ZA UBISTVO JE POTREBNO DVOJE 1 i 2 Najbolje svetske krimi price Priredio Zoran Glušcevic Izdavac: Prosveta, Beograd Godina izdanja: 1988 Format: 20 X 12 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana knjiga 1: 488 Broj strana knjiga 2: 489 - 1056 Krimi prica je najprivlacniji književni žanr bez koga se više ne može zamisliti savremena književnost u svetu. Ona obogacuje ljudski duh zadovoljavajuci našu iskonsku žudnju za avanturom, izazovom, radoznalošcu, saznanjem, pravdom, romantikom, mitom, idealom, uzbudljivošcu, zapletom, neizvesnošcu, tajanstvom, jezom, neizrecivim doživljajem - sve u isti mah. U ovom izboru od 44 price, od kojih nujedna nije ranije objavljena na našem jeziku, zastupljeno je 38 najboljih krimi-pisaca sveta. Dok citate njihove price, pridružite se najvecem broju citalaca koje je ikada okupio jedan književni rod i otkrvate duhovna bogastva i njiževne lepote koje vam dosad nisu bile poznate. Ove price vezuju vašu pažnju i drže vas u napetosti do posledne procitane stranice. Sadržaj knjiga 1: Predgovor - Zoran Glušcevic......7 Artur Konan Dojl - ÐAVOLJE STOPALO....45 Artur Konan Dojl - NOVE KATAKOMBE....79 Enist Brama Smit - DIONISIJEV NOVCIC....95 Gilbert Kit Cesterston - POGREŠAN OBLIK....115 Somerset Mom - PRE PRIJEMA......137 Žak Futrel - SABLASNI AUTOMOBIL.....167 Henri Kristofer Bejli - SLUCAJ SPALJENOG LEŠA....185 Lord Danseni - UKRŠTENE RECI......223 Tomas Berk - RUKE GOSPODINA OTERMOLA......235 Reks Staut - PAS NA PLOCNIKU.....257 Agata Kristi - SLAVUJEV DOM.....311 Doroti Li Sejers - VAŽNO JE UMETI......339 Milvord Kenedi - UZALUDNO UBISTVO....357 Oldos Haksli - ÐOKONDIN OSMEH.....375 Vilijam Fokner - DIM.....409 Lusi Beatrice Melson - (ENTONI GILBERT) NE VEŠA SE DVAPUT....441 Horhe Luis Borhes - DVANAEST FIGURA SVETA.....469 Sadržaj knjiga 2: Horhe Luis Borhes: Tai Anovo produženo traganje. Siril Besi: Sestra Besi. Siril Her: Za ubistvo je potrebno dvoje. Žorž Simenon: Covek na ulici, Svedocenje decaka iz crkve. Grejem Grin: Soba u suterenu. Eleri Kvin: Slucaj bradate žene. Džon Dikson Kar: Gospodin iz Pariza. Heri Kemelman: Šetnja od devet milja. Patrik Kventin: Sedmo nebo. Majkl Gilbert: Milo za drago. Jirži Marek: Otisak prsta. Ruald Dal:Žrtveno jagnje, Gazdarica. Barbara Gordon: Haron iz Brezovice. Filis Doroti Džejms: Žrtva. Hajserg Martin: Dobri noževi dugo ostaju oštri. Fridrih Direnmant: Nazgoda. Edmund Krispin i Džefri Buš: Ko je ubio Bejkera? Klareta Cerio: Prokletstvo rdavog dela. Andre-Pol Dišato: Bulevar macaka. Renato Olivieri: Pansio dobre nade. Marek Hlasko: Begunac. Vladimir Kajak. Brigita. Žan Mazaren: Posrednik. Vitorio Kurton: Osveta u provinciji. Zoran Glušcevic roden je 1926. godine u Užickoj Požegi. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na katedri za germanistiku. Posebno se bavio izucavanjem nemacke književnosti, a bio je veoma cenjen kao književni kriticar. Osim eseja pisao je drame za radio i televiziju. Autor je tridesetak knjiga medu kojima se izdvajaju: Putevi humaniteta I i II (Oktobarska nagrada 1966. godine), Perom u raboš, Studija o Kafki, Alfa i omega, Književnost i rituali, Okultna moc, Sava Rakocevic, Antologija krimi price, i Život u ružicastom – antologija svakodnevnog kica. Njegovo poslednje delo Mefisto i on objavila je Prosveta 2005. godine. Važio je za najboljeg domaceg poznavaoca opusa Hermana Hesea i bio priredivac njegovih sabranih dela koje je objavilo Slovo ljubve. Kao urednik u nekoliko izdavackih kuca priredio je mnoge naslove, medu kojima i sabrana dela Isidore Sekulic. Svojevremeno je bio urednik `Književnih novina`. U ovom casopisu 1969. godine objavio je clanak kojim osuduje ulazak vojnih trupa SSSR u Cehoslovacku, zbog cega je osuden na šest meseci zatvora. U svojim knjigama bavio se i aktuelnom politickom situacijom, pa su dela Kosovo i nikad kraj, Ratne igre oko Kosova, F-117 ili sunovrat NATO strategije posvecena kritici medunarodne politike prema Kosovu i SCG. ***Ocuvano***

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zdenko Lešić (2. januar 1934-18. maj 2018) bio je kritičar, esejist, prozajist. Diplomirao (1957) i doktorirao (1965), tezom o književnom djelu I. G. Kovačića, na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na kojem je bio profesor teorije književnosti do penzionisanja 2004. Redovni je član Akademije nauka i umjetnosti BiH od 2002. Njegov se naučni interes kretao od problema jezika u književnosti, teorije književne povijesti do teorije drame i književnosti avangarde. Pisao je i o hrvatskom pjesništvu, posebno o A. B. Šimiću, M. Krleži, T. Ujeviću i I. G. Kovačiću. Prevodio je s engleskoga za pozorište, a u novije doba i s korejskog jezika.[1] Biografija Zdenko Lešić rođen je 1934. na otoku Ugljanu kraj Zadra. Djetinstvo je proveo na dalmatinskim otocima (Ugljan, Brač, Vis). Godine 1940. s roditeljima je došao u Sarajevo gdje je završio osnovnu, učiteljsku i višu pedagošku školu. Od 1952. do 1954. radio je kao nastavnik u osnovnoj školi u Kreševu. Filozofski fakultet (Odsjek za historiju jugoslavenskih književnosti) završio je 1957. i bio odmah izabran za asistenta na predmetu Teorija književnosti. Godine 1965. odbranio je doktorsku disertaciju pod naslovom Književno djelo Ivana Gorana Kovačića. Iste godine izabran je za docenta na predmetu Teorija književnosti. Godine 1971. izabran je za vanrednog, a 1977. za redovnog profesora Filozofskog fakuleta Sarajevo. U međuvremenu je kao nastavnik gostovao u Školi za istočnoevropske i slavenske studije Londonskog Univerziteta (1967–1969), na Columbia University u New Yorku (1974) te na Indiana University Bloomington, SAD (1987–1988). Nakon dvije godine provedene u opkoljenom Sarajevu, krajem 1993. po pozivu Britanskog Savjeta prihvatio je da radi kao profesor na Londonskom Univerzitetu. U Londonu je ostao dvije godine, a zatim je odtišao u Seul (1996–1999.) na Korejski univerzitet za strane studije gdje je ostao tri godine. Godine 1999. vratio se u Sarajevo i bio ponovno izabran za redovnog profesora na predmetu Teorija književnosti na Filozofskom fakultetu. Penzionisan je 1. januara 2004. godine.[2] Lešićev naučni rad obuhvata široku oblast teorije književnosti i metodologije proučavanja književnosti (Jezik i književno djelo 1971, Moderna tumačenja književnosti, 1981; Književnost i njena istorija, 1985, Nova čitanja, 2003, Novi istoricizam i kulturni materijalizam 2003, Teorija književnosti, Sarajevo 2006, Beograd 2008; Suvremena tumačenja književnosti, 2007). Posebno je značajan njegov trotomni prikaz historije dramskih teorija pod naslovom Teorija drame kroz stoljeća (tom I 1977, tom II 1979; tom III 1990). Kao književni historičar bavio se raznim pojavama u južnoslovenskim književnostima, od književnog djela Ivana Gorana Kovačića (Polja svjetla i tamna, 1971), preko poezije najznačajnih srpskih i hrvatskih pjesnika iz 20-tih godina XX stoljeća (Klasici avangarde), do pripovijedne književnosti u Bosni i Hercegovini (Pripovjedači, 1988, Pripovjedačka Bosna, u dva toma, 1990). Lešić je autor 15 knjiga (od kojih su neke višetomne, a neke su doživjele više izdanja) te stotinjak naučnih i stručnih radova, objavljenih u različitim domaćim i stranim časopisima i zbornicima. Autor je i dva romana (Sarajevski tabloid, Split 2001; Knjiga o Tari, Sarajevo 2004; Novi Sad 2009). Objavio je i više prijevoda s engleskog jezika. Uz svoju naučnu, vršio je i neke društvene dužnosti, za što je odlikovan Ordenom zasluga za narod sa srebrenim zracima, a dobitnik je i Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva te nagrade “Veselin Masleša” za naučni rad. Bio je član Savjeta Međunarodnog udruženja prevodilaca te osnivač i predsjednik PEN Centra BIH. Za dopisnog člana ANUBiH izabran 1987, a za redovnog člana 2002. godine. Lešić je preminuo 18. maja 2018. u Sarajevu, gdje je i sahranjen na gradskom groblju Bare.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nekoliko mesta ima podvucenih recenica obicnom olovkom, nista strasno! Sve ostalo uredno! „Monah Maksimus Planudes, koji je u XlV veku objavljivao bajke što su kolale pod Ezopovim imenom, kaže da je Ezopovo lice bilo monstruozno ružno, tako deformisano da se čak nije moglo razaznati. Sam Ezop ne bi mogao pronaći bolju bajku o bajci: jer, istine bajke proizilaze iz unakaženja. Time dolazimo do Kafke. Izgled Kafkinog sveta izgleda pomeren. No Kafka pomera prividno normalni izgled našeg suludog sveta da bi nam pokazao kako je sulud. Ali, on s ovim suludim izgledom postupa ujedno kao s nečim potpuno normalnim i time opisuje baš tu suludu činjenicu, da suludi svet važi kao normalan.“ Günther Anders (rođen Günther Siegmund Stern, 12. srpnja 1902. - 17. prosinca 1992.) bio je njemački filozof, novinar, esejist i pjesnik. Obučen u fenomenološkoj tradiciji, razvio je filozofsku antropologiju za doba tehnologije, fokusirajući se na teme kao što su učinci masovnih medija na naše emocionalno i etičko postojanje, nelogičnost religije, nuklearna prijetnja, Šoa i pitanje biti filozof. 1992. godine, neposredno prije smrti, Günther Anders dobio je nagradu Sigmund Freud. U vrijeme njegova rođenja, njegov rodni Breslau (danas Wrocław u Poljskoj) postao je šesti po veličini grad u Njemačkom Carstvu, sa židovskom populacijom od oko 20.000, što je pet posto stanovništva grada.[2] Bio je sin utemeljitelja dječje razvojne psihologije Clare i Williama Sterna, kao i bratić Waltera Benjamina. Anders je bio oženjen tri puta, s njemačkom filozofkinjom i politologinjom Hannah Arendt od 1929. do 1937., s austrijskom spisateljicom Elisabeth Freundlich od 1945. do 1955. i s američkom pijanisticom Charlotte Lois Zelka 1957. Zelka je rođena u Kaliforniji, do 19. Europi dva desetljeća, a umro je od raka pluća 2001. godine.[3][4] Godine 1923. Anders je stekao doktorat iz filozofije; Edmund Husserl bio mu je savjetnik za disertaciju. Andersova sestra Hilde Stern svojedobno je bila udana za njemačkog filozofa Rudolfa Schottlaendera, koji je također bio Husserlov učenik. Međutim, Andersov vlastiti otac bio je vjerojatno najznačajniji intelektualni utjecaj u njegovom životu. Dok je radio kao novinar u Berlinu, urednik nije želio u svom listu toliko tekstova koji zvuče židovski, pa je Stern odabrao ime `Anders` (što znači drugo ili drugačije). Koristio je taj nom-de-plume do kraja života. Kasnih 1920-ih Anders je studirao kod filozofa Martina Heideggera u Freiburgu. Oženio je kolegicu Heideggerovu studenticu Hannah Arendt, koja je bila u aferi s njihovim zajedničkim mentorom. Anders je pobjegao iz nacističke Njemačke 1933., prvo u Francusku (gdje su se on i Arendt sporazumno razveli 1937.), a kasnije u Sjedinjene Države. Anders se vratio u Europu 1950. sa svojom drugom suprugom Elisabeth Freundlich (1906. – 2001.), koju je upoznao u New Yorku, kako bi živio u njezinom rodnom Beču.[5] Tamo je Anders napisao svoje glavno filozofsko djelo, čiji se naslov prevodi kao Zastarjelost čovječanstva (1956.), postao je vodeća figura u antinuklearnom pokretu i objavio brojne eseje i proširene verzije svojih dnevnika, uključujući jednu o putovanju u Breslau i Auschwitz sa suprugom. Andersove radove drži Sveučilište u Beču, a njegov književni izvršitelj je bivši urednik FORVM-a Gerhard Oberschlick. Günther Anders bio je član Frankfurtske škole, iz koje je proizašla struja mišljenja, koja se često smatra utemeljiteljima ili paradigmatikom društvene filozofije ili kritičke teorije. Anders je bio ateist.[6][7] Raditi Günther Anders bio je rani kritičar uloge tehnologije u modernom životu iu tom kontekstu bio je žestoki kritičar uloge televizije. Njegov esej `Fantomski svijet TV-a`, napisan kasnih 1950-ih, objavljen je u izdanju utjecajne antologije Mass Culture Bernarda Rosenberga i Davida Manninga Whitea kao `Fantomski svijet televizije`. U njemu opisuje kako televizijsko iskustvo zamjenjuje slike iskustvom, vodeći ljude da izbjegavaju iskustva iz prve ruke u svijetu i umjesto toga postanu `voajeri`, njegova dominantna metafora u ovom eseju usredotočuje se na to kako se televizija ubacuje između članova obitelji `na večeri stol.` Vidi `Die Welt als Phantom und Matrize. Philosophische Betrachtungen über Rundfunk und Fernsehen` (Svijet kao fantom i matrica. Filozofska opažanja na radiju i televiziji) (1956.)...

