Vintage stanicni - peronski zvucnici ISKRA Zvucne kutije su od metala sa nosacem za pricvrscenje na plafon. Kutije odlicno ocuvane, jedna ispravna ali drugoj fali zvucnik ali to nije problem jer bi zvucnike trebalo zameniti jer su radili na razglasu kojem je napon 100v, mnogo vise od kucnih pojacala. Dimenzije: 30cm x 25,5cm x 15cm visina nosaca 14,5cm ukupna visina sa nosacem 40cm

Jako lepo očuvano kao na slikama Retko Pravoslavno srpsko narodno crkveno pojanje - Opšte pojanje Stevan Stojanović Mokranjac Stevan Stojanović Mokranjac (Negotin, 9. januar 1856 — Skoplje, 28. septembar 1914) bio je srpski kompozitor, melograf, profesor, muzički pedagog i akademik. Mokranjac danas važi za klasika srpske muzike i njena je najistaknutija ličnost na prelazu iz XIX u 20. vek, zaslužan za uvođenje srpskog nacionalnog duha u umetničku muziku.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Kuća Stevana Stojanovića Mokranjca Rođen je 9. januara 1856. godine u Negotinu. Preci Stevana Stojanovića vode poreklo iz okoline Prilepa u Makedoniji, odatle su doseljeni u selo Mokranje po kojem je dobio nadimak Mokranjac.[2][3][4] Završio je gimnaziju u Zaječaru; upisao se na prirodno-matematički odsek Velike škole. Kao gimnazijalac bio je član Prvog beogradskog pevačkog društva.[5] Godine 1879, uz pomoć Pevačkog društva, odlazi na muzičke studije u Konzervatorijumu, u Minhenu, kod Jozefa Rajnbergera. Zbog nesuglasica sa direktorom Konzervatorijuma, Mokranjac u trećoj godini studija (1883) gubi državnu stipendiju, prekida studije i vraća se u Beograd. Godine 1884. postaje horovođa pevačkog društva Kornelije Stanković. Njegovi uspesi, kao horovođe i kompozitora Prve rukoveti i Opela u ge-molu, omogućuju mu da dobije stipendiju i nastavi školovanje 1884. u Rimu, kod Parizotija, a od 1885. do 1887. na Konzervatorijumu u Lajpcigu.[6][7] Godine 1887. postaje dirigent „Prvog beogradskog pevačkog društva”. Od 1887. do 1900. radio je i kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji i Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ a od 1901. kao predavač pojanja u Bogosloviji. Bio je u to vreme slobodni zidar, jedan od članova beogradske masonske lože Pobratim.[8] Zajedno sa Stanislavom Biničkim i Cvetkom Manojlovićem osnivač je prve stalne muzičke škole (1899) – Srpska muzička škola u Beogradu (danas Muzička škola „Mokranjac“), čiji je direktor bio do svoje smrti. Njegovom zaslugom osnovan je prvi gudački kvartet u Srbiji.[7][9] Godine 1906, izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Najpoznatija njegova dela su svakako Rukoveti – petnaest spletova pesama zasnovanih na folklornim motivima iz različitih delova Srbije, Bosne, Makedonije, Bugarske, Primorski napjevi, duhoviti skerco Kozar, kao i muzika za pravoslavna bogosluženja: velelepna Liturgija, iz koje je najpoznatija Heruvimska pesma,[10] najznačajnije ostvarenje horske muzike u Srba, Opelo u fis-molu, Tri statije, Tebe Boga hvalim, Veličanije svetom Savi... Vredno je radio i kao melograf: poznati su njegovi zapisi Narodnih pesama i igara sa melodijama iz Levča, kao i dve značajne zbirke zapisa sa srpskim crkvenim napevima: Osmoglasnik i Strano pjenije. Mokranjčeva porodična kuća u Negotinu je 1964. godine restaurirana i pretvorena u muzej i muzički centar.[11] Beograd je napustio 1914. godine i preselio se u Skoplje kako bi izbegao Prvi svetski rat, a ubrzo potom i umro, 28. septembra iste godine od komplikacija jetre nakon 3 godine bolovanja. Njegovo poslednje delo je „Neotpevana pesma“.[11][12] Posmrtni ostaci Stevana Stojanovića Mokranjca su preneti iz Skoplja u Beograd pred kraj septembra 1923.[13][14] godine. Njegov grob se nalazi u Novom groblju u Beogradu. Lični život[uredi | uredi izvor] Bio je oženjen 1898. Marijom (umrla 1949), bratanicom Uroša Predića.[7][15] Imali su sina Momčila Mokranjca, profesora Farmaceutskog fakulteta.[16] Bio je prijatelj sa kompozitorom Davorinom Jenkom.[17] Nasleđe[uredi | uredi izvor] U sećanje na Stevana Stojanovića Mokranjca, u njegovom rodnom gradu, Negotinu, od 1965. godine, svakog septembra se tradicionalno održavaju horske muzičke svečanosti „Mokranjčevi dani”.[6][11] Po njemu su nazvane: Muzička škola „Mokranjac“ (Beograd), Muzička škola „Stevan Stojanović Mokranjac” (Bijeljina), Muzička škola „Stevan Mokranjac“ Kraljevo i Muzička škola „Stevan Mokranjac” Vranje i Muzička škola „Stevan Mokranjac“ Kraljevo. Stogodišnjica Mokranjčeve smrti obeležena je 2014. godine.[18]

Mek povez - 366 strana - veći format 33 cm MARKS BLEEDS BEOGRAD 2012 Korice sa vidljivim znacima korišćenja malo iskrzane na rikni Tragovi presavijanja na stranicama Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja IB Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.

Жак Ле Гоф: СРЕДЊОВЕКОВНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1974.год. Тврди повез, заштитни омот, илустровано, латиница Очувано као на фотографијама. `Жак Ле Гоф, један од најзначајнијих светских познавалаца средњег века, одлучио је да постане историчар када му је било 12 година, пошто је прочитао роман `Ајванхо` Валтера Скота. Наследник школе `Анала` и један од оснивача `нове историје`, француске послератне историографске школе која се од великих историјских личности и догађаја окренула свакодневици обичних људи, њиховим обичајима и сновима, Ле Гоф је желео да промени представу о средњем веку као о `мрачном добу`. Епоха инквизиције али и трубадура и катедрала, Дантеа и Бокача васкрсла је у свом романескном богатству у његовим књигама на граници између литературе и историје. У реконструисању живота средњовековног човека прибегавао је друштвеним наукама, антропологији, етнологији, археологији и психологији, али и романима Монтења и Раблеа. Његов пријатељ, Умберто Еко, написао је да је његов дуг Ле Гофу огроман: `Његови радови су ми буквално отворили очи о култури и материјалном животу епохе која је грешком сматрана мрачном`. Италијански писац је 1964. године први пут писао о радовима Ле Гофа о цивилизацији на средњовековном западу, што је означило почетак међународне славе француског историчара. Председник париске Високе школе за друштвене науке од 1972. до 1977. године, иноватор у делима попут `Рођење чистилишта` (1981) и у у биографијама Светог Луја (1996. године) и Светог Фрање Асишког (1999. године) Ле Гоф, чија дела чине читаву библиотеку, познат је и као дугогодишњи водитељ радио емисије о историји и предавач који је формирао две генерације медиевиста из читавог света. За овог историчара, средњи век је основа модерног друштва, епоха у којој су постављени темељи уједињења коме данас теже Европљани...`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svetozar Radojčić (Sremski Karlovci, 14. maj 1909 — Beograd, 20. oktobar 1978) bio je srpski istoričar umetnosti, univerzitetski profesor [a] i akademik. Njegovi najznačajniji radovi, vezani su za freskoslikarstvo i umetnost srednjovekovnih srpskih zemalja, a svoje kapitalno delo „Staro srpsko slikarstvo“ objavio je 1966. godine. Bio je sin Nikole Radojčića, srpskog istoričara i akademika. Biografija Rođen je 14.05. 1909. godine u Sremskim Karlovcima, gde je njegov otac Nikola radio kao profesor u Karlovačkoj gimnaziji i tu je završio osnovnu školu 1920. godine. Iste godine je upisao srednju školu u Ljubljani, pošto je njegov otac dobio mesto profesora na Ljubljanskom univerzitetu. Posle završene srednje škole, u istom gradu je od 1928. do 1932. godine završio studije arheologije. Tokom studija, Radojčić je školsku 1930/1931 proveo na zagrebačkom Sveučilištu, a za vreme leta je boravio u letnjoj školi bečkog Arheološkog instituta u koruškom gradiću Fajštricu (Bistrici) (1930. i 1931). Obrazovanje je sticao i u Beču i Pragu (Institut N. P. Kondakova i Univerzitet Karlov), a letnji period 1933. godine je proveo na arheološkim lokalitetima i muzejima u Veneciji, Akvileji i Gradežu. Doktorsku disertaciju na temu „Portreti srpskih vladara u srednjem veku“ je odbranio u Ljubljani 30. oktobra 1934. godine i ona je iste godine štampana u Skoplju u izdanju Muzeja Južne Srbije,[1] čiji je direktor tada bio Radoslav Grujić. Svetozar Radojčić je 27.05. 1952. godine postao dopisni član Odeljenja društvenih nauka, čiji redovni član postaje 5. decembra 1963. godine. Član Odeljenja istorijskih nauka postao je 11.03. 1971. godine, a bio je i predsednik Hilandarskog odbora SANU.

