ksč8)IMA NEŠTO ISPISANO NA UNUTRAŠNOJ STRANI KORICA.

Radomir Andrić : POD ZLATNOM LESKOM, Novo delo Beograd 1988, str. 48. Poezija za decu. Očuvanost 4. O autoru: Rođen je u Ljubanju, kraj Užica, 1944. Radio je kao novinar u Radio Beogradu. Objavio je 30 knjiga pesama: Sunce u vodenici, Večernji krčag, Šumska crkva, Bunari Radoša Modričanina, Neustuknica, Kakva počast, Ispod snega, Pohvala smehu, Vučica na prtini, Rujno, Rumunska ikona, Isto i obrnuto, Večera na savskoj lađi, Beli izvor... Piše i za decu. Pesme su mu prevedene na italijanski, španski, francuski, engleski, ruski, rumunski, makedonski i slovenački jezik. Dobitnik je većeg broja književnih nagrada. Književnik je bogatog i raznovrsnog opusa, a pored poezije, piše prozu, književnu kritiku i esejistiku.

U ovom trenutku ulazi u priču detektiv Bojd Flečer. Bojd je zadužen za istraživanje ovog slučaja i obezbeđivanje Šiline sigurnosti. Dok zajedno rade na rešavanju misterioznog slučaja, Bojd i Šila će se međusobno povezati i zajedno se suočiti sa pretnjama. Roman istražuje napetost, tajanstvenost i povezanost između dvoje glavnih likova. Noćne priče i nepoznati pozivi stvaraju atmosferu uzbuđenja i intrige. Kroz ovu priču, Nora Roberts uvodi čitaoce u svet radio emisija i detektivskog posla, sa elementima romanse i trilera.

STANJE PREDMETA: Solidno očuvana. Dečije žvrljotine na prvom i poslednjem listu, kao i koricama. O AUTORU: Slobodan Stanišić (Velika Gradusa, 9. jula 1939), jedan od najproduktivnijih i najčitanijih srpskih pisaca za decu i mlade, decenijama je prisutan na literarnoj sceni. Njegova poezija, proza i dramsko stvaralaštvo nagrađeni su gotovo svim nagradama koje se u Srbiji dodeljuju stvaraocima za decu i mlade. Živi i stvara u Beogradu gde je završio Filološki fakultet i Fakultet dramskih umetnosti, odsek dramaturgije. Crtao karikature za mnoge domaće i strane listove, tokom godina uređivao brojne radio i televizijske programe za koje je dobijao visoka priznanja i nagrade RTS. Bio je urednik dečjeg lista Neven, a potom časopisa Lenji Gaša, Zmaj, Čika Jova (Švajcarska), a od 1996—2001. odgovorni urednik Programa za decu i mlade RTS-a. Poznat je po velikom broju književnih susreta, na kojima glumi, recituje i crta na licu mesta, koristeći desetogodišnje iskustvo saradnje sa „Ježom“ dok je radio kao karikaturista. Prevođen je na engleski, ruski, beloruski, kineski, švedski, mađarski, rumunski, bugarski, slovački, rusinski... Objavio je više od 125 knjiga romana, zbirki priča i pesama, autor je i 12 antologija i scenarija za mnoge televizijska emisije i serije. NAPOMENA: Ostale predmete u mojoj ponudi možete proveriti preko sledećih linkova: - Kupindo: https://www.kupindo.com/Clan/Duduledu/SpisakPredmeta - Limundo: https://www.limundo.com/Clan/Duduledu

Voja Carić Šareni mostTvrdi povezDžepni formatVoja Carić, pesnik, pisac i novinar, rođen je 14. marta 1922. godine u mestu Mašići, u Slavoniji. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju u Novoj Gradiški. Istoriju umetnosti studirao je u Zagrebu, a završio u Beogradu.Posle Drugog svetskog rata bio je urednik Radio Beograda, sarađivao je u Politici i sa mnogim drugim brojnim listovima i časopisima za decu.Njegova najpoznatija dela su: `Beli vuk`, `Bajka o tajni`, `Aparat profesora Kosa`, `Ej, ti`, `Šareni most`. 1970. godine sastavio je Antologiju savremene poezije za decu.Umro je 19. aprila 1992. godine u Beogradu.12/29

