled neosetnih ličnih preobražaja, otkrića i jačanja životnih snaga, sa svim njihovim izazovima. Tokom čitavog života opirala se bilo kakvoj klasifikaciji te potvrđivala utisak o sebi kao „stranom telu“ u brazilskoj književnosti. Brazliski pesnik Ledo Ivo je istakao: „Verovatno nikada nećemo da pronađemo opipljivo i prihvatljivo objašnjenje za jezik i stil Klaris Lispektor. Stranost njezine proze jedna je od neupečatljivih činjenica naše književne istorije, pa čak i istorije našeg jezika.” Nije sebe smatrala ni feminističkom ni jevrejskom književnicom. U njena najznačajnija dela spadaju romani Blizu divljeg srca, Jabuka u tami, Pasija po G. H., Učenje ili Knjiga užitaka, Živa voda, Čas zvezde i Dah života; zbirke pripovedaka Porodične veze, Legija stranaca, Sreća iz potaje, Via Crucis tela i Gde si bila noću. Detinjstvo i mladost Klaris Lispektor je rođena pod imenom Čaja Lispektor u Čečelniku, u oblasti Podolje, zapadnom delu današnje Ukrajine. Bila je najmlađa od tri ćerke Manije Krimgold i Pinkasa Lispektora. Poput drugih jevrejskih porodica u toj regiji i porodica Lispekor je doživela strašne pogrome za vreme Ruskog građanskog rata (između ostalog majka joj je bila silovana). Bežeći pred ratom i siromaštvom, porodica je prvo izbegla u Rumuniju, a potom u Nemačku, odakle su emigrirali u Brazil, gde je njena majka Manija imala rođake. Na obalu Brazila prispeli su početkom 1922. godine, kada je Čaja imala nešto više od godinu dana. Članovi porodice su u novom podneblju odlučili da promene imena. Pinkas je postao Pedro; Mania se preimenovala u Marijeta; Lea je postala Eliza, a Čaji je promenjeno ime u Klaris. Jedino je srednja ćerka Tanja (19. april 1915 – 15. novembar 2007) zadržala svoje ime čitavog života. Prve tri godine živeli su u gradu Masejo, država Alagoas, da bi se, nakon pogoršanja majčinog zdravstvenog stanja, preselili u grad Resife, država Pernambuko. U Resifu, gde je porodica živela vrlo siromašno, umire joj potpuno paralizovana majka 21. septembra 1930. godine. Klaris je pohađala Colégio Hebreo-Idisch-Brasileiro, gde se među ostalim predmetima izučavao i jidiš i hebrejski jezik, a zatim je 1932. godine upisala Ginásio Pernambucano, tada najcenjeniju gimnaziju u zemlji. Godinu dana kasnije, pročitvaši Heseov roman Stepski vuk, poželela je da postane pisac. Godine 1935. Pedro Lispektor je odlučio da preseli svoju porodicu u Rio de Ženeiro, nadajući se da će u tadašnjoj prestonici moći da zaradi više novca, ali i da će svojim ćerkama naći Jevreje za muževe. Godine 1937. Klaris je upisala Pravni fakultet u Riju, jedan od najcenjenijih fakulteta u državi, gde je bila jedna od tri žene i jedini student Jevrejin. Svoju prvu priču Triunfo objavila je u časoposu Pan 25. maja 1940. godine. Iste godine joj umire otac tokom operacije žučnog mehura. Tokom fakulteta, Klaris je radila kao novinarka, prvo u vladinoj novinarskoj agenciji Agência Nacional, a potom i u uticajnim novinama A Noite. Stupila je u kontakt sa brazilskim piscima mlađe generacije, među kojima je bio i pisac Lusio Kardozo. Na pravnom fakultetu se zbližila sa Maurijem Gvrgelom Valenteom, dipomatom iz ministarstva spoljnih poslova Brazila. Kako bi se udala za njega, Klaris je morala da zatraži brazilsko državljanstvo, koji je i dobila 12. januara 1943. godine. Jedanaest dana kasnije udala se za njega. Blizu divljeg srca U decembru 1943. godine objavila je svoj prvi roman, Blizu divljeg srca (Perto do coração selvagem), koji je zbog upotrebe unutrašnjeg monologa, filozofskog pristupa i specifičnog stila bio smatran revolucionarnim u Brazilu. Roman je osvojio nagradu Graça Aranha za najbolji debitanski roman. Pesnik Ledo Ivo ga je u novinarskom prikazu opisao kao najbolji roman koji je ikada žena napisala na portugalskom jeziku, dok je Žorže de Lima istakao da je Klaris promenila tačku gravitacije oko koje se vrtela brazilska književnost poslednjih dvadeset godina. „Roman Klarise Lispektor se obelodanio u našem književnom svetu kao najviši domet introspektivnog romana”, zapisao je književni kritičar Seržio Miliet. Blizu divljeg srca, poput svih drugih njenih kasnijih romana, zasnivao se na snažnom prikazu unutrašnjih duševnih stanja. Iako su mnogi u romanu videli uticaj Virdžinije Vulf i Džejmsa Džojsa, Klaris je njihova dela pročitala tek nakon što je dovršila vlastitu knjigu. Epigraf i sam naslov preuzeti su iz Džojsovog romana „Portret umetnika u mladosti” na predlog njenog prijatelja Lusija Kardoza. Ubrzo nakon izlaska romana Klaris i Mauri su napustili Rio i preselili se u Belem, država Para, u gradu koji leži na ušću Amazona. Tamo je Mauri bio veza između ministarstva spoljnih poslova i internacionalnih lica koja su sever Brazila koristi kao vojnu bazu tokom Drugog svetskog rata. Evropa i SAD Mauri je dobio posao u Brazilskom konzulatu u Napulju, te je mladi bračni par otputovao u Italiju 29. jula 1944. godine. Rat se u Evropi i dalje vodio, a Napulj je bio polazna tačka za brazilske vojne trupe koje su se borile na strani saveznika protiv nacističkih trupa. Klarisa je radila u vojnoj bolnici negujući ranjene vojnike. Nakon završetka rata u Rimu je upoznala pesnika Đuzepea Ungaretija, koji je preveo delove njenog romana Blizu divljeg srca na italijanski jezik. U Rimu je takođe imala priliku da njen portret naslika Đorđo de Kiriko. U Napulju je završila svoj drugi roman, Luster (O Lustre, 1946), u kome je predstavila unutrašnji život devojčice Viržinije. Roman je bio tematski sličan prvom, ali je bio duži. Naišao je na pozitivan prijem među književnom kritikom, ali je entuzijazam kritičara bio manji u odnosu na prijem njenog prvenca. Nakon kratkog povratka u Brazil 1946. godine, bračni par se vratio u Evropu, gde je Mauri postavljen za ambasadora u Bernu. Klaris nije volela Švajcarsku jer se u njoj uglavnom dosađivala i osećala depresivnom. U pismu svojoj sestri zapisala je: „Švajcarska je groblje uzbuđenja”. Kasnije je tvrdila da ju je iz Švajcarske dosade spasavalo pisanje.Tada je napisala svoj treći roman Opkoljeni grad (A cidade sitiada, 1949). U njemu se pripoveda o životu Lukresije Neveš i uzdizanju grada Sao Žeraldo od varošice do velikog grada. Knjiga je zbog brojnih metafora i hermetičnog izraza naišla na ravnodušnost kritičara, ostavši do današnjih dana njena najslabija knjiga. Seržio Miliet je svoj prikaz zaključio rečenicom da je književnica podlegla pod teretom sopstvenog izobilja.` U Bernu je rodila sina 10. septembra 1948. godine, koga je nazvala po svom ocu Pedro. Nakon što je porodica napustila Švajcarsku 1949. godine, a potom provela gotovo godinu dana u Riju, Klaris i Mauri su otputovali za Torki, gde je Mauri postavljen za brazilskog delegata tokom donošenja Opšteg sporazuma o trgovini i carini. U Britaniji su živeli od septembra 1950. do marta 1951. godine i Klarisi se dopadao način života u ovoj zemlji. Prilikom posete Londona imala je spontani pobačaj. Godine 1952. godine, kada su supružnici u Riju ponovo proveli godinu dana, Lispektor je objavila kratku zbirku Nekoliko priča (Alguns contos), sastavljenu iz šest pripovedaka. Knjiga je objavljena u malom tiražu, a štampanje je sponzorisalo Ministarstvo prosvete i zdravlja. Ove priče predstavljaju pripovednu srž onoga što će kasnije kroz novu obradu postati zbirka Porodične veze (Laços de família 1961). Mauri je postavljen za ambasadora Brazila u Sjedinjenim Američkim Državama te su se septembra 1952. godine preselili u Vašington, gde su ostali do juna 1959. godine. Iako je Klaris postala bliska sa nekoliko pojedinaca, duboko je prezirala svet diplomatije. Kasnije je svoj život žene diplomate opisla: „Mrzela sam ga, ali sam radila ono što sam morala... priređivala sam večere, sve ono što se od mene očekivalo, ali sa gađenjem.” U Americi je rodila i svog drugog sina Paula, a započela je i da piše priče za časopis Senhor. U junu 1959. godine, napustila je svog supruga i zajedno sa svojim sinovima vratila se u Rio de Ženeiro, gde je ostala do kraja života. Porodične veze i Jabuka u tami Nakon što se vratila u Brazil, Klaris se kao samohrana majka borila sa novčanim problemima. Pokušavala je da nađe izdavača voljnog da objavi njen roman i zbirku priča koje je napisala u Vašingtonu. Zbirka je objavljena 1960. godine pod imenom Porodične veze i u njoj su se nalazile 6 priča prethodno objavljenih u zbirci Neke priče iz 1952. godine zajedno sa sedam novih priča od koji su neke bile objavljene u časopisu Senhor. Njen prijatelj Fernando Sabino joj je povodom knjige saopštio: „tačno, iskreno, neosporno, pa čak i ponizno, smatram da je ovo najbolja zbirka priča ikada objavljena u Brazilu”. Eriko Verisimo joj je napisao: „Nisam ti pisao povodom tvoje knjige priča jer sam se stideo da ti priznam šta mislim o njoj. Ukratko: najvažnija zbirka priča objavljena u 20. veku još od Mašada de Asisa”. Rukopis četvrtog romana Jabuka u tami bio je završen još 1956. godine, ali je nekoliko izdavača odbilo da ga objavi. Njen najduži roman i ujedno najsloženiji konačno je objavljen 1961. godine. Zasnovan je na unutrašnjem monologu Martima, muškarca koji veruje da je ubio suprugu, zbog čega se povlači u unutrašnjost Brazila, gde postaje zemljoradnik i stočar. Suština romana se ne ogleda u samom zapletu, već na poigravanju jezikom i stilom. Sledeće godine, roman je nagrađen nagradom Karmen Dolores Barbosa za najbolji roman objavljen prethodne godine. Negde u ovo vreme započela je vezu sa pesnikom Paolom Mendešem Kampošem, ali veza nije potrajala. Pasija po G. H. i Legija stranaca Godine 1964. objavila je svoj verovatno najčuveniji i najčudniji roman Pasija po G. H. (A paixão segundo G.H.). U njoj protagoniskinja doživljava mistično iskustvo nakon ulaska u sluškinjinu sobu, gde biva zapanjena bleštavom čistoćom koju narušava jedino bubašvaba koja izlazi iz ormara. Prestravljena, junakinja zalupi vratima ormara, pokidavši bubašvabu na pola, te zatim posmatra kako polako curi tečnost iz njenog polumrtvog tela koju na samom kraju knjige stavlja u usta. Iste godine objavljuje zbirku priča Legija stranaca (A legião estrangeira). Sredinom šezdesetih se upoznaje sa američkim prevodiocem Gregorijem Rabasom na konferenciji posvećenoj brazilskoj književnosti u Teksasu. Njen budući prevodilac je smatrao da je Klaris: „jedna od retkih osoba koje izgledaju kao Marlen Ditrih i pišu kao Virdžinija Vulf.