Commodore Gravel in Pocket se zove ovaj stari uređaj. Cenim da je neka vrsta portable plejera, malog televizora ili slično. Ima power ON/OFF (pali/gasi/zaključaj), konektor za slušalice, četvorosmerni upravljač, regulaciju jačine zvuka, konektor za punjač (može svaki punjač za MP3) i mesto za klasičnu veliku memorijsku karticu. Napuni se, osvetli se ekran, dakle ispravan je. Šta dalje s njim raditi, ne znam.

Priredio/la Rober Mantran Prevod Ema Miljković Prevod sa francuskog Izdavač CLIO Godina izdanja 2022 Broj strana 918 Povez Tvrdi Format 24 cm Oblast Istorija Istorija Osmanskog carstva kapitalno je delo francuskog istoričara Robera Mantrana i njegovih saradnika. Na istraživački nov i inspirativan način autori obrađuju stare teme iz istorije Turske carevine. Značajan prostor posvećen je počecima osmanlija, uspostavljanju države i njenom širenju. Pregled istorije balkanskih i arapskih provincija pod osmanskom vlašću, a potom i period sumraka Carstva kada ono postaje „bolesnik na Bosforu“, prikazan je provokativno i veoma zanimljivo. Osmansko carstvo je nestalo, ali je zadržalo svoje mesto u istoriji starog kontinenta gde je vekovima predstavljalo prvu silu. Zato se istorija Evrope mora sagledavati iz perspektive veza sa ovom moćnom Carevinom. Prvi put izdato na srpskom pre dve cenije, ovo delo, koje nije izgubilo ni na naučnoj vrednosti, ni na aktuelnosti, sada je obogaćeno posebnim pogovorom. Ono, kako je istakla prof. dr Anđelka Mitrović, “u isti mah komunicira sa stručnom javnošću i širom čitalačkom publikom.” Rober Mantran je bio poznati francuski istoričar i turkolog. Svojim obimnim i kompleksnim delom postavio je mnoštvo pitanja savremenoj istoriografiji. Studirao je na Sorboni i u Školi orijentalnih jezika. Njegova radna biografija veoma je bogata – najpre je u Istanbulu radio u Francuskom arheološkom institutu, potom i u Nacionalnom centru za naučna istraživanja, da bi kasnije postao profesor na Univerzitetu u Provansi i saradnik Instituta za istočnjačke jezike i civilizacije. Dugo godina je bio predsednik Udruženja za preosmanske i osmanske studije.

Motorola Pageboy II 2 pejdžera VINTAGE 2 komada, neispitani, bez punjača Motorola pejdžer je bio mali radio prijemnik koji je isporučivao pojedinačnu ili široko rasprostranjenu poruku onima koji nose uređaj. Prvi uspešni pejdžer za potrošače bio je Motorolin Pageboi I koji je predstavljen 1974. Ovaj tip (bez ekrana) nije mogao da čuva poruke, međutim, bio je mali, prenosiv i obaveštavao je korisnika da je poruka poslata. Do 1980. već je bilo 3,2 miliona korisnika pejdžera širom sveta. U to vreme pejdžeri su imali ograničen domet i korišćeni su uglavnom u situacijama na licu mesta, na primer za pozivanje medicinskog osoblja u bolnici. Do 1990. godine izumljeno je pejdžiranje širokog područja i koristilo se preko 22 miliona pejdžera. Njihov broj je eksplodirao i do 1994. godine bilo je preko 61 milion pejdžera u upotrebi. Motorolin Pageboi II lansiran je 1975. za Sjedinjene Države i 1976. za Evropu u različitim tipovima. Uređaj je korišćen za uzbunjivanje pojedinaca ili grupa lica u okviru vatrogasnih jedinica ili organizacija civilne zaštite. Iako je uređaj bio čak i manji od Pageboi I, njegov zvučnik je bio usmeren nagore tako da su uvek dolazili zvučni signali upozorenja praćeni glasovnom porukom. Za svoje vreme, uređaj je imao izuzetnu osetljivost prijemnika, koja je postignuta korišćenjem IC kola. Čak i sada, Motorola-in Pageboi II je i dalje u upotrebi. Kako su mnoge vatrogasne brigade prešle na digitalnu opremu, njihovi zastareli Pageboi II su našli put do industrijskih bezbednosnih i medicinskih organizacija.

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Iz Carigradskih Turskih arhiva Muhimme Defteri - Glisa Elezovic Gligorije Gliša Elezović (Vučitrn, 6/18. januar 1879 — Beograd, 17. oktobar 1960) je bio srpski istoričar. Biografija Osnovnu školu završio je u rodnom mestu a gimnaziju u Solunu i Carigradu. Studirao je srpsku istoriju i geografiju i srpski i staroslovenski jezik sa dijalektologijom na Filozofkom fakultetu Velike škole u Beogradu. Diplomirao je 1905. a profesor je postao 1907. godine. Bio je suplent i u Pljevaljskoj gimnaziji, u srpskoj gimnaziji u Solunu i Skoplju, srpskoj bogosloviji u Prizrenu i učiteljskoj školi u Skoplju. Bio je u vezi sa revolucionarnom organizacijom.U Pljevaljskoj gimnaziji radio je istovremeno i poznati filozof i pisac Vasa Stajić učenik čuvenog filozofa Aleksandra Sandića.Međutim prilike nakon Mladoturske revolucije omogućile su javni politički rad. Izabran je 1908. u centralni odbor Srpske demokratske lige, prve srpske stranke u Osmanskom carstvu. Na svim ovim položajima je bio do 1926. godine sa prekidom tokom Prvog svetskog rata. Godine 1915. radio je kao profesor u gimnaziji u Valjevu. Još kao student na Velikoj školi bio je aktivan član omladinskog pokreta i jedan od osnivača kluba Slovenski jug kao i zadruge Srpska braća (1905). Bio je član Srpske demokratske lige i saradnik njenog glasila Vardar 1909. godine. Zajedno sa Mihajlom Čemerikićem pokrenuo je nezavisni politički list Glas naroda (1912, 1920 — 1922). Bio je urednik Privrednog glasnika, jedan od osnivača Skopskog naučnog društva i saradnik Glasnika SND (1925 — 1933). Sarađivao je sa oko četrdeset naučnih i stručnih časopisa i dnevnih listova. Bio je redovni član istorijskog instituta u Novom Sadu (1934), dopisni član SAN (1946), naučni saradnik Istorijskog, Etnografskog i Instituta za jezik SANU. Objavio je 147 naučnih i stručnih radova od kojih neki predstavljaju kapitalna dela. Bio je svestrani istraživač. U njegovom opusu zastupljene su filologija, dijalektologija, turkologija, etnologija, istorija umetnosti, islamistika, antropologija, istorija i antropogeografija. Bio je član Odbora za istočnjačku istorijsku i književnu građu Srpske kraljevske akademije od osnivanja ove ustanove 1931. godine i priređivač prve knjige Zbornika za istorijsku i književnu građu, objavljene u dve sveske 1940. i 1952. pod naslovom Turski spomenici. U njoj se nalaze prevodi 226 turskih dokumenata iz perioda od 1348. do 1776. godine. U ovoj knjizi nalazi se veliki broj njegovih komentara koji su toliki po obimu da se mogu svrstati u posebnu knjigu. U istoj ediciji izašla je njegova knjiga Iz carigradskih turskih arhiva- mühimne defteri. Ova knjiga izašla 1951. obeležila je početak aktivnog interesovanja srpskih naučnika za najobimniju zbirku arhivske građe iz vremena osmanske vladavine. Kroz čitav niz knjiga objavio je veliki broj turskih dokumenata: Turski spomenici u Skoplju (prva knjiga 1926; druga 1929; treća 1930), Sokolari i sokolarstvo (1923) i Tursko-srpski spomenici Dubrovačkog arhiva (1932) koji predstavlja njegov najznačajniji naučni rad u ovoj oblasti. Takođe je značajan njegov rad na prevođenju turskih dokumenata iz tzv arhiva Beogradskog pašaluka koje je sporadično objavljivao u Beogradskim opštinskim novinama, Politici i Trgovinskom glasniku. Njegovo interesovanje zaokupljali su i turski narativni izvori. Zahvaljujući njemu naša naučna javnost je po prvi put stekla uvid u turske izvore. Objavljivao je prevode odlomaka iz Putopisa Evlije Čelebije. Srpska istoriografija se zahvaljujući Elezoviću upoznala sa delom poznatih turskih hroničara Ašikpašomzada i Dursun bega. Objavio je prevode iz istorije Mehmeda Nešrija i zvaničnog letopisca Osmanskog carstva Dževdet paše. Sem izdavanja istorijskih izvora bavio se i istoriografskim radom. Najznačajniji njegov rad iz ove oblasti je rasprava nekretna dobra Ahmed paše Hercegovića u Dubrovniku (1950).