Opis proizvoda Kako su dani u sedmici dobili nazive i kome su posvećeni. Nedelja u hrišćanskoj tradiciji prvi dan sedmice i znači neradan dan, dan kada se ne radi, ne dela. Sedmodnevni period nazivao se „sedmicom“, a samu nedelju su nazvali danom odmora, „nedelanja“. Dani koji slede posle dana odmora, dobili su svoja imena po redosledu: prvi posle nedelje – ponedeljak, drugi – utorak, sreda, je sredina nedelje, četvrti – četvrtak, peti, petak. Odakle potiču imena dana kod Slovena i zašto ih današnja nedelja ima baš sedam? Slovenska sedmica ima dugu istoriju i tradiciju. Zanimljivo je da svi slovenski narodi za sedmi dan, tj. nedelju, koriste reč istog porekla, a jedino je Rusi zovu voskresenije. Od davnina je kod Rusa ime „nedelja“ označavalo sedmicu (sedam dana), a nedeljni dan nastao od „ne-radni“,“ne-delatni“ je sedmi, slobodni dan. Takođe je verovatno da se staroslovenska „nedelja“ prvobitno sastojala od pet dana, dok je sedmodnevna ustanovljena kasnije. Kod hrišćana odgovore na ova pitanja daje Stari zavet, odakle postaje jasno da je vreme sedmodnevne strukture ustanovio Bog. Kao što je poznato, prema biblijskom predanju: prvi dan stvaranja stvorena je svetlost u drugom – voda i nebeski svod, trećeg zemlja, mora i biljni svet, u četvrtom svetlo i zvezde, u petom životinjski svet, šestog je stvoren čovek i naređeno mu je da se razmnožava, sedmi dan je posvećen odmoru. U drevnoj Rusiji, bio je poznat pojam o vremenu u nedeljama, po sedam dana u svakoj. Otuda je starorusko ime „nedelje“ sedmica. Za razliku od mnogih drevnih kalendara, u kojima su dani u nedelji imenovani imenama planeta posvećenih antičkim bogovima, to drevnoruski dani sedmice odražavaju njihov redni položaj u odnosu na „nedelje“, pa je tako nazvana „nedelja“ (od „ne delati“, ne raditi, i bio dan odmora).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Čarls Džon Hafem Dikens (engl. Charles John Huffam Dickens; Lendport, 7. februar 1812 — Hajam, 9. jun 1870) je bio najznačajniji engleski romanopisac XIX veka. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma.[1] Dikens se danas smatra osnivačem socijalnog romana, a možda je njegova najveća zasluga što je malograđansku publiku pridobio za literaturu. Takođe je najpoznatiji pripovedač viktorijanskog vremena.[2][3] Dok je bio djete njegova porodica je često menjala mesto boravka u potrazi za poslom. Na kratko se školovao u privatnoj školi. Nakon što mu je otac uhapšen zbog nevraćanja dugova, Čarls 10 sati dnevno radi u fabrici paste za cipele. Kad je odrastao počeo je da radi kao novinar. Napisao je više obimnih romana. O tome koliko je njegov rad bio popularan u njegovo vreme govori to da se sva njegova dela, od prvog objavljivanja, stalno nadoštampavaju.[4] Novela Oliver Tvist je najpoznatije Dikensovo delo. Iako govori o jako ozbiljnoj temi, Oliver Tvist je pun sarkazma i crnog humora. Dikens je za svoje najbolje delo smatrao Dejvida Koperfilda,[5] roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata. Zagonetnost i tajanstvenost fabula njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma.[6] Dikens je slikar engleskog srednjeg i nižeg građanskog staleža i osnivač socijalnog romana. Njegova dela odražavaju sklonost humoru i satiri, ali i primesa romantičnog i sentimentalnog Rođen je 7. februara 1812. u Landportu, Portsi, kao drugo od osmoro dece Džona i Elizabet Dikens. Otac mu je bio činovnik. Ubrzo nakon Čarlsovog rođenja porodica se seli u Norfolk Strit, Blumsberi, te kada mu je bilo četiri godine u Čatam,[9] pa u Kent, gde je boravio sve do uzrasta od 11 godina. Puno vremena je provodio napolju, ali je i vrlo rado čitao, naročito romane Tobajas Smoleta i Henrija Fildinga.[10] Kratko vreme u kome je otac radio kao činovnik u mornaričkoj postaji za plate (engl. `Navy Pay Office`),[11] školovao se u privatnim školama. Njegovo školovanje u privatnim školama naglo je prekinuto, zbog finansijskih problema u porodici, zbog kojih se porodica preselila iz Kenta u Kamden Taun u Londonu 1822. godine. Sklon životu iznad svojih mogućnosti Xon Dikens je zatvoren zbog dugova u Sautvarku u Londonu 1824.[12] Ubrzo su s njime zatvorena njegova supruga i najmlađa deca, kao što je bio običaj u to vreme.[13] Čarls tada star 12 godina dodeljen je porodičnoj prijateljici Elizabeti Rojlans u Kamden Taunu.[14] Kasnije je stanovao na tavanu kuće agenta za insolvenciju Arčibald Rasela.[15] Obe su mu kasnije poslužili kao obrasci za likove.[16][12] Nedelje je sa sestrom Francis, kada je bila slobodna od obaveza na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, provodio u zatvoru Maršalsi.[17] Da bi platio svoj smeštaj i pomogao porodici bio je primoran napustiti školu i da radi po 10 sati na dan u fabrici lepeći nalepnice na posude crnila za cipele, za 6 šilinga nedeljno. Teški, a često i okrutni radni uslovi ostavili su trajan trag na Dikensa, što je kasnije uticalo na njegove romane i eseje, te postalo osnova za njegov interes u socioekonomsku reformu i uslove rada. Nakon nekoliko meseci u zatvoru Maršalsi, preminula je Elizabeta Dikens, baka Džona Dikensa po ocu i ostavila mu imetak od 450 £. Zbog preuzimanja Džon je pušten iz zatvora. Podmiriviši svoja dugovanja, porodica Dikens je napustila zatvor.[18] Iako je Čarls počeo da pohađa školu Wеллингтон Хоусе Ацадемy u severnom Londonu, majka ga nije odmah izvukla iz fabrike.[19] Taj događaj razvio je kod Dikensa osećaj da bi očevi morali da vladaju porodicom, dok bi majke svoj deo uticaja trebalo da zadrže unutar doma. Odbijanje njegovog zahteva da se vrati iz fabrike bio je značajan faktor u njegovom odnosu prema ženama.[20] Pravednički gnev prema situaciji i uslovima u kojima je radna klasa ljudi živela postala je glavna tema njegovih dela. Radio je u pravnoj kancelariji advokata Elisa i Blekmora, kao mlađi činovnik od maja 1827. do novembraa 1828. Tada je napustio kancelariju i postao novinar. Dalji rođak Tomas Čarlton, bio je izveštač na sudu engl. „Doctors` Commons“ (građanski sud), te je Dikens s njim delio mesto, te pisao četiri godine izveštaje sa sud. Ova iskustva preneo je u svoja dela (romani „Nicholas Nickleby“, „Dombey and Son“, te posebno „Bleak House“), te u njima prikazao makinacije i birokraciju pravnog sistema širem broju ljudi, te preneo svoje stavove o teškom teretu koji čeka siromašne ljude ako su primorani da idu na sud. Godine 1830, Dikens je upoznao svoju prvu ljubav, Mariju Bidnel, za koju se smatra da je bila model za lik Dore u romanu „David Koperfild“. Marijini roditelji nisu odobrili udvaranje, te su Mariju poslali na školovanje u Pariz što je prekinulo vezu.[21] Novinarstvo i rani romani Godine 1832, s uzrastom od 20 godina, Dikens je bio energetičan, pun dobrog humora, uživao u poplarnim zabavama, bez jasne vizije šta želi da postane. Znao da želi da bude slavan. Privlačilo ga je pozorište, te je uspio da dobije audiciju u Kovent Gardenu, za koju se je dobro pripremio, ali ju je propustio zbog prehlade, čime su prekinute aspiracije o karijeri na pozornici. Godinu dana kasnije predao je svoju prvu priču „A Dinner at Poplar Walk“ u londonski časopis „Monthly Magazine“. Stanovao je u iznajmljenoj sobi u prenoćištu „Furnival`s Inn“, postao je novinar koji prati politiku, izveštavajući sa parlamentarnih rasprava i putujući Britanijom prateći izborne kampanje za novine „Morning Chronicle“. Njegovo novinarstvo u obliku crtica u časopisima, oblikovalo je u njegovu prvu zbirku dela engl. Sketches by Boz 1836. (Boz je bio njegov porodični nadimak koji je koristio kao pseudonim). Dikens je navodno pseudonim preuzeo od nadimka Mozes koji je on dao najmlađem bratu Augustusu Dikensu, prema liku iz dela Olivera Goldsmita engl. The Vicar of Wakefield. Kada je neko prehlađen htio da izgovori Mozes izgovorio bi Bozes, što je kasnije skraćeno u `Boz`. Naime Dikens je korišteno u to vreme u smislu engl. What the Dickens! u kojem Dikens zamenjuje reč „devil“, što bi se moglo prevesti na kao `Kog đavola!` (prvi je to koristio Šakespir u komediji „Vesele žene vindsorske“). Koristilo se i u frazi engl. to play the Dickens` (kao „uzrokovati haos/napakostiti“). Časopisima je pisao i uređivao ih do kraja života. Nakon uspjeha skica izdavači „Chapman and Hall“ ponudili su Dikensu da piše tekst uz ilustracije Roberta Sejmoura u mesečnom časopisu. Nakon drugog izdanja Sejmour je izvršio samoubistvo, te je Dikens zaposlio Hablot Najt Brauna da radi ilustracije. Iz te saradnje nastao je roman „The Pickwick Papers“ koji se izdavao u nekoliko poglavlja mesečno, te je u zadnjem nastavku prodan u 40000 kopija. U novembru 1836. Dikens je prihvatio radno mesto urednika u „Bentley`s Miscellany“, na kome je ostao tri godine dok se nije posvađao sa vlasnikom. Godine 1836. kada je izdao zadnji nastavak Pikvika počeo je da radi delove Oliver Tvista, uz sav posao u Bentliju koji je obuhvatao pisanje četiri predstave i nadgledanje njihove produkcije. Oliver Tvist, objavljen 1838. postao je jedna od bolje poznatih Dikensovih priča, koje je uspešno adaptirana za pozorište, te je bila prvi viktorijanski roman u kojem je dete bilo glavni lik. Dana 2. aprila 1836. oženio je Katarinu Tomson Hogart (1816–1879), kćerku Džordža Hogarta, urednika „Evening Chronicle“. Nakon kratkog medenog meseca u Čoku, Kent, vratili su se u Furnivalovu gostionicu. U januaru 1837. dobio je prvo od desetero dece, sina Čarlija, a nekoliko meseci kasnije porodica se smestila u Blumsberiju, na adresi 48 Doughty Street, London (Čarls je imao trogodišnji najam za 80 £ godišnje, od 25. marta 1837. do decembra 1839). Dikensov mlađi brat Frederik i Katarinina 17-godišnja sestra Mari doselili su s njima. Dikens se vrlo vezao uz Mary, koja je preminula u njegovom naručju nakon kratke bolesti 1837. Dikens je Mari idealizirao, te se smatra da su prema njoj stvoreni kasniji opisi likova Rose Maylie, Little Nell i Florence Dombey. Njegova tuga je bila tolika velika da je zakasnio sa pisanjem junskog odlomaka u Pickwick Papers i morao je da otkaže nastavke Oliver Tvista za taj mesec. U isto vreme se je nastavio njegov uspeh sa delima „Nicholas Nickleby“ (1838–39), „The Old Curiosity Shop“ i „Barnaby Rudge: A Tale of the Riots of `Eighty“ kao deo „Master Humphrey`s Clock“ serije (1840–41) - koji su se izdavali u nastavcima, a kasnije su izdani kao knjige. Prva poseta SAD Godine 1840. sa suprugom je prvi put posetio SAD i Kanadu. U to vreme još jedna mlađa sestra njegove supruge Katarina, Džeordžina Hogart, uselila se kako bi se brinula o mladoj porodici dok su roditelji bili na putu. Sa njima je ostala sve do Dikensove smrti. Svoja zapažanja i utiske zabeležio je u putopisu engl. American Notes for General Circulation. U delu je u nekoliko navrata oštro osudio robovlasništvo, koje je i ranije napao u delu „The Pickwick Papers“. U Njujorku se zadržao mesec dana, te je držao brojna predavanja. Često je postavljao i pitanje međunarodnog prava o autorstvu zbog svojih dela koja su objavljivana u američkim novinama. Po povratku u Englesku počeo je raditi na svojim božićnim pričama (1843. napisao je „A Christmas Carol“, 1844. „The Chimes“, a 1845. „The Cricket on the Hearth“). Nakon što je kratko živeo u Italiji (1844), putovao je u Švajcarsku (1846) gde počeo da radi na delu „Dombey and Son“ (1846–48).[11] To delo i „Dejvid Koperfild“ (1849–50) učinili su značajan umetički bileg u Dikensovoj karijeri i njegovi romani postali su ozbiljniji u temi i brižnije planirani od ranijih dela. Čovekoljublje U maju 1846. Angela Bardet Kots, nasledinica bogatstva bankarske porodice Kuts, predložila je Dikensu izgradnju prihvatlišta za „posrnule žene“ (prostitutke) iz radne klase. Iako je prvotno odbio, Dikens je osnovao utočište „Urania Cottage“ kojim je upravljao deset godina. Srednje godine U novembru 1851. Dikens se preselio u engl. Tavistock House, gde je napisao „Bleak House“ (1852–53), „Hard Times“ (1854) i „Little Dorrit“ (1857). U novom domu zabavljao se amaterskim pozorištem. Godine 1856. njegova primanja od pisanja bila su dovoljna da kupi Gad`s Hill Place u Highamu, Kent, gde je kao dete često prolazio i sanjao da će jednom živeti na takvom mestu. Neki događaji iz Šekspirovog „Henrija IV“, prvog dela, odvijala su se na tome mestu što je Dikensa takođe veselilo. Godine 1857. Dikens je iznajmio profesionalne glumice za predstavu „The Frozen Deep“ koju je napisao njegov štićenik Vilki Kolins. Dikens se zaljubio u jednu od njih. Ljubav prema Elen Ternan trajala je do kraja života. Dikens je bio star 45 godina, dok je Ternan imala 18 kada se je Dikens 1858. odlučio da se odvoji od supruge, što je po tadašnjim viktorijanskim konvencijama bilo vrlo neprimereno, dok je razvod bio nezamisliv. Kada je Katarina otišla iz doma povela je jedno dete, supruga ga nije više nikada videla, a decu je poverila sestri Džeordžini koje odlučila da ostane u Gad`s Hill Place. U to vreme iako se dvoumio da uzme učešća u javnim čitanjima, Dikensa su iz jedne bolnice (Great Ormond Street Hospital) zamolili da sujeluje u prikupljanju sredstava kako bi izvukao bolnicu iz financijske krize. Čarls Vest, Dikensov prijatelj koji je bio u upravnom odboru bolnice, zamolio ga je za pomoć, na što je Dikens pristao, te svojim javnim čitanjima prikupio dovoljna sredstva da osigura financijsku stabilnost bolnice za duže vreme. Tako je npr. samo 9. februara 1858. prikupio 3000 £. Nakon odvajanja od Katarine, Dikens je započeo niz vrlo popularnih turneja kroz Englesku, Škotsku i Irsku na kojima je čitao svoja dela, što je u sledećoj deceniji zaokupilo veći deo njegove energije, te je u to vreme napisao samo dva romana. Važnija dela „A Tale of Two Cities“ (1859) i „Velika očekivanja“ („Great Expectations“) bila su veliki uspeh. U to vreme bio je urednik, izdavač i autor u časopisima „Household Words“ (1850–1859) i „All the Year Round“ (1858–1870). U septembru 1860. u polju kod svoje kuće, Dikens je naložio veliku lomaču u koje je spalio većinu pisama, preživela su samo ona poslovne prirode. Kako je Elen Ternan takođe spalila sva Dikensova pisma trajanje i dubina njihove veze nije poznata. Tomas Rajt je tokom 1930-ih prisetio da je Ternan možda imala ljubavnu vezu sa Kanonom Benhamom, a da je par imao i sina koji je umro kao novorođenče, napomenula je Kate Peruđini, Dikensova kćerka, u razgovoru pred smrt 1929, koji je objavljen. Dokazi ne postoje. Na samrti Dikens je odredio isplatu anuiteta za Ternan koji ju je učinio financijski nezavisnom. U knjizi Klare Tomalin „The Invisible Woman“, navodi se da je Ternan tajno žvjela sa Dikensom barem 13 godina. Knjiga je kasnije pretvorena u predstavu „Little Nell“ autora Simona Greja. U to vreme Dikens je pokazivao pojačano zanimanje za paranormalno, te je postao jedan od prvih članova organizacije engl. The Ghost Club. Kasne godine Dana 9. juna 1865. na povratku iz Pariza sa Ternan, voz u kojem je Dikens putovao je učestvovao u saobraćajnoj nesreći. Prvih sedam vagona skliznulo je sa željeznog mosta koji je bio u popravci. Jedino je na koloseku ostao vagon prvog razreda u kojem je bio Dikens. Pre nego što su stigli spasioci, Dikens je pomagao unesrećenima sa vodoma i brendijem. Pre odlaska setio se rukopisa za nedovoršeno delo „Our Mutual Friend“ koje mu je ostalo u vagonu, te se vratio po njega. To iskustvo je kasnije iskoristio u kratkoj priči o duhovima „The Signal-Man“, u kojoj glavni lik predoseća vlastitu smrt u željezničkoj nesreći. Priča se bazira i na nekoliko pređašnjih željezničkih nesreća. Dikens je uspeo da izbegne da se pojavi pred istragom o nesreći, jer kako je putovao sa Ternana i njenom majkom, to saznanje bi izazvalo skandal. Iako nije zadobio nikakve ozlede, Dikens se nikada nije oporavio od traume željezničke nesreće. Njegov rad se sveo na završavanje započetog „Our Mutual Friend“ i započinjanje nikad završenog „The Mystery of Edwin Drood“. Druga poseta SAD Dana 9. novembra 1867. Dikens je iz Liverpula zaplovio na drugu američku turneju. Nakon što se iskrcao u Bostonu veći dio meseca posvetio je brojnim večerama sa prominentnim ličnostima kao što su npr. Ralf Valdo Emerson, Henri Vadsvort Longfelou i njegov američki izdavač Džejms Tomas Filds. U decembru su započela čitanja, trebalo je održati 76 nastupa uz zaradu od 19000 £, a trebalo je da traju do aprila 1868. Turneja je bila naporna, te iako bolestan, uspeo je da održi čitanja, a 23. aprila je isplovio na put kući. Oproštajna čitanja Između 1868. i 1869. Dikens je organizovao turneju „oproštajnih čitanja“ u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj. Uspeo je odraditi 75 od dogovorenih 100 čitanja. Zbog napada vrtoglavice i paralize, na savet lekara, turneju je otkazao 22. aprila 1869. Nakon što se dovoljno oporavio dogovorio je posljednji niz čitanja, kako bi nadoknadio sponzorima ono što su izgubili zbog prekida turneje. Zadnje čitanje u turneji bilo je u Londonu St. James`s Hall. Zadnji javni nastup mu je bio na banketu Kraljevske akademije uz prisutvu Prica i Princeze od Valsa, gde je odao počast pokojnom prijatelju, ilustratoru Danielu Maklisu. Smrt Dana 8. juna 1870. Dikens je u svome domu doživeo još jedan moždani udar, nakon celog dana rada na delu „Edvin Drud“. Nije se osvestio te je sledećeg dana 9. juna, tačno pet godina nakon željezničke nesreće preminuo. Suprotno željama nije sahranjen u jeftinom, skromnom, i strogo privatnom pogrebu u katedrali u Ročesteru, već u Vestminsterskoj opatiji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sadržaj: Zdenko Lešić: NOVI ISTORICIZAM Zdenko Lešić: KULTURNI MATERIJALIZAM [I] NOVI ISTORICIZAM Stiven Grinblat: Kolanje društvene energije Luis A. Montrouz: Poetika i politika kulture [II] KULTURNI MATERIJALIZAM Džonatan Dolimur: Šekspir, kulturni materijalizam i novi istoricizam Alan Sinfield: Kulturna baština i tržište, regulacija i desublimacija Ketrin Belzi: Konstruisanje subjekta dekonstruisanje teksta Navedena dela Podaci o autorima Literatura (za dalje čitanje) Zdenko Lešić (2. januar 1934-18. maj 2018) bio je kritičar, esejist, prozajist. Diplomirao (1957) i doktorirao (1965), tezom o književnom djelu I. G. Kovačića, na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na kojem je bio profesor teorije književnosti do penzionisanja 2004. Redovni je član Akademije nauka i umjetnosti BiH od 2002. Njegov se naučni interes kretao od problema jezika u književnosti, teorije književne povijesti do teorije drame i književnosti avangarde. Pisao je i o hrvatskom pjesništvu, posebno o A. B. Šimiću, M. Krleži, T. Ujeviću i I. G. Kovačiću. Prevodio je s engleskoga za pozorište, a u novije doba i s korejskog jezika.[1] Biografija Zdenko Lešić rođen je 1934. na otoku Ugljanu kraj Zadra. Djetinstvo je proveo na dalmatinskim otocima (Ugljan, Brač, Vis). Godine 1940. s roditeljima je došao u Sarajevo gdje je završio osnovnu, učiteljsku i višu pedagošku školu. Od 1952. do 1954. radio je kao nastavnik u osnovnoj školi u Kreševu. Filozofski fakultet (Odsjek za historiju jugoslavenskih književnosti) završio je 1957. i bio odmah izabran za asistenta na predmetu Teorija književnosti. Godine 1965. odbranio je doktorsku disertaciju pod naslovom Književno djelo Ivana Gorana Kovačića. Iste godine izabran je za docenta na predmetu Teorija književnosti. Godine 1971. izabran je za vanrednog, a 1977. za redovnog profesora Filozofskog fakuleta Sarajevo. U međuvremenu je kao nastavnik gostovao u Školi za istočnoevropske i slavenske studije Londonskog Univerziteta (1967–1969), na Columbia University u New Yorku (1974) te na Indiana University Bloomington, SAD (1987–1988). Nakon dvije godine provedene u opkoljenom Sarajevu, krajem 1993. po pozivu Britanskog Savjeta prihvatio je da radi kao profesor na Londonskom Univerzitetu. U Londonu je ostao dvije godine, a zatim je odtišao u Seul (1996–1999.) na Korejski univerzitet za strane studije gdje je ostao tri godine. Godine 1999. vratio se u Sarajevo i bio ponovno izabran za redovnog profesora na predmetu Teorija književnosti na Filozofskom fakultetu. Penzionisan je 1. januara 2004. godine.[2] Lešićev naučni rad obuhvata široku oblast teorije književnosti i metodologije proučavanja književnosti (Jezik i književno djelo 1971, Moderna tumačenja književnosti, 1981; Književnost i njena istorija, 1985, Nova čitanja, 2003, Novi istoricizam i kulturni materijalizam 2003, Teorija književnosti, Sarajevo 2006, Beograd 2008; Suvremena tumačenja književnosti, 2007). Posebno je značajan njegov trotomni prikaz historije dramskih teorija pod naslovom Teorija drame kroz stoljeća (tom I 1977, tom II 1979; tom III 1990). Kao književni historičar bavio se raznim pojavama u južnoslovenskim književnostima, od književnog djela Ivana Gorana Kovačića (Polja svjetla i tamna, 1971), preko poezije najznačajnih srpskih i hrvatskih pjesnika iz 20-tih godina XX stoljeća (Klasici avangarde), do pripovijedne književnosti u Bosni i Hercegovini (Pripovjedači, 1988, Pripovjedačka Bosna, u dva toma, 1990). Lešić je autor 15 knjiga (od kojih su neke višetomne, a neke su doživjele više izdanja) te stotinjak naučnih i stručnih radova, objavljenih u različitim domaćim i stranim časopisima i zbornicima. Autor je i dva romana (Sarajevski tabloid, Split 2001; Knjiga o Tari, Sarajevo 2004; Novi Sad 2009). Objavio je i više prijevoda s engleskog jezika. Uz svoju naučnu, vršio je i neke društvene dužnosti, za što je odlikovan Ordenom zasluga za narod sa srebrenim zracima, a dobitnik je i Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva te nagrade “Veselin Masleša” za naučni rad. Bio je član Savjeta Međunarodnog udruženja prevodilaca te osnivač i predsjednik PEN Centra BIH. Za dopisnog člana ANUBiH izabran 1987, a za redovnog člana 2002. godine. Lešić je preminuo 18. maja 2018. u Sarajevu, gdje je i sahranjen na gradskom groblju Bare.