Mašine za brizganje pod pritiskom (МАШИНЫ ДЛЯ ЛИТЬЯ ПОДДАВЛЕНИЕМ),u dobrom je stanju. Autor:V.I.Sidorov. Izdavač:Državna Naučno-Tehnička Izdavačka Kuća Mašinogradnje,Moskva-Sverdlovsk 1961. Format:22cm x 15cm. Broj Strana:159 strana,ilustrovana,tvrd povez. Sedmogodišnji plan za razvoj nacionalne ekonomije SSSR-a predviđa povećanje proizvodnje mašinske tehnike za oko 2 puta. Uspesi mašinstva su neraskidivo povezani sa razvojem livenja, budući da se veliki broj livenih delova koristi za stvaranje mašina. Radnici u livnici suočeni su sa velikim i vrlo odgovornim zadacima: da proizvode takve odlivke koji uopšte ili gotovo uopšte ne zahtevaju mehaničku obradu, po obliku i veličini odgovaraju crtežu gotovog dela i imaju malu cenu. Takvi odlivci se mogu dobiti takozvanim metodama preciznog livenja: livenje u obliku ubrizgavanja, brizganje pod pritiskom, livenje u kalupe za ljuske. Govoreći na plenumu Centralnog komiteta CPSU u junu 1959. godine, NS Hruščov je istakao potrebu za ozbiljnim restrukturiranjem livačke proizvodnje i širokim razvojem preciznog livenja, posebno brizganja. Međutim, radnici fabrika često nailaze na veće poteškoće u postavljanju, održavanju i popravci mašina koje se koriste za brizganje pod pritiskom. Mašine za brizganje pod pritiskom imaju složenu strukturu i serviseri ih teško mogu naučiti. Nekvalifikovano održavanje i popravci smanjuju performanse mašina i smanjuju njihov vek trajanja. Obuka bravara za montažu, održavanje i popravku mašina vrši se direktno na radnom mestu. Nedostatak odgovarajuće literature za radnike komplikuje proces njihove obuke i smanjuje kvalitet održavanja mašina. Ova knjiga je prvi priručnik za obuku mehaničara servisa u radionicama i delovima brizganja pod pritiskom. Predstavlja uopštavanje podataka iz literature i lično iskustvo autora koji je dugi niz godina radio na ugradnji, popravci, održavanju i radu mašina za brizganje pod pritiskom “.

Jako star crno - beli lampaski televizor, proizvodjaca Zavodi RR Nis, verovatno iz sezdesetih godina proslog veka. Zavodi RR Nis je u tom periodu saradjivao sa Philips-om, tako da se u televizoru nalaze Philips-ove komponente - ekran i lampe. Mislim cak i da je ispravan (ima plombiran prikljucak za struju, sto se radilo `80-tih, ukoliko ne zelite da placate pretplatu), ali bi moralo da se proveri. Visina 50cm, sirina 55, duzina 40cm. Mozda nekome posluzi za kafic, hotel, akvarijum, sto. . .

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nostradamus: The Complete Prophecies John Hogue Od autora bestselera Novih otkrovenja dolazi najkompletnija knjiga ikada objavljena o životu i proročanstvima francuskog lekara/astrologa iz 16. veka. Ovo novo ispitivanje njegovih dela uključuje interpretacije zasnovane na kompjuterskim analizama svih 36.000 reči Nostradamusovih originalnih spisa. John Hogue, sebe definira kao učenjaka `odmetnika`. On je svjetski poznati autoritet za Nostradamusove i druge proročke tradicije. Njegov je rad hvaljen od strane kritike jer je presijecao društvene, vjerske i nacionalističke projekcije proroka i njihovih tumača kako bi pronašao konce uvida koje svi oni dijele. Futurist, precizan prognozer sam po sebi, tvorac hogueprophecy.com, onoga što se naziva `Huffington Post web stranica proročanstava`, Hogue je dobio široko međunarodno priznanje pojavljivanjem na više od 200 televizijskih emisija i višestrukim pojavljivanjem na više od 1200 blogova i radio emisija. na pet kontinenata: Sjevernoj i Južnoj Americi, Aziji, Australiji i Europi. Trenutačno je predvidio pobjednika glasovanjem javnosti na 13 od 13 predsjedničkih izbora u SAD-u od 1968. i možda ima najveću multimedijsku eksponiranost od bilo kojeg stručnjaka za proročanstva u povijesti, često se pojavljujući na History Channelu, Discovery Channelu, CNN Internationalu, BBC-ju, Ancient Prophecies (NBC), The View (ABC), Hannity and Colmes (FOX News), RAI TV (Italija), Russian Channel One i Channels 7 i 9 (Australija). Njegovi radijski nastupi uključuju Coast to Coast AM (Premier Radio) i BBC International Radio. Njegovi televizijski nastupi uključuju Beyond Belief (Gaia TV) s Georgeom Nooryjem, Ancient Aliens (History Channel), The Nostradamus Effect (History Channel), Nostradamus Decoded (Discovery Channel), Next Nostradamus (History Channel) i How the World Will End (AHC) `Kanal američkih heroja`) Hogue je autor bestselera Associated Pressa, kao i broj jedan bestselera naslova proročanstava na Amazonu. Pogledajte cijeli popis najprodavanijih knjiga na njegovoj Autorskoj stranici. Objavio je 49 knjiga na 22 jezika i objavio više od 1000 članaka o proročanstvima i trenutnim trendovima događaja za Hogueprophecy.com od 2000. Trenutno živi na otoku na sjeverozapadu Tihog oceana. Mišel de Notr Dam (franc. Michel de Nostredame), poznatiji kao Nostradamus, je bio francuski lekar, astrolog i navodni prorok. Njegova knjiga Proročanstva izdata je u milione primeraka i danas je najpoznatija knjiga proročanstava ikad štampana. Prvo izdanje se pojavilo 1555. godine i od dana kada je objavljena, privukla je mnogo pažnje u svetskoj javnosti.[1][2] Većina akademskih izvora, ne potvrđuje povezanost proročanstava u katrenima i istorijskih događaja koji su usledili, kao i da su u velikoj meri rezultat pogrešnih tumačenja ili pogrešnog prevoda.[3] Svoja proročanstva Nostradamus je pisao u stihovima. Stihovi su uglavnom pisani zagonetnim, dvosmislenim stilom upotrebom francuskih, italijanskih, grčkih i latinskih reči. Kritičari Nostradamusa odlučno odbacuju sve njegove radove kao neosnovane, dok s druge strane postoje ljudi koji misle suprotno. Interesovanje za rad Nostradamusa, koji je bio istaknuta ličnost francuske renesanse je i dalje veliko, posebno u medijima, njegova dela i proročanstva su stalni predmet izučavanja. Biografija Detinjstvo i školovanje Nostradamusova kuća u Salon de Provans. Mišel de Notr Dam je rođen u mestu Sent Remi de Provans u Francuskoj pokrajini Provansa. Otac mu se zvao Žam, a majka Renier de Sent Remi. Prezime de Notr Dam upućuje, čini se, na porodičnu mesnu oblast, a ime Nostradamus skovano je u kasnijim godinama. Žam de Notr Dam nasledio je uspešan porodični posao kao trgovac žitom. Njegovi roditelji, iz okoline grada Avinjona, nisu bili plemenitog porekla. Kako je doba u kojem je Nostradamus živeo bilo i doba Inkvizicije, njegovi roditelji prešli su u Katoličku veru kada je Nostradamusu bilo devet godina.[4] Nostradamus je bio najstariji od petoro dece (premda se u nekim izvorima javlja podatak da ih je bilo sedam ili osam, ali svaki i dalje tvrdi kako je Nostradamus bio najstarije dete). O prva tri njegova brata nisu dostupni opširniji podaci (bračni par de Notr Dam nije imao kćerki).[5][6][7] Najmlađi brat, Cesar, postao je zastupnik u skupštini provansalskog parlamenta (Procuere du Parliament de Provance). Nostradamusovo školovanje bilo je u rukama njegovog dede s majčine strane, Žana (inače doktora koji je mnogo znao o lekovitom bilju), a koji ga je podučavao osnovama latinskog, grčkog i hebrejskog jezika kao i matematici te astrologiji.[8] Kada je njegov deda preminuo Nostradamusa su roditelji poslali na školovanje u Avinjon gde je pokazivao veliko interesovanje za astrologiju. Brak i doktorska praksa Godine 1522. roditelji Nostradamusa šalju na studije medicine u Monpeljeu.[1] Nakon tri godine Nostradamus dobija doktorsku licencu pa odlazi u seoske delove Francuske kako bi pomagao žrtvama kuge koja je u to doba harala Francuskom. Nakon četiri godine vraća se u Monpelje kako bi odbranio svoj doktorat. U Monpeljeu je ostao oko godinu dana, ali njegov potpuno nov pristup lečenju pacijenata dovodio ga je u neugodne situacije pa stoga odlazi u Tuluz gde će obavljati doktorsku praksu.[9] Negde oko 1534. godine Nostradamus se oženio mladom devojkom iz visokog društva, veoma lepom. Njeno ime ostalo je nepoznanica do danas. Ona mu je rodila sina i kćerku.[10] Uskoro sledi serija tragedija. Kuga dolazi u Agen, mesto u kojem je Nostradamus živeo s porodicom i uprkos svim njegovim naporima od kuge umire Nostradamusova supruga kao i njihovo dvoje dece. Činjenica da nije mogao pomoći svojoj porodici, uprkos svom lekarskom znanju, imala je strahovito razočaravajući uticaj na Nostradamusa. Nakon smrti supruge njena porodica je tužila Nostradamusa tražeći povraćaj miraza. Na kraju svega, godine 1538. optužen je za jeres, što je u to doba bio veoma ozbiljan prestup koji ga je mogao koštati života. Imao je sukob sa Crkvom u Agenu nakon što je inkvizicija obišla ovo područje u potrazi za anti-katoličkim delovanjem.[11] Nakon toga otputovao je u Lorenu, a potom u Veneciju pa na Siciliju.[12] Vidovnjak Portret Nostradamusa, rad Fransoe Lemuda. Nostradamus se 1554. godine nastanio u Marseju. U oktobru iste godine Provansa je doživela jednu od najtežih nesreća u svojoj istoriji - izbila je epidemija kuge koja se širila neverovatnom brzinom. Nostradamus je tada nesebično pomagao ljudima ne bi li spasao što više ljudskih života. Kada je epidemija ugušena Nostradamus se nastanio u mestu Salon gde je odlučio da živi do kraja života. U oktobru se oženio s Anom Ponsar Žemel, bogatom udovicom sa kojom je imao šestoro dece-tri ćerke i tri sina (kuća u kojoj je tada živeo još uvek se može videti).[13] U Saloni stanovnici baš nisu bili gostoljubivi prema Nostradamusu - pred njegovom kućom spalili su lutku nalik na Nostradamusa. Godine 1550. objavio je Almanah, a nakon 1554. Predviđanja - knjigu koja je čini se bila uspešna i ohrabrila ga da se ozbiljnije pozabavi Proročanstvima. Jednu od prostorija u kući pretvorio je u sobu u kojoj je, kako kaže u Proročanstvima, radio noću okružen okultnim knjigama. Glavni izvor njegovih inspiracija bila je knjiga zvana De Musteriis Eguptorum. Do 1555. godine Nostradamus je završio prvi deo svojih proročanstava koja su sadržala predviđanja počevši od njegovog vremena pa do kraja sveta. Iste godine Mek Bonom je u Lionu objavio prva Nostradamusova dela. Od tada su izdanja Nostradamusovih proročanstava uvek rasprodata. Malo se autora, osim sastavljača biblijskih tekstova, može pohvaliti takvom popularnošću u tako dugom vremenskom razdoblju. Proročanstva je pisao u stihovima. Stihovi su pisani zagonetnim, dvosmislenim stilom upotrebom francuskih, provansalskih, italijanskih, grčkih i latinskih reči.[14] To je činio s razlogom jer je postojala opasnost da ga proglase vešcem, a takođe je želeo da neupućenima tajne proročanstva ostanu nepoznate. Knjiga, iako još nedovršena, štampana je 1555. i sadržavala je prve tri centurije i početak četvrte. Čuvši za Nostradamusa kraljica Katarina de Mediči pozvala ga je na Dvor. Dana 15. avgusta Nostradamus je iznajmio sobu u gostionici St. Mišel, a već narednog dana kraljica ga je primila. Kada su se sreli Nostradamus i kraljica u razgovoru su proveli dva sata. Kraljica se interesovala za katren u kojem se opisuje kraljeva smrt. Dve nedelje kasnije kraljica je ponovo pozvala Nostradamusa i tada mu je dala za zadatak da napravi horoskope za njenu decu čija je tragična sudbina već bila opisana u Proročanstvima. Nedugo nakon toga Nostradamus je načuo da se pravosudni organi u Parizu raspituju o njegovim magijskim ritualima pa se vratio u Salon. Od tada pati od reume i artritisa, te se čini da nije puno radio osim što je izradio nekoliko horoskopa za svoje ugledne goste i dovršio pisanje Proročanstava. Poslednje godine i smrt Epitaf na grobu Nostradamusa, crkva Svetog Lorena, gde se njegov grob i portret još uvek mogu videti. Godine 1564. kraljica Katarina, sada kraljica regent, odlučila je da proputuje kroz Francusku. Putujući posetila je i Nostradamusa. Tada ga je kraljica proglasila dvorskim lekarom. No, Nostradamus je osećao da mu se bliži kraj. Zato je 17. juna 1566. godine napisao testament, a 1. jula pozvao je lokalnog sveštenika kako bi mu dao poslednju pričest. Kada ga je sluga napuštao te noći rekao mu je da ga ujutro neće videti živog. Bilo je kao što je i predvideo. Nostradamus je sahranjen uspravno u zidove salonske crkve, a njegova supruga Ana napravila je spomen-ploču.[15] U doba Revolucije Nostradamusov grob oskrnavili su praznoverni vojnici. Sačuvani ostaci sahranjeni su u drugoj salonskoj crkvi, crkvi Svetog Lorena, gde se njegov grob i portret još uvek mogu videti. Dve godine nakon njegove smrti - 1568. u celosti su štampana njegova Proročanstva. Možda je zanimljivo spomenuti da je još kao mladi student podržao Kopernikovu teoriju da je Zemlja okrugla i da se Zemlja okreće oko sunca - 100 godina pre nego što će Galileo biti suđen za isto uverenje. Na Nostradamusovom grobu stoji ovaj epitaf: „ Ovde leže kosti glasovitog Mišela Nostradamusa čije je gotovo božansko pero jedino bilo, prema sudu svih smrtnika, dostojno zapisati pod zvezdanim nadahnućem buduće događaje celog sveta... neka potomstvo ne dira njegove ostatke. ” Proročanstva Mnogi stručnjaci veruju kako je Nostradamus predvideo neke od ključnih istorijskih događaja (poput Nemca Kurta Algejera).[16][17] Navodno, predvideo je mnoštvo događaja u svetskoj istoriji, od velikog požara u Londonu, i uspona Adolfa Hitlera i Napoleona, do napada 11. septembra 2001. na Svetski trgovinski centar.[18] Najupečatljiviji stihovi u njegovoj knjizi Proročanstva povezani su za fašističkog vođu Adolfa Hitlera