Meke korice Izdanje Nolit 2001 96 strana Rođen 20. aprila 1962. godine u Draževcu kod Obrenovca. Živi u svom rodnom selu. Bavi se zemljoradnjom. Knjige pesama: Potpor (Nolit 2000); Kiflice s makom, za decu (Nolit 2001); Zimske pesme (Nolit 2004); U zemaljskoj slavi i sjaju (Narodna knjiga 2006); Klimatske promene (Biblioteka ``Vlade Aksentijević`` Obrenovac 2009). Nestajanje – izabrane i nove pesme (Partenon, Beograd, 2013) Salon odbijenih, pesme (autorsko izdanje, 2014) i Jastuk od memorijske pene, priče za decu (izdavaštvo RTS, 2015). Nagrade: ``Nolitova nagrada`` za poeziju, nagrada Radio Beograda 1 za kratku priču za najmlađe ``DOBRO JUTRO DECO``, pesnička nagrada ``Srboljub Mitić``.

Kada u Featherbanku ponovno nestane jedan dečak, strah od Šaptača iz prošlosti se vraća. Detektivi Amanda Beck i Pete Willis, koji je ranije radio na tom slučaju, moraju brzo delovati kako bi pronašli nestalog dečaka. Ovo ih vodi duboko u mračnu prošlost gradića i narušava njihovu mirnoću. Radnja romana istražuje misteriju nestanka dečaka, istovremeno se baveći traumama i strahovima likova. Jake, sin Toma, također počinje čuti šaputanje i dozivanje na svom prozoru, što dodatno pogoršava napetost u priči. “Šaptač” je priča o strahu, tajnama i borbi za istinu u gradiću koji krije mračne tajne. Ovaj triler će vas držati na ivici sedišta dok se misterija odvija i likovi se suočavaju sa svojim najdubljim strahovima.

Priča prati Kalenovu karijeru u zdravstvenom sistemu tokom šesnaest godina, gde je radio u različitim bolnicama u državama Nju Džerzi i Pensilvanija. Kalen je iskoristio svoj položaj medicinskog tehničara da ubija pacijente, a istraga koja je usledila otkrila je zastrašujuće tajne o njegovom životu, karijeri i hapšenju. Knjiga istražuje kako je Kalen uspeo da izbegne sumnju i izazove poverenje okoline, uključujući njegovu porodicu, dok je istovremeno sprovodio seriju jezivih ubistava. Autor, Čarls Grejber, predočava čitaocima kompleksnost i dubinu Kalenovih zločina, istražujući psihološke i emotivne aspekte iza ovakvih dela. “Bolničar” se bavi temama zdravstvenog sistema, mentalnog zdravlja, zloupotrebe poverenja i izazova u otkrivanju serijskih ubica, pružajući uvid u stranu medicinske profesije koja je često smatrana pouzdanom i brižnom.

Neodoljivo je podsećao na nekog od onih divnih, prelepih Rimljana, Mada je mogao da ima stotine žena, izlazio je samo povremeno, izbegavajući ozbiljnije veze. Otkad se razišao sa Karolinom, žene su ga interesovale samo za jednu noć ili kraću avanturu. Karolina je bila njegova velika ljubav koja ga je bedno izigrala i udala se za njegovog rođaka Bada, koji je imao isto prezime — Džesap. Taj brak je trajao nekoliko nedelja, dok Karolina nije shvatila da njih dvojicu veže samo isto prezime, a da su u svemu ostalom različiti. Vard je bio vrlo sposoban poslovan čovek, koji je mnogo radio, ali i mnogo imao. Bad je bio šarmantan mladić, sklon lakom i bezbrižnom životu, a jedina briga mu je bila da se lepo obuče i još bolje provede. Knjigu potražite OVDE