“ septembru 1966. Klaris je doživela nesreću u vlastitom stanu: uzela je tabletu za spavanje i zaspala s upaljenom cigaretom. U požaru joj je teško ozleđena desna ruka. Kasnije je izjavila: „Požar je gotovo sagoreo moju desnu ruku. Moje noge su osakaćene zauvek. To što se dogodilo je vrlo tužno i ne volim da razmišljam o tome. Sve što mogu reći je da sam provela tri dana u paklu, gde, kako kažu, odlaze loši ljudi posle smrti. Ne smatram sebe lošom, a bila sam u paklu dok sam još živa.” Sledeće godine objavila je svoju prvu knjigu za decu „Tajna zamišljenog zeca” (O Mistério do coelho pensante 1967). Knjigu je prvobitno napisala na engleskom za svog sina Paolo dok su još živeli u Vašingtonu. U avgustu 1967. godine započela je da piše članke za Jornal do Brasil, uticajne brazilske novine, što joj je pomoglo da se njeno ime čuje i van intelektualnih i umetničkih krugova, gde je već stekla slavu. Novinarski članci su objedinjeni i objavljeni posthumno u knjizi „Otkriće sveta” (A Descoberta do mundo 1984). Lispektor je učestvovala na političkim protestima protiv vojne diktature u Brazilu 1968. godine. Iste godine je objavila još dve knjige: knjigu za decu Žena koja je ubila ribu (A Mulher que matou os peixes) i roman Knjiga užitaka ili učenje (Uma Aprendizagem ou O Livro dos Prazeres) Živa voda Godine 1971. Lispektor je objavila još jednu zbirku priča Sreća iz potaje (Felicidade clandestina), u kojoj je nekoliko priča zasnovano na sećanju na detinjstvo provedeno u Resifu. U tom periodu je započela rad na knjizi Živa voda, a samo pisanje je teklo sporo. Olga Boreli, njena prijateljica i asistent, kasnije se prisećala Klarisinog procesa pisanja: „Bila je nesigurna i tražila je mišljenje nekoliko prijatelja. Kad je pisala druge knjige, nikada nije pokazivala toliku nesigurnost. Sa Živom vodom jeste. Jedino sam tad videla da Klaris sa oklevanjem predaje rukopis izdavaču. Sama mi je to rekla.” Kada je knjiga izašla 1973. godine, knjiga je ubrzo proglašena remek-delom. U jednom književnom prikazu stajalo je: „Ovakva proza Klaris Lispektor budi savremenu književnost Brazila iz depresivne i ponižavajuže malodušnosti i uzdiže je na nivo univerzalne vrednosti i savršenstva”. Godine 1974. objavila je dve knjiga priče Gde si bila noću i Via Crucis tela. Iako je mnoge svoje knjige pisala godinama Via Crucis tela je napisan za tri dana nakon što se kladila sa svojim izdavačem da može napisati za kratak vremenski period tri priče o seksualnosti. Pošto je prethodne godine otpuštena iz novina, svoje pisanje je morala da ubrza. Takođe, počela je da objavljuje prevode Agate Kristi, Edgara Alana Poa i Oskara Vajlda. Godine 1975. bila je pozvana na prvi svetski kongres veštičarstva u Bogoti. Kongres je privukao veliku pažnju medija i izazvao neodobravanje jednog dela javnosti. Na skupu veštica je pročitala priču Jaje i kokoška iz zbirke Legija stranaca. Čak i ovako ekscentrična vrsta publike je ostala zbunjena pričom. Kasnije je svoj odabir objasnila: „Jaje i kokoška je misteriozna priča i zaista u njoj ima malo okultizma. To je teška i duboka priča. Zato mislim da je raznovrsna publika očekivala da izvučem zeca iz šešira. Ili da padnem u trans. Slušajte, nikada u životu nisam učestvovala u takvim stvarima. Svoju inspiraciju ne pronalazim u natprirodnom, već u dubokom uranjanju u podsvest, odakle isplivavaju otkrovenja na površinu. Šta više, ne pišem da bih ispunila bilo čija očekivanja. ” Čas zvezde i smrt Njen posljednji roman, Čas zvezde (A Hora da estrela), dovršen je 1977, mesec dana pre autorkine smrti, te je objavljen posthumno. U njemu Klaris propituje društvene teme poput siromaštva kroz lik neobrazovane i u svakom smislu neuspešne antiheroine, priproste daktilografkinje Mašabe, koja zahvaljujući manjku inteligencije ne shvata koliko bi zapravo trebala biti nesrećna. Iste godine Klaris je umrla od raka jajnika, iako joj nikad nisu saopštili dijagnozu. Na neki način, predvidela je vlastitu bolest govoreći o Mašabeinim „osušenim jajnicima“. Umrla je na dan uoči svog 57. rođendana. Sahranjena je 11. decembra na jevrejskom groblju u Rio de Ženeiru Dela Romani Blizu divljeg srca (Perto do Coração Selvagem, 1943) Luster (O Lustre, 1946) Opkoljeni grad (A Cidade Sitiada, 1949) Jabuka u tami (A Maçã no Escuro, 1961) Pasija po G. H. (A Paixão segundo G. H., 1964) Učenje ili knjiga užitaka (Uma Aprendizagem ou O Livro dos Prazeres, 1969) Živa voda (Água viva, 1973) Čas života (A Hora da estrela, 1977) Dah života (Um Sopro de Vida, 1978) Zbirke priča Neke priče (Alguns contos, 1952) Porodične veze (Laços de família, 1960) Legija stranaca (A legião estrangeira, 1964) Sreća iz potaje (Felicidade clandestina, 1971) Imitacija ruže A imitação da rosa, 1973) Via Crucis tela A via crucis do corpo, 1974) Gde si bila noću? Onde estivestes de noite, 1974) Ne zaboravi (Para não esquecer, 1978) Lepotica i zver (A bela e a fera, 1979) Književnost za decu Tajna zamišljenog zeca (O Mistério do Coelho Pensante, 1967) Majka koja je ubila ribu (A mulher que matou os peixes, 1968) Tajni život Laure (A Vida Íntima de Laura, 1974) Delimična istina (Quase de verdade, 1978) Kako su nastale zvezde (Como nasceram as estrelas: Doze lendas brasileiras, 1987) Novinarstvo i druga proza A Descoberta do Mundo (1984) Visão do esplendor (1975) De corpo inteiro (1975) Aprendendo a viver (2004) Outros escritos (2005) Correio feminino (2006) Entrevistas (2007) Korespodencija Cartas perto do coração (2001) Correspondências (2002) Minhas queridas (2007) MG47 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sa donje strane ima malo nekih crni tackica, nista strasno, sve ostalo uredno! Ilustrovala: Danica Rusjan Ivana Brlić-Mažuranić (Ogulin, 18. travnja 1874. – Zagreb, 21. rujna 1938.), bila je hrvatska književnica koja je u Hrvatskoj i u svijetu priznata kao jedna od najznačajnijih spisateljica za djecu. Ivana Brlić-Mažuranić rođena je u Ogulinu 1874. godine. Potječe iz poznate intelektualne građanske obitelji Mažuranića.[3] Otac Vladimir Mažuranić bio je pisac, odvjetnik i povjesničar. Djed joj je bio slavni političar, hrvatski ban i pjesnik Ivan Mažuranić, a baka Aleksandra Mažuranić, sestra jezikoslovca Dimitrija Demetra. Kratko se školovala u djevojačkoj školi u Zagrebu.[4] Školovala se privatno i stekla izvrsnu naobrazbu, između ostalog i u poznavanju stranih jezika, pa su joj i neki od prvih književnih pokušaja na francuskome jeziku. S obitelji se iz Ogulina prvo preselila u Karlovac, a potom u Jastrebarsko. Dana 15. kolovoza 1891. godine zaručili su se Ivana Mažuranić i Vatroslav Brlić, odvjetnik i političar. Njihovo vjenčanje bilo je 18. travnja 1892. godine, na Ivanin 18. rođendan, u crkvi sv. Marka.[5] Jedan od kumova bio im je tadašnji zagrebački gradonačelnik Milan Amruš.[6] Nakon vjenčanja Ivana se sa suprugom seli u Brod na Savi (danas Slavonski Brod), gdje je živjela većinu života koji je posvetila svojoj obitelji, obrazovanju i književnom radu. Kao majka sedmero djece, imala je priliku upoznati se s dječjom psihom, i tako razumjeti čistoću i naivnost njihova svijeta. Odgojena u narodnome duhu, uz supruga Vatroslava uključuje se u javni život u krugovima prvaka narodnoga pokreta. Biskup Josip Juraj Strossmayer dodijelio joj je zlatnu medalju za protumađaronska nastojanja. Za vrijeme Prvoga svjetskoga rata zajedno s kćerima Zorom i Nadom radila je kao bolničarka Crvenoga križa u Slavonskome Brodu i za svoj predani rad dobila je odličje.[7] Tijekom života patila je od bolesti depresije i nakon duge borbe s tom bolešću počinila je samoubojstvo, 21. rujna 1938. godine, u bolnici na zagrebačkome Srebrnjaku.[8] Pokopana je na zagrebačkome groblju Mirogoju, u obiteljskoj grobnici.[9][10] Književno stvaralaštvo Spomenik Ivani Brlić-Mažuranić u Slavonskom Brodu. Ivana Brlić-Mažuranić počela je pisati poeziju, eseje i dnevnike vrlo rano, ali su joj prvi radovi objavljeni tek početkom 20. stoljeća. Svoju prvu pjesmu Zvijezdi moje domovine napisala je u Ogulinu 1886. godine.[4] Prvi članak, Sajam u Bosni, objavila je 6. rujna 1900. godine u Narodnim novinama (god. 66, br. 204, str. 3), a potpisala se inicijalom M.