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Komplet sadrži sledeće naslove: 1. Srbija i Srbi između izazova i odgovora 2. Milan Rakić i religija 3. Darovi naših rođaka 1 4. Darovi naših rođaka 2 5. Darovi naših rođaka 3 6. Darovi naših rođaka 4 7. Putovanje u oba smera 8. Preporuke i prikazi 9. Posete, odlomci Vladeta Jerotić (Beograd, 2. avgust 1924 — Beograd, 4. septembar 2018) bio je srpski neuropsihijatar, psihoterapeut, filozof, književnik i akademik SANU. Jerotić je 2007. godine formirao svoju Zadužbinu i Biblioteku.[1] Bio je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde je 2014. godine formirao svoju zbirku.[2] Biografija Detinjstvo, mladost i školovanje Vladeta Jerotić rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, u Zadarskoj ulici, kao sin jedinac u činovničkoj porodici. Prva dva razreda osnovne škole završio je u OŠ „Kralj Petar Prvi”, u istoimenoj ulici, a druga dva razreda u OŠ „Kralj Aleksandar I”, u Dečanskoj ulici. Nakon osnovne, upisao je Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade Politike. Gimnazija je srušena do temelja za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Kao dete, Vladeta je bio, kako sam sebe u autobiografiji opisuje, živahan, nemiran i neposlušan dečak. Bio je društven i razgovoran, voleo je sport i bioskope. U školi je najradije slušao veronauku i istoriju, želeći da po završetku gimnazije upiše Teološki ili Filozofski fakultet.[3] Međutim, pred kraj školovanja, pažnju mu je privukla medicina, a nakon što je Vladetinom dobrom prijatelju naglo dijagnostikovana šizofrenija odlučio je da medicinu upiše radi psihijatrije.[3] Drugi svetski rat Vladeta je poslednje godine gimnazije završavao u jeku Drugog svetskog rata. U tom periodu, živeo je sa svojom porodicom u stambenoj zgradi u Kondinoj ulici, gde se porodica zatekla i 6. aprila 1941. godine za vreme bombardovanja Beograda. U neposrednoj blizini, u Hilandarskoj ulici, bila je i zgrada Radio Beograda, koja je tom prilikom pogođena. Tokom narednih nekoliko dana, prešao je sa porodicom prvo na Voždovac, a potom u Kumodraž, sklanjajući se od nemira i požara. Jerotić je, u svojoj autobiografiji, istakao užas koji je po prvi put osetio posmatrajući sa uzvišice svoj rodni grad u plamenu.[3] Sa ocem je, nakon ovih dešavanja, jedno vreme bio u vojsci u okolini Kraljeva, Užica i Čačka, ali se ubrzo vratio u Beograd i 1942. upisao i osmi razred gimnazije. Maturirao je 1943. godine. Nakon toga, do kraja rata radio je kao bolničar-volonter na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu, gde je bio građanski mobilisan. Po završetku rata, 1945. godine, upisao je Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Studije i karijera Na Medicinskom fakultetu diplomirao je 1951. godine. Specijalizaciju iz neuropsihijatrije stekao je 1957. godine i nakon toga, od 1958. do 1961, boravio je u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao psihoterapiju. Svoje prvo zaposlenje pronašao je na Univerzitetskoj nervnoj klinici u Beogradu, gde je radio kao asistent do 1963. godine. Tada prelazi u bolnicu „Dr Dragiša Mišović”, na prvo psihoterapeutsko odeljenje osnovano u Jugoslaviji kod primarijusa dr Vladislava Klajna. Radeći na razvoju psihoterapije u Srbiji, gotovo 20 godina bio je načelnik Psihoterapeutskog odeljenja. Tu je stekao veliko iskustvo u radu sa pacijentima i postao primarijus. Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Akademik prof. dr Vladeta Jerotić razvio je obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, sociologije, socijalne psihijatrije i filozofije, kao i u oblastima teologije i filozofije hrišćanstva i drugih religija (poput judaizma, budizma i taoizma). Njegova interesovanja iznedrila su preko 70 knjiga i nekoliko stotina naučnih članaka. Takođe je održao brojna predavanja na teme iz pomenutih oblasti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije, a u poslednjim godinama u Beogradu i ostalim gradovima Srbije. Jerotića je zanimao i uticaj religije na psihu i ponašanje čoveka. U svojim radovima je pisao da se ljudska psiha sastoji od tri „paralelno i neprekidno aktivna” sloja, koji se zasnivaju na verovanjima i običajima iz paganizma, Starog zaveta ili Novog zaveta.[4] Od 1984. godine Jerotić je bio član Udruženja književnika Srbije i redovni član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (Odeljenja jezika i književnosti). Bio je i član Srpskog lekarskog društva (psihoterapeutska sekcija), Psihoterapeutskog društva Jugoslavije, kao i Jungovog udruženja u Beogradu. Preminuo je u svojoj 94. godini, 4. septembra 2018. godine u Beogradu. Sahranjen je po sopstvenoj želji u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.[5] Deo Dalmatinske ulice u Beogradu, od Takovske do Džordža Vašingtona, nazvan je 2021. godine po Vladeti Jerotiću.[6] Zbirka Vladete Jerotića u Udruženju „Adligat” Vladeta Jerotić i Miodrag Pavlović, kumovi i dugogodišnji prijatelji Vladeta Jerotić godinama je neobavezno poklanjao knjige Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, da bi 2014. godine i formalno formirao svoju zbirku. Od 2017. godine, kada je spomen soba Miodraga Pavlovića u Muzeju srpske književnosti premeštena u nove prostorije, za zbirku Vladete Jerotić izdvojen je poseban kutak u okviru ove sobe posvećene njegovom kumu i dugogodišnjem prijatelju.[2] Jerotić je o ovom simboličnom mestu za njegovu zbirku rekao „da se zna, pamti i prepričava kako srpski kumovi mogu da se zauvek vole, druguju i uvažavaju!”.[7] U kutku akademika Jerotića nalaze se dva ormara sa više hiljada knjiga koje je za života poklonio Udruženju, uključujući i knjige koje je otac Vladete Jerotić doneo sa Krfa nakon Prvog svetskog rata, kao i prva izdanja ruskog filozofa Berđajeva, retko srpsko ratno izdanje iz Bizerte, prva izdanja Radeta Drainca i Milana Rakića. Izloženi su i lični predmeti Jerotića, kao što su olovke, naočare, dve strane rukopisa i zajedničke fotografije sa kumom Miodragom. Vladeta je posle Pavlovićeve smrti često u njegovoj spomen sobi, prethodno sprat niže, držao predavanja, u okviru kojih se podsećao kumstva i prijateljstva sa Miodragom.