DRAGAN LUKIĆ (Beograd, 30.11.1928. — Beograd, 01.01.2006) Dragan Lukić, dečji pisac, rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. U jesen 1946. već počinje da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao futbaleri. Godine 1954. je završio studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis `Zmaj`. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu. Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, `Nebom grada`. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić itd. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964-1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967-1993. Pisac: DRAGAN LUKIC Izdavac: NOLIT Izdanje: 1992. Povez: MEKI Broj strana: 153 Format (cm): 18

Desila se pljačka banke i završila je brutalnim ubistvom. Inspektor Harry Hole radi na razrešenju ovog nesvakidašnjeg slučaja. Harry dobija poyiv i odlazi na večeru na koju ga je pozvala njegova bivša devojka Anne. Nakon večere Harry odlazi u krevet, sutradan se budi i ne seća se apsolutno ničega što je radio u poslednjih dvanaest sati. Tog istog jutra policija tu istu bivšu devojku Anne pronalazi mrtvu. Sve sluti na samoubistvo i tako je na kraju taj tragični slučaj i okarakterisan, no nakon toga dešava se nešto nesvakidašnje. Harry počinje da dobija preteća pisma od nepoznatog pošiljaoca. U pismima ta osoba krivi Harry-ja za smrt Anne. Dok se Harry trudi da skine ljagu sa svog imena i prisjeti bilo kakvog detalja oko te noći, grad Oslo je ponovo na meti ozloglašene bande koja pljačka banke. Knjigu Potražite OVDE

Dragan Lukić : GLEDAO PA SMISLIO, Univerzal Tuzla 1988, tvrdi povez, str. 90. Priče za decu. Očuvanost 4 i ima posvetu. За чланак о глумцу, погледајте Драган Лукић „Омољац” Драган Лукић (30. новембар 1928 — 1. јануар 2006) био је српски дечји писац. Рођен је у Београду 1928. од оца Александра и мајке Томаније. Отац му је био штампарски машиниста, па се Драган већ од најранијег доба дружио са свеже одштампаним књигама. У јесен 1946. почео је да објављује прве радове, а почетком педесетих већ је постао афирмисани дечји песник и 1952. објављује своје прве књиге (поеме-сликовнице): Велика трка и Звери као фудбалери. Године 1954, завршио је студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, а затим је почео да предаје дечју књижевност у Школи за васпитаче. После осам година запослио се као уредник програма за децу на Радио Београду и ту је радио све до пензионисања 1989. године. Писао је песме, приче, романе, драмске текстове, теоријске расправе о литератури, водио емисије на радију и телевизији. Уређивао је часопис „Змај”. Био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други. Објавио је преко стотину књига, међу којима су најпознатије: Како се коме чини, Мој прадед и ја, Овде станују песме, Вагон прве класе, Фифи, Како расту ногавице, Шта тата каже, Од куће до школе, Ловац Јоца, Вожња по граду.[1] Објавио је романе: Небодер Ц17, Три гускетара, Бомба у белој кафи итд. Познат је и по лектири за 3. разред ученика основне школе, „Небом града”. Целокупним својим делом, за које је добио највише награде и признања, био је и остао у самом врху југословенске и српске књижевности намењене младим нараштајима. Добио је велики број награда: Невен, Змајева награда, Курирчек, Младо поколење, Награда Политикиног забавника, Награда Златни кључић, Октобарска награда града Београда, Орден рада са златним венцем. Био је почасни председник Змајевих дечјих игара од 1993. па до смрти, пре њега били су то Вељко Петровић у периоду 1964—1967 и Десанка Максимовић у периоду 1967—1993. После дуже и тешке болести преминуо је у Београду 1. јануара 2006.