[11] Zbirku pripovjedaka i pjesama za djecu Valjani i nevaljani izdala je u prosincu 1901. godine u vlastitoj nakladi i bila je namijenjena privatnoj uporabi.[11] Nakon objavljivanja zbirke Valjanih i nevaljanih pisala je članke i kratke priče za djecu koji su izlazili u novinama i časopisima.[12] Priče i tekstovi poput serije obrazovnih članaka naslovljenih Škola i praznici objavljivani su redovito od 1903. godine nadalje. Pravu pozornost književne publike skreće 1913. godine romanom za djecu Čudnovate zgode šegrta Hlapića. U ovoj napetoj priči siromašni šegrt Hlapić bježi od svoga gazde, a zgode na kraju prevladaju nezgode. Napisala je pjesničku zbirku Slike (1912.), pedagoški intoniranu Knjigu omladini (1923.)[13], zapise o obiteljskome rodoslovlju (Obzor, 1933. – 1934.), koje objedinjuje u trima knjigama (1934., 1935.), povijesno-pustolovni roman za mladež Jaša Dalmatin potkralj Gudžerata (1937.) te je prevodila s njemačkoga i francuskoga jezika. Njezinim krunskim djelom kritičari smatraju zbirku pripovjedaka Priče iz davnine, objavljenu 1916. godine, djelo koje sadrži motive mitološke mudrosti običnoga svijeta, inspirirane slavenskom mitologijom. Ova knjiga kroz bajku ponovo vraća u život izgubljeni svijet pretkršćanskih vjerovanja Hrvata. Likovi poput Kosjenke i Regoča, Stribora, Jaglenca, Rutvice, Palunka, Vjesta, Potjeha, Malika Tintilinića, Svarožića i Bjesomara utjelovljenja su ljudskih moralnih osobina i osjećaja, kako vjernosti, ljubavi i dobrostivosti, tako i nestalnosti i slabosti. Želja za bogatstvom i čežnja za dalekim svjetovima kao simboli ljudske žudnje za istinom i znanjem često se pojavljuju u njezinim pričama. Kada je 1924. godine u Engleskoj izašao prijevod njezine knjige Priče iz davnine pod naslovom Croatian Tales of Long Ago, o njemu je pisano u tridesetak uglednih engleskih revija i časopisa, `Daily Dispatch naziva Ivanu Brlić-Mažuranić hrvatskim Andersenom, a Church Times kaže da priče izražavaju etički genij Hrvata koji će očarati ne samo djecu, nego i starijima pružiti pogled u dušu jednog malo poznatog naroda.`[14] Grob Ivane Brlić Mažuranić na zagrebačkom Mirogoju. Godine 1927. godine objavila je knjigu u obliku slikovnice Dječja čitanka o zdravlju, a ilustracije je napravio Vladimir Kirin. U knjizi su pjesmice o higijenskim i zdravstvenim temama, namijenjene djeci (higijenske mjere svakodnevnoga pranja ruku, zaštite kod kihanja i kašljanja, štetnost pušenja, muhe kao prenositeljice bolesti itd.). To je prva slikovnica u Hrvatskoj kojoj su i autorica i ilustrator hrvatski.[15] U četiri godine (1931., 1935., 1937.,1938.) šest puta bila je predložena za Nobelovu nagradu za književnost.[16] Tih godina za Nobelovu nagradu predlagali su je dr. Gavro (Gabriel) Manojlović (1931., 1935., 1937., 1938.) i Albert Bazala (1937., 1938.).[16][17] Godine 1937.[18] Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti primila ju je za svoju (dopisnu) članicu, kao prvu ženu kojoj je dodijeljena takva čast. Kritika je njezinu prozu držala jedinstvenom sintezom životnoga idealizma, naravnosti izraza i delikatnosti rijetkoga humora (Antun Gustav Matoš) pa su je, premda je pisala za djecu, hvalili kolege (Antun Branko Šimić, Dragutin Domjanić) i književni povjesničari (Antun Barac). Školska knjiga, d.d. ustanovila je književnu nagradu Ivana Brlić-Mažuranić 1971. godine radi promicanja književnoga stvaralaštva za djecu i mladež do 14 godina.[19] Često nazivana hrvatskim Andersenom (zbog njezine virtuoznosti pripovjedačice za djecu) i hrvatskim Tolkienom (radi posezanja u fantastični svijet mitologije),[3] Ivana Brlić-Mažuranić svojom izvornošću i svježinom ravnopravno stoji rame uz rame s velikanima dječje književnosti. Djela su joj prevedena na sve važnije svjetske jezike.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr Laza Kostić je rođen 31. januara 1841. godine u selu Kovilj, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Osnovnu školu je učio u Kovilju, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava (koji je odbranio na latinskom jeziku) na univerzitetu u Pešti. Potom se vraća u Vojvodinu gde službovanje započinje kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu, zatim radi kao advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. U mladosti je bio jedan od omladinskih prvaka, buntovan, nacionalno prosvećen, baveći se politikom za dobrobit srpskog naroda. Dva puta je zatvaran u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Kad je oslobođen, u znak priznanja, izabran je za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost`, ali pod pritiskom reakcionarne vlade mora da napusti Srbiju. Pred starost opredeljuje se za klerikalizam i napušta svoje saborce iz naprednog pokreta iz mladosti i ideje za koje se zalagao. Zbog toga biva osporavan, no kritici se izlaže i njegov celokupan rad. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i knežev politički saradnik. Potom se vraća u Bačku gde u Somboru provodi ostatak života relativno mirno. Živeo je iznad sredine u kojoj je boravio. Bio je u stalnom sukobu sa sredinom: niti je on shvatao ljude oko sebe, niti su se oni trudili da prihvate njega. Krupan i stasit, uvek obučen po najnovijoj modi, apolonski lep, sa neskrivenim prkosom se odnosio prema okolini. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883. godine a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. U suštini romantičar Laza Kostić je začetnik novog srpskog pesništva. Bio je jedan od najobrazovanijih književnika toga doba: znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski i mađarski jezik. Čitao je antičke pisce i filozofe, u prvom redu Homera, Eshila i Heraklita. Interesovali su ga još i Dante, Gete, mitologija i estetika. Kostić je naš prvi šekspirolog. Na srpski je preveo neka Šekspirova dela(Romeo i Julija, Hamlet, Ričard III). Laza Kostić je bio pesnik, dramski pisac, esejista, novinar, prevodilac, književni i pozorišni kritičar, estetičar, filozof... U jednome se odvaja od romantičara i približava na jednoj strani klasicistima a na drugoj modernim pesnicima, u svojim naučno-teorijskim, estetičkim i filozofskim preokupacijama. Govorio je da `nema pesnika bez mislioca, ni pravog mislioca bez mašte`. U njegovom delu povezane su pesnička imaginacija i pesnička refleksija, stvaranje poezije i razmišljanje o poeziji. Njegov naučno-teorijski rad došao je posle pesničkog. Najveći deo svojih pesama napisao je između 1858. i 1870. Od sredine 70-tih godina XIX veka do smrti napisao je malo pesama, uglavnom prigodnih i manje značajnih ali i svoju najbolju pesmu “Santa Maria della Salute” (1909). U tom periodu njegov esejističko-kritički i filozofski rad mnogo je izrazitiji od pesničkog. Tada je napisao najveći broj svojih kritičkih prikaza i ogleda kao i tri obimnija rada: estetičku raspravu “Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme” (1880.), filosofski traktat “Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju” (1884.) i veliku monografiju “O Jovanu Jovanoviću Zmaju” (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902.). Napisao je dve istorijske drame, “Maksim Crnojević”(1866.) i “Pera Segedinac”(1882.), dve komedije, “Gordanu”(1889.) i “Okupaciju”(napisana na nemačkom 1878/79. a objavljena prvi put 1977.). Živeći između sna i jave i svoj zanos izrazio je u pesmi “Među javom i međ snom” (1863.). Za života objavio je tri knjige pesama: Pesme, 1873.,1874., i 1909. Svoju najbolju ljubavnu pesmu nije napisao u mladosti, nego pred smrt. Nju je godinama nosio u svojoj mašti(dnevnik koji je vodio na francuskom jeziku otkriva genezu te pesme) dok nije dobila konačan oblik, savršen, klasičan. Međutim, ljubav u “Santa Maria della Salute” nije osećanje nego princip, osnovni princip ljudskog života i kosmičkog poretka stvari, sila koja, kao i kod Dantea, pokreće svetove. Pesma je posvećena Lenki Dunđerski devojci neizmerne lepote. Laza je imao 50 godina, a ona tek 21. Platonski je hranio svoju ljubav prema prelepoj Lenki zadovoljavajući se prijateljskim druženjem sa njom: razgovorima, slušanjem klavira, vožnjom kočijama ili šetnjom. Da bi se odvojio od svoje neizbežne i večite ljubavi Laza Kostić se ženi Julkom Palanački, ali svoju ljubav prema Lenki, koja prerano umire od tifusne groznice (u 25. godini), odslikava u svojim pesmama. Umro je 26. novembra 1910 god. u Beču. Svoje duboko usađeno rodoljubivo osećanje Laza Kostić je poneo još iz svog zavičaja, iz vojničke i ratničke Šajkaške, gde je rođen u Gornjem Kovilju 1841 godine u porodici šajkaškog kapetana Petra Kostića. Kao treće dete u porodici on je rano ostao bez starijeg brata i majke, a 1863 mu umre i sestra. Prilično imućan otac i još imućniji ujak i tetka omogućili su Lazi bezbrižnu mladost, pažnju i čak maženje. Crtu razmaženog jedinca sačuvao je Laza skoro kroz čitav svoj život, a njegov snažan pesnički talenat, uverenost da je veliki pesnik, pažnja i divljenje okoline učinili su da je Laza u prvim godinama svog pesničkog stvaranja nesumnjivo često zloupotrebljavao svoj talenat i dao tako materijala za kasnije uopšteno negiranje njegova talenta od strane Lj. Nedića i J. Skerlića. Svršivši školu u Novom Sadu i dva razreda nemačke realke u Pančevu, Laza 1852 