Autor - osoba Grickat-Radulović, Irena, 1922-2009 = Grickat-Radulović, Irena, 1922-2009 Naslov Aktuelni jezički i tekstološki problemi u starim srpskim ćirilskim spomenicima / Irena Grickat Vrsta građe knjiga odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna biblioteka SR Srbije, 1972 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 124 str. ; 20 cm (Broš.) Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Srpski ćirilski spomenici Nekontrolisane predmetne odrednice semaziologija / semantičke stilske figure / akustičke stilske pojave Irena Grickat-Radulović (Beograd, 19. januar 1922 – Beograd, 7. april 2009) bila je akademik SANU za jezik i književnost i Matice srpske, a oblast rada bila je bila joj je srpska leksikografija, istorija srpskog jezika. Biografija Rođena je 19. januara 1922. u porodici ruskih emigranata od oca Georgija Grickata, građevinski inženjer po struci (rođen u Sankt Peterburgu 27. oktobra 1887, umro u Beogradu 18. februara 1957) i majke Zinaide Grigorijevne Grickat, profesor muzike (rođena Černikova u gradu Kerču 19. april 1889, umrla u Beogradu 2. jula 1963). Majka je završila klasu klavira na petrograjskom konzervatorijumu i kratko vreme bila suplent u Smoljnom devojačkom institutu. Roditelji su emigrirali iz ideoloških razloga nakon revolucije 1920.[1] Diplomirala je na Filozofskom fakultetu, na Grupi za srpskohrvatski jezik i južnoslovenske književnosti, 1949. godine. Radila je kao naučni savetnik Instituta za srpskohrvatski jezik, od 1965. godine i načelnik Arheografskog odeljenja Narodne biblioteke SR Srbije, od 1969. godine. Bavila se i uređivačkim radom u Južnoslovenskom filologu, Arheografskim prilozima i Staroj srpskoj književnosti. Bila je član Odeljenje jezika i književnosti: dopisni član od 16. 11. 1978. godine, a redovni član od 12. 12. 1985. godine. Bila je član: SAZU, spoljni dopisni od 1983. godine; Matice srpske, član saradnik; Odbora za Rečnik srpskohrvatskog i narodnog jezika, naučni sekretar; Odbora za izvore srpskog prava; Odbora za etimologiju; Staroslovenskog odbora; Odbora za rečnik pojmova iz oblasti likovnih umetnosti; MA leksikografskog odbora. Dobitnik je Sedmojulske nagrade (1990) i Ordena rada sa srebrnim vencem (1973). MG75 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Ernst Teodor Vilhelm Hofman (nem. Ernst Theodor Wilhelm Hoffmann; rođen 24. januara 1776. u Kenigsbergu, u istočnoj Pruskoj, umro 25. juna 1822) bio je nemački književnik, najpoznatiji predstavnik romantizma u nemačkoj književnosti. Poznat je pod imenom E. T. A. Hofman (nem. E. T. A. Hoffmann). Pisao je pripovetke sa elementima strave i fantazije. Bio je svestran umetnik - književnik, kompozitor, muzički kritičar, slikar i karikaturista. Njegove pripovetke su imale veliki uticaj u 19. veku, a on je bio ključni književnik nemačkog romantizma. Mladost Njegovi preci i sa majčine i sa očeve strane bili su pravnici. Otac mu je bio pravnik, ali takođe i pesnik i muzičar amater. Ernst se rodio kao najmlađi od troje dece. Roditelji su mu se rastali 1778. Otac mu je živeo sa najstarijim sinom, a majka je ostala u Kenigsbergu sa rođacima, dve tetke i sa ujakom. U domaćinstvi je dominirao njegov ujak. Do 1792. pohađao je luteransku školu zvanu i građanska škola, u kojoj se poklanjalo dosta pažnje klasicima. Pokazao je talent i za slikanje i za klavir, ali nije pokazivao veliki entuzijazam. Nije pokazivao ni entuzijazam za nove umetničke ideje, koje se se tada pojavile u Nemačkoj. Ipak čitao je i Fridriha Šilera, Getea, Svifta, Šterna, Rusoa i Žan Pola, a napisao je i deo romana. Oko 1787. sprijateljio se sa Teodorom Gotlibom fon Hipelom, sinom pastora i prijatelja Imanuela Kanta. Tokom 1792. pohađao je neka Kantova predavanja. Provincija Tokom 1794 zaljubio se u udatu ženu Doru Hat, koja je bila deset godina starija od njega. Njena porodica je 1796. protestovala protiv njega, pa su ga prinudili da ode u provinciju kod jednoga svoga ujaka u Šleskoj. Zaposlio se kod ujaka u Glogau u Šleskoj. Nakon polaganja ispita posetio je Drezden, gde je bio oduševljen slikama u galeriji, posebo Rafaelom i Koređiom. Njegov ujak je 1798. dobio unapređenje i posao na dvoru u Berlinu, pa je Hofman sa njim završio u velikom gradu. Tu je Hofman po prvi put pokušao da postane kompozitor, pa je napisao operetu Maske i poslao ju je kraljici Lajzi od Pruske. Stigao mu je sa izvesnim zakašnjenjem službeni odgovor da se obrati kraljevskom teatru. Do vremena kada je stigao odgovor Hofman je položio treću rundu ispita i sa svojim prijateljem Hipelom je putovao u Poznanj, a usput su se zaustavili i u Drezdenu da vide galeriju. Od 1800. do 1803. radio je u pruskim provincijama u području Mazovije. Po prvi put je radio, a da ga nije nadzirao niko iz njegove porodice. Tu je brzo napravio skandal nakon karnevala 1802. Na balu su podeljene karikature oficira, koje je on nacrtao. Ubrzo se saznalo da je on autor karikatura. Poslali su prijavu protiv njega u Berlin, ali u Berlinu nisu hteli da oštro kazne mladog službenika, pa ga premeštaju u Plok u Novoj Istočnoj Pruskoj. Kada se smestio u zabačenom Ploku, vratio se u Poznanj da se oženi sa Marijanom Teklom Rorer. U Plok su se vratili u avgustu 1802. Plok je bio dosta izolovan, pa je Hofman iskoristio izolaciju pišući i komponujući. Tu se takmičio i za nagradu u jednom časopisu. Njegova drama je bila najbolja, ali nije dobila nagradu. Početkom 1804. dobio je službu u Varšavi. Varšava Hofman je vreme provedeno u Poljskoj smatrao najlepšim delom svoga života. U Varšavi je bila ista atmosfera, koju je osećao u Berlinu. Tu je obnovio prijateljstvo sa Zahariasom Vernerom, a sreo se i sa Juliusom Icigom, koji je bio član berlinske književne grupe Nordštern (severna zvezda). Nažalost po njega Napoleon je 28. novembra 1806. zauzeo Varšavu, pa je Hofman kao službenik Pruske odmah izgubio posao. Vratio se u Poznanj i tu je razmišljao da li da ide u Beč ili u Berlin. Bolest je odložila put, a francuske vlasti su zahtevale da se svi bivši službenici zakunu na odanost ili da napuste zemlju. Pošto mu nisu dali pasoš do Beča morao je u Berlin. Berlin i Bamberg Sledećih petnaest meseci predstavljali su njegov najgori period života. Napoleonova vojska je okupirala i Berlin, pa je živeo od veoma oskudnih prihoda. Stalno je posuđivao novce od prijatelja i i dalje je bio gladan. Sa ženom je 1. septembra 1808. došao u Bamberg, gde je dobio posao menadžera pozorišta. Hofman nije uspevao da poboljša standarde izvođenja, pojavile su se i intrige protiv njega i izgubio je taj posao. Posle toga bio je muzički kritičar u jednim novinama u Lajpcigu. Hofman je uspeo 1809. kada je objavio priču Vitez Glik, o jednom ludaku koji je verovao da je kompozitor Kristof Vilibald Glik. Počeo je tada da koristi književno ime E. T. A. Hofman, tvrdeći da je ono „A“ u čast Amadeusa Mocarta. Zapošljava se 1810. u teatru Bamberg kao dekorater i scenarista. Davao je i privatne časove muzike. Dobio je zatim 1813. posao direktora muzike u jednoj pokretnoj operi, koja se u tom trenutku nalazila u Drezdenu. Drezden i Lajpcig Pruska je 16. marta 1813. objavila rat Francuskoj, tako da je putem imao poteškoća. Opera u kojoj se zaposlio premestila se u Lajpcig. Nije mogao da nađe transport do Lajpciga, jer okolo je trajao rat. Stigao je konačno 23. maja. Pošto je primirje proglašeno 4. juna opera se vratila u Drezden. Međutim nakon završetka primirja 22. avgusta morali su da se sele iz predgrađa u sam grad, jer trajala je bitka kod Drezdena. Grad se predao 11. novembra, a opera je 9. decembra putovala u Lajpcig. U februaru 1814. posvadio se sa direktorom opere, koji mu je dao 3 meseca otkaznog roka. Berlin U septembru 1814. vratio se u Berlin i ponovo je dobio dobar položaj. Njegova opera se izvodila u berlinskom teatru. Hofman je alkoholom uništavao zdravlje, a imao je i sifilis. Takvo stanje je dovelo 1822. do paralize. Svoje poslednje radove diktirao je sekretarici ili ženi. Umro je 25. juna 1822. u 46-oj godini života. Stvaralaštvo Na osnovu iskustva do kojih je dolazio u istražnoj komisiji, napisao je romantičarsku satiru na društvene prilike, „Majstora Buvu“. Bio je sklon sanjarenjima i imao je potrebu za danteovskim kultom dame. On je među prvima izneo misao o muzičkom identitetu stvari i bića i smatra se prethodnikom Poa i Mopasana u noveli užasa i strave. U njegovom stvaralaštvu vidljiva je romantičarska pojava pretapanja iz stvarnog u imaginarno, a metamorfozu je učinio principom literalne kreacije. Za Hofmana je život bio tamnica, te je bežao iz jedne forme života u drugu, a svoja raspoloženja beležio je u dnevniku posebnim znacima. U delima Princeza Brambili i Zlatni lonac otkrivao je jedinstvo svega živog i postojećeg. Karikirajuća opservacija koja za podlogu ima kritički stav prema društvu, jedan je od elemenata Hofmanovog literarnog postupka. Da bi se shvatila Hofmanova fantastika, važno je znati i da čudesa i čudovišta treba da se posmatraju kao subjektivna kategorija, dok su realni uzroci skriveni pod maskom fantastičnih simbola i pušteni da se transponuju na viši plan. Važna je i ljubavna tematika za Hofmanovo delo, a javlja se u fantastici i funkcionalnim oblicima. Hofman je ludilu dao sasvim novu, donkihotsku boju pretvarajući ga u ludilo idealnog zanosa i poetske čežnje koja […] smešta svoje sopstvene snove i zanose u stvarne okvire, oživljava ih i pretvara u stvarno. Po Hofmanu, svaki čovek je sposoban za zlo. Fantastika se može javiti na više načina. Prvi način je preko personifikacije, tačnije, Hofman oživljava sve čega se dotakne. Drugi način, određen kao sintaksočko-stilistički put, jeste pretvaranje epiteta u stvarna svojstva pri čemu epitet ne gubi svojstva sintaksičke potčinjenosti subjektu. U njegovim delima fabula je, u većini slučajeva, iskidana, okrnjena, razbijena. Svaka njegova fabula ima centar koji sadrži misaonu poruku. Ako posmatramo Hofmanove priče Peskar i Gospođicu Skideri, onda možemo govoriti o sličnostima i razlici u njihovom komponovanju. Pre svega Peskar se oslanja na epistolarnu formu, što nije slučaj u drugoj priči. I u jednoj i u drugoj priči može se govoriti o prisustvu fantastičnih elemenata. Isto tako i u jednoj i u drugoj priči prisutne su ličnosti čije su odlike zlog i đavolskog jasno naglašene ne samo spoljašnjim izgledom nego i psihološkom karakterizacijom. Obe priče sadrže i priče o ljubavi s tim što tu postoji izvesna razlika. Naime Natanael je u vezi sa Klarom, ali ta veza ne opstaje do kraja, dok veza Olivijea i Madlene biva krunisana brakom. Postoji vidna razlika u pogledu osnovnih motiva. U Peskaru glavni je motiv očiju i motiv mehanizma. Naizgled glavni lik Natanael, na kraju umire, a Klara, ipak ostvaruje sreću. Glavno je pitanje nesklada između spoljašnjeg i unutrašnjeg života i viđenje sablasnog. Prisutan je sveznajući pripovedač koji se oglašava, date su retrospekcije i anticipacije. U Gospođici Skideri vidno je naglašen odnos umetnik-stvoreno delo. Priča je fragmentarno organizovana, ima digresija, likovi imaju ulogu pripovedača. U samoj priči primetni su uplivi različitih žanrova. Za razliku od prve priče, ovde je sve podređeno rešavanju zločina. Rešavanje zločina zahteva povratak u prošlost Pojavljuju se detektivi koji razrešavaju zločine kroz niz slučajnih situacija. Ova priča preteča je detektivskog žanra. Peskar Hofmanova priča Peskar delom se oslanja na epistolarnu formu. Sastoji se iz pisma Natanaela Lotaru, Klarinog pisma Natanaelu, i još jednog Natanaelovog pisma Lotaru koje se prekida pojavom sveznajućeg pripovedača. U pismima su retrospektivno dati krucijalni događaji iz Natanaelovog detinjstva. Izneta retrospekcija asocijativno je motivisana. Peskar ima motive čudnog, neobičnog i tajanstvenog te se može posmatrati kao preteča horor žanra. Priča je predstavljena tako da prati Natanaelove događaje i osećaje. Dominiraju dva tajanstvena motiva, motiv peskara i motiv mehanizma. Motiv očiju je lajt motiv koji povezuje svaki motiv u priči te su vidljive težnje romantičarske ideologije. Sam romantičarski duh opterećen je saznanjem o neskladu između duha i spoljašnjeg života. Ono što je romantičare dovodilo do mogućnosti otkrivanja sablasnog bilo je rasplinjavanje između spoljašnjeg i unutrašnjeg. Klasična obrada fenomena sablasnog, čija je težnja koren ludila, prisutna je i u Peskaru. Sablasno je moguće svesti na traumu iz detinjstva što se povezuje sa alhemičarem Kopelijusom i što dovodi do stvaranja iskrivljene percepcije spoljašnje stvarnosti. Glavna ličnost je Natanael. Motivisan susretom sa Kopelijusom, piše pismo Lotaru kome govori o užasnom događaju koji ima ubistveni uticaj na njega. Početna epizoda podredila je sva njegova dalja osećanja. Muči ga sećanje iz detinjstva pa govori: Naslućuješ da samo naročiti odnosi koji duboko zadiru u moj život mogu da pridadu značaj ovom slučaju, pa čak i da mora da na mene zlotvorski deluje ličnost onog kobnog trgovčića. Kroz reminescenciju, Natanael iznosi sećanje iz detinjstva. Govori o Kopelijusu, čoveku koga smatra krivim za smrt svoga oca, i čoveku koga se plašio i gadio. Spoljašnji izgled Kopelijusa navodi nas da pomislimo da je reč o nečemu demonskom. Te zelene, mačje oči, usta koja su se razvlačila u pakostan smeh, zubi kroz koje je šištao neobičan zvuk, znak su pravog demona. Zlog ima i u njegovom ponašanju jer je namerno dodirivao hranu i piće, iako je znao da deca ništa onda neće okusiti. Sablasno zavisi od toga čijim se očima vidi. U samom Peskaru vidljivo je još jedno viđenje sablasnog. Posmatrajući Klaru i Natanaela možemo govoriti o dvama pogledima na svet, realnom i imaginarnom. To realno viđenje života iznosi Klara, koja smatra da su sve užasne stvari o kojima Natanael govori samo mogle da se dogode u njegovoj duši i da spoljašnji svet u tome nije učestvovao. Po njoj, Kopelijus može da deluje kao đavolska sila samo ako je ne prognamo iz srca i misli. Daje objašnjenje da su ga se deca gadila jer ih je mrzeo, a Natanaelov otac je umro delom i zbog svoje neopreznosti. Suprotno zdravorazumskoj perspektivi čiji je nosilac Klara, Natanael smatra da je zla sila, otelotvorena u Kopelijusu mogla spolja da stupi u njegov život. Klara je realizovana kao antipod Natanaelu, a kasnije i Olimpiji pa ona na kraju jedina zadovoljava životne kvalitete. Njen lik i temperament imaju prirodno određenje, a romantičari su u prirodnom poretku videli ideal života. Dok Natanael veruje u Kopelijusa, on postoji. Klara ga savetuje da vedrinom pobedi stanje u kome se nalazi. Međutim, vedrine nema jer ju je vera u sablasno ubila. Natanael gubi pesnički dar, tone u snove, i juri ka ludilu. U trećem pismu, daje svoju opsednutost, Olimpijom, mehanizmom. Pojavljuje se sveznajući pripovedač koji vodi neku vrstu dijaloga sa čitaocem. Objašnjava razlog koji ga je naveo da napiše ovu priču, i pokazuje način na koji ju je koncipirao. Potom dodaje ono što treba da se zna, a što nije uneo u pismima. Objašnjava da su Klara i njen brat, Lotar, dospeli u Natanaelovu porodicu nakon smrti oca. Postavlja se pitanje Klarine lepote i njene prirode. Lik Klare jednim delom gradi se preko karakterizacije koju iznosi pripovedač imala jaku maštu vedrog, otvorenog pravog deteta […] mnogi prigovarali da je hladna bez osećanja i prozaična […] a Klarina hladna priroda sve više je izazivala Natanaelovo neraspoloženje. Dokaz poslednjoj tvrdnji je i to što Natanael Klaru naziva bezdušnim automatom pošto ne razume pesmu koju je napisao. Natanael kasnije doživljava ono što je ispevao u pesmi. Važno je ukazati da pojava Kopelijusa utiče na Natanaelovo ponašanje. Ipak, možda Natanaelove oči nisu krive za izobličenje sveta. Ono što ga približava grotesknoj izabranici njegovog srca jeste požar koji je zadesio njegov dom. Pojavljuje se motiv očiju kroz priču o trgovcu Kopoli koji prodaje durbin, a što će Natanaelu pomoći da gleda Olimpiju, koja je, kao i on, automat. Scena prodaje durbina zasnovana je na jezičkom nesporazumu. U opisu Olimpijinih ženskih kvaliteta do izražaja dolazi ironija. Susret sa Kopolom dat je kao asocijacija sećanja na događaje