Dok s mladim prijateljem Paulom Brickhillom putuje vlakom na novo radno odredište, Arlen osjeti da moraju sići s vlaka ako žele ostati na životu. Tako stignu u Kuću čempresa, neobično prazno ribičko izletište na obali Meksičkog zaljeva. Vodi ga lijepa ali šutljiva Rebecca Cady, koja uskoro opčini Arlena. Ali malo mjesto s korumpiranim policajcima i pokvarenim sucem nije najbolje okružje za neznance kad se ondje počnu pojavljivati ubijeni ljudi… Michael Koryta diplomirao je kazneno pravo i radio kao novinar i privatni istražitelj dok je pisao knjige. Njegov prvi roman osvojio je nagradu St. Martin’s Pressa za najbolji debi prije njegove navršene 21. godine; otada redovito piše, objavljuje i niže nagrade. Algoritam je ponosan među svoje pisce uvrstiti autora koji je među svoje sve brojnije poklonike prije navršene 29. sodine uvrstio Deana Koontza, Scotta Smitha i Stephena King,, ali i režisera Chrisa Columbusa, koji će roman prenijeti na veliko platno. Kuću čempresa, njegov prvi krimić s daškom nadnaravnog horora Knjigu potražite OVDE

Vuk Cerović : ROĐACI IZ LAZINA , Nolit 1987, tvrdi povez, str. 184. Priče. Očuvanost 4-. Vuk Cerović je rođen u Bijelom Polju 1946. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Bijelom Polju, a studirao, magistrirao i doktorirao u Beogradu. Piše prozu za djecu i odrasle, književnu kritiku, radio drame. Objavio je za odrasle tri zbirke priča: „Drhtaj na rubu`, „Priče sa periferije` i „Tuđi život`; trilogiju „Krug` (tri romana o porodici Marković iz Lazina, o Crnoj Gori u XX stoljeću - „Zle godine`, „Jesen u proljeće` i „Ljeto u Durakovu`). Za djecu je objavio dva romana iz trilogije: „Hrabri dječak Dronjo` i „Dječak traži oca` i dvije zbirke priča - „Blago ispod naše kruške`, „Rođaci iz Lazina` i nekoliko slikovnica. Objavio je tri studije, jednu o Stefanu Mitrovu Ljubiši, jednu o Nikoli Lopičiću i jednu o Mihajlu Laliću i nekoliko desetina eseja. Roman „Hrabri dječak Dronjo` nagrađen je nagradom „Politikin zabavnik` kao najbolja knjiga na srpsko-hrvatskom književnom području za 1991. godinu. Po knjizi „Rođaci iz Lazina` snimljena je u Televiziji Beograd Tv serija „Rođaci iz Lazina` i film „Uroš blesavi sa Ljubišom Samardžićem u glavnoj ulozi. Predavao je književnost za decu na Filozofskom fakultetu u Nikšiću.

Otkada im je majka poginula u saobracajnoj nesreci – oca ne pamte, Beatris i Laila Tomas živjeli su same u malom stanu, u radnickom predgradu Pariza. Starija Beatris ozbiljno je radila jedino na tome da ude u visoko pariško ive od glamura, traceva I humanitarnih aukcija – sve ostalo za nju je bilo no. Mlada Laila je neprestano radila I ucila – upravo je završila trecu godinu studija ekonomije i spremala se za to da tokom ljeta radi i zaradi novac za posljednju godinu studija. Pamtila je majcine rijeci da mora biti vrijedna kao njen otac, premda joj je uvijek bilo cudno što to isto ne govori i njenoj sestri Beatris. Ponekad joj se zbog toga cinilo da nemaju istog oca, premda je majka govorila da je njihov otac umro prije nego što se Laila rodila. Zbog toga Laila nikada nije otvoreno iskazala sumnju da ona i sestra imaju jednu majku, ali ne i istog oca. Knjigu potražite OVDE

Moj kralj tiranin - Zoran Popović Zoran Popović je rođen 1939. godine u Beogradu. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Objavio je nekoliko knjiga za decu: `Moj kralj tiranin`, `Lažibajke`, Peta strana sveta`, `Prozor u jesen`, `Priče iz misje rupe`, `Pustara` i druge. Pored dvadesetak radio-drama, od kojih su pojedine izvedene u Francuskoj, Švedskoj, Finskoj i Italiji, napisao je pozorišne komade: `Patka kralja Gustava`, `Mala noćna algebra`, kao i brojne komade za decu. Pod pseudonimom Adam Kuburović objavio je romane: `Pirejska krčma`, `Strsljen`, `Atentat u Ženevi`, `Bogomoljka`, `Ruski poker` i `Kopča`. Po romanu `Stršljen`, u režiji Gorčina Stojanovića snimljen je istoimeni film. Izdavač: Nolit, Beograd Godina: 1974 Broj strana: 147 Povez: tvrdi Biblioteka: Moja knjiga Ilustrovao: Miodrag Knežević Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: DU11/2 Težina: 300 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUCAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUC POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcij

U početku, Borne izgleda kao ništa – samo zelena grudvica koja bi mogla biti odbačena od strane kompanije. Kompanija, iako je ozbiljno oštećena, priča se da i dalje pravi stvorenja i šalje ih na udaljena mesta koja još nisu pretrpela kolaps. Born nekako podseća Rejčel na ostrvsku državu njenog rođenja, koja je sada davno izgubljena u porastu mora. Oseća privrženost koju mrzi; vezanosti su zamke, a na ovom svetu svaka slabost može da te ubije. Ipak, kada odvede Borna u svoje podzemno utočište, Balkonske litice, Rejčel ubeđuje svog ljubavnika, Vika, da Borna ne predaje sirovom genetskom materijalu za lekove koje on prodaje — ona ne može da prekine tu vezu. Oni prodaju sićušna stvorenja koja se mogu progutati ili zaglaviti u uhu, a koja oslobađaju moćna sećanja na srećnija vremena drugih ljudi ili izvlače zaboravljena sećanja iz sopstvenog uma korisnika — ili samo stvaraju prelepe vizije koje omogućavaju bekstvo iz neplodnih, kraterskih pejzaža Grad. Protiv njegove bolje prosudbe, iz naklonosti prema Rejčel ili možda nekog drugog impulsa, Vik poštuje njenu odluku. Rejčel, u međuvremenu, uprkos njenoj odanosti Viku, zna da on krije tajne od nje. Pretražujući njegov stan, pronalazi spaljen, nečitljiv časopis pod nazivom „Mord“, zagonetno spominjanje Magičara (suparničkog dilera droge) i dokaz da je Vik planirao izgled Balkonskih litica tako da odgovara nacrtu zgrade Kompanije. šta on krije? Zašto joj ne kaže šta se dogodilo kada je radio za kompaniju?

Devojka nije zamerila ocu kada se preselio u njihov stan u Savani, gde je radio u jednoj multinacionalnoj kompaniji, oženivši se Barbarom, svojom koleginicom sa posla. Poželela im je sreću, a zatim renovirala malu, udobnu kuću u predgrađu Pembruka, koja je sada bila samo njena. Čekala je i dalje sa onom strpljivošću, svojstvenom ljudima koji čitav svoj baziživotraju na jednoj želji ili idealu, bez koga bi bili izgubljeni poput čamca u oluji. Nije imala prijatelja, ne onih bliskih. Vedra, energična i optimistična, privlačila je ljude magnetizmom kome je bilo teško odoleti. No, Mendi Blejk ostala je sa svima na srdačnoj, no ipak, vidljivoj distanci, i stavom koji kao da je govorio: ja sam ovde samo u prolazu, volite me taman toliko da me sutra, bez tuge, možete pustiti da odem… Kada je jednog vrelog, avgustovskog dana stiglo pismo iz Vašingtona, Mendi je sedela u maloj kancelariji iza galerije i sređivala neke papire. Primetivši belu omotnicu bez oznake pošiljaoca nasmešila se, istog trenutka znajući da je njenom čekanju došao kraj.Rukopis joj bio poznat sa redovnih, rođendanskih čestitki koje je, sa raznih krajeva sveta ali većinom iz Vašingtona, dobijala svake godine. Sada ih je u Mendinoj fioci bilo tačno dvadeset; Nora Blejk napustila je Pembruk kada je njenoj kćeri bilo četiri godine. Iz tog vremena, devojci je ostala urezana u srcu priča njenog oca. Da je mama otišla da od svog života napravi nešto važno i zaista veliko, i da će se vratiti kada to postigne…” Knjigu potražite OVDE