godine prelazi u gimnaziju u Novom Sadu, a zatim u Budimu, gde polaže sa odlikom ispit zrelosti, `ispit — kako kaže njegov biograf M. Savić — kakova potonja pokolenja ne poznaju`. U gimnaziji, u kojoj se predavalo na nemačkom jeziku, Laza uči od stranih jezika još francuski i engleski, i klasične jezike — grčki i latinski. Tako on još u mladosti postaje dobar poznavalac nekoliko stranih jezika, a kasnije proširuje to svoje znanje, tako da je odlično znao francuski, engleski i mađarski jezik, a govorio ruskim, nemačkim, latinskim i grčkim jezikom. Takvo obimno znanje stranih jezika omogućilo mu je da prati gotovo celokupnu evropsku modernu nauku i književnost kao i da poznaje klasičnu književnost, što je sve učinilo da Kostić za svoje doba bude jedan od najuniverzalnije obrazovanih naših pesnika. Pravni fakultet je završio u Pešti, a 1866 položio i doktorat prava. Tezu je branio na latinskom jeziku i komisija ga je naročnto pohvalila za sjajnu `ciceronsku besedu` kojom je odbranio tezu. Za sve vreme boravka u Pešti Laza je jedan od najaktivnijih saradnika đačke družine u Pešti `Preodnice` i već u to doba čuven i poznat omladinski pesnik. Na književnim sastancima `Preodnice` on već 1863 godine čita svoga `Maksima Crnojevića` i s Kostom Ruvarcem ispunjava radovima književni zbornik koji je `Preodnica` te iste godine izdala. Godine 1866 izabran je za nastavnika Novosadske gimnazije. Već na vrhuncu svoje pesničke slave on je više boem i pesnik nego nastavnik, i 1867 godine, još pre završetka školske godine, ide na svetsku izložbu u Parizu, a odande na slovensku etnografsku izložbu u Moskvi. On će i kasnije mnogo i često putovati ne samo širom gotovo svih balkanskih zemalja nego i širom Evrope (1869 godine u Prag na otvaranje češkog narodnog pozorišta, 1873 godine ponovo u Prag na proslavu Jungmanove stogodišnjice, u Beč i Peštu je već češće odlazio i duže boravio, 1899 putuje sa ženom u Italiju do Napulja, a 1900 opet u Pariz). Kada je 1867 godine pobedila srpska lista za Novosadski magistrat, Svetozar Miletić postaje gralonačelnik, a Laza Kostić veliki beležnik. Godine 1896 Kostić, kao odličan pravnik, postaje član varoškog suda i ostaje na tom mestu sve do 1872 godine, kada je mađarska država oduzela sudstvo varoškim opštinama i stavila ga pod svoju upravu. Otada Kostić nije hteo da ulazi ni u kakvu službu, već se kao slobodan javni pravnik bavi poezijom, a još više publicistikom i politikom. Još ranije je aktivno ušao u politički život, i od 1869 — 1875 godine bio je poslanik Karlovačkog sabora za grad Titel, a 1873 godine bio je izabran u svojoj Šajkaškoj za poslanika u Ugarskom državnom saboru na listi Miletićeve Narodne liberalne stranke. U Saboru Kostić se odlučno zalaže za nacionalna i građanska prava Srba u Vojvodini i u nekoliko mahova istupa u odbranu kulturne autonomije srpskog življa u Ugarskoj. Kasnije, 1875 godine, kada je Sv. Miletić u svom izbornom srezu izgubio poslanički mandat, Kostić mu ustupa svoj pouzdani šajkaški srez, smatrajući da je Miletićevo prisustvo na Ugarskom saboru mnogo značajnije i potrebnije za srpsku nacionalnu stvar nego njegovo. U tom istom periodu Kostić je 1872 godine bio i zatvaran od mađarskih vlasti zbog rodoljubivog govora koji je održao na jednom svečanom banketu u Beogradu i u kome je izražavao nadu u skoro nacionalno oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Pošto je proveo pet meseci u peštanskom zatvoru, Kostić je bio pušten početkom 1873 godine. To hapšenje Kostićevo imalo je velikog nacionalnog odjeka u Vojvodini, bila je spevana čak i pesma o `robovanju` Laze Kostića, a `Zastava` je gotovo svakodnevno donosila vesti o zatvoreniku. Od 1875 godine Laza Kostić je češće i duže boravio u Beču. Iz tog vremena značajno je njegovo predavanje koje je održao 1877 u Bečkom naučnom klubu o našoj narodnoj poeziji (`Ženski karakteri u srpskoj narodnoj poeziji`). Povod za to predavanje bio je jedan napad u najčitanijem dnevnom listu bečkom `Tagblatt`, uperen protiv Crnogoraca, u kome se kaže da su Crnogorci `kulturunfahig` (nesposobni za primanje kulture) već i zato što ne umeju da poštuju svoje žene. Kostić, koji je nekoliko meseci pre toga boravio u Crnoj Gori kao dopisnik stranih novina (`Politsche Korrespondenz`, `Norddeutsche Algemeine Zeitung`, Daily News`, i nekih francuskih listova) i koji je bio svedok teških borbi koje su u to doba vodili Srbi i Crnogorci s Turcima, bio je ogorčen tim napadom i u svome predavanju istakao je uzvišeni lik srpske majke, sestre, dragane u našim narodnim pesmama. U pogovoru svojoj knjizi `Osnovi lepote u svetu` (1880) Kostić govori kakav je snažan utisak ostavilo to njegovo predavanje na najpoznatije bečke naučnike onoga doba i koliko je ono doprinelo pravilnijem i tačnijem upoznavanju zapadnoevropske javnosti s nacionalnim i kulturnim težnjama srpskog naroda. Od 1879 godine Kostić boravi u Beogradu, gde je trebalo da dobije katedru na Pravnom fakultetu Velike škole ili da postane upravnik Narodnog pozorišta. Medjutim, oba ta plana su propala. Godine 1880/81 on je jedno vreme sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu, odakle se ponovo vraća u Beograd da bi urećivao liberalni organ `Srpska nezavisnost`. Tu mu stranačka spletkarenja i netrpeljivost kralja Milana onemogućuju dalji opstanak i on 1884 prelazi na Cetinje za urednika zvaničnog crnogorskog organa `Glasa Crnogorca`. U to doba boravi na Cetinju i drugi poznati srpski pisac Sima Matavulj, i ta dva različita temperamenta, ali i dva predana nacionalna i književna radnika sklapaju prisno prijateljstvo, koje će trajati sve do Simine smrti 1909 godine. Ali liberalni i slobodoumni Kostićev duh nije se ni ovde mogao složiti s apsolutističkim duhom kneza Nikole, i Laza 1891 godiie napušta Crnu Goru i vraća se u Novi Sad. U Vojvodini Kostić provodi nestalan i neobezbedjen život. I tek pod stare dane (1895 godine) on se ženi bogatom Julkom Palanačkom iz Sombora, svojom dugogodišnjom ljubavi, i otada ima smireniji i sređeniji život. Povremeno putuje iz Sombora u Novi Sad, Beograd, Zagreb i Beč i 1909 godine doživljuje proslavu pedesetogodišnjice svog književnog rada. Umro je 1910 godine u Beču, gde je bio otišao na lečenje, a telo mu je preneseno u Sombor i sahranjeno u zajedničkoj grobnici s njegovom ženom...

U dobrom stanju Živeti u Beogradu : dokumenta Uprave grada Beograda. Knj. 2, 1842-1850 / [priređivači Miroslav Jovanović ... [i dr.] ; saradnici Istorijskog arhiva Beograda Branka Branković ... [i dr.]] Jezik srpski Godina 2004 Beograd : Istorijski arhiv Beograda, 2004 (Beograd : Alta nova) Fizički opis 639 str. : ilustr., tabele ; 23 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Miroslav, istoričar, 1962-2014 = Jovanović, Miroslav, istoričar, 1962-2014 Marković, Predrag, 1965- = Marković, Predrag, 1965- Perišić, Miroslav, 1959- = Perišić, Miroslav, 1959- Stojanović, Dubravka, 1963- = Stojanović, Dubravka, 1963- Ristović, Milan, 1953- = Ristović, Milan, 1953- Branković, Branka = Branković, Branka Tiraž 1.500 Str. 7-25: U nemirnim godinama / Predrag J. Marković ... [i dr.] Popis predmeta: str. 597-611 Rečnik stranih i manje poznatih reči: str. 639 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Istorijski arhiv Beograda -- Fond Uprave grada Beograda -- 1842-1850 Uprava grada Beograda -- 1842-1850 -- Istorijska građa Beograd -- 1842-1850 -- Istorijska građa IZ PREDGOVORA: Ubrzo po proglašenju za prestonicu, 7. maja 1841, Beograd se našao u središtu burnih političkih događaja koji su pogađali čitavu Kneževinu Srbiju. Već u leto 1841. godine počele su prve pripreme za prevrat u Srbiji. Carigradska Porta, uverena da se Mihailo Obrenović suviše približio Rusiji, dala je jasnu podršku ustavobraniteljskim prvacima u njihovoj nameri da smene vladajući poredak. Do odlučujućih događaja došlo je krajem leta 1842. godine. Proterani vođa ustavobranitelja Toma Vučić Perišić prešao je iz Austrije u Srbiju i u okolini Kragujevca organizovao pobunu. Budući da su artiljerijske jedinice regularne vojske prešle na njegovu stranu, Vučić je 4. septembra 1842. godine2 pobedio deo vojske koji je ostao veran knezu Mihailu. Nekoliko dana kasnije knez je bio prinuđen da napusti Srbiju. Ubrzo posle prevrata, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević organizovali su „Privremeno pravlenie“ novu vladu koju su priznali beogradski paša i Portin izaslanik Šekib-efendija. Na Narodnoj skupštini, koja je 14. septembra 1842. održana na Vračaru, za kneza Srbije izabran je Karađorđev sin Aleksandar. Novouspostavljeni poredak ubrzo se suočio sa brojnim protivnicima. Među spoljnopolitičkim protivnicima novog režima isticala se Rusija, koja je ubrzo po prevratu počela da pruža podršku smenjenoj dinastiji Obrenović u pokušajima da se vrati na vlast. Pod pritiskom Rusije, Porta je bila primorana da poništi berat kojim je priznala Aleksandrovo ustoličenje i da prisili ustavobranitelje da održe novu skupštinu (27. juna 1843), na kojoj je potvrđen njegov izbor za kneza. Ponovno tursko potvrđivanje Aleksandrovog stupanja na presto (septembar 1843) Rusija je uslovila progonstvom Tome Vučića Perišića i Avrama Petronijevića iz Srbije. Godinu dana kasnije dvojica ustavobraniteljskih vođa vratili su se u