iz detinjstva. Ono što primećuje na Olimpiji jesu ukočene mrtve oči. Ne primećuje da je reč o mehanizmu i ne sluša druge koji govore da je to mehanizam, pravi se da je živo biće, a mora da ima neki đavo. Prikazan je doživljaj Olimpije od strane širih društvenih krugova. Fantastično je toliko realno prikazano da se i ne sumnja. Natanael se divi njenom pogledu koji kaže više nego bilo koji jezik, zadivljen je jer ume da ga sluša. Sukob Spalancanija i Kopole, koji Natanael posmatra, predstavlja centralni deo ove priče. Kopelijus otima figuru Olimpije od Spalancanija, ali ne i oči. Dolazi do promene registra pripovedanja. Dat je prelazak sa fantastičnih na satirično-realistične tonove. Ono što se dešava Olimpiji dato je kao alegorija. Postojanje dve perspektive utiče da se žanr ne može odrediti do kraja. Priču određuje izrazit dualizam. Javlja se sukob spoljašnjeg i unutrašnjeg, prirodnog i veštačkog. Sve se vrti oko očiju. Natanael se na trenutak vraća u ravnotežu, ali ne zadugo. Klimaks pripovedanja ostvaren je prilikom prelaska iz epistolarne u novelističku priču. Spreman je da obnovi ljubav sa Klarom, ali dobija napad ludila. Durbin koji uzima da vidi grm koji mu se približava, čini da poludi. Klaru jedva spašava Lotar. Natanael vidi advokata Kopelijusa, za čije postojanje sam pripovedač daje potvrdu. U trenutku kad ga ugleda viče: Ha! Lepi oki, lepi oki! Kopelijus kao da anticipira nešto što će se desiti. Natanael skače sa zgrade, završava najtragičnije, a njegova smrt dovodi do nestanka Kopelijusa. Sam kraj predstavlja neku vrstu ironičnog epiloga u kome je prikazana porodična idila u kojoj se Klara smiruje nakon Natanaelove smrti. Vedrina se rađa, dok je život nesvestan sablasnog. Gospođica Skideri Gospođica Skideri jeste priča koja je bliža obliku iz koga se razvio detektivski žanr. Predstavlja Hofmanovo remek-delo u kome Kardijak, gonjen unutrašnjim glasom, zlotvor vladavine Luja XIV, ubija one koji naruče dragulje. Hofman je pseudoistorijske događaje vezane za trovanje iskoristio kao uvod za priču o Kardijaku i njegovoj poremećenoj ljubavi prema draguljima. Nešto demonsko u njemu ne dozvoljava mu da se odvoji od nakita. Stvara se specijalna atmosfera straha usled tajanstvenog ubistva što je nadovezano na ubistva trovanja arsenikom. Takvim činom on dragulje želi da povrati jedinom njihovom vlasniku-sebi. Policija veruje da je u pitanju zločinačka banda, i ne može da mu uđe u trag. Početak priče vremenski je situiran u kišnu noć. Gospođica Skideri, autor romana i stihova na čudan način postaje deo priče, onda kada nepoznati mladić zakuca na njena vrata kako bi je upozorio da može spasiti ljudski život. Drugi susret sa njim je na trgu, pored gomile ljudi. Treći susret, prikazan na patetično sentimentalan način, predstavlja uvod u pravu priču. Taj mladić sin je njene nekadašnje štićenice. Upravo to je jedan od razloga njene motivisanosti da ga oslobodi krivice. Ona koja je oličenje dobrote i ljupkosti, treba da se suprotstavi zlu. Kolika je Hofmanova mašta vidljivo je i u samom postupku dodeljivanja uloge detektiva ovakvoj osobi. Gospođica Skideri, vidljivo zbunjena ne zna kome da veruje te i ona sama poveruje u postojanje demonske sile. Do istine o Kardijaku dolazi nakon razgovora sa mladićem ove devojke. Njoj je dodeljena uloga ubeđivanja kralja da pomiluje mladića. Centralna priča je fragmentarno organizovana sa puno epizaoda i digresija. Ima puno epizoda i najčešće su retrospektivnog karaktera, a motivisane su pojavom novih likova i u njima se objašnjava prošlost likova. Retrospekcijom će biti objašnjena i prošlost čuvenog zlatara Renea Kardijaka, kao i život njegove ćerke i Olivija Brisona. U pojedinim epizodama su likovi naratori, te lik postaje pripovedač. Dominiraju naracija i monolog. U Parizu ljudi bivaju ubijeni ili pretučeni usred noći na ulici, njihov dragocen nakit nestaje, a ubica je onaj koji i stvara nakit. Ima puno događaja koji se mogu smatrati tajanstvenim, čijim će se rasvetljavanjem doći do saznanja da su bili logični. Ubistva su povezana s Olivijeom jer je otkrio Kardijakovu tajnu, on je do kraja patetičan i ne želi da otkrije ubicu pošto je u ljubavi sa Madlonom. Vrhuncem lojalnosti smatra se kad na leđima donosi mrtvog Kardijaka i ne želi da iskoristi njegovu ispovest. Likovi se mogu podeliti na dve velike grupe, na božanske i đavolske. Gospoćica de Skideri upućuje na božanske anđeoske likove, insistira na čistoti, pravdi. Ona je data kroz topos ženskih detektiva koji se na zapadu javljaju od 1890. godine. One, kao i gospođica de Skideri slučaj rešavaju zahvaljujući nizu slučajnosti. Toposi koje ona preuzima vode ka razrešenju. Sve što čini stvar je slučajnosti i tek nakon susreta sa Olivijeom preuzima pravu akciju. Pred nju izlazi ubica koji kaže da je kriv za Kardijakovu smrt. On je ponosan na svoje delo jer je Kardijak počinio mnoga ubistva. Daje se važnost zaštite svedoka, da se ne otkrije ono što je Skiderijevoj rekao pravi Kardijakov ubica. Uz pomoć advokata treba da se razreši nečija sudbina. Madlona, koja predstavlja anđeosku figuru, budi uspomene kralju, što ga motiviše da oslobodi Olivijea, ali joj i daje miraz. Može se ukazati na zanimljivost likova htonskog tipa. Kroz La Renija i portretom i karakterno data je ružnoća. U liku Kardijaka prisutno je više različitih tradicija koje su ga oformile. Đavolski aspekt njegove prirode pojačan je njegovim izgledom, riđost je smatrana oznakom đavola. On ima „pogled iz malih, duboko uvučenih očiju, koje su zeleno svetlucale...” U punom sjaju znao je da obradi neugledan dragulj uz neznatan novac. I psihološki je motivisano to đavolsko u njemu. Kad vidi dragulj, njegove oči zablistaju. Postajao je surov i drzak kad bi morao da ga preda. U tim trenucima ima sve odlike đavolskog. Priznaće Skiderijevoj da je nakit koji se kod nje našao radio misleći na nju, ali i da je nestao iz njegove radionice. Moli je da primi ono što drugi dobijaju uz molbu i zaklinjanje, jeca, i kao mahnit odjuri. Gospođica de Skideri taj nakit naziva „amajlijom samog nečastivog. Ona je ogorčena i uplašena. Posmatrajući Kardijaka i njegove dragulje može se ukazati na romantičarsko shvatanje odnosa između tvorca i njegovog dela. U konceptu Kardijakovog lika dosta je dato od romantičarskog odnosa prema umetnosti. Ako posmatramo politički plan vidimo da je dat La Reni, kao predstavnik anahronog sudskog sistema i Degre koji je prototip detektiva. La Reni do priznavanja dolazi preko mučenja, dok je savremeni odnos prema zločinu utvrđen pojavom pravnog sistema. Detektiv Degre najavljuje prave detektive. On je i aktivan učesnik potrage za ubicom. Ne uspeva da uhvati ubicu već pada, u čemu ima komike. Priča može da se čita iz perspektive različitih žanrova, horor, detektivskog, a čudno nestajanje ubice, objašnjeno logičnim načinom koji je kao i samo objašnjenje diskutabilan, jeste uticaj gotike. Na kraju, koji je izdvojen elipsom i predstavlja neku vrstu epiloga, bračni par odlazi u Ženevu, a blago je vraćeno vlasnicima. Gospođica de Skideri daleko je važnija kao prototip detektivskog žanra i mnogi se postupci uzimaju kao najava modernog pripovedačkog modela. Fragmentarno je organizovan niz epizoda, prisutni su likovi koji preuzimaju ulogu pripovedača , preko ispovesti sledi otkrivanje detalja iz prošlosti. Rešenje identiteta ubice se nalazi u prošlosti. Isto tako prisutno je ukrštanje paralelnih tokova.

Лео Перуц: МАЈСТОР СУДЊЕГ ДАНА Издавач: Логос, Београд, 2008 Број страна: 192 Тврд повез, ћирилица Аустријски писац Лео Перуц (1881-1957) рођен је у Прагу као и Кафка, али је касније прешао у Беч, и тај град је пресудно обележио његово стварање. По математичком образовању и интересовањима близак је Роберту Музилу и Херману Броху, али као писац пре спада у исту категорију са Честертоном и Борхесом због начина на који у својим делима испитује однос стварности и привида. Пореклом из имућне трговачке породице, Перуц је добар део живота радио у различитим заводима за осигурање, док, почетком двадесетих, није постао популаран и уважен писац; ценили су га, између осталих, Валтер Бењамин, Теодор В. Адорно и Хорхе Луис Борхес ( овај потоњи је уврстио ``Мајстора Судњег дана`` у своју едицију најбољих детективских романа). 1938. године после Аншлуса, Перуц је - у опасности због свог јеврејског порекла - побегао са породицом из Аустрије, најпре у Италију а потом у Израел. Период од емиграције до смрти 1957. године протекао је у знаку тихог заборава. Мада је и у Израелу живео у пристојним материјалним условима, углавном захваљујући потпори своје трговачке породице, никада није повратио стару славу. После Другог светског рата тражене су другачије теме, и тако је једно од његових најбољих дела, ``Ноћу под каменим мостом``, роман о старом Прагу састављен од уланчаних приповедака, приликом првог објављивања прошло скоро незапажено. Тек средином осамдесетих година прошлог века полако почиње ново вредновање Перуцовог опуса. Појављују се нова издања и критичке студије посвећене његовом делу, као и нове екранизације. Фантастични елемент је често присутан у његовим делима, почев од првог романа ``Трећи метак`` па до дела ``Ноћу под каменим мостом``, последњег објављеног за живота, али класична естетика којој се приклонио има мало тога заједничког са Кафкиним песимизмом и поетиком апсурда: Перуц је био склонији жанровској жевности, мада се није строго придржавао њених оквира. Експериментисао је са сваком одабраном формом, било да је у питању историјски или детективски жанр. Тако су настала његова дела, између осталих утицајни роман ``Од девет до девет`` који показује паралеле приповетком Емброуза Бирса ``Мост изнад Совиног потока``, историјски романи ``Маркиз од Болибара`` и ``Шведски јахач``, и ``Мајстор Судњег дана``, који је сада пред нашим читаоцима. * * * Исповест барона фон Јоша на први поглед делује као још једна варијанта класичног проблема детективске прозе, „затворене собе“ у којој је почињен злочин. Међутим, ствари нису тако једноставне. Трумбетно црвена боја, Drommetenrot, представља продор фантастичног у дотле реалистичну причу, па бисмо ``Мајстора Судњег дана`` могли одредити као фантастични или чак научнофантастични роман. Али, истовремено, „Поговор издавача“ још једном помера нашу жанровску перцепцију овог дела и враћа нас у домен реалистичке прозе оријентисане на пажљиво бележење психолошких нијанси, а читаоца изнова претвара у детектива, сада у потрази за индицијама које указују на прави развој приче. Овакав помак подсећа на поједине романе као што је, данас већ класично, ``Убиство Роџера Екројда`` Агате Кристи, у којима приповедач крије од читаоца неке пресудне чињенице чије откривање боји и одређује накнадно схватање текста. Уз то, трумбетно црвена боја није само прекидач који мења жанр овог романа у зависности од тога на коју страну га окренемо: она је, како експлицитно наглашава „издавач“, односно сам аутор, симбол за настајање уметности као такве, из жеље да се стварност измени - да се поново проживи, исправи, уреди, да јој се да смисао, по било коју цену. Трумбетно црвена и Судњи дан који она оличава представљају обећање смисла, па макар мрачног и претећег. У оригиналу, Drommetenrot значи „црвено као труба“, али је Drommete архаични израз за трубу који, рецимо, користи Лутер у свом преводу Библије, а који се данас готово не појављује у говорном немачком; тиме Перуц успоставља текстуалну везу са Откровењем Јована Богослова (гл. 8-10). Преводилац се стога одлучио за нестандардни израз трумбета, односно трумбетно, како би задржао ту нијансу. За крај: ово није прво појављивање Перуца на српском језику. 1961. је у едицији „Х-100 романа“ објављена једна знатно скраћена и прерађена верзија ``Мајстора Судњег дана`` под насловом ``Мистерија кобног црвенила``, са потпуно измењеним крајем и променама унетим у складу са природом те едиције. Можда због тих измена које су знатно умањиле квалитет дела, али и због суштински анонимне природе рото-романа, Перуцов роман је остао без одјека међу нашом читалачком публиком. Поговор Тијане Тропин

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj strani ima posveta i decijim ruukopisom napisano `Milici za rodjendan od Maje` i na zadnjoj nultoj stranici ima izvrljano malo hem. olovkom sve ostalo uredno! Ilustrovao: Ivan Kozaric Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[3] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[3] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[3] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[4] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[5] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[6] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubiih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.[7] Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Paukova ljuljaška (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Ko je veći, pesme (1955) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Šumska ljuljaška, pesme (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Čudo u polju, pesme (1961) Medvedova ženidba, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Sunčevi podanici, pesme (1962) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Bela vrana, pesme (1964) Ose mađioničari, pesme (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Zlatni leptir (1967) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima.[3] Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje” (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja” na konkursu časopisa „Misao”. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola”, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac” makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom.[8] Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem.[9] U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine.[10] Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović”. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[11] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[12] Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.[13] U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maskimović” u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Janeza Solea Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2][3] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[4] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[4] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[4] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[5] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[6] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[7] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubivih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.[8] Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Paukova ljuljaška (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Ko je veći, pesme (1955) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Šumska ljuljaška, pesme (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Čudo u polju, pesme (1961) Medvedova ženidba, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Sunčevi podanici, pesme (1962) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Bela vrana, pesme (1964) Ose mađioničari, pesme (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Zlatni leptir (1967) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija: Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje” (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja” na konkursu časopisa „Misao”. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola”, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac” makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom. Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem. U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine. Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović”. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[12] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku. U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maksimović” u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske.

Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Autor - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Naslov Kritički radovi Isidore Sekulić / priredio Slavko Leovac Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska ; Beograd : Institut za književnost i umetnost, 1977 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 445 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Leovac, Slavko, 1929-2000 = Leovac, Slavko, 1929-2000 Zbirka Srpska književna kritika : građa / Institut za književnost i umetnost u Beogradu ; ǂknj. ǂ14 (Pl.) Napomene Str. 7-24. Isidora Sekulić / Slavko Leovac Bio-bibliografski podaci o Isidori Sekulić: str. 409-433 Napomena priređivača: str. 435 Registar imena Predmetne odrednice Sekulić, Isidora, 1877-1958 -- Kritički radovi Književnost -- Kritika -- Srbija SADRŽAJ PREDGOVOR Dr Slavko Leovac, Isidora Sekulić 7 IZBOR TEME Problem zemlje 29 Problem izuzetne ličnosti 38 Problem slave 44 Samovanja u književnostima 53 Beleška o intelektualističkoj književnosti 63 Izohimene u književnostima 73 Karikatura 80 Problem kritike i kritičarskih talenata 84 Kritika iz dana u dan 90 Srpski narodni jezik 97 IZ NAŠIH KNJIŽEVNOSTI Ivana Gundulića „Suze sina razmetnoga” 111 Vuk Karadžić 124 Osećajnost kod Đure Jakšića 128 Laza Kostić 142 Iva Vojnovića Orsat Veliki 157 Petar Kočić 163 Istok u pripovetkama Iva Andrića 180 Poezija Avgustina Ujevića 189 „Tamni vilajet` Momčila Nastasijevića 198 Toma Rosandić 202 Slikar Milan Konjović 208 IZ STRANIH KNJIŽEVNOSTI Beleške uz čitanje: Servantes 215 Gete potpun čovek 220 Džon Kits 225 Puškin 246 Jedan od pesnika ponora – Edgar Alan Po 265 Danski motivi (Andersen, Kirkegor) 272 Henrika Ibsena „Per Gint” 287 Dva Tolstojeva odlaska 309 Maksim Gorki 318 Problem relativiteta kod Pirandela 323 Pol Valeri (Kroz jedno sećanje) 338 Opat Bremon 347 „Punkt kontrapunkt` – roman Aldosa Hakslija 356 Virdžinija Vulf 376 Hudožestveni teatar i Čehov 383 Varijacije na temu Ana Pavlova 389 Slikarstvo F. Maljavina 399 DODACI Hronologija života Isidore Sekulić Selektivna bibliografija radova Isidore Sekulić 410 Selektivna literatura o Isidori Sekulić 431 Napomena priređivača 435 Registar imena 437 Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 – Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine. Posle toga radila je u Šapcu (1909–1912) i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine. Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole. Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) – pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) – putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) – roman Kronika palanačkog groblja (1940) – pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1–3 (1941) – eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956). MG150 (N)

Autor - osoba Palacio, R. J., 1963- = Palasio, R. H., 1963- Naslov Agi & ja : tri priče o Čudu / R. H. Palasio ; [prevod sa engleskog Nikola Živanović] Jedinstveni naslov Auggie & Me. srpski jezik Ostali naslovi Agi i ja Vrsta građe roman URL medijskog objekta dečje, opšte Jezik srpski Godina 2018 Izdanje 1. Deretino izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dereta, 2018 (Dereta : Beograd) Fizički opis 330 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živanović, Nikola, 1979- = Živanović, Nikola, 1979- Zbirka ǂBiblioteka ǂTeen / [Dereta, Beograd] Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Julijanovo poglavlje; Pluton; Šingaling. (broš.) Napomene Prevod dela: Auggie & Me / R. J. Palacio Tiraž 1.000 Na presavijenom delu kor. lista beleška o autorki „NE MOŽEMO DA BUDEMO PRIJATELJI SAMO KAD NAM TO ODGOVARA. ZA PRAVA PRIJATELJSTVA VREDI SE MALO VIŠE POTRUDITI!” Roman „Čudo“, dirljiva priča o Avgustu Pulmanu, desetogodišnjaku sa deformacijom lica, osvojio je simpatije čitalaca širom sveta. Međutim, sada o Agijevom životu i zbivanjima u školi „Bičer” saznajemo iz malo drugačije perspektive: iz ugla školskog siledžije Julijana, iz ugla Agijevog davnašnjeg prijatelja Kristofera i, na kraju, iz ugla Agijeve nove školske drugarice Šarlot. Roman „Agi & ja“ nije zamišljen kao klasični nastavak, jer ne prati dalje događaje iz života glavnog junaka „Čuda“ – to je prepušteno mašti čitalaca. U fokusu i nije Agijev lik, već njegov uticaj na živote ova tri junaka. Autorka nam na vrlo upečatljiv način pokazuje kako ista priča može imati različita tumačenja, zavisno od posmatrača. Da li je Julijan zaista samo bezobrazni siledžija ili se ispod tog oklopa okrutnosti krije nešto drugo? S kakvim sve izazovima i iskušenjima je Kristofer morao da se suoči zbog svog prijateljstva sa Agijem? Zbog čega je zapravo Šarlot fina prema Agiju? Ove tri priče objedinjene su u jednu čarobnu knjigu, koja, poput Čuda, govori o prijateljstvu, lojalnosti, plemenitosti i ljubaznosti i uči mlade značaju saosećanja, prihvatanja različitosti, tolerancije i pristojnog ophođenja prema drugima. „Ne samo pratilac Čuda već i svojevrsno čudo.“ – Kirkus Reviews R. H. PALASIO je dvadeset godina radila kao dizajner korica za knjige, sve vreme maštajući da napiše i ilustruje sopstvenu knjigu. Nakon debitantskog romana Čudo (2012), po kome je 2017. snimljen i istoimeni film, autorka je objavila i romane Agi & ja: tri priče o čudu (2015), 365 Days of Wonder: Mr. Browne’s Precepts (2016) i We’re All Wonders (2017). Za izuzetno kratko vreme njena dela dostigla su ogromnu popularnost kod čitalaca svih uzrasta. R. H. Palasio živi u Njujorku, sa dvojicom sinova, dva psa i jednim mužem. MG24 (N)

У светлу школе и књиге У лето 1984. године, Савез слепих Србије објавио је књигу У светлу школе и књигу, која говори о образовању слепих од 1784. године надаље. Написао га је Војислав Минић. Књига у првом поглављу говори о раду Валентине Хауи. Оно што ми се чинило најзанимљивијим био је податак о томе како је Хауи рекламирао своју установу (стр. 32), што сугерише да вероватно нису сви студенти читали, јер је он увек читао и био заслепљен од истог ученика. Међутим, написали су на такав начин (стр.37) да су слова састављали у редовима. Следеће поглавље посвећено је L.Braju i `Brajevoj azbuci` и његовом развоју. Тако је познато да је италијански проналазач Францесцо Лана (стр. 69) већ 1670. представио пример тачке са зарезом. Цхарлес Барбиер је поново измислио фонта (како, верно на страници 70). Године 1827. (стр. 75) штампана је прва књига са записом о бријачу, под називом Збирка моралних анегдота. Књига је написана фонетски. Исте године објављена је књига под називом Основе граматике, написана према Браилловим правилима. Затим је Браилле издао упутства 1829. за Методу писања речи и тачака, која је, међутим, написана методом линеарне нотације. На стр. 105 је спис нота у грудњаку. Последње поглавље посвећено је Вељку Рамадановићу, оснивачу прве школе за слепе у Србији. Па, не баш у Србији, прва школа за слепе основана је у Бизерти 1917. године у Северној Африци. Требало је да се пресели у Земун 1919. Готово као да се тврди да је сестра Клара основала прву школу за слепе Словенце у Гратзу (она је имала свој разред). Шта ради ПР? Можда је то г. Рамадановић је био човек - и полицајац, шеф. Ако су жене нешто радиле, ПР је био последњи, али ми смо били превише нежни. Али ствари се мењају, сви учимо. Ово ми је откриће занимљиво: слепа особа је била грађанин друге класе (стр. 141). Осјећали су да он не може зависити само од свог рада. Са ове тачке гледишта, разне добротворне организације подижу је да би олакшале бол слепима. И личност слепих је на тај начин деградирана на најнижи ниво друштвеног угледа. Буржоаска филантропија. Поред Винка Бека у Загребу, спомиње се и Институт за слијепе и слабовидне у Словенији (стр. 162). Створени смо 22. новембра 1918., али како пишу, требало би да имамо мало више простора да наша институција покаже историју. Али имаће 100 година. proliveno po knjizi urljana potamneo beli deo listova ne utiče na čitanje izuzetno retka

Ima pečat biblioteke, nedostaje najavni list, inače dobro očuvano unutra. Ilustracije Vladimir Džanko. Autor - osoba Gardaš, Anto Naslov Duh u močvari / Anto Gardaš ; [ilustrirao Vladimir Džanko] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1989 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1989 (Zagreb : „Ognjen Prica“) Fizički opis 179 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Džanko, Vladimir Zbirka ǂBibliotekaǂ Vjeverica (karton) Napomene Tiraž 5.000. Duh u močvari je roman Ante Gardaša čija se radnja odvija u Kopačevu i Kopačkom ritu. Roman je prvi put objavljen 1989. godine. U njemu se autor predstavlja kao dobar poznavatelj i veliki ljubitelj prirode. Gardaš svoje junake Mirona i Melitu, poznate iz trilogije „Ljubičasti planet“, „Bakreni Petar“ i „Izum profesora Leopolda“, dovodi u Kopački rit usred zime. Otkriva golemo bogatstvo raznolikosti oblika, detalja i odnosa koji vladaju u tom prirodnom parku. Obogaćuje roman prirodoslovnim činjenicama upoznajući čitatelje s raznolikim pticama koje se tu gnijezde i zadržavaju, kao i s ostalim životinjama kojima je tu obitavalište. Junaci pomažu lovcima prehranjivati životinje u oštroj zimi, a svojim dječjim nemirom i radoznalošću oni pokreću radnju. Fabula ima formulu kriminalističkog romana građenog po detekcijskoj metodi. Odrasli ne uspijevaju otkriti počinitelje bezakonja, ali djeca otkrivaju zlikovce, pribavljaju dokaze i razrješavaju misterij o duhovima. U ovoj uzbudljivoj krimi-priči čitatelj otkriva ljepote rita, njegova jezera, bare, otoke, puteljke, biljni i životinjski svijet i ne može ne osjetiti njegovu posebnost. Tako uz krimi-priču s elementima pustolovnog romana imamo i priču o izazovnom odnosu čovjeka i prirode i opasnosti kada je prirodni poredak stvari ugrožen, što postaje velika kušnja za civilizacijski opstanak. Ovaj roman poziv je na čuvanje prirodnih ljepota i njenih stanovnika. Fabula je dinamična, napeta, puna neizvjesnosti i iščekivanja. Gardaš je majstor u vođenju radnje, stvaranju zapleta i neočekivanih obrata te u spretnom rasplitanju. Glavne junake krase osobine upornosti, hrabrosti, prijateljstva i spremnosti za pomoć. Pripovjednu strukturu romana karakterizira jednostavan, razgovijetan jezik s obiljem životnih dijaloga. Likovi su i razgovorno izdiferencirani: dječaci mnogo upotrebljavaju žargonske izraze, Melita voli umanjenice, a gospodin Jozsef Varga, Mađar podrijetlom, govori brkajući rodove i padeže. Pored Mirona i Melite važniji junaci romana su još: Eukaliptus ili Liptus (pravo ime Varga Zoltán); Vučević, predsjednik Lovačkog društva; Bakalar ili Baki, mršavi dječak; Slanina, debeli dječak; Aranka, djevojčica; Lévay, krivolovac. Prvo izdanje ovog romana objavila je zagrebačka „Mladost“ u Biblioteci Vjeverica i s ilustracijama Vladimira Džanka (naklada 5.000 primjeraka). Drugo izdanje (identično prvome) uslijedilo je 1990. godine. Treće izdanje objavilo je zagrebačko „Znanje“ u Biblioteci Stribor 1994. s ilustracijama Duška Gačića. To izdanje ponovljeno je 2000. godine. Peto izdanje objavila je zagrebačka „Alfa“ 2002. s ilustracijama Svebora Vidmara u biblioteci Knjiga za mladež (naklada 3000 primjeraka). Prema romanu 2006. godine je snimljen i Duh u močvari (film), čiji redatelj je Branko Ištvančić. Anto Gardaš (Agići kod Dervente, 21. svibnja 1938. – Osijek, 10. lipnja 2004), hrvatski književnik. Pisao je romane, bajke, priče, pjesme i igrokaze, a među njegovim pjesništvom se ističu samostalne zbirke haiku poezije. Od 1947. godine, kad se s roditeljima doselio u Velimirovac kod Našica, živio je u Slavoniji, a od 1974. u Osijeku. Osnovnu školu završio u Velimirovcu, gimnaziju 1958. u Našicama, a diplomirao 1968. na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Radio je potom u Đurđenovcu, Koprivnici... Od 1973. bio je stalno zaposlen u osječkoj pošti (HPT), uglavnom kao voditelj pravne službe. Bio je i predsjednik Ogranka DHK slavonsko-baranjsko-srijemskoga. Neke od njegovih knjiga ilustrirao je poznati hrvatski ilustrator Ivan Antolčić. Književni rad Prvu pjesmu „Pod kestenom“ objavio je kao gimnazijalac 1958. godine u zagrebačkom srednjoškolskom časopisu Polet. Otada surađuje u mnogim književnim listovima, časopisima, novinama, radiju i televiziji. Pisao je poeziju i prozu za djecu i odrasle: pjesme, haiku-pjesme, romane, novele, pripovijetke, bajke, igrokaze, radioigre za djecu, kazališne predstave... Prvu pjesmu za djecu objavio je 1968. u osječkim novinama „Mala štampa“. Bio je neumorni čitatelj svojih uradaka pred djecom cijele Hrvatske, pisac najširih tematskih interesa, od zavičajnoga haikua, klasične realističke, ali i (znanstveno) fantastičarske proze. Uz Jagodu Truhelku i Stjepana Tomaša Gardaš je najznačajniji osječki pisac za djecu i jedan od ponajbitnijih i najčitanijih suvremenih pisaca u Hrvatskoj, lektirski klasik literature namijenjene najmlađima i čitateljima tinejdžerskog uzrasta. Objavio je četrdesetak knjiga, uglavnom za mlađe čitaoce: romane, bajke, priče, pjesme i igrokaze. Također, objavio je pet samostalnih zbirki haiku-poezije. Uz antologijska djela u žanru dječje književnosti, zavidne književne rezultate postigao je i u drugim žanrovima. Ističu se njegova zbirka kratkih proza „Postelja gospođe Jelene“ (1988), te haiku-radovi nagrađeni u Japanu. Prevođen je na brojne jezike i nagrađivan prestižnim književnim nagradama (npr. „Grigor Vitez“ za roman „Ljubičasti planet“ 1981. i „Josip i Ivan Kozarac“). Roman Duh u močvari (1989) i Priče iz Kopačkog rita tematski su vezane za Kopački rit u Baranji. Njemu u čast se zove književna nagrada za najbolji roman ili zbirku pripovijedaka za djecu i mladež objavljena na hrvatskom književnom jeziku, nagrada Anto Gardaš. Djela Samostalne knjige i djela objavljena u časopisima „Pjesme“ (sa Savom Panjkovićem, 1965.) „Na jednoj obali“, pjesme (1968.) „Balada o kapetanovu povratku“ (1975.) „Jež i zlatni potok“, priče i igrokazi (1978. – ponovljeno: 1985., 1986., 1987., 1989., 2002.) „Tajna zelene pećine“, roman (1979. – 1996., 2003.) „Ljubičasti planet“, roman (1981. – 1986., 1993., 1996., 2001., 2003.) „Zaboravljena torba“, priče (1982.) „Bakreni Petar“, roman (1984. – 1990., 1994., 2000., 2001.) „Izum profesora Leopolda“, roman (1986. – 1995., 2000., 2001., 2003.) „Uvijek netko nekog voli“, pjesme (1986.) „Zvijezda u travi“, priče (1986.) „Prvi suncokreti“, pjesme (1987.) „Pigulica“, roman (1988.) „Postelja gospođe Jelene“, kratke proze (1988.) „Duh u močvari“, roman (1989. – 1990., 1994., 2000., 2002.) „Bože moj, za koga, kome da pišem?