Nekada davno, u danima kad su divovi i džini i gorostasi hodali zemljom, živio je jedan seljak po imenu Baba Ejub. Živio je s porodicom u malom selu po imenu Maidan Sabz. Budući da je morao hraniti brojnu porodicu, Baba Ejub je dane provodio u teškom radu. Svakog dana je radio od jutra do mraka, orući i kopajući njivu i brinući se o kržljavim stablima pistaća. Po vascijeli dan je bio u njivi, savijen u struku, leđa povijenih kao srp kojim je po č itav dan zamahivao. Ruke su mu vazda bile žuljave, i često su krvarile, a svake noći bi ga san ukrao čim bi mu obraz dotakao jastuk. Reći ću vam, da u tom pogledu, nije bio jedini. Život u Maidan Sabzu bio je težak svim stanovnicima. Bilo je i drugih, sretnijih sela na sjeveru, u dolinama, s voćem i cvijećem i prijatnim vazduhom, i potocima u kojima je tekla hladna bistra voda. Ali Maidan Sabz je bilo pusto mjesto i nije ni najmanje nalikovalo slici koju bi vam njegovo ime, Zeleno Polje, stvorilo u glavi. Nalazilo se na prašnjavoj ravnici, okruženoj vijencem krševitih planina. Vjetar je bio vreo, i tjerao je prašinu u oči. Pronalaženje vode bilo je svakodnevna borba jer su seoski bunari, čak i oni duboki, često presušivali. Da, postojala je i rijeka, ali seljani su morali da izdrže poludnevni hod da bi stigli do nje, a i tad bi njene vode tokom čitave godine bile muljevite. Knjigu potražite OVDE

Čarli Krebtri je oduvek bio tajanstven tinejdžer, isijavajući jezu i nelagodnost u svemu što je radio. Kada iznenada nestane nakon surovog zločina, lokalno stanovništvo više nije iznenađeno. Međutim, njegov zločin nije samo jedan u nizu – on je iskra koja pokreće lavinu užasnih imitatorskih ubistava. Više od dvadeset godina kasnije, senke prošlosti i dalje se nadvijaju nad gradom. Pol Adams nosi teret tog sudbonosnog dana kada su i Čarli i žrtva bili njegovi bliski prijatelji. Napustio je rodni grad i gradski strah za sobom, ali porazavajuće vesti o majčinom zdravstvenom stanju vraćaju ga kući. Međutim, povratak se ne čini kao povratak u poznato okruženje. Sumnjive senke prošlosti, neobičan osećaj praćenja i strah da nije ni u svojoj kući bezbedan, teraju ga na ivicu. U obližnjem gradiću, detektivka Amanda Bek istražuje strašno ubistvo koje neodoljivo podseća na zločin od pre više decenija. Dok se ona bori da rasvetli mračne niti ovih zločina, Pol se suočava sa svojim vlastitim demonima. Ispostavlja se da prošlost nikada nije mrtva, već samo čeka pravu priliku da se vrati i osveti. “Senke” je uzbudljiva priča koja se mreži kroz vreme i osvetljava duboko ukorenjene strahove i tajne jednog grada. Nortova vešto razvijena intriga otkriva da neka zla nikada ne zastarevaju i da senke prošlosti mogu oblikovati čak i najmračnije trenutke sadašnjosti. U ovom trileru isprepletene sudbine, čitaoci će se suočiti sa neizvesnošću, strahom i neočekivanim obrtima dok tragaju za istinom skrivenu u dubinama senki.