Srbiju, ali kao politički protivnici. Dok je Petronijević ostao veran knezu, Vučić Perišić je u emigraciji postao rusofil i vrlo brzo se razišao sa Aleksandrom. Sukobi dvojice prvaka unosili su stalnu političku nestabilnost. Drugu vrstu pritisaka na ustavobraniteljski režim činili su stalni pokušaji zavera i pobuna obrenovićevske opozicije. Mihailo i Miloš Obrenović su, svaki sa svoje strane, pokušavali da se vrate na vlast u Srbiji. Prve zavere otkrivene su već u jesen 1842, odmah po uspostavljanju novog režima. Vrhunac pokušaja da se svrgne ustavobraniteljski režim bila je Katanska buna, koju je u okolini Šapca, a uz potporu kneza Mihaila, podigao Stojan Jovanović Cukić. Buna je trajala svega nekoliko dana, ali je brzo zahvatila nekoliko okruga i svedočila o snazi pristalica svrgnute dinastije. Posle ugušenja bune i obračuna sa njenim vođama, proobrenovićevske zavere su se proredile i ustavobraniteljski režim se okrenuo unutrašnjim reformama. Deo političkih problema proizlazio je i iz nerešenih ustavnih nadležnosti kneza i Saveta, što je dodatno slabilo poredak. Zbog protivrečnosti koje su postojale u Ustavu iz 1838. godine, knez se pozivao na svoje pravo da postavlja ministre, što je, na osnovu nekih drugih tačaka Ustava, Savet shvatao kao svoje izričito pravo. Dodatni problemi proizlazili su iz činjenice da je pravo tumačenja Ustava pripadalo Porti (Ustav iz 1838. bio je, u stvari, Četvrti hatišerif koji je Porta izdala), što je otvaralo prostor za njeno mešanje u institucionalne sukobe u Srbiji. Nove političke izazove donela je revolucija koja je 1848. godine potresla skoro čitavu Evropu. Revolucionarni pokret među Srbima u južnoj Ugarskoj doveo je ustavobraniteljski režim pred nova iskušenja. Rusija i Turska zahtevale su od vlasti u Beogradu neutralnost, dok su dobrovoljačke čete prelazile preko Save želeći da pomognu borbu sunarodnika. Bio je to i signal za svrgnutu dinastiju Obrenović da ponovo pokuša da se vrati u Srbiju, što se dodatno iskomplikovalo svrstavanjem Tome Vučića Perišića uz njene pristalice. Vlast u Beogradu ponovo je bila u krizi, pggo je potvrdilo i sazivanje Petrovske skupštine (11. jula 1848), na kojoj je „vučićevska` većina podnela niz političkih zahteva, u prvom redu uvođenje narodne skupštine kao stalnog organa vlasti. Ubrzo po održavanju Majske skupštine u Sremskim Karlovcima (13-15. maj 1848), ustavobraniteljski režim doneo je odluku o materijalnom pomaganju srpskog pokreta. Uprkos stalnim austrijskim protestima zbog prelazaka srpskih dobrovoljaca, ta pojava bila je sve masovnija. S druge strane i Porta, koja je podržavala Mađare u njihovoj borbi protiv Beča, je tražila od srbijanske vlade da prekine pomoć Vojvodini. Vlada je, uprkos tim zahtevima, u decembru 1848. rešila da odobri znatnu finansijsku i vojnu pomoć. Međutim, pod snažnim pritiscima ojačale Austrije i Porte, srpska vlada bila je, u februaru 1849, primorana da opozove dobrovoljce iz Vojvodine. Mađarske snage brzo su napredovale kroz Vojvodinu, što je izazvalo veliki talas srpskih izbeglica koje su u proleće 1849. počele da prelaze u Srbiju. Sve su to bili činioci koji su, uz stalne spoljnopolitičke pritiske silaprotektora iuz neprestano delovanje obrenovićevske opozicije, slabili vlast ustavobraniteljskog režima, što je doprinosilo neizvesnom životu u prestonici. … Unutrašnji ritam svakodnevice u velikoj meri je zavisio od otntih procesa i promena. To više nego jasno pokazuju dokumenta Uprave grada Beograda. Vlasti u gradu veliku pažnju posvećivale su održavanju javnog reda. Pojedine pojave i problemi su bili identični kao i u prethodnom periodu, što pokazuje da se radilo o znatno dužim društvenim tendencijama, poput više puta ponovljene težnje vlasti daukloni iz grada skitnice i besposličare (1842,1843,1849), da zabrani puštanje stoke na ulice (1843,1845), ili po ko zna koji put da umoli ili primora građanstvo da svoje emocije i slavljeničko raspoloženje ne iskazuje pucanjem iz pušaka za vreme Božića i drugih praznika (1842, 1843, 1848). Neke pojave koje su u prethodnom periodu bile izraženije, poput više puta ponovljenih naredbi i apela da se noću može kretati samo sa fenjerom, u ovom periodu su bile nešto ređe (1844), što može ukazati da je noćno kretanje sa fenjerom bilo društveno prihvaćenije. Osim toga, dokumenta pokazuju da su gradske vlasti u ovom periodu kao važna pitanja svakodnevice i održavanja javnog reda tretirale i probleme bacanja i odlaganja đubreta (1845,1847), zaštite od požara (1842,1849), ili čišćenja trave ispred kuća i po sokacima (1850). U dokumentima ovog vremena pojavio se i jedan specifičan problem, koji bi se mogao svrstati u prve pokušaje regulisanja „saobraćaja` u glavnom gradu. Reč je o Publikaciji od 5/17. juna 1850. godine kojom se daje na znanje „da sluge meandžijske, kočijaši, seizi i svi proči, koji konje na Savi ili Dunavu ili budi kom drugom mestu idu poiti, ne smedu, niti idući na pojilište, niti otud vraćajući se, konje po sokacima i čaršijama trčati niti proći“, zbog toga što se „proističući otuda nesrećni slučaji dogoditi mogu“. Ovih godina gradske vlasti suočavale su se i sa nepggo kompleksnijim problemima, poput otpusta iz službe pandura koji je narušavao „slobode otmeni lica“, koja su gledala lutkarsku predstavu, tj. Karađoza (1847), ili sa uvredama i psovkama izrečenim na javnim mestima (1847,1848), kojim je vređan tada vladajući moral. Staranje vlasti o zaštiti morala jasno se odrazilo u uredbi o strogom kažnjavanju svih koji psuju sveštenike, veru, krst i post (1848).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Plovidba i privreda srednjeg podunavlja u doba Merkantilizma - Nikola Petrović Merkantilizam je ekonomska teorija koja smatra da prosperitet nacije ovisi o njenoj ponudi kapitala i da je globalni volumen trgovine svjetske privrede nepromjenjiv. Količina kapitala, koju predstavljaju zlatne i srebrne poluge (količina dragocjenog metala u posjedu države), se najviše povećava platnim bilansom sa velikim izvozom i malim uvozom. Merkanitlisti smatraju da bi vlada trebala unaprijeđivati ove ciljeve, igrajući aktivnu protekcionističku ulogu u privredi, tako što će ohrabrivati izvoz i obeshrabrivati uvoz, posebno uz pomoć carinskih dadžbina. Ekonomska politika koja se zasniva na ovim idejama često se naziva merkantilistički sistem. Merkantilizam je bio vladajuća škola ekonomije tokom ranog modernog perioda (od 16. do 18. vijeka). U pojedinačnim državama doveo je do prvih pojava značajne vladine intervencije i kontrole nad privredom i tokom ovog perioda uspostavljen je veći dio modernog kapitalističkog sistema. Širom svijeta merkantilizam je ohrabrio mnoge evropske ratove tog perioda i davao podstrek evropskom imperijalizmu. Vjera u merkantilizam se počela gubiti u kasnom 18. vijeku kada su pobjedili argumenti Adama Smitha i drugih klasičnih ekonomista. Danas cjelokupni merkantilizam odbijaju svi ozbiljni ekonomisti, iako se na neke elemente gleda sa podrškom. Skoro svi evropski ekonomisti, koji su pisali između 1500 i 1750 godine, se danas općenito smatraju merkantilistima; ipak, ovi pisci nisu smatrali da doprinose bilo kojoj pojedinačnoj ekonomskoj ideologiji. Pojam je prvi uveo Markiz de Mirabeau 1763 godine, a poznatim ga je učinio Adam Smith 1776. godine. Riječ potječe od latinske riječi mercari, što znači `trgovati`, od merx, što znači `roba.` U početku su je samo koristili kritičari kao što su Mirabeau i Smith, ali su je brzo usvojili i historičari. Izvorno, standardni engleski pojam je bio `merkantilistički sistem`. Riječ `merkantilizam` uvedena je u engleski jezik iz njemačkog jezika u ranom 20. vijeku. Merkantilizam se u cjelini ne može smatrati jedinstvenom ekonomskom teorijom. Nije postojao nijedan merkantilistički pisac koji bi predstavio sveobuhvatnu šemu idealne ekonomije, kao što će to kasnije uraditi Adam Smith za klasičnu ekonomiju. Svaki merkantilistički pisac se više fokusirao na pojedinačno područje ekonomije. Kasnije nijedan merkantilistički učenik nije integrisao te razne ideje u ono što su kasnije nazvali `merkantilizam`. Neki su naučnici čak u potpunosti odbili ideju merkantilizma, govoreći da daje `pogrešno jedinstvo različitim događajima`. U određenoj mjeri opća ekonomska teorija je postala nemoguća zbog merkantilističke doktrine. Merkantilisti su ekonomski sistem vidjeli kao igru sa sumom nula, dobitak jedne strane je gubitak druge. Dakle, svaki politički sistem, koji koristi jednoj grupi, bi, prema definiciji, štetio drugoj i nema mogućnosti koju bi ekonomija mogla iskoristiti da maksimizira zajedničko dobro. Merkantilistički zapisi su također općenito stvarani da opravdaju određene radnje, a ne da istraže najbolje politike. Rani merkantilizam, koji se razvio oko početka 1500. godine, najviše je bio obilježen bulionizmom. U ovom periodu došlo je do ogromnog pritjecaja zlata i srebra iz španskih kolonija u Novi Svijet, i prevladavajuća briga je bila kako će druge evropske države biti u stanju da se takmiče. Bulionisti, kao što su Jean Bodin, Thomas Gresham i John Hales, su smatrali da se bogatstvo i moć države mjere količinom zlatnih i srebrnih poluga koje posjeduje i da povećanje moći znači povećanje količine poluga na štetu drugih moći. Prosperitet