“ (1992. – „Književna revija“) „In memoriam : pjesnička riječ Milivoja Polića“ (1993. – „Književna revija“) „Priče iz Kopačkog rita“, priče (1993. – 1999.) „Prikaza“, ulomci iz neobjavljenog romana (1993. – „Književna revija“) „Filip, dječak bez imena“, roman (1994. – 2000.) „Grm divlje ruže“, haiku-poezija (1994.) „Ivan Tulum putuje u nebo“, odlomak iz romana (1995. – „Književna revija“) „Miron na tragu svetoga Grala“, roman (1995.) „Prikaza“, roman (1995.) „Čudo na kamenitom brijegu“ (1996. – „Književna revija“) „Damjanovo jezero“, roman (1996. – 1998. prevod na slovački „Damianovo jezero“) „Hej, bećari“ (1996.) „Žuborenja“, haiku (1996.) „Glas koji te vodi“ (1997. – „Književna revija“) „Kuća od drvenih kocaka“ (1997.) „Sto sunovrata“, haiku (1997.) „Tragovi duginih boja“ (1997.) „Plavokrila ptica“, pjesme i igrokazi za djecu (1998.) „S dlanovima na očima“ (1998. – „Književna Rijeka“) „Cvijet bez imena“ (1999. – „Književna Rijeka“) „Bedemgrad ili kako su slavonski pobunjenici nadmudrili Turke“ (1999. – „Kolo“) „Koliba u planini“ (1999.) „Miron u škripcu“, roman (1999. – 2000., 2001., 2002.) „Otvoreni put“ (1999.) „Glas koji te vodi“ (2000.) „Jeronimova sreća“ (2000. – „Književna revija“) „Ledendvor“, kazališna predstava (2000.) „Tri bajke“ (2000. – „Književna revija“) „Krađa u galeriji ili Sve se urotilo protiv malog Terzića“ (2001. – 2003.) „Čovjek s crvenim štapom“, početak tek završenog romana (2002. – „Književna revija“) „Podmorski kralj“, roman (2002.) „Tajna jednog videozapisa“, SF-roman (2002.) „Zlatnici kraj puta“ (2002.) „Bijela tišina“, haiku-poezija (2003.) „Čovjek na cesti“ (2003. – „Osvit“) „Dobro je imati brata“, pjesme (2003.) „Igračke gospođe Nadine“, priče (2003.) „Ljepši će postati svijet“, pjesme za djecu (2003.) „Sjaj mjesečine“, haiku-poezija (2003.) „Čovjek s crvenim štapom“ (2004.) „Brončani kotlić“, kazališna predstava „Obračun s vodenjakom“, roman (2006.) Antologije i zbirke s drugim autorima „Zvuci Panonije`72“ (1972.) „Slavonija `73“, V. muzički festival (1973.) „Pjesme vedre mladosti“ (1977.) „Suze boli-za slobodu“, poezija (1992.) „Žubor riječi“ (1992.) „Priče o dobru, priče o zlu“ (1993.) „Antologija hrvatske dječje poezije“ (1994.) „3. samoborski haiku susreti“ (1995.) „Poezija“ (1995.) „Proza“ (1995.) „4. samoborski haiku susreti“ (1996.) „Antologija hrvatskoga haiku pjesništva“ (1996.) „Primjeri iz dječje književnosti“ (1996.) „5. samoborski haiku susreti“ (1997.) „Pjesma mira“, pjesme (1997.) „Pjesme vedre mladosti“ (1997.) „Tragovi duginih boja“ (1997.) „6. samoborski haiku susreti“ (1998.) „Pjevančica“ (1998.) „Sretne ulice“, osječka čitanka (1999.) „9. samoborski haiku susreti“ (2000.) „Haiku zbornik – Ludbreg, 2000“ (2000.) „Sedam putova“, haiku (2000.) „Haiku u Dalmaciji“ (2001.) „Hrvatske bajke i basne“ (2001.) „(Pjesništvo)“ (2002. – „Osvit“) „Hrvatsko pjesništvo“ (2003. – „Osvit“) DŽANKO, Vladimir, slikar (Mladeškovci kraj Glamoča, 20. III. 1932). Malu maturu položio u Livnu 1948, Državnu školu za slikarstvo i umjetne zanate završio u Sarajevu 1953 (B. Subotić). Neko vrijeme radio kao scenograf u Narodnom pozorištu u Banjoj Luci te predavao u gimnaziji u Tuzli. Diplomirao na Akademiji primenjene umetnosti u Beogradu 1962 (V. Grdan — slikarstvo, M. Zlamalik — plakat, I. Tabaković — keramika). God. 1963. dolazi u Osijek, gdje je do 1967. scenograf u HNK, potom likovni pedagog, od 1978. voditelj kolegija za predškolski odgoj na Pedagoškom fakultetu i od 1992. ravnatelj Galerije likovnih umjetnosti. — Najčešće slika uljem, akvarelom i pastelom, radi crteže olovkom i perom. U početnoj je fazi pod znatnim utjecajem akademije, s izraženom linearnošću u oblikovanju slike. U Osijeku i u slavonskom podneblju taj utjecaj pomalo slabi. Iako rodom iz kamenita kraja, Dž. se suživljuje s nizinskim krajolikom te slika slavonski pejzaž (šume, polja, vode) na intimistički način, u lakoj rasvjeti na dalekim horizontima ili u oblačju. Prikazuje i kuće, osobito seljačka dvorišta. Kompoziciju gradi tonovima boje (pretežito tamnozelene, smeđe i sive), a potez mu je kista često brz, leteći, što slikama daje osobnu notu i draž trepetljivosti. Nasuprot idiličnu plenerizmu ranijih pejzaža, njegove ratne vedute Osijeka (akvareli iz 1991) imaju obilježja ekspresivnoga kolorizma: ratna je kataklizma predočena u srazu snažno crvenih i plavih tonova i difuznoj strukturi motiva. Bavi se i ilustriranjem književnih djela. Samostalno je izlagao u Osijeku (1963–64, 1966–67, 1969, 1976–77, 1980, 1982, 1986, 1988, 1991), Našicama (1969), Vinkovcima (1975), Göteborgu (1977, s I. Hermanom), Dubrovniku (1984), Đakovu (1987) i Nersingenu u Njemačkoj (1989). Sudjelovao na izložbama podružnice ULUH-a (HDLU-a) za Slavoniju (od 1966), na Bijenalu Slavonaca (od 1967), izložbama baranjske (od 1975) i iločke likovne kolonije (od 1977), izložbama Slavonski pejzaž XIX. i XX. stoljeća (Osijek 1976), Suvremeni osječki slikari i kipari (Osijek i Brantford u Kanadi 1977), Osječki ratni atelijer (Köln 1992) i dr. — God. 1970. dobio je Nagradu grada Osijeka za slikarstvo. MG21 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U hotelu Bertram, neustrašiva gospođica Marpl, koja je na odmoru u Londonu, mora da riješi smrtonosnu misteriju kojom se završio lanac izuzetno nasilnih događaja. Starinski londonski hotel nije baš tako respektabilan kao što na prvi pogled izgleda... Kada gospođica Marpl pristigne iz provincije u London, ona u hotelu Bertram nalazi upravo ono što joj je trebalo za savršen odmor: tradicionalni dekor, besprekornu uslugu i atmosferu tajanstvene opasnosti ispod ove uglađene površine. No ni sama gospođica Marpl ne može da predvidi kakav će se nasilni slijed događaja pokrenuti kada jedan ekscentrični gost hotela krene prema aerodromu... Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prevod: Zoran Zivkovic Urednik: Zika Bogdanovic Čini se da koliko god se trudio, Poirot nikad ne dobije odmor. Ova ga priča vodi u Devonu, rodnom okrugu Agathe Christie, i naravno, među oskudno odjevenim sunčateljima pronađena je ubijena žena. Nije bilo neobično pronaći prekrasno brončano tijelo Arlene Stuart koja voli sunce ispruženo na plaži, licem prema dolje. Samo što ovom prilikom nije bilo sunca... bila je zadavljena. Otkako je Arlenina stigla u odmaralište, Hercule Poirot je u morskom zraku osjetio seksualnu napetost. Ali je li ovaj očiti `zločin iz strasti` mogao biti nešto zločestije i smišljenije? Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Dušan Radović Volimo Beograd svakoga dana po malo Belgrade 1977. NOVA Let`s love Belgrade a little more each day is a little picture book for children and adults, but also a brochure that invites citizens to protect their city. It was released more than forty years ago, but it seems to me that we still need it more than today. Dusko Radovic liked to write about Belgrade and the people of Belgrade, but he also hosted a radio show of the Belgrade Initiative in which citizens gave their ideas and suggestions on what can be done well in Belgrade and for Belgrade. That is why it was logical to entrust Radović with the campaigns of the City of Belgrade for the preservation of the environment, as well as the Tourist Association of Belgrade for the promotion of cultural property and tourism. The then mayor of Belgrade, Živorad Kovačević, invited elementary school students to the City Assembly on October 20, 1977 or 1978 to mark the anniversary of the city`s liberation. On that occasion, the children received (along with chocolate!) A copy of the book We Love Belgrade a little bit every day. The United Nations declared 1979 the International Year of the Child, which is why initiatives and actions were launched throughout Yugoslavia. In the same year, the Children`s Book Center was founded in the Pioneer City in Belgrade, and on that occasion, an exhibition of literary and literary works We Love Belgrade was organized every day. At the initiative of the City Library, a new international cooperation was achieved - the exchange of books between the children of Belgrade and the children of European countries. At the event Meetings of Friendship, and as part of the Joy of Europe, children from other countries were presented with works by Yugoslav children`s writers, including Duško Radović. But let’s get back to the book itself! In this brochure, Radović invites Belgraders to respect and protect their city. It talks about demolition and construction, friends and enemies of the city, a sense of belonging (yours or ours), children`s responsibility, nature as an inviolable part of the city and many other aspects. Although it addresses the people of Belgrade, this book is universal and everyone should find themselves and their city in it. The text by Dušan Radović would not be complete without illustrations by Dušan Petričić. The text itself would be strict and wave its finger at the lessons if there were no fun illustrations by Petričić that soften the message. But by no means do they make it weaker! Two Dusans (writer and illustrator) were long-term collaborators and friends and together they published books - Sit to talk, Belgraders and Belgrade, TV cookbooks, Women`s conversations, etc. We love Belgrade every day begins a little with verses from the song `Toast` - Everything that grows would like to grow, let it grow and should grow! The illustration and text above are, it seems to me, more than current today. After, as Radović says, enough demolition, today Belgrade is still being demolished (Belgrade Bus and Railway Station, Trg republike, Savamala) in order to build underground parking lots, elite parts of the city, Belgrade on the water. And when is Belgrade guarded? It seems to have been left to civic initiative, not government. The responsibility of the child permeates the entire brochure, so in this illustration Petričić emphasizes that a child, side by side, can protect and build his city with adults. The street, the park, the river are nobody`s, as is often thought. The street, the park and the river are ours and belong to all of us. That is why we should keep and defend everything that is ours. This message is not harmless at all, especially since we can still find ourselves in these words of Radović. Take the mini-hydropower plants on the Stara Planina as an example. The old mountain, its rivers, waterfalls are nobody`s, but ours. The problem of their construction is not the problem of the people from that area who get drinking water from there, but all of us. Because today it could be a river in eastern Serbia, and tomorrow a park next to your building. It is considered one of the greatest inventions of the last century, the car is today a country that is a cigarette to the lungs. Cars are one of the biggest air pollutants and contribute to global warming, a fact. And it`s not (only) the cars that are to blame, it`s the fault of the man who uses them to go to the store instead of walking to it for five minutes. It is a wrong society in which one of the indicators of status is whether the family has (at least one) car. Let`s walk more, use public transport, travel by trains and buses, connect someone ...