Dan pred svoje venčanje Heder Tomsonje shvatila daje napravila pogrešan izbor. Međutim, nema hrabrosti da otkaže venčanje… sve dok slučajno ne sretne zgodnog stranca koji je ubedi da treba da osluškuje svoje srce. Arči Keri nikako ne može da zaboravi tužnu devojku koju je ubedio da ne treba da se udaje ukoliko to ne želi. Na njegovo veliko iznenađenje, otkriva da će sledećih nekoliko dana raditi zajedno sa njom u bolnici… Knjigu potražite OVDE

ZEMLJA BEZ BATINA -Stevan Bulajić Biblioteka Lastavica Veselin Masleša, 1967 103 strana, tvrd povez, Stevan Bulajić je rođen 22. jula 1926. godine u Vilusima (Crna Gora). Osnovnu školu je završio u Sarajevu, gdje je do okupacije naše zemlje 1941. godine pohađao i srednju školu. Čim je izbio rat, Bulajić se s roditeljima i braćom vratio u svoj rodni kraj, gdje je već 13. jula 1941 godine učestvovao u narodnooslobodilačkom ustanku, skupa sa starijim bratom Đorđem i mlađim Veljkom. U borbama su sva trojica bili ranjeni, a Đorđe je podlegao ranama. U ratu, kao sedamnaestogodišnjak, Bulajić je napisao svoju prvu pjesmu. Oslobođenje zemlje dočekao je kao oficir. Tada je već pisao i svoje prve priče. Njegova prva knjiga bile su Ratne novele, a kasnije je objavio i svoj prvi, humoristički roman Putovanje bez voznog reda, a zatim i knjige pripovjedaka Lov do mora i Trag u magli. Sa uspjehom se ogledao i kao filmski scenarist pa je, između ostalog, radio i na scenariju za filmove Kozara i Bitka na Neretvi. Posebno je značajan Bulajićev književni rad za djecu i omladinu, što ga je uzdiglo u red najčitanijih pisaca. Pored brojnih priča koje je objavio u listovima i časopisima, napisao je i nekoliko romana: Krilati karavan, Izviđači Vidrinog jezera, Zemlja bez batina, Njih šezdeset, Šalajko, Nebeski mornar, Spomenik, Dukljan i vuk, Dom u divljoj travi i Moj djed lovac. Za svoj književni rad Bulajić je dobio i više značajnih nagrada i društvenih priznanja. Rat 1992-1995. godine je proveo u Sarajevu, gdje je i umro 1997. godine. Posveta na predlistu L. 1. KUT. 49

Prokletstvo! Ovi već snimaju tu glupačicu. Gledala je iz prikrajka, grizući usne. Toni je bio pravi profesionalac. Možda će iz te devojke uspeti da izvuče nešto što ona i nema. Šta god su zajedno radili, Luiza i Toni uspevali su da ispadne odlično. Nema sumnje da će i ovo biti uspeh. Pridružila se devojkama, potiskujući zavist i ljutnju. Maji se činilo da sanja. Svi su se sjatili oko nje da je pripreme, očešljaju, nameste. Toni je bio uz nju i davao joj savete. Snimak će biti pokriven muzikom i tekstom, mogli su da galame i dovikuju se bez bojazni. Bilo joj je lakše zbog saveta koji su pljuštali. – Dušo, ništa se ne boj – govorio je Toni, hvatajući uglove. – Samo zamisli da si jedna bezbrižna, praznoglava devojka, koja ima ceo dan na raspolaganju da se izležava pored bazena i mazucka razna mleka i druge gluposti. Zamisli da ne moraš sve vreme da jurcaš sa jednog kraja grada na drugi, završavajući nemoguće zadatke, da razmišljaš čime ćeš da platiš račune i da li ćeš uveče da budeš dovoljno budna da možeš da učiš ili radiš diplomski. Razumeš? Opusti se i zamisli na trenutak da si neko drugi, neka razmažena, bogata devojka bez i jedne brige. Jel’ tako lakše? Knjigu potražite OVDE

„Zar ovo nije NEVEROVATNO?”, disala sam ubrzano dok smo se krili ispod jednog kamiona, posmatrajući kako policija razbija nasilni protest u srpskog enklavi na periferiji grada. „Umukni, gluperdo”, rekao mi je, ali sam po šaljivom tonu njegovog glasa, znala da se šali. Nakon što smo dan ili dva pomagali našem glavnom timu da pokriju sve događaje po glavnom gradu, Dejva i mene su poslali da napravimo reportažu u Mitrovici, najopasnijem gradu na severu zemlje. Tenzije u tom mestu bile su izuzetno jake i najednom sam baš ja dobila zadatak da izvestim par miliona Amerikanaca o događajima u ovom uzavrelom gradiću. Obuzeo me je strah. Teško da ću dobiti pohvalu od Hjua. U sebi sam se zahvaljivala bogu što tamo već postoji dopisnik, neki momak po imenu Majkl kog nisam nisam poznavala, mada je radio u ITN-u, kao i ja. Rekoše mi da momak dobro poznaje teren. I dok smo se Dejv i ja vozili putem severno od Prištine, molila sam se daće taj Majkl Slejter umeti sam da obavi posao. („Nije uopšte trebalo da te šaljem u tu vukojebinu”, rekao mi je juče uveče telefonom veoma zabrinuti Hju. „Samo pusti Majkla da preuzme stvar u svoje ruke. I ne rizikuj. Pre nedelju dana, tamo su pretukli jednog japanskog novinara. A čujem da je bilo i nemira. Ne odvajaj se od momaka iz UN-a i drži se Dejva.”) Dok smo prolazili pored niza granatama razrušenih kuća, upitala sam našeg vozača Hadžija možemo li stati da ih snimim. „Ne može”, dogovorio je odsečno. „Nastradaćete.” „Čak i ako stanemo na samo pet minuta?” „Tako je. Ako već hoćete da rizikujete svoj život, ja neću da rizikujem moj.” Zavalila sam se u sedište i ućutala. Dejv mi je šapnuo: „Vidiš? Već se pretvaraš u pravog reportera. Takvi se nikad ne ustežu da dovedu u opasnost tud život zarad dobrog snimka.” Knjigu potražite OVDE

str 63 dim 14,5x20cm povez tvrd izdavac Narodna knjiga Alfa Božidar Vasiljević, 4. 01. 1951. Jasenovo. Živeo i radio u Kragujevcu, Svilajncu, Despotovcu, Senjskom Rudniku, Parizu, Kran- Montani, Luganu, Arosi, Lucerne, Huru i Ćupriji. Objavio dvadeset dve knjige proze, poezije i poezije za decu. Objavljivao u svim relevantnim časopisima, prevodjen na strane jezike, zastupljen u antologijama za decu i odrasle na srpskom, švedskom i ruskom jeziku. Živi u Beogradu. Evo kako pesnik zanimljivo odgovara na pitanje o prvoj knjizi... Prvu knjigu ( Crne kapi) si objavio u 40-oj godini. Da li je to bila stvaralačka svest, i svestranost, ili su i druge okolnosti uticale na to? Pre objavljivanja „Crnih kapi“, u gimnazijskim danima, spalio sam preko hiljadu pesama, s prezrenjem, koje sam doživeo po povratku sa festivala, gde sam bio nagrađen. Radostan i pun sebe obreo sam se u velikoj sali hotela „Evropa“, u Svilajncu. Dočekao me je aplauz stotinu direktora jugoslovenskih firmi okupljenih oko spojenih stolova prepunih hrane i pića. Tražili su da se popnem na sto i da im recitujem. Mogućnost da stanem nogama pored obilja hrane je za mene bilo uvredljivo, jer sam rastao u oskudici, gde je bila cenjena svaka mrva. Godine 1985. dobio sam prvu nagradu Književne omladine Srbije, u Aranđelovcu. U „Kneževom konaku“ se desilo nešto što me je ponovo šokiralo. Na konkursku su učestvovali članovi književnih udruženja BiH, Hrvatske i drugih republika, njih desetoro je ušlo u uži izbor. Razmenjivali su međusobno knjige sa potpisom. Video sam da su uvređeni što ja ne učestvujem u tome, smatrajući to mojom nadmenošću, a pravu uvredu su doživeli saznavši da ja nemam knjigu, da je njih sa više objavljenih knjiga pobedio amater. Ni prvu knjigu ne bih objavio da profesor književnosti u svilajnačkoj Gimnaziji, Miodrag Marjanović, nije osnovao izdavačku kuću,“Slovo ljubve“, izabrao pesme iz mog rukopisa i objavio ih.