države se mjerio akumuliranim bogatstvom vlade, bez ikakvog koncepta nacionalnog dohotka. Djelimično, ovo fokusiranje na rezerve zlata i srebra je nalazilo svoj razlog u svojoj važnosti u vremenima rata. Armije, koje su često uključivale plaćene vojnike, plaćane su polugama, a mornarice su također finansirane zlatom i srebrom. Komplikovani sistem međunardonih alijansi tog vremena također je često zahtjevao velika plaćanja jedne države drugoj. Samo nekoliko evropskih država je kontrolisalo rudnike zlata ili srebra, a za ostale glavna metoda povećanja poluga je bila kroz platni bilans. Ako je država više izvozila nego što je uvozila, ova neravnoteža se morala ispraviti pritjecajem novca. Dakle, merkantilistička obitelj je vjerovala da bi svaka nacija trebala izvoziti više roba i usluga nego što uvozi. Ovo je dovodilo do striktnih zabrana na izvoz poluga. Bulionisti su također podržavali visoke kamatne stope kako bi ohrabrili investitore da svoj novac dovedu u državu. U 17. vijeku razvila se kompleksnija verzija merkantilizma koja je odbijala jednostavni bulionizam. Ovi pisci, kao što je Thomas Mun, smatrali su da je cjelokupno nacionalno bogatstvo primarni cilj i vidjeli su zlatne i srebrne poluge kao najvažniji znak bogatstva, ali ne i kao jedini, jer su dobra i usluge također bili esencijalni. Sačuvana je podrška platnom bilansu, ali u nešto slabijem obliku. Mun, koji je radio za Britansku Istočno-Indijsku Kompaniju, smatrao je da je izvoz poluga u Aziju dobar za Britaniju, jer će se uvežena roba preprodati ostatku Evrope uz visok profit. Ovaj novi pogled je odbijao izvoz sirovina jer se smatralo da je transformacija ovih sirovina u gotove proizvode važan generator bogatstva. Dok su bulionisti podržavali masovne izvoze vune iz Britanije, kasniji merkantilisti podržavaju potpune zabrane izvoza sirovina i razvoj domaćih proizvodnih industrija. S obzirom da je stvaranje domaćih industrija zahtjevalo raspoloživu ponudu kapitala, vlade su u sedamnaestom vijeku dramatično stezale granice lihvarstva. Ovo je na umjetni način smanjilo kamatne stope i ohrabrivalo bogate da svoj novac investiraju u proizvodnju. Kasnije su merkantilisti veću pažnju također poklanjali uslužnim industrijama. Rezultat ovoga su bili Navigacijski akti iz 1651. godine koji su isključili Holanđane iz britanskih transporta brodom. Merkantilistička domaća politika je više bila podjeljenja od njihove trgovinske politike. Dok je Adam Smith predstavio merkantiliste kao podržavaoce striktnih kontrola ekonomije, mnogi se merkantilisti nisu slagali s tim. Rana moderna era obilježena je patentnim pismima i monopolima koje je nametala država. Neki merkantilisti su ovo podržavali ali drugi su spoznali korupciju i neefikasnost takvog sistema. Mnogi merkantilisti su također spoznali da su neizbježni rezultat kvota i plafoniranja cijena bila crna tržišta. Jedan element oko kojeg su se merkantilisti slagali bilo je ekonomsko potlačivanje radne populacije. Radnici i zemljoradnici su morali živjeti na rubu egzistencije. Cilj je bio maksimizirati proizvodnju bez brige za potrošnju. Smatralo se da dodatni novac, slobodno vrijeme ili obrazovanje za niže klase nepobitno dovodi do loših navika, ljenosti i šteta za ekonomiju. Merkantilizam (franc. mercantilisme, prema mercantile < tal. mercantile: trgovački), naziv za doktrinu i praksu ekon. politike u doba uspostave nac. država u Europi, od XV. do pol. XVIII. st., koja je zaokupljena određenjem značenja i prikladne regulacije međunar. ekonomskih odnosa te natjecanjem država za kontrolu ekon. resursa, rast bogatstva i političku moć. Doktrina i praksa merkantilizma polaze od stajališta da se ekon. napredak vlastite zemlje može osigurati jedino na račun drugih zemalja, pa su dopuštena sva sredstva konkurencije – od carinske zaštite domaće proizvodnje do osvajanja novih teritorija, ratova i drugih vrsta neprijateljstava prema drugim narodima. Ideal je države gosp. samodovoljnost, a vanj. trgovina ima zadaću opskrbljivati zemlju proizvodima koji se nikako ne mogu proizvesti u zemlji te da zemlji koja nema vlastitih rudnika zlata i srebra osigura što veću količinu plemenitih kovina, koje se smatralo univerzalnim novcem i bitnim oblikom nac. bogatstva i moći. Povećanje količine zlata i srebra u zemlji može se postići zabranom izvoza zlata i srebra za one zemlje koje imaju rudnike zlata i srebra, a sve većom razlikom između izvoza i uvoza robe za one zemlje koje nemaju takvih rudnika. Otuda se merkantilistička doktrina temelji na pet osnovnih postavki: politika se mora definirati i izvršavati poglavito sa stajališta nac. koristi ili općega dobra; u ocjeni svakog čimbenika vanjskotrg. politike veliku važnost treba pridavati njegovim posljedicama za priljev plemenitih kovina; u nedostatku domaćih rudnika zlata i srebra osnovni cilj nac. politike mora biti postizanje što većeg izvoznog viška, čime se povećava nac. zaliha zlata i srebra; izvozni višak mora se osiguravati poticanjem izvoza i ograničavanjem uvoza ili drugim mjerama koje vode istomu rezultatu; ekonomski i polit. čimbenici vanj. politike moraju biti usklađeni pri postizanju bogatstva i moći države. Merkantilistički pisci bili su ugl. praktični trgovci ili drž. upravljači, pa u njihovim spisima ima malo teorijske analize, ali ima dosta praktične mudrosti. Do spajanja različitih struja ekon. mišljenja došlo je u prvoj pol. XVIII. st., kada se opća teorijska razina naglo podignula, a ekon. rasprave postale znanstvene, ali je i merkantilizam izgubio svoja izvorna obilježja. Merkantilizam nije bio znanstv. sustav nego zbirka različitih drž. gospodarskih politika, prilagođenih posebnim potrebama, položaju i mogućnostima pojedinih zemalja. U središtu je ekon. razvoj u nac. okviru i interesu, načelno u oprjeci prema istoj težnji drugih zemalja, negirajući uzajamnu korist. Različitost položaja i interesa pojedinih zemalja odredila je i razvoj merkantilizma u njima. Tako se Španjolska, koja je držala monopol opskrbe zlatom i srebrom svj. monetarnoga tržišta, suočila s problemom kako zaštititi dinamiku vlastitoga gosp. razvoja, pred uvozom jeftinih proizvoda iz drugih zemalja, koje su Španjolskoj prodavale svoje proizvode po niskim cijenama da bi od nje kupovale zlato i srebro, što je španj. proizvodnju gurnulo u dugotrajnu stagnaciju. Španj. vlada neuspješno je povremeno zabranjivala izvoz zlata i srebra ili uvoz manufakturnih proizvoda. Merkantilist Luis Ortiz 1558. predlagao je potpunu zabranu izvoza zlata i srebra, Damian Olivares 1621. čak i zabranu ulaska stranaca, dok je jedino Juan de Mariana 1609. upozorio na nerazumijevanje odnosa između monetarne i unutrašnje vrijednosti plemenitih metala i na katastrofalne posljedice koje ono može imati za gospodarski i soc. razvoj zemlje. Francuska je vodila najobuhvatniju merkantilističku politiku još od Franje I., koji je otvorio manufakture svile i prve banke, a 1535. sklopio s Turskom trg. ugovor radi obnove trgovine s ist. Sredozemljem. Potkraj XVI. i na poč. XVII. st. franc. vlada poticala je industr. djelatnosti i osnivanje obrtnih komora. Merkantilist A. de Montchrestien prikazao je gosp. prilike ondašnje Francuske i dao praktične prijedloge kako te prilike poboljšati i podići opće blagostanje, a J.-B. Colbert najistaknutiji je predstavnik merkantilističke unutarnje i vanj. politike (kolbertizam), koji je svojim reformama uzdigao Francusku u industrijsku i kolon. silu. Engleski merkantilizam različit je od merkantilizma kontinentalne Europe po tome što je u prvom redu usmjeren na jačanje pomorsko-trg. položaja Engleske, čime je najbliži nizozemskomu, s tom razlikom što mu je socijalno-polit. osnova šira (uključuje i agrarni protekcionizam) i što je u pogledu domaće trgovine i industrije bio znatno liberalniji. Engleska je Zakonom o plovidbi (The Navigation Act, 1651) diskriminirala strane trgovce i brodare, a privilegirala domaće, Žitnim zakonom (Corn Law, 1689) štitila je domaću poljoprivr. proizvodnju, a trg. ugovorima s Portugalom (1703) i Španjolskom (1713) stekla je dominantan trgovačko-pomor. položaj, osigurala pristup tržištima Španjolske i Portugala i njihovih kolonija, te srušila španj. monopol opskrbe Europe zlatom i srebrom. Rani merkantilisti (bulionisti) zahtijevali su zabranu izvoza zlata i srebra te da svaku trg. akciju prati priljev novca iz inozemstva (bilanca poslova). Tu teoriju najodlučnije su zagovarali William Stafford i G. Malynes. Drugi (E. Misselden, Th. Mun, J. Child) razvijali su teoriju trg. bilance po kojoj samo bilanca ukupne vanj. trgovine treba biti pozitivna. Tražio se slobodan izvoz novca, ako se uvezena roba ponovno izvozi. Tako su se određivali i mjenični tečajevi u korist zemlje. Istaknuti engl. merkantilisti Nicholas Barbon, D. North i Ch. Davenant zagovarali su slobodnu trgovinu i posve jasno razlikovali materijalni supstrat novca od njegove funkcije legalnog sredstva razmjene. Najotvoreniju inačicu merkantilizma zastupali su niz. ekonomisti. Oni su razvili pomorsko-trg. tip merkantilizma, koji se, među prvima, okrenuo slobodnoj trgovini, jer je Nizozemska bila gl. opskrbljivač Europe kolon. robom, a razvila je i veliku trgovinu žitaricama, pa je za nju slobodna trgovina bila važnija nego za druge