Autor - osoba Đurić, Silvija, 1946-2013 = Đurić, Silvija, 1946-2013 Naslov Đura Jakšić : bibliografija / Silvija Đurić Ostali naslovi Bibliografija Đure Jakšića Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna biblioteka Srbije ; Novi Sad : Biblioteka Matice srpske, 1984 (Beograd : Narodna biblioteka Srbije) Fizički opis [XIII], 510 str. : slika Đure Jakšića, faks. ; 28 cm Drugi autori - osoba Živanov, Miodrag, 1928-2000 = Živanov, Miodrag, 1928-2000 Sadržaj S a d r ž a j: Đura Jakšić i bibliografija / Miodrag Živanov (IX-XIII). - I (1-238): A. Posebna izdanja (3-62); B. Prilozi u serijskim i monografskim publikacijama (63-238). - II Bibliografija radova o Đuri Jakšiću (239-451). - Registri (453-508): 1. Registar naslova radova Đure Jakšića (455-472); 2. Registar prvih stihova pesama Đure Jakšića (473-486); 3. Registar prevedenih dela Đure Jakšića (487); 4. Autorski registar (488-501); 5. Hronološki registar radova o Đuri Jakšiću (502-508); Napomene (509-510). ISBN (Pl.) Napomene Stv. nasl. u kolofonu: Bibliografija Đure Jakšića `Objavljeno povodom sto pedesete godišnjice rođenja Đure Jakšića` --> prelim. str. Tiraž 1.000 Str. [IX-XIII]: Đura Jakšić i bibliografija / Miodrag Živanov Registri Predmetne odrednice Jakšić, Đura, pesnik, 1832-1878 -- Bibliografije -- Srbija Bibliografija -- Personalna -- Đura Jakšić Đura Jakšić (8. avgust 1832. – 16. novembar 1878) Đura Jakšić (rođen u Srpskoj Crnji, preminuo u Beogradu) je bio srpski slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac, učitelj i boem. Rođen je 8. avgusta (27. jula po julijanskom kalendaru) 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovačku školu iz koje beži tri puta i na kraju upisuje nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje. Uoči revolucionarne 1848. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika. U revoluciji od 1848–1849. iako šesnaestogodišnjak, učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga neimaština primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u Minhen. Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Piše pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856. Od 1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini). Đura Jakšić je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se sirovosti i lakomosti rugao, originalno i starično. Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske. Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija posao u Državnoj štampariji 1872. godine. Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Književni rad Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka. Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku poezije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura. U duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta. Često je obrađivao iste motive i u književnim delima i na slikarskim platnima. Iako uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike. Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija „Sirota Banaćanka”, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak. Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: „Stanoje Glavaš”, „Seoba Srbalja” i „Jelisaveta”. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876-1878. Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike „Pesme”. Najznačajnije epske pesme su: „Bratoubica”, „Nevesta Pivljanina Baja”, „Barjaktarovići”, „Mučenica” i „Pričest”. Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu. Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko nedovršenih. Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo. Najmanje je radio na lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i klasične vrednosti. Neke od njih, kao „Na Liparu”, „Mila”, „Koga da ljubim”, „Put u Gornjak”, „Kroz ponoć nemu”, spadaju u najbolje stihove srpske poezije. Kritički osvrt Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja. Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje. Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih lirskih mesta. On je bio i slikarski talent, i celoga se života bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler”. U slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutarnja vatra ispod same boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao vrh od handžara”, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on kod nas najbolje predstavlja, kao što Bajron predstavlja engleski, ili Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima. Njegove najlepše pesme („Na Liparu”, „Padajte, braćo” i druge) uobličene su na taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici, tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i njegova mana”, rekavši da je Jakšić „pesnik snage, ali bez mere i sklada”. Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja” je pisana narodnim desetercem, a „Jelisaveta” i „Stanoje Glavaš” vrlo slikovitim i živim jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana. Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš” se i danas igra. Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog, savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče. MG139

Odlično očuvano! Autor - osoba Gluščević, Zoran, 1926-2006 = Gluščević, Zoran, 1926-2006 Naslov Mit, književnost i otuđenje / Zoran Gluščević Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Vuk Karadžić`, 1970 (Beograd : Savremena administracija) Fizički opis 262 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dimitrijević, Raško, 1898-1988 = Dimitrijević, Raško, 1898-1988 Gluščević, Zoran, 1926-2006 = Gluščević, Zoran, 1926-2006 Zbirka ǂBiblioteka ǂZodijak ; ǂknj. ǂ26 ISBN (Broš.) Napomene Beleška o piscu: str. 261. Predmetne odrednice Man, Tomas, 1875-1955 Hese, Herman, 1877-1962 Književnost -- Motivi -- Mitologija SADRŽAJ TOMAS MAN: JEDNO PUTOVANJE U SREDIŠTE MITA 1) Kraljevsko visočanstvo ili dekorativna ličnost kao izraz otuđenja 7 2) Spoljašnje dočaravanje egzistencije 13 3) Hese i Tomas Man: odnos prema mitu 18 4) Tomas Man i Karl Kerenji: prepiska 27 5) Mit i savremeno zbivanje 35 6) Mitsko i individualno 39 7) Mitska inspiracija i proza 43 8) Mitsko-tipsko kruženje 48 9) Mit i otuđenje 55 10) Gete i Tomas Man (Skica za jednu nemačku demonologiju) 59 11) Anamneza i stvaranje 74 a) Strepnja i strah 76 b) Izmirenje života i smrti u stvaranju 78 v) Moire i predosećanje smrti 81 g) Ambivalenca između bolesti i stvaranja 83 12) Otuđenje psihopatologija umetničkog stvaranja i stvaralačka sudbina pisca 89 a) Stvaralac kao „ukleto“ biće 89 b) Raspolućenost na građanina i stvaraoca 92 v) Umetničko delo kao sistem „obmana“ i stvaraočev doživljaj krivice 94 g) Umetnost kao estetska igra otuđivanja od života i njene mentalne posledice 101 d) Evolucija u shvatanju umetnosti kao privida 105 đ) „Razotuđenje“ umetnosti 106 e) Kratko upoređenje: Tomas Man, Hese i Kafka 112 13) Umetnost kao jemstvo života 114 14) Manova „teorija odraza“ 117 15) Vanestetsko poreklo estetičkih shvatanja 121 16) Čemu umetnost? 123 HERMAN HESE ILI RAĐANJE MITA IZ SNA I NEUROZE 1) Put do monističkog i panteističkog jedinstva sveta 137 2) Između dve romantike 141 3) Valter Kempf i druge priče 149 4) Mala fantazija na minijature o Knulpu 153 5) Gertruda i magičan doživljaj muzike 157 6) Rat i mir ili između Gertrude i Stepskog vuka (1910–1927) 172 a) Rat i patriotizam 172 b) Težnja za bekstvom 181 v) Kako prekinuti krvoproliće? 188 g) Sa lica rata zderati sve maske 195 d) Najdublji korenovi rata ili rat i teorija otuđenja 201 7) Aktivno i kontemplativno 206 8) Rađanje mita iz sna i neuroze 212 9) Stepski vuk 214 10) Problem otuđenja i put do razotuđenja u Stepskom vuku 219 11) Narcis i Zlatousti ili polarno jedinstvo ličnosti 273 12) Magija i mitska simbolika vodenog ogledala 245 13) Kriza evropskog duha i Heseova koncepcija kulture 250 a) Valerijeva koncepcija kulture 251 b) Heseov kulturni koncept 253 v) Sindrom „braća Karamazovi“ 254 g) Heseova kulturna sinteza 258 Zoran Gluščević (Užička Požega, 23. maj 1924 – Beograd, 11. maj 2006) bio je srpski književnik, prevodilac, književni i likovni kritičar i esejista. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Rođen je 23. maja 1924. godine u Užičkoj Požegi. U Požarevcu i Beogradu pohađao je gimnaziju, nakon čega je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na katedri za germanistiku. Bio je oženjen za Milku Lučić Gluščević, novinarku i dugogodišnju urednicu Kulturnog dodatka lista „Politika`. Veoma rano se afirmisao na književnoj i kulturnoj sceni. Bavio se nemačkom književnošću, prevođenjem, pisanjem eseja, drama za radio i televiziju, studija i kritika. Za sobom je ostavio oko tridesetak književnih dela. Priredio je i prvi objavio sabrana dela nemačkog nobelovca Hermana Hesea, a važio je za jednog od najboljih poznavalaca Heseovog opusa, kao i stvaralaštva Franca Kafke. Sa Maricom Josimčević i Radovanom Popovićem, priredio je i sabrana dela Isidore Sekulić. Bio je urednik lista „Umetnost i kritika`, zatim Izdavačkog preduzeća „Vuk Karadžić` i Izdavačkog zavoda „Jugoslavija` i glavni i odgovorni urednik „Književnih novina`. U „Književnim novinama” je 1969. godine objavio tekst u kojem je osudio ulazak vojnih trupa SSSR u Čehoslovačku, zbog čega je osuđen na šest meseci zatvora. Bio je politički angažovan intelektualac, što pokazuju i njegova dela „Kosovo i nikad kraja” (1989), „Ratne igre oko Kosova” (1999) i „F-117, ili, Sunovrat NATO strategije` (1999), u kojima kritikuje međunarodnu politiku prema Kosovu i SCG. Zoran je bio predsednik Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik žirija za dodelu NIN-ove nagrade. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, od kojih su neke Oktobarska nagrada grada Beograda 1966. godine, za delo „Putevima humaniteta`. Dela Kako se posmatra književno delo (1953) Putevi humaniteta I i II (1964, 1965) Perom u raboš (1966) Epoha romantizma (1966) Romantizam (1967) Mit, književnost i otuđenje (1970) Studija o Kafki (1971) Kafka: Ključevi za Zamak (1972) Alfa i omega (1975) Kafka: krivica i kazna (1980) Poezija i magija, eseji o pesnicima (1980) Kosovo i nikad kraja (1989) F-117, ili, Sunovrat NATO strategije (1999) Ratne igre oko Kosova (1999) Sava Rakočević, monografija o savremenom srpskom slikaru (2001) Okultna moć (2001) Mefisto i on, roman (2005) Gete (2011) Legat Zorana i Milke Gluščević Juna 2018. godine Milka Lučić, Zoranova udovica, formirala je legat „Zorana i Milke Gluščević“ u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat`. Tom prilikom Udruženju je poklonjena njihova cela biblioteka strane literature, kao i mnoštvo nagrada i drugih predmeta iz zajedničkog stana Milke i Zorana. Legat se nalazi u Muzeju srpske književnosti na Banjici. MG62 (L)

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. ,,Mihael Ende u bajkovitom romanu Momo pripoveda o devojčici koja pokušava da spase ljude od hladne, nemilosrdne Sive gospode koja im kradu vreme. U tome joj pomažu mnogi prijatelji, mudri učitelj Hora i najčudnija kornjača na svetu Kasiopeja. – iz predgovora Drinke Gojković MOMO – BAJKA O STVARNOSTI Kad počnemo da čitamo priču o avanturama devojčice čupavice Momo, u prvi mah se zapitamo – pa zar se bajke ne pišu samo za malu decu? Jer ono što se u knjizi zbiva odista je po mnogim svojim osobinama bajkovno: već sama glavna junakinja ne pripada baš sasvim ovom, nama bliskom, svagdašnjem svetu, a njeni doživljaji pogotovu su takvi da ih ne možemo smestiti među dogodovštine u kojima bismo kao učesnike lako zamislili i sebe same. Iz sveta bajke potiču, zatim, i ona siva gospoda koja se zaverila da ljudima otmu vreme – ono vreme što se poklanja drugima umesto da se upotrebljava za obavljanje raznih `korisnih` delatnosti; (a sve korisne delatnosti, ako se obavljaju sebe samih radi, a ne na radost i korist onih koje volimo, brzo postaju i bespotrebne i besmislene). Tako nam priča o Momo kroz svoju bajkovnu formu postavlja pitanje šta je to vreme. Devojčica Momo ni sama to ne zna sasvim jasno, ali oseća koliko je ono važno, pa se upušta u zamršeni okršaj sa sivom gospodom – onim čudnim kreaturama koje pokušavaju da ga ugroze. Tajna, značajna i za njih i za ljude, leži u tome što je `vreme život, a život stanuje u srcu`. Momo se, dakle, bori za život sam, za ono što predstavlja njegovu, prvu i pravu vrednost. I sad počinjemo da shvatamo da ova bajka nije baš sasvim bajka. Jer stara je istina da granicu između stvarnog i nestvarnog, istinskog i izmišljenog ne treba povlačiti odveć strogo i oštro; govoreći `nestvarnim jezikom` i na `nestvaran način`, često o stvarnom naučimo više negoli kada stvarnost gotovo opipljivu vidimo pred sobom. Baš to nalazimo i kod Mihaela Endea: što dalje čitamo, više se uveravamo da nam on ipak govori o našem, a ne o nekom potpuno izmišljenom, potpuno novom, potpuno različitom svetu. Pa uviđamo da se ni bajke ne pišu samo za malu decu, jer – Ende, doduše, želi da nas zabavi, ali ne i da nas uspava. On bi zapravo hteo da nas razbudi i uznemiri: svojom fantastičnom pričom saopštava nam nešto sasvim ozbiljno. Jesmo li – i koliko – izgubili sposobnost da svoje vreme, svoju pažnju, svoju ljubav istinski poklanjamo jedni drugima? Da li smo još u stanju da uvidimo kako i ono što radimo i ono što postižemo gubi vrednost ako nas odvaja od ljudi s kojima živimo, ako nas iz našeg sveta odvodi u neki lažan prostor naše sopstvene – samo na izgled korisne – koristi? `Sve sam vam ovo ispričao kao da se već dogodilo. A mogao sam da ispričam i tako kao da će se dogoditi tek u budućnosti` – reći će pisac na kraju knjige. Upozoravajući na opasnost, on će deci poveriti da čuvaju prave vrednosti života.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škoja za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, osam od kojih je preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i Mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa njegovom suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad njegovim ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedski pevač Viktorija Tolstoj i Švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, je izjavio, „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, je napisao, „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscom od svih.“[14] Džejms Džojs je zapazio, „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode“. Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabukov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao je reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo, i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustava već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u „Ratu i miru“, Levin u „Ani Karenjinoj“ i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svih pohvala koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje, Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje ćkole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa „ Jasna Poljana“, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagočku aktivnost, kada objavljuje „ Azbuku“, „Novu azbuku“ i „ Rusku knjigu za čitanje“, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitnja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Janoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplađiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu „ Jasna Poljana“, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se, da je Tolstojeva aktivnos izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine, škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-tih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škoja za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, osam od kojih je preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i Mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa njegovom suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad njegovim ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedski pevač Viktorija Tolstoj i Švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, je izjavio, „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, je napisao, „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscom od svih.“[14] Džejms Džojs je zapazio, „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode“. Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabukov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao je reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo, i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustava već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u „Ratu i miru“, Levin u „Ani Karenjinoj“ i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svih pohvala koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje, Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje ćkole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa „ Jasna Poljana“, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagočku aktivnost, kada objavljuje „ Azbuku“, „Novu azbuku“ i „ Rusku knjigu za čitanje“, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitnja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Janoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplađiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu „ Jasna Poljana“, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se, da je Tolstojeva aktivnos izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine, škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-tih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