Autor: Frank H. Netter ; prevodioc i redaktor Milan Milisavljević Godina izdanja: 2023 Pismo: Format i povez: Tvrdi OSMO IZDANJE Neprevaziđene, svetski poznate i priznate, klinički relevantne anatomske ilustracije. Za studente i kliničke lekare koji izučavaju anatomiju, obavljaju vežbe u anatomskim salama, prenose pacijentima znanja iz oblasti anatomije ili samo osvežavaju sopstvena znanja, Neterov Atlas anatomije čoveka iz ugla kliničkog lekara jasno ilustruje građu tela regiju po regiju na briljantan i veoma detaljan način. Jedinstven je među atlasima anatomije zbog toga što sadrži ilustracije u kojima se ističu anatomski odnosi najvažniji za trening i praksu kliničkih lekara. Atlas su ilustrovali kliničari za kliničare, a sadrži više od 550 izuzetnih crteža-ilustracija i nekoliko desetina pažljivo odabranih tipičnih radiografskih snimaka. • Donosi svetski poznate i priznate, izuzetno jasne i detaljne ilustracije ljudskog tela iz perspektive kliničkog lekara, uz crteže dr Frenka Netera i dr Karlosa Mačada, koji spadaju među najistaknutije medicinske ilustratore današnjice. • U atlasu se građa tela obrađuje po organskim sistemima, a sadrži i kratke sažetke o anatomskim strukturama od velikog značaja u određenim kliničkim stanjima, kao i dodatke u vidu tabelarnih pregleda mišića. • Sadrži nove ilustracije koje je radio dr Mačado, uključujući i klinički važne regije kao što su karlična duplja, temporalna i infratemporalna jama, nosne školjke i druge. • Ovo izdanje sadrži nove tabelarne preglede nerava, posvećene kranijalnim nervima i nervima cervikalnog, brahijalnog i lumbosakralnog pleksusa. • Koristili smo ažuriranu terminologiju zasnovanu na drugom izdanju međunarodnog standarda anatomske terminologije, Terminologia Anatomica, i obuhvatili smo neke eponime koji se često koriste u kliničkoj praksi. • Uz kupljenu knjigu dobijate jedinstveni kôd, pomoću kojeg možete da pristupite dodatnim materijalima u elektronskom obliku – 79 videa i 112 bonus tabli. DOSTUPNA JE i alternativna verzija 8. izdanja: • Neterov Atlas anatomije čoveka: Klasičan topografski pristup – sadržaj je isti kao u sistemskom pristupu, ali je organizovan na tradicionalan način, po anatomskim regijama našeg tela. Obe varijante izdanja sadrže iste tabelarne informacije i istih 550+ ilustracija koje su kreairali lekari-kliničari dr Frenk Neter i dr Karlos Mačado.

59116) Časopis Treći program 68 brojeva Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazio je četiri puta godišnje (tromesečno). mek povez, format 16 x 23 cm , latinica, svaki broj u proseku ima između 500 - 600 strana. U nekoliko brojeva su podvlačeni pojedini članci ili su zaokruzivani naslovi u sadržaju. Osim toga , časopisi su čisti i odlično očuvani, ukupna težina svih časopisa je oko 40 - 50 kilograma. Sadrži sledeće brojeve: 1969: 1, 3, 1970: 4, 6, 7, 1973: 16,17,18,19 , 1974: 20,21,22,23 , 1975: 25,26,27, 1976: 28,29,30,31, 1977: 32,33,34/35, 1978: 36,37,38,39, 1979: 40,41,42,43, 1980: 44,45,46,47, 1981: 48,49,50,51, 1982: 52,53,54,55 1983: 56,57,58,59, 1984: 60,61, 1985: 64,66,67, 1986: 68,69,70,71, 1987: 72,73,74,75, 1988: 77/78 1994: 100 1995: 101,102,103/104 1996: 105/106 , 107/108 , 1997: 109/110 U časopisima je zastupljen veliki broj tema i stalnih rubrika iz svih društvenih nauka i umetnosti. Neke od tematskih celina : Konstantinovićeva Dekartova smrt Ka teoriji raspada komunizma i postkomunizma Neokejnsijanizam O Marselu Prustu O T.S. Eliotu Leva i desna kritika liberalizma Šekspir i psihoanliza Sociologija sporta Filozofija prirode Adornova negativna dijalektika Filmske poetike, Tarkovski Jevrejsko pitanje u SR Nemačkoj Rasizam i nacionalizam Moderna i postmoderna, Američka privreda Teorijska psihoanaliza , Frojdovsko polje Delo Semjuela Beketa Iskustva francuskog socijalizma Moderna tumačenja Hegela Analitička filozofija, Habermas Neokonzervativne ideologije i levica Privreda, država i pravo u nacionalsocijalizmu Učenje Don Huana književnost ili Vagner i novi bajrojt Teorija vrednosti; Teorija tumačenja Istraživanja mistike Znak i simbol Martin Hajdeger pristup i kritike Tomas Man- književnost , ideologija, istorija Lukač i budimpeštanski filozofski krug Helderlin poezija i ludilo Studije o Huserlu Psiholingvistika Jugoslovenski roman nakon 1945 Fenomeni: Reklama; Televizija ; Strip ; Biće i jezik - Radomir Konstantinović brojni i stalni članci ,eseji i studije na teme : tuumačenje književnosti ; hronik ; književna teorija ; marksizam, kapitalizam, društvena teorija, socijaldemokratija , psihoanaliza , međunarodne političke teme , ekonomija , samoupravljanje , istorija , savremeno društvo , muzika...

Аркадий Райкин 1965 А. Бейлин Бейлин А. Аркадий Райкин [Л.-М.: Искусство, 1965] 150 с. Фотоальбом. Фотографии выполнены М. Б. Смириным, М. М. Гершманом и др. Аркадий Исаакович Райкин (1911-1987) - знаменитый советский артист эстрады, театра и кино, театральный режиссер, конферансье, сценарист, писатель-сатирик; народный артист СССР. Герой Социалистического Труда, лауреат Ленинской премии. А.Райкин родился в г. Риге, в 1922 г. вместе с семьей переехал в Петроград. В 1935 г. окончил Ленинградский техникум сценических искусств. По распределению попал в Ленинградский ТРАМ (Театр рабочей молодежи), который вскоре был переименован в театр им. Ленинского Комсомола. Одновременно с игрой в театре дебютировал в кино, но подлинным его призванием стала эстрада. Сначала он выступал с эстрадными номерами, позже работал конферансье. В 1939 г. стал лауреатом 1-го Всесоюзного конкурса артистов эстрады. С 1942 г. - художественный руководитель Ленинградского театра миниатюр (с 1982 г. - Государственный театр миниатюр в Москве, с 1987 г. - театр «Сатирикон»). Театр миниатюр под управлением А.Райкина был одним из самых любимых у зрителей тех лет. На его сцене выступали признанные звезды эпохи: Л.Утесов, К.Шульженко, А.Менакер, В.Нечаев, Э.Хиль, М.Пархоменко, а также молодые актеры М.Жванецкий, Р.Карцев, В.Ильченко. Среди авторов, с которыми работал А.Райкин, были известные советские писатели-юмористы - М.Зощенко, В.Ардов, А.Хайт, С.Альтов, М.Мишин и др. Выступления А.Райкина на радио и телевидении пользовались огромной популярностью у публики. Его называли русским Чарли Чаплином и чародеем пантомимы. Миниатюры и спектакли А.Райкина всегда были остро сатирическими, но в то же время корректными и интеллигентными. В памяти поклонников он навсегда остался неповторимым мастером сценического перевоплощения, а темы его сатирических моноспектаклей остаются актуальными и сегодня. Настоящая книга театрального критика А.Бейлина помогает проникнуть в тайны мастерства великого артиста, анализирует особенности его творчества. Книга иллюстрирована большим количеством фотографий А.Райкина на сцене и в жизни. u vrlo dobrom stanju retko izdanje malo zacepljen omot Arkadij Isaakovič Raikin (1911-1987) - poznati sovjetski estradni, pozorišni i filmski umetnik, pozorišni reditelj, zabavljač, scenarista, satiričar; Narodni umjetnik SSSR-a. Heroj socijalističkog rada, dobitnik Lenjinove nagrade. 485g

Knjiga je dobro očuvana. Izdavač: Mate d.o.o.,Zagreb Godina izdavanja: 2006. Opštee informacije:, 688 str., 20,0 cm x 25,0 cm 3. izdanje POSTIZANJE KONKURENTSKE PREDNOSTI! Četvorica autora profesori su sa različitih i veoma istaknutih američkih fakulteta (Ohio State University, Michigan State University i dr.). Oni vjeruju da je pristup vođenja ljudskih potencijala od temeljne važnosti za stvaranje dugoročne `vrijednosti” poduzeća i njegovog opstanka te su to na jasan i zanimljiv način prikazali u knjizi. Knjiga je ujedno raskošno opremljena ilustracijama, a pruža i upoznavanje s izazovima koje je nužno za stvaranje vrijednosti i stjecanje konkurentske prednosti. Kvalitetno upravljanje ljudskim resursima predstavlja konkurentsku prednost modernog poslovanja. Kratki sadržaj: Okruženje ljudskih potencijala: Upravljanje ljudskim potencijalima Strategijski menadžment ljudskih potencijala Pravno okruženje: ravnopravna mogućnost zapošljavanja Pribavljanje i priprema ljudskih potencijala: Selekcija i raspoređivanje Obuka Procjena i razvoj ljudskih potencijala: Upravljanje radnom uspješnošću Razvoj zaposlenika Kompenzacije ljudskih potencijala: Odluke o platnoj strukturi Priznavanje doprinosa zaposlenika plaćanjem Beneficije zaposlenika Posebne teme ljudskih potencijala: Kolektivno pregovaranje i radni odnosi Globalni menadžment ljudskih potencijala Strategijski menadžment funkcije ljudskih potencijala R. A. Noe je profesor menadžmenta na Sveučilištu Ohio. Prije toga radio je na katedri menadžmenta na Sveučilištu Michigan i u Centru industrijskih odnosa na Carlson School of Management, Sveučilište Minnesota. Provodio je istraživanja i predavao studentima, postdiplomcima i doktorskim studentima o upravljanju ljudskim potencijalima, menadžerskim vještinama, kvantitativnim metodama, informacijskim sustavima ljudskih potencijala, edukaciji, razvoju zaposlenika i organizacijskom ponašanju. J. R. Hollenbeck profesor je menadžmenta na Eli Broad Graduate School of Business Administration na Sveučilištu Michigan. Stekao je doktorat iz menadžmenta i organizacijskog ponašanja na New York Sveučilištu. U svom radu najviše istražuje teoriju samokontrole i motivacije za rad, procese separacije i stjecanja zaposlenika te odlučivanje i radnu uspješnost u timovima. B. Gerhart je Frances Hampton Currey profesor studija organizacije na Owen School of Management pri Vanderbilt Sveučilištu. Stekao je magisterij iz psihologije na Bowling Green State University 1979. Godine i doktorat iz područja industrijskih odnosa na Sveučilište Wisconsin – Madison 1985. Njegovo istraživanje se usredotočuj na područje kompenzacija / nagrađivanja, popunjavanja radnih mjesta i stavova zaposlenika. P. M. Wright je pridruženi profesor škole industrijskih i radnih odnosa na Sveučilištu Cornell. Prethodno je bio pridruženi profesor menadžmenta i koordinator magisterija iz upravljanja ljudskim potencijalima na Graduate School of Business pri Sveučilištu Texas A & M.``

SAVA ŠUMANOVIĆ prepuštanje pasiji Ljubica Miljković Galerija slika Sava Šumanović, Šid/ Printmedia, Beograd, 2007. 416 strana, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. (Tanjug)

GUSTAV STRESEMANN VERMÄCHTNIS VEOMA RETKO U PRODAJI, KOD NAS NEMA! IZUZETNO SVEDOČANSTVO IZ PERA JEDNOG OD NAJUSPEŠNIJIH NEMAČKIH MEĐURATNIH POLITIČARA, DOBITNIKA NOBELOVE NAGRADE ZA MIR 1926. GODINE! GUSTAV ŠTREZEMAN NASLEĐE ANTIKVARNA IZ 1932. In Verlag Ullstein Berlin, 1932. godine, 643 strane, veliki leksikonski format, tvrd povez, zlatotisak, suvi žig, nekoliko faksimila dokumenata - pisama koje je pisao Štrezeman u vreme kada je bio nemački kancelar. Knjiga je solidno očuvana, unutrašnjost perfektna, papir bibliofilski, izuzetno kvalitetan, sitni tragovi vremena na koricama. Na nemačkom jeziku. Opis knjige na nemačkom: Vollständige Ausgabe im original Verlagseinband: schwarzes Ganzleinen / Leinen / OLn / Ln im Format 17,75 x 25 cm mit verziertem Rücken- und Deckeltitel in Goldprägung sowie Kopffarbschnitt, Entwurf von Hugo Steiner-Prag. XV+612 Seiten, mit 1 Frontispiz (nach Portraitzeichnung) und mehrere Beilagen (Bildtafeln u. Faksimiles), die Fotoabbildungen auf Kunstdruckpapier. - Deutscher Reichskanzler der Weimarer Republik, Systemzeit, Reichsaußenminister, Deutsche Volkspartei DVP, deutsche Außenpolitik vor 1933, Lebensbild, Biografie, Quellenwerk zum Verständnis der Weimarer Republik, Friedensnobelpreisträger, illustrierte Bücher, Angehöriger von B! Neogermania Berlin, deutscher Burschenschafter - Erstausgabe in sehr guter Erhaltung. Gustav Štrezeman (1878 - 1929), rođeni Berlinac, bio je državnik i najznačajnija ličnost za stabilizaciju Nemačke u međuratnom periodu i vraćanje poverenja međunarodne zajednice u nju. Obrazovao se na univerzitetima u Berlinu i Lajpcigu. Godine 1907. postao je najmlađi poslanik parlamenta. Tokom Prvog svetskog rata podržavao je nemačku carsku politiku. Posle poraza, Štrezeman je usvojio republikanske oblike vladavine, ali se žestoko protivio odredbama Versajskog ugovora. Kao vođa Narodne stranke - Volkspartei (čiji je bio i osnivač) Štrezeman je postao kancelar koalicionog kabineta, nedugo posle francuske i belgijske okupacije Rura. U nekoliko sledećih kabineta bio je ministar inostranih poslova i preorijentisao je nemačku spoljnu politiku putem pomirenja sa saveznicima. Evakuisao je Rursku oblast 1924. godine, potpisao Lokarnski pakt 1925. (kojim je potvrđena nepromenjivost granica između Nemačke, Francuske i Belgije) i ustanovio Rajnsku oblast kao neutralnu teritoriju. Narednih godina vršio je pritisak na saveznike da evakišu prvu zonu Rajnske oblasti i radio na uključenju Nemačke u Ligu naroda - danas Ujedinjene nacije. Za svoj rad, zajedno sa francuskim kolegom Aristideom Briandom, dobio je 1926. godine Nobelovu nagradu za mir. Umro je iznenada 1929. godine u Berlinu. # 56

SAVA ŠUMANOVIĆ prepuštanje pasiji Ljubica Miljković Galerija slika Sava Šumanović, Šid/ Printmedia, Beograd, 2007. 416 strana, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. (Tanjug)

Sava Šumanović: Prepuštanje pasiji / Ljubica Miljković Beograd 2007. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, bogato ilustrovano, veliki format ( 29 cm), 416 strana. Napomena: knjiga je odlično očuvana (kao nova) . Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta autora! Slovenacki jezik! Knjiga je jedna od trilogije koja govori o drevnoj povijesti predcivilizacija. Prvi su Pukotine vremena, drugi Kraljevstvo Velike Zmije, a treći Megaliti. Autorica je svoj život posvetila istraživanju civilizacija i mijenjanju (po njezinom mišljenju) pogrešne povijesne istine. Ni ova knjiga nije drugačija. Ako čitatelj barem malo poznaje povijesne činjenice, čitanje ove i, naravno, svih ostalih knjiga doista će ga staviti u dilemu. Kraljevstvo velike zmije čita se vrlo tečno, sadrži mnogo povijesnih činjenica, ali su objašnjene drugačije nego što smo naučili. Službena znanost nije se puno bavila njezinim radom, jer je vrlo teško demantirati njezine tvrdnje, koje potkrepljuju brojni izvori dokaza. Knjiga govori o autohtonom narodu predkolumbovske Amerike. Njena prva rečenica: `Knjiga o Velikom zmijskom kraljevstvu nije knjiga o Indijancima`, vrlo nam jasno pokazuje autoričino neslaganje sa službenom poviješću. Ameriku nije otkrio Kristofor Kolumbo, ali na ovom kontinentu od davnina žive mnoge civilizacije čija službena povijest ne priznaje status koji zaslužuju. O njihovom iznimnom poznavanju graditeljstva svjedoče mnogi već otkriveni arheološki ostaci, koji su ostali zanemareni, a ogroman broj ostataka još uvijek čeka na otkrivanje. Kroz knjigu ocrtava civilizacije Sjeverne Amerike (Hohokami, Anasazi, Galina ljudi), Srednje Amerike (Tolteci, Olmeci, Zapoteci, Mixteci, Tlatilka, Anahuanaca, Asteci i Maje), Južne Amerike (Muiski - Chibche, Masma, Chavina, Mochichi, Chimu, Nazca, Chinchoro i Inca). Fani Okič, slovenska književnica, * 1924., Ljubljana. Bila je studentica do početka Drugog svjetskog rata. 1941. nakon okupacije Slovenije deportirana je u Hrvatsku, a od 1942. do oslobođenja 1945. bila je hrvatska partizanka. Nakon rata živjela je i radila u Bosni i drugim jugoslovenskim zemljama. Godine 1947. vratila se u Sloveniju. Raditi Fani Okič je književnica, publicistkinja i istraživačica protokola. Pripadnica je dviju potpuno različitih civilizacija – s majčine strane, južnoameričke, povezane s civilizacijom Inka), a po ocu zapadne. Bila je suradnica beogradskih časopisa Galaksija i Treće oko, a kasnije i slovenskih časopisa Aura, Karma i Metulj.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Činjenica da je slikarska i teorijska zaostavština Leonida Šejke danas zapostavljena među mlađim umetnicima i teoretičarima umetnosti govori o krizi jedne kulture. Ovo bogato i puno izazova delo ostalo je u tami nad kojom su umetnička pretumbavanja uglavnom bila uzrokovana i pokretana odnekud izvan našeg prostora, podstaknuta tuđim iskustvima i idejama. To govori o sudbinama malih kultura – uvek sputanih strahom i nepoverenjem u sebe, u „rodnu melodiju“, kako je govorio još jedan „zaboravljeni“, Momčilo Nastasijević. Šejka je bio stvaralac koji je svet umetnosti posmatrao na specifičan način. Naime, njegova osnovna misao bila je ideja o „tradiciji budućnosti“, tj. o postojanju sveobuhvatne niti koja povezuje prošlost i budućnost, zbog čega se ni jedna ni druga ne mogu shvatiti, uklopiti i izgraditi bez uzajamnog povezivanja. Na prvi pogled ovo je paradoksalno i prividno konzervativno mišljenje, ali evolucija idejâ ovekovog napretka upravo podrazumeva takvu putanju. U tome je, u stvari, smisao Tradicije. Na tom putu Šejka je zapazio da uvek kada se ova nit prekine dolazi do entropije, do nagomilavanja suvišnosti – do postvarenja sveta i čoveka u hajdegerovskom smislu tog stanja. Kao da u ovom odnosu prošlog, sadašnjeg i budućeg postoji nekakva mera koja je u osnovi Sveta, ali mera koja se s vremena na vreme gubi. Šejka je to sublimisao parabolom Grad-Đubrište-Zamak, koju u jednom svom zapisu upoređuje sa Danteovim Paklom-Čistilištem-Rajem, želeći time da naglasi da ta parabola ima metafizičko značenje. Baveći se raznim vidovima umetničke prakse (da upotrebim ovaj rogobatan izraz kako bi me savremeni čitalac razumeo), Šejka je fiksirao sve promene na putu razgrađivanja Sveta, unoseći u taj proces čežnju za izgubljenom i zaboravljenom pradomovinom. Kada se njegov slikarski put iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka uporedi sa onim što se u isto vreme događalo u savremenoj svetskoj umetnosti, potvrdićemo njegovo uverenje da je u odnosu na ta zbivanja otišao nekoliko godina unapred: „1956. godine radio sam nešto blisko današnjim neodadi i pop-artu. Znači, bio sam 4-5 godina ispred Evrope. Ali sada mogu reći, ako je zaista tako bilo, da sam sa ovim što sada radim najmanje 10 godina ispred ostalih.“ Odvažiti se i napisati ovakvu knjigu koja govori o odnosu tradicije i savremenosti, sa idejama koje su aktuelne i u vremenu koje dolazi, podvig je u svakoj kulturi. Zato ovaj Traktat o slikarstvu pripada riznici srpske kulture i pokazuje mladim stvaraocima da se iza ovih odškrinutih vrata nalazi nada za novi početak. Branko Kukić Leonid Šejka (1932 — 1970) je bio jugoslovenski arhitekta i slikar. Bio je jedan od osnivača umetničke grupe Medijala i učestvao je na svim izložbama grupe do 1970. godine. Njegova dela bliska su nadrealizmu a na njima je zastupljena bogata simbolika i duboka intelektualnost. Leonid Šejka, rođen je 24.04. 1932. godine u Beogradu. Posle završene Ruske osnovne škole, četiri razreda gimnazije i srednjotehničke škole (odsek arhitekture) 1949., diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1960. godine[1]. Slikarstvom se bavio od 1950. godine. Bio je jedan od osnivača i teoretičara grupe Baltazar, koja je prerasla u grupu MEDIALA 1957. god. Od 1961. bio je član ULUS-a. Prvi put grupno izlaže 1953. godine, a prvu samostalnu izložbu priredio je u beogradskoj Galeriji Grafički kolektiv, 1958. godine. Šejka je radio i skulpturu, zatim objekte, ilustracije knjiga, scenografiju, a bavio se i vanlikovnim eksperimentima i teorijom. Pored niza članaka publikovanih u časopisima (Vidici, Polja, Razlog, Danas, Student i Umetnost), objavio je Traktat o slikarstvu za koji je 1965. godine dobio Nolitovu nagradu. Izgradio je vrlo složeno delo koje polazi od iskustva nadrealizma i dadaizma, da bi od 1960. formirao individualni izraz u kome je bio posebno zaokupljen problemom uloge predmeta u strukturi slikarske predstave. Učestvovao je u radu likovnih kolonija u Sićevu 1966. i u Počitelju 1969. godine. U leto 1967. putuje u Minhen, Salcburg i Bern; a u proleće 1968. u Cirih i Frankfurt, da bi preko leta iste godine obišao Italiju sve do Napulja i Pompeje. Do kraja života boravio je u Cirihu, Bernu i Parizu a putovao je i u Englesku i Holandiju. Izlagao je na 72 kolektivne izložbe širom Jugoslavije i inostranstvu i imao je 15 samostalnih izložbi u Beogradu, Minhenu, Cirihu, Bazelu i Bernu u periodu od 1958-70. godine. Šejkin opus se može podeliti u pet osnovnih tema kojima se bavio: - „Multiplikacija predmeta“, „Đubrišta“, „Skladišta“, „Enterijeri“ i „Mrtve prirode“. Umro je u Beogradu, 15. decembra 1970. godine. Mediala Detaljnije: Mediala Godine 1957, sa grupom slikara — osnovao je grupu „Mediala“. koju su predstavljali mladi slikari, pisci, filozofi, arhitekte, kompozitori. Svim članovima Medijale bila je zajednička jedna jedina ideja: beskrajna ljubav prema umetnosti i beskrajno verovanje u njene sveukupne moći. Članovi Mediale su bili: (Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Siniša Vuković, Kosta Bradić, Uroš Tošković, Miodrag Dado Đurić, Ljuba Popović, Vladimir Veličković, Milić Stanković, Milovan Vidak, Svetozar Samurović i Vladan Radovanović). Prva izložba pod nazivom „Medijalna istraživanja“ održana u galeriji Grafički kolektiv a izlagali su Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Vladan Radovanović. Grupa Mediala je imala 12 izložbi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na Slovenackom Okič, Fani: Kraljestvo Velike kače : o kulturi avtohtonov predkolumbovske Amerike od Aljaske do Ognjene zemlje Kraljevstvo velike zmije: o kulturi domorodačkih naroda pretkolumbijske Amerike od Aljaske do Ognjene zemlje Knjiga je jedna od trilogije koja govori o drevnoj povijesti predcivilizacija. Prvi su Pukotine vremena, drugi Kraljevstvo Velike Zmije, a treći Megaliti. Autorica je svoj život posvetila istraživanju civilizacija i mijenjanju (po njezinom mišljenju) pogrešne povijesne istine. Ni ova knjiga nije drugačija. Ako čitatelj barem malo poznaje povijesne činjenice, čitanje ove i, naravno, svih ostalih knjiga doista će ga staviti u dilemu. Kraljevstvo velike zmije čita se vrlo tečno, sadrži mnogo povijesnih činjenica, ali su objašnjene drugačije nego što smo naučili. Službena znanost nije se puno bavila njezinim radom, jer je vrlo teško demantirati njezine tvrdnje, koje potkrepljuju brojni izvori dokaza. Knjiga govori o autohtonom narodu predkolumbovske Amerike. Njena prva rečenica: `Knjiga o Velikom zmijskom kraljevstvu nije knjiga o Indijancima`, vrlo nam jasno pokazuje autoričino neslaganje sa službenom poviješću. Ameriku nije otkrio Kristofor Kolumbo, ali na ovom kontinentu od davnina žive mnoge civilizacije čija službena povijest ne priznaje status koji zaslužuju. O njihovom iznimnom poznavanju graditeljstva svjedoče mnogi već otkriveni arheološki ostaci, koji su ostali zanemareni, a ogroman broj ostataka još uvijek čeka na otkrivanje. Kroz knjigu ocrtava civilizacije Sjeverne Amerike (Hohokami, Anasazi, Galina ljudi), Srednje Amerike (Tolteci, Olmeci, Zapoteci, Mixteci, Tlatilka, Anahuanaca, Asteci i Maje), Južne Amerike (Muiski - Chibche, Masma, Chavina, Mochichi, Chimu, Nazca, Chinchoro i Inca). Fani Okič, slovenska književnica, * 1924., Ljubljana. Bila je studentica do početka Drugog svjetskog rata. 1941. nakon okupacije Slovenije deportirana je u Hrvatsku, a od 1942. do oslobođenja 1945. bila je hrvatska partizanka. Nakon rata živjela je i radila u Bosni i drugim jugoslovenskim zemljama. Godine 1947. vratila se u Sloveniju. Raditi Fani Okič je književnica, publicistkinja i istraživačica protokola. Pripadnica je dviju potpuno različitih civilizacija – s majčine strane, južnoameričke, povezane s civilizacijom Inka), a po ocu zapadne. Bila je suradnica beogradskih časopisa Galaksija i Treće oko, a kasnije i slovenskih časopisa Aura, Karma i Metulj.

KNJIGA KOJA NAJBOLJE PRATI AKTUELNA DEŠAVANJA I SPOZNAJE IZ OBLASTI PONAŠANJA POTROŠAČA U DANAŠNJEM SVETU! Udžbenik Ponašanje potrošača je delo četvorice univerzitetskih profesora i vrhunskih istraživača i stručnjaka za maketing koji su uspeli da naprave verovatno najbolji udžbenik ponašanja potrošača na tržištu danas, i to udžbenik koji je posebno prilagođen evropskom poslovnom okruženju. Posebna vrednost ovog udžbenika je što uspešno povezuje teoriju ponašanja potrošača sa stvarnim situacijama iz poslovnog sveta. Knjiga je i posebno struktuirana; jedinstvena petodelna „mikro-makro` kružna struktura osigurava multidisciplinarni pristup i najnovije podatke potrebne za razumevanje ponašanja evropskih potrošača. Ovaj udžbenik osim toga detaljno prikazuje kako istraživanja i koncepti o ponašanju potrošača mogu biti implementirani u marketinške strategije. Izvrsno je struktuirana tako da nas korak po korak uvodi u problematiku ponašanja potrošača, a uz to je potkrepljena nizom vrlo ilustrovanih i aktuelnih slučajeva iz poslovne prakse koji uz svako poglavlje jasno ilustruju primenu teorija opisanih u knjizi. U svakom poglavlju je detaljan i jasan rezime najvažnijeg, kao i pitanja i testovi za proveru znanja tako da studentima olakšava učenje, ali istovremeno je svakome vrlo zanimljiva za čitanje. Kratak sadržaj I. POTROŠAČI NA TRŽIŠTU Uvod u ponašanje potrošača Potrošačko društvo Obilaženja trgovina, kupovanje i ocjenjivanje II. KAKO POTROŠAČI VIDE SVIJET I SEBE Percepcija Pojam o sebi Motivacija, vrijednosti i životni stil III. POTROŠAČI KAO DONOSITELJI ODLUKA Učenje i pamćenje Stavovi Individualno odlučivanje IV. EUROPSKI POTROŠAČI I NJIHOVE DRUŠTVENE SKUPINE Socijalni utjecaj i vodstvo u mišljenju Strukture europskih obitelji, odlučivanje u kućanstvu i skupine vršnjaka Dohodak i društvena klasa V. KULTURA I EUROPSKI ŽIVOTNI STILOVI Kultura i ponašanje potrošača Procesi kulturnih promjena Nova vremena, novi potrošači MICHAEL R. SOLOMON se 2006. godine priključio Poslovnoj školi Haub na Univerzitetu Sv. Josipa u Philadelphiji kao profesor marketinga, gde je radio i kao direktor centra za istraživanje potrošača. Takođe, on je profesor Ponašanja potrošača na Poslovnoj školi Manchester Univerziteta u Manchesteru. Uz ovu knjigu, autor je široko korišćenog udžbenika Marketing: stvarni ljudi, stvarne odluke. GARY J. BAMOSSY je profesor marketinga na Poslovnoj školi McDonough na Univerzitetu Georgetown u Washingtonu. SØREN ASKEGAARD je profesor marketinga na Univerzitetu Južne Danske. Poseduje postdiplomsku diplomu sa studija komunikacija na Univerzitetu Sorbonne, Pariz, a doktorsku titulu sa Poslovnih studija na Univerzitetu Odense. MARGARET K. HOGG drži poziciju šefa ponašanja potrošača i marketinga na Katedri za marketing Univerziteta Lancaster.

SAVA ŠUMANOVIĆ prepuštanje pasiji Ljubica Miljković Galerija slika Sava Šumanović, Šid/ Printmedia, Beograd, 2007. 416 strana, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Knjiga je odlično očuvana (utisak je da je nekorišćena) sem što zaštitni omot ima žutu fleku i zalepljen je za zadnju koricu. Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. (Tanjug)

Вздорнов Г.И. Феофан Грек. Творческое наследие Тврд повез са омотом, 33цм, 338страна, илустровано, издавач: ИСКУСТВО - Москва 1983. форзец и прва страна преломљени - књига је у добром стању! knjiga ima eks libris bivšeg vlasnika Книга крупнейшего специалиста по древнерусскому искусству Г. И. Вздорнова имеет своей целью дать полное представление о выдающемся художнике второй половины XIV в. Выходец из Византии, Феофан Грек половину жизни провел на Руси и работал в Новгороде, Нижнем Новгороде, в Москве и ее окрестностях. Его творчество не отделимо от истории русского искусства. Произведения Феофана сохранились только в России. Это такие шедевры мировой живописи, как фрески в новгородской церкви Спаса Преображения (1378), икона Богоматери Донской в Третьяковской галерее (ок. 1392) и деисус в Благовещенском соборе Московского Кремля (90-е гг. XIV в.). Книгу открывают вводная статья о Феофане и его эпохе, антология лучших текстов о Феофане из работ русских, советских и зарубежных ученых и биографические сведения о художнике. Впервые воспроизведена рукопись XVII в. с текстом письма о Феофане, которое принадлежит Епифанию Премудрому. Основной раздел книги составляент каталог, где наряду с уцелевшими произведениями художника даны исчерпывающие сведения об утраченных работах., а также об иконах, фресках и миниатюрах, которые приписываются Феофану. Каталог составлен по принципу развернутых аннотаций. Все сохранившиеся памятники воспроизведены в цвете, что позволяет верно судить о фактуре и колорите живописи Феофана. Књига Г. И. Вздорнова, водећег стручњака за древну руску уметност, има за циљ да да потпуну слику о изузетном уметнику друге половине 14. века. Родом из Византије, Теофан Грк је половину живота провео у Русији и радио у Новгороду, Нижњем Новгороду, Москви и околини. Његово дело је неодвојиво од историје руске уметности. Феофанова дела су преживела само у Русији. Реч је о таквим ремек-делима светског сликарства као што су фреске у Новгородској цркви Преображења Господњег (1378), икона Богородице Донске у Третјаковској галерији (око 1392) и Деесис у Благовештенској катедрали Московског Кремља (90-их година). из 14. века). Књигу отвара уводни чланак о Теофану и његовој епохи, антологија најбољих текстова о Теофану из дела руских, совјетских и страних научника и биографски подаци о уметнику. Први пут је репродукован рукопис из 17. века. са текстом писма о Теофану које припада Епифанију Мудром. Главни део књиге чини каталог, где су, уз сачувана дела уметника, дати исцрпни подаци о изгубљеним делима, као и о иконама, фрескама и минијатурама које се приписују Теофану. Каталог је састављен по принципу детаљних напомена. Сви сачувани споменици су репродуковани у боји, што нам омогућава да правилно проценимо текстуру и боју Феофановог сликарства.

DAS KATHE KOLLWITZ - WERK DRESDEN 1930. MIT EINER EINLEITUNG VON ARTHUR BONUS NEUE VERANDERTE UND ERWEITERTE AUSGABE * NEMA U PRODAJI * ANTIKVARNA KNJIGA Kete Kolvic (1867 -,1945), bila je nemačka grafičarka i slikarka. Obrađujući teme velegradskog proleterijata, stvorila je i u crtežu i u grafici sopstveni izraz sa elementima ekspresionizma. Njen umetnički opus prožet je progresivnim političkim tendencijama angažovane umetnosti. Radila je i kao vajarka. Za vreme nacizma u Nemačkoj joj je bio zabranjen rad i izlaganje. Ovo je jedna veoma retka monografija, u kojoj je prvih 38 strana tekst i opis, a ostalo su njene grafike i crteži, na fantastično kvalitetnom papiru, izvanredno očuvana unutrašnjost - kao i spoljašnjost, osim što ima sitno oštećenje u donjem delu hrbata, što može da se zalepi, jer se samo platno malo zacepilo i odvojilo. Knjiga je većeg formata, 26 x 19.5 cm, tvrd povez sa zlatotiskom, izvanredno očuvano za godinu izdanja, a i inače. Carl Reissner Verlag, Dresden 1930. godine. Knjiga je na nemačkom jeziku. # 56

Odlično očuvano. Autor - osoba Radojčić, Jovan, 1933-2013 = Radojčić, Jovan, 1933-2013 Naslov Srbi zapadno od Dunava i Drine : biografije. [Tom] 1, A-Z ; [Tom] 2, I-O ; [Tom] 3, P-Š / Jovan S. Radojčić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej, 2009 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 1272, 1162, 1379 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Borović, Tatjana = Borović, Tatjana Atlagić, Marko, 1949- = Atlagić, Marko, 1949- Deretić, Jovan, 1934-2002 = Deretić, Jovan, 1934-2002 Ivanić, Dušan, 1946- = Ivanić, Dušan, 1946- Krestić, Vasilije, 1932- = Krestić, Vasilije, 1932- Opačić, Petar, 1927- Ocić, Časlav, 1945- = Ocić, Časlav, 1945- ISBN 978-86-515-0315-6 ; 978-86-515-0316-3 ; 978-86-515-0317-0 (plast.) Napomene Tiraž 1.000 Uvodna riječ autora: str. 9-42 Bibliografija: str. 43-105. Str. 1373-1374: O autoru / Tatjana Borović Str. 1376-1379: Izvodi iz recenzija / Marko Atlagić, Jovan Deretić, Dušan Ivanić, Vasilije Krestić, Petar Opačić, Časlav Ocić. Geografski registar mjesta: str. 1333-1371. Predmetne odrednice Srbi -- Hrvatska -- Biografije Srbi -- Bosna i Hercegovina -- Biografije Srbi -- Slovenija -- Biografije Dunav Drina Rukopis sadrži biografije znamenitih ličnosti iz istorije Srba zapadno od Drine i Dunava svrstane po azbučnom redu i podeljene u tri toma. Pored edukativnog, informativnog i dokumentacionog značaja, rukopis poseduje i nacionalno-integrativnu vrednost, te ima za cilj da od zaborava otme i potomstvu sačuva sećanja na znamenite Srbe i njihova dela i ujedno potvrdi često osporavanu činjenicu da Srbi nisu slučajna niti usputna pojava na prostorima zapadno od Drine i Dunava, već istorijska konstanta i mnogovekovni prebivaoci sa jednakim pravom kao i drugi narodi sa navedenih prostora. Autor se i svojim prethodnim delima svrstao u znamenite srpske biografe i njegovo delo predstavlja koristan kulturni događaj od velikog nacionalnog značaja. Iz recenzija: „Na naš siromašan leksikografski prostor Radojčićev biografski leksikon dobro je došao i, donekle, popunio je jednu, stručnjacima dobro znanu, prazninu. Rezultat njegovog rada je impozantan. On je sabrao i napisao ogroman broj biografija znamenitih i po raznim osnovama istaknutih i zapaženih Srba, čija imena je trebalo otrgnuti od zaborava. Njegov višegodišnji rad urodio je željenim rezultatom. Ceneći ogroman intelektualni napor koji je uložio u sastavljanje ovog leksikona, njegovu naučnu, kulturnu i nacionalnu vrednost i potrebu, sa zadovoljstvom ga preporučujem za štampu“, Akademik Vasilije Krestić PODVIG JOVANA RADOJČIĆA (Jovan S. Radojčić, Biografije : Srbi zapadno od Dunava i Drine, I–III, Prometej, Novi Sad, str. 1272+1162+1379) Za delom koje bi prikazalo životne puteve i rezultate rada istaknutih Srba s područja Baranje, Zapadnog Srema, Slavonije, Korduna, Banije, Like, Dalmacije, Istre, Gorskog Kotara, Dubrovnika, Zagreba, Rijeke,… osećala se odavno potreba. Da tu potrebu – koja bi u normalnim prilikama bila prioritetni zadatak odgovarajućih institucija nacionalnog i državnog značaja – zadovolji poduhvatio se profesor Jovan Radojčić. On je petnaestak godina prikupljao napisane, po raznim knjigama, časopisima i novinama (danas najčešće teško dostupnim ili gotovo običnim čitaocima nedostupnim rasute životopise znamenitih Srba (oba „zakona”) iz najzapadnijih srpskih krajeva. Deo biografija on je na osnovu dostupne građe rekonstruisao, a deo je sâm napisao. Taj napor profesora Radojčića rezultirao je u leksikonu koji obuhvata oko 1300 imena ljudi koji su ostavili traga u kulturi, nauci, umetnosti, privredi, politici, veri, vojevanju za slobodu, sportu i drugim oblastima materijalnog i duhovnog života Srba tih krajeva, a neki od njih prevazišli su lokalne, regionalne i nacionalne okvire i postali evropska i svetska imena (Tesla, Milanković,…) u oblastima kojima su se bavili. Ta knjiga Jovana S. Radojčića pod naslovom Srbi : Srpska Krajina, Slavonija, Dalmacija, Hrvatska : Biografski leksikon (Beograd: Komerc sistem d. d., Matica Srba i iseljenika Srbije i Fond istine o Srbima) pojavila se 1994. godine. Danas, petnaest godina kasnije, novosadski Prometej objavljuje Radojčićeve kapitalne trotomne biografije Srba zapadno od Dunava i Drine. Pred nama je, dakle, novi podvig profesora Jovana Radojčića – posle pionirskogBiografskog leksikona iz 1994. – u višestruko obimnijim (preko 9.000 odrednica na ukupno – bogato ilustrovanih – 3813 strana) Biografijama on prikazuje životne sudbine i dela i istaknutih Srba i Srpkinja s one strane Dunava i Drine. Njihove biografije su živi dokaz jedinstva kulturnog i duhovnog prostora srpskog naroda. Iznoseći na svetlo dana malo poznate i gotovo nepoznate podatke o našim odličnicima iz minulih vremena, još više izvlačeći iz potpunog zaborava brojne ličnosti, a ukazujući i na neka potpuno nepoznata a zaslužna imena, profesor Radojčić nam upravo rekonstruiše mapu tog prostora. On se usredsredio na onaj deo tog prostora koji je u većoj meri nego ijedan drugi, sa srpske strane, bio žrtva nemara i nebrige, a s druge strane, predmet svojatanja i zatiranja. Stranicama ove dragocene knjige defiluje mnoštvo pojedinačnih energija, zdravih ambicija, raskošnih talenata, stvaralačkih genija, tragičnih žrtava i blistavih kreacija, koje se, posredno ili neposredno, suprotstavljaju zlim ništiteljima, ali i opštem besmislu, potvrđujući svoju vitalnost i svedočeći o neuništivosti duha. Neretko ovde lične sudbine stoje i kao simbol zajedničke sudbine… Na izvestan način to se može primeniti i na autora ove knjige: „Jovan Jovica S. Radojčić rođen je 2. I 1933. godine u Udbinji, Utinjska dolina, tada kotar Vojnić, na Kordunu. Osmo je od dvanaestoro djece … Stanka Radojčića i Danice, rođene Gaćeša. Osnovno obrazovanje stekao u zavičaju. Dva razreda gimnazije, pripravni učiteljske škole i Učiteljsku školu završio u Karlovcu (do 1952). Učiteljovao na Kordunu, najprije u Velikoj Crkvini (1952/53. šk. godina), i u Slavskom Polju (1954-1958), kod Vrginmosta (sada Gvozd), gdje je bio i upravnik osmogodišnje škole. Od tada kroz rad i rukovođenje u kulturno-prosvjetno-informativnim i službeničkim ustanovama, društvenim i društveno-političkim organizacijama, te volonterskim i profesionalnim obavljanjem lokalnih društvenih i političkih funkcija, više je prisutan u javnosti. Godine 1958. biran je za sekretara Opštinskog komiteta SK Vrginmost, na kojoj dužnosti je bio profesionalno sve do 1962, kada je redovno upisao Visoku školu političkih nauka u Beogradu i diplomirao 1966. godine. Sa ponovnog mandata sekretara Opštinskog komiteta SK Vrginmost 1967. nastupio na mjesto političkog radnika Kotarskog komiteta SKH Karlovac. Kao profesor radio od 1969. do 1974. godine u Gimnaziji „Dr Ivan Ribar“ (1969/70) i u Školskom centru metalske i elektro struke u Karlovcu. U isto vrijeme aktivan u DPO i član SKD „Prosvjeta“ i njegovog Pododbora „Dr Gajo Petrović“ u Karlovcu. Odlukom Skupštine opštine Karlovac 1974, imenovan za sekretara Sekretarijata društvenih službi opštine. Od 1976. direktor i glavni urednik regionalne Radne organizacije informativne djelatnosti Karlovački tjednik i Radio Karlovac (ROID). U periodu 1982-1990. radio u teritorijalnoj odbrani Zajednice opština Karlovac, u kojem vremenu je, s tog radnog mjesta, bio (1984/85) profesionalni predsjednik Predsjedništva Konferencije SKH 30 Karlovac, odnosno Karlovačko-kordunskog regiona. Osnivanjem Centra za idejno-teorijski rad u Karlovcu imenovan je 1985. za direktora toga centra, otkud je, nakon pobjede HDZ na izborima 1990. godine, prijevremeno penzionisan. Baveći se publicistikom i istraživanjem, svoje članke i radove objavljivao u Karlovačkom tjedniku, 36ilju (Karlovac), Jedinstvu (Priština), Zadužbini, Književnim novinama, Prosvetnom pregledu, Skadarliji, Politici, Borbi (sve Beograd). Pisao predgovore za neke knjige i drugo. Najznačajniji mu je rad … Biografski leksikon (1994). Od početka građanskog rata u Hrvatskoj 1991. Godine živi u Beogradu.“ (Tatjana Borović, Biografije…, tom III, str. 1374 i 1375). Profesor Radojčić je ovim svojim (životnim) delom duboko zaorao brazdu, ali tema je takva da posla ima još mnogo. Ona je krupan izazov za istraživače. Ova zamašna i korisna knjiga neka bude podsticaj da se na taj izazov i odgovori. Časlav Ocić Jovan Jovica S. Radojčić rođen je 2. 1. 1933. godine u Udbinji, Utinjska dolina, tada kotar Vojnić, na Kordunu. Osnovno obrazovanje stekao je u zavičaju. Dva razreda gimnazije, pripravni učiteljske škole i Učiteljsku školu završio u Karlovcu (do 1952). Učiteljovao na Kordunu, najpre u Velikoj Crkvini (1952/53. šk. godina), u Slavskom Polju (1954-1958), kod Vrginmosta (sada Gvozd), gde je bio i upravnik osmogodišnje škole. Od tada je kroz rad i rukovođenje u kulturno-prosvetno-informativnim i službeničkim ustanovama, društvenim i društveno-političkim organizacijama, te volonterskim i profesionalnim obavljanjem lokalnih društvenih i političkih funkcija, više prisutan u javnosti. Baveći se publicistikom i istraživanjem, svoje članke i radove objavljivao u Karlovačkom tjedniku, 36ilju (Karlovac), Jedinstvu (Priština), Zadužbini, Književnim novinama, Prosvetnom pregledu, Skadarliji, Politici, Borbi (sve Beograd). Pisao je predgovore za neke knjige i drugo. Najznačajniji mu je rad Biografski leksikon (1994). Od početka građanskog rata u Hrvatskoj 1991. godine živi u Beogradu. MG Ć (N)