zemlje. Za načelo slobodne trgovine osobito se zauzimao Pieter de la Court, koji je zahtijevao da trgovina bude slobodna od svih ograničenja. Za razvoj tal. merkantilizma odsudna je bila činjenica da je zemlja bila siromašna rudama, da svoje brojno stanovništvo nije mogla prehranjivati iz vlastitih izvora, te da uopće nije imala nalazišta zlata i srebra. Zato su se merkantilisti pretežito bavili trgovačkim i industr. razvojem, te razvojem pomorstva i novčarstva. Gl. su mu predstavnici bili G. Botero, G. Scaruffi, te osobito B. Davanzati, koji je isticao važnost novca kao temeljnog uvjeta blagostanja i predlagao stvaranje jedinstvenoga valutnog sustava na osnovi fiksnog omjera između zlata i srebra u cijelome svijetu pod autoritetom eur. konferencije, i A. Serra, koji je teorijski uvjerljivo dokazivao da povoljna bilanca plaćanja mora biti primarni cilj drž. politike, jer se njome osigurava priljev zlata i srebra, a ona se može postići drž. intervencijom u promicanje izvoza i reguliranje mjeničnih tečajeva. Hrvatska ima jaku merkantilističku tradiciju, koja je s jedne strane naslonjena na talijanski merkantilizam, a s druge strane na posebnu tradiciju srednjoeur. merkantilizma koji se naziva kameralizmom (→ kameralizam). Među najranijim merkantilističkim djelima je rasprava Dubrovčanina B. Kotruljevića O trgovini i o savršenom trgovcu, napisana 1458., u kojoj je sustavno prikazao trg. praksu svojega doba, afirmirajući trgovinu kao korisnu i plemenitu djelatnost koja zahtijeva mnoga specifična znanja i visok moral trgovaca. U XVI. i XVII. st. merkantilistička tradicija prisutna je u djelima N. V. Gučetića i J. Križanića. Istaknuti kameralisti XVIII. st. bili su A. A. Barić, F. Lehnau te osobito N. Škrlec-Lomnički, koji se u djelu Nacrt i obrazloženje zakona zauzima za protekcionističku politiku zaštite hrv. i ug. gospodarskih interesa protiv austr. konkurencije, ali daje i elemente ekon. liberalizma.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Miki Maus Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Mekdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[22] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[23] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova, u kojima su crtači predstavljali svoja viđenje Diznijevih likova.[23] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[24] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[25] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmatam.[26] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[25] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[27] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku, bili zabranjeni u Finskoj, samo zato što ne nosi pantalone.[25] Glas mu je u originalnim crtanim fimovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo. Zlatna knjiga

Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Sa autorovim ilustracijama! Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. – London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888)[1]. Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča;[2] njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. [3] Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ [3] 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas.[4] U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio.[5] Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba [6][7], a suprostavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka.[8][9] Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”.[10] Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „[Kipling] je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“[11] U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Radjard Kipling je rođen 30. decembra 1865. u Mumbaju, u predsedništvu Britanske Indije, od majke Alis Kipling (dev. Mekdonald) i oca Džona Lokvuda Kiplinga. [12] Alis (jedna od četiri izuzetne sestre) bila je živahna žena [13] za koju bi lord Daferin znao reći: „Dosada i gospođa Kipling ne mogu da postoje u istoj prostoriji.“[14] [15] Lokvud Kipling, dizajner skulptura i grnčarije, bio je direktor i profesor arhitektonske skulpture u novoosnovanoj školi umetnosti „Sir Jamsetjee Jeejebhoy School of Art“ u Mumbaju. Džon Lokvud i Alis su se upoznali i počeli zabavljati 1863. godine na Radjardskom jezeru u Radjardu, u Staforširu u Engleskoj. Venčali su se i preselili u Indiju 1865. godine. Bili su toliko očarani lepotom područja Radjardskog jezera da su svoje prvo dete nazvali po njemu. Dve Alisine sestre udale su se za umetnike: Džordžijana je bila udata za slikara Edvarda Berna-Džounsa a njena sestra Agnes za Edvarda Pointera. Najpoznatiji Kiplingov rođak bio je njegov brat od tetke, Stenli Boldvin, koji je tri puta bio premijer, zastupnik Konzervativne partije, u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. [16] Kiplingova rođena kuća u kampusu JJ škole umetnosti u Mumbaju se duži niz godina koristila kao dekanova rezidencija. Iako koliba nosi plaketu koja je navodi kao mesto Kiplingovog rođenja, postoji mogućnost da je originalna koliba srušena pre više decenija te da je nova izgrađena na njenom mestu. [17] Neki istoričari i konzervatori takođe smatraju da bungalov obeležava lokaciju koja je samo blizu kuće Kiplingovog rođenja pošto je bungalov sagrađen 1882. godine – oko 15 godina nakon što je Kipling rođen. Zapravo, Kipling je izgleda tako rekao dekanu kada 1930.te godine posetio JJ školu. [18] Sudeći po Bernis M. Marfi, „Kiplingovi roditelji su se smatrali „Anglo-Indijcima“ (izraz koji se koristio u 19. veku za ljude britanskog porekla koji žive u Indiji), samim tim bi se tako smatrao i njihov sin, iako je veći deo svog života proveo negde drugde. Složena pitanja identiteta i nacionalne pripadnosti će se istaknuti u njegovoj fikciji.“ [19] Obrazovanje u Britaniji Kiplingovi dani „snažnog svetla i tame“ u Mumbaju završili su se kada je imao pet godina. [20] Kao što je to bio običaj u Britanskoj Indiji, on i njegova trogodišnja sestra Alis („Triks“) odvedeni su u Ujedinjeno Kraljevstvo — u njihovom slučaju u Sautsi, u Portsmutu — da žive sa parom koji je udomljavao decu britanskih državljana koji su službovali u Indiji.[21] U narednih šest godina (od oktobra 1871. do aprila 1877. godine) deca su živela sa parom, kapetanom Prajsom Agarom Holovejem, oficirem pri trgovačkoj mornarici, i Sarom Holovej, u njihovoj kući u ulici Kempbel Roud broj 4, u Sautsiju.[22] U januaru 1878., Kipling je primljen u „United Services Colege“ u Vestvord Hou u Devonu, školu koja je osnovana nekoliko godina ranije za pripremu dečaka za vojsku. Škola mu je u početku bila jako teška, ali je u njoj kasnije stekao dobre prijatelje i obezbedila mu je scenografiju za priče iz školskih dana Stalky&Co. (1899.) [23] U tom periodu Kipling je upoznao i zaljubio se u Florens Garard, koja mu je kasnije postala inspiracija za Mejzi u prvom romanu Svetlost se ugasila (1891.)[23] Povratak u Britaniju Pred kraj školovanja, odlučeno je da Kipling nema akademsku sposobnost da studira na Univerzitetu u Okfordu. [23] Njegovi roditelji nisu imali sredstava da ga finansiraju, tako da mu je otac našao posao u Lahoru gde je bio direktor umetničke škole „Majo“, kao i kustos Lahorskog muzeja. Kipling je trebalo da postane pomoćnik urednika jednih malih lokalnih novina „Civil&Military Gazette“. Za Indiju je otplovio 20. septembra 1882. godine, a u Mumbaj je stigao 18. oktobra. Povratak u London Odlučio je da se oproba u Londonu, književnom centru britanske imperije. Dana 9. marta 1889. godine Kipling je napustio Indiju, putujući prvo u San Francisko preko Ranguna, Singapura, Hongkonga i Japana. Kipling je bio jako impresioniran Japanom, napisao je da su Japanci `ljubazni i kuturni ljudi`. [24] Kipling je zatim putovao kroz Sjedinjene Države, pisao je članke za Pionir koji su kasnije objavljeni u „From Sea to Sea and other Sketches, Letters of travel“.[25] Započeo je putovanja po Americi u San Francisku, zatim je otputovao severno u Portland, u Sijetl, pa u Kanadu, u Viktoriju i Vankuver, u Britansku Kolumbiju, preko Medisin Heta pa nazad u SAD u Nacionalni park Jeloustun, zatim istočno do Omahe, potom u Čikago, a kasnije na Nijagarine vodopade, Toronto, pa u Vašington, Njujork i Boston. [25] Tokom ovog putovanja upoznao je Marka Tvena u Elmiri i bio je veoma impresioniran njime. London U Londonu, časopisi su prihvatili nekoliko Kiplingovih priča. Takođe je pronašao mesto gde će provesti naredne dve godine, u Ulici Vilijers, u blizini Čering Krosa, u zgradi koja je kasnije nazvana „Kiplingova kuća“. U neredne dve godine objavio je roman Svetlost se ugasila, doživeo je nervni slom, i upoznao je američkog pisca i izdavačkog agenta Volkota Balestiera s kojim je sarađivao na romanu Naulaka. Na savet doktora, 1891. godine Kipling se ukrcava na još jedno putovanje gde posećuje Južnu Afriku, Novi Zeland i opet Indiju. [13] Prekinuo je plan da Božić provede sa svojom porodicom u Indiji kada je čuo za iznenadnu Balestierovu smrt od tifusne groznice i odmah je odlučio da se vrati u London. Pre njegovog povratka, on je iskoristio telegram da zatraži ostanak kod Volkotove sestre Karoline Star Balestier koju su zvali Keri, a koju je upoznao godinu dana ranije i sa kojim je očigledno imao romansu.