Autor - osoba Unamuno, Miguel de, 1864-1936 = Unamuno, Migel de, 1864-1936 Naslov Život Don Kihota i Sanča Panse : prema romanu Migela Servantesa Savedre / Migel de Unamuno ; preveo Gojko Vrtunić ; predgovor Sreten Marić Jedinstveni naslov Vida de don Quijote y Sancho Segun. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1969 (Beograd : Prosveta) Fizički opis XXXIX, 319 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Vrtunić, Gojko, prevodilac = Vrtunić, Gojko, prevodilac Marić, Sreten, 1903-1992 = Marić, Sreten, 1903-1992 Zbirka ǂBiblioteka ǂEseji i studije ISBN (Karton s omotom) Napomene Prevod dela: Vida de don Quijote y Sancho Segun: Miguel de Cervantes Saavedra explicada y comentada / por Miguel de Unamuno Don Kihot juče i danas: povodom Unamunove knjige o Don Kihotu: str. V-[XL] Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Servantes Saavedra, Migel de, 1547-1616 -- Don Kihot i Sančo Pansa Migel de Unamuno (šp. Miguel de Unamuno y Jugo; Bilbao, 29. 9.1864. – Salamanca, 31. 12. 1936), španski pesnik, novelista, filozof. Studirao jezike i filozofiju na Univerzitetu u Madridu. Nakon povratka u zavičaj, radio kao profesor. Literarna dela počeo objavljivati u četrdeset i trećoj godini života. Bio je rektor Univerziteta u Salamanki. Romani i pripovetke Paz en la guerra (1895); izbor i prevod (Građanski rat i mir): Aleksandra Mančić Milić. Beograd: Vreme, 1993. Amor y pedagogía (Ljubav i pedagogija) (1902); prevod: Valentina Otmačić. Zagreb: Demetra, 2004; Recuerdos de niñez y mocedad (1908); El espejo de la muerte (1913); Niebla (Magla) (1914); prevod: Bogdan Radica. Zagreb, 1929; prevod: Jelena Rajić. Beograd : BMG, 1999; prevod: Ana Kalenić. Zagreb: Demetra, 2000. Abel Sánchez (Abel Sančes) (1917.); preveo: Vuk Šećerović; pogovor: Nikola Milošević. Beograd: Todra, 1999; Tulio Montalbán (1920.); Tres novelas ejemplares y un prólogo (Tri poučne novele i jedan prolog) (1920.); prevod: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2008; prevod (Pripovetke): Bogdan Kadmonović. Beograd : Alma, 2010. Pripovetka Nada menos que todo un hombre (Muškarac od glave do pete); prevod: Kalmi Baruh. Sarajevo : Pregled, 1928. Ista pripovetka, prevedena kao `Čovek`; prevod: B. Kadmonović. Beograd: Narodna knjižnica, [b.g]. La tía Tula (Tetka Tula) (1921); prevod: Sonja Hornjak, Dragana Ćorić. Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`, 2011; prevod: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2011; Teresa (1924); Cómo se hace una novela (Kako nastaje roman) (1927); prevod: Aleksandra Mančić. Beograd: Rad, 2006; prevod: Andreja Jakuš; priredio: Dimitrije Savić. Zagreb: Demetra, 2010; San Manuel Bueno, mártir, Don Sandalio, jugador de ajedrez (1930). Filozofski radovi i eseji En torno al casticismo (1895); prevod (Suština Španije): Nina Marinović. Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2010; Vida de Don Quijote y Sancho (Život Don Kihota i Sanča) (1905); prevod: Gojko Vrtunić; predgovor Sreten Marić. Beograd : Kultura, 1969; prevela: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2007. Por tierras de Portugal y España (1911); Del sentimiento trágico de la vida (O tragičnom osećanju života) (1913); prevod: Olga Košutić; predgovor Nikola Milošević. Beograd: Kultura, 1967. Beograd: Dereta, 1990; prevod: Ana Maria Bogišić. Zagreb: Alfa, 2002; prevod: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2010; La agonía del cristianismo (Agonija hrišćanstva) (1925); prevod: Nikola Visković. Mogućnosti, 1998; prevod: Biljana Bukvić. Beograd: Clio, 2000; prevod: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2007. Pozorišna dela La esfinge (1898); La venda (1899); La princesa doña Lambra (1909); La difunta (1909); El pasado que vuelve (1910); Fedra (1910); Soledad (1921); Raquel encadenada (1921); Sombras de sueño (1926); El otro (1926); El hermano Juan o el mundo es teatro (1929). Migel de Unamuno i Hugo (1864–1936), španski književnik i filozof, jedan od najistaknutijih predstavnika Generacije ‘98 koja je krajem XIX veka okupljala značajne španske intelektualce, filozofe i pisce. Za života je bio poznat po svojim esejima o religiji, metafizici, politici i španskoj kulturi. Danas se pre svega pamti po svojoj prozi u kojoj je na sebi svojstven način i pesničkom upotrebom jezika izražavao psihološka stanja i emocionalne konflikte. Kao jedan od preteča egzistencijalizma, u svojoj filozofiji je ispitivao napet odnos razuma i vere, religiju, slobodu misli i tragičnost smrti. Artur A. Koen ga smatra „najvećim stilistom španskog jezika posle Servantesa.“ Aktivno je učestvovao u akademskom i političkom životu svoje zemlje. Predavao je grčki jezik i istoriju španske književnosti na Univerzitetu u Salamanki, a 1900. godine prvi put je imenovan za rektora…Migel de Unamuno je osećao snažnu potrebu, da obrazloži svoja književna rešenja i rado je iznosio viđenje vlastitog dela u brojnim predgovorima, te su upravo ovi tekstovi od izuzetnog značaja za razumevanje njegove stvaralačke poetike, čiju sintezu na izvestan način predstavlja prolog iz zbirke Tri uzorne novele i jedan prolog. U njemu sam pisac pojašnjava svoj odnos prema stvarnosti, realizmu, romanu i posebno prema likovima koji su suštinski element svakog književnog dela. Odbacuje ideju o junacima kao marionetama kojima stvaralac upravlja po vlastitom nahođenju i jasno izražava da mu je cilj da u svojoj prozi razvije likove iz perspektive onoga što određuje kao želju za postojanjem ili volju. I zaista, protagoniste ovih novela odlikuje snažna volja koju bezobzirno nameću svojim bližnjima odvodeći ih u očajanje ili smrt. Njihovi postupci su različito motivisani: u slučaju Rakel iz novele Dve majke u pitanju je fanatična želja za majčinstvom, kod Karoline iz Markiza od Lumbrije žeđ za osvetom, a kod Alehandra iz novele Pravi muškarac neobično visoko mišljenje o vlastitoj vrednosti. Nasuprot tradicionalnoj podeli prema kojoj su žene slabiji pol, u Unamunovim novelama iz ove zbirke žene su jaka bića volje. Sve one svojom voljom postaju deo ljubavno-emotivnog trougla i opsesivno nastoje da dosegnu ostvarenje onoga za čim žude. U noveli Dve majke bezazleni slabić don Huan nije ništa drugo do marioneta u rukama Rakel, oličenju zla i propasti, i Berte, oličenju dobra i spasenja. U noveli Markiz od Lumbrije, u kojoj se dobra sestra Luisa i zla Karolina nadmeću da osvoje Tristana, koji je sveden na ulogu igračke. U oba slučaja protagonistkinje se ne bore za ljubav muškarca već za nadmoć nad njim kako bi ga iskoristile da ostvare svoje ciljeve. Samo u trećoj noveli Pravi muškarac, protagonista je snažan, samouveren muškarac, ali i u njoj na kraju priče otkrivamo da Alehandrova moćna volja i samopouzdanje nisu ništa drugo do privid i da krhka Hulija nije nejaka supruga kao što se isprva čini. MG26 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Fernan Kabaljero je pseudonim koji koristi španska spisateljica i folklorista Sesilija Bel de Faber i Ruiz de Larea (Morges, Kanton Vo, Švajcarska, 25. decembar 1796-Sevilja, Španija, 7. april 1877). Negovala je slikovit karakter manira, a njeno delo odlikuje odbrana tradicionalnih vrlina, monarhije i katoličanstva. Njegova misao je deo tadašnjeg katoličkog regeneracije, pod uticajem ideja njegovog oca, nemačkog hispanofila Huana Nikolasa Bela de Fabera, uvodnika nemačkog istorističkog romantizma Herdera i braće Avgusta i Fridriha Šlegela u Španiji Sesilija Franciska Josefa Bohl und Lutkens i Ruiz de Larrea rođena je 25. decembra 1796. godine u Morgesu (Švajcarska). Bila je ćerka nemačkog konzula Huana Nikolasa Bela und Litkensa (kasnije Bel de Faber), biznismena koji je, zajedno sa bratom Amadeom, rukovodio komercijalnim interesima kuće Bel Hermanos, koju je u Kadizu osnovao njegov pokojni otac, bunar -poznata pripadnica hamburške buržoazije.,2​ i Fransiska Havijera Ruiz de Larea i Aheran Moloni, koju su njeni prijatelji i porodica zvali `Donja Fraskita Larea`,2 sa ocem Špancem i majkom Irkinjom.3 Njen otac, hanzeatski konzul u Kadizu, bio je jedan od promotera romantizma u Španiji u isto vreme kao veliki branilac pozorišta Zlatnog doba i kastiljanskih balada. Njegova majka je organizovala skup „servila“, gde su vrednosti starog Režim je odbranjen.4 Vjenčali su se 1. februara 1796. na katoličkom obredu, iako je njegov otac prešao u katoličanstvo sve do 1813. godine, što ga nije sprečilo da svoju decu vaspitava u toj veri. Posle kratkog boravka u Nemačkoj u poseti svom baka po ocu, njegovi roditelji su se vratili u Španiju 1797. Don Sesilijina tri brata i sestre su rođeni od: Aurora (1800), Huan Jacobo (1801) i Anhela (1803). Nakon smrti njegovog ujaka Amadea, koji je bio glavni nosilac posla, i zbog nestabilnosti Napoleonove Evrope, roditelji su 1805. godine otišli ​​na drugo putovanje u Nemačku, zajedno sa Sesilijom i njenim bratom Huanom Jakobom, dok su 1805. dve male sestre Bile su na brizi svoje bake po majci. Očuh njegovog oca, Martin Jak. Faber ga je legalno usvojio 1806. da nosi njegovo prezime, menjajući i prezime autora i njene braće. Međutim, njegova majka nije uspela da se prilagodi Nemačkoj i otkrivaju se prve bračne nesuglasice. Konačno, Sesilijina majka se vratila u Španiju, tako da je sama prošla kroz tragično iskustvo rata za nezavisnost sa dve sestre autorke u njihovoj kući u Čiklana de la Frontera. Tih godina Sesilija je živela u Nemačkoj, u Hamburgu, u internatu koju je vodila jedna Francuskinja, gde će steći obrazovanje na „starinski“ način, dubokog katoličanstva,4 sve dok nakon posete svoje majke 1812. nije uspela. da ubedi svog oca, i porodica se sastaje u gradu Kadiz 1813. godine, kada je Selisija imala već sedamnaest godina, i posle sedam godina razdvojenosti. Udala se 30. marta 1816. za pešadijskog kapetana Antonija Planela i Bardaja. Par se preselio u Portoriko, pošto je njen muž bio raspoređen na tu funkciju, ali taj brak neće dugo trajati zbog smrti njenog muža; Ovaj događaj šokirao je mladu Sesiliju, koja je dočekana u kući kapetana generala dok se oporavljala od depresije i mogla je da se vrati u Španiju 28. juna 1818. 5 Kasnije se preselila u Hamburg, rodni grad svog oca, gde je živela sa njom. baka. Nekoliko godina kasnije ponovo se preselio u El Puerto de Santa Marija, u Španiji, gde je upoznao Franciska de Paulu Ruiz del Arka, markiza od Arko Ermosa i oficira u španskom gardijskom korpusu, koji je bio starešina bogate i uticajne seviljanske porodice. u vezi sa velikim delom andaluzijskog plemstva.2 26. marta 1822. udala se za njega po drugi put u Sevilji; Tamo je sa svojim mužem u svojoj palati održala skup na kome su prisustvovali predstavnici visokog društva i stranih ličnosti poput Vašingtona Irvinga (sa kojim se dopisivala od 1828. i kome je pomagala u nekim njegovim delima), istoričara umetnosti Vilijama Stirlinga. i baron Tejlor, koji će biti model za „Baron de Mod” na skupu markize de Algar u La Gavioti. Posle invazije „Sto hiljada sinova San Luisa“ (1823) preselili su se da žive u Luki zbog liberalnih simpatija markiza; Proveli su dosta vremena i na farmi koju je markiza posedovala u Dos Hermanasu, „La Palma”, gde je bila impresionirana andaluzijskim folklorom i počela da skuplja kopla, pripovetke i poslovice.6 U maju 1835. ponovo je ostala udovica. U martu 1836, Sesilija je otputovala u Englesku sa svojom sestrom; Tokom boravka u Londonu upoznaje mladog engleskog aristokratu, Federika Katberta, kojeg je upoznao u Španiji i sa kojim ima tajnu vezu. Zbog svog putovanja neće moći da prisustvuje smrti svog oca 9. novembra 1836. U Sevilju se vratio zbog loših odnosa koje bi imao sa majkom.7 Ubrzo kasnije upoznala je Antonija Aroma i Moralesa de Ajalu, za koga se udala 17. avgusta 1837. godine, rodom iz Ronde, delikatnog zdravlja i osamnaest godina mlađeg od Sesilije. Ovaj brak bi bio veoma poseban, jer je u životu Fernana Kabaljera značio njen konačan susret sa štamparskom presom, sa kojom je sav materijal koji je sakupljala tokom svog života, između dugog odsustva muža i ekonomskih prilika u da je živeo, izašlo je na videlo.2 Ovaj brak je takođe izazvao kritike Arko-Hermosa i dobrog seviljanskog društva.7 Brak je finansijski propao uprkos činjenici da je upravo u to vreme objavljena La Gaviota (1849), Porodica Alvareda (1849) i Klemensija (1852). Međutim, neuspeh ovog drugog nateraće ga da preispita objavljivanje svog dela, u kome je pokazao nepopustljiv i antiliberalan stav; u stvari, Harcenbuš, umereni liberal, nije želeo da mu se posveti, i nikada se nije oporavio od ovog neuspeha. Oko 1852. godine otkriveno je ko je Fernan Kabaljero, što ga je nateralo da se predloži kao javna ličnost sa radikalnim političkim projektom. Ovaj neuspeh će uticati na ostatak njenog života.7 Njen muž se razboleo od konzumacije i ozbiljni finansijski problemi doveli su do toga da izvrši samoubistvo 1859. godine. Ponovo udovica, pisac je tako ostao u siromaštvu. Vojvode od Monpenzijea i kraljica Izabela II zaštitili su je i dali joj dom u Patio de Banderas u Alkazaru u Sevilji, ali ju je revolucija 1868. primorala da se preseli jer su kuće bile stavljene na prodaju, iako je uspela da uštedi uništenje oltarske slike koja se tu čuvala. Nasuprot neredima Revolucionarnog seksenijuma, bila je srećna zbog obnove monarhije 1874. godine, ali se protivila toleranciji kultova sadržanim u Ustavu iz 1874. i, uprkos godinama i bolestima, pisala je za jedinstvo Katolik iz Španije.8 Umro je u Sevilji 7. aprila 1877. u 10 sati ujutro, u osamdeset i jednoj godini života, od dizenterije, prema umrlici.2 Bila je kontradiktoran lik jer je, iako je odbacila politiku, napisala nekoliko romana zauzimajući jasnu antiliberalnu političku poziciju, koja je odbacila ideju o emancipovanim ženama; Takođe, bila je ambiciozna spisateljica koja je veliki deo svog dela napisala na francuskom, neke na nemačkom, a dosta na španskom. Želeo je da stvori novi način romanopisa u Španiji; S obzirom na strogi moral, glavna tema u nekoliko romana bila je preljuba, osim ignorisanja njenog ličnog života, budući da je treći put udata za dvadeset godina mlađeg muškarca, što je u njeno vreme bio skandal jer je bila i udovica. markiza. Održavao je veoma obilnu prepisku; u svom veku nadmašuje ga samo epistolar Huana Valere. Pisao je Huanu Eugeniju Harcenbušu, sa kojim je kontaktirao da bi prodao svoju biblioteku otac; ova i druga pisma sakupio je i uređivao hispanista Teodor Hajnerman, koji se svakako žalio da je Sesilija „najmistifikovaniji pisac u španskoj književnoj istoriji.“10 Takođe se dopisivao sa Rozalijom de Kastro, da ga je ujedinila veliko prijateljstvo koje je, međutim, počelo prekorima. Galicijski pesnik posvetio joj je svoju knjigu Cantares, ali joj je Fernan Kabaljero, nakon što ju je nazvao „slavujem od Galicije“, zamerio zbog optužbi na račun Kastiljana i upotrebe galicijskih reči koje nije razumeo. Književno delo Uzeo je pseudonim od Fernana Kabaljera koji je živeo u Siudad Realu. Prema njenim rečima, razlog za njen pseudonim je: „Sviđalo mi se to ime zbog njegovog drevnog i viteškog ukusa, pa sam ga bez oklevanja poslala u Madrid, menjajući za javnost, Cecilijine skromne suknje za tradicionalne pantalone Fernana Kabaljera“. Na nju je uticalo ili to što je mesto kroz koje je prošla volelo da odzvanja ime ili zato što je znala za zločin iz strasti koji je u to vreme bio široko zastupljen u štampi. Fernan Kabaljero u početku nije cenio njegova dela, koja je smatrao samo vežbanjem na jezicima koje je znao; bili su objavljeni protiv njegove volje. To, barem, priča otac Koloma u svojim Sećanjima na autora. To ga nije sprečilo da iznese svoje ideje o tome koja vrsta romana je poželjnija, opredelivši se za roman običaja sa sledećim elementima: „upotrebe, izreke, priče, verovanja, šale, izreke“. Roman je morao biti koristan, pa prijatan. Za Blanku de los Rios to je bio „prvi pokušaj folklorizma ili demopedije u Španiji“. Ovi romani su imali izrazito didaktički karakter, zagovarajući jak moral i hvaleći siromašan, ali pošten život andaluzijskog naroda. Svoje romane je zamišljao kao dokumente koji verno odražavaju svakodnevni život. Za nju je radnja bila okvir jer je zanimljivo okruženje. To se ogleda i u likovima koji nemaju evoluciju ili razvoj već su prototipovi.13 Ova želja za moralnom indoktrinacijom bila je oštro kritikovana još za života autorke i njena dela su izazvala veliku polemiku koja je odgovarala ideološkim i neknjiževnim pozicijama, što je odraz situacije podele u španskom društvu.... Kako Gzavije Andreu Mirales ističe,14 Fernan Kabaljero je takođe preuzeo novi model ženstvenosti, inspirisan tradicijama latinoameričkog katolicizma, „koji ne prolazi kroz puki povratak na stari režim, na religioznu ženu koja je podvrgnuta svom mužu, zatvorena svom domu i odvojena od sveta, naprotiv, prilagođava se novim realnostima domaće žene uvedene u Evropu posle liberalnih revolucija».15 Na taj način žene su stekle aktivnu ulogu u katoličkoj i nacionalnoj regeneraciji. U njegovim pristupima prisutan je uticaj autora postrevolucionarnog katolicizma kao što su Haime Balmes ili čak Huan Donoso Cortes. Ovaj projekat je uključivao oporavak hrišćanskih vrednosti u skladu sa katoličkim spiritualizmom i protiv materijalističkih trendova tog vremena.16 U svakom slučaju, uloga njegovog dela u hispanskom narativu je ključna, jer se smatra jednim od promotera obnove španskog romana sredinom devetnaestog veka, koji će se u narednim decenijama izlečiti u realizam i naturalizam. Njegova dela povezuju scene manira i popularnog tona kroz romantičnu zajedničku nit, koja poetizuje stvarnost na moralizirajući način. Kasniji pisci kao što su Antonio de Trueba, Luis Koloma ili Benito Perez Galdos prepoznali su njegov doprinos.17 La gaviota je napisana na francuskom, prevedena na španski od strane urednika Hose Hoakin de Mora i objavljena u ratama u izdanju El Heralda. U pismu upućenom njemu, on mu zamera što je uvrstio i prolog koji je bio posvećen stranim čitaocima. U ovom prologu ona izlaže svoju nameru da ponudi još jednu sliku Špankinje, drugačiju od one u evropskom romantizmu, u kojoj je identifikovana kao senzualna, nezavisna i strastvena; odnosno suprotnost samopožrtvovanoj ženi i majci. Španija nije bila samo tema borca bikova i Cigana; seljaci, plemići su u suštini bili skromni i vrli.18 Roman je strukturiran u dva dela, u jednom prikazuje jednostavan i čestit život stanovnika jednog sela, au drugom život Sevilje već delimično otvoren za strane običaje. , uprkos dostojanstvu lokalne aristokratije. Njen glavni lik, Marisalada, prototip je strastvene, nezavisne i sebične Špankinje koja će na kraju živeti bednim životom. Moral je jasan jer se odrekla svoje ženstvenosti time što je bila ponosna i loša žena. Čini se jasnim uticaj Karmen de Merime, koja je stvorila univerzalni mit.18 U njemu on takođe otkriva svoje duboko odbijanje borbe bikova u onoj meri u kojoj je to značilo maltretiranje životinja. U mnogim radovima kritikovao je ovu cosšpanski tumbre.19 Pomilovanje (1852) biće njegovo najambicioznije delo, koje je želeo da objavi u obimu. U njemu ona podiže svoj ideal Špankinje: skromne, vrline i koja, obrazovana, ume da obuzda svoje strasti. I, naravno, religiozni. Na taj način ona bi bila ne samo dobra žena već i dobra majka. Ona brani potrebu obrazovanja žena da se odbrani od iskušenja sveta.18 Ovo uputstvo bi pratilo čitanje, što se autorki činilo neophodnim, što pokazuje uključivanje čitavih dečjih priča u njene romane. Osim toga, likovi koje čitaju su najbolji i najvrliniji.19 Fernan Kabaljero koristi jezik kao razlikovni element likova: narod će neprestano koristiti poslovice, kolokvijalne izraze, izreke, priče, dvostihe, dok će aristokratija, druga velika grupa koju želi da predstavlja, koristiti neologizme i, pre svega, galicizam. koji su postali moderni u to doba. U njegovom univerzumu postoji evidentna konfrontacija između plemića koji nastaje iz dubina španskog naroda i onoga što ga zamagljuje, bilo da se radi o strancima i njihovoj modi ili kapitalizmu koji se rađa.19 Svoje romane objavljuje u vreme procvata ženskih autorki, ali će taj uspeh brzo biti smanjen dolaskom realističkih autora koji će imati veće priznanje za svoju intelektualnu „superiornost“. Da ne bi trpela prezir prema svom autorstvu jer je žena, sakriće se iza muškog pseudonima. Ona neće želeti da bude povezana sa svojim savremenicima. Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....