SRPSKA AKADEMIJA NAUKA - 1950 - 574 STRANE, MEK POVEZ. NA OBODU LISTOVA SE VIDE `STARAČKE PEGE`. Gligorije Gliša Elezović (Vučitrn, 6/18. januar 1879 — Beograd, 17. oktobar 1960) je bio srpski istoričar. Biografija Osnovnu školu završio je u rodnom mestu a gimnaziju u Solunu i Carigradu. Studirao je srpsku istoriju i geografiju i srpski i staroslovenski jezik sa dijalektologijom na Filozofkom fakultetu Velike škole u Beogradu. Diplomirao je 1905. a profesor je postao 1907. godine. Bio je suplent i u Pljevaljskoj gimnaziji, u srpskoj gimnaziji u Solunu i Skoplju, srpskoj bogosloviji u Prizrenu i učiteljskoj školi u Skoplju. Bio je u vezi sa revolucionarnom organizacijom.U Pljevaljskoj gimnaziji radio je istovremeno i poznati filozof i pisac Vasa Stajić učenik čuvenog filozofa Aleksandra Sandića.Međutim prilike nakon Mladoturske revolucije omogućile su javni politički rad. Izabran je 1908. u centralni odbor Srpske demokratske lige, prve srpske stranke u Osmanskom carstvu. Na svim ovim položajima je bio do 1926. godine sa prekidom tokom Prvog svetskog rata. Godine 1915. radio je kao profesor u gimnaziji u Valjevu. Još kao student na Velikoj školi bio je aktivan član omladinskog pokreta i jedan od osnivača kluba Slovenski jug kao i zadruge Srpska braća (1905). Bio je član Srpske demokratske lige i saradnik njenog glasila Vardar 1909. godine. Zajedno sa Mihajlom Čemerikićem pokrenuo je nezavisni politički list Glas naroda (1912, 1920 — 1922). Bio je urednik Privrednog glasnika, jedan od osnivača Skopskog naučnog društva i saradnik Glasnika SND (1925 — 1933). Sarađivao je sa oko četrdeset naučnih i stručnih časopisa i dnevnih listova. Bio je redovni član istorijskog instituta u Novom Sadu (1934), dopisni član SAN (1946), naučni saradnik Istorijskog, Etnografskog i Instituta za jezik SANU. Objavio je 147 naučnih i stručnih radova od kojih neki predstavljaju kapitalna dela. Bio je svestrani istraživač. U njegovom opusu zastupljene su filologija, dijalektologija, turkologija, etnologija, istorija umetnosti, islamistika, antropologija, istorija i antropogeografija. Bio je član Odbora za istočnjačku istorijsku i književnu građu Srpske kraljevske akademije od osnivanja ove ustanove 1931. godine i priređivač prve knjige Zbornika za istorijsku i književnu građu, objavljene u dve sveske 1940. i 1952. pod naslovom Turski spomenici. U njoj se nalaze prevodi 226 turskih dokumenata iz perioda od 1348. do 1776. godine. U ovoj knjizi nalazi se veliki broj njegovih komentara koji su toliki po obimu da se mogu svrstati u posebnu knjigu. U istoj ediciji izašla je njegova knjiga Iz carigradskih turskih arhiva- mühimne defteri. Ova knjiga izašla 1951. obeležila je početak aktivnog interesovanja srpskih naučnika za najobimniju zbirku arhivske građe iz vremena osmanske vladavine. Kroz čitav niz knjiga objavio je veliki broj turskih dokumenata: Turski spomenici u Skoplju (prva knjiga 1926; druga 1929; treća 1930), Sokolari i sokolarstvo (1923) i Tursko-srpski spomenici Dubrovačkog arhiva (1932) koji predstavlja njegov najznačajniji naučni rad u ovoj oblasti. Takođe je značajan njegov rad na prevođenju turskih dokumenata iz tzv arhiva Beogradskog pašaluka koje je sporadično objavljivao u Beogradskim opštinskim novinama, Politici i Trgovinskom glasniku. Njegovo interesovanje zaokupljali su i turski narativni izvori. Zahvaljujući njemu naša naučna javnost je po prvi put stekla uvid u turske izvore. Objavljivao je prevode odlomaka iz Putopisa Evlije Čelebije. Srpska istoriografija se zahvaljujući Elezoviću upoznala sa delom poznatih turskih hroničara Ašikpašomzada i Dursun bega. Objavio je prevode iz istorije Mehmeda Nešrija i zvaničnog letopisca Osmanskog carstva Dževdet paše. Sem izdavanja istorijskih izvora bavio se i istoriografskim radom. Najznačajniji njegov rad iz ove oblasti je rasprava nekretna dobra Ahmed paše Hercegovića u Dubrovniku (1950).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Poslednjih nekoliko stranica malo uflekano (verovatno kafa), ostalo sve uredno. Zbog toga cena niza. Knjiga ima svoje izdanje na srpskom,engleskom i nemačkom jeziku.Ova kapitalna monografija akademika Medakovića je dosad najubedljivije svedočanstvo o ekonomskoj moći i kulturnim dometima Srbije u 18. i 19. veku, jer obuhvata vremenski raspon od kraja 17. veka pa sve do sloma Austro-ugarske monarhije 1918. godine. Delo je prvi, celovit prikaz o viševekovnom prisustvu Srba u ovom gradu. Obrađeni su svi bitniji, naučno provereni dokazi o Srbima u Beču, o njihovoj crkvenoj organizaciji stvorenoj u 18. veku.Beč je tada postao i glavno središte u kojem su štampane naše knjige, njih preko 300, tu je, posle vekovnog prekida proradila i prva srpska štamparija. Iako su Srbi u 18. veku u Beču prisutni prvenstveno kao nosioci balkanske trgovine, postoje brojni dokazi o njihovom kulturnom uzdizanju, u prvom redu preko školovanja u čuvenoj Bečkoj umetničkoj akademiji. U tom je gradu izvršena konačna evropeizacija našeg slikarstva, ovde deluju i borave mnogi naši kulturni i javni radnici, školuju se naučnici i vojnici. Sve to potvrđuje zaključak da je Beč presudno uticao na razvoj naše nacionalne ideologije u 19. veku. Delo akademika Medakovića ima nemerljiv značaj za našu kulturu i afirmaciju pred svetom, a Medakovićeva interpretacija mnogih činjenica i događaja, propraćena brojnim autentičnim dokumentima, fotosima i reprodukcijama ne samo da svedoči o kulturnim dometima, Srbije u prošlosti i njenom prisustvu u evropskim okvirima. Knjiga je dragocen prilog i austrijskoj kulturi i istoriji, a bogate ilustracije će zadiviti i Bečlije. Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sen Galenu u Švajcarskoj i kod franjevaca u Badiji na ostrvu Korčuli, dok je višu, klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937-41). Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971-73). Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU (1985), kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu. Dejan Medaković (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske. Od pokretanja Zbornika za likovne umetnosti Matice srpske, 1965. Medaković je glavni urednik ovog časopisa, od kojeg je izašlo 30 tomova. On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoiko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića. U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je i celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savinama (1978), Sent Andreji (1982) i dr. Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987). Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris - hronika jedne porodice (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994) za koje je dobio Oktobarsku nagradu Beograda za Efemeris, nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” za Efemeris II i nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III. Godine 1994. dobio je izvanredni Zlatni beočug Beograda i Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji.

Жак Ле Гоф: СРЕДЊОВЕКОВНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1974.год. Тврди повез, заштитни омот, илустровано, латиница Очувано као на фотографијама. `Жак Ле Гоф, један од најзначајнијих светских познавалаца средњег века, одлучио је да постане историчар када му је било 12 година, пошто је прочитао роман `Ајванхо` Валтера Скота. Наследник школе `Анала` и један од оснивача `нове историје`, француске послератне историографске школе која се од великих историјских личности и догађаја окренула свакодневици обичних људи, њиховим обичајима и сновима, Ле Гоф је желео да промени представу о средњем веку као о `мрачном добу`. Епоха инквизиције али и трубадура и катедрала, Дантеа и Бокача васкрсла је у свом романескном богатству у његовим књигама на граници између литературе и историје. У реконструисању живота средњовековног човека прибегавао је друштвеним наукама, антропологији, етнологији, археологији и психологији, али и романима Монтења и Раблеа. Његов пријатељ, Умберто Еко, написао је да је његов дуг Ле Гофу огроман: `Његови радови су ми буквално отворили очи о култури и материјалном животу епохе која је грешком сматрана мрачном`. Италијански писац је 1964. године први пут писао о радовима Ле Гофа о цивилизацији на средњовековном западу, што је означило почетак међународне славе француског историчара. Председник париске Високе школе за друштвене науке од 1972. до 1977. године, иноватор у делима попут `Рођење чистилишта` (1981) и у у биографијама Светог Луја (1996. године) и Светог Фрање Асишког (1999. године) Ле Гоф, чија дела чине читаву библиотеку, познат је и као дугогодишњи водитељ радио емисије о историји и предавач који је формирао две генерације медиевиста из читавог света. За овог историчара, средњи век је основа модерног друштва, епоха у којој су постављени темељи уједињења коме данас теже Европљани...`

Posveta na predlistu, omot iskrzan i repariran, unutra veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Naslov Sarajevski atentat : izvorne stenografske bilješke sa glavne rasprave protiv Gavrila Principa i drugova, održane u Sarajevu 1914. g. / kritička obrada, uvod i redakcija Vojislav Bogićević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Državni arhiv Narodne republike Bosne i Hercegovine, 1954 Fizički opis 455 str., [26] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Bogićević, Vojislav Zbirka Izvorna građa iz novije istorije Bosne i Hercegovine / Državni arhiv NR BiH ; 1 (Ppl. sa omotom) Napomene Napomene uz tekst Registar. Predmetne odrednice Princip, Gavrilo, 1894-1918 Sarajevski atentat 1914. SADRŽAJ Uvod 1 I DIO GLAVNA RASPRAVA PROTIV GAVRILA PRINCIPA I NJEGOVA 24 DRUGA 12–24. OKTOBRA 1914 G. U SARAJEVU Senat 15 Uzimanje generalija optuženih 16 Saslušanje Nedjeljka Čabrinovića 28 Saslušanje Gavrila Principa 58 Djelomično saslušanje Nedjeljka Čabrinovića 72 Nastavak saslušanja Gavrila Principa 73 Suočenje Principa i Čabrinovića 84 Nastavak Principovog saslušanja 87 Saslušanje Trifuna (Trifka) Grabeža 88 Saslušanje Danila Ilića 109 Saslušanje Vase Čubrilovića 121 Saslušanje Cvjetka Popovića 132 Djelomično saslušanje Nedjeljka Čabrinovića 138 Nastavak Glavne rasprave 14 X 1914: Djelomično saslušanje Čabrinovića, Grabeža i Ilića 139 Saslušanje Veljka Cubrilovića 143 Saslušanje Mihaila (Miška) Jovanovića 160 Nastavak saslušanja Miška Jovanovića i djelomično saslušanje Grabeža 171 Saslušanje Lazara Đukića 174 Saslušanje Ive Kranjčevića 182 Saslušanje Branka Zagorca 191 Saslušanje Marka Perina 195 Saslušanje Nikole Forkapića 198 Saslušanje Dragana Kalembera 200 Nastavak Glavne rasprave 15X1914: Djelomično saslušanje Miška Jovanovića i Dragana Kalembera 204 Saslušanje Miće Mičića 204 Saslušanje Jakova Milovića 211 Saslušanje Obrena Miloševića 217 Saslušanje Mitra Kerovića 223 Saslušanje Jove Kerovića 230 Saslušanje Blagoja Kerovića 232 Saslušanje Neđe Kerovića 238 Saslušanje Cvijana Stjepanovića 244  Saslušanje Ivana Momčinovića 249 Saslušanje Franje Sadila 250 Saslušanje Anđele Sadilo 254 V Dokazni postupak (saslušanje svjedoka i si.) 16–22. X 1914 257 C Riječ Državnog odvjetnika 22. X 1914 332 D Odbrana optuženih 22–23. X 1914: a) Govor bran. dra Feldbauera 344 b) Govor dra Premužića 351 c) Govor dra Perišića 356 d) Govor savjetnika Strupla 364 e) Govor dra Rudolfa Zistlera 367 f) Govor sud. tajnika Maleka 385 Riječ optuženih 397 Osuda 401 Summary 403 II DIO Prilozi Izvještaji Zemaljske vlade za B. i H. u Sarajevu sa suđenja Gavrilu Principu i drugovima slati Zaj. min. finansija u Beč 407 III DIO Slike i dokumenta Kratice 445 Indeks imena 447 Vojislav Bogićević (Prnjavor, 17. april 1896 — Sarajevo, 31. decembar 1981) bio je srpski istoričar. Biografija Još kao gimnazijalac prišao je nacionalno-revolucionarnoj organizaciji Mlada Bosna i bio njen odani član. Nakon okončanja rata i izlaska iz zatvora završio je učiteljsku školu a zatim Filozofski fakultet u Beogradu. Između dva rata najduže se zadržao na dužnosti upravnika đačkog doma u Tuzli. Bio je i član glavnog odbora Prosvjete i njen veliki aktivista.[1] Neumorno je radio na širenju knjige u narodu preko Prosvjetinih biblioteka i raznim konkretnim akcijama za opismenjavanje stanovništva. Kao rezervni oficir Jugoslovenske vojske i kao Srbin bio je zarobljen i interniran u logor u Nemačku. Zbog ilegalnog rada u oficirskom logoru premešten je u koncentracioni logor iz koga se vratio posle oslobođenja zemlje. Neko vreme radio je kao profesor srednjih škola u Tuzli, a zatim je premešten u Sarajevo gde radi kao predavač na Višoj pedagoškoj školi. Kraće vreme bio je direktor Muzeja grada Sarajeva a zatim duže vreme upravnik Arhiva Narodne republike Bosne i Hercegovine. Upravo na položaju upravnika arhiva došle su do izražaja njegove velike istraživačke i stvaralačke sposobnosti. Pretežno se bavio istorijom Bosne i Hercegovine u XIX i XX veku. Posebno privlačna tema bio mu je Sarajevski atentat i period okupacione vlasti Austrougarske u Bosni i Hercegovini. Važniji radovi Kako je u Bosni ukinuta rabota i uvedena trećina 1848. godine, 1950. Stanje raje u Bosni i Hercegovini pred ustanak 1875–1878, 1950. Početak ustanka Luke Vukalovića (1852–1853), 1952. Atentat Bogdana Žerajića 1910, 1954. Sarajevski atentat – Stenogram Glavne rasprave protiv Gavrila principa i drugova, 1954. Afera Barut miriše 1908, 1966. MG34 (N)

NEDOSTAJE OMOT SA MAPAMA MANJE OŠTEĆENJE NA KORICI SA DRUGE STRANE UNUTRAŠNJOST U VRLO DOBROM STANJU Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara Ferdo Šišić Hrvatska povijest od najstarijih dana do potkraj 1918 godine svezak I (knjiga I-III) preko 280 slika plus 3 karte u boji .Izdano troškom naklade školskih knjiga Tisak zaklade tiskare Narodnih novina Zagreb 1925 Tvrd povez strana 739 veci format 26 x 19cm Фердо Шишић КАТЕГОРИЈЕ » САДРЖАЈ » ИСТОРИОГРАФИЈА » МОДЕРНА ИСТОРИОГРАФИЈА » МОДЕРНИ ИСТОРИЧАРИ » ХРВАТСКИ МОДЕРНИ ИСТОРИЧАРИ » Фердо Шишић 1 2 3 4 5 Фердо Шишић (9. март 1869, Ратковци, Винковци – 21. јануар 1940, Загреб) је био хрватски историчар. Шишић се сматра једним од најистакнутијих хрватских историчара 20. века. Садржај Рани живот и школовање Академска и политичка каријера Научни рад Литература Рани живот и школовање Преци су му, по његовим речима, били пореклом из Шишића у Грбљу (Бока Которска) а мајка му је пореклом Немица. Пуно име било му је Фердинанд Максимилијан али се увек потписивао као Фердинанд или Гердо. Отац му је био племић, па је од њега наследио титулу племенити. У Загребу је похађао основну и средњу школу, а историју и географију је студирао у Загребу, а потом у Бечу. У Загребу је имао прилику да слуша предавања Тадије Смичикласа и Натка Нодила. Академска и политичка каријера По завршетку студија радио је у Госпићу, Загребу и Осијеку. Докторирао је 1900. дисертацијом Задар и Венеција од 1159. до 1247. Хабилитирао је две године касније радом Miho Madijev de Barbezanis и том приликом је постао приватни доцент. За ванредног професора хрватске историје именовао га је 1906. године цар Франц Јозеф. Три године касније наследио је у звању редовног професора Тадију Смичикласа. На факултету је радио све до 1939. године када је пензионисан. Краће време Шишић је био активан и у политичком животу. Између 1908. и 1911. заступао је винковачки срез у Хрватском сабору. Као члан Хрватско-српске коалиције постао је заступник Хрватског сабора у заједничком парламенту у Будимпешти. Касније се приклонио бану Томашићу. Из политичког живота се повукао 1911. године. Научни рад Захваљујући свом плодном и свестраном научном раду Шишић је важио за водећег хрватског историчара између два светска рата. Изучавао је хрватску историју од досељавања Хрвата на Балканско полуострво до свога времена. Још као студент оглашавао се ситнијим прилозима али његов озбиљан стваралачки рад почиње од студије о бици на Крбавском пољу из 1893. године. Овим сукобом се бавио још једним радом четири деценије касније. Приредио је збирку докумената Руковети споменика о херцегу Иванишу Корвину и о борбама Хрвата са Турцима (1473—1496). Познавању историје средњовеквоне Босне допринео је исцрпном студијом Хрвоје Вукчић Хрватинић и његово доба (1902). Омиљена тема била му је такозвана Велика завера којоj се враћао неколико пута током своје научне каријере. Целовито је ову тему обрадио у раду Последњи Зрински и Франкопани на бранику домовине (1908). Писао је о Фрањи Тренку, бану Јелачићу, Јосипу Штросмајеру, Матији Гупцу, Еугену Кватернику. Поред тематски ограничених прилога Шишић је настојао да да целовити преглед хрватске прошлости: Hrvatska povijest I—III (1906, 1908, 1913) обухвата период од најстаријих времена до 1847. године. Затим је објавио сажетији преглед Pregled povijesti hrvatskog naroda od najstarijih dana do god. 1873. (1916). Уследило је његово најзначајније дело Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara (1925) а посмртно је објављена његова незавршена синтеза Povijest Hrvata za kraljeva iz doma Arpadovića. Активно се бавио и издавањем извора. Поред издавања Летописа попа Дукљанина издао је десетине томова разноврсне грађе сакупљене по хрватским и страним архивима. Писао је и о развитку хрватске историографије. Интересовао се и за историју Срба и других јужнословенских народа а у тој области се издвајају следећи његови радови: Битка код Никопоља (25. септембра 1396) (1896), Карађорђе, Јужни Словени и Наполеонова Илирија (1923), Србија 19. века спрам идеја нашег народног уједињења, Како је Милош убио султана Мурата (1926), Нов прилог о косовском боју (1927), Начертаније Илије Гарашанина (1929), Краљевина Србија и стварање Лондонског пакта (1933), Кнез Михаило и Бугари (1937), Југословенска мисао. Историја идеје југословенског народног уједињења и ослобођења (1938) и други.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beritić, Lukša, hrvatski konzervator (Sustjepan u Rijeci dubrovačkoj, 20. II. 1889 – Dubrovnik, 24. III. 1969). Od 1946–60. bio je povjerenik Konzervatorskoga zavoda Dalmacije za Dubrovnik. Izveo mnogobrojne konzervatorske radove u Dubrovniku (gradske zidine, Knežev dvor, Revelin, Gvardija) i na ostalome području nekadašnje Dubrovačke Republike (Ston, Lopud). Proučavao povijest razvoja urbane strukture naselja, gradnju obrambenih sustava i oblike graditeljstva na području dubrovačke okolice. Osnovao Društvo prijatelja dubrovačke starine 1952. Djela: Utvrđenja grada Dubrovnika (1955), Stonske utvrde (1958). BERITIĆ, Lukša, konzervator (Sustjepan, Rijeka dubrovačka, 20. II 1889 — Dubrovnik, 24. III 1969). Nakon završene mornaričke strojarske škole u Puli, bio je strojarski časnik u Ratnoj mornarici; postigavši čin strojarskog majora, postao je upravitelj stroja na brodu »Dalmacija«. Umirovljen je 1940. kad je, privremeno zamjenjujući komandanta na brodu stacioniranom u Boki Kotorskoj odbio postupiti protiv podoficira i mornara optuženih zbog komunizma. Od tada živi i radi u Dubrovniku. Nakon umirovljenja isključivo se bavio dubrovačkom prošlošću. Poslije oslobođenja Dubrovnika u listopadu 1944. postaje referent za zaštitu spomenika u Gradskomu narodnom odboru i predsjednik Sabirnog centra pokretnih spomenika. Od 1946. do 1960. bio je povjerenik Konzervatorskog zavoda Dalmacije za Dubrovnik. Osnovao je Društvo prijatelja dubrovačke starine i bio njegov prvi predsjednik 1952; poslije je izabran za doživotnoga počasnog predsjednika. Konzervatorskim radom bavio se i poslije 1960, a 1961. izabran je za počasnog člana Društva konzervatora Jugoslavije. Proučavanjem dubrovačke prošlosti, navlastito utvrda i vojnog naoružanja, bavio se od mladosti te prve članke objavio za časničkih dana u dubrovačkoj Narodnoj svijesti (1936–1938) i Dubravi (1940) potpisujući ih L. B. Nastavio je istraživanjem dokumenata u dubrovačkom arhivu, rukopisa Knjižnice Male braće, a povremeno je radio u arhivima Zagreba i Beča. Istraživanja je proširio proučavanjem fortifikacija duž obale. Kao povjerenik Konzervatorskog zavoda Dalmacije za Dubrovnik pridonio je očuvanju i održavanju dubrovačkih zidina i povijesnih spomenika u gradu i na području nekadašnje Dubrovačke Republike. Njegovim nastojanjem, osim dubrovačkih zidina, obnovljena je Gradska straža i luža za zvona, gradska vrata s mostovima, popravljen je i pretvoren u muzej Knežev dvor te Divona u koju je zatim smješten Državni arhiv, uređeni su Lazareti i bivši samostan Sv. Klare, na Stradunu su postavljeni starinski ferali, a dućani su dobili vrata na koljeno. Osobito je zaslužan za proučavanje, čuvanje i restauriranje spomenika Stona, Kneževa dvora, predromaničke crkvice Sv. Mihajla i tvrđavskog kompleksa. Isposlovao je da Društvu prijatelja dubrovačke starine, kojemu je bio predsjednik, dubrovačka Općina preda na upravu gradske zidine. Pisao je o urbanističkom razvitku Dubrovnika, Stona, Cavtata i Konavala, o dubrovačkomu fortifikacijskom sustavu, gradskim objektima (luka, arsenal, vodovod, žitni magazini) i o vojnoj organizaciji, a te svoje radove objavljivao je u stručnim listovima, časopisima i zbornicima: Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji (1948, 1954–1959, 1962), Dubrovački festival (1950), Urbanizam i arhitektura (1950), Dubrovački vjesnik (1951), 1956, 1957), Dubrovačko pomorstvo (1952), Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku (1954, 1956–1959, 1960/1961 i 1970), Naše more (1954, 1955), Dubrovnik (1956, 1958/1961, 1962, 1963, 1965), Mornarički glasnik (1956, 1961), Zbornik zaštite spomenika kulture (1959, 1961, 1962), Pomorski zbornik (1962, 1964). Osim objavljenih knjiga važniji su mu radovi: O zaštiti spomenika u Dubrovniku kroz stoljeća (Zbornik zaštite spomenika kulture, 1959, 10), Problemi zaštite i spasavanja urbanističkih cjelina i utvrda na području bivše Dubrovačke Republike (Zbornik zaštite spomenika kulture, 1963, 14), Brodsko naoružanje kod nas od dolaska Slavena do konca XVIII stoljeća, Obalna utvrđenja na našoj obali, Urbanizam dubrovačkih luka (Pomorski zbornik, 1964, 1/2). — B. je »radio sa znanstvenom akribijom i dobrim poznavanjem predmeta i stručne literature, ispitivanjem zgrada i ruševina, ubiciranjem nestalih spomenika, točnom ocjenom i opreznim korištenjem arhivskih spisa. U svojim radovima pružio je neiscrpnu i pouzdanu građu budućim estetskim i sintetičkim prikazima i ocjenama dubrovačke kulture i umjetničke baštine« (C. Fisković). U povodu 70-godišnjice njegova života Društvo prijatelja dubrovačke starine izdalo je 1961. Beritićev zbornik u kojem je tiskana i bibliografija njegovih radova objavljenih 1948–1961.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 110 prazničnih dana s pratećim običajima • 16 vrsta obrednih povorki • 5 vrsta slava • na osnovu građe sakupljene sa svih prostora na kojima su Srbi živeli ili žive (Vojvodina, Mačva, Jasenica, Stari Vlah, Negotinska Krajina, Župa, Levač, Leskovačka Morava, Rudničko, Aleksinačko i Vranjsko Pomoravlje, Metohija..., Lika, Banija, Knin, Bosanska Krajina, Baranja, Semberija, Kuči, Vasojevići...). Miodrag „Mile“ Nedeljković (Krćevac, Opština Topola, 2. mart 1941 — Beograd, 30. maj 2009) bio je srpski novinar, etnolog i književnik (puno ime Miodrag, pseudonimi: Joakim Krćevački, Miodrag Buđevac, eN, -e-ć, Emil Dimanš, M. J. Voskresenski, Četvrti Šešir). Osnovnu školu završio u rodnom Krćevcu, nižu gimnaziju u Aranđelovcu, gimnaziju pohađao u Aranđelovcu a maturirao u Lazarevcu (1960). Apsolvirao na grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, diplomirao na Filozofskom fakultetu na grupi za etnologiju (1978). Radni vek proveo u Beogradu radeći kao novinar ili urednik u više redakcija (Politika, Politika ekspres, Radio TV revija, Rad, Radnička štampa – izdavačka delatnost), kao stručni saradnik (Institut za novinarstvo), kao urednik u izdavačkoj delatnosti (Ministarstvo za informacije Srbije). Pri kraju radnog veka biva u grupi novinara koje nezakonito otpušta sa posla tadašnji direktor Politike Dragan Hadži-Antić. Po dobijanju sudskog spora o vraćanju na odgovarajuće radno mesto, opredeljuje se za odlazak u penziju (2001). Prvi novinarski prilog objavio kao gimnazijalac u Glasu Šumadije (1958), prvu pozorišnu kritiku u gimnazijskom listu Naše delo (1960). Bio umetnički rukovodilac Dramskog eksperimentalnog studija SKUD Žikica Jovanović Španac (1963–1965) i upravnik Univerzitetske eksperimentalne scene Maska (1968). Predavao u školama Jugoslovenskog instituta za novinarstvo (1976–1991), bio mentor za praksu studenata književno-publicističkog smera Filološkog fakulteta u Beogradu (1984–1988) i koordinator nastave na smeru žurnalistike u departmanu Beograd novopazarskog Fakulteta humanističkih nauka (2004–2009). Podsticao stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti i kulture (pesnike, recitatore, igračke, pevačke i pozorišne amaterske družine) i bio predani saradnik Saveza amatera Srbije. Posle teže bolesti uz bezmalo neprekidan rad preminuo u Beogradu u porodičnoj kući, sahranjen na mesnom groblju u Krćevcu. Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike. Publicistički rad Članke, eseje, književne prikaze, pozorišne i filmske kritike i naučna saopštenja objavljivao u listovima, časopisima i stručnim publikacijama: Student (1962–1967), Vidici (1964, 1967), Leto (1964), 20 semestara Španca (1964), Letopis Beogradskog univerziteta (1965), Sociološke teme (1967–1968), Oktobar (1967), DMB (1967), Novi Beograd (1967–1971), Mladost (1967–1970, 1988), Politika (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983), Poljoindustrija (1968–1970), Pančevac (1968–1969), Front (1969), Glas Istre (1969), Krila Armije (1969), PTT vesnik (1969–1971), Susret (1970), NIN (1970), Zadruga (1970–1971), Prosvetni pregled (1970–1971), Naša krila (1970–1971), Jež (1971), Zavičaj (1971), Naše stvaranje (1971), Dom i škola (1972–1973), Književna reč (1972), Pesničke novine (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008), Ilustrovana politika, (1973), Treći program Radio-Beograda (1973–1974), Večernje novosti (1974), Jugoslovenski sindikati (1974–1980, 1987), Raskovnik (1975, 1987, 1988), Koraci (1975, 1980–1983, 1985, 1987), Rembas (1980–1983), Eho (1980), Zbornici XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV kongresa Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1981, 1982, 1984, 1985, 1987), Etnološke sveske (1982, 1984, 1986, 1988), Novinarstvo (1982–1988), Zbornik radova 1. kongresa jugoslovenskih etnologov in folkloristov (1983), Etnološki pregled (1983), Sabor (1984, 1986), Novopazarski zbornik (1984, 2001, 2006), Naučni skup „Stvaralaštvo Dimitrija Davidovića“ (1985), Zbornik radova sa naučnog skupa „Stanje i problemi naučnoistraživačkog rada u oblasti informisanja“, (1985), Zbornik Sjenice (1985–1986), Naša štampa (1985), Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1987), Sabor narodnog tvaralaštva Srbije (1986–1988), Delavska enotnost (1986), Svetlost (1996), Zadužbina(1990–2008), Srpsko nasleđe (1998—1999), Glas (2001), Šabački glasnik (2008).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja nulta stranica malo zacepljena, nista strasno, ostalo sve uredno! Posveta autora! SRPSKO PITANJE I POLITIKA AUSTROUGARSKE I RUSIJE 1848-1878. Dušan Berić Autor : Dušan Berić Izdavač :Gutenbergova galaksija B e o g r a d 2000.g tiraž-700. Tvrde korice -zlatotisak-šiven povez,636 str ., 24.cm,ćirilica IZVORI I STUDIJE: a) Srpsko pitanje - Austrougarska - 1848-1878 b) Srpsko pitanje - Rusija - 1848-1878 Sadržaj: 1.Važnost srpskog pitanja za evropsku politiku 2.Strah od srpskog pitanja 3.Austrija, Rusija i srpsko pitanje 1849-1860 4.Srpsko pitanje u austrijskoj politici 1860-1867 5.Rusija i srpsko pitanje 1860-1875 6.Austrougarska i Srbi 1867-1875 7.Odgađanje rešenja srpskog pitanja tokom velike istočne krize 1875-1878 8.Crkveni faktor u politici Austroug. i Rusije prema srpskom pitanju 1848-1878 Dušan Berić (Trnovo, Mrkonjić Grad, 7. januar 1948) je srpski istoričar, univerzitetski profesor i naučni radnik. Dušan Berić je rođen u Trnovu, u opštini Mrkonjić Grad. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na grupi za istoriju 1971. godine. Odbranio je magistarsku tezu iz nacionalne istorije 1976. godine na beogradskom Filozofskom fakultetu. Doktorsku disertaciju je odbranio iz oblasti istorije Balkana na Filozofskom fakultetu u Sarajevu 1990. godine.[1] Radio je na filozofskom fakultetu u Novom Sadu od 1991. godine. Učestvovao je od 1996. do 2000. godine na naučno istraživačkom radu o istoriji Srba koju je organizovao novosadski fakultet.[2] Na filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici radi od 2010. godine gde na osnovnim studijama predaje opštu istoriju Novog veka, a na masteru pored opšte istorije Novog veka predaje i nacionalnu istoriju od 1800 do 1918. godine.[1] Od 2004. godine radi na knjizi Mađarizacija koja predstavlja naučni projekat od međunarodnog značaja, kao i na izradi lanaca studija o Staroj Srbiji, kao i odnosu Velikih sila prema ovoj oblasti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Publikum 2007 614 strana : ilustrovano Put do knjige Put do knjige je veoma kompleksno i sadržajno delo kapitalne vrednosti sa mnogo stručnih pojmova i izraza, ilustrovanih sa jednim ili više primera, nastalo kao rezultat višedecenijskog istraživačkog rada autora i predstavlja izuzetno značajan autorsko-izdavački poduhvat. U knjizi su sveobuhvatno razmotreni grafičko oblikovanje knjige kroz istoriju i tehnološki procesi poligrafske tehnologije; zastupljena su i različita likovno-grafička rešenja za ilustrovanje knjiga. Autor knjige je umetnik koji je stvarao knjige i radio na njima. Mile Grozdanić ima visoko profesionalni pristup u analizi grafičkih pravila i razvoju tehnologije grafičkog oblikovanja knjiga od Gutenberga do elektronskog doba. Knjiga Put do knjige sadrži sedam poglavlja: pisma; slikarsko-grafički postupci; knjiga; načela; slovo, linija, ukras; od rukopisa do knjige i na kraju nove mogućnosti u kojem se izlaže pojednostavljeni proces rada na knjizi pomoću savremenih računara u štamparskoj i izdavačkoj delatnosti. Put do knjige je pokušaj da se osvetli tok njenog razvoja od najranijeg oblika do savremenih stremljenja. Ona pruža opsežne podatke o grafici knjige i izdavačkoj i štamparskoj delatnosti i može da bude neophodna i vrlo korisna studentima likovnih i srodnih škola koji se bave oblikovanjem knjiga, grafičkim dizajnerima, likovnim umetnicima i radnicima iz institucija kulture i obrazovanja. Koliki je značaj ove knjige svedoči podatak da je ona već prešla granice naše zemlje i našla se na policama Univerzitetske biblioteke Sankt Petersburga, biblioteke Gutenbergovog muzeja u Majncu, Kongresne biblioteke u Vašingtonu i nove Aleksandrijske biblioteke. Mile Grozdanić je dobitnik nagrada iz oblasti likovne grafike, slikarstva i grafičkog dizajna. Dela mu se nalaze u našim i stranim muzejima i galerijama. Sarađivao je sa mnogim izdavačkim kućama u zemlji i inostranstvu u oblikovanju knjiga, časopisa i kataloga. Pismo, Istorija pisma, Knjiga, Istorija knjige...

Opis O autoru Dodatne informacije Knjiga Desimir Tošić. Između Ekstrema. Lakićevićev rukopis je više od hronike u najboljem značenju. On je u Desimiru Tošiću otkrio jedinstvenu pojavu u političkoj i kulturnoj istoriji Srbije u 20. veku, osobenog pripadnika njene elite – po Tošićevom mišljenju „nepostojeće”. (…) Desimir Tošić je živeo i radio u doba ekstrema, kako je Erik Hobsbaum nazvao kratki dvadeseti vek: nacizam, komunizam, antikomunizam, i iz njih izvedeni antisemitizam, etnički nacionalizam, revanšizam. Tošić nije razlikovao „bolji” od „goreg” ekstrema. Po njemu, oni su se svojom metodom dodirivali. Desimir Tošić je, od mladosti do kraja života, zagovarao srednju liniju: dijalog, kom- promis, sporazumevanje. U novovekovnoj Srbiji srednja linija, i pored pokušaja političkog organizovanja, nikada nije bila većinska, odnosno vladajuća, ali ona je postojala i u kontinuitetu se kristalisala kao krhka vertikala. Rad na njenom proučavanju u srpskoj istoriografiji može se, međutim, sve do početka 21. veka, upoređivati sa arheološkim radom. Dr Latinka Perović Monografija Mijata Lakićevića jeste hronologija 20. veka, jer se Tošićeva biografija podudara sa njegovim najvećim delom budući da je Desimirova politička aktivnost počela još u gimnaziji, tridesetih godina 20. veka. I još je važnije reći – kroz Tošićevu biografiju se prelamaju ključna pitanja tog veka, od demokratije i parlamentarizma do komunizma i fašizma. Zato je pisati Tošićevu biografiju gotovo jednako što i pisati istoriju 20. veka. (…) Ova knjiga je i, da parafraziram, „biografija o drugima” jer su sve politički značajnije ličnosti prošle kroz ovu knjigu, ali je i biografija o 20. veku, bar o svim onim prekretnim decenijama u kojima je Tošić bio politički aktivan. Zato možemo da kažemo da je to jedna vrlo lična istorija minulog stoleća, iz perspektive visprenog, oštrog i dobronamernog kritičara srpskih političkih prilika. Prof. dr Dubravka Stojanović

Najplaćeniji poslovi današnjice su vezani za kreativnost i stvaralaštvo (dizajneri, programeri, marketari...). Da li ja to mogu da radim? Pa naravno! U svakom od nas čuči mali umetnik. :) Tvoja mašta ti omogućava da istražuješ, zamišljaš i spajaš razne stvari, nekada naizgled i nespojive. Sada na jednom mestu imaš brdo ideja raspoređenih u 8 poglavlja koje će podstaći tvoju kreativnost i maštu. Zašto je to uopšte važno? Upravo je kreativnost potrebna za stvaranje, a to je najviši nivo učenja, razmišljanja i znanja. Podrazumeva da stvaraš neku celinu kombinujuću različite elemente. Uzmi stare krpice, čepove, boje, štapiće, možeš malo i voća i kreni ludo da se zabavljaš, dok učiš da stvaraš! 288 strana, format 29×25 cm

Polovne knjige, korice blago pohabane, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: BIGZ - Beograd, Jedinstvo - Priština, 1985. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 21 cm. 770 str. Poezija i proza za decu i omladinu 1-4 - Pradevojčica - Vrt detinjstva - Ako je verovati mojoj baki - Kratkovečna i druge bajke Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 - Beograd, 11. februar 1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Kratka HISTORIJA SRPSKIH KRAJIŠNIKA sa KALNIKA i BILOGORE od XIV do XIX vijeka VUKADINOVIĆ, Nenad D. Autor Naslov Kratka historija srpskih krajišnika sa Kalnika i Bilogore : (od XIV do XIX vijeka) / Nenad D. Vukadinović. - Impresum Novi Sad : Malo istorijsko društvo, 2012. - Materijalni opis TVRD lux povez..331 str. : ilustr. ; 24 cm POVIJEST HRVATSKE Str. 293-325: Mali leksikon starih riječi i izraza sa područja Bilogore. - Bibliografija. str. 288-290. - Bilješka o autoru: str. 327-328. Odvjetnik Nenad Vukadinović rođen je u Bjelovaru, gdje je završio osnovnu i srednju školu. U Bjelovaru je živio i radio do 1991. Danas živi u Novom Sadu. Knjigu posvećenu srpskim krajišnicima podijelio je u tri tematske cjeline: Najranija doseljavanja Srba na područje oko Kalnika i Bilogore : od 1400. do 1600.; Vojna krajina od 1600. do 1800.; Život krajiških Srba u XIX vijeku. Na kraju knjige nalazi se mali rječnik starih riječi i izraza s područja Bilogore. -------------------------------------- Knjiga se bavi potrebom i sviješću o razumijevanju i rasvjetljavanju srpskog krajiškog naroda u sjeverozapadnoj Hrvatskoj (Kalnik i Bilogora) koja autentično govori o tome tko smo, što smo i odakle smo. Autorova zavičajna emocija jeste razlog pisanog traga o opstojnosti srpskog nacionalnog korpusa u ovom geografskom području, a ujedno je i refleksija na opstojnost ukupnosti srpskog bića na ovim područjima kroz turbulentne vjjekove. Autor u ovom djelu govori o najranijim doseljavanjima Srba na prostor Kalnika i Bilogore od 1400. do 1600. godine. Zatim se obrađuje Vojna krajina od 1600. do njenog ukidanja 1881. godine kao i njeno razvojačenje i uključivanje u različite civilne oblasti. U poglavlju pod naslovom `Poznate ličnosti`, autor nudi spoznaju o životopisu Pavla Solarića, Petra Preradovića i Dušana Kašića, kao najpoznatije historijske ličnosti potekle iz srpskog krajiškog naroda sa prostora Bilogore. Na kraju knjige autor daje prilog starih, najiizvornijih autentičnih izraza Krajišnika (kao svojevrsni riječnik) korišten u stara vremena, ali i danas. Knjiga je NOVA.....➡️ ➡️ -------------------------------- M

Odlično kao na slikama Retko u ponudi SMRT JUGOSLAVIJE , Lora Silber , Alan Litl , Radio B92 Beograd 1996 , Ova knjiga ide uz petosatni televizijski dokumentarni serijal kojeg su autori Norma Percy, Paul Mitchell i Angus Macqueen iz Brian Lapping Associatesa, London. Svojim su smislom za detalje i provjeru pridonijeli da se, u svakoj fazi pripovijesti, otkriju određene istine o rušenju Jugoslavije koje dotle nisu bile poznate. Pripovijest se temelji na tisućama sati razgovora što su tijekom osamnaest mjeseci vođeni sa stotinama osoba koje su imale određenu ulogu - neki veliku, neki malu - u tragediji Jugoslavije. Smrt Jugoslavije (eng. The Death of Yugoslavia) je dokumentarni serijal snimljen u produkciji Bi-Bi-Sija 1995. godine, kao i ime knjige koju su napisali Alan Litl i Lora Silber po kojoj je serijal snimljen. Serijal pokriva razdoblja raspada Jugoslavije i ratove koji su usledili na ovom području. Neka štiva su prvi put viđena u ovom serijalu zajedno sa izjavama vodećih političara koji su bili umešani u sukobe, između ostalih, Slobodana Miloševića, Franja Tuđmana, Alije Izetbegovića i Radovana Karadžića. Serijal je nagrađen nagradom BAFTA 1996. za najbolji dokumentarni film.Zbog toga što je serijal obilovao mnogobrojnim izjavama sa glavnim vođama umešanim u sukob, često ju je korišstio i kao dokaz Međunarodni sud za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije. Sve hartije i prepisi mnogobrojnih vrednih izjava napravljenih sa učesnicima raspada Jugoslavije, sačuvani su u Centru za vojne arhive na Kraljevskom fakultetu Univerziteta u Londonu sadržaj : 1.Buđenje srpskog nacionalizma 2.Uspon Miloševića 3.Slovenačko proleće 4.Antibirokratska revolucija 5.Kosovo 6.Buđenje Hrvatske 7.Kninska pobuna 8.Naoružavanje Slovenije i Hrvatske 9.Znamo da se bijemo 10.Hrvatska i Srbi u ratu 11.Lažni slovenački rat 12.JNA u Hrvatskoj 13. Lord Karington BOSNA 14.Pakao 15.Predsednika kidnapuju 16.Čišćenje 17.Londonska konferencija 18.Pad Srebrenice 18.Vens-Ovenov plan 19.Sukob Muslimana-Hrvata 20.Bomba na pijaci 21.Vašingtonski sporazum 22.Goražde 23.Raskol među Srbima 24.Čišćenje mapa 25.Dejton, odlično očuvano, mek povez, format 14,5 x 21,5 cm , latinica,426 strana,

Sabrano djelo - dr Esad Pasalic Sabrano delo - dr Esad Pasalic veoma retko ,kapitalno / tvrdi povez ,1975 godina, 470 stranica SARAJEVO srpsi jezik uglavnom ,ima malo i latinskog ,nemackog , SA MAPAMA -POGLEDAJTE sadrzaj ,RIMSKA VLADAVINA ,RIMSKA CESTA ,RIMSKI PUT ,ANTICKI TRAGOVI vrlo dobro ocuvano ,iam malo salotejpa na ivicama korica ,zadnja korica je malo ostecena ,bila je slepljen sa drugom knjigom S Wikipedije, slobodne enciklopedije Esad Pašalić Rođenje 21. februar 1915. Tuzla, Austro-ugarska Smrt 10. juni 1967 (52 godine) Beograd, Jugoslavija Nacionalnost Bosanac Obrazovanje doktor nauka Zanimanje arheolog i historičar Supružnik/ci Razija Pašalić rođ. Zahirović (1914-2010) Djeca Sead Pašalić, Adila Pašalić-Kreso, Jasmina Pašalić Esad Pašalić (1915 – 1967) arheolog i historičar oblasti Stari vijek. Završio je studij klasične filologije, arheologije i historije starog vijeka na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1938. Na istom fakultetu odbranio je doktorsku disertaciju pod naslovom: Antička naselja i komunikacije u Bosni i Hercegovini (1957). Na Odsjeku za historiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu radio je od 1952. do smrti 1967. U dva navrata obavljao je dužnost dekana Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Predmet naučnog interesa bile su antičke komunikacije, antička naselja, rudarstvo i drugi vidovi antičke privrede u Bosni i Hercegovini. Esad Pašalić bio je predsjednik Udruženja univerzitetskih nastavnika i naučnih radnika u Sarajevu, predsjednik Saveza istorijskih društava i Arheološkog društva, te narodni poslanik. Dobitnik je Dvadesetsedmojulske nagrade. Bibliografija Antička naselja i komunikacije u Bosni i Hercegovini, Zemaljski muzej, Sarajevo 1960. Sabrana djela, Sarajevo, 1975. O antičkom rudarstvu u BiH, Glasnik Zemaljskog muzeja, Sarajevo, 1954. Questiones de bello Dalmatico-pannonicoque, Godišnjak Društva istoričara Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1957. O hodološkim pitanjima u istraživanju antičke istorije, Godišnjak Društva istoričara BiH, Sarajevo, 1958. Rolle und Bedeutung der römischen Eisenberg werke im Westbosnien für den panonischen Limes, Bonn, 1965. Kulturna istorija BiH od najstarijih vremena do turske vladavine – Period rimske vladavine, Sarajevo, 1966, 19842. Problemi ekonomskog razvitka u unutrašnjosti rimske provincije Dalmacije, Simpozijum o Ilirima, Sarajevo, 1967. (desni ormaric u hodniku)

DURALE i zemlja je uzdisala Radoslav Rade Savić Durale pamte istinu o zločinu u Dragočaju -------------------------- - Na Ilindan, u noći između 2. i 3. avgusta, ustaše su u šumi Durale ubile 30 Srba iz sela Prijakovci, Ramići i Dragočaj. ..... Banjaluka - Bolna sjećanja iz djetinjstva prvi put sam stavio na papir kao gimnazijalac kada sam pisao o zločinu u šumi Durale, nadomak banjalučkog naselja Dragočaj, gdje su davne 1941. ustaše ubile 30 nedužnih Srba, među kojima su bili i moji otac i djed. - Na Ilindan, u noći između 2. i 3. avgusta, ustaše su u šumi Durale ubile 30 Srba iz sela Prijakovci, Ramići i Dragočaj. Kao kroz maglu se sjećam kada su trojica komšija uoči naše krsne slave odvela moga oca. Niko od ukućana nije ni slutio da se više nikada neće vratiti - priča Savić, koji je tada imao šest godina. Vraćajući uspomene na 10. april 1941, kada su ustaše došle u Banjaluku, Savić podsjeća da su po strategiji Nezavisne države Hrvatske imali plan da trećinu Srba pobiju, drugi dio protjeraju, a treći prevedu u katoličanstvo. - Mog oca su u smrt odvele komšije Ilija Stojčević i Petar Domić. Stojčević je 14 godina radio sa mojim ocem, a njegov sin je išao sa mnom u školu - kaže Savić. Dodaje da nijednog od 30 ustaša, koliko ih je naveo u knjizi, nije pomenuo, a da nije bar iz tri izvora saznao da je ta osoba učestvovala u zločinu. Pita se zašto nema zapisa o tom pokolju, kada su iz jedne jame iskopana unakažena tijela. - U jednu ruku i shvatam jer iz iskustva znam da je tu temu teško obraditi. Potrebno je mnogo istraživanja. Koristio sam brojne izvore, arhivska dokumenta, zapise sa sudskih svjedočenja, književna djela, sve u cilju istine i samo istine - završava Savić. I kao što piše u knjizi, na prvi pogled slika prostora koji je uramljen u današnje granice ovih sela djeluje raskošno i idilično, ali pažljivom posmatraču neće promaći nedostatak linija za koje se lijepe patnja i stradanje. Pokolj Ustaše Ante Pavelića ubile su 7. februara 1942. godine u Drakuliću, Šargovcu, Motikama i rudniku Rakovac kod Banjaluke 2.315 Srba, među kojima je bilo i 551 dijete. ILUSTROVANA ....TVRD povez....233.strane... Knjiga je NOVA..... --------------------------- . ➡️ ➡️ D1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Monografija obuhvata period od 1326. godine kada se po prvi put pominje ime Bečkerek pa sve do Drugog svetskog rata kad je bio i Petrovgrad, kaže Nikola Šlajh. Bio sam motivisan tim da su do sada objavljene dve monografije, Petrovgrad 1938. i Zrenjanin 1966. Treća, po kojoj sam radio je na nemačkom jeziku, pisao ju je Feliks Mileker i ona je jednim delom prevedena a sa mađarskog je prevedena i istorija Torontalske županije od Borovskog. U drugom delu sam koristio izvode iz štampe. Jedan od prvih listova bio je „Bečkerećki nedeljni list“ koji je počeo da izlazi 1851. a nešto kasnije pojavio se i mađarski dnevni list Torontal,1871. Prve srpske novine pojavile su se početkom 19. veka i jedne od njih su uređivali moji preci, tako da sam samo na neki način nastavio njihov posao. Događaji koji su po njenu obeležili istoriju Bečkereka su velika nesreća kada je grad u požaru izgoreo kompletno i to u jednom zamahu 1807. godine i to je proizvelo 30 godina kašnjenja razvoja. Svetliji deo predstavlja kraj 19.veka kada su počele da u centru grada niču građevine i daju nov izgled koji se do sada zadržao. Tada je većina grašana govorila tri jezika,mađarski,nemački i srpski a i odnos stanovništva je trt trećine. U tom peridu su sličan status imali Temišvar i Bečkerek i tu se osećao duh straog Banata. Posle se sve nekako izgubilo. Pošto nosim u sebi sve tri nacije koje su ovde živele smatram da mogu najbolje da razumem sve konflikte i događaje svih njih, nastavlja Šlajh i zbog toga je treći deo monografije posvećen mojoj varijanti istorije Velikog Bečkereka.Ovde se nalaze i znameniti ljudi svog vremena koji su na neki način zaboravljni, poput Dr Đorđa Radića,najvećeg poljoprivrednog stručnjaka na Balkanu koji je bio član 10-tak akademija nauka. Monografija je napisana posle mnogo godina truda i rada. I sve bi to bilo u redu da ne postoji problem njenog štampanja za koje gradske vlasti Zrenjanina nisu zainteresovane jer su do sada dali kako kažu veliki novac za razne fotomonografije . Ovde se radi o poduhvatu od 800 strana i jedinstvenom istraživačkom radukoji če donatora verovatno morati da nađe na nekoj dugoj strani.

Novinstvo i ustaška propaganda u Nezavisnoj državi Hrvatskoj: Štampa i radio u Bosni i Hercegovini (1941-1945) / Dr Fadil Ademović Sarajevo 2000. Tvrd povez, ilustrovano, 480 strana. Knjiga je odlično očuvana. J12 Novinstvo u Drugome svjetskom ratu dijelilo je sudbinu zemlje i njenih naroda na prostorima prijeratne Kraljevine Jugoslavije. Kakvi su bili štampa i novinarstvo u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH) od 1941. do 1945. godine? Ima li ih i u čemu su sličnosti i eventualne razlike novinstva u NDH sa onim u Bosni i Hercegovini, koja je dobrim dijelom bila u sastavu te ustaške države? Kakvu su metamorfozu u tome periodu doživjela javna glasila iz prijeratnoga vremena na ovome tlu? Ukupna su pozicija i poruke ondašnjih medija tada primjerene položaju Bosne i Hercegovine u vrtlogu ratnoga pakla. Ova zemlja se sučelila sa višestrukim, međusobno izukrštanim i suprotstavljenim ratnim, vojnoprivrednim, političkim i državno-pravnim interesima i ciljevima Trećeg Reicha, italijanskoga okupatora, Nezavisne države Hrvatske, ravnogorskoga pokreta Draže Mihailovića i narodnooslobodilačkoga pokreta (NOP-a)... Cjelina ustaške propagande u ovoj knjizi promatrana je u okvirima Nezavisne države Hrvatske (NDH). Istražena je i obrađena u onim pravcima, načinima i oblicima u kojima se ispoljavala putem pisane i govorne riječi - u listovima i časopisima, izdavačkoj produkciji i novinskoj djelatnosti, te na krugovalnim postajama (radiostanicama). Pri tome je, uz prve radiostanice, situirana i bosanskohercegovačka štampa kao sastavni dio propagandne djelatnosti u strogo centralistički ustrojenoj državi. Tako je, eto, načinjen prvi, relativno cjelovit pokušaj na tome planu. Težina i značenje toga pokušaja proizlazi iz težnje da se dadne realno mogući zaokruženi prikaz ustaške promičbe i njenog djelovanja u ovom historijskom periodu. Ili, bolje rečeno, kao jedan od početnih koraka ka neposredno predstojećoj pretenziji još dubljeg poniranja u sveobuhvatnu analizu najbitnijih pitanja i osnovnih etapa u njenom razvoju primjerenom dnevnim političkim potrebama NDH. Iz predgovora Sadržaj: Umjesto predgovora: NOVINSTVO IZMEĐU HVALITELJA I MRZITELJA I. NOVINSTVO PRED DRUGI SVJETSKI RAT Neka bitna obilježja prijeratne štampe i novinarstva Novinarska organizacija u posljednjim godinama Kraljevine Jugoslavije Štampa i pojava fašizma na sceni Počeci ustaškoga tiska između dva svjetska rata II. BOSNA I HERCEGOVINA POD FAŠISTIČKOM OKUPACIJOM 1941.-1945 III. PRVE MJERE NOVE VLASTI PREMA NOVINSTVU Ustaška politika i štampa SISTEM I ORGANIZACIJA USTAŠKE PROPAGANDE Državni izvještajni i promičbeni ured Ispostava Promičbenog ureda u Sarajevu Novinska agencija `Croatia` Odsjek za slikopis (film) Izložbeno-grafički ured Propaganda prema inozemstvu Međunarodne posjete i razmjene novinara Posjete inozemnih novinara Bosni i Hercegovini V. NOVINSTVO U NEZAVISNOJ DRŽAVI HRVATSKOJ Listovi i časopisi koji su izlazili u Zagrebu Novinska djelatnost izvan Zagreba Leci, plakati, razglasi... VI. ŠTAMPA U BOSNI I HERCEGOVINI POD OKUPACIJOM Radikalne promjene u poziciji i sadržajima javnih glasila VII. PROPAGANDNA DJELATNOST DRŽAVNIH KRUGOVALNIH POSTAJA `Hrvatski krugoval” - Državni zavod za krugovalnu službu Snažna politizacija radija Tehnička usavršavanja studijskih uređaja Prve radiostanice u Bosni i Hercegovini Programska shema krugovalnih postaja 1942./43. Prvo profesionalno istraživanje auditorija Radiobilansi ratnoga razdoblja Krugovalna postaja - ”Podružna postaja” u Sarajevu... ... i u Banjoj Luci Subverzivne aktivnosti na krugovalima Krugovalni (radio) žurnalizam VIII. NEKE OSNOVNE KARAKTERISTIKE NOVINSTVA U NEZAVISNOJ DRŽAVI HRVATSKOJ Glavne značajke `nove štampe” IX. PRAVNI POLOŽAJ: RASKORAK NORMATIVNOGA I STVARNOG Zakonska odredba o novinarima i novinarskome radu X. CENZURA POD USTAŠKIM REŽIMOM Od ”predcenzure” do totalne kontrole Dnevne upute uredništvima i novinarima Konferencije za novinare Nadzor nad javnim djelatnostima Pisana i govorna riječ pod terorom XI. POLOŽAJ I SUDBINA NOVINARA IZ USTAŠKE PROMIDŽBE Od ekskomunikacije iz profesije do zatvorskih kazni i strijeljanja Sudbina jednoga broja novinara iz Bosne i Hercegovine XII. ”NOVA INTELIGENCIJA” I ”NOVA KNJIŽEVNOST” U FUNKCIJI USTAŠKE PROPAGANDE ”Duhovna mobilizacija” u izgradnji nove države Novi književni jezik Književni časopisi 1939.-1945. Brošure Kalendari XIII. IZDAVAČKA PRODUKCIJA I NAKLADNA PODUZEĆA Kontrola izdavačke djelatnosti XIV. PREGLED SADRŽAJA USTAŠKE PROPAGANDE Štampa ustaškoga režima: šta je i kako pisala 1. O ustaškome pokretu 2. O organizaciji ustaškog sistema vlasti 3. O kultu državnosti i države oličene u NDH 4. O jednome narodu, jednome pokretu, jednoj državi i - jednome vođi 5. O Bosni i Hercegovini unutar Nezavisne države Hrvatske 6. O dvije vjere i ”jednakoj krvnoj braći` — katolicima i muslimanima kao Hrvatima 7. O hrvatstvu Muslimana 8. O nevjerici Muslimana u ustaški režim 9. O ”hrvatskome podrietlu” sandžačkih Muslimana 10. O ratnim izvještajima i njihovome friziranju 11. O propagandi terora 12. O holokaustu Jevreja 13. O teroru nad Srbima 14. O vjerskim prelascima i pokatoličavanju 15. O vrbovanju vojnika za Istočni front 16. O Banjoj Luci ”kao centru NDH” i Viktoru Gutiću kao stožerniku 17. O odnosu ustaštva prema NOP-u 18. O crkvenim vrhovima u propagandi 19. O Crkvi i svećenstvu u završnici rata 20. O ustašama i četnicima nakon kapitulacije Italije 21. O izbjegličkoj vladi u Londonu 22. O invaziji saveznika antihitlerovske koalicije 23. O sporazumu Tito-Šubašić 24. O NDH na kraju Drugoga svjetskog rata XV. IZVORI GRAĐE I PODATAKA - FUSNOTE I ZABILJEŠKE IZVODI IZ RECENZIJA

UŽIČANI U KONCETRACIONOM LOGORU NA BANJICI Gojko Škoro Užičani u koncentracionom logoru na Banjici / Gojko Škoro. Užice 1983. Mek povez sa klapnama, ćirilica, ilustrovano, 344 strane. „ Do sada je pisano o pojedinim koncentracionim logorima u Srbiji i Jugoslaviji, ali se niko nije prihvatio logoraša iz određenog kraja, kao štoo je to Škoro uradio za užički kraj. Pitanje istoriografske obrade koncentracionih logora nije nimalo jednostavno, jer arhivskih izvora je ostalo vrlo malo, a negde ih uopšte nema. Koliko znamo Škoro je nekoliko godina marljivo radio istražujući činjenice za ovu temu. Što se tiče izvora, on je maksimalno iskoristio sve arhivske izvore do kojih se moglo doći i koji postoje. U ovaj rukopis je uložen ogroman trud i Škoro je uspeo, ne samo da rekonstruiše ono što je bitno, nego i da pomene svakog čoveka iz Užičkog regiona koji je bio na Banjici. . . Kao naučni radnik, koji više godina proučava nemačke i druge zločine u Srbiji, smatram da ovaj rad treba objaviti, jer će biti trajan spomenik svim onim, koji su iz Užičkog regiona uništeni u ovom ili drugim logorima, i ne samo njima, nego i onima koji su preživeli ta mučenja” . (Iz recenzije dr Venceslava Glišića) Sadržaj: PREDGOVOR UVOD I O KONCENTRACIONIM LOGORIMA UOPŠTE 1. Pojam koncentracionog logora 2. Stvaranje koncentracionih logora pre drugog svetskog rata 3. Stvaranje koncentracionih logora u toku drugog svetskog rata 4. Koncentracioni logori u zemljama bivše Jugoslavije u toku drugog svetskog rata II OSNOVNI PODACI O BANjIČKOM LOGORU . 1. Priprema za formiranje Baljičkog logora 2. Banjički logor 3. Uprava Banjičkog logora 4. Broj zatvorenika III SLANjE ZATVORENIKA NA BANjICU IV KO SU BILI ZATVORENICI BANjIČKOG LOGORA V DOVOĐENjE U KONCENTRACIONI LOGOR NA BANJICI VI METODE ZA FIZIČKO, MORALNO I PSIHIČKO UNIŠTAVANjE ZATVORENIKA 1. Higijenske i zdravstvene prilike u logoru 2. Uništavanje glađu VII O „ SLOBODNjACIMA” VIII PUŠTANjE NA SLOBODU IX LOGORSKI UNIVERZITETI 1. Kulturno-prosvetni i politički rad 2. Logorske rukotvorine X STRELjANjA I VEŠANJA ZATVORENIKA XI MORAL ZATVORENIKA XII UKLANjANjE TRAGOVA ZLOČINA XIII POSLEDNjI DANI NA BANjICI XIV SPISAK LICA DOVEDENIH U KONCENTRACIONI LOGOR NA BANjICI 1941. 1942. 1943. 1944. XV SPISAK STRELjANIH ZATVORENIKA U KONCENTRLCIONOM LOGORU NA BANjICI . 1941. 1942. 1943. 1944. XVI SPISAK TRANSPORTOVANIH ZATVORENIKA SA BANjICE U DRUGE KONCENTRACIONE LOGORE ŠIROM EVROPE 1942. 1943. 1944. XVII SPISAK STRELjANIH BANjIČANA U DRUGIM KONCENTRLCIONIM LOGORIMA 1942. 1943. 1944. 1945. ZAKLjUČAK IZVORI I LITERATURA SKRAĆENICE REGISTRI Beleške o piscu Knjiga u PERFEKTNOM sanju..... -------------------------------- SP

MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE Dijak Grigorije Fototipsko izdanje kompletne knjige MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE Oko 400 str 30 cm. Srpska baština Banja Luka 1993 Miroslavljevo jevanđelje je najznačajniji ćirilični spomenik srpske i južnoslovenske odnosno srpskoslovenske pismenosti iz 12. veka. Nastao je po narudžbini zahumskog kneza Miroslava, brata raškog velikog župana Stefana Nemanje, najvjerovatnije u Kotoru, oko 1186. godine, a za potrebe crkve Sv. Petra na Limu u Bijelom Polju, zadužbine humskog kneza Miroslava. Najveći deo jevanđelistara delo je nepoznatog prepisivača (u nauci nazvanog Varsameleon), dok je Gligorije (Grigorije) Dijak, drugi pisar, napisao kraj rukopisa, nekoliko kratkih zapisa i ukrasio tekst ornamentima. Knjiga je napisana na pergamentu slovima tzv. ustavne ćirilice, a ukrašena je sa tri stotine stilizovanih minijatura i inicijala, u boji i zlatu. U osnovnom dijelu teksta zastupljene su dve redakcije staroslovenskog, zetsko-humska i raška, a u načinu kako je oblikovana ćirilica osjeća se prisutnost glagoljičke tradicije, dok je ornamentika spisa obilježena snažnim zapadnim, romanskim, uticajem. Rukopis se do 1896. nalazio u Hilandaru, kada je poklonjen kralju Aleksandru Obrenoviću prilikom njegove posete Atosu. Danas se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. 2005. godine Miroslavljevo jevanđelje je stavljeno na listu UNESCO-a Pamćenje sveta kao priznanje za njegovu istorijsku važnost. Miroslavljevo jevanđelje predstavlja najstariji nedatirani spomenik srpske književnosti. Ovo jevanđelje je prepisano sa slovenskog predloška za brata Stefana Nemanje, humskog kneza Miroslava (1171—1197), a jevanđelja je prepisao izvesni Gligorije dijak. Na svojim pergamentskim stranicama sjedinjuje istočni tekst i u zapadnoj tradiciji umetnički slikane inicijale i minijature u crvenoj, zelenoj, žutoj, smeđoj i zlatnoj boji od kojih su neki, kao ovaj sa leve strane, umetnuti i u elektronsko izdanje srednjovekovne Srbije, skoro devet vekova kasnije. Ovaj dokument neprocenjive vrednosti je imao burnu istoriju — kralj Petar I ga je nosio sa sobom pri prelasku Albanije tokom Prvog svetskog rata, a jedno vreme se vodio kao izgubljen. Danas se Miroslavljevo jevanđelje čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. Najinteresantniji deo rukopisa je onaj gde je prepisivač uneo neke lične opaske gde vidimo da nije bio u milosti svog gospodara — taj komentar Gligorija dijaka upravo sledi: Ja grešni Gligorije dijak, nedostojni da se nazovem dijakom, zastavih zlatom ovo Jevanđelje velikoslavnom knezu Miroslavu, sinu Zavidinu. A mene, gospodine, ne zaboravi grešnoga, već me sačuvaj sebi, da mi nije žao, gospodine, što sam radio tebi, knezu svom gospodinu, ako me ne čuvaš grešnoga. stanje kao novo K.S.N.

ПОЛЕТАРАЦ Душана Радовића - ЗИМА Издавач: РАД, Београд, 1987.год. Тврди повез, 208 страна, вееелики формат, илустровано, ћирилица. Доста добро очувано. `Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije, ....to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika. Poletarac je pred svoj odlazak u podrume bibliotka počeo da stiče evropsku i svetsku slavu. Francuzi su nameravali da ga prave u Francuskoj, i Dušan Petričić, njegov ilustrator, bio je zamoljen da izradi naslovnu stranu francuske verzije. Predosećajući skori kraj časopisa, Dušan Radovć je u broju za maj-jun 1975., na strani 2, predložio da „Poletarac“ više ne bude mesečni časopis, već knjiga koja bi izlazila svakog godišnjeg doba, u ritmu prirode – na proleće, leto, jesen, zimu. Taj broj bio je i poslednji. Kako do “Poletarca” Dvanaest godina nakon prinudnog prizemljenja „Poletarca“, izdavačko preduzeće „Rad“ objavilo je izbor najboljih književnih i likovnih, odnosno zabavnih i poučnih priloga, u četiri knjige naslovljene onako kako je zamišljao Duško Radović. Ni njih više nema na policama knjižara. Roditelji koji nisu imali zadovoljstvo da u detinjstvu imaju ove vredne knjige, i da ih do danas sačuvaju za svoju decu, mogu ih, uz malo sreće, ponekad pronaći u antikvarnicama i na aukcijskim sajtovima. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...``