[13] U međuvremenu, krajem 1891. godine, njegova zbirka kratkih priča o Britancima u Indiji, Life`s Handicap, objavljena je u Londonu. [26] Dana 18. januara 1892. godine, Keri Balestier (29 godina) i Radjard Kipling (26 godina) su se venčali u Londonu, u anglikanskoj crkvi Svih Duša u Langam Plejsu. Sjedinjene Američke Države Kipling i njegova žena su se usredsredili na medeni mesec koji će ih prvo odvesti u Sjedinjene Države (uključujući i odlazak na porodično imanje Balestierovih blizu Bratlboroua, u Vermontu), a potom u Japan. [13] Kada su stigli u Jokohamu, otkrili su da njihova banka „Bankarska korporacija Nju Orijental“ propala. Kako su saznali za ovaj gubitak na putovanju, vratili su se u SAD, nazad u Vermont. Keri je tada već bila trudna sa prvim detetom pa su iznajmili jednu kućicu na farmi u blizini Bratlboroua za deset dolara mesečno. [20] Posete Južnoj Africi Početkom 1898. godine, Kipling je otputovao u Južnu Afriku na zimski odmor, čime je počela godišnja tradicija koja je (osim sledeće godine) trajala do 1908. Uvek su boravili u `Vulseku`, u kući na imanju Sesila Roudsa u Grut Šuru (gde se danas nalazi studentska rezidencija Univerziteta u Kejptaunu.) [27] Zahvaljujući novoj reputaciji pesnika imperije, Kiplinga su toplo primali neki od najuticajnijih političara u Kejp Koloniji, uključujući Roudsa, sera Alfreda Milnera i Leandera Stara Džejmsona. Kipling je gajio ova prijateljstva i divio se tim ljudima i njihovoj politici. Period između 1898. i 1910. godine bio je presudan u istoriji Južne Afrike, uključujući Drugi Burski rat, mirovni sporazum koji je zatim usledio, kao i formiranje Južnoafričke Unije 1910. godine. U Engleskoj, Kipling je pisao poeziju u kojoj podržava britanski interes u Burskom ratu i prilikom sledeće posete Južnoj Africi početkom 1900. postao je dopisnik lista The Friend u Blumfontejnu, koji je uređivao lord Roberts za britanske trupe. [28] Vrhunac karijere Nakon smrti svoje ćerke Džozefine 1899. godine, Kipling se koncentrisao na sakupljanje materijala za ono što će postati Just So Stories for Little Children. To delo je objavljen 1902. godine nakon što je Kim prvi put izdat. [29] Američki književni naučnik Dejvid Skot tvrdi da Kim pobija tvrdnju Edvarda Seda o Kiplingu kao promoteru orijentalizma pošto je Kipling — koji je bio duboko zainteresovan za budizam — predstavio tibetanski budizam u poprilično sažaljivom svetlu, a pogledi na roman čini se da reflektuju budističko razumevanje Univerzuma. [30] Kipling je bio uvređen zbog govora nemačkog cara Vilhelma II 1900. godine u kojem poziva nemačke trupe da se upute u Kinu kako bi ugušili Bokserski ustanak i da se ponašaju kao `Huni` te da ne uzimaju zarobljenike. [31] U svojoj pesmi iz 1902. godine The Rowers, Kipling je napao Kajzera kao pretnju Britaniji i prvi put iskoristio pojam `Hun` kao anti-nemačku uvredu, koristeći Vilhelmove reči, kao i dela nemačkih trupa u Kini, kako bi Nemce predstavio kao varvare.[31] U intervjuu francuskom listu Le Figaro Kipling koji je bio frankofil, Nemačku je nazvao pretnjom i pozvao na anglosko-francuski savez da je zaustavi.[31] U prvoj deceniji 20. veka Kipling se nalazio na vrhuncu popularnosti. Godine 1906. napisao je pesmu Land of our Birth, We Pledge to Thee. Kipling je napisao dve kratke priče o naučnoj fantastici, Noćnom poštom (1905) i As Easy As A. B. C (1912), obe se dešavaju u 21. veku u Kiplingovom Aerial Board of Control univerzumu. Ovo se smatralo modernom teškom naučnom fantastikom, [32] i po prvi put je predstavilo književnu tehniku poznatu kao indirektna ekspozicija, koja će kasnije postati jedna od glavnih obeležja pisca naučne fantastike Roberta Hajnlajna [29]. Ovu tehniku je Kipling pokupio u Indiji, i iskoristio ju je dok je pisao Knjigu o džungli kako bi rešio problem engleske čitalačke publike koja nije razumevala mnogo o indijskom društvu. Godine 1907. dobio je Nobelovu nagradu za književnost nakon što ga je te godine nominovao Čarls Oman, profesor na Okfordskom univerzitetu.[33] Nobelova nagrada je osnovana 1901. godine, a Kipling je bio prvi dobitnik koji je pisao na engleskom jeziku. Nakon toga je usledilo izdanje dve povezane zbirke poezije i priča: Puck of Pook`s Hill (1906), i Rewards and Fairies (1910). U potonjem se nalazila pesma Ako. U istraživanju Bi-Bi-Si-ja iz 1995. godine, izglasana je za najomiljeniju pesmu Velike Britanije. Njeno pozivanje na samokontrolu i stoicizam je ono što je čini nesumnjivo najpoznatijom Kiplingovom pesmom. [34] Slobodno zidarstvo Prema engleskom časopisu Masonic Illustrated, Kipling je postao slobodni mason negde oko 1885. godine, što je pre uobičajene minimalne 21 godine. [35] Iniciran je u Lahoru. Prvi svetski rat Na početku Prvog svetskog rata, Kipling je, kao i mnogi drugi pisci, pisao pamflete i pesme koje su sa entuzijazmom podržavale ratne ciljeve Ujedinjenog Kraljevstva o obnavljanju Belgije nakon što je to kraljevstvo okupirala Nemačka, zajedno sa još uopštenijim izjavama da se Britanija zalaže za pravedan cilj. Britanska vlada je u septembru 1914. godine pitala Kiplinga da piše propagandni program, ponudu koju je on odmah prihvatio.[36] Kiplingovi pamfleti i priče su bili veoma popularni kod Britanaca tokom rata, a njegove glavne teme bile su hvaljenje britanske vojske nazivajući je pravim mestom za junake, zatim nemački zločini nad belgijskim civilima i priče o tome kako su žene mučene strahotama rata, ali ipak opstaju i trijumfuju uprkos svim patnjama. [36] Nakon Prvog svetskog rata Delimično kao odgovor na smrt svog 18-ogodišnjeg sina Džona koji je poginuo u Prvom svetskom ratu u septembru 1915. godine, Kipling se pridružio Komisiji za ratne grobnice, koja je odgovorna za britanske ratne grobnice napravljene kao vrtovi, a koje se mogu i danas naći kod Zapadnog fronta, kao i za sve druge lokacije širom sveta gde su trupe Britanske imperije pokopane. Kiplingova dirljiva kratka priča Baštovan prikazuje posete ratnim grobljima, a pesma The King`s Pilgrimage (1922) prikazuje putovanje na koje je pošao kralj Džordž V pri kojem je obišao groblja i spomenike u izgradnji Komisije za ratne grobnice . Nakon rata Kipling je bio skeptičan u vezi sa Četrnaest tačaka i Društvom naroda, ali se nadao da će SAD napustiti izolacionizam i da će posleratni svet biti dominiran anglosko-francusko-američkim savezom.[37] Kipling se nadao da će Sjedinjene Države preuzeti mandat Društva naroda za Jermeniju kao najbolji način sprečavanja izolacionizma i da će Teodor Ruzvelt, kojem se Kipling divio, još jednom postati predsednik. [37] Kipling je bio ožalošćen Ruzveltovom smrću 1919. godine, verujući da je njegov prijatelj bio jedini američki političar sposoban da Sjedinjene Države drži u `igri` svetske politike.[38] Kipling je bio veoma neprijateljski nastrojen prema komunizmu. U pesmi iz 1918. godine, Kipling je napisao da su sve što je bilo dobro u Rusiji uništili boljševici.[39] Godine 1920. Kipling je osnovao Ligu Slobode [40] zajedno sa Hagardom i Lordom Sidnamom. Ovaj kratkoročni projekat se fokusirao na promovisanje klasičnih liberalnih ideala kao odgovor na rastuću moć komunističkih tendencija unutar Velike Britanije ili, kako je Kipling rekao, `da se suprotstavi napretku boljševizma`.[41][42] Godine 1922, Kipling je postao i rektor Univerziteta u San Endruzu u Škotskoj, i na toj poziciji je ostao tri godine. Mnoga starija izdanja Kiplingovih knjiga imaju svastiku odštampanu na svojim koricama, vezanu za sliku slona koja nosi cvet lotosa, što odražava uticaj indijske kulture. Kiplingova upotreba svastike bila je zasnovana na indijskom simbolu sunca koja je predstavljao sreću i sanskritsku reč koja označava `srećno` ili `dobrobit`. [43] On je koristio simbol svastike okrenute u obe strane, i nadesno i nalevo, i u to vreme su je generalno koristili i drugi. [44][45] Kada su nacisti došli na vlast i uzurpipli svastiku, Kipling je naredio da ona ne sme više ne ukrašava njegove knjige. [43] Manje od godinu dana pre njegove smrti, Kipling je održao govor 6. maja 1935. upozoravajući na opasnost koju je nacistička Nemačka predstavljala za Britaniju. [46] Kipling je napisao prvu Kraljevsku božićnu poruku, koju je pročitao preko Bi-Bi-Si-jevog Imperijskog Servisa kralj Džordž V 1932. godine. [47][48] Smrt i zaostavština Kipling je nastavio da piše sve do početka 1930-ih, ali sporijim tempom i sa mnogo manje uspeha nego ranije. U noći 12. januara 1936, Kipling je pretrpeo krvarenje u tankom crevu. Operisan je, ali je umro za manje od nedelju dana kasnije 18. januara 1936. godine, u 70-toj godini usled pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu.[49][50] Na sahrani je mermerni kovčeg prekriven zastavom Velike Britanije između ostalih nosio i Kiplingov rođak, premijer Velike Britanije, Stenli Boldvin. [51] Kipling je kremiran u krematorijumu Golders Grin, na severozapadu Londona, a njegov pepeo je pokopan u Poetskom uglu, u Vestminsterskoj opatiji, pored grobnica Čarlsa Dikensa i Tomasa Hardija.[51] Uticao je na mnoge pisce kao što su Pol Anderson, Horhe Luis Borhes, Randal Džarel, T. S. Eliot i druge. Mnogi filmovi su napravljeni na temu po delu Knjiga o džungli, kao i poznati crtani film